DOBROTVOR SRPSKE PROSVETE…

tamoiovde-logoILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC

U selu Kolari rodio se oko 1800. godine Ilija Milosavljević, poznatiji po nadimku Kolarac koji je dobio prema imenu svoga rodnog sela.

013U to vreme glavni drum od Beograda za Carigrad nije vodio ka Smederevu već se od Grocke povijao na desno prema selu Kolari pa dalje preko Palanke, Batočine, Bagrdana i već dalje ka Jagodini. U svim ovim naseljima pored Srba u to vreme živeli su i Turci. Iz putopisa koje su nam ostavili stranci, koji su tuda prolazili, saznajemo da su Srbi, a naročito oni u Kolarima, „trpeli velika zla“.

Ilijin otac beše abadžija te su ga zvali Aba-Milosav. U jurišu na Beograd 1806. godine bio je teško ranjen u čelo što je jedva preživeo ali mu doživotno ostade veliki ožiljak. Ti ožiljci su tada i bili jedino srpsko ordenje koje je ratnike krasilo posle Prvog i Drugog ustanka. Majka Ilijina, Jovanka, kao i većina žena toga vremena, bila je za svoju decu u teškim trenucima borbe protiv Turaka glavni a često i jedini autoritet i oslonac pošto su očevi više od deset godina proveli ratujući.

Kada su Srbi prvi put osvojili Beograd od Turaka, Iliji se, iako ne zna koliko mu je tada bilo tačno godina, urezala u pamćenje slika seljaka koji su, vraćajući se iz boja, donosili u Kolare dolame, ćurkove, silave i druge stvari koje su zaplenili od beogradskih Turaka.

Ilija je osnovnu školu po svemu sudeći učio u svom rodnom mestu i to mu je bilo jedino redovno školovanje. Ko mu je bio učitelj i u kom periodu, nije zapisano, tek pouzdano se zna da je bio onoliko pismen koliko mu je za to vreme bilo potrebno.

Ilijino pamćenje je uskoro bilo „obogaćeno“ novim slikama. Godine 1813. Turci sa svih strana nezadrživo nadiru u Srbiju. Srpskoj raji jedini spas se činio u prelasku preko Save i Dunava, jer do šuma i zbegova se i nije više moglo. Na taj put spasenja kreću i Ilijini roditelji sa svom svojom decom. Negde iznad Smedereva skela je bez prestanka prevozila izbeglice na drugu obalu.

Ilija je kasnije pričao da je tom prilikom njegov otac Aba-Milosav hteo da na obali ostavi ždrebe, koje su takođe poveli sa sobom, jer nije mogao da ga ukrca na ionako prepunu skelu. Ilija je tada toliko plakao i kukao zbog ždrebeta da mu ga je otac najzad privezao za skelu. Tako se i to ždrebe plivajući za skelom spaslo od Turaka. Ova grupa izbeglica nastanila se u Crepaji i duž Dunava ne želeći da ide dublje u Austriju. Ilija je potom s tim ždrebetom i nekakvim taljigicama raznosio ribu, koju je kupovao od ribara, i prodavao prebeglim Srbima.

Uskoro Turci objaviše amnestiju te se mnoge izbeglice vratiše na svoja ognjišta. Tako se i Ilija ubrzo vrati u Kolare gde se ne zadrža dugo. Nemirna duha, on se otisnuo za Beograd koji je pružao znatno veće mogućnosti. Sam Ilija je o tome svom prvom dolasku u Beograd pričao:

– Kada sam ušao u Beograd, imao sam samo 30 para. Od te svoje imovine odvojim 2 pare te kupim lepinje da ručam. Jedući, sve sam mislio šta ću činiti kad potrošim i onih 28 para?

U Beogradu se tada kratko zadržao. Prelazi u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića – Servijanca koji ga šalje u Vršac u trgovinu. Tu je naučio sve što trgovački momci uče i mogu da nauče u to vreme.
Pričalo se da je taj rođak poslao Iliju u Vršac, jer je zapazio mladićevu žustru, nezgodnu i prgavu narav, te ga je radije dao u drugu radnju no da ga zadrži kod sebe.

Negde već oko 1817. Ilija je opet u Beogradu gde je služio u više trgovačkih radnji a najduže kod Milutina Radovanovića, najviđenijeg beogradskog trgovca u ono doba. Ilija se i oženio kćerkom ovog svog gazde, Sinđelijom. Uskoro po ženidbi otvara samostalno dućan, tzv. „boltu“, kako se onda govorilo, u vlastitoj kući na Zereku.

Sinđelija je bila izuzetna žena za svoje doba. Ravnopravno i gotovo samostalno, koliko je to tada za srpsku ženu bilo moguće, vodila je njihovu boltu. Što bi se reklo „k’o apoteku“. Ilija je izuzetno cenio i poštovao svoju ženu. Uvek i svugde je i njeno ime upisivao kao i svoje. Kada je poručivao i kupovao knjige Matice srpske, redovno je kupovao i za nju. Takav odnos prema ženi u Srbiji je bio izuzetak. Dok se u to vreme sa ženama postupalo neravnopravno i strogo, Ilija je prema Sinđeliji bio izuzetno blag i pažljiv. Kada se pedesetih godina prošlog veka teško razbolela, dovodio je lekare i iz „velikog“ sveta pa kako joj nisu mogli pomoći, odveo je u Peštu na lečenje gde i umire. Njeno telo nije hteo da ostavi u tuđini već ga prenosi i sahranjuje na beogradskom groblju. Za njega je to bio nenadoknadivi gubitak. Kako nisu imali dece, osećao je i govorio prijateljima da je za njega sve završeno i da nema više razloga da živi. Nikad se nije ponovo oženio.
Kada je postao svoj gazda, doveo je u Beograd i svoju braću, Tasu, Mitu i Ranka koji, takođe, uzeše prezime Kolarac. Svu trojicu upućuje na zanat ili u kakve druge poslove, ali ih ne zadržava kod sebe u radnji.

Maja 1828. Ilija M. Kolarac ponovo prelazi u Pančevo. Za to je od beogradskog vezira dobio teskeru – neku vrstu potvrde u kojoj je pisalo da je Ilija beogradski građanin, da mu je 28 godina, da je oženjen, da je srednjeg rasta, kose, obrva i očiju crnih, lica duguljasta, da se nosi servijanski, da je zanimanjem trgovac i da je, prema svom kazivanju, preneo iz Beograda u Pančevo 12.000 forinti u srebru.
Tri su verzije njegovog odlaska u Pančevo. Prema jednima, knez Miloš je naredio kažnjavanje svih mladih ljudi koji su nosili kape sa zlatnim širitima. Kažnjavao ih je sa po 25 batina te je Ilija pobegao iz straha od kazne. Po drugima, Ilija je kupio nekakvu kuću koja se dopala knezu Milošu te mu je ovaj uzeo. To je Iliju toliko naljutilo da je onako preke naravi, kakve je bio, odmah napustio Beograd. U Pančevu se pričalo da je došao samo zato da bi razvio svoju trgovinu.
U Pančevu je trgovao hranom i svinjama. Ta trgovina se odvijala preko Siska, Đera i Pešte sve do Beča. Najpre je trgovačke poslove vodio sa rođakom Đorđem Jovanovićem – Servijancem a kasnije i sa Đorđem Vajfertom, dedom čuvenog beogradskog pivara. Ilija M. Kolarac postaje poznat u mnogim trgovačkim centrima Austrije.
Zbog svoje preke naravi, koje je bio svestan, često je imao neprilika. Zadesi se jednom na pančevačkoj ulici koja je bila veoma blatnjava. Na sokaku su napravljene nekakve ćuprije da se ljudi ne bi kaljali. Na takvu jednu ćupriju naiđe Kolarac baš kad i jedan austrijski general na konju. Kolarac štapom zaustavi konja rekavši:

– Ti si gospodine na konju a ja idem peške, lakše ti je no meni, zato gledaj te se ukloni ili teraj po blatu.

Ta ga je drskost posle stajala mnogo muka i novca dok se izbavio iz nevolje, ali protiv svoje naravi nije mogao.
Kolarac je 1842. zatražio austrijsko podanstvo. Tom prilikom je u izveštaju pančevačke policije stajalo da je iz Beograda doneo 12.000 forinti u srebru i da je svojim radom tu sumu utrostručio. Tu je takođe stajalo da je kupio kuću broj 11 na Žitnoj pijaci za 10.500 forinti.
Carski i kraljevski dvorski ratni savet svojim Reskriptom od 27. septembra 1842. godine dopustio je da se Ilija Milosavljević Kolarac može primiti u austrijsko podanstvo. Kolarac je 1847. postavljen za vanjskog savetnika, neku vrstu odbornika pančevačkog Magistrata.

U Beograd se vraća posle ženine smrti 1856. godine. Trguje solju. Nabavlja za državu šalitru. Interesuje se i finansira geološka istraživanja, naročito u valjevskom kraju.

Kao dobar poznavalac života u Beogradu, kupovao je nepokretna imanja na prometnim mestima u gradu, kao što su ona u okolini Varoš-kapije i Stambol-kapije. Blizina Turaka mu nije smetala, kao drugim Srbima koji su od njih još uvek zazirali. Kolarac je bio svestan da tursko vreme prolazi i odlazi u nepovrat. U periodu od turskog bombardovanja Beograda 1862. pa do 1872, kada ga Turci i napuštaju, sva njihova nekretnina prelazi u državne ruke. Kolarac je otkupljivao i nasipao šanac koji je opasivao grad i na tom mestu sazidao kuću, podigao baštu, apoteku i dućan.

Što je više zalazio u godine, Kolarac je sve više smanjivao svoje trgovačke poslove, tako da je pri kraju života živeo uglavnom od rente. Tada se svakodnevno mogao videti ispred svoje kuće kako s brojanicama u ruci otpozdravlja mnogobrojnim prolaznicima. Predveče bi odlazio u kafanu „Srpski kralj“ na partiju preferansa. Te partije su bile čuvene u Beogradu. Oko Kolarčevog stola okupljali su se najugledniji ljudi tadašnje Srbije.

Karte je igrao uvek sa istim partnerima. I prilikom kartanja do izražaja je dolazila Kolarčeva prgava narav. Ljutio bi se i zbog sitnice „koja ne vredi ni groša“. Planuo bi i na najbolje prijatelje, ne birajući pri tom reči, što je za ono vreme bila retkost među starim uglednim Beograđanima. Jedini čovek u tom društvu kome ni u igri, ni inače u kakvoj raspravi, nikada nije uputio nijednu ružniju reč bio je dr Kosta Cukić. Čak i onda kada bi se Cukić u kakvoj raspravi opredelio za Kolarčeve protivnike, on ne bi praskao već samo kratko prokomentarisao:

– Zar se i ti gospodin Kosta povodiš za lolama?

Na ovog blagog, odmerenog, pametnog čoveka koji je doktorirao filozofiju u Hajdelbergu, bio profesor na Velikoj školi, potom ministar finansija u vladi Ilije Garašanina, jednostavno nije mogao da podigne glas.
Živeći godinama „preko“, kako se tada govorilo za Austriju, Kolarac je voleo i rado nabavljao razne zanimljivosti. Tako jednoga dana na verandi njegove kuće u Beogradu osvanu čudna šarena ptica. Papagaj.
Ponosni Kolarac istrajno je pokušavao da je nauči bar poneku reč. Satima joj je ponavljao Kolarac, Kolarac, Kolarac… Ptica je uporno ćutala, gledajući ga svojim crnim okom. „Čas“ se obično završavao ljutitim Kolarčevim uzvikom „magarac“.
Kroz nekih mesec dana vraćajući se kući jednog popodneva, Kolarac zapazi da mu se pred kućom okupila vesela gomila sveta čiji je smeh nadjačavao kreštavi glas papagaja „Kolarac-magarac, Kolarac-magarac…“
Na veliku žalost Beograđana, Kolarčeva ptica posle tog „incidenta“ nije dugo živela.

Ilija M. Kolarac nastavlja da začuđuje i zabavlja svoje sugrađane. Tako je bilo i prilikom lova koji je organizovao knez Mihailo 18. januara 1865. godine u Topčideru. Prema Milanu Đ. Milićeviću, pored mnogobrojnih zvanica jedan od najuglednijih bio je Ilija M. Kolarac. Sa njim je bio i Kosta Cukić (s naočarima), kako isti autor beleži.
Na zakusci, posle veoma uspešnog lova, italijanski konzul Skovaso nazdravi i to na srpskom jeziku:

– Gospodaru! Za zdravlje srpskog KRALJA Mihaila!

Posle ovakve zdravice nasta opšte oduševljenje, pokliči odobravanja a Ilija M. Kolarac u opštem oduševljenju opali pušku, a za njim se osu preko 300 pušaka, u to ime.
Početkom 1878. bio je optužen za veleizdaju, zatvoren i sproveden u Aranđelovac pred vojni sud. Tu se sudilo oficirima umešanim u Topolsku pobunu koja se dogodila krajem 1877. godine. Mada ni Ilija M. Kolarac ni Aćim Čumić, ugledan pravnik i član Kasacionog suda, nisu pripadali oficirskom koru, niti su na bilo koji način učestvovali u tim događajima, suđeno im je pred vojnim sudom.

Kolarac, pak, iako u dubokoj starosti, uvažen i poštovan od strane svih građana, bez dokazane krivice, okrivljen je za veleizdaju i osuđen na pet godina robije. U Požarevac je sproveden kao osuđenik.
Aćim Čumić je tom prilikom osuđen na smrt, ali je pomilovan na 10 godina robije. Iz zatvora je izašao 1880, kada su naprednjaci došli na vlast, ali se više nije bavio politikom. Mnogo je učinio za uređenje Kolarčeve zadužbine. Umro je 1901. godine.
Ako se ima na umu njihova osvedočena privrženost dinastiji Karađorđevića, onda se i ovo hapšenje donekle može razjasniti.
Iz tog perioda ostao nam je originalni izveštaj koji je za kneza Milana sačinio član beogradskog kvarta koji je izvršio hapšenje. Pored ostalog u tom izveštaju se navodi da je Aćim Čumić bio miran prilikom hapšenja, da nije davao otpor, da je svoju ženu tešio, da ne brine, da će se uskoro vratiti, jer do njega nema krivice. Nasuprot Čumiću, Kolarac je žandare dočekao goropadno, mada ni on nije pružao otpor pri hapšenju, ali ih je grdio i ružio takvim rečima koje iz pristojnosti nisu mogle da uđu u izveštaj.

Posle izricanja presude Ilija M. Kolarac je izjavio:

– Ne priznajem da sam ikada bio veleizdajnik i da za to mogu biti osuđen.

Prijateljima je još pre suđenja govorio da je nevin ali da se ipak plaši „kakvog belaja“. U zatvoru je proveo samo nekoliko meseci. Na dan 10. avgusta 1878. godine proglašena je nezavisnost Srbije te ga je vladar zajedno sa mnogim osuđenicima pomilovao.

U zatvor je Kolarac otišao zdrav i krepak a vratio se bolan i skrhan. Tome se ne treba čuditi jer je tada imao skoro 80 godina i teško je podneo ono kroza šta je sve morao da prođe.
Na dan kada je odveden u Aranđelovac, 26. januara 1878. godine, predat je sudu Kolarčev testament.
Dana 6. oktobra 1878. po podne u 15,30 umire u svojoj kući na Stambol-kapiji Ilija Milosavljević Kolarac.

Ni na samrtnoj postelji Kolarca nije napuštao zdrav duh i realističan način razmišljanja. Jednom prilikom kad su mu dali najbolje vino iz njegova podruma, nadajući se da ga bar ono malo ojača, on im je, srknuvši ga, odmah prebacio da eto i oni, njegovi prijatelji, hoće da ga upropaste kad toče najbolje vino a nije praznik. Ali, i pored šala koje je tako zbijao, prijateljima je savetovao da, kad on umre, njegovo telo odmah prenesu u sobu koju je za tu priliku odredio i najhitnije zapečate sve njegove kase, pa tek onda da se brinu oko njega.

Čim je pročitan testament, rodbina Ilije M. Kolarca pokreće niz sporova kod svih nadležnih sudova da bi se testament oborio a Kolarčevi fondovi među njima razdelili. Sudski sporovi su trajali pune tri godine. Tek kad je Kasacioni sud novembra 1881. doneo konačnu presudu pod brojem 4149, testament je postao pravosnažan i Odbor, koji je sam Kolarac odredio, preuzeo je fondove na dalju upravu.

Prema testamentu, Kolarčevu zadužbinu čine dva osnovna fonda:
Književni fond Ilije M. Kolarca,
i Fond za podizanje srpskog univerziteta.
Prvi dobrotvorni fond I. M. Kolarac osnovao je još za života 1857, zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem-Perišićem. Te godine su njih dvojica sumu od 250 dukata predali mitropolitu Petru s ciljem da se obrazuje „Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu“.
Ideju za osnivanje tog fonda Kolarac je dobio posle parastosa jednom poznatom srpskom ustaniku održanom na beogradskom groblju koje se u to vreme nalazilo pored crkve Sv. Marka. Prolazeći pored uzvišenja sa kojeg je narodu tumačen Hatišerif 1830. godine, shvatio je da polako padaju u zaborav oni koji su svoje živote dali za otadžbinu a kojima više nema ko ni sveću da zapali.
Novac iz tog fonda odmah je dat pod interes sa kamatom od 8%. Uskoro su izrađena i pravila Fonda I. M. Kolarca i Tome Vučića-Perišića koja su glasila:

– Suma od 250 dukata namenjena je crkvenoj kasi, kao poseban Fond, s tim što se izdaje pod interes,
– dobijena sredstva od interesa troše se za parastos palima za otadžbinu, a sve što pretekne uplaćuje se u Fond čija glavnica ne sme da se dira,
– svake će se godine davati veliki parastos u Sabornoj crkvi u Beogradu za pokoj duša izginulih boraca za oslobođenje Otadžbine i to prve subote po Sv. Andreji koji se slavio 30. novembra.

Prvi takav parastos održan je izuzetno 22. februara 1857. godine na zadušnice.
Državne vlasti kasnije prenose održavanje tog parastosa na prvu subotu posle 22. februara kojeg je dana 1890. određena svetkovina „proglas Kraljevine“. Uprava Fonda to odlučno odbija jer je u suprotnosti sa željama osnivača Fonda. O ovom prota beogradski Novica Lazarević, 1. maja 1890, izveštava Konzistoriju i moli za uputstvo o budućem datumu održavanja parastosa.

Pokušano je da se taj parastos premesti i na Vidovdan, ali je konačno, 1909. godine, odlučeno da se parastos održava onda i onako kako su to zaveštali Ilija M. Kolarac i Toma Vučić-Perišić. Ta Zadužbina je dobila i svoj naziv Fond za pomen poginulim Srbima u bojevima za oslobođenje Srbije od 1804. do 1815. godine.
Ministarstvo prosvete Srba, Hrvata i Slovenaca donosi još i zvanično rešenje 10. oktobra 1928. godine, da se svake godine, prve subote po Sv. Andreji, u 10 časova drži ovaj pomen.
Prema izveštaju Uprave Fonda, u julu 1895. godine suma je iznosila 7.122,78 dinara, a 1946. Zadužbina Fonda I. M. Kolarca i T. Vučića-Perišića prijavila je III rejonu u Beogradu ratnu štetu na osnovu izgubljene dobiti u iznosu od 5.464 dinara.
Za života I. M. Kolarac učestvuje u osnivanju još jedne zadužbine u okviru Matice srpske, čije sedište je do 1864. bilo u Pešti. Godine 1861. u Novom Sadu slavila se stogodišnjica Save Tekelije, bivšeg doživotnog predsednika Matice srpske. Tom prilikom je Svetozar Miletić pozvao prisutne da pomognu osnivanje Pravne Akademije u Novom Sadu. Kolarac se odmah odazvao tom pozivu prilažući 400 dukata za tu namenu.

Novcem za taj fond rukovala je Uprava Matice srpske, ali, pored sveg truda i napora, do osnivanja toliko željene Pravne Akademije nije moglo da dođe. Predloženo je da se taj fond ustupi Srpskoj Velikoj Gimnaziji u Novom Sadu koja bi eventualno mogla da preraste u Pravnu Akademiju. Da li je Kolarac odgovorio na ovaj zahtev Matice srpske nije poznato, tek sredstva su ostala u posedu Matice srpske.
Na dan 25. februara 1877. godine Ilija Milosavljević Kolarac je potpisao svoj testament.

Iz tog testamenta izdvajamo:
I Sve svoje imanje zaveštavam na korist mog naroda, i to na ovaj način:
Da se iz svega imanja obrazuje Fond iz koga će se vremenom imati podići srpski univerzitet. Univerzitet treba da se nazove:
UNIVERZITET ILIJE M. KOLARCA OSNOVAN SOPSTVENIM TRUDOM NA KORIST SVOGA NARODA
II Da se od gotovine novca odvoji 10.000 dukata cesarskih i da se dade mome književnom fondu koji već postoji pod imenom:
KNJIŽEVNI FOND ILIJE M. KOLARCA

Ovaj fond, pod ovim imenom, da večito ostane. Kapital ovog Fonda da se daje pod interes pa od tog interesa da se jedna trećina upotrebljava za umnožavanje ovog fonda dokle fond ne naraste na 20.000 dukata cesarskih a ostale dve trećine da se troše na književnost.
Ja želim da ovaj Fond podmiruje najpreče narodne potrebe u književnosti. Zato će Odbor imati dužnost i pravo, da prema potrebama vremena određuje koji će rod književnosti i u kojoj meri potpomagati.
Iz ovog Fonda da se nagrađuju dobra književna dela ne samo Srba iz današnje kneževine, nego dobra književna dela Srba iz sviju predela srpskih, no i to samo dela pisana ćirilicom.
III Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije, i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti državne, ni ma ko drugi.
Ostavljen amanet učenim Srbima koji će odbornici bivati da ovaj amanet sačuvaju kroz sva vremena, i da se staraju kroz sva vremena ove fondove u dobrom stanju održavati i njima u granicama ovog testamenta tako upotrebljenje činiti, kako će narod srpski najviše koristi imati.
Godišnji računi ovih fondova da se predaju javnosti preko novina.
IV Da se sablja Vučićeva, kao zaslužnog čoveka za narod, preda srpskom muzeumu na čuvanje.
XVI Moje saranjivanje da bude obično. Moj spomenik na mojoj grobnici da se drži u dobrom redu. Na spomeniku da se napiše:
OVDE POČIVAJU ILIJA MILOSAVLJEVIĆ KOLARAC I SUPRUGA NJEGOVA SINĐELIJA ILIJE KOLARCA.
ONI SU CELOG SVOG VEKA TEKLI I ČUVALI DA OSTAVE SPOMEN SVOME NARODU.

Zadužbina I. M. Kolarca priznata je Rešenjem Kasacionog suda br. 4149 od 16. oktobra 1881. godine gde stoji: Zadužbina je namenjena isključivo prosvetnim ciljevima i ne deli dobit među svojim članovima uprave.
Zadužbina Ilije M. Kolarca radila je u smislu volje svoga osnivača, a 1895, prema zapisima M. Đ. Milićevića, Fond zadužbinski je iznosio:

9. oktobra 1878. godine 724.508,60 dinara u zlatu
1. oktobra 1895. godine 1.294.220,09 dinara u zlatu.
Za tih 17 godina postojanja Zadužbine imovina je uvećana za 569.711,49 dinara u zlatu.
Iz Uredbe Odbora Kolarčeve Zadužbine, koja je doneta na predlog člana Odbora Stojana Novakovića, a potvrđena 7. novembra 1881. godine od strane Ministarstva prosvete, proističu sva prava Odbora predviđena Testamentom. U Uredbi Kolarčeve zadužbine u članu 12. stoji:

„Glavna kontrola neće uzimati u ocenu: da li je neko književno delo zaslužilo nagradu koja mu je data, kao ni da li je zgodan način koji je Odbor odabrao za potpomaganje književnosti“.

Glavna kontrola je imala obavezu da proverava:
1. Da li se novci koji su namenjeni Univerzitetskom fondu pridaju glavnici,
2. Da li se Književni fond umnožava po Testamentu.
Kako po Testamentu ostavljeni novac nije bio odmah dovoljan za ostvarenje ciljeva Univerzitetskog i Književnog fonda, to je predviđeno „da se putem kamata umnožava pa makar to trajalo i 30 godina“.
Književni fond je već negde 1900. godine dostigao sumu od 20.000 dukata cesarskih, a Univerzitetski je tek 1927. mogao da počne da ostvaruje odluke Testamenta.
Zadužbinski odbor je u međuvremenu o svom radu redovno preko novina izveštavao javnost.

Sam Kolarac je za života, na sednicama Odbora kojima je predsedavao u svom stanu, dodeljivao iz Književnog fonda nagrade i to ne samo za pojedinačna dela već i za ukupan doprinos srpskoj književnosti pojedinih književnika. Nagrada je dodeljivana ili u gotovom novcu ili su njom isplaćivani troškovi za štampanje spisa. Novčana nagrada je iznosila najviše 100 a najmanje 8 dukata.
Kolarac je, međutim, i direktno pomagao ne samo književnike nego i druga za kulturu zaslužna lica.

U poslednjim godinama svoga života Kolarac je govorio da su u njegovom tefteru zabeležene tačne cifre koje pokazuju koliko je i kad raznim piscima dao „na potporu srpske književnosti“.
Sačuvan je podatak o tome da su u Kolarčevoj zaostavštini pronađena pisma u kojima mu se mnogi Srbi, i ne samo Srbi, obraćaju za novčanu pomoć ili mu se zahvaljuju za već ukazano dobro.
Iz Književnog fonda Kolarčeve zadužbine izdato je do 1914. godine oko 120 knjiga.

Nakon završetka Prvog svetskog rata Kolarčeva zadužbina obnavlja svoj rad. Konstituiše se zadužbinski Odbor u sastavu: predsednik Čeda Mijatović, potpredsednik Slobodan Jovanović i članovi Sr. Stojković, Bogdan Popović, Drag. Prendić, Tih. Đorđević i A. Belić.

Odbor Kolarčeve zadužbine svojim aktom br. 15 od 26. juna 1927. godine donosi Odluku o podizanju Kolarčevog univerziteta u Beogradu. Prema ovoj Odluci, Kolarčev univerzitet bi imao da se shvati „kao ustanova koja bi držala sredinu između Državnih i Narodnih Univerziteta. Sa prvima bi imao sličnosti uređenja, sistematska predavanja, naročite kurseve za vežbanja, polaganje ispita i izdavanje diploma i uverenja, a sa onim drugima što bi mu predavanja i kursevi bili podešeni za širu publiku“.

Književni fond je knjige izdavao u više biblioteka, u kojima su naši najeminentniji književnici i naučnici štampali svoja dela. Između dva svetska rata pored ostalih izdanja ovog fonda valja pomenuti:

• I. Andrić: Njegoš kao tragični junak kosovske misli.
• M. Đurić: Šilerova Marija Stjuart. Euripidova Medeja i njen epski značaj.
• R. Dimitrijević: Alfons Dode i Provansa.
• M. Ibrovac: Alfred de Vinji.
• M. Budimir: O Ilijadi i njenom pesniku.
• A. Belić: Vuk Karadžić. Borba oko našeg književnog jezika i pravopisa. Delo Vukovo.
• I. Sekulić: Punkt i kontrapunkt. Puškin. Milan Rakić. Petar Kočić i savremenost njegova.
• V. Vučković: Muzika od kraja XVI do XX veka.
• V. Ćorović: Karađorđe i Prvi srpski ustanak.
• K. Todorović: Zarazne i infektivne bolesti.
• I. Đaja: Kako se hranimo.
• M. Sekulić: Tuberkuloza u ranim godinama čovečijeg života.
• S. Ristić: Filozofija i nauka.
• P. Tutundžić: Izvori energije u budućnosti.

Naravno da ovo nisu svi naslovi niti ih je moguće na ovom mestu sve nabrojati. Najpopularnije biblioteke Književnog fonda bile su „Redovno izdanje“, „Mala biblioteka“ i „Poučna biblioteka“.
Zadužbina Ilije M. Kolarca dobila je tokom Drugog svetskog rata Komesarsku upravu. Iz izveštaja o radu Književnog fonda za 1943. godinu vidi se da fond nije uopšte korišćen pošto su mu prihodi usled ratnih prilika bili svedeni na minimum. Glavni deo fonda sastojao se od hartija od vrednosti (1.379.382,50 dinara), koje u toku rata nisu donosile kamatu a gotovina u iznosu od 609.773 dinara predratnih nije bila dovoljna za dodeljivanje nagrada. Svi prihodi koji su se tada sticali poticali su od dvorana Kolarčeve zadužbine.

Posle završetka Drugog svetskog rata podnet je Izveštaj o poslovanju Zadužbine Ilije M. Kolarca u 1945. godini koji je potpisao predsednik Kolarčeve zadužbine prof. dr Aleksandar Belić.
Iz tog Izveštaja proizilazi da je, „zahvaljujući svojoj dobro fundiranoj imovini i finansijskoj situaciji“, Zadužbina Ilije M. Kolarca do Drugog svetskog rata sa mnogo uspeha obavljala svoju kulturno-prosvetnu misiju, a da se posle rata Zadužbina našla u takvom stanju da je već u 1945. godini njen dalji opstanak doveden u pitanje.

Pred rat su glavni finansijski izvori Zadužbine bili: 1. nepokretno imanje kod Kneževog spomenika, 2. nepokretno imanje na Kraljevom trgu, 3. poljoprivredno imanje u opštini supskoj i ćuprijskoj, kao i poljoprivredno imanje u Železniku, srez Vračarski, 4. prihodi od interesa na uloge kod banaka, 5. prihodi od hartija od vrednosti pojedinih fondova i 6. prihodi od raznih priredaba i predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Usled razaranja koja je prouzrokovao okupator, nastalih političkih i društvenih promena posle oslobođenja, donošenja novih zakona o agrarnoj reformi i o valorizaciji investicija, nastupile su velike promene u strukturi imovine Zadužbine. Potpuno su uništene zgrade na placu kod Kneževog spomenika (Trg Republike), a plac je eksproprisan od strane opštine. Po novom zakonu o agrarnoj reformi, eksproprisana su, takođe, imanja u opštinama Supska i Ćuprija kao i imanje u opštini Železnik, srez Vračarski.

Prema ovom Izveštaju, Zadužbini su ostale samo neznatne vrednosti, kao npr. u evidenciji publikacija Kolarčevog narodnog univerziteta te 1945. godine nalazilo se još 46 naslova knjiga iz biblioteke „Redovno izdanje“ sa 29.463 sveske, 10 naslova „Male biblioteke“ sa 9.050 sveski i dva naslova „Poučne biblioteke“ sa 95 sveski.

Sačinitelju ovih redova, u septembru 1989. godine, na žalost, u tadašnjoj upravi Kolarčevog univerziteta nisu bili dostupni nikakvi podaci o posleratnom postojanju i funkcionisanju fonda Zadužbine niti bilo kakav trag Testamenta. Ali, zato su se u izuzetno luksuznoj upravnikovoj kancelariji uz slike I. M. Kolarca, Vuka Karadžića i Njegoša u divnom polupraznom bibliotečkom ormanu šepurila dela Josipa Broza, Kardelja i Lenjina. Tu se ne može videti ni jedna jedina knjiga izdata potporom Književnog fonda, iz ma kog perioda njegovog postojanja, a njima je, ruku na srce, i namenjen taj orman.
Napokon, Zadužbina Ilije M. Kolarca dočekala je bolje dane. Na dan 1. aprila 1992. godine vraćen joj je status zadužbine a što se tiče njene nepokretne imovine, postupak za vraćanje je u toku.

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

014015Izvor:rastko.rs

______________________________________________________________________________________________

Veliki dobrotvor Ilija Milosavljević-Kolarac zaveštao je celokupno svoje imanje na prosvećivanje naroda.

To imanje čini današnja centralna pošta sa kafanom na uglu Poenkareove ulice i Pozorišnoga trga a zatim ceo niz dućana u redu, koji zavija i u Miletinu ulicu gde izbija kafanska bašta. Tim imanjem koje danas predstavlja ogromnu vrednost upravlja naročiti Odbor Kolarčeve zadužbine koji je želeo da na istome, a na licu prema Pozorištu, koje gleda u Miletinu ulicu, podigne Narodni univerzitet koji se izdržava iz zadužbinskih prihoda.

U domu zgrade iza Kolarčeve pivnice, onamo gde je sad centralna pošta i direkcija Beogradske pošte, bilo je dugo vremena austrijsko poslanstvo koje je zauzimalo sve prostorije na gornjemu spratu a na donjem spratu, gde su sada poštanski šalteri, bila je katolička kapela sve dok nije podignuta nova na Vračaru.
Kafana „Kolarac“ jedna je od starijih građanskih kafana i ponela je svoje ime po sopstveniku zgrade-zaveštaču. Odmah po podizanju zgrade otvorena je tu kafana sa baštom, i građanstvo, a naročito porodice, koje su dotle posećivale Germanovu baštu, sve su se preselile kod „Kolarca“. Oduvek, kao i danas, ta je kafana važila kao vrlo solidna, gde su naročito nedeljom, na podne posle službe božje, a uveče posle šetnje na Kalemegdanu, navraćali otac, majka i sva deca da popiju po čašu piva i da slušaju muziku.

U prvo doba i kafana i bašta bile su manje. Kafana je imala nekoliko soba i jedno odeljenje malo prostranije a bašta nije bila ni za polovinu današnje bašte. Po tim raznim sobama kao i leti u bašti bila je polovina stolova zauzeta za stalne goste („štamtiši“), jer kod „Kolarca“, kao ni u jednoj beogradskoj kafani, bio je najveći broj tih stalnih, tih „večitih“ gostiju.
Za jednim od takvih stolova, u najcvetnije doba ove kafane, kada ju je držao Nikola Praporčetović (sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka), bilo je uvek okupljeno ovo društvo: Miloš Petrović, stari gospodin, Dragomir Brzak, Panta Jovanović blagajnik, Nikola Šilić telegrafista, Uroš Romanović načelnik, Panta Besarić telegrafista, Čekić kasacioni sudija, Nikola Ninić sudija, Manojlo Đorđević „Prizrenac“ i Miloš Popović novinar. Oni su sedeli redovno u manjem salonu za jednim dugačkim stolom na kome je stajao, u piksli od palidrvaca, karton na kome je pisalo: „Gospodsko mesto“.

Bio je u drugoj sali još jedan sto „večitih“ gostiju, oko kojega su se skupljale zanatlije kojima je predsedavao Jovan Sremac limar, brat Stevana Sremca. Jovan Sremac poznat ne samo kao čestit čovek, dobar drug i gost izdašne ruke, važio je još i kao neobično vešt da spravi meze i salatu te su se njegovome stolu, bar dok se ne slisti meze, rado pridruživali i oni koji po profesiji nisu bili zanatlije.

Među gostima, naročito o ručku, viđao se često kod „Kolarca“ i pokojni Kosta Vujić profesor. Poznata je stvar već da je Vujić ručavao na dva-tri mesta. On je znao u kojoj je restoraciji dobra supa i goveđina a u kojoj umokac i pečenje i nije nikad reskirao da u jednoj pojede sve to. Kod „Kolarca“ je, po njegovome uverenju, bila odlična supa i goveđina i on bi to pojeo tu, a zatim bi išao u „Kasinu“ na Terazije, da jede kakav umokac i vraćao se „Ruskom caru“ da završi ručak pečenjem.
Za vreme točenja piva na podne i uveče kretali su se između stolova i dva vrlo zanimljiva tipa. Jedno je bio Pera pekar, koji je pekao vrlo dobre perece i pisao vrlo rđavo stihove i nekada tako poznata jevrejska Perla sa Jalije, koja je pekla jaja na način kako je to kod Jevreja običaj a koja su jaja gosti vrlo rado jeli uz pivo.

Najduže je držao kafanu „Kolarac“ pomenuti Nikola Praporčetović ili, kao što su ga obično zvali, Nikola Praporac. To je bio otmen gospodin i dobar domaćin a vrlo korpulentan čovek sa nelikim trbuhom pred sobom. Među njegovim gostima tada je cirkulisala jedna anegdota o Nikoli Praporcu koji je, kao neki delegat, sa mnogim drugima, odlazio u Moskvu na neku izložbu. Vele tada je i ruski car bio na toj izložbi i rado je primio srpsku deputaciju. Kada mu se predstavio ovaj simpatični kafedžija beogradski i rekao da se zove Praporac, vele, car ga je odmerio onako korpulentnog kakav je bio i rekao:
– No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li tek zvona moraju biti!

Posle Nikole Praporca preuzeo je na dugoročni zakup lokale g. Đorđe Vajfert, s tim da je ne izdaje pojedincima, no to da bude glavni i centralni lokal za točenje piva iz njegove pivare. Od tada je počelo i renoviranje kafane. Od mnogih soba stvorena su dva paralelna salona, od kojih je jedan bio pivnica i drugi trpezarija a osim toga, uništavajući jedan deo bašte, koja je zatim potisnuta van dotadanjih ograda, g Vajfert je podigao najveću i najlepšu salu u Beogradu. Ta sala, koju je zatim u našem narodnome stilu dekorisao poznati slikar Dragutin Inkiostro, postala je tada središte duhovnoga i društvenoga života prestonice. Tu su priređivane najotmenije zabave (Žensko društvo, Kolo Jahača, Akademska omladina, Trgovačka omladina), tu koncerti i gostovanja, tu predavanja i zborovi, tu svadbe i svi veći banketi. Učiteljsko je udruženje tu održalo jednu svoju godišnju skupštinu, Narodna odbrana nekoliko zborova. Uostalom, Narodna odbrana je i ponikla kod „Kolarca“. To je bilo onih buriih dana kada je Austrija proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine. Poznate su one ogromne demonstracije koje je vodio Branislav Nušić. Kako su demonstracije trajale nekoliko dana i s dana na dan hvatale sve šire dimenzije tako da su pretile da se pretvore u nerede širih razmera, Nušić, osećajući da nema više snage ni moći ni autoriteta da takvoj bujici postavi brane, pozove hitno na savetovanje pok. Živojina Dačića i s njim zajedno odluči da pozovu veći broj uglednih građana na savetovanje. Oni zakažu sastanak ovih u maloj sobi kod „Kolarca“ i na taj sastanak dođu kao pozvani: Ljuba Jovanović, Žika Rafajlović, Velisav Vulović, Marko Vuletić i još nekoliko istaknutijih građana.
Nušić im iznese situaciju i potrebu da se ovaj narodni pokret, koji je on izazvao, reguliše i uputi jednim naročitim i po interese otadžbine korisnim pravcem. On im reče još da se lično oseća nemoćnim da to učini; stoga predloži da se obrazuje odbor Narodne odbrane, koji će ubuduće rukovoditi celim pokretom a on će mu i dalje rado služiti. Predlog bude primljen i toga časa postaje Narodna odbrana koja prima zatim na sebe velike nacionalne zadatke koji urađaju blagoslovenim plodom.
Od sviju koncerata i zabava, koje su kroz dugi niz godina priređivane u lepoj i prostranoj sali kod „Kolarca“, odvaja se jedan neobičan koncerat, koji je još potkraj prošloga veka priredila Poštansko-telegrafska zadruga. Te večeri, „Kolarčeva“ sala bila je dovedena u saobraćajnu vezu sa celim svetom i taj neobičan i originalan koncerat predstavljao je pravo čudo svojega doba.
U tome vremenu u Srbiji još nije postojao međugradski telefonski saobraćaj i baš zato je izazvao toliko veću radoznalost kod beogradske i niške publike kad je Telegrafska zadruga objavila da priređuje „jednovremeni telegrafski koncerat Beograd-Niš.“ Drugim rečima, beogradska publika u „Kolarčevoj“ sali slušaće niški orkestar i niško pevačko društvo „Branko“, koje će pevati u sali niškog hotela „Evropa“, a niška publika slušaće beogradski orkestar i pevačku družinu „Stanković“, koja će im pevati u „Kolarčevoj“ sali. Tada su mnoge neverne Tome, i u Beogradu i u Nišu, zavrteli glavom i sa velikom sumnjom u tehnički uspeh jedva su rešili da posete ovaj čudnovati koncerat. I umalo nisu naslutili neuspeh.
Koncerat je trebalo da počne u 9 časova; međutim, telefonska linija, jedina između Beograda i Niša, koja je služila samo za dvor obeju prestonica, i koja je za ovu svrhu bila ustupljena toga večera Telegrafskoj zadruzi, bila je prekinuta u 8 časova i opravljena tek posle dva sata, kada je publika na obadva mesta, uz podsmeh, htela da napusti obadve sale. Ali je na kraju krajeva opet ispalo kako treba.
Te noći sala „Kolarčeva“ bila je pretvorena i u poštu i u telegraf. Za jednim dugačkim stolom, najlepše mis-poštarke tuckale su poštanskim žigom marke na pismima i saobraćajnim kartama. Za ovu svrhu, po rešenju ministra Laze Jovanovića, izdana je naročita emisija maraka i karata u korist telegrafske siročadi, koja je važila svega 24 sata.
U jednom uglu sale bio je postrojen i telegraf.
Publika je imala pravo te večeri da vrši pošiljke i poštanske i telegrafske. Ljuba Krsmanović je odatle telegrafisao svojim prijateljima u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu. Odatle je pozdravljen i veliki Srbin Nikola Tesla.
Mnogobrojna beogradska i niška publika otišla je sa ovog koncerta veoma zadovoljna i puna divljenja ovakvom napretku na polju telefona u Srbiji, i ne sluteći šta će dobiti, posle nepune tri decenije, sa radio-telegrafom i telefonom.
Od znatnijih zakupaca već renovirane kafane u Vajfertovoj režiji, najpoznatiji je bio „Brat-Velja“ koji je inaugurisao kod „Kolarca“ krkanluke, mezeta i presan kiseli kupus na podne. U doba Brat-Veljino „Kolarac“ je počeo sve više bivati noćna kafana, gde je rado provodio noći ceo Beograd. Tada je Brana Cvetković preneo svoj orfeum kod „Kolarca“ te postao najomiljenija atrakcija Beograda i svih stranaca koji bi se u Beograd navratili. U to doba, za vreme Braninih predstava, kod „Kolarca“ se gušilo i nije se moglo doći do mesta ni zimi u velikoj sali ni leti u bašti.
Posle Brat-Velje držali su kafanu najpre Đoka Dimitrijević i Garma, zatim sam Đoka Dimitrijević a posle izvesnog vremena uzeo ju je Đoka Cvetković, koji ju je potpuno reorganizovao i renovirao te stvorio jedan od najprijatnijih etablismana u Beogradu.

Branislav Nušić

Izvor:web.archive.org

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VOJSKOVOĐA KOJI JE SKRATIO VELIKI RAT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zaboravljeni ratnik vojvoda Petar Bojović

Vojvoda Petar Bojović, čovek koji je za godinu dana skratio Veliki rat, krenuo je iz Miševića u svet sa gorštačkim zavetom da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Umro je posle Drugog svetskog rata i Beogradu, gradu koji je jednom oslobodio, sahranjen bez ikakvih počasti.

Konjički_poručnik_Petar_Bojović

Petar Bojović kao mlad konjički oficir u gardi/ Foto:Vikipedija

Vojvoda Petar Bojović bio je strateg srpske vojske u svim oslobodilačkim ratovima od 1876. do 1918. godine. Međutim, iako zaslužan kao i ostala trojica vojvoda iz tih ratova, njegovo je ime nepravedno zapostavljeno. Tu nepravdu Novovarošani godinama pokušavaju da isprave.
Iz rodne kuće život ga je odveo u škole pa u šest ratova. U impresivnoj vojnoj biografiji posebno mesto ima Solunski front.

Posle proboja, na čelu Prve armije kreće u otadžbinu oslobađajući Vranje, Niš, Beograd, dvesta kilometara ispred saveznika. Za dva meseca prešli su više od 800 kilometara što je podvig u svetskoj vojnoj istoriji.

Odlučujuću ulogu srpske vojske, posebno Bojovićeve Prve armije priznali su tada i saveznici i neprijatelji.
Kada je on došao u Beograd 1. novembra, front na zapadu bio je još u Francuskoj i Belgiji„, objašnjava istoričar dr Vojislav Subotić. „Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: ‘Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota’.“
U Miševićima stara kuća Bojovića polusrušena, selo opustelo, ali potomci i dalje s ponosom čuvaju sećanje na vojvodu, iako se decenijama o njemu uglavnom ćutalo.
„Znali jesmo, ponosni jesmo“, kaže Dobrica Bojović. „Međutim, ratni vihor je zahvatio celu zemlju. On je bio po ratovima, ovi naši preci su bili po ratovima tako da on nije dolazio više niti nas je posećivao.“

General_Bojovic

General Petar Bojović u svečanoj uniformi 1913. godine /Foto: Vikipedija

Iz Miševića, svog zlatarskog zavičaja, Petar Bojović je krenuo u svet sa gorštačkim zavetom iz detinjstva – da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Takav je bio i kada se suprotstavio savezničkoj komandi kako bi zaštitio srpsku vojsku, ali i prema vojnicima od kojih je tražio da prema poraženom neprijatelju postupaju čovečno, kao i da stegnu srce i prođu kraj svojih domova koje nisu videli tri godine, sve do potpune pobede.
U novovaroškom kraju sećanje na vojvodu čuva česma na prilazu rodnom selu i spomenik u centru grada, dok u zavičajnom muzeju tek najavljuju bogatiju postavku o ratniku koji je nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu, preminuo i sahranjen bez ikakvih počasti u gradu kojem je jednom doneo slobodu.
Pripremila Slavica Jovanović

Izvor:rts.rs/rts.uzice@rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Petar Bojović rođen je 4/16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši.

Petar_Bojovic_pitomac

Petar Bojović kao pitomac Vojne akademije

Njegov otac se kao dečko sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović, stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije. Bojovićevi roditelji su imali šestoro dece, pet sinova (Iliju, Jovana, Jevrema, Luku i njega koji je bio najmađi) i jednu najmlađu kćerku Milenu. Ova zemljoradnička porodica je živela krajnje skromno. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice.

Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:
„Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.“

Osnovnu školu je završio u Ivanjici a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“.

Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović, zajedno sa svim pitomcima dobija čin kaplara, da bi već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa dobila podnarednički čin i upućena je na front.

____________________________________________________________________________________________

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

200px-Specijalni_Orden_Karađorđeve_Zvezde

Orden Karađorđeve Zvezde

• Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
• Orden belog orla 4. i 5. reda
• Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 2, 3. i 4. reda
• Orden Svetog Save 3. reda
• Orden Jugoslovenske krune 1. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
• Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica
• Spomenica garde

Orden_Jugoslovenske_krune_prvog_stepena

Orden Jugoslovenske krune

Inostrana odlikovanja
• Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
• Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
• Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
• Orden za građanske zasluge, Bugarska
• Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
• Orden Daneborg 4. reda, Danska
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
• Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
• Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
• Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
• Ratni krst 1914—1918, Francuska

____________________________________________________________________________________________

Rekli su o Petru Bojoviću

175px-Војвода_Петар_Бојовић

Portet Vojvode Petra Bojovića

„Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.“
(Nikola Pašić)

„Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći partiota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
(Živojin Mišić)

„Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.“
(Arčibald Rajs)

„Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i strateg, već i veliki pisac i teoretičar, književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, nauci, moralu i kulturi spadaju u najlepše stranice napisane u to vreme, koje i danas imaju svežinu i veliku vojnu, istorijsku i književnu vrednost.“
(general-pukovnik Milovan Bojović)

Izvor:sr.wikipedia.org

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

MI SMO VOLELI TE ORAHE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

Vremeplov: Tuga u dolini Timoka

 SEKIRAMA NA SPOMENIK OSLOBODIOCIMA

 Ljudi su svojim precima podigli drvored kraj druma.

Sada putarsko preduzeće rasprodaje stabla. Padaju gorostasni orasi kao što su na bojnom polju (u ratovima protiv Turaka, balkanskim i Prvom svetskom ratu) padali oni kojima su u spomen zasađeni, objavio je Desimir Milenović u Ilustrovanoj politici, 1982.

Sekirom na spomenik 3TAMOiOVDEOni su pali davno, u oslobodilačkim ratovima, a ovog proleća, pod snažnim testerama i ljutim sekirama, padoše i njihovi – spomenici. Bez ikakvog razloga, ako se izuzme novčani, sa obe strane magistralnog puta između Zaječara i Knjaževca, posečeno je na stotine najvećih i najlepših stabala oraha.

Od “Voćnjaka oslobođenja”, zasađenog 1933. godine kao “najvećeg i najboljeg spomenika onima koji su život položili za otadžbinu”, ostala su samo neugledna i zakržljala stabla. Ima i malo onih oraha sa debelim stablima i razvijenim krošnjama, ali su na njima brojevi, što znači da će u jesen, čim vegetacija bude prestala, i na njih udariti sekirama. Možda i pre, ako je suditi po “velikoj prolećnoj seči” kada nije poštovano ni zakonsko pravilo u šumarstvu da se drvo ne seče dok raste.

Tako su, eto, oboreni svojevrsni spomenici starim ratnicima iz ratova protiv Turaka, Bugara, Austrougara.

 “Udarili su na ponos”

Knjaževac je od Zaječara udaljen 40 kilometara. Širok asfaltni put vodi dolinom Timoka i prolazi kroz nekoliko sela. Ranije, dok orasi nisu posečeni, u toplim letnjim danima, bilo je uživanje voziti se ispod dugačkih zelenih tunela satkanih od krošnji ove plemenite voćke. Ovog leta pored puta tuga: stabla kraj panjeva, grane kraj stabala.

Najraskošniji zeleni tunel bio je pored Malog Izvora. Velika orahova stabla grlila su se gore pod nebom. Sada je tunel “nazubljen”. Preduzeće za puteva iz Zaječara, vlasnik oraha i Šumska sekcija Zaječar, otkupljivač stabala i vlasnik seče, poštedeli su život samo račvastim i iskrivljenim stablima. Ona su i nemi svedok neviđene seče. Mogu li bar ona da podsete  na gorostase koji su do juče ovde rasli i hladovinom štitili umorne putnike, a plodovima punili džakove i magacin seoske zadruge.

Sekirom na spomenik 2TAMOiOVDEU Malom Izvoru razgovaramo sa meštanima: Predragom Dimitrijevićem, Miletom Milenkovićem, Miroslavom Petrovićem, Živojinom Milutinovićem, Živojinom Petkovićem i Sretenom Todorovićem. Godine 1933. njihovi očevi i dedovi svojim očevima i dedovima palim u poslednjim ratovima podizali su ove žive spomenike. A potomke, pred nedavnu seču, niko, ama baš niko, nije obavestio da će njihov ponos biti uništen. Ogorčeni su svi, a Živojim Milutinović, zemljoradnik, rođen kada su orasi sađeni, daje i oduška:

– Zašto – kaže ljutito – nisu posekli šumu na Kraljevici pored Zaječara? Tamo je drvo i veće i skuplje. Tamo se brine i o žbunju, a ovde, u našem selu, slistiše krasne voćke.

Istine radi, i neki Maloizvorčani, nakon oslobođenja, uništavali su orahe. Nisu to činili ni iz obesti, ni koristi. Svetozaru Đorđeviću je njiva uz put, kraj drvoreda, pa je krišom, kako bi mu usev bolje rodio, pokršio neku granu i slomio dve, tri sadnice. Tada su zaječarski putari presavili tabak, pa je Svetozar seo na optuženičku klupu. Šezdeset dana je proveo u apsu.

 Prekor solunca Milana

Posle ovog i još nekih suđenja narod se više brinuo o orasima nego o svom kukuruzu. Mnogi su, u jesen, uz naknadu putarima, punili torbe skupim plodovima. Zadružni magacionar Draža Zdravković pokazuje gomile džakova prepunih krupnih oraha.

– Više ih neće biti – sleže ramenima. – A te orahe, još davno, sadili smo mi, đaci. Učio nas je učitelj Miloje Jovanović. I starci iz sela su pomagali, zalivali su. Sad, eto, našu radost prodaju za skupe pare. Smetaju, vele, saobraćaju. To bi im još neko i poverovao da malo podalje ne prave novi put. Pa se sad pitam – kojem će to saobraćaju da smetaju?

Sekirom na spomenik 1TAMOiOVDENa kraju Malog Izvora, pored puta gde su nekada bila orahova stable, živi 87-godišnji seljak Milan M. Jovanović.  On je, objašnjava magacioner Draža,  poslednji solunac u selu. Krepak je i pričljiv, i ljut što je posečen spomenik njegovim palim drugovima.

– To im baš nije trebalo – kaže starina. – Pa, orasi su bili ukras i puta i sela. I od koristi su bili. Uredno su rađali. Sad ih nema, a ako posade nove, ova dečurlija tek u starosti dočekaće njihovu veličinu i lepotu.

Drvo je to, sporo raste.

Put nas vodi dalje prema Minićevu i Knjaževcu. Uspravna stabla, koja su simbolizovala gorostase na bojnom polju, sa obe strane kolovoza, leže oborena. Susrećemo, uz put, i osnovce Zorana Vasiljevića iz Debelice i Dejana Đorđevića iz Jelašnice. Pitaju:

– Čiko, znate li zašto su posečeni orasi? Ćutimo.

Kasnije susretosmo i direktora škole u Minićevu, Miodraga Stojanovića:

– Od malena decu učimo goranskim aktivnostima. Šta će sad da misle kad vide ovu seču.

 Nisu mogli da spreče

U Minićevu, kažu, da nisu mogli da spreče seču. Putari su ih preduhitrili. Poneli su se kao da im je to bio najpreči posao. Nagovarali su meštane da im se pridruže. Nudili su grane za ogrev kao nagradu. Tomislav Nešović, sekretar Mesne zajednice:

– Ni prema korovu čovek nije tako nemilosrdan. Kad bi ovo znao moj deda Živko, mrtav bi se u grobu prevrnuo. Solunac Živko, pričaTomislav, bio je putar na ovom drumu. I sam je 1933. sadio orahe. Bio je to drvored, “Voćnjak oslobođenja” kakvi su u ono vreme podizani pored puteva u Timočkoj krajini povodom 100-godišnjice oslobođenja od Turaka. Ovaj, kroz Minićevo, podignut je zahvaljujući Vidoju Pašiću, zemljoradniku i naprednom čoveku iz Jelašnice.

– Ti orasi-spomenici namenjeni su svim ratnicima, borcima, najviše palim soluncima, jer je uspomena na njih bila i najsvežija.

U danas retkoj brošuri “Spomenica o proslavi stogodišnjice oslobođenja Timočke krajine u Knjaževcu” (na nju je ukazao Stevan Veljković, upravnik Biblioteke u Zaječaru) nalazimo motive za podizanje “Šume oslobođenja” i “Voćnjaka oslobođenja”. Udruženja Timočana i Krajinaca u Beogradu smatralo je da će se na ovaj način izraziti duboka zahvalnost svima onima “koji su svoj život dali za oltar otadžbine”. Potom: “Voćnjaci oslobođenja” podignuti su svuda duž državnih drumova i banskih puteva s jedne i druge strane i oni će takođe biti najveći i najbolji spomenici pokoljenjima na jubilarno slavlje…”

 Direktoru ništa nije poznato

 Ironija je neizbežna: sadašnja generacija Timočana ima šta da priča – samo pored puta Zaječar-Knjaževac najmanje 300 (podatak Šumske sekcije Zaječar) najdebljih, najviših i najzdravijih stabala je posečeno. “Voćnjak oslobođenja” je osakaćen. Uzalud smo pokušavali da dođemo do direktora RO za puteve Milana Jovanovića, “čoveka koji je jedini odgovoran da kaže za sve učinjeno”. Pitali smo Voju Boškovića, direkora Šumske sekcije, zašto su prekrasni drvoredi posečeni?

– Moralo se zbog bezbednosti na putevima, potom, dostigla su biološku zrelost i zbog proređivanja… Znate li, pridodajemo, da su ti orasi spomenici palim ratnicima?

– Nije mi poznato-odgovara. – Ali, mi ćemo da obnovimo drvorede. Već ove jeseni zasadićemo orahe svuda tamo gde su posečeni…

Dušan Milošević, predsednik SSRN:

– Od ljudi iz Malog Izvora i Rgotine stigle su pritužbe zbog seče oraha. Lično sam protiv, ali su mi objasnili da je to bilo neminovno. Obećali su da će obnoviti drvorede. Priče o tome su dobile velike razmere, a moglo se i drugačije, da se ode u sela i porazgovara…

U Šumskoj sekciji u Zaječaru rekli su da su posečeni orasi završili u – inostranstvu. Prodati su za devize. Tako, eto, i spomenik oslobodiocima propadoše za devize.

A posle 30 godina…   

NAĐE SE PONEKO STABLO 


IMG_0254Idući tragom ove priče, danas, nakon tačno 30 godina, na istom mestu – nađe se  po koje stablo sa krupnim orahovim plodovima. Na delovima starog puta Zaječar-Knjaževac, samo  nekoliko koraka od novog, asfaltnog druma, ima mladica, i zdravog, i oronulog drveta. Neko je zasigurno sadio orahe i posle davne zlokobne seče.

IMG_1733malaI na putu od Negotina, preko Salaša i Rgotine, mogu se danas susresti duži drvoredi oraha i još nekih voćaka. Prema tvrdnjama istoričara, kralj Aleksandar je naredio da se te, 1933. godine, zasade orasi duž celog tadašnjeg druma od Prahova, preko Negotina i Zaječara do Knjaževca, Svrljiga i Niša.Vreme je učinilo svoje. Kako bi lepo bilo da obnovimo taj veličanstveni spomenik ili “Voćnjak oslobodiocima”.

 Zarad budućih generacija! Zarad Srbije! 

  Pripremio: B. Filipović

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.

Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji.

Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.

Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.

Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.

U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.

U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“

U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka„, Vojislava Latković piše:

„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“. Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120.

Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.

Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.

Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

______________________________________________________________________________________________

resnikPriredio: Boras*S

OD AGRESIJE DO TRIBUNALA…

tamoiovde-logo (1)

„Neobična je razlika u načinu na koji se srpski narod odnosio prema dva najveća poraza u svojoj istoriji, oba na Kosovu, s vremenskom distancom od preko šest vekova.“

Povodom Dana vojske Srbije 23. aprila, u prepunoj sali borskog Doma kulture, održana je promocija trećeg izdanja knjige „Od agresije do Tribunala“ generala Miloša Đošana.

O knjizi, ličnosti, čoveku i vojniku, generalu Đošanu, govorili su njegovi saborci i prijatelji: general Ljubiša Stojmirović, pukovnici Slobodan Jovanović i Milutin Filipović.

Sam autor se kratko osvrnuo na, bez dileme, ovaj značajan literarno istorijski dokument, rekavši da je ono što je najbitnije napisao u knjizi.

 Prisutni su imali priliku da pogledaju i potresni dokumentarni film „Da se nikad ne zaboravi“ u produkciji Udruženja generala i admirala Vojske Srbije.

Organizator ovog, za ovo vreme, nesvakidašnjeg događaja je SUBNOR Bor uz svesrdnu pomoć opštine Bor.


O knjizi generala Đošana

„Neobična je razlika u načinu na koji se srpski narod odnosio prema dva najveća poraza u svojoj istoriji, oba na Kosovu, s vremenskom distancom od preko šest vekova.

Prvi je on stavio u žižu svog celokupnog istorijskog bivstvovanja; od tragičnog događaja napravljen je veličanstveni ep. Nije poznato da je ijedan narod toliko pisao i tako opevao jednu svoju izgubljenu bitku. Drugog kao da se stidi, kao da pokušava da ga što pre zaboravi.

Naravno da postoji značajna razlika među njima. U prvom je učinjeno sve da se zemlja odbrani. Izginulo je gotovo sve što je bilo najbolje u našem narodu, žrtvovana je celokupna srednjovekovna elita srpskog društva.

U drugom porazu je, prema svemu što se zna, postojala realna mogućnost da, usled unutrašnjih razdora, naš protivnik odustane od daljeg ratovanja u času kad je naše rukovodstvo odlučilo da kapitulira.

Nastavite sa čitanjem