Može li slabašna svetlost da nadvlada tamu?
Ulje na platnu (340×420) Autor: Bora*S
SVETLA, SVETLOSTI…
Tag Archives: art
PUTOVANJE DO VERE I NADE…
ANDREJ TARKOVSKI – UZVIŠENOST SAVREMENOG ČOVEKA JE U PROTESTU
9. septembar 1970.
Pročitao sam Vonegatovu Kolevku za macu. Mračna knjiga. I veoma smelo napisana. Ipak, pesimizam nema mnogo veze sa umetnošću. Književnost je, kao i umetnost uopšte, religiozna. U svojoj najvišoj manifestaciji ona daje snagu, iznosi nadu pred lice savremenog, čudovišno surovog sveta koji je u svom besmislu došao do apsurda. Savremenoj umetnosti današnjice potrebna je katarza kojom bi očistila ljude pred nastupajućim katastrofama ili možda jednom katastrofom.
Neka je i nada i obmana, ona ipak daje mogućnost da se živi i voli ono lepo. Bez nade nema čoveka. Umetnost treba da prikaže sav onaj užas u kojem ljudi žive, ali samo ako postoji način da se na kraju stigne do Vere i Nade. U šta? Vere u to da je, bez obzira na sve, čovek ispunjen dobrom voljom i osećanjem sopstvene vrednosti. Čak i pred licem smrti. Nade u to da nikada neće izdati ideal – fatamorganu – svoju ljudsku misiju.
Čudno, kada se na osnovu jednog pokazatelja zajedništva ujedine u proizvodnji ili po geografskom principu, ljudi počinju da mrze i maltretiraju jedni druge. Zato što svako voli samo sebe. Zajednica je iluzija, koja će pre ili kasnije rezultirati pojavom zloslutnih oblaka u obliku pečuraka iznad tla.
Ljudska zajednica koja teži jednom jedinom cilju – da se najede, osuđena je na propast, raspad, antagonizam. „Ne samo od hleba!“ Čovek je stvoren kao spoj protivrečnih osobina. Istorija nam argumentovano pokazuje da njen razvoj zaista ide najnegativnijim putem.
Tačnije, čovek ili nema snage da upravlja njome ili, ako i upravlja, ume samo da je odgurne na najstrašniji i neželjeni put. Ne postoji nijedan primer koji bi dokazao suprotno. Ljudi nisu sposobni da upravljaju ljudima. Sposobni su samo da razaraju. A materijalizam će, ovako razuzdan i ciničan, dovršiti to razaranje.
Bez obzira na to što u duši svakoga čoveka živi Bog, sposobnost akumulacije večnog i dobrog, ljudi živući nepovezani u svojoj zajednici mogu samo da je unište. Jer se nisu ujedinili oko ideala, nego oko materijalne ideje. Čovečanstvo je požurilo da zaštiti svoje telo (možda zahvaljujući logičnom i nesvesnom postupku, koji je poslužio kao početak takozvanog progresa). A nije porazmislilo o tome kako da zaštiti dušu. Crkva (ne religija) to nije uspela da uradi.
Na putu istorije civilizacije duhovna polovina čoveka sve se više i više udaljava od one životne, materijalne, i sada u tami beskonačnog prostranstva mi jedva da vidimo svetlo voza koji odlazi – to zauvek i bespovratno nestaje druga polovina našega bića. Duh i telo, osećanje i razum nikada više neće moći ponovo da se sjedine. Prekasno je.
Za sada smo samo još uvek samo obogaljeni strašnom bolešću koja se zove nedostatak duhovnosti, ali ta bolest je smrtonosna. Čovečanstvo je učinilo sve da sebe uništi. Najpre moralno, a fizička smrt je samo rezultat toga.
Kako su ništavni, jadni, bespomoćni ljudi kada razmišljaju o „hlebu“ i samo o „hlebu“, ne shvatajući da ih taj način razmišljanja vodi u smrt. Jedino dostignuće čovekovog razuma bilo je spoznavanje principa dijalektike. I kada bi čovek bio dosledan. I kada ne bi bio sklon samoubistvu, on bi mnogo shvatio, rukovodeći se tim principom.
Svi mogu da se spasu, ali jedino spasavajući se pojedinačno, svako za sebe. Došlo je vreme ličnog herojstva. Pir u vreme kuge. Spasavajući sebe, čovek može da spase sve. U duhovnom smislu, naravno. Zajednički napori su jalovi. Mi smo ljudi i lišeni smo instinkta za očuvanje vrste, koji imaju mravi i pčele. Ali nam je zato data besmrtna duša, na koju je čovečanstvo pljunulo sa zluradošću. Instinkt nas neće spasiti.
Njegovo nepostojanje nas uništava. A na duhovne, moralne temelje smo pljunuli. Šta treba učiniti za spasenje? Pa sigurno ne treba verovati u vođe! Sada čovečanstvo može spasiti samo genije – ne prorok, ne, nego genije koji će formulisati novi moralni ideal. Ali, gde je on, taj Mesija?
Jedino što nam preostaje jeste da naučimo da umiremo dostojanstveno. Cinizam još nikoga nije spasio. On je sudbina malodušnih.
Istorija čovečanstva isuviše liči na neki čudovišni eksperiment nad ljudima, koji izvodi neko surovo biće nesposobno da oseti sažaljenje. Nešto poput vivisekcije. Hoće li nam to ikada biti objašnjeno?
Zar je moguće da je sudbina ljudi samo ciklus u beskonačnom prcesu, čiji smisao oni nisu u stanju da razumeju? Strašna je i sam pomisao na to. Pa čovek, bez obzira na sve, i na cinizam i na materijalizam, veruje u beskonačno, u besmrtnost. Recite mu da se na svetu neće roditi više nijedan čovek, i on će pucati sebi u čelo.
Čoveka su ubedili da je smrtan, ali kada se nađe pred opasnošću koja mu zaista oduzima pravo na besmrtnost, on će se braniti kao da njega lično tog trenutka neko hoće da ubije. Čovek je, jednostavno, moralno iskvaren. Tačnije, ljudi su postepno jedni druge iskvarili. A oni koji su razmišljali o duši tokom mnogo vekova, sve do dana današnjeg – fizički su uništavani, što se i danas događa. Jedino što može da nas spase jeste nova jeres, koja će uspeti da sruši sve ideološke institucije našeg nesrećnog varvarskog sveta.
Uzvišenost savremenog čoveka je u protestu. Slava onome ko iz protesta spaljuje samoga sebe pred nemom gomilom, i onima koji izlaze na trgove i protestvuje sa plakatima i parolama osuđujući sebe na represiju, i svima koji kažu „ne“ egoistima i karijeristima i bezbožnicima. Treba se uzdići iznad prava na život, u praksi, spoznati smrtnost našeg tela u ime budućnosti, u ime besmrtnosti…
Ako je čovečanstvo sposobno za to, onda još nije sve izgubljeno. Još uvek imamo šanse. Čovečanstvo je previše stradalo, i osećaj za patnju u njemu je postepeno atrofirao. To je opasno. Jer se čovečanstvo sada ne može spasiti krvlju i patnjom. Bože kakvo je ovo vreme u kojem živimo!
Odlomak iz dnevnika Andreja Tarkovskog „Martirologijum 1970 – 1986“ koji će obajaviti Akademska knjiga iz Novog Sada.
Objavljeno u kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 03. 06. 2017. godine.
Izvor: pulse.rs
MAESTRALNA DELA SAMOUKIH SLIKARA…
Opštinu Kovačica, likovni kritičari i zaljubljenici u umetnost, dugi niz godina nazivaju mekom naivnog stvaralaštva. Razlozi su opravdani, jer se upravo u Kovačici nikla maestralna dela samoukih slikara.
Martin Paluška-Zima, ulje na platnu
Godina 1939. smatra se godinom rođenja slikarstva naive u Kovačici. Prvi su svoj talenat ispoljili na platnu Martin Paluška i Jan Sokol. Narednih decenija pridružuju im se Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Jan Garaj, Jan Knjazovic, braća Venjarski, Martin Jonaš, Zuzana Halupova, kao i mnogi drugi.
Vladimir Boboš-Slovačka mlada, ulje na platnu
Galerija seljaka slikara osnovana je u Kovačici,15.maja 1955. godine, u okviru Doma kuzlture „3. oktobar“. Upravo tada su se doajeni slikarstva međusobno dogovorili da će godišnje, po jednu svoju sliku, donirati Galeriji, i na taj način osnovati galerijski fond slika. Uprava Doma kulture obavezala se da će Galeriji ustupiti prostor na prvom spratu svog zdanja. Vremenom je stvoren pozamašan broj dela.
Prvih godina svog postojanja, Galerija je bila bez osoblja i funkcionisala je na amaterskom nivou, da bi nakon saradnje sa Narodnim muzejem u Pančevu, počela sa svojim profesionalnim radom.
Galerija naivne umetnosti od januara 2009. godine posluje kao samostalna ustanova.
Pavel Hajko-I ribar nekad uhvati zlatnu ribicu, ulje na platnu
Danas ima sopstvenu zgradu, okruženu ateljeima i raspolaže sa bogatim fondom slika. Godišnje organizuje različite kulturne događaje, među kojima se ističe tradicionalna izložba najnovijih reprezentativnih dela savremenih samoukih slikara pod nazivom “Kovačički oktobar“.
Motivi na slikama su raznovrsni, karakterišu ih nostalgične i idilične teme prošlosti, života na ulicama,ribara, seoskih dvorišta, radova na njivi, banatskih plodova, folklornih i crkvenih običaja, pa i ambijentalni prikaz seoskih soba sa starim ćilimima i predmetima karakterističnim za prošla vremena.
Pavel Hajko-Borba lisice i petla, ulje na platnu
Prvenstveni cilj Galerije naivne umetnosti ogleda se u očuvanju i prezentovanju nadaleko poznate kovačičke naive.
Marija Varga, Predah, ulje na platnu
Jan Baćur, Na putu sa bundevama, ulje na platnu
Nataša Knjazovic, Slatki snovi, ulje na platnu
Pavel Lacko, Povratak iz škole, ulje na platnu
Ana Knjazovic, Žetva, ulje na platnu
Marina Petrik-Seoska idila, kombinovana tehnika
Pavel Hrk-Poljski put, ulje na platnu
Juraj Lavroš-Odlazak kući, ulje na platnu
Pavel Ljavroš-Zamišljena, ulje na platnu
Marina Petrik-Suncokreti, kombinovana tehnika
Jan Knjazovic-Igra uz kontrabas, ulje na platnu
Ana Lenhart-Odmor kraj đerma, intzarzija od furnira
Ana Kotvaš-Tikvice, ulje na platnu
Jozef Hajvar- Prevoz ogreva, ulje na platnu
Mihal Povolni-Deda, ulje na platnu
Jan Strakušek-Pastirska plata, ulje na platnu
Izvor: Katalog 2020, samouki slikari Kovačice 1955-2020. Izdavač Galerija naivne umetnosti Kovačica
Za TAMOiOVDE priredio Bora*S
BUDI PAMETAN DA NE BI BIO LOŠ…
Budi pametan da ne bi bio loš – tako je govorio Zuko Džumhur
Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pleviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj plevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smeš ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se posle decenija savesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmejanog i smirenog sebe.
Zuko
U zaostavštini jednog hercegovačkog pesnika i novinara pronađen je, sasvim slučajno, odlomak iz nekog davnog intervjua sa slikarem i putopiscem Zukom Džumhurom. Po određenim pokazateljima može se zaključiti da je razgovor vođen krajem sedamdesetih godina prošlog veka i ovo je očigledno samo njegov deo, ispisan naliv-perom na dva komada sad već raspadajućeg računskog papira. Izuzimajući pokoju slovnu grešku i pokoju nečitko ispisanu reč, odlomak prenosimo bez izmena:
Za vas svi kažu da ste dobar čovjek.
– Nije tačno. Apsolutno nije tačno. U meni ima zla makar koliko i u drugim ljudima. Ono gdje bih sam sebi odao izvjesno priznanje, to je rigorozna odluka, odnosno sposobnost da kontrolišem sebe i sopstveno zlo. U meni kuljaju ljubomora, zavist, podlost, poriv za osvetom, proplamsaji ljute mržnje. Da ih ne kontrolišem, imali biste posla s jednim od najlošijih ljudi koje ste ikada upoznali. Kontrola, to je ključna riječ.
Pa zar to nije glavna odlika dobrog čovjeka, da nadzire i kontroliše svoje zlo?
– Možda i jeste, ali ako već pričamo o meni, to ne mogu reći ja, samo neko drugi. Ja u sebi nosim neke druge ideje. Dobar čovjek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom. Kada bi ta sumnjiva pojava, koju nazivate dobrim čovjekom, bar odškrinula pendžere svog unutrašnjeg svijeta, vidjeli biste da je unutar svih nas manje ili više isti kal, sazdan od sličnih nekvaliteta. Zato bih radije, umjesto o dobrom, govorio o pametnom čovjeku.
Budi pametan da ne bi bio loš. Pametan čovjek povazdan bišće po sebi, odstranjuje svoje lošosti, i u jednom trenutku shvati da nikada nije dosta tog biskanja, da je loš karakter naš duševni korov, ti ga pljeviš a on se otima, raste li raste. Ne date se ni ti ni on u toj pljevidbi bez kraja. Nikada ne možeš odstraniti svoje mane, ali nikada ne smiješ ni prestati da ih tamaniš. A ako si uporan, ako se ne predaješ, onda ti se poslije decenija savjesnog rada može desiti i to da u ogledalu ugledaš nekog nasmijanog i smirenog sebe. I tu ti je možda ključ. Ako potamaniš dovoljno svojih zala, ako ih nekako turiš pod kontrolu, onda ispod njih izbije vedrina. Pojavi se osmijeh. Najljepši prizor na nekom čovjeku je njegov osmijeh. Razvučeš ove svoje žvalje od uha do uha i kažeš sebi: “Pa, jebem mu miša, možda baš i nisam ispao tako loše…”
A rad, da li on pomaže da čovjek postane bolji?
– Ja bih prvo odvojio dvije stvari: rad i težak rad. Ja sam veliki protivnik teškog rada. Niko ne bi trebao da radi teško. Pravedno društvo ljudima treba olakšati rad, pa će im automatski olakšati i život. Ko god kaže da nas težak rad obogaćuje i oplemenjuje, laže. Težak rad samo iscrpljuje. Možda nam puni bisage, zbog toga i radimo, ali nam prazni vijuge, i cijelo tijelo, ispija i krv i vedrinu i živost i sve ono dobro čega ima u nama.
Težak rad zapravo je kazna, a ne nagrada. Rad bi trebao da je lagan, lijep, pun zadovoljstva i bez briga. A to čovjek može lakše obezbijediti sam nego s drugima. Zato su nekako najbezbrižniji umjetnici, oni ne zavise od šefova i preduzeća. Poslije teškog rada možeš se samo napiti, a alkohol je za većinu ljudi isto što i teški rad – tegoba koja ih uništava. Drugo smo mi meraklije. Uništava i nas, ali to smo izabrali. Samo jedan lijek postoji i pali protiv teškog rada. Lijek je bijeg. Ja cijeli život bježim, u putovanja, u putopise, u slikarstvo i čitanje. A bježim i u alkohol, ne krijem to. Ja sam ti čuveni bježač. Bježim i slavim bijeg i bježanje. Zato smo i izmislili umjetost, da se imamo gdje skloniti od teška života i još težeg rada.
Znači, ipak postoji izlaz?
– A kad prođe to dirinčenje bez smisla i cilja, sačeka nas lijep život. Zašto da ovaj hudi čovjek malo i ne uživa? I to – evo odmah ispravke prethodne rečenice – ne malo i škrto, nego obilno i trajno.
I kako to izgleda?
– Možda se iza svega krije ovo: imati vremena za čitanje. Eto ključne karakteristike lijepog i dobrog života. Jer imati vremena za čitanje istovremeno znači imati vremena za sve, za sve drugo što čovjeka interesuje. Ta blagodet, da imaš vremena, to je najljepša stvar u priči o lijepom i ugodnom životu. Zato sam ja u početku bio malo raspet. Volim knjige, ali volim i rakiju. Pa da se ne bi sudarali, da mi rakija ne bi udarila i na život i na knjige, davno sam shvatio da je njoj vrijeme u akšam. Preko dana radiš, a kad sunce počne padati, onda se opustiš. Kad prođe dnevnik (U ta vremena TV dnevnik počinjao je u 20 sati – op. O. K.), tek onda uzmeš komad sira, malo dobrog hljeba i rakiju. Ako ne očekuješ puno od života, dobićeš sve što ti treba, pa i preko toga…
6yka.com
Izvor: odknjigedoduse
Putopisac, slikar i karikaturista Zuko Džumhur, rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. godine u uglednoj porodici verskih službenika.
Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu. Višu gimnaziju završava u Sarajevu 1939. godine a potom započinje studije prava, ali ubrzo prelazi na likovnu akademiju koju je završio u klasi Petra Dobrovića.
Umro je 27. novembra 1989. u Herceg Novom, gradu u kome je Zuko proveo dobar deo svog života. Sahranjen je u rodnom Konjicu.
NEKO JE REKAO NEKU TEŠKU REČ…
NEKO
To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku
Ilustracija: Ulje na platnu by Bora*S
Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti
Ućuta šta je drugo mogla.
Žak Prever
(Neke stvari i ostalo)
FRANSISKO GOJA I KAJETANA DE SILVA…
Fransisko Goja, veliki španski slikar, crtač, portretista, grafičar, poslednji među starim majstorima i prvi među modernim, umro je na današnji dan, 16. aprila 1828. u Bordou.
Parasol (Suncobran), 1777. g.
Tokom dugogodišnje karijere predstavljao je istaknutog hroničara i komentatora svoje ere, te ga otud smatraju za najvažnijeg španskog umetnika s kraja 18. i početka 19. veka.
Fransisko Hose de Goja i Lusijentes, svoj životni put počeo je 30. marta 1746. godine u skromnoj porodici u zabačenom aragonskom selu Fuendetodos u Španiji.
Detinjstvo provodi u Saragosi gde dobija prva znanja o slikarstvu od lokalnog slikara Hozea Luzana. Njegovi „rani“ radovi su uglavnom imitacija radova velikih slikara poput Rembranta i Velaskeza. Nakon toga se preselio u Madrid gde uči i radi sa braćom Baje u njihovom studiju. Rad sa Frensiskom i Ramonom pored napredovanja u slikarstvu, omogućava mu i susret sa Hazifom, njihovom sestrom i budućom suprugom, kojom se oženio 1775. godine. Te godine dobija i poziv da radi za kraljevsku porodicu.
Goja je postao dvorski slikar na španskom dvoru i ta rana porcija njegove karijere je obeležena portretima španske aristokratije i kraljevske porodice, i rokoko stilom tapiserijskih slika dizajniranih za kraljevsku palatu.
U privatnom životu, za razliku od slikarskog ne odvija se sve kako valja. U braku sa Hazifom rađaju se deca, ali i umiru jedno za drugim, njih šestoro. Tek jedno, sedmo po redu, sin Ksavier preživljava detinjstvo. Goja se teško razboleo 1792. godine, a posledica bolesti je bila potpuna i trajna gluvoća, koja opet donosi bitne promene u načinu života, ali i u izboru tema i stila slikanja.
Francisko Goja i Kajetana de Silva
(Ovde) PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…
Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.
PORTRETI ŽIVOTA I SKULPTURE LJUBAVI…
U čast Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi i današnjeg Sretenja, Dana državnosti Srbije, sinoć, 14. februara, u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je zajednička izložba „Portreti života“ vajara Milorada Antića Pirketa i „Skulpture ljubavi“ vajarke Daliborke Marković Dali.
Autori su crnim vinom nazdravili publici koja je uživala u razgledanju izložbe
Za ovu izložbu autori su odabrali 22 skulpture u drvetu, metalu i kamenu.
Prisutni posetioci su uživali u razgledanju izloženih eksponata,
Stihovi o vinu
ali i u stihovima o vinu i zaštitiniku vinogradara Svetom Trifunu, koje je na otvaranju govorila Simonida Gavrić kao i nadahnutom tekstu o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića.
Pirke u svojoj bogatoj kolekiciji poseduje više od 300 dela. Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.
Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.
No, čini se da je najponosniji na jedan od najlepših krajolika Borskog jezera, „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu i jedinstvenu galeriju na otvorenom prostoru , gde izlaže dela iz svog opusa, od početka maja do kraja jeseni.
Plodnost
Daliborka je stvaralac koji za kreiranje svojih skulptura najčešće koristi kamen peščanik.
Ona oslikava život oko sebe i svog Majdanpeka, ali kulturno istorijsko nasleđe ovih krajeva.
Ovo dvoje zavićajnih stvaralaca spaja i krasi skromnost, neiscrpni stvaralački duh, ali i vredan kreativan rad koji retultira visokim umetnićkim dometom urađenih dela i mnogobrojnim iložbama u zemlji i inostranstvu.
Iz, sa ukusom kreiranog izložbenog kataloga
Milorad Antić Pirke je rođen 20.10.1940. godine u Pirotu.
Do sada je imao 46 samostalnih i više od 150 zajedničkih izložbi. Učesnik mnogih kolonija.
Za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja od kojih izdvaja: Nagradu grada Bora za skulpturu 1973. godine, Specijalnu nagradu za skulpturu amatera Jugoslavije 1981.godine i Veliku plaketu za vajarstvo u Majdanpeku 2001.godine.
Ostavio je dva legata i to Muzeju Ponišavlje u Pirotu i Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.
Nadahnuti tekst iz kataloga o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića
Pirke, vajar otvorene duše i širokog srca
Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikada ne opaze ni njih ni njinu tihu radost ili muku, pjevao je znameniti crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović. Nekako mi se čini, dok sam po hiljaditi put čitao pjesmu o ljudima kojima dobrota iz očiju lije, da je ispred sebe imao i blagost i topli lik umjetnika koji je postao jedna od nezaobilaznih kulturnih znamenitosti grada Bora i njegove okoline.
Pirke je možda potonji predstavnik vrste sa gotovo svim ljudskim vrlinama sa spiska tvorca, koje su, očigledno je, u nestajanju. On je jednostano umjetnik sa srcem. Onaj kome inspiraciju daje nesebična ljubav prema svemu što mu u očinji vid stati može.
U njegovom kutu životne impresije i stvaračke ekspresije, osjeća se neka čudna snagu iz koje izviru i postrojavaju se priče, jedna za drugom.
Glave ljudske u brojnim transformacijama izazovno svjedoče poetsku snagu vajara, njegov nemir i potrebu da odluta u onovremenost gdje se srijeće sa likovim za kojima mu je tragao stvaralački nerv. U tom je društvu sigurniji i ljepše se osjeća njegova zdrava misao koja će, u tišini Doline mira, nadomak Borskog jezera tragati iznova za podsticajima. Biće potreban treptaj u toj bijeloj izmaglici jutra, koji će ga odvesti u san iz koga će se buditi dok traje.
Drvo i kamen, najčešći su družbenici vajara koji zna da oni imaju dušu, široku poput njegove. Oni će mu se prepustiti da ih oblikuje i da tvori oblike koji su tako duboko smješteni u njegovu lirsku unutrašnjost. Pirke će ispisati vajarskim rukopisom i sklad i nesklad, tumačeći upravom tim, na oko neskladom, zajednički život različitosti.
Nije slučajno što ovaj pjesnik skulpture izlaže svoju umjetničku raznovrsnost u Dolini mira, u i oko kuće, koja je utočište vajara i njegovih posebnih emocija.
Skulpture su tu slobodne, sigrurne i svoje na svome. Otići će u neki drugi prostor kada priroda od njih zatraži kratak odmor do proljeća.
Doživljaj koji sam imao u Pirketovoj Dolini mira, njegovo bezrezervno davanje i prihvatanje, pružena ruka i neskrivena radost što može da nas gosti i poji duhovnim sokovima iz njegove bašte skulptorske, ostavili su dojam za sjećanje.
Lijepa je misao, kao da čujem umjetnika, voljeti ljudsko u ljudima. To je privilegija umjetnosti i umjetnika, onih iskrenih čiji izrazi nijesu naručeni niti se stvaraju po receptu. To je potvrda i zahvalnost onima koje je sila nebeska odredila da biju bitke mira i nemira, sklada i nesklada u izrazima koji ostaju i koji će nas sve, bez izuzetka, nadživjeti.
Jedan od onih odabranih je svakako Milorad Antić Pirke, vajar sa djetinjom dušom, umjetnik od znanja i stalne potrebe da stvara i da poetiku stvaranja dijeli sa svima koji to umiju da prime.
Ja sam imao tu privilegiju i na tome mu zahvaljujem,
Slavko Mandić, književnik
Kotor, 29. novembar 2017. godine
Daliborka Marković Dali je rođena u Majdanpeku, 12. 01. 1972. godine.
Do sada je imala 10 samostalnih i 20 zajedničkih izložbi.
Učesnica je mnogih radionica i kolonija u zemlji i inostranstvu.
________________________________________________________________________________________
Foto: katalog i facebook.com/milorad.antic.
Priredio: Bora*S
PRE KRAJA…
Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka
Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata
Autor: Marina Vulićević
Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.
Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)
Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).
Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.
Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.
„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.
U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.
Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.
Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.
Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.
Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.
Izvor: knjigoljupci
_______________________________________________________________________________________
NEŠKIJEVE ČETIRI DECENIJE UMETNIČKOG STVARALAŠTVA…
U galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, 5. aprila, pred velikim brojem umetnika, poštovalaca umetnosti i prijatelja otvorena je 5. samostalna izložba slika Nenada Vasiljevića – Neškita, koji je i posle četiri decenije umetničkog rada, ostao veran realizmu.
Na retrospektivnoj izložbi prikazana su 44 dela iz širokog opusa ovog slikara.
Na otvaranju izložbe: Dragana Ignjatović, Veljko Đurđević, Nenad Vasiljević-Neški i Slađana Đurđekanović Mirić
foto: sa naslovne strane kataloga
U katalogu priređenom povodom ove izložbe Neški je napisao:
“ Nenad Vasiljević je rođen 1959. godine u Šatri kod Kuršumlije, a od druge godine detinjstvo, mladost, školski, radni, sportski kao i porodični život, poklonio je Boru.
Porodičnim doseljenjem šezdesete, od prvih koraka u parku na drugom kilometru, učenja prvih slova u O.Š. „Branko Radičević“, plivanja na Ćirinim bazenima počinje da se rađa dečija ljubav prema ovom gradu koja je uporedo sa njegovom izgradnjom i razvojem u moderan grad prerasla u trajnu ljubav gde i počinje moj porodični život u adaptiranom delu porodične kuće roditelja na Novom selištu.
Foto: iz Kataloga
Sa povećanjem životnog standarda i željom da porodici stvorim dodatni prostor za odmor i uživanje, a sebi radni prostor gradim vikend kuću na Borskom jezeru čime se definitivno i trajno vezujem za ovaj grad i okolinu. Većina sugrađana me pamti iz ranijih dana po dugogodišnjem bavljenju fudbalom i radom sa knjigom, kao i doslednim bavljenjem slikarstvom što i danas radim.
Ne menjajući svoj stil i ljubav prema realizmu koji nosim u sebi, opčinjen delima Jovanovića, Predića, Šiškina, Gerasimova, Martija, Tapija, Jeremije i naročito sugrađanina Sokolovića sa kojim radeći formiram sebe kao umetnika. Na dalji uspešniji rad i dokazivanje podstiče me saradnja sa mladim Veljkom Đurđevićem kao i dela Radovanovića, Đukarića, Jankovića kao i mojih prezimenjaka.
Prvi put samostalno izlažem daleke 1982. godine. Nakon duže pauze sledi povratak, uspešnom izložbom 2008. godine, kada postajem član Udruženja Vane Živadinović i sa njim jednom zajednički izlažem.
Daljim radom uspevam da podignem kvalitet radova na nivo dostojan da budem primećen od strane Milenka Jankovića, tvorca veoma cenjenog umetničkog Udruženja Barti iz Beograda čiji postajem član i sa ovim Udruženjem koje okuplja veliki broj naših najkvalitetnujih akademskih slikara predstavljam se svojim Boranima kako ovom zajedničkom, tako i samostalnim izložbama 2011, i 2015. godine kojima se potvrđuje kao umetnik vredan poštovanja.
Drago mi je da su moje slike našle put do srca mojih ljudi kako obožavaoca i poznavaoca, tako kritike i samih umetnika čija me podrška ohrabruje i motivše da još više vremena provodim za štafelajem i četkicom u ruci.
Dodatno me inspiriše izuzetno velika poseta na svim dosadašnjim izložbama, naročito poslednje Boru i Boranima pa još odgovornije pripremam ovu petu samostalnu koncepcijski zamišljenu sa dve odrednice: jubilarnu i retrospektivnu.
Unapred se neizmerno zahvaljujem prvenstveno porodici, prijateljima i kolegama na podršci, a posebno svim sponzorima koji svojim iznosima ne opterećujem sebe meni mnogo pomažu u realizaciji izložbe kako sam je zamislio. Nadam se da će ova izložba biti moja najuspešnija i da ću svima na otvaranju prirediti umetničko veče za pamćenje uz skromni poklon katalog kao uspomenu i zahvalnost za poštovalje i dolazak.”
Nenad Vasiljević
Priredio: Bora*S
_______________________________________________________________
PLATONSKA LJUBAV OŽIVLJENA U SLIKAMA…
Francisko Goja i Kajetana de Silva – platonska ljubav oživljena u slikama
Francisko Goja bio je dvorski slikar španskog kralja Karlosa IV i njegove žene, kraljice Marije Luize. Kraljevski dvor u ono vreme posećivala su mnoga poznata lica španske države, među kojima je bila i Kajetana de Silva, 13. vojvotkinja od Albe.
Upoznavanje Goje i Kajetane
Kajetana de Silva ne samo da je bila najbogatija žena Španije nego i jedna od neminovno najlepših. Važila je za razmaženu, egocentričnu i provokativnu ženu, ali, kako je jednom prilikom zabeleženo, „kad bi ona prolazila ulicom, svi ljudi bi potrčali na prozor i zadivljeno je gledali”.
Sigurno je da je Goja i pre susreta sa ovom intrigantnom damom znao sve priče koje su kružile o njoj i njenoj lepoti, međutim upoznao se sa njom sasvim nenadano, kada mu je nenajavljena 1795. godine upala u atelje zahtevajući da naslika njen portret.
I ne samo to, nezadovoljna svojim trenutnim izgledom, zamolila je velikog slikara da je našminka. Nakon ovog neočekivanog doživljaja, pisao je svom prijatelju ovako:
„Devojka iz Albe koja je juče došla u studio tražila mi je da je pre slikanja našminkam; bez sumnje sam u tome uživao više nego u samom slikanju, ali rezultat je njen portret u prirodnoj veličini, koji i dalje imam kod sebe.”
Gojin prvi portret vojvotkinje od Albe – „Bela vojvotkinja”
Zaista, plod ovog susreta bio je čuveni portret „Bela vojvotkinja”, koji je Goja neko vreme ljubomorno čuvao od javnosti i neprestano dorađivao.
Konačna verzija ove slike prikazuje vojvotkinju u otmenoj beloj haljini obrubljenoj zlatnim koncem, kao po poslednjoj francuskoj modi onog vremena, ali takođe otvara i jednu misterioznu priču o povezanosti ove dame i njenog, sada ličnog, slikara.
Naime, na ovom portretu Kajetana de Silva ima ispitivački usmeren pogled ka posmatraču slike i izazivački pokazuje kažiprstom na pesak ispred sebe, u kom je tanko ispisan Gojin potpis.
A ovo je tek početak intriga…
Godine slikanja vojvotkinje od Albe
Zadovoljna prvim portretom, vojvotkinja Kajetana uposlila je Goju kao svog ličnog slikara. Goja je često dolazio da slika njenog muža i nju, međutim, kada je vojvotkinjin muž umro 1796. godine, Goja se okrenuo samo njoj.
U nameri da joj pruži zaštitu od javnosti koja je već na sva usta razglašavala vest o novopečenoj udovici, Goja je predložio Kajetani da pobegne u gradić Kadiz u andaluzijskoj regiji.
Da ne bi bila sama, vojvotkinja je zamolila Goju da pođe sa njom i ovaj poziv bio je uvertira u najplodonosniji i, istovremeno, najintrigantniji period Gojinog stvaralaštva.
Iako ne postoje nikakvi jasni dokazi o ljubavnoj vezi između slikara i mlade vojvotkinje, sama činjenica da je tada oženjeni Goja sam provodio vreme sa najlepšom ženom Španije dovoljna je da otvori mnoga pitanja i spekulacije.
Portret „Crna vojvotkinja”
Najuspeliji Kajetanin portret iz ovog perioda bio je svakako „Vojvotkinja od Albe u žalosti” ili jednostavno „Crna vojvotkinja”, kao pandan „Beloj vojvotkinji”, nastaloj dve godine ranije.
Na osnovu analize ove slike, može se zaključiti mnogo toga o bliskijem odnosu između slikara i modela. Pre svega, Kajetana više nije u raskošnoj odeći kao na prethodnim slikama za života njenog muža, već u takozvanoj odeći Maja (običnih španskih devojaka, pripadnica građanske klase), koje je Goja inače rado slikao.
Ponovo ima kažiprst uperen ka pesku pod svojim stopama, ali ovaj put pokazuje na prilično neobičan potpis umetnika – natpis „Samo Goja” (Solo Goya).
Šta ovaj potpis označava? Samo Goja može da izrađuje vojvotkinjine portrete ili je, pak, samo Goja u njenom srcu?
Ovo pitanje proširuje i činjenica da su vojvotkinji u prstenu na slici ugravirane reči „Alba” i „Goja”. Pomalo naivno gledano, asocijacija opet može biti na puku logičnost – Goja je lični slikar vojvotkinje od Albe.
Ali, podatak da je Goja držao ovaj portret u svom vlasništvu skoro 15 godina svedoči o tome da je ipak krio poneku tajnu o njihovom odnosu.
Svi Kajetanini portreti bili su rađeni na idiličnoj i romantičnoj andaluzijskoj obali, Gojino ime ispisano je pod njenim nogama i baš na njenom prstenu (jasnom simbolu venčanja)… Prema tome, postojeosnovani razlozi sumnje u to da li je među njima bilo ljubavi, i ako jeste, da li je bila samo platonska.
Misteriozna smrt vojvotkinje od Albe, ali ne i na Gojinim slikama
Nedugo nakon povratka iz svog sigurnog skloništa, Kajetana de Silva je umrla. Razlog smrti: tuberkuloza. Ova dijagnoza zvučala je gotovo neverovatno, s obzirom na to da je vojvotkinja duže vreme bila apsolutno skrivena u središtu španske prirode i živela mirno i izolovano.
Upravo zbog ovoga, posumnjalo se da je mladu vojvotkinju zapravo otrovala španska kraljica Marija Luiza. Postoji više razloga za ovo mišljenje.
Najpre, vojvotkinja od Albe trebalo je direktno da nasledi kraljicu Mariju na tronu španske države. Zatim, kraljica je sigurno bila ljubomorna na Kajetanu što je njenom mužu i njoj maltene preotela dvorskog slikara, koji je godinama bio koncentrisan isključivo na slikanje njenih portreta.
Jedna od Gojinih najpoznatijih slika – „Gola Maja”
Naposletku, Marija Luiza bila je u tajnoj aferi sa španskim premijerom Manuelom Godojem, koji je od Goje naručio portret svoje žene Pepite Tudo, čuvenu sliku „Gola Maja”, ali je na slici jasno uočljivo da lice naslikane devojke ne pripada nikom drugom do vojvotkinji Kajetani.
Naime, i nakon Kajetanine smrti, Goja nije mogao da zaboravi svoju muzu i njen lik prožimao je kroz gotove sve svoje ostale portrete, pa tako i kroz čuveni par slika „Gola Maja” (La Maja desnuda) i „Obučena Maja” (La Maja vestida).
Uglađenija verzija slike
Kako je jedan od prvih aktova španske umetnosti naišao na skandalozne reakcije publike, Goja je zamalo osuđen i morao je da naslika još jednu – uglađeniju verziju slike, koja je i dalje krila izraz lica nezaboravne vojvotkinje od Albe.
Bilo da je veza između Kajetane i Goje bila stvarna ili samo naslućivana, evidentno je da je njena smrt na velikog umetnika ostavila dubokog traga, jer je od tog događaja počeo da slika sve mračnije teme, a život je, kako je i poznato, završio u svojoj „Crnoj sobi”, oblepljenoj depresivnim slikama, u koje je ulio i poslednju kap svog očaja.
Ukoliko vas veza između jednog od najznačajnijih španskih slikara romantičara i vojvotkinje od Albe detaljnije interesuje, preporučujemo da pogledate film The Naked Maja.
Izvor: kultivisise.rs
SVE JE DRUGO TUĐE…
Grešio sam mnogo
Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.
Ilustracija: Bora*S
Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.
Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.
Duško Trifunović
____________________________________________________________________________________
VEZENI PORTRETI…
Umetnost stvaranja neverovatnih portreta vezom, definitivno pripada kreativnoj, preciznoj i strpljivoj Cayce Zavaglia.
Slikarka po opredeljenju i obrazovanju, ali pre 12 godina, preokrenula je svoja interesovanja za četkice, ka iglama i raznobojnim koncima.
U ovom video klipu možete videti sam proces nastanka njenih dela.
Izvor :otkacenaplaneta
_______________________________________________________________
UPOTREBNA UMETNOST…
Da li se ubrajate u grupu ljudi kojima je kredo delanje, ili među one kojima je svrha ovozemaljskog postojanja mišljenje? Koja je svrha izražavanja individualnosti u radu? Zašto su ljiljan i suncokret simboli engleskog estetskog pokreta?
Postoje na ovom svetu dve vrste ljudi, dve velike vere, dva različita oblika prirode: ljudi kojima je cilj života delanje, i ljudi kojima je cilj života mišljenje. Ovi drugi tragaju za samim iskustvom, a ne za plodovima iskustva. Oni uvek moraju da izgaraju u jednoj od strasti ovoga vatreno obojenog sveta. Smatraju da je život zanimljiv ne zbog svoje tajne, već zbog svojih situacija; zbog svog pulsiranja, a ne zbog svoje svrhe.
Umetnost Vilijama Morisa
Strast prema lepoti koju podstiču dekorativne umetnosti njima će doneti veća zadovoljstva od svakog političkog ili religioznog oduševljenja, od svakog oduševljenja čovečanstvom, od svake ekstaze ili žalosti u ljubavi. Zato što umetnost pristupa pojedincu ne obećavajući mu na početku ništa osim najvišeg kvaliteta sopstvenih trenutaka, i to samo zarad tih trenutaka.
A tek kako će onim ostalim, koji drže da je život neodvojiv od rada, taj stav biti osobito drag. Ako je i naše doba jalovo bez industrije, industrija bez umetnosti bi se mogla okarakterisati kao puko varvarstvo.
Među nama će se uvek naći drvoseča i vodonoša. Ali dozvolimo makar da krčag na đermu izgleda lepo, i svakodnevni rad će zasigurno biti lakši. Pustimo da fizički radnik iznađe neku lepu formu, kakav graciozni oblik kojim će pristupiti obaranju i slaganju rezane građe, i on će uživati. Zar, naposletku, dekoracija nije ništa do radnikov izraz uživanja u svome radu? I ne samo uživanje (premda je i ono samo po sebi značajno, ali nedovoljno), već i ona prilika da izrazi sopstvenu individualnost koja ‒ što je zapravo suština života uopšte ‒ jeste i izvorište celokupne umetnosti.
„Pokušao sam da svakog od svojih radnika načinim umetnikom, a kad kažem umetnik, mislim čovek“, rekao je Vilijam Moris, engleski slikar, arhitekta, dizajner, pesnik i pisac, vodeća figura engleske secesije. Predvidevši veliku opasnost koja preti od industrijalizacije, postavio je sebi za cilj da obnovi umetničke zanate u duhu srednjeg veka, te je osnovao radionice za proizvodnju mobilijara u viktorijanskom stilu, tepiha, tapiserija i ostalih artefakata.
Iako poreklom iz bogate porodice, kao opredeljenom socijalisti priličilo mu je da se sa posebnom pažnjom odnosi prema radničkoj klasi; podučavao je da umetnost ne treba da im predstavlja „grimiznu odoru koju je satkao rob i prebacio je preko izbeljenog tela gubavog kralja, ne bi li sakrio i ulepšao greh njegovog luksuza, već jedan predivni i plemeniti izraz života“.
Vilijam Moris
Prava vrednost radnika nije njegova radinost, već samo njegova sposobnost da osmišljava. „Dizajn nije čedo jalovih sklonosti: to je promišljeni rezultat akumulativnog posmatranja i ugodne navike.“ (V. Moris). Sve učenje ovog sveta neće omogućiti da radnik formira ispravno mišljenje o koloraturi ukoliko pre toga nije video dražesne boje neiskvarene prirode. Neće moći da se zadovolji lepom situacijom ili delom ukoliko je sam nije iskusio u okruženju.
Da bismo gajili saosećanje, moramo biti među živim stvarima i razmišljati o njima. A da bismo gajili divljenje, moramo biti među lepim stvarima i posmatrati ih. „Čelik iz Toleda i svila iz Đenove dali su snage ugnjetavanju i sjaj ponosu“, rekao je Džon Raskin. „Ne postoji ništa toliko loše u običnom životu, toliko trivijalno u običnim stvarima što vašim dodirom ne bi moglo postati plemenito“, ništa u životu što umetnost ne može posvetiti.
Engleski estetski pokret, da zaključimo, simbolišu dva prelepa cveta ‒ ljiljan i suncokret, zato što su to dva najsavršenija primera oblikovanja, najprirodnije prilagođena dekorativnoj umetnosti ‒ kitnjasta lavovska lepota jednoga, te dragocena ljupkost drugoga donose umetniku najpotpunije i najsavršenije uživanje.
Svako od nas samo uludo traći svoje dane tragajući za tajnom života. Tajna života je u umetnosti.
AUTOR: ANA PAVLOVIĆ
IZVOR: RTS
_____________________________________________________________
POŽAREVAC SE ODUŽUJE MILENI PAVLOVIĆ BARILI…
Ova godina u Požarevcu će definitivno proteći u znaku Milene Pavlović Barili, čuvene slikarke rođene u gradu pod Čačalicom koja ga je proslavila i van granica Srbije. Požarevac je definitivno rešio da se oduži slavnoj sugrađanki. Gradonačelnik Požarevca Bane Spasović još prošle godine najavio je da će 54. Ljubičevske konjičke igre, u prvoj nedelji septembra, biti posvećene Mileni koja je, nesporno, najveći kulturni brend tog grada.
Spomen soba umetnice
Odužujući se jednoj od najvećih umetnica u istoriji Srbije, grad je odlučio da konačno adaptira i dogradi Galeriju „Milena Pavlović Barili“ pa je nedavno raspisan konkurs za idejno rešenje.
Fasada centralnog objekta poprimiće nekadašnji izgled slikarkine kuće koju je njena majka Danica, posle Milenine smrti, poklonila gradu za galeriju. U planu je da se na postojeći objekat dogradi novi od oko 150 kvadrata u osnovi, a najveći deo, zajedno sa adaptiranim, činiće izložbenu celinu.
Milena dobija i trg u Požarevcu
Komisija Skupštine grada Požarevca pokrenula je pre nekoliko dana inicijativu da Ulica Davorjanke Paunović u centru grada dobije novo ime – Trg Milene Pavlović Barili. Reč je o ulici pored same galerije iz koje će, najverovatnije, biti projektovan još jedan ulaz u njeno dvorište.
Tako će se konačno stvoriti uslovi da se iz depoa iznesu i izlože svi umetnički predmeti, Mileninih ruku delo, za koje do sada nije bilo mesta u galeriji. Ali, i prilika za gostujuće izložbe. Na starom delu ujedno će biti zamenjen i kompletan krov.
Postojeći objekat ima 100 kvadrata galerijskog prostora sa stalnom postavkom Mileninih dela i 80 kvadrata u kojima se nalaze memorijalna soba, suvenirnica, kancelarije… Ispod je neiskorišćeni podrum od 80 kvadrata koji bi, nakon isušivanja vlage, trebalo da postane arhiv. Podrum ispod dograđenog dela biće uređen u prostor za umetničke radionice.
Završna faza biće sređivanje dvorišnog prostora galerije gde bi se stvorio idealan ambijent za letnju kulturnu scenu.
Radovi neće početi pre jeseni jer je 25. avgust rok za podnošenje idejnih rešenja.
Galerija „Milena Pavlović Barili“ u Požarevcu otvorena je 1962. godine. Danas ima 894 Milenina umetnička dela, od čega 130 ulja na platnu. Zahvaljujući ljudima koji brinu o slikarkinoj umetničkoj zaostavštini, njene slike redovno putuju po Srbiji i inostranstvu, gde se priređuju brojne gostujuće izložbe. Veliki broj turista u Požarevac dolazi baš zbog posete galeriji, a gotovo da nema putnika namernika koji ovde svrati a da ne obiđe ovaj umetnički kutak.
Autor: Olivera Milošević
Izvor: Od knjige do duše/ Политика
PROČITAJTE:
– POEZIJA I PATNJA SLIKARSTVA MILENINOG…Ovde
KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…
Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.
Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.
Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.
Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.
Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:
“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.
Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.
Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.
“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.
Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.
U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.
Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.
Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.
Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.
Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.
Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.
Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…
Izvor: opanak.net/ 26 June 2017
Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom
FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…
KUĆA KOJA KRIJE ISTORIJU SRPSKE UMETNOSTI 70 GODINA…
Kuća slikara na Kosančićevom vencu 19, neizostavni je deo ambijentale celine najpoznatije po mestu na kome je nekada do temelja izgorela bombardovana Narodna biblioteka Srbije. Kosančićev venac, nekadašnji beogradski Šanac, kao celina danas je pod prvostepenom zaštitom grada.
Od septembra 2016. u toku je rekonstrukcija stare i jedine sačuvane autentične gradske kaldrme. Najavljeno je da će posle tih obimnih radova biti uređene i fasade, a na jednom delu ulice planira se i izgradnja Gradske galerije.
Istorija i sadašnjica na Kosančićevom vencu žive u simbiozi, a pomalo mitski junaci ove ulice, stanovnici, prolaznici, vlasnici nekadašnjih reprezentativnih zdanja, tu rođeni ili tu doseljeni, a uz njih i književni junaci, povremeno izađu u stvarnost, zajedno sa današnjim stanarima. Tu na obroncima Tvrđave događale su se smutnje i promene vlasti, tu su se negde graničili Srbi i Turci, tu su se mešala evropska stremljenja i orijentalne navike.
Kuća slikara, razglednica napravljena povodom izložbe 2016.
Jedna kuća, na broju 19, koja zvanično pripada Poslovnom prostoru Grada, a nezvanično nosi naziv „Kuća slikara“ već 70 godina postoji kao posebna umetnička celina. Ona je dom i pribežište likovnih umetnika, kojima je ULUS ustupljivao na korišćenje nevelike prostorije za slikarske ateljee. Ne postoji logičnije mesto u Beogradu gde bi umetnici trebalo da borave od Kosančićevog venca koji je bio dom i Prve crtačke i slikarske škole Kirila Kutlika.
O zdanju na broju 19 ne mogu se utvrditi ni osnovni podaci. Po nekim tvrdnjama zidana je krajem 19. veka, a po nekim drugim svedočenjima, u ovom današnjem obliku završena je 1911 godine. Preživela je bombardovanje Narodne biblioteke u neposrednoj blizini. Između dva rata ova je zgrada bila deo Državne štamparije čija se lavna zgrada nalazila u susednoj Pop Lukinoj ulici. Posle rata, zahvaljujući umetniku Branku Šotri, u kuću su pristigli prvi umetnici. I tako je do danas.
Detalj iz ateljea Aleksandra Tomaševića, Kosančićev venac 19
Kada bismo nabrojali sve umetnike koji su tu imali svoj mali atelje, a zatim i one koji su boravili ili koji su dolazili u posete, ostali bismo zapanjeni ovom nenapisanom istorijom srpske i jugoslovenske umetnosti. Ovde su, neko na kratko a neko čitavog stvaralačkog veka, radili i stvarali Petar Lubarda, Branko Šotra, Jovan Bijelić, Anton Huter, Mirko Počuča, Dušan Ristić, Stojan Aralica, Franjo Mraz, Jovan Kukić, Dušan Mišković, Slobodan Petrović, Milan Popović Krompir, Olja Ivanjici, Nikola i Rada Graovac, Sveta Samurović, Kosta Bradić, Majda Kurnik, Kosta Hakman, Miodrag B. Protić, Franjo Radočaj, Zuko Džumhur, Zora Petrović, Aleksandar Tomašević i mnogi drugi.
Tu je uz Aleksandra, živela i njegova supruga Gordana Tomašević, zaslužna za prva arheološka istraživanja prostora nekadašnje biblioteke, koji u svojim obrušenim i danas zapuštenim „katakombama“ krije i jednu rimsku palatu. Danas u Kući slikara takođe stvaraju umetnici, tu su Zoran Purić, Mirjana Krstevska, Nenad Nikolić, Mira Jovanović, Ljubica Mrkalj, Ilija Kostov, Dijana Kožović, Marijana Karalić, Nevenka Stojsavljević, Zoran Petrović.
Kuća je dom i najstarije galerije – Prodajne galerije Beograd, kao i jedne od najstarijih radionica za uramljivanje, koja se nalazi u podrumu zgrade.
Jedan od hepeninga Olje Ivanjicki organizovan na Kosančićevom vencu 19, tokom šezdesetih godina XX veka
Jedan od najpoznatijih ateljea bio je atelje Olje Ivanjicki, u kome su se susretali i umetnici i ljubitelji umetnosti, i strani gosti i diplomatski predstavnici, u kome su se jednom prilikom sreli i ruski i američki kosmonaut, koji je bio mesto okupljanja članova Medijale koji su u beskrajnim dogovorima i raspravama tragali za integralnom umetnošću. Ostalo je zapisano da je Mediala u dvorištu ove kuće stvorila i jedinu zajedničku sliku.
Olja Ivanjicki je od ateljea koji je bio i njen jedini životni prostor, stvorila jedinstveno mesto. Enterijer je ukrasila kolekcijom slika i predmeta koje je godinama sakupljala, a koji su, zajedno sa neobičnom lličnošću njihove vlasnice, dodavali nešto od mistike, neobičnosti i glamura. Od 1960. godine kada se uselila u svoj atelje, pa do 2009. godine kada je iz istog tog prostora krenula u bolnicu, Olja Ivanjicki nikada nije poželela da se odatle odseli.
Govorila je da je to mesto sa najlepšim zalascima sunca, da nebo i ptice delimo sa svima onima koji su vekovima pre nas upravo na isti nain, sa tog brega posmatrali onu drugu obalu i daljine ravnice. Danas, njen atelje je prazan jer je zbog nerešenih pitanja oko zaostavštine celokupna imovina na čuvanju u Istorijskom muzeju Srbije. Najavljeno je da će ova velika i prva rekonstrukcija Kosančićevog venca upravo obuhvatiti i uređenje ateljea Olje Ivanjicki i pretvoriti ga u spomen-dom, koji bi svakako privlačio i ljubitelje umetnosti i brojne strance.
Detalj iz ateljea Olje Ivanjicki, Kosančićev venac 19
Nažalost, od drugih umetnika koji su boravili u samoj kući, osim sećanja i ponekog imena na starim poštanskim sandučićima, nema mnogo tragova. Tu gde je imao ko da ostane, od porodice, sačuvano je življe sećanje. Takav je slučaj sa porodicom Koste Bradića, čija deca su sva rođena u ovoj kući i koja čuvaju uspomenu na svog oca. O nekim drugim umetnicima na primer, više se ne zna gde su završile stvari i umetnička dela koja su ostala posle smrti.
Možda bi, otvaranjem jednog ateljea kao spomen-doma, mogla da se otvori i mogućnost jednog kolektivnog obnavljanja sećanja i na druge značajne umetnike ove kuće. To bi bio svojevrsni sabirni centar svih onih duša koje su neki atom sebe ostavile i na Kosančićevom vencu, posmatrajući kroz prozore ruševinu stare biblioteke ili sa druge strane susret Save i Dunava.
Svetozar Samurović u svom ateljeu na Kosančićevom vencu
O Kući slikara do sada se nije mnogo čak ni govorilo. Kustosi Prodajne galerije Beograd, Zdravko Vučinić i Mile Tomović, koji su sa umetnicima iz kuće imali i poslovni i prijateljski odnos, napravili su svojevremeno jednu izložbu radova umetnika iz ove kuće.
Reditelj i kompozitor Arsenije Arsa Jovanovićje tokom devedesetih godina objavio knjigu razgovora sa umetnicima koje je tada zatekao u zgradi i to bi danas moglo biti i jedino svedočanstvo o ljudima iz ove kuće.
Tokom muzejske manifestacije 2016. godine, Fond Olge Olje Ivanjicki koji je Olja osnovala upravo u svom ateljeu, organizovao je izložbu u hodnicima kuće koja je prvi put predstavila sve umetnike koji su tu boravili i time je obeleženo i 70 godina „umetničkog“ života ove kuće. Tokom muzejskih dana 2016, umetnici koji danas borave u kući, otvorili su vrata svojih ateljea za publiku. Takvu akciju umetnici pripremaju i za maj ove godine. Ta izložba i danas stoji na zidovima ovog zdanja, i svako ko poželi može da uđe i upozna ovo zdanje koje je više od kuće i više od galerije.
Suzana Spasić
Tekst je nastao u okviru projekta “Mapiranje skrivene kulturne baštine Beograda – Vodič kroz skrivenu baštinu beogradskih opština“, koji je sufinansiran iz budzeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Službe za informisanje. (UNS Press Centar i Avant Art magazin)
Posted by: avantart/17/02/2017
VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…
Paja Jovanović – slikar srpske istorije
Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.
Rođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.
Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.
Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.
Paja Jovanović u svom ateljeu
Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.
Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.
Putovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.
Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.
Njegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.
Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.
Nakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.
Ipak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.
Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.
Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.
U tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.
Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.
Paja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.
Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.
Već na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).
Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.
Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.
Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.
Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.
Brojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.
Od svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.
Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.
Izvor:rasen.rs
_________________________________________________________________________________
PARKOMANIJA…
Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda
Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu
Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler
Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.
Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.
Foto: Vikipedija, Zamak Muskau
Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.
Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.
Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.
Foto: Vikipedija, Park Branic
Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.
Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.
U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti
Foto: Vikipedija, Park Muskau
Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.
Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…
Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.
Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler
Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.
Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.
Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.
Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.
Izvor:newsweek.rs
__________________________________________________________________________________
JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…
Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“
Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.
Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.
zeljkodjurovic.com
Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.
„On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.
Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.
U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.
„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.
Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.
Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.
Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.
Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.
Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.
Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.
Izvor: rtv.rs
FotoPlus– GALERIJA/zeljkodjurovic.com
OPROŠTAJ OD KRALJICE EVERGRINA…
Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti, kaže Minja Subota i priseća se njenog raskošnog glasa i kako je publika često plakala na njenim nastupima.
commons.wikimedia.org/Nationaal Archief / I lepota i talenat: Lola Novaković u vreme najveće popularnosti
Srpska estrada ostala je bez još jedne legendarne pevačice. Zorana Lola Novaković preminula je u nedelju u 81. godini. Prva dama srpske i jugoslovenske muzike ostavila je iza sebe brojne evergrin hitove i ožalošćene kolege i obožavaoce.
– Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti. Bila je fenomen izuzetne muzikalnosti i sećam se, kada je pevala u Zagrebu, publika je plakala. Posle nje ništa više neće biti isto – rekao je Minja Subota, njen dugogodišnji prijatelj i saradnik.
– Izgubili smo veliko ime i predstavnika jugoslovenske zabavne muzike. Lola je bila bogom dana i imala je neverovatan glas. I najteže pesme ona je izvodila sa lakoćom. Ovo je veliki gubitak za našu scenu – rekao je Zafir Hadžimanov. I Maja Odžaklijevska ne krije da je vest o smrti koleginice izuzetno potresla.
– Lola nikada nije jurila popularnost, a imala je izuzetnu karijeru. Imate utisak da će neki umetnici večno živeti, da su besmrtni, a onda vas zatekne vest da su umrli – kaže Odžaklijevska.
Lola Novaković rođena je 25. aprila 1935. godine u Beogradu i uvek je isticala koliko je vezana za rodni grad. Karijeru je započela 1957. godine kada je primljena kao vokalni solista u Radio-Beograd. Njen raskošan talenat nije mogao da ostane neprimećen, pa je ubrzo snimila prvu ploču s pesmom „Alisa u zemlji čuda“ i kubanskim hitom „Babalu“ na španskom jeziku.
Publika ju je brzo zavolela zbog izuzetnog glasa i raskošne lepote, pa su kolege znale da kažu da Bog nije štedeo kada je njoj delio i lepotu i talenat.
Kao predstavnik tadašnje Jugoslavije 1962. godine takmičila se na Pesmi Evrovizije sa numerom „Ne pali svetla u sumrak“ i osvojila je četvrto mesto. Učestvovala je na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu, ali i išla na turneje po Bliskom istoku i Japanu što je i tada, i danas gotovo nezamislivo za pevačicu iz jedne male zemlje kao što je Srbija.
Iako je bila prvenstveno pop pevačica, zahvaljujući svom jedinstvenom glasu mogla je da peva sve – od starogradskih pesama koje je rado izvodila do romansi.
Pevala je na više svetskih jezika, pa ne čudi što su je proglasili kraljicom evergrina i balkanskom divom. Međutim, skromno vaspitana nikada nije dozvolila da je slava i popularnost ponesu, pa se sa estradne scene zvanično povlači 2000. godine. Posle toga nastupala je retko uglavnom na retrospektivnim koncertima, iako su mnogi njeni obožavaoci smatrali da ona itekako još ima šta da ponudi publici.
Živela je mirno i povučeno, jer joj se smučila žuta štampa koja je svojevremeno proglašavala agentom CIA, objavljivali su kako je, navodno, završila u ruskom zatvoru i slične gluposti zbog čega se i povukla i umetničkog sveta.
Izvor:vesti-online.com
____________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE 