OVA IGRA DUGO TRAJE…

tamoiovde-logo

TRULE KOBILE

Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne

Ilustracija: Igra,ulje na kartonu/ Bora*S

I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili da bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi

(Ova igra dugo traje)

Vasko Popa


 

NEKO JE REKAO NEKU TEŠKU REČ…

tamoiovde-logo

NEKO

To je bilo jednog utorka oko četiri časa posle podne
meseca februara
u kuhinji
neko je ponizio služavku

Ilustracija: Ulje na platnu by Bora*S

Ranio je u dubinu njenog bića
nešto što je bilo još netaknuto
upravo je načeto
i opustošeno
Nešto što je još bilo živo
i što se smejalo ćutke
Ali
neko je ušao
rekao neku tešku reč
jer je razbila nešto
i to što se u njoj još moglo radovati
prestalo je zauvek da se smeje
Služavka je ostala ukočena
ukočena pred kantom za smeće
i onda je počela da drhti
Ne sme nikako sada da počne da plače
Jer ako počne da plače
služavka za sve
dobro zna
da neće nikako umeti
da se zaustavi
Ona u sebi nosi toliku bedu
već vrlo dugo je nosi kao zamrlo dete što još daje neke znake života
Ona zna dobro
čim prva suza krene
sve druge će za njom
i to će napraviti takvu buku
koju niko živ neće moći podneti
oteraće je
to zamrlo dete u njoj onda će potpuno umreti

Ućuta šta je drugo mogla.

Žak Prever (Neke stvari i ostalo)

______________________________________________________________________________________________________

DOK TRČIMO DO CILJA…

tamoiovde-logo

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.

Ilustracija: Bora*S – Ulje na kartonu

I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.

To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

BUDUĆNOST KAO NA DLANU…

tamoiovde-logo

I ništa te kao ne boli

Dan je kao sunčan.
Ti si kao veseo.
Prolaziš, kao ne vide te.

Foto ilustracija: Bora*S

Svima je kao lijepo.
Svima je kao dobro.
Svima je kao ludo.

I ti si kao sretan.

Živi se kao u miru.
Ptice su kao slobodne.
Budućnost kao na dlanu.

Savjest je kao čista.
I suncu je kao jasno.
O, srce, kao pjevaj.

Svi se kao brinu o svima.
Svatko je prijatelj kao.
Svima je kao stalo do tebe,
i do svijeta.
I dan kao ode.
I ti se kao smiješiš!
I nista te kao ne boli.

Enes Kišević

________________________________________________________________________________________

OTIŠAO JE “ORFEJ MEĐU ŠLJIVAMA”…

tamoiovde-logo

 Otišao je sin Radmile i Miloša, sin Gruže i zemlje Srbije,“Orfej među šljivama“.

Dobrica Erić

Veliki pesnik Dobrica Erić preminuo je juče, 29. marta u svojoj 83. godini posle duge i teške bolesti.


Voleo sam devojku iz grada

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al’ zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke.

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljenu u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim za celo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada.
Kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.


 U selu Donja Crnuća u Gornjoj Gruži, godine 1936. rođen je Dobrica Erić.

Prvu zbirku pesama objavio 1959. a do juče više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd.

 U javnim nastupima, na večerima poezije i drugim priredbama pesme nije čitao. On ih je govorio! Gotovo ih je sve znao napamet!

 Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka, a dosta ih je prevedeno na svetske jezike. Pesme su mu ušle u čitanke, antologije, školske lektire. Za mnoge su kompozitori napisali muziku.

 Dobitnik je niza značajnih nagrada i priznanja: Mlado pokoljenje, Goranov venac, Nagrada Zmajevih dečjih igara, Neven, Vukova nagrada.

Za knjigu rodoljubivog pesništva “Razapeta zemlja”, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada.


Pismo učitelju

Mom Učitelju, Stojanu Živkoviću

Dragi gospodine Učitelju, ne znam
Da li si na ovom ili onom svetu
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Naučio si me da pišem i čitam
Da poštujem roditelje i sve stare ljude
Da ne budem lenj, gord, lukav i dvoličan
Da je zlato svaki grumen rodne grude.

Ti si nas učio, blag i tih ko dašak
Povetarca što nam je ćarlijao vazda
Da je bolje biti pošten siromašak
Nego nepošten bogataš i gazda.

Naučio si me da volim zastavu
Junačke pesme, Svetosavsku himnu
Da je mnogo bolje izgubiti glavu
Nego dušu i obraz, nego Otadžbinu.

Poslušao sam Te, dragi Učitelju
Nisam ni lenj, ni gord, ne marim za vlast
Najviše na svetu volim svoju Zemlju
Al to mi sad, izgleda, ne služi na čast.

Ne važe više priče o poštenju
I pravdi, čak ni za mnoge Pravoslavce
Ništa više nije po Tvome učenju
Pa mi se čini da stojim naglavce.

Stari ljudi dvore decu i unuke
Lenjost je vrlina, a pošten rad porok
Vlastoljupci niču svuda ko pečurke
I svaki je novi spasitelj i prorok.

Jedni nas kude, a drugi nas hvale
Treći nas uspavljuju šarenim lažama
Peti našu zastavu cepaju i pale
A tuđe im se viju nad glavama.

Gledam, Učitelju, i slušam u čudu
Mesto da je ljube kao kolač slavski
Dali bi za grumen zlata rodnu grudu
A za malo vlasti – i Hram Svetosavski!

Dali bi kosovske kosti i božure
Šumadinske voćnjake, Homoljske planine
Vojvođanske žitnice i raške klisure
Krajine i njine krvave haljine!

Dali bi staru ajdučicu i trojeručicu
Moravu i njeno zdravlje Pomoravlje
Mačvansko blato, borsko srebro i zlato
Pesmu petlova i Ružu vetrova!

Zlatiborsko zelenilo, podunavsku plavet
Snežni Kopaonik, župske vinograde
Studeničku riznicu, gospodstvo i pamet
Avalu i avaj, tebe, crni Beli Grade!

Dali bi sela i varoši, reke i Jezera
I sve naše svetinje nad kojima bruje
Zvona u kojima nam je prezimila vera
U Boga koji sve vidi i čuje.

Vidi valjda i mene: guram šezdeset i šestu
I polako se povlačim iz boja
Nisam uspeo da spasem planetu
Što lebdi u magli našeg nespokoja-

Pa sad, razbarušen kao hrast na vetru
Rasipam suvo lišće reči s grana
I lutam i pevam, usamljen u svetu
Kao crna ovca ili bela vrana…

Dragi Učitelju, Tvoje lice strogo
Blaži me u ovo predvečerje rano
Jer Tvoj nauk meni ipak znači mnogo
I ja sam Ti zato zahvalan beskrajno

Zbogom, gospodine Učitelju, zbogom!


Književna dela Dobrice Erića

Svet u Suncokretu, (1959), Vašar u Topoli, (1965), Stari seljački kalendar, (1966), Slavuj i sunce, (1968), Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969), Torta sa pet spratova, (1973), Pesma o svicima, (1975), Dolina suncokreta, (1976), Večni kratkovečnici, (1977), Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978), Bašta sa sedam ruža, (1979), Sricanje žene, (1980), Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980), Čardak između četiri jabuke, (1980), Moj drug, Milivojčićev lug, (1982), Cunčeva verenica, (1985), Tako žubori reka, (1987), Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988), Roždestvo ratarevo, (1989), Krunisanje, (1989), Bunar za prijatelje, (1990), Puževa srma, (1991), Ekološki bukvar, (1991), San Gružanske letnje noći, (1992), Jezero Ježeva bara, (1993), U vatri bismo, ne izgorismo, (1993), Plači voljena zemljo, (1993), Razapeta zemlja, (1999), Vilina Dolina, (1999), Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002), Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002), Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005), Peta strana sveta, Pčelica (2012), Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013), Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014).


Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l’ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…


Ponosna pesma

Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam s grumenom zemlje u šaci
kao što Sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica.
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

S njom sam pola stoleća
cvetao i klasao
zrio i gnjio
pevao i plakao
i da sam juče umro
ne bih znao
da ovo nisu voćke kalemljene
ni polja lebna
ni potoci
već prerušene munje, vukovi i poskoci!

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dane
Zacrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da posrnem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se sto sam Srbin!

Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razloga da mrzi druge.

I samo sto ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa onom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabase mi ruho
naružise mi lice
Oko srca mi lanac
na ustima katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
sto sam Srbin, Balkanac!

I samo što ponekad zabugarim gnevno
ne bi li me čula nebesa usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
Crnim tamjanom nam Zemlju okadiše.

Dušebrižnici bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih prava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.

đavolji sinovi i pasji sinovci
korov istrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast neviđena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim male Crnce
Sude mi za svoje grehe i zločine
i za sve ono sto oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
sto se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
sto ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim one stvari)
A gresan sto proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj djed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka
Moj otac je džzambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
sto mi kica u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izasla iz jama
Moja kraljica,obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena, popljuvana i slana
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se sto sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

I samo sto ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula sazvežđa usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!


Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja

Tek kad san sklopi decje glave ruse
i kad goluždravi Vlašici ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
u cardaku i na zemlji i na nebu.

Ruke što su vazdan milovale gvožde
sad na njenim vrelim bedrima vijore
Ratar ljubi tako ko da mulja grožde
Ratar grli ženu ko da njivu ore.

Mlada noc pocepa svoje ruho carsko
i stari Bog na nebu sve zvezde izbeci
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu rašcereci.

Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu
desna ruka vicna bicu i zdravici
striže crnu ovcu u dolu Vranovcu.

Kad se oran orac potrbuške pruži
povilenile bi i sede starice
Kad bi znale kako Ratar nocu pluži
mnoge bi carice bile ratarice.

Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj celiji
Ratar vodi ljubav ko da argatuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.

A Ratarica, mlecna mlekarica
slatkomucenica s andeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorana do pupka tupim raonikom.

Pucketaju kosti, pucketaju grede
i srucuje se ceramida s krova
Ratar drma stablo ko da trese zvezde
puca ko da motre ga svi preci iz rova.

Cvili pod njim ženica kao violina
podmazana belim lukom i sircetom
A slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim bericetom.

Posle ljubavi ko i posle bitke
ratar hrce s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.

Dva tela van voda i zemljine teže
što se sudariše u vecernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.

Dobrica Erić


VIDEO

Sve što mi pripada – Dobrica Erić

____________________________________________________________________________________________

Priredio: B. S.

MIT O PTICI…

tamoiovde-logo

Ako vam mnogo puta kažem da vas volim,

jeli to više ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

Ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste živi,

je li to više zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

Može li da se rodi pet miliona nečega,

a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

Tu umetnost pretakanja iz jedne vrste nečega

u drugu vrstu nečega zovemo naše sad i ovde.

Zar vam je važnije da preživite ma i nekako,

nego da dokučite šta je zivot?

Doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo

doživljaj vaše vrste sveta.


Liričar eruptivne snage, ali mekog štimunga, Miroslav Antić, rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu.

Mit o Ptici 

Ko u ramenima oseća zemljinu težu

kao prikriveni bol,

pripada potomstvu onih što su u drevna vremena

znali za veštinu lebdenja:

onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,

ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,

već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja

usnama zlatnim kao večnost.

To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili

neizlečivo mučenje da mislimo.

I u amanet dobili zenicu što ne sabira

i ne odašilje utiske,

nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.

Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke

obrasle vetrom i svetlošću.

Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju

na njihov način letenja.

Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi

mogućnost da stvaramo takve oblike

iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –

dopire lepet krila.

Ako se i znalo za postolja u njihova doba,

to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.

U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone

ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija

koje nas dovode na samu ivicu panike.

Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

U znak sećanja na te predivne, jake ljude,

pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke

da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.

Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote

koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.

Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.

Da ima belu radoznalost.

Usudio sam se da nađem odgonetku

da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe

ili smo sebi vraćeni.

Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja

valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,

suprotno klube svesti.

Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije

ili rođenje jeste

obična senzacija premotavanja živog.

Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.

Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja

i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak

baš tako – na početku.

Bio sam na putu da otkrijem

poslednju slobodu bezazlenosti:

razmak između pripadanja i pripadanja,

između izdvajanja-od i izdvajanja-u.

Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,

da više ne činim nasilja,

jer nemam razloga da primoravam stvari

na nešto drugo no što oduvek jesu,

prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.

Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz

gde je početak i kraj kugle.

Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.

Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.

Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje

o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,

a ipak žive i ipak su od nečega?

Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,

jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?

Možda smo mi njima: ništa.

Možda smo mi njima: prazno?

Koliko puta su prošli kroz nas,

a i ne znamo njihovu nameru?

Koliko puta smo prošli kroz njih,

a i ne znaju našu nameru?

Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.

I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:

Kako da nađete granice i pročitate krajeve,

ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?

Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.

Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.

Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?

U provinciji barskog bilja

i trska je primer za ogromno.

Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.

Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.

Treba presaviti um.

Možda vi i znate da letite,

ali još niste probali na sve moguće načine.

Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.

Mislim da sam razumeo.

Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine

kojom se emituje i prima um u povratku.

Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo

do – prepoznavanje sopstvene poruke.

Zato se kaže da je prostor: iskustvo

kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir

kad nam se vratio iz budućnosti.

Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:

bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.

Bio sam spreman za stvaranje.


Samoća

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju
da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
na ivicama svemira.
Sitne i zbujene
sabijaju se u galaksijama.

Seme sekvoja bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepozaćeš po tome
koliko si u stanju
da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je teži
i strašniji i duži
od vremena i večnosti.


Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.

Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.

Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.

Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.

Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.

Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.

Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode.

Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.

”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.

To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.

Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.

Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.

Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

 


Žeđ

Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrči
toliko ima u sebi
ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trči
umreće bez daljine,
umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
što se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato večito hita,
sa usnama od vode,
najžednija na svetu!


Jastuk za dvoje 

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
I pogled crn.
Zavoli me
Kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
Da napravim jun.

I nemam obične sreće
I nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i zdravlja.
Zavoli moju senku
Što se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponori
ili uzglavlja.
Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi
telegram mome ocu:
„Postoji tužna divota
vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od – života…“

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se čini
da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago
i nekuda nas vode.

Bićemo tamo negde
možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni,
ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

Miroslav  Antić

_________________________________________________________________________________________