PA KAD JE TAKO…

tamoiovde-logo

Osnivač moderne srpske lirike i tvorac verističkog izraza u srpskoj poeziji Vojislav Ilić rođen je na dnašnji dan, 20. aprila 1860. godine.

200px-Војислав_Илић2

Foto: Vikipedija

Njegova lirika označila je raskid sa romantičarskom poezijom i obeležena je misaonim skepticizmom.

Pisao je elegične, setne pesme u kojima preovlađuju motivi prošlosti i samoće.

Među najpoznatijim Ilićevim pesmama izdvajaju se: „Zimska idila“, „Jesen“, „Ja ništa više ne verujem“, „Tamara“ i „Istok“.

rts.rs

______________________________________________________________________________

Ispovest

I
Na trošnom čunu, bez krma i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano ja sam upoznao svet:
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi!… Prijatelju dragi,
O mnogom čemu mislio sam ja
O blago onom ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!

Veselo čedo Arkadije cvetne,
On ne zna šta je trnje, šta je kam;
Za kršne klance on je slušô možda.
Ali po njima nije išô sam.

Za njega svet je perivoj od ruža,
Po cveću šeće kao paun mlad,
Njegova duša jezero je mirno,
Njegov se nikad ne koleba nad.

II
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

Triumvir silni, ovladatelj sveta,
Prezire gordo u zanosu sve,
I vojsku svoju žrtvuje i carstvo,
I, grozno pavši, od ljubavi mre.

Akcijum vide neizbrojne žrtve,
Požar galija, porazu i jad
Mnoga je zvezda utrnula tada,
Mnoga je majka zakukala tad!

Čudni su puti kojim strasti vode,
Al’ sve što živi ove pute zna:
Sadašnjost njina nepobedljiv grad je,
Prošlost je njina pepeo i pra’.

Pa kad je tako – tako mora da je!
Zalud je, dakle, kuknjava i plač:
U borbi s njima ne pomaže ništa
Blažena mudrost, očajnički mač.

________________________________________________________________________________

Pesnik Vojislav Ilić

vojislav-ilic-mladji_500x300“Moja duša od detinjih dana,
Stremila je u burnome letu

Nekom čudnom, nepoznatom svetu,
Gde radošću sve živo miriše
I večitom harmonijom diše.”

Mojim prijateljima

Detinji snovi Vojislava Ilića ostali su samo snovi. Radost je bila samo iskra koja tugu pojačava. Njegova stremljenja i nade nije mogao pronaći niti ostvariti u surovom svetu. Gde na ovom svetu “harmonija diše”? Ni danas nema takvog mesta. Samo u nekom malom okruženju radost neko vreme diše, čim iz njega izađeš tmuri se i boli naša mala duša.

Zar da se beži od sveta? Kako god, svi naši pokušaji da “burno letimo”vode nas ka krahu… Čovek i let? Čovek i harmonija? Pusti snovi…Sreća je izgleda privilegija pojedinaca koji ne umeju da vide što se vidi ili koji sa lakoćom neće da vide.

Ako je romantizam došao na naše prostore sa zakašnjenjem, za realizam se to ne može reći. Tek mala vremenska razlika deli nas od uporednog hoda sa evropskim književnim razvojem. Tako se u nas prepliću ili uporedo postoje i romantizam koji je još uvek imao šta da kaže i realizam. Romantičarsko “Ja” polako je postalo preterano, iskazano do kraja počelo je da se izvitoperuje i samim tim tražilo je novu tendenciju u umetničkom stvaranju. Ostaje lepota romantizma, ali joj se pridružuje potreba da se okrene objektivnoj stvarnosti koja će i postati predmet umetničkog stvaranja u realizmu. A da bi se stvarnost videla onakvom kakva jeste potreban je i razvoj kritičkog, analizirajućeg duha.

Vojislav_J._Ilic_rad_Jovana_Pesica_iz_1902-KalemegdanNovo promišljanje uvek je praćeno i traženjem nove izražajne forme koja od sada postaje strožija, preciznija i odgovornija. I dok na evropskoj sceni vladaju Balzak, Stendal, Gogolj, Flober… Turgrnjev, Dostojevki, Tolstoj… na našoj stvaraju Laza Lazarević, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Stevan Sremac, August Šenoa…

Već po ovim poznatim imenima vidi se da je ovo period u kojem dominira proza. Ipak, i poezija nastavlja svoj put, sada kao suprotnost idealizmu i sa značajnom crtom deskriptivnosti u prikazivanju stvarnosti kakva jeste.

Najpoznatiji pesnik ovog doba je Vojislav Ilić, bolna i setna duša beogradska. Rođen je u porodici koja je sva posvećena pesništvu. Otac Jovan je poznat kao pesnik i političar, njegova braća pišu pesme, ali Vojislav se ističe i postaje jedan od najznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti.

Rodio se 1860.godine u Beogradu, u vreme kada poezija Branka Radičevića biva u jeku popularnosti, a samo neki njegovi sledbenici i nadalje stvaraju pesme vredne i nezaboravne. Iako drugačiji, Vojislavljeve pesme osvojile su čitaoce.

Život mu je bio težak, obeležen slabim zdravljem i nesrećnim ljubavima. Gimnaziju je napustio i sam sticao znanja iz domena koja su ga interesovala.

Atmosfera u njegovoj kući bila je na zavidnom intelektualnom nivou: stecište svih viđenijih pisaca i pesnika ( Zmaj, Jakšić, Kostić, Lazarević, Matavulj, Sremac, Nušić…). Ona će po svoj prilici podstaći muzu u Vojislavljevoj duši. U poeziji je našao mir i odlučnost za svoj kolebljiv duh.

…S nebesne visine svoje, ko svetli đenije mira,
Ti si mi pružila liru. I kolebljiv duh
Prenu se od glasa tvoga, i gordo potrese lire
Moj očarani sluh…
Kao zaljubljenik ruske književnosti ( posebno Puškina ), neko će vreme stvarati pod njihovim uticajem, ali će brzo pronaći sebe, svoju sopstvenu i neponovljivu originalnost.

Već sa šesnaet godina objavio je svoju prvi pesmu – baladu “Lepid”. Objavio je pojedinačno svoje pesme u mnogobrojnim časopisima i tri zbirke pesama (1887, 1889 i 1892.godine).

Vojislav je lepo izgledao i bez teškoća osvajao srca devojaka. Uprkos tome, sve njegove ljubavi su bolne. Prva ljubav, lepa glumica Zorka se na očevo primoravanje udala za starijeg od sebe. Druga ljubav Tijana, ćerka Đure Jakšića, završila se brakom. Imali su dvoje dece ali ih sve pokosi smrt. U tugovanju za Tijanom i decom zaljubljuje se u Tijaninu mlađu sestru Milevu, ali ih razdvajaju zbog neodobravanja njihove ljubavi. Nakon toga Vojislav se prepustio kafani u kojoj je boravio gotovo čitav dan. Da bi ga od kafane otrgao otac ga zbližava sa Zorkom, ćerkom svojih prijatelja. Vojislav se ženi, ali ovaj put nakon nekoliko godina zajedničkog života on napušta Zorku i ćerku Svetlanu odlazeći mlad na večni počinak (1894.godine). Svoje je ljubavi opevao kako to čine svi pesnici.

Iako je mlad umro, napisao je veliki broj pesama i bio cenjen kao vrsni pesnik za života.

U svojoj poeziji Ilić je svojevrstan splet klasicizma, romantizma, realizma, parnasovac je i vizionar – simbolista. Veliki je esteta koji pridaje značaj formi, pažljivo bira i sklapa reči stvarajući pesme koje teku kao reka. Njegove pesme obrađuju mitološke motive, prošlost kao brzo prolaženje života, tu je i prizvuk istoka, satira, deskripcija prirode snagom i veštinom vekih slikara, antički motivi… a pred kraj života pojavljuju se i pesma –dve pisane u duhu simbolizma čije vreme tek dolazi.

Ma o čemu pevao Ilić je sudržan i umeren, ali time ne umanjuje veličinu svoje pesme, jer stvara kroz novu, lepu formu i pridružuje se evropskom pevanju. Postaće uzor – učitelj čitavoj generaciji naših poznatih pesnika. Ilić piše uporedo sa našim velikim pripovedačima realizma, a svoju vrednost iznedrio je širokim promišljanjem stvarnosti kojoj nije dovoljna samo sadašnjost već i veličina prošlosti, udaljeni prostori… Ilić piše i o poeziji kroz pesmu…pesma, čemu pesma…

Iz širokok spektra, ali i broja Ilićevih pesama teško je napraviti kratak izbor kojim ću ga predstaviti. Bez obzira na razlike u izboru (vaše ili književnih kritičara) svakom se svojom pesmom predstavlja u svojoj jedinstvenosti te će i svaki izbor biti njegovo primereno predstavljanje.

Imam utisak da nas je Ilić pre svega zaveo rečima oslikanom prirodom, poimanjem života koji je u značajnoj meri obojen tamom te da čovek sam mora da traži svetlost svojih dana. Samo onaj ko vidi tminu potražiće sunce da ga ogreje i smisao na videlu pronađe. Na svetlosti naših teških života ljubav nas u visine nosi…i nije nužno da je mladost na gubitku, a ni pozno doba. Da je sveta koji misli, da je sveta koji voli, nužne bi se tmine ljudske smanjile do manjine. Pustimo ipak da se Ilićeva reč čuje:

“… Ah, šta su snovi i beskrajne želje,
Kad život pada kao tih san!”

Elegija

Svoju prvu neostvarenu ljubav, Zorku, opevao je u pesmi

 Uveo cvet
Ja ljubljah lepu curicu,
Mirisnu, belu ružicu,
Još sinoć moja bejaše,
Jutros je svati ubraše;
Svet mi je sreću odneo,
Zato sam bleđan uveo.

Supruga Tijana činila ga je srećnim i on stvara u velikom nadahnuću. Njegove pesme već tada učinile su ga slavnim. O njoj peva:

Pod nama lisje šuštalo je žuto
Kraj mene, dušo stajala si ti;
Mirna si bila, ah, i ja sam ćut’o,
Obojim nama tužni behu sni…

Njegova sudbina je poput Zmajeve, i tada piše:

A najdraže smrt je pograbila,
Da se meni nikada ne vrate…

Ilić, za razliku od Zmaja, nastavlja da voli i svojoj trećoj ljubavi, Tijaninoj sestri, spevao je ove stihove:

Veče je odavno prošlo…
U šumarcima gustim
Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor,
Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim
Umuko ljudski zbor.

A po obali cvetnoj, mi sami bludimo dvoje,
Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj
Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,
I stidljiv šapat tvoj…

Ljubim te dušo

Veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisno umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi.

Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!

Proleće

Proleće milo na zemlju slazi,
I sunce zdravi polja, breg

Srebrni potok šumno upravlja svetli skok,
I burno mumla i vri – i pada u cvetne ravni
Blaženi tok
Kako je čarobno sve!

Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi:
Da živi nad!

Kad veče je “klone ceo svet”, a u “bajnoj” noći “sve grli mir i san”… Jeste li primetili da je zemlja “okićena cvećem” i da kad zima dođe “pokida sav nakit”, jeste li čuli šapat grana koje se dotiču, jeste li primetili kako grm prkosno stoji a nižu se zime


Kad jesen dođe evo i tuge… Sigirno ste čuli za jauk vetra:

 Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

U poznu jesen

Sivo sumorno nebo…
Sve mračna obori jesen, I sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…

Jesen je i drugačija jer nudi svoje bogate plodove i tada Ilić kaže:
“kako je mamljivo sve!

Jesen

****

Slutnja

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
dragoj dragi ne dolazi.

Kao odziv bojnoj trubi,
Momče jedno smrt ljubi.

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?

Stara pesma

To je stara pesma koju čitam sada
Mračna neka tuga u pesmi je toj;

U njojzi je pesnik o istini pevo,
O istini gorkoj: sve je laž i san

Čudna, mračna pesmo!…

Ti si moju dušu otrovala sobom,
Ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom…ne.

Na kraju ćemo se ispovediti Ilićevom “Ispovešću” kako i dolikuje pre kraja. A nakon toga primerena je samo duboka tišina stvorena bolom i setom velikog pesnika – tražitelja istine.

…U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

O mnogo čemu mislio sam ja –
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!

Slavica Štulić

Izvor:secanja.com

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

CVEĆE ZLA…

tamoiovde-logo

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

220px-Charles_BaudelairePesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.

———————————————————————————————————————-

Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

___________________________________________________________________________________

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.

____________________________________________________________________________________

Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog“, rekao je Artur Rembo,

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/

___________________________________________________________________________________

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.

__________________________________________________________________________________

Biografija Šarla Bodlera

rodjen 9. april 1821 Pariz

sarl-bodlerŠarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

 

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

 

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

 

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

 

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

 

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

 

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

 

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

 

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

 

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

 

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

 

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com

___________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POEZIJA RADOJKINE HARMONIKE…

tamoiovde-logo

Karijera za Ginisa

Radojka Živković, rođena u Globoderu kod Kruševca, prva je dama srpske harmonike i jedini muzičar u svetu sa 71 godinom profesionalnog staža. Zvanična potvrda o tome posthumno je stigla. Nakon dve i po godine čekanja, Radojkino ime našlo se i u najpoznatijoj zbirci rekorda, Ginisovoj knjizi.

Radojka_Tomic_ZivkovicPrvi nastup Radojka je imala 30. marta 1932. u beogradskom hotelu „Union“. Beleška na stranicama „Politike“, o najvećem aplauzu koji je među dvadesetšest takmičara harmonikaša ponela osmogodišnja devojčica, za Ginisovu komisiju bila je potvrda o početku sedam decenija duge muzičke karijere.

Dar za muziku nasledila je od oca Tihomira Tomića. Tika Globoderac, kako su ga zvali, poznati harmonikaš i učitelja, pomogao joj je da pronikne u tajne instrumenta koji će joj odrediti životni put.

Ona je jako volela pevanje, iako je bila instrumentalista. Mnogim pevačima sa kojima je sarađivala davala je savete koje su jako uvažavali, jer i ona sama, kao izvođač, je kroz sviranje zapravo pevala. Bila je i kompozitor. Napisala je jako puno pesama, jako puno kola. „Odakle si sele“ je njena pesma, što mnogi ne znaju„, kaže Marija Stojaković, unuka.

Čitav radni vek Radojka je ostala verna jednoj produkcijskoj kući, Radio Televiziji Beograd koja kao nacionalno muzičko blago i danas čuva njene trajne snimke. Prvi je načinila sa osam godina, a poslednji 1997. godine, pet godina pre nego što će se zauvek od svih oprostiti.

Radojka je bila čudo! Uopšte zvuk njene harmonike je do te mere karakterističan i ako treba da ja dam neki svoj glas, i glas mog srca, onda je harmonika u rukama Radojke Živković bila nešto što se zove poezija„, kaže Ljubiša Pavković, dugogodišnji šef Narodnog orkestra RTS-a.

A-931950-1287428395.jpegZa sedam decenija rada Radojka je sa suprugom Tinetom Živkovićem, profesionalnim i životnim saputnikom, širom sveta imala preko 12.500 nastupa.

Duo harmonika jedinstvenim zvukom i prepoznatljivom narodnom nošnjom, dostojno je promovisao izvornu srpsku tradiciju. Na ponos
naciji, za uzor kolegama.

Ostavili su dubok trag u narodnoj muzici. Napravili su divan putokaz svima nama i tako sledimo ih i trudimo se da sviramo sve ono što su oni virali, i da pokušamo, ako možemo, i da nadgradimo„, kaže Novica Negovanović, kompozitor, svirač i pevač narodnih pesama.

Harmonika je bila Radojkin život, a najveća radost sinovi, Slobodan i Zoran, koji su muzički talenat poneli u genima baš kao i unuci- Marija, Aleksandar i Milena, vrhunski izvođači klasične muzike.

Bila je jako ponosna na to što smo se svi opredelili za muziku. Kad god dođe s puta sedne i sluša kako mi sviramo, šta vežbamo, išla je na naše koncerte. Volela je da nam svira „Traktorsko kolo“, jedno od njenih najlepših. Zajedno smo izvodili njeno „Radojkino kolo“, to smo snimili za televiziju, i volela je jako da peva pesmu „Unučići lučići“. To je bila njena kompozicija koju je ona posvetila nama, unučićima„, kaže Marija Stojaković, unuka.

Priča o Radojki i lozi Tomića, čiji je najtalentovaniji predstavnik bila, sačuvana je i medju koricama knjige „Muzički rodoslov-muzika u genima“. U njenu čast, a kao zavet koji joj je prilikom poslednjeg susreta 2002. godine dala, napisala je snaja Snežana, najzaslužnija i što se ime prve dame srpske harmonike našlo u knjizi Ginisovih rekorda.

Pripremila Vesna Kezović Miljković

Izvor: rts.rs

__________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________

ZALJUBLJENIK U LJUBAV…

tamoiovde-logo

ISTINA O NAJVEĆEM PESNIKU 20. VEKA: Nerudina romansa je dokaz da se vredi boriti

Buntovnik, večiti dečak, borac za pravdu i istinu, zaljubljenik u ljubav, život, slobodu, kosmopolita, ali i ženskaroš – Pablo Neruda ostavo je neizbrisiv trag u poeziji 20. veka oplemenivši je i učinivši malo poletnijom, malo srećnijom, malo „življom“ i daleko optimističnijom.

Legendarni Čileanac bio je pesnik ljubavi, ljubavi koja ima krila, ljubavi sa srećnim krajem, ljubavi koja nas budi i tera na velika dela.

10410515_724850410896237_5165208990208036250_nKada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude.

Njegove reči otvaraju srce i dušu, uče nas da je ljubav iskra života, neprolazno čudo koje prožima čitavo naše biće, zbog koje plačemo, skačemo, smejemo se, pevamo, dodirujemo zvezde i ostajemo noću budni…

I sam Neruda živeo je takve ljubavi – velike, strasne, nemirne i burne, često kratkotrajne i prolazne, a samo jednom večnu i do smrti.

O čuvenom Nobelovcu znamo mnogo – bio je ostrašćeni političar, odličan diplomata i senator, a istina i pravda koju je na tim funkcijama propagirao i zalagao koštale su ga mirnog i stabilnog života – progonjen od strane režima azil je zatražio u susednoj Argentini. Ipak o Nerudinoj intimi i romansama, koje su zapravo inspirisale čitavo njegovo stvaralaštvo, znamo veoma malo.

Zato, danas, uplovite u romantičnu priču o najvećoj ljubavi ovog pesnika koja je trajala gotovo četvrt veka, do kraja njegovog života, a koja dokazuje da istinska osećanja ne biraju vreme, godine i mesto, kao i da mogu da se sačuvaju i podnesu prepreke, bol i trzavice.

Matilde Urutije bila je treća i poslednja supruga Pabla Nerude, njegova životna saputnica tokom 22 godine, njegova saveznica, saradnica, najbolja prijateljica i nepresušna inspiracija. Matilde?

Matilde je bila fascinantna žena kojoj se Neruda divio od trenutka kada je prvi put video njenu vatreno-crvenu kosu na koncertu na kom je pevala i koju je obožavao bez zadrške. Obožavao toliko da joj je posvetio jednu od najdirljivijih zbirki pesama u istoriji – „100 soneta o ljubavi“

Ako ste pomislili da neko ko piše tako snažno, ko dočarava plime ljubavi na najbolji način, čije su emocije duboke i „ludačke“ ne može da bude nitkov, niste u pravu.

Neruda je bio čovek ljubavi, gajio je kult žena, voleo ih i divio im se, te su brojne avanture činile njegov život, čak i kada je bio u zvaničnom braku. Tako mu se desila i Matilde – trebalo je da bude samo još jedna ljubavnica u nizu… Ali, sudbina i strelice ljubavi učinili su svoje.

Počeci njihove ljubavi vezuju se za romantično i skriveno morsko mesto Atlantida u Urugvaju, gde su oni udarili „temelje“ svojoj velikoj romansi. Drvena kućica na plaži, orkužena mirisnim borovima, pripadala je Nerudinom prijatelju koji je bio jedan od retkih upućenih u ovu vezu.

Oni su danima plivali, smejali se, čitali poeziju, pričali, i dok je Matilde spremala večeru, Neruda je pripremao i služio im aperitive. Potom, ona bi dekorisala sto neobičnim stvarčicama koje bi tokom dana pronalazila na plaži. Zaljubljeni par skupljao je i cvetove, koje bi odlagali u svesku sa Nerudinom poezijom – na kraju su taj spomenar i „spomenik“ njihove ljubavi poklonili u znak zahvalnosti prijatelju koji im je pružio to utočište.

Afera se pretvorila u ozbiljnu i trajnu vezu, a Pablo i Matilde izgradili su „gnezdo“ u kom su zajedno živeli njegovoj tadašnjoj supruzi ispred nosa. Konačno, godinama kasnije, Neruda se razveo i odveo Matilde pred oltar.

U svojim memoarima, ona je priznala da je upravo „atmosfera greha“ podstakla njihovu ljubav i učinila da se ona ne ugasi.

Taj ukus greha, to laganje, skrivanje, bežanje – bio je najveći podsticaj našojj ljubavi. Ti tajni pogledi, saučesništvo u svakoj minuti jeste nešto zbog čega je naša želja da budemo zajedno stalno rasla. Želja nas je izjedala, i uveravala u to da ne možemo da živimo odvojeno – napisala je Matilde.

Nerudino pismo Matildi

Kao uvod u „100 ljubavnih soneta“ Neruda je priložio pismo svojoj obožavanoj supruzi, puno metafora i ličnih utisaka, ali ipak moćno, bogato strastima, uspomenama, protkano snažnim romantičnim nabojem i dubokim emocijama.

Za moju voljenu ženu

6813-pablo-neruda-280x425Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.

Ali sa velikom poniznošću napravio sam ove sonete od drveta, dao sam im zvuk te neprozirne čvrste supstance, i to je način na koji ti treba da ih čuješ.

Šetajući šumom ili plažom, pored skrivenih jezera, na predelima posutim pepelom, ti i ja smo pokupili komade čiste kore, komade drveta koji su dolazili sa svakim talasom, sa svakom promenom vremena. Od takvih mekanih relikvija džepnom sekirom sagradio sam ove gomilje ljubavi, i sagradio sam male kuće, tako da tvoje oči, kojje ja obožavama i kojima pevam, mogu da žive u njima.

Sada kada sam otkrio temelje moje ljubavi, predajem ovaj vek tebi – drvene sonate koje se uzdižu samo zato što im ti daješ život.

Prvi sonet

Matildo, ime od biljke, kamena ili vina,
od svega što se rađa iz zemlje i traje,
reci u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tom imenu plove brodovi od drveta
okruženi rojem vatre morske modrine,
i ova slova su voda neke reke
koja utiče u moje zakrčeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice
kao da su vrata nepoznatog tunela
što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

Matilde je Nerudi opraštala sve grehe, sitne i krupne, a kada to i nije mogla – ona mu je priređivala male, „slatke“ osvete. Njena ljubav bila je iznad svega, iznad prolaznih avantura, iznad sitnih razmirica, iznad političkih obračuna… Kada je poeta imao aferu sa svojom nećakom, Matilde je, umesto da ga ostavi, glasala protiv njegovog kandidata na političkim izborima. To je bio njen način da mu uzvrati udarac.

Kada je 1973. njen Pablo, njen vitalni, razigrani, nestrpljivi čovek, umro, ona je ostala uz njegovo telo dugo, dugo, gorko plačući i ne mogavši da ga ne dodiruje. Zaspala je pored hladnog Nerude, i čak u snu držala ga je za ruku.

Ona je svoje dane i godine provedene sa legendarnim Čileancim pretočila u memoare „Moj život sa Nerudom“, donoseći duhovitu, toplu i na trenutke srceparajuću priču koja je zapravo najbolja biografija ovog čoveka uvek gladnog života i ljubavi.

Pesma za Matilde

Danas, posvećujem ovo tebi, ti si tako duga
kao telo Čilea, delikatna
kao cvet anisa
i svaka stabljika je svedok
naših neizbrisivih proleća:
Koji dan je danas? Tvoj dan.
A sutra je juče, i još ne prolazi,
ali dan nikada ne može da isklizne iz tvojih ruku:
ti čuvaš sunce, zemlju, ljubičice
u tvojoj senci dok spavaš
I na taj način, svako jutro
ti udišeš meni život.

Autor: S. Pavlović Foto: Wikipedia

Izvor: dnevno.rs

________________________________________________________________________________

PORTRETI ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

U predvečerje Savindana, 26. januara u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je velika retrospektivna izložba “Portreti života”, autora Milorada Antića Pirketa
TAMOiOVDE-Portreti-26012016712Dugogodišnji vredan i plodan rad Antićev, krunisan je ovom, dostignutom 45. samostalnom izložbom, koja je posvećena srpskom prosvetitelju Svetom Savi.

Reč je o retrospektivnoj izložbi „Portreti života“, a čine je eksponati inspirisani ličnostima iz istorije, nauke, kulture, ili pak, monaškog života.

Poznati borski i srpski skulptor, ovom je prilikom izložio 35 portreta u drvetu, kamenu, bronzi, gvožđu i terakoti. Iste večeri promovisana je i monografija o stvaralaštvu Milorada Antića Pirketa.

TAMOiOVDE-portreti-26012016718Izložbu je otvorio Igor Jovanović, vd direktora Muzeja, a o stvaralaštvu autora govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, istoričar umetnosti i likovni kritičar.

Poetiku njegovog napisanog publici prenela Snežana Savićević, direktorka Osnovne škole „3. oktobar“, dok je hor učenika ove škole, pod dirigentskom palicom g-đe Ljubov Panasenko, dodatno oplemenio ovaj kulturni događaj.

TAMOiOVDE-Portreti-26012016699Ovom izložbom, kao i sveukupnim dosadašnjim delima i postignućima, Milorad Antić Pirke urezuje značajan trag i nalazi mesto u lokalnoj ali i nacionalnoj riznici kulture. Iza njega je do sada ostalo 150 kolektivnih izložbi na kojima je prikazano više od 300 dela.

Izlagao je širom Srbije i bivše Jugoslavije, kao i u galerijama susednih zemalja, poput Rumunije i Bugarske.

Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

10407426_745888342165509_8553372310790928817_nNo, stiče se utisak da je ipak najponosniji na „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu, jedinstvenu galeriju, gde je na otvorenom prostoru izložio više od 3o skulptura.

Jedan od najlepših krajolika Borskog jezera postao je poznat i izvan granica naše zemlje, te zbog toga Antić planira da „ Dolinu mira“, ovog leta dodatno oplemeni postavkom nove izložbe.

Želja mu je, (i sa pravom negoduje), da ovo mesto što pre bude uvršteno u zvaničnu turističku i kulturnu ponudu borske opštine.

Zabeležio: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________

FOTO GALERIJA


__________________________________________________________________________________

Povezani članci: ETO,TO TI JE GILIPTER

JA NIKAD NEĆU MOĆI DA IZBACIM LJUBAV KROZ PROZOR…

tamoiovde-logo

Artur Rembo

Sredinom XIX veka pao je veliki “pesnički meteor” na francusku provinciju. Tek na kratko je naizgled mirovao i nakon nešto više od decenije počeo da emituje „poeziju iz kosmosa“.

Carjat_Arthur_Rimbaud_1872_n2-198x300Potom je ućutao i uključio se u svakodnevne životne vode živeći drugačije od ostalih ljudi… „Pesnički meteor” Artur Rembo, zagonetka je ovoga sveta i pesnička veličina u čijoj se poeziji osećamo kao da zaista „dodirujemo“ kosmičke snage i vrednosti. Otkrivamo sebe u novim dimenzijama.

Mogao bih vam pokazati neviđena bogatstva. Razmatram istoriju riznica koje ste vi pronašli. Ja vidim nastavak! Moja je mudrost prezrena kao i haos. Šta je moje ništavilo pred obamrlošću što vas čeka?

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drugčije nego svih onih koji su mi prethodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi.

U jednom ambaru gde su me zatvorili kad sam imao dvanaest godina, upoznao sam svet, oslikao ljudsku komediju… Promućkao sam svoju krv… Nalazim se stvarno s one strane groba.“ („Životi“)

Izgleda da je bilo neophodno da ovaj meteor padne na zemlju, ne ozledi je uprkos veličini i postane naše prvo, pojedinačno, i svima dostupno osvajane i stapanje sa kosmosom. „Opisao“ nam je iz kosmičke ravni kako su prolazile prve godine boravka na zemlji, mladost i kretanje ka zrelosti, polako i sistematično nas upućujući na sve ono što smo propustili da zabeležimo u svojim životima…

Naše ne znanje ulazi u mogućnosti saznanja, preispitavanja samog sebe ili barem udivljenja što čujemo kako nova reč boji naše živote nekim drugim bojama, kako svetlost dana postaje bljesak dana…

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo života.“ ( „Boravak u paklu“)

Žan Nikola Artur Rembo rodio se u malom gradu Šarlvilu na severoistoku Francuske 20. oktobra 1854. godine. Otac Federik bio je pešadijski kapetan te je malo vremena provodio sa porodicom, a 1861.godine ih je u potpunosti napustio. Majka je preuzela odgovornost vaspitanja dece. Primorava decu da se pridržavaju strogih katoličkih kanona. Čitanje biblije bilo je svakodnevno. Sama ih je podučavala do devete godine, a kako je htela da deca obrazovanjem steknu bolje životne pozicije upisuje ih najpre u Rosaov privatni zavod i zahteva najbolje rezultate. Svaki neuspeh strogo je kažnjavala ( i glađu).

Rembo je bio odličan đak , ali i izraziti katolik sve dok se nije oslobodio okova porodice. Nije neobično da se u malom Rembou stvorio otpor prema učenju, pogotovo latinskog. Zarad dodatne nastave upoznaje se sa profesorom koji će slomiti njegov otpor ukazavši mu na vredna književna dela pisana na latinskom… 1865.godine upisuje koledž u Šarlvilu. Rembo je dobro učio, a prvom prilikom osvojio je nagradu za pisanje na određenu temu (1869). Već tada je primećeno da će od njega biti nešto veliko…

Napisao je u to vreme i svoju prvu pesmu “Novogodišnji poklon za siročad”, koja će biti objavljena 1970.godine. Rembo je tada imao petnaest godina. Da čujemo čime se predstavio javnosti:

Soba puna tame; tu, nerazgovetno,
Čuju se deteta dva što šapću setno.
Na njih padajući, zavesa im bela
Dira još od snova otežala čela.
-Vani zimogrozno zbijaju se ptice;
Krila im se koče ispod vejavice;
A Nova godina, sa maglenom svitom,
Vuče skute snežne haljine, i pri tom
S pesmom praporaca smeje se i jeca…

No tu nečeg nema što treba da bude…
Gde je mati dece?…

Deca su bez majke, to vam srce sluti
Siročad! A otac? Nemaju ga više!

A sad dečicu u snu tuga muči,
Čini se kao da plaču spavajući

-No anđeo čuvar briše suze njine,
Radosnim snom tera taj san pun gorčine

Sanjaju prekrasni nekakav trenutak

Bol siročadi i sećanja na toplinu nekadašnjeg doma izviru kroz stih koji traži naše saučestvovanje. Bol siročadi prožima svu prirodu, čak i pojam vremena – Nova godina se smeje i jeca, njihova sećanja na roditeljsku toplinu doma rađaju nadu… Svaka reč koja sledi unosi novo udivljenje sve do neophodnog “prekrasnog trenutka”. U pesmi je prisutna stroga nepokolebljivost u sleđenju osećanja siročadi. Za njih se morao naći spas. Kroz njih je ukazao na značaj trenutka, te mrvice vremena koju uglavnom zaboravljamo.

Iste godine na koledž dolazi profesor Žorž Izambar koji će ga upoznati sa savremenom književnošču.
Neobuzdane prirode, Rembou već u tim godinama pada na pamet da napusti dom. Kreće ka Parizu, ali kako je bez novca i ličnih okumenata, biće primoran da se vrati… Uskoro beži u Belgiju i na tom putovanju piše neke od svojih poznatijih pesama.

Krenuo je i lutao peške… bez straha šta takvo putovanje može doneti. Po povratku se posvećuje proučavanju knjiga iz različitih oblasti, ali i napušta školovanje (1871). Ponovo beži za Pariz, gde je došlo do pobede Komune (smatra se da se uključio u borbu) ali i njenog krvavog pada. Vraća se u rodno mesto peške. Pokušava da dopre do kompetentnih ljudi koji bi objavili njegove pesme. Šalje svoje pesme na nekoliko adresa i biva otkriven kao veliki pesnik. Pol Verlen će se oduševiti njegovim pesmama i pozvati ga da gostuje kod njega u Parizu. Među pesmama koje je Verlen pročitao je i “Spavač u dolu”:

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Rembro je u Pariz krenuo noseći sa sobom rukopis jedne od svojih najčuvenih pesama “Pijani brod”.

Bura me prepustila svome blagoslovu.” (Pijani brod)

U Parizu će neko vreme živeti kod Verlena koji se upravo oženio. Tu ne može da ostane duže zbog atmosfere u kući. Verlen ga smešta kod svojih prijatelja ili mu plaća smeštaj, upoznaje ga sa drugim pesnicima i piscima. Kako je Remboov i Valerijev odnos poprimio odveć intimnu formu (homoseksualni odnos) biva isključen iz svih stečenih prijateljstava. Postalo je beznačjno što je dočekan i doživljavan kao pesnička veličina. Da bi pomogao Verlenu da se ne razvede i zadrži svoj položaj i status u društvu, vraća se u rodni kraj (1872).

Dinamika Remboovih odlazaka i vraćanja u rodni kraj je intenzivna. Stiče se utisak kao da je prošlo dosta vremena, a reč je samo o dve godine njegovog života kada je imao 17-18 godina. Sve vreme Rembo piše… Njegov pesnički život trajaće još svega dve – tri godine.

Iste godine ponovo će se naći u društvu Verlena, živeli su u Briselu i Londonu. Tada su živeli u bedi, prepušteni pijanstvima, ali i svađama. Verlen pokužava da sačuva brak i odlazi… Ponovo se sreću zbog Verlenove bolesti i razilaze… sreću se ponovo u Briselu gde, nakon jedne bučne svađe, Rembo obaveštava Verlena da se definitivno vraća u zavičaj .

Verlen će pucati u Remboa i to je bio kraj njihovog prijateljstva. Verlen odlazi u zatvor, a Rembo na porodično imanje (1873). Tada stvara “Boravak u paklu”. Boravak u Parizu od tada postaje gotovo nemoguć. Pokušao je da uspostavi nove kontakte, ali sve je bilo uzaludno… Nakon Verlenovohg izlaska iz zatvora sreću se i ponovo svađaju, čak i tuku. Verlen nije uspeo ili tada nije hteo da mu omogući štampanje “Iluminacija”. Verlen će docnije objavljivati njegova dela.

Rembo će putovati, učiti jezike, kratko vreme predavati francuski u Londonu… pokušati da objavi “Iluminacije”( traži pomoć od Verlena…1875. godine) a potom slede neprekidna – oskudicom obeležena- putovanja koja su uključila tri kontinenta i koja će ga vremenom učiniti slabim trgovcem sve dok se nije razboleo (tumor na nozi i amputacija). Umire 10. maja 1891. godine.

Osim pesama, pisao je poetsku prozu “Iluminacije” ( Posle potopa… Detinjstvo…Cvetovi… Mladost… Bdenja… Životi…), “Boravak u paklu”, “Jevanđelske proze”, “Pustinje ljubavi”, prozne sastave. Sačuvano je i nešto od njegove prepiske.

Odjednom, Rembo – pesnik više nije bio pesnik. O razlozima postoje samo nagađanja. Ni njegova misteriozna, duboka poezija ne može dati odgovor iako piše i dela sa ispovednim karakterom. U njima kritičari vide i njegov oproštaj sa poezijom… Možda je samo smatrao da mora još istraživati i još više čekati na svoje mesto u društvu. On živi na rubu egzistencije, dugo putuje nogama… Možda je imao predosećaj:

U plav, letnji suton, kenuću na staze

Bez misli, bez reči, pozvan od daljina
… (“Predosećaj”)

Možda je ponovo pobegao da bi na nekom drugom mestu pevao i “leteo”, a drugo mesto nije pronašao…

Zar ne znate zbog čega od ljubavi ja mrem?
Ptica mi cvrkut šalje i cvet svoj pozdrav nem:
To je anđeo milja, proleće što nam stiže!
Zar ne znate zbog čega zanos mi dušu diže?
Anđeli moje bake i detinjeg mog sna,
Zar ne znate da ptica sada postajem ja,
Da moja lira drhti i krila da mi rastu,
I dižu me, ko lastu?
Pesma iz proznog sastava “Srce pod mantijom”

Možemo samo konstatovati da je njegova poezija zauzela svoje visoko mesto u istoriji pesništva i više od toga: njegove pesme ne boluju od svog vremena jer su otkrivanja nedokučive stvarnosti sveta. I uvek su nam potrebne.

Rembo je započeo svoju poetsku prozu “Boravak u paklu” rečima:

Nekada, ako se dobro sećam, moj život je bio gozba na kojoj su se otvarala sva srca, na kojoj su sva vina tekla. Jedne većeri posadio sam Lepotu na kolena. – I našao sam da je gorka. – I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam… Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada…

U bunilu koje sledi, bunilom nam je predočio paklene muke iz kojih se teško izlazi… Mi u njih ne smemo ući, sva naša spoznaja neka se zavši u Remboovom proživljenom kazivanju. Kažu da su se čuli njegovi krici dok je u svojoj tavanskoj sobi zapisivao doživljaje boravljenja u paklu. Kakva natprirodna smelost prepustiti se takvom doživljaju i kakve natprirodne snage koje ga iz njega vratiše.

Znajte da je detinjstvo blaženo doba nevinosti, jedina bajka koja se živi:

Čarobno cveće je zujalo. Padine su ga njihale… U šumi ima jedna ptica, njena pesma vas zaustavlja i čini da crvenite. Ima jedan časovnik koji ne otkucava…” (“Detinjstvo”)

Zađimo međ stihove “Ofelije” i sanjajmo, puni nežnosti, neke divne snove što se (ponekad) žive:

Valom, gde zvezdani zrcale se snovi,
Bela Ofelija poput krupnog krina
U svom dugom velu polagano plovi…
-Rog trubi smrt srne iz šumskih dubina.
Tisućleće celo tužna Ofelija

Lahor joj celiva nedra i od vela
Pravi cvet, zanjihan na talasu snenom

Tužne vrbe plaču na ramenu njenom.

A Pesnik otkriva da kroz svetlost belu
Sa zvezda, u noći, ti još tražiš cvet
Što ga davno uzbra, i da u svom velu
Na vodi, ko ljiljan, promičeš kroz svet.

Slavica Štulić
Izvor:secanja

_________________________________________________________________________________________

Pijani brod

Dok nedavno silažah niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena, Ja krenuh!
I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred valâ
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđâ obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golubiji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosforâ.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marijâ savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudòkožih pantera se jave
U cveću; i o dúge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koja ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…
Skoro otok, njišućo bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Pticâ zlatnih bezbroju, Snago novog veka?
No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.

I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad sutom sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malenkost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađâ-robijašnica strahovite oči.

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S