PRE KRAJA…

tamoiovde-logo

Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka

Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata

Autor: Marina Vulićević 

Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.

Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)

Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).

Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.

Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.

„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.

U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.

Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.

Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.

Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.

Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.

Izvor: knjigoljupci

_______________________________________________________________________________________

Advertisements

NEŠKIJEVE ČETIRI DECENIJE UMETNIČKOG STVARALAŠTVA…

      tamoiovde-logo   

U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila,  pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.

Na retrospektivnoj izložbi prikazana su  44 dela iz širokog opusa ovog slikara.

Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić

foto: sa naslovne strane kataloga

U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:

“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.

Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo  sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.

Foto: iz Kataloga

Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.

 

Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.

Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.

Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.

Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.

Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.


Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.

  Nenad Vasiljević

 

                                                                                                                  

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________

PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…

tamoiovde-logo

Francisko Goja i Kajetana de Silva – platonska ljubav oživljena u slikama

Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.

Upoznavanje Goje i Kajetane

Kajetana de Silva ne samo da je bila najbogatija žena Španije nego i jedna od neminovno najlepših. Važila je za razmaženu, egocentričnu i provokativnu ženu, ali, kako je jednom prilikom zabeleženo, „kad bi ona prolazila ulicom, svi ljudi bi potrčali na prozor i zadivljeno je gledali”.

Sigurno je da je Goja i pre susreta sa ovom intrigantnom damom znao sve priče koje su kružile o njoj i njenoj lepoti, međutim upoznao se sa njom sasvim nenadano, kada mu je nenajavljena 1795. godine upala u atelje zahtevajući da naslika njen portret.

I ne samo to, nezadovoljna svojim trenutnim izgledom, zamolila je velikog slikara da je našminka. Nakon ovog neočekivanog doživljaja, pisao je svom prijatelju ovako:

„Devojka iz Albe koja je juče došla u studio tražila mi je da je pre slikanja našminkam; bez sumnje sam u tome uživao više nego u samom slikanju, ali rezultat je njen portret u prirodnoj veličini, koji i dalje imam kod sebe.”

Gojin prvi portret vojvotkinje od Albe – „Bela vojvotkinja”

Zaista, plod ovog susreta bio je čuveni portret „Bela vojvotkinja”, koji je Goja neko vreme ljubomorno čuvao od javnosti i neprestano dorađivao.

Konačna verzija ove slike prikazuje vojvotkinju u otmenoj beloj haljini obrubljenoj zlatnim koncem, kao po poslednjoj francuskoj modi onog vremena, ali takođe otvara i jednu misterioznu priču o povezanosti ove dame i njenog, sada ličnog, slikara.

Naime, na ovom portretu Kajetana de Silva ima ispitivački usmeren pogled ka posmatraču slike i izazivački pokazuje kažiprstom na pesak ispred sebe, u kom je tanko ispisan Gojin potpis.

A ovo je tek početak intriga…

Godine slikanja vojvotkinje od Albe

Zadovoljna prvim portretom, vojvotkinja Kajetana uposlila je Goju kao svog ličnog slikara. Goja je često dolazio da slika njenog muža i nju, međutim, kada je vojvotkinjin muž umro 1796. godine, Goja se okrenuo samo njoj.

U nameri da joj pruži zaštitu od javnosti koja je već na sva usta razglašavala vest o novopečenoj udovici, Goja je predložio Kajetani da pobegne u gradić Kadiz u andaluzijskoj regiji.

Da ne bi bila sama, vojvotkinja je zamolila Goju da pođe sa njom i ovaj poziv bio je uvertira u najplodonosniji i, istovremeno, najintrigantniji period Gojinog stvaralaštva.

Iako ne postoje nikakvi jasni dokazi o ljubavnoj vezi između slikara i mlade vojvotkinje, sama činjenica da je tada oženjeni Goja sam provodio vreme sa najlepšom ženom Španije dovoljna je da otvori mnoga pitanja i spekulacije.

Portret „Crna vojvotkinja”

Najuspeliji Kajetanin portret iz ovog perioda bio je svakako „Vojvotkinja od Albe u žalosti” ili jednostavno „Crna vojvotkinja”, kao pandan „Beloj vojvotkinji”, nastaloj dve godine ranije.

Na osnovu analize ove slike, može se zaključiti mnogo toga o bliskijem odnosu između slikara i modela. Pre svega, Kajetana više nije u raskošnoj odeći kao na prethodnim slikama za života njenog muža, već u takozvanoj odeći Maja (običnih španskih devojaka, pripadnica građanske klase), koje je Goja inače rado slikao.

Ponovo ima kažiprst uperen ka pesku pod svojim stopama, ali ovaj put pokazuje na prilično neobičan potpis umetnika – natpis „Samo Goja” (Solo Goya).

Šta ovaj potpis označava? Samo Goja može da izrađuje vojvotkinjine portrete ili je, pak, samo Goja u njenom srcu?

Ovo pitanje proširuje i činjenica da su vojvotkinji u prstenu na slici ugravirane reči „Alba” i „Goja”. Pomalo naivno gledano, asocijacija opet može biti na puku logičnost – Goja je lični slikar vojvotkinje od Albe.

Ali, podatak da je Goja držao ovaj portret u svom vlasništvu skoro 15 godina svedoči o tome da je ipak krio poneku tajnu o njihovom odnosu.

Svi Kajetanini portreti bili su rađeni na idiličnoj i romantičnoj andaluzijskoj obali, Gojino ime ispisano je pod njenim nogama i baš na njenom prstenu (jasnom simbolu venčanja)… Prema tome, postojeosnovani razlozi sumnje u to da li je među njima bilo ljubavi, i ako jeste, da li je bila samo platonska.

Misteriozna smrt vojvotkinje od Albe, ali ne i na Gojinim slikama

Nedugo nakon povratka iz svog sigurnog skloništa, Kajetana de Silva je umrla. Razlog smrti: tuberkuloza. Ova dijagnoza zvučala je gotovo neverovatno, s obzirom na to da je vojvotkinja duže vreme bila apsolutno skrivena u središtu španske prirode i živela mirno i izolovano.

Upravo zbog ovoga, posumnjalo se da je mladu vojvotkinju zapravo otrovala španska kraljica Marija Luiza. Postoji više razloga za ovo mišljenje.

Najpre, vojvotkinja od Albe trebalo je direktno da nasledi kraljicu Mariju na tronu španske države. Zatim, kraljica je sigurno bila ljubomorna na Kajetanu što je njenom mužu i njoj maltene preotela dvorskog slikara, koji je godinama bio koncentrisan isključivo na slikanje njenih portreta.

Jedna od Gojinih najpoznatijih slika – „Gola Maja”

Naposletku, Marija Luiza bila je u tajnoj aferi sa španskim premijerom Manuelom Godojem, koji je od Goje naručio portret svoje žene Pepite Tudo, čuvenu sliku „Gola Maja”, ali je na slici jasno uočljivo da lice naslikane devojke ne pripada nikom drugom do vojvotkinji Kajetani.

Naime, i nakon Kajetanine smrti, Goja nije mogao da zaboravi svoju muzu i njen lik prožimao je kroz gotove sve svoje ostale portrete, pa tako i kroz čuveni par slika „Gola Maja” (La Maja desnuda) i „Obučena Maja” (La Maja vestida).

Uglađenija verzija slike

Kako je jedan od prvih aktova španske umetnosti naišao na skandalozne reakcije publike, Goja je zamalo osuđen i morao je da naslika još jednu – uglađeniju verziju slike, koja je i dalje krila izraz lica nezaboravne vojvotkinje od Albe.

Bilo da je veza između Kajetane i Goje bila stvarna ili samo naslućivana, evidentno je da je njena smrt na velikog umetnika ostavila dubokog traga, jer je od tog događaja počeo da slika sve mračnije teme, a život je, kako je i poznato, završio u svojoj „Crnoj sobi”, oblepljenoj depresivnim slikama, u koje je ulio i poslednju kap svog očaja.

Ukoliko vas veza između jednog od najznačajnijih španskih slikara romantičara i vojvotkinje od Albe detaljnije interesuje, preporučujemo da pogledate film The Naked Maja.

 Katarina Lazić

Izvor: kultivisise.rs

______________________________________________________________

SVE JE DRUGO TUĐE…

tamoiovde-logo

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao

i što nisam više, i što nisam luđe

jer, samo će gresi, kada budem pao

biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Ilustracija: Bora*S

Grešio sam mnogo, učio da stradam

leteo sam iznad vaše mere stroge

grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam

svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

 

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće

grešio i za vas, koji niste smeli,

pa sad deo moga greha niko neće

a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

____________________________________________________________________________________

VEZENI PORTRETI…

tamoiovde-logo

Umetnost stvaranja neverovatnih portreta vezom, definitivno pripada kreativnoj, preciznoj i strpljivoj Cayce Zavaglia.

Slikarka po opredeljenju i obrazovanju, ali pre 12 godina, preokrenula je svoja interesovanja za četkice, ka iglama i raznobojnim koncima.

U ovom video klipu možete videti sam proces nastanka njenih dela.


Izvor :otkacenaplaneta

_______________________________________________________________

UPOTREBNA UMETNOST…

tamoiovde-logo

Da li se ubrajate u grupu ljudi kojima je kredo delanje, ili među one kojima je svrha ovozemaljskog postojanja mišljenje? Koja je svrha izražavanja individualnosti u radu? Zašto su ljiljan i suncokret simboli engleskog estetskog pokreta?

Postoje na ovom svetu dve vrste ljudi, dve velike vere, dva različita oblika prirode: ljudi kojima je cilj života delanje, i ljudi kojima je cilj života mišljenje. Ovi drugi tragaju za samim iskustvom, a ne za plodovima iskustva. Oni uvek moraju da izgaraju u jednoj od strasti ovoga vatreno obojenog sveta. Smatraju da je život zanimljiv ne zbog svoje tajne, već zbog svojih situacija; zbog svog pulsiranja, a ne zbog svoje svrhe.

Umetnost Vilijama Morisa

Strast prema lepoti koju podstiču dekorativne umetnosti njima će doneti veća zadovoljstva od svakog političkog ili religioznog oduševljenja, od svakog oduševljenja čovečanstvom, od svake ekstaze ili žalosti u ljubavi. Zato što umetnost pristupa pojedincu ne obećavajući mu na početku ništa osim najvišeg kvaliteta sopstvenih trenutaka, i to samo zarad tih trenutaka.

A tek kako će onim ostalim, koji drže da je život neodvojiv od rada, taj stav biti osobito drag. Ako je i naše doba jalovo bez industrije, industrija bez umetnosti bi se mogla okarakterisati kao puko varvarstvo.

Među nama će se uvek naći drvoseča i vodonoša. Ali dozvolimo makar da krčag na đermu izgleda lepo, i svakodnevni rad će zasigurno biti lakši. Pustimo da fizički radnik iznađe neku lepu formu, kakav graciozni oblik kojim će pristupiti obaranju i slaganju rezane građe, i on će uživati. Zar, naposletku, dekoracija nije ništa do radnikov izraz uživanja u svome radu? I ne samo uživanje (premda je i ono samo po sebi značajno, ali nedovoljno), već i ona prilika da izrazi sopstvenu individualnost koja ‒ što je zapravo suština života uopšte ‒ jeste i izvorište celokupne umetnosti.

„Pokušao sam da svakog od svojih radnika načinim umetnikom, a kad kažem umetnik, mislim čovek“, rekao je Vilijam Moris, engleski slikar, arhitekta, dizajner, pesnik i pisac, vodeća figura engleske secesije. Predvidevši veliku opasnost koja preti od industrijalizacije, postavio je sebi za cilj da obnovi umetničke zanate u duhu srednjeg veka, te je osnovao radionice za proizvodnju mobilijara u viktorijanskom stilu, tepiha, tapiserija i ostalih artefakata.

Iako poreklom iz bogate porodice, kao opredeljenom socijalisti priličilo mu je da se sa posebnom pažnjom odnosi prema radničkoj klasi; podučavao je da umetnost ne treba da im predstavlja „grimiznu odoru koju je satkao rob i prebacio je preko izbeljenog tela gubavog kralja, ne bi li sakrio i ulepšao greh njegovog luksuza, već jedan predivni i plemeniti izraz života“.

Vilijam Moris

Prava vrednost radnika nije njegova radinost, već samo njegova sposobnost da osmišljava. „Dizajn nije čedo jalovih sklonosti: to je promišljeni rezultat akumulativnog posmatranja i ugodne navike.“ (V. Moris). Sve učenje ovog sveta neće omogućiti da radnik formira ispravno mišljenje o koloraturi ukoliko pre toga nije video dražesne boje neiskvarene prirode. Neće moći da se zadovolji lepom situacijom ili delom ukoliko je sam nije iskusio u okruženju.

Da bismo gajili saosećanje, moramo biti među živim stvarima i razmišljati o njima. A da bismo gajili divljenje, moramo biti među lepim stvarima i posmatrati ih. „Čelik iz Toleda i svila iz Đenove dali su snage ugnjetavanju i sjaj ponosu“, rekao je Džon Raskin. „Ne postoji ništa toliko loše u običnom životu, toliko trivijalno u običnim stvarima što vašim dodirom ne bi moglo postati plemenito“, ništa u životu što umetnost ne može posvetiti.

Engleski estetski pokret, da zaključimo, simbolišu dva prelepa cveta ‒ ljiljan i suncokret, zato što su to dva najsavršenija primera oblikovanja, najprirodnije prilagođena dekorativnoj umetnosti ‒ kitnjasta lavovska lepota jednoga, te dragocena ljupkost drugoga donose umetniku najpotpunije i najsavršenije uživanje.

Svako od nas samo uludo traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.

AUTOR: ANA PAVLOVIĆ
IZVOR: RTS

_____________________________________________________________

 

 

POŽAREVAC SE ODUŽUJE MILENI PAVLOVIĆ BARILI…

tamoiovde-logo

Ova godina u Požarevcu će definitivno proteći u znaku Milene Pavlović Barili, čuvene slikarke rođene u gradu pod Čačalicom koja ga je proslavila i van granica Srbije. Požarevac je definitivno rešio da se oduži slavnoj sugrađanki. Gradonačelnik Požarevca Bane Spasović još prošle godine najavio je da će 54. Ljubičevske konjičke igre, u prvoj nedelji septembra, biti posvećene Mileni koja je, nesporno, najveći kulturni brend tog grada.

Spomen soba umetnice

Odužujući se jednoj od najvećih umetnica u istoriji Srbije, grad je odlučio da konačno adaptira i dogradi Galeriju „Milena Pavlović Barili“ pa je nedavno raspisan konkurs za idejno rešenje.

Fasada centralnog objekta poprimiće nekadašnji izgled slikarkine kuće koju je njena majka Danica, posle Milenine smrti, poklonila gradu za galeriju. U planu je da se na postojeći objekat dogradi novi od oko 150 kvadrata u osnovi, a najveći deo, zajedno sa adaptiranim, činiće izložbenu celinu.

Milena dobija i trg u Požarevcu

Komisija Skupštine grada Požarevca pokrenula je pre nekoliko dana inicijativu da Ulica Davorjanke Paunović u centru grada dobije novo ime – Trg Milene Pavlović Barili. Reč je o ulici pored same galerije iz koje će, najverovatnije, biti projektovan još jedan ulaz u njeno dvorište.

Tako će se konačno stvoriti uslovi da se iz depoa iznesu i izlože svi umetnički predmeti, Mileninih ruku delo, za koje do sada nije bilo mesta u galeriji. Ali, i prilika za gostujuće izložbe. Na starom delu ujedno će biti zamenjen i kompletan krov.

Postojeći objekat ima 100 kvadrata galerijskog prostora sa stalnom postavkom Mileninih dela i 80 kvadrata u kojima se nalaze memorijalna soba, suvenirnica, kancelarije… Ispod je neiskorišćeni podrum od 80 kvadrata koji bi, nakon isušivanja vlage, trebalo da postane arhiv. Podrum ispod dograđenog dela biće uređen u prostor za umetničke radionice.

Završna faza biće sređivanje dvorišnog prostora galerije gde bi se stvorio idealan ambijent za letnju kulturnu scenu.

Radovi neće početi pre jeseni jer je 25. avgust rok za podnošenje idejnih rešenja.

Galerija „Milena Pavlović Barili“ u Požarevcu otvorena je 1962. godine. Danas ima 894 Milenina umetnička dela, od čega 130 ulja na platnu. Zahvaljujući ljudima koji brinu o slikarkinoj umetničkoj zaostavštini, njene slike redovno putuju po Srbiji i inostranstvu, gde se priređuju brojne gostujuće izložbe. Veliki broj turista u Požarevac dolazi baš zbog posete galeriji, a gotovo da nema putnika namernika koji ovde svrati a da ne obiđe ovaj umetnički kutak.

Autor: Olivera Milošević

Izvor:  Od knjige do dušeПолитика


PROČITAJTE:

– POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG…Ovde

– NA KUTKU BELOG OBLAKA…Ovde


 

KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…

tamoiovde-logo

Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
hqdefault-3Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.

Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:

“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.

Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.

Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.

Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.

Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.

Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…

Izvor: opanak.net/ 26 June 2017

__________________________________________________________________

Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom

_________________________________________________________________

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

KUĆA KOJA KRIJE ISTORIJU SRPSKE UMETNOSTI 70 GODINA…

tamoiovde-logo

Kuća slikara na Kosančićevom vencu 19, neizostavni je deo ambijentale celine najpoznatije po mestu na kome je nekada do temelja izgorela bombardovana Narodna biblioteka Srbije. Kosančićev venac, nekadašnji beogradski Šanac, kao celina danas je pod prvostepenom zaštitom grada.

 zastava-150x150Od septembra 2016. u toku je rekonstrukcija stare i jedine sačuvane autentične gradske kaldrme. Najavljeno je da će posle tih obimnih radova biti uređene i fasade, a na jednom delu ulice planira se i izgradnja Gradske galerije.

Istorija i sadašnjica na Kosančićevom vencu žive u simbiozi, a pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci, povremeno izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima. Tu na obroncima Tvrđave događale su se smutnje i promene vlasti, tu su se negde graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne navike.

razglednica-1-lice-za-web-768x559

Kuća slikara, razglednica napravljena povodom izložbe 2016.

Jedna kuća, na broju 19, koja zvanično pripada Poslovnom prostoru Grada, a nezvanično nosi naziv „Kuća slikara“ već 70 godina postoji kao posebna umetnička celina. Ona je dom i pribežište likovnih umetnika, kojima je ULUS ustupljivao na korišćenje nevelike prostorije za slikarske ateljee. Ne postoji logičnije mesto u Beogradu gde bi umetnici trebalo da borave od Kosančićevog venca koji je bio dom i Prve crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika.

O zdanju na broju 19 ne mogu se utvrditi ni osnovni podaci. Po nekim tvrdnjama zidana je krajem 19. veka, a po nekim drugim svedočenjima, u ovom današnjem obliku završena je 1911 godine. Preživela je bombardovanje Narodne biblioteke u neposrednoj blizini. Između dva rata ova je zgrada bila deo Državne štamparije čija se  lavna zgrada nalazila u susednoj Pop Lukinoj ulici. Posle rata, zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. I tako je do danas.

detalj-ateljea-ace-tomasevica-768x952

Detalj iz ateljea Aleksandra Tomaševića, Kosančićev venac 19

Kada bismo nabrojali sve umetnike koji su tu imali svoj mali atelje, a zatim i one koji su boravili ili koji su dolazili u posete, ostali bismo zapanjeni ovom nenapisanom istorijom srpske i jugoslovenske umetnosti. Ovde su, neko na kratko a neko čitavog stvaralačkog veka, radili i stvarali Petar Lubarda, Branko Šotra, Jovan Bijelić, Anton Huter, Mirko Počuča, Dušan Ristić, Stojan Aralica, Franjo Mraz, Jovan Kukić, Dušan Mišković, Slobodan Petrović, Milan Popović Krompir, Olja Ivanjici, Nikola i Rada Graovac, Sveta Samurović, Kosta Bradić, Majda Kurnik, Kosta Hakman, Miodrag B. Protić, Franjo Radočaj, Zuko Džumhur, Zora Petrović, Aleksandar Tomašević i mnogi drugi. Tu je uz Aleksandra, živela i njegova supruga Gordana Tomašević, zaslužna za prva arheološka istraživanja prostora nekadašnje biblioteke, koji u svojim obrušenim i danas zapuštenim „katakombama“ krije i jednu rimsku palatu. Danas u Kući slikara takođe stvaraju umetnici, tu su Zoran Purić, Mirjana Krstevska, Nenad Nikolić, Mira Jovanović, Ljubica Mrkalj, Ilija Kostov, Dijana Kožović, Marijana Karalić, Nevenka Stojsavljević, Zoran Petrović.

Kuća je dom i najstarije galerije – Prodajne galerije Beograd, kao i jedne od najstarijih radionica za uramljivanje, koja se nalazi u podrumu zgrade.

happen1-678x1024

Jedan od hepeninga Olje Ivanjicki organizovan na Kosančićevom vencu 19, tokom šezdesetih godina XX veka

Jedan od najpoznatijih ateljea bio je atelje Olje Ivanjicki, u kome su se susretali i umetnici i ljubitelji umetnosti, i strani gosti i diplomatski predstavnici, u kome su se jednom prilikom sreli i ruski i američki kosmonaut, koji je bio mesto okupljanja članova Medijale koji su u beskrajnim dogovorima i raspravama tragali za integralnom umetnošću. Ostalo je zapisano da je Mediala u dvorištu ove kuće stvorila i jedinu zajedničku sliku. 

Olja Ivanjicki je od ateljea koji je njj bio i jedini životni prostor, stvorila jedinstveno mesto. Enterijer je ukrasila kolekcijom slika i predmeta koje je godinama sakupljala, a koji su, zajedno sa neobičnom lličnošću njihove vlasnice, dodavali nešto od mistike, neobičnosti i glamura. Od 1960. godine kada se uselila u svoj atelje, pa do 2009. godine kada je iz istog tog prostora krenula u bolnicu, Olja Ivanjicki nikada nije poželela da se odatle odseli. Govorila je da je to mesto sa najlepšim zalascima sunca, da nebo i ptice delimo sa svima onima koji su vekovima pre nas upravo na isti nain, sa tog brega posmatrali onu drugu obalu i daljine ravnice. Danas, njen atelje je prazan jer je zbog nerešenih pitanja oko zaostavštine celokupna imovina na čuvanju u Istorijskom muzeju Srbije. Najavljeno je da će ova velika i prva rekonstrukcija Kosančićevog venca upravo obuhvatiti i uređenje ateljea Olje Ivanjicki i pretvoriti ga u spomen-dom, koji bi svakako privlačio i ljubitelje umetnosti i brojne strance.

detalj-iz-ateljea-olje-ivanjicki-768x576

Detalj iz ateljea Olje Ivanjicki, Kosančićev venac 19

Nažalost, od drugih umetnika koji su boravili u samoj kući, osim sećanja i ponekog imena na starim poštanskim sandučićima, nema mnogo tragova. Tu gde je imao ko da ostane, od porodice, sačuvano je življe sećanje. Takav je slučaj sa porodicom Koste Bradića, čija deca su sva rođena u ovoj kući i koja čuvaju uspomenu na svog oca. O nekim drugim umetnicima na primer, više se ne zna gde su završile stvari i umetnička dela koja su ostala posle smrti.

Možda bi, otvaranjem jednog ateljea kao spomen-doma, mogla da se otvori i mogućnost jednog kolektivnog obnavljanja sećanja i na druge značajne umetnike ove kuće. To bi bio svojevrsni sabirni centar svih onih duša koje su neki atom sebe ostavile i na Kosančićevom vencu, posmatrajući kroz prozore ruševinu stare biblioteke ili sa druge strane susret Save i Dunava.

sveta-003-768x529

Svetozar Samurović u svom ateljeu na Kosančićevom vencu

O Kući slikara do sada se nije mnogo čak ni govorilo. Kustosi Prodajne galerije Beograd, Zdravko Vučinić i Mile Tomović, koji su sa umetnicima iz kuće imali i poslovni i prijateljski odnos, napravili su svojevremeno jednu izložbu radova umetnika iz ove kuće.

Reditelj i kompozitor Arsenije Arsa Jovanovićje tokom devedesetih godina objavio knjigu razgovora sa umetnicima koje je tada zatekao u zgradi i to bi danas moglo biti i jedino svedočanstvo o ljudima iz ove kuće. Tokom muzejske manifestacije 2016. godine, Fond Olge Olje Ivanjicki koji je Olja osnovala upravo u svom ateljeu, organizovao je izložbu u hodnicima kuće koja je prvi put predstavila sve umetnike koji su tu boravili i time je obeleženo i 70 godina „umetničkog“ života ove kuće. Tokom muzejskih dana 2016, umetnici koji danas borave u kući, otvorili su vrata svojih ateljea za publiku. Takvu akciju umetnici pripremaju i za maj ove godine. Ta izložba i danas stoji na zidovima ovog zdanja, i svako ko poželi može da uđe i upozna ovo zdanje koje je više od kuće i više od galerije.

Suzana Spasić

Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar  i Avant Art magazin)

Posted by: avantart/17/02/2017

Izvor: avantartmagazin.com

_________________________________________________________________________________

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

tamoiovde-logo (1)

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

paja_jovanovicRođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

atelje

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

ranjeni_crnogoracPutovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

kicenjenevesteNjegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

borba_petlovaNakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

cas_macevanjaIpak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

vrsacki_triptihU tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

seoba_srbaPaja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

proglasenje_dusanovog_zakonikaVeć na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

paja-jovanovic_zenidba-cara-dusana_inv-2415Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

zenski_portretiBrojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

muniOd svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

PARKOMANIJA…

tamoiovde-logo

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

clipboard02_14649554629

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

bad-muskau-schloss_14649554941

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

branitzer-park-01_14649555215

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

park-muskao_14649555591

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

pyramide-branitz_14649555987

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…

tamoiovde-logo

Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“

Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.

zarko-djurovic_660x330

zeljkodjurovic.com

Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.

On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.

Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.

U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.

„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.

Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.

Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.

Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.

Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.

Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.

Izvor: rtv.rs

_______________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA/zeljkodjurovic.com

 

______________________________________________________________________________________

OPROŠTAJ OD KRALJICE EVERGRINA…

tamoiovde-logo

Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti, kaže Minja Subota i priseća se njenog raskošnog glasa i kako je publika često plakala na njenim nastupima.

572856_lola-novakovic_f

commons.wikimedia.org/Nationaal Archief / I lepota i talenat: Lola Novaković u vreme najveće popularnosti

Srpska estrada ostala je bez još jedne legendarne pevačice. Zorana Lola Novaković preminula je u nedelju u 81. godini. Prva dama srpske i jugoslovenske muzike ostavila je iza sebe brojne evergrin hitove i ožalošćene kolege i obožavaoce.

– Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti. Bila je fenomen izuzetne muzikalnosti i sećam se, kada je pevala u Zagrebu, publika je plakala. Posle nje ništa više neće biti isto – rekao je Minja Subota, njen dugogodišnji prijatelj i saradnik.

– Izgubili smo veliko ime i predstavnika jugoslovenske zabavne muzike. Lola je bila bogom dana i imala je neverovatan glas. I najteže pesme ona je izvodila sa lakoćom. Ovo je veliki gubitak za našu scenu – rekao je Zafir Hadžimanov. I Maja Odžaklijevska ne krije da je vest o smrti koleginice izuzetno potresla.

– Lola nikada nije jurila popularnost, a imala je izuzetnu karijeru. Imate utisak da će neki umetnici večno živeti, da su besmrtni, a onda vas zatekne vest da su umrli – kaže Odžaklijevska.

Screenshot

Lola Novaković rođena je 25. aprila 1935. godine u Beogradu i uvek je isticala koliko je vezana za rodni grad. Karijeru je započela 1957. godine kada je primljena kao vokalni solista u Radio-Beograd. Njen raskošan talenat nije mogao da ostane neprimećen, pa je ubrzo snimila prvu ploču s pesmom „Alisa u zemlji čuda“ i kubanskim hitom „Babalu“ na španskom jeziku.

Publika ju je brzo zavolela zbog izuzetnog glasa i raskošne lepote, pa su kolege znale da kažu da Bog nije štedeo kada je njoj delio i lepotu i talenat.

Kao predstavnik tadašnje Jugoslavije 1962. godine takmičila se na Pesmi Evrovizije sa numerom „Ne pali svetla u sumrak“ i osvojila je četvrto mesto. Učestvovala je na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu, ali i išla na turneje po Bliskom istoku i Japanu što je i tada, i danas gotovo nezamislivo za pevačicu iz jedne male zemlje kao što je Srbija.

Iako je bila prvenstveno pop pevačica, zahvaljujući svom jedinstvenom glasu mogla je da peva sve – od starogradskih pesama koje je rado izvodila do romansi.

Pevala je na više svetskih jezika, pa ne čudi što su je proglasili kraljicom evergrina i balkanskom divom. Međutim, skromno vaspitana nikada nije dozvolila da je slava i popularnost ponesu, pa se sa estradne scene zvanično povlači 2000. godine. Posle toga nastupala je retko uglavnom na retrospektivnim koncertima, iako su mnogi njeni obožavaoci smatrali da ona itekako još ima šta da ponudi publici.

Živela je mirno i povučeno, jer joj se smučila žuta štampa koja je svojevremeno proglašavala agentom CIA, objavljivali su kako je, navodno, završila u ruskom zatvoru i slične gluposti zbog čega se i povukla i umetničkog sveta.

Izvor:vesti-online.com

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

JEDNA OD MISTERIJA INDIJE…

tamoiovde-logo

Slavna lepotica koja je rušila tabue i čija je smrt i danas jedna od NAJVEĆIH MISTERIJA INDIJE

Smatrana je jednom od najlepših žena svog doba. Vodila je raskošan i razvratan život nikada ne preispitujući svoje odluke i ne okrećući se za sobom. Već u 28 godina bila je mrtva, ali je iza sebe ostavila dela kojima se i danas dive milioni ljudi stvarajući od nje najplaćeniju indijsku slikarku i istoriji.

30874-amrita-ser-gil-580x0Amrita Šer-Gil danas se smatra najeminentnijom indijskom slikarkom i jednom od najznačajnijih umetnica sveta s početka 20. veka.

Ponekad je nazivaju „indijskom Fridom Kalo“ čija dale stoje rame uz rame sa najvećim genijima bengalske renesanse.

Ipak, još i više od njenih slika, život Amrite Šer-Gil bio je veoma uzbudljiv i podjednako tragičan.

Rođena je u Budimpešti, u porodici oca Indijca i majke Jevrejke iz Mađarske. Od malena je bila okružena bogatstvom jer je otac pripadao vladajućoj, aristokratskoj kasti u Indiji, a majka bila poznata operska pevačica.

Porodica se preselila u Indiju i devojčica je odrastala pod velikim uticajem kulture te zemlje, a ovo nasleđe će je pratiti do kraja života.

Pre osme godine, Amrita je svirala klavir i violinu, a od devete godine je držala i koncerte zajedno sa svojom mlađom sestrom. Iako je slikala od četvrte godine, od osme je dobila tutore. Jedno vreme je pohađala i umetničku školu u Firenci pa se u njenom kasnijem radu video uticaj italijanskih majstora.

Kada joj je bilo 16 godina Amrita je sa majkom otišla u Pariz da nastavi svoje školovanje. Grad svetlosti je bio sve što je Amrita ikada želela od života. Posećivala je umetničke ateljee, družila se sa slikarima i uskoro otkrila čitav jedan svet raskoši i poroka koji joj je pre toga bio stran. Mnoge slike nastale iz ovog perioda prikazuju njene ljubavnike koje je često menjala tražeći ljubav.

Povratak korenima

30875-amrita-580x0

Amrita Šer-Gil sa tri svoja dela, Foto: Wikipedia

Međutim, nakon burnih godina provedenih u Parizu, Amrita je krenula da preispituje svoj život. Zapisi govore da ju je mučila velika čežnja za Indijom i da je govorila da samo tamo može zaista da stvara.

– Mogu da slikam samo u Indiji. Evropa pripada Pikasu, Masisu, Braku… Indija pripada samo meni – napisala je u jednom pismu.

Iako je njena porodica bila jako vezana za britansku aristokratiju, bogatstvo i moć, Amritu su više zanimali siromašni, bolesni i očajni.

Bila je jako bliska Gandijevim shvatanjima i njegovoj filozofiji. I tako se do 1937. godina potpuno okrenula slikanju života Indijaca, onakvih kakvim ih je ona videla.

Amrita Šer-Gil se 1938. godine udala za svog rođaka iz Mađarske, doktora Viktora Egana i zajedno sa njim nastanila u Indiji.

Ipak, ovo nije bio kraj njenim mnogobrojnim ljubavnim aferama. Zabeleženo je da je Amrita imala podjednako ljubavnike, koliko i ljubavnice i da ih je sve prikazivala na svojim slikama. Mnogi danas veruju da je na slici „Dve žene“ prikazala sebe sa svojom ljubavnicom Mari Luiz.

Iznenadna smrt koja je i danas misterija

30876-amrita-280x425

Amrita Šer-Gil fotografisana ’30-ih godina prošlog veka, Foto: Wikipedia

Godine 1941. samo nekoliko dana pre otvaranje njene prve velike samostalne izložbe Amrita Šer-Gil se ozbiljno razbolela i pala u komu. Umrla je oko ponoći 6. decembra 1941. ostavljajući iza sebe ogroman broj dela iako joj je bilo samo 28 godina.

Uzrok smrti nikada nije rasvetljen. Razvratni život, ali i loše odrađen abortus često se pominju kao razlozi. Amritina majka je za smrt ćerke optužila njenog muža, doktora Viktora koji ju je, prema majčinim rečima, iz ljubomore ubio.

Međutim, ove optužbe sticajem istorijskih okolnosti nikada nisu istražene. Naime, dan nakon Amritine smrti, Engleska je objavila rat Mađarskoj i Viktor je poslat u zatvor kao državni neprijatelj.

Amrita Šer-Gil je kremirana 7. decembra 1941. godine. Njen pepeo zauvek počiva u njenoj voljenoj Indiji u kojoj su njena dela proglašena nacionalnim blagom.

Autor: A. B.

Iyvor:dnevno.rs

_________________________________________________________________________________