„KAFIĆ“ KAO NEZABORAVAN SUSRET SA BORSKOM JAMOM…

 tamoiovde-logo

Preko pet hiljada posetilaca

Danas se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, jedna rudarska „kancelarija“ na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta), uređena „po rudarski“, omogućila brojnim posetiocima da vide i osete kako je raditi duboko dole

JAMA. – Dans se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, realizovana jedna zanimljiva ideja. Reč je o pretvaranju jedne rudarske „kancelarije“ (u steni) na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta) u klub koji je vremenom popularno nazvan „kafićem“, pošto uz priču o rudarenju radoznalci tamo mogu da se okrepe kafom i sokom. U poveću podzemnu salu, uređenu „po rudarski“ sa drvenim klupama i stolovima, spušta se liftom, a onda stiže rudarskim hodnikom koji se odavno ne koristi. Jer, rudari su u međuvremenu sišli još dublje, na 700 metara od svetlosti dana.

Preko pet hiljada posetilaca sa raznih strana i meridijana, debela knjiga (zapisanih) utisaka i mnogo veća onih koje nisu mogli na brzinu da opišu, potvrđuje da je „kafić“ ne samo obogatio ovdašnju turističku ponudu, već i ponudio „priču“ iz prve ruke o tome gde i kako se kopa bakar. Za one koji žive daleko od Bora to je bio veoma zanimljiv događaj, ali spisak posetilaca pokazuje da je i mnoge Borane kopkalo gde to rade, ili su radili, njihovi očevi, dedovi, rođaci… Jer, pored „kafića“ postavljen je i bušaći čekić tako da mogu da vide, da čuju njegovu buku, a oni smeliji i da sami obore koji komad stene.

Prošle godine „kafić“ je videlo 620 posetilaca, a tokom minulih godina sigurno preko 5.000 – kaže Saša Srbulović, rukovodilac tehničke pripreme Jame i vodič. – Bili su ovde ljudi koji su lani proslavili 50 godina svoje mature, učesnici seminara zlatara, evropskog rudarskog foruma, simpozijuma o reciklažnim tehnologijama, oktobarskog savetovanja rudara i metalurga. „Kafić“ su posetili i kineska delegacija, Slovenska kulturna skupnost „Drago Čeh“, studenti japanskog Akita univerziteta, ekipa TV emisije „S Tamarom u akciji“, udruženja klastera za zaštitu životne sredine. Planinarsko društvo „Josif Pančić“ iz Beograda, koje je videlo mnogo planinskih vrhova, ovde je zavirilo u zemljinu utrobu. Ranijih godina bilo je ovde i dosta državnika, ambasadora, predstavnika stranih kompanija, glumaca, pevača, fudbalera „Crvene zvezde“, naša vaterpolo reprezentacija…

U početku, kaže Srbulović, imaju strah od lifta, ali kad vide da u njega staje 60 osoba oslobode se i oni koji se inače ne voze liftom u svojoj zgradi. Jednom smo imali 120 posetilaca, pa smo ih podelili u više grupa. Udobno, bezbedno spuštanje i sveža vazdušna struja koja ih dočeka brzo razbiju njihove predrasude (uglavnom vezane za rudnike uglja) i odmah uslede brojna pitanja o Jami, rudi, rudarima, hodnicima… – Uglavnom su svi prijatno iznenađeni – kaže Saša – što potvrđuje i ova knjiga utisaka. Omladina jednog kulturno-umetničkog društva, mislim da su bili iz Rumunije, je čak zaigrala u liftu.

Srbulović podseća da prijavljivanje za posetu Kafiću ide preko Turističke organizacije Bor, ona to prosledi protokolu RTB-a, a protokol njima u upravi Jame. Poseta ima svoju proceduru iz bezbednosnih i zdravstvenih razloga zahvaljujući čemu minulih godina nije došlo ni do jedne nemile situacije. Uz propisnu zaštitnu opremu, posetioci od Saše dobijaju sve infomacije u vezi sa rudnikom i rudarima, počev od spomenika ispred upravne zgrade koji svedoči da je na tom mestu tokom Drugog svetskog rata bio nemački radni logor.

Na lepom i interesantnom iskustvu, na gostoprimstvu, mnogi se zahvaljuju i kasnije. Pišu i šalju zajedničke fotografije, te se posle toliko godina, i toliko poseta, može pohvaliti ideja koja ni na koji način nije omela rad u rudniku, a doprinela je boljem upoznavanju ovog teškog posla. Naš sagovornik se nada da će „kafić“ nastaviti još uspešnije, jer svi gosti hotela „Jezero“ koji su zainteresovani mogu da ga posete, a već ih šalju i drugi hoteli iz grada i okoline. Pošto je reč o svojevrsnoj promociji RTB-a, rudarstva i rada u rudniku, posete se još uvek ne naplaćuju.

Autor: LJubiša Aleksić

Izvor: kolektiv.co.rs

_____________________________________________________________

FotoPlus– MOJE VREME U JAMSKOM KAFEU…


_____________________________________________________________

Advertisements

DOK SE MAČORI ŠEPURE U BEOGRADU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok se „Četiti mačora“ šepure u Beogradu, u Nacionalnom parku Seros de Amotape, na severozapadu Perua, slepi miš uleteo žabi krastači u usta.

Posle snažnog zemljotresa magnitude 7,8, koji je 24. septembra  zatresao jugozapadni deo Pakistana, iz Arapskog je mora blizu pakistanske obale, izronilo ostrvo.

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) „oseća se mnogo pametnije”, nakon što je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

TAMOiOVDE

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nedavno, 20, septembra je u galeriji „New Moment“ u Beogradu (Hilandarska 14) otvorena izložba pod nazivom „Cuatro gatos“ (Četiri mačora)

TamoiOvde-602828_530636487011003_497446195_n Na ovoj izložbi je po prvi put u Beogradu prikazano 50 originalnih grafičkih radova španskih majstora. Pikasa, Salvadora Dalija, Huana Miroa i Antonija Tapiesa.

  Ovi su umetnici svojom, inovativnom umetničkom ličnošću i snagom, pronalazili potpuno nove horizonte u likovnom jeziku XX veka. Stvorili su nove pravce i time omogućili da u tom bogatstvu ideja brojni savremeni stvaraoci još i danas traže i pronalaze podstrek i stvaralačku inspiraciju.

 Sam koncept ove postavka, između ostalog, predstavlja grafiku kao medij koji je umetnicima savremenog doba bio među najznačajnijima.


Intrigantan naziv izložbe – „Četiri mačora“ nije slučajan.

Naime, ovaj naziv je dobila  po čuvenom, istoimenom kafeu u Barseloni „Els Quatre Gats“ poznatom, između ostalog, i po tome što su se u njemu okupljala najveća umetnička imena s početka 20. veka, uključujući Pikasa.

Grafike ovih sjajnih umetnika možete videti  do 10. oktobra, a ulaz za sve posetioce je besplatan.(Izvor:mediji)

* Za dodatne informacije posetite zvaničnu Facebook stranicu Emanere

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Slepi miš uleteo krastači u usta

Šumar Nacionalnog parka Seros de Amotape, na severozapadu Perua, naleteo je na žabu krastaču sa nečim u ustima. Ispostavilo se da je to nešto – slepi miš, piše “Foks njuz”.

382624_zaba-progutala-sismisa--foto-yufani-olaya-via-rainforest-expeditions_ff

Foto: Yufani Olaya

 U neverici, šumar Jufani Olaja fotografisao je žabu sa čitavim šišmišom u ustima.
Olaja je pokazao fotografiju biologu Filu Toresu, koji radi u Istraživačkom centru Tambopata, naučnoj stanici u Peruanskoj Amazoniji.


Olaja je ispričao da se šišmiš odjednom pojavio i uleteo krastači direktno u usta. Krastača je, kako je naveo, sedela širom otvorenih usta.


Ovo je retka prilika da se jedna od njih zatekne dok jede šišmiša, koji su obično visoko iznad tla na kojem obitavaju žabe.
“Šišmiš je verovatno tragao za insektima blizu tla i žabi se posrećilo”, napisao je Tores na svom blogu.


“Ovo je verovatno prva fotografija morske, ili krastače šećeruše, koja jede šišmiša, koji je verovatno baršunasti slepi miš sa pokretljivim repom, vrsta uobičajena na severu Južne Amerike”, naveo je Tores, dodajući da su krastače šećeruše poznate po proždrljivosti i ta osobina im je omogućila da budu invazivna vrsta u područjima poput Australije.


“Ova priča, međutim, ima srećan kraj, bar po šišmiša. Krastača nije uspela da ga proguta čitavog, pa je na kraju odustala i slepi miš, koji je bio još uvek živ, je odleteo”, naveo je Tores.


Istraživač Rejčel Pejdž, sa Instituta Smitsonijan tropikal u Panami, rekla je za “Lajv sajens” da je poznato da krastače jedu šišmiše, ali da se to dogodi samo kad slučajno nalete na takvu priliku.

“Ipak, neke žabe sistematski čekaju ispred pećina i hvataju šišmiše kako izlaze kad padne noć. Ovo je zabeleženo u Australiji”, navela je Pejdž.

Ni šišmiši nisu uvek žrtve – neke vrste jedu krastače.
“Mislim da je to uobičajenije. Šišmiši love žabe, krećući se za zvukom koji one prave dok se kreću kroz lišće, a neki slepi miševi čak prate i zov mužjaka žabe kojim privlače ženke”, istakla je Pejdž.

M. Milikšić(blic.rs)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Prve fotografije ostrva nastalog posle zemljotresa u Pakistanu

TamoiOvde-sve-pakistan_620x0011Nedaleko od Gvadara u Arapskom moru u Pakistanu juče je posle snažnog zemljotresa iz mora „isplivalo“ ostrvo.

Lokalne vlasti danas su objavile prve fotografije novog ostrva.

Novonastalo ostrvo je visoko između šest i devet metara.

Snimak ostrva, koji se pojavio juče nakon zemljotresa magnitude 7,7 stepeni, prikazale su lokalne televizije.

Pakistanski seizmolog Zahid Rafi kaže da ova pojava nije neobična s obzirom na jačinu potresa.(Izvor:novosti.rs/FOTO: Tanjug/AP )

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„Mala“ diploma u 99. godini života

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) napustila je srednju školu pre više od 80 godina, uprkos tome što joj je ostalo samo da položi ispit iz još jednog predmeta, pre nego što dobije diplomu.

Delayed Degree

Odri Krebtri (Foto: Beta / AP Photo/Waterloo Courier, Tiffany Rushing)

 Odri Krebtri iz Kedar Folsa, sada je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

 “Osećam se mnogo pametnije”, rekla je Krebtri.

 Ona je počela obrazovanje u jednosobnoj školi na sveroistoku Ajove, a napustila srednju 1932. zbog nesreće na plivanju i ronjenju zbog koje je propustila nekoliko školskih dana. Morala je, takođe, da brine o bolesnoj baki.

 “Bila sam završna godina, ali mi je nedostajala jedna ocena, pa sam mislil da ću se vratiti naredne jeseni”, rekla je ona.

 To bi se i desilo, da nije upoznala svog prvog muža. Par je 1957. kupio lokalnu cvećaru u kojoj je Krebtri radila 28 godina. Nažalost, suprug je nije pratio u poslovnim poduhvatima, jer je umro samo dva meseca, posle pokretanja biznisa.

Uprkos svemu, Krebtri kaže da je oduvek bila nezadovoljna zbog toga što nije završila školu.

Njena unuka je zato kontaktirala Voterlu školu i pomogla joj da organizuje ceremoniju dodele diplome.

“Nikom ne bih savetovala da napušta školu. Moram da kažem da je prema meni Gospod bio dobar”, kaže Krebtri. (Izvor:b92.net)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OGLAS…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

TAMOiOVDE-Oglas-1Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav. 

 ***

Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo ingliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.

I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru Terazije, dok je bio još nov-novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom Mažestiku i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.

Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer Na lepom plavom Dunavu s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

 ***

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.

Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci —  hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…

Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

 ***

Traži se nada.

U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i  obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

 ***

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Plela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule  daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

 ***

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je  u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i  našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči…

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

 ***

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem! Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,  svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. 

Momo Kapor/Najbolje godine i druge priče/

KAFIĆ U UTROBI ZEMLJE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________

U utrobi zemlje, onamo gde se već stotinu godina iskopavaju rude bakra i zlata, u Jami borskog rudnika, na početku servisnog okna „Vasa Drecun“, 30. januara 2012. godine, zvanično je otvoren kafić (ovde)!

I odmah nakon otvaranja, prva grupa gostiju na čelu sa Borisom Tadićem, predsednikom Republike Srbije posetila je ovu  jedinstvenu atrakciju, koja se nalazi 400 metara ispod zemlje, na takozvanom 11. horizontu, u prostoru uklesanom u stene, nalik pećini.

Prostor kafića od stotinu kvadrata, uređen je i opremljen tako da posetiocima dočara neponovljivu radnu atmosferu i uslove rada generacija rudara, koji su ovde i na dubinama do 700 metara zarađivali i zarađuju svoj “hleb sa 7 kora”.

Bakrorezi sa motivima rudara okačeni na “zidove”, rudarska oprema, lampe, telefoni i table sa natpisima koji beleže istoriju i pojašnjavaju tehnološke procese rudarenja, oplemenjuju prostor i čine ga svojevrsnom  muzejskom  postavkom.

 Na ovaj način, opremanjem i otvaranjem ovakvog objekta, menadžment industrijskog giganta RTB-a  Bor, učinio je dostupnim za turiste jedinstven i neponovljiv  doživljaj spuštanja , razgledanja jamskog prostora i ispijanje pića u utrobi zemlje!

Naravno, u ovaj kafić se može povremeno i u organizovanim grupama.

Zato što je pored atraktivnosti i – čista ekskluziva (ovde)!

  Bora Stanković

Reference: Foto: Facebook by Gorica ToncevVasilic, vest: RTV Bor