BEG OD STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

_______________________________________________________________________________

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

JEŽ-TAMOiOVDEJežurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

________________________________________________________________________________

JEŽEVA KUĆICA 

jez u kuciSLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
- Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

lijino pismoKOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
- Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
- Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
- Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
- Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
- Idem da doznam – lija sve duva -
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
- Sumnjiva žurba – medo ih gleda -
možda ste našli jezero meda?
- Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
- Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
- Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

jezeva kucica1ispredPRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
- Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
- Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
- Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
- Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

____________________________________________________________________________________

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Branko-Copic-01-620x350

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

______________________________________________________________________________

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko_Copic_(1915—1984)_pesnik_Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

____________________________________________________________________________________

PRAZNINA CVETA…

tamoiovde-logoPRAZNINA

Pod čelom mi
 strašna praznina
  cveta
   ne znam reći
    šta joj korenje
     hrani
      da li osmeh
      iz bivšeg deteta
     ili pisak
    jastrebova
   preteći
  dok se gnezdi
na paklenoj grani.

____________________________________________________________________________________

Radomir Andrić, književnik i novinar Radio Beograda rođen je u zlatiborskom selu Ljubanje,  3. marta 1944. godine

____________________________________________________________________________________

Ugledni književnik Rаdomir Andrić (1944) objаvio je četrdesetаk knjigа pesаmа, аli i niz esejа, književnih i likovnih kritikа, putopisа, pričа, reportаžа i zаpisа. Dušаn Stojković kаže dа je Rаdomir Andrić klаsik nаšeg pesništvа.

IMG_9190Njegovа knjigа Bunаri Rаdošа Modričаninа, po oceni književne kritike, spаdа u nаjosobenije pesničke knjige druge polovine dvаdesetog vekа. Sаmo o njoj nаpisаno je pedesetаk tekstovа. Autori su: Miroslаv Egerić, Miloš Petrović, Čedomir Mirković, Srbа Ignjаtović, Hristo Georgijevski, Rаdivoje Mikić, Miro Glаvurtić, Božidаr Timotijević, Jаsminа Lukić, Jovаn Pejčić…

Pesme Rаdomirа Andrićа objаvljene su u mnogim аntologijаmа i zbornicimа, pа i u ruskoj Antologiji srpske poezije 20. vekа, zа koju njen priređivаč dr Andrej Bаzilevski, zbog velikog brojа pesаmа mаlobrojnih pesnikа, kаže dа je to аntologijа pesničkih ličnosti.

Knjige su mu prevedene nа ruski, mаkedonski i rumunski jezik, а pesme – nа engleski, švedski, itаlijаnski, špаnski, frаncuski, mаđаrski, češki, poljski i slovenаčki jezik.

Rаdomir Andrić dobio je pedesetаk domаćih i inostrаnih nаgrаdа: Rаde Drаinаc, Isidorа Sekulić, Neven, Oktobаrsku nаgrаdаu grаdа Beogrаdа, Milаn Rаkić, Zlаtni Orfej, Filip Višnjić, Prsten Despotа Stefаnа Lаzаrevićа, Srboljub Mitić, Pečаt Knezа Lаzаrа, Kаrаđorđe, Povelju Morаve, Nаcionаlnu nаgrаdu Mаrin Soresku Akаdemije Rumunije, Nаgrаdu Bаlkаnikа, Mihаj Eminesku predsednikа Rumunije, i druge.

Od 2010. predsednik je Udruženja književnika Srbije.
(izvor – Književne novine)

____________________________________________________________________________________

ANDRIĆEVA AUTOBIOGRAFIJA

Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.

U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima… Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.

Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu „Zadruga“, ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.

Tekst preuzet sa zadnjih korica zbirke „Kakva počast“

Izvor: riznicasrpska.net

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PISMO BORISU LEONIDOVIČU PASTERNAKU…

tamoiovde-logoBoris Leonidovič Pasternak, ruski književnik, prevodilac i nobelovac, rođen je u Moskvi, na današnji dan, 10. februara 1890. godine.

_______________________________________________________________________________________
Marina Cvetajeva – Borisu Leonidoviču Pasternaku

52Pisma – Marina Cvetajeva – Borisu Leonidoviću Pasternaku

10. jul 1926. Subota

Ja ne bih mogla da živim sa tobom ne zbog neshvatanja, već zbog razumevanja. Patiti zbog tuđe pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti – to ponižavanje ne bih podnela.

Do dana današnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slične reći (retko) gestovi (češće), pokretač je uvek bio drugačiji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou – nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrečući se s tobom, ja se susrećem sa sobom, koja sam oštricama okrenuta protiv sebe.

S tobom ne bih mogla da živim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio…
Mnogo sam o tome razmišljala – i pre tebe – celog života. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja – kao trambulina, to je ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost – razvodi sve!) Tokom celog života samo mi se jedna približila (možda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se približila nevernost, njena forma). Vernost je zbog oduševljenja.

Oduševljenje je u čoveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo čak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne oduševljenost, već oduševljenje. To mi je odgovaralo.
Šta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u životu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) može da da zbir? To je drugačiji kvalitet. Drukčije se vrši cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na može biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi još jednom i na novi način stvorili heroja (sebe).

Da kažem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono što te oduševljava, mene će preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovaću od njega. Biću izlečena od tebe istog trenutka. Kao što bih se izlečila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove – Gretchen. Ulica kao mnoštvo, da, ali ulica ovaploćena u jedno, mnoštvo koje je uobrazilo (i ti ćes ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge…

Shvati me: nezasita iskonska mržnja Psihe prema Evi, od koje nemam ništa. A od Psihe – sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Duša za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osuđen, ja ne shvatam, ja se povlačim.

Ljubomora. Nikad nisam shvatala zašto Tanja, koja je opravdano skromnog mišljenja o sebi, negoduje na X zbog toga što voli i druge. Zašto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepše, upravo ono čega je ona lišena, to je kod nje na ceni. Moj slučaj se komplikuje još i time što nije privatan, što moja ma cause prestaje istoga časa da bude moja i postaje cause tačno polovine sveta: Duše. Mene prevariti je indikativno.

Ljubomora? Ja jednostavno popuštam, kao što duša uvek popušta telu, naročito tuđem – iz najčistijeg prezira, od nečuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono što je moglo postati bol.

Još nije bilo pametnjakovića koji bi mi rekao: „Menjam te za stihiju: mnosšvo: bezlično. Menjam te za sopstvenu krv“.
Ili još bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).

Obamrla bih od otvorenosti, oduševila bih se tačnošću i – možda bih shvatila. (Muške ulice nema, postoji samo ženska. – Govorim o sastavu. – Muškarac je stvara svojom željom. Ona postoji i na otvorenom polju. – Nijedna žena (izuzeci su neprirodni) neće poći sa radnikom, svi muškarci idu sa devojčurama, svi pesnici).

Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muškarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim očima i gubim, ja sam očaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u čelo – proceni sam.
Ko se još ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuće, a ne i zbog njene gošće. Ne sumnjam da ću u staračkim uspomenama mojih mladih prijatelja biti – prva. Što se tiče muške sadašnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv – kunem ti se! – koji nikada u sebi nisam čula. Čini mi se to je muški lajtmotiv.

Moje jadikovanje je zbog nemogućnosti da postanem telo. Zbog nemogućnosti da potonem. („Kada bih jednom počeo da tonem…“)
Borise, sve je to tako hladno i proračunato, ali iza svakog sloga je živ slučaj, koji je živeo i, ponavljanjem svojim, naučio. Možda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. „Nije čudno…“

A sada zaključak.

Pismo je počinjalo: „ne zbog neshvatanja već zbog shvatanja“. Ono se završava: „Ne shvatam, povlačim se.“ Kako to povezati?

Razni pokretači na istom nivou – eto tvoga mnoštva i mojega. Ti ne shvataš Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni čula. Ja se sa njom, očigledno gazdaricom – ne poznajem. (Krvi mi je već očigledno bliza, kao tekućina), „krv koja se uzdržava…“ Ah, kada bi moja imala od čega da se uzdrzžva. Znaš li šta ja želim – kada želim. Pomraćenja, prosvetljenja, preobraženja. Krajnji rt tuđe duše i – svoje. Reci koje nikada nećeš ćuti, koje nikada nećeš izgovoriti. Nepostojeće. Čudovišno. Čudo.

Ti ćeš dobiti u ruke, Borise – zato što ćeš konačno dobiti – čudnovato, tužno, neprohodno, raspevano čudoviste koje će se otimati iz ruku. Sećaš li se onog mesta sa cvetom u „Junačini“? (Ceo „Junačina“ – koliko je to o sebi!)

Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni – i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je već sav u nama. Tvoja večita odlaženja (tako ja to vidim) i – ono što tvojim očima gleda sa poda. Tvoj život – odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuće. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosiš. Mi bismo se složili.
Rođeni, daj oduška srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muči se. Živi. Neka te zbunjuju žena i sin. Opraštam ti sve i svakoga. Uzimaj sve što možeš – dok još želiš da uzimaš.
Seti se toga da je krv starija od nas, naročito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske – ne, sa etičke visine.

Piši mi ili ne piši o svemu, kako hoćeš. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) – tvoj prijatelj.

M.

Izvor: livano85.blogspot.nl

_______________________________________________________________________________________

 Boris Leonidovič Pasternak (рус. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890 — Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960)

200px-Boris_Pasternak_croppedBio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna.

Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata.

U Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio.

1990_CPA_PC_197Dela

Zbirke: „Iznad barijera“, „Sestra moja, život“, „Teme i varijacije“, „Drugo rođenje“

Romani: „Doktor Živago“, „Detinjstvo Ljuversove“

Poeme: „Poručnik Šmit“,„Spektorski“

Autobiografsko delo: „Zaštitna povelja“
Izvor :sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________

Boris Pasternak ( Boris Leonidovič)

„Ja sam iz ulice gdj se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao gomila ljudi…“

Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati potpuno jasno gde se nalazi, šta se s njim zbiva i šta ga očekuje kroz nešto više od dva sata.
Tri godine promena, neizvesnosti, pokreta; rat, revolucija, prevrati; pucnjava, scene razaranja i smrti, srušeni mostovi, ruševine, požari – sve se to najednom pretvorilo u prazno mesto, lišeno sadržine. Prvi istinski događaj posle dugog prekida bilo je ovo vrtoglavo približavanje voza kući koja je ostala čitava, koja još postoji na svetu, i gde je drag svaki kamenčić. Eto šta je život, eto šta je iskustvo, eto za čim teže ljubitelji avantura, eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života.

Doktor Živago

_______________________________________
Objašnjenje

Život se vratio bez razloga
Kao što je čudno i prekinut.
Na istoj sam starinskoj ulici
Kao u onaj letnji dan i čas.
Isti su ljudi i iste brige,
Požar zalaska još neugašen
Kako ga onda uz zid Manježa
Samrtno veče naglo pribi.
Jevtino obučenim ženama
Još lupkaju cipele u noći,
A zatim su kao pre raspete
Na gvoždenoj gredi u potkrovlju.

Eno jedne gde umornim hodom
Polagano izlazi pred kuću.
Popevši se iz svog suterena
Kroz dvorište prolazi ukoso.

Ja ponovo smišljam izgovore,
Ravnodušan opet prema svemu,
A susetka dvorište obišla
I najzad nas nasamo ostavlja

_________________________________

San

Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi, i
kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.

Al vreme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla krvavim
i tužnim suzama septembra.

Vreme je starilo. U fotelji svila ko
led je pucala, sva trošna i bona. Pa i
ti zašutje, a glasna si bila, i san
utihnu poput zvuka zvona.

Probudih se. Ko jesen, puna bola
bejaše zora, a vetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
begu nebom raznosio breze.

_______________________________

O, da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih sa krvlju guši lako,
Navre na grlo i – ubije!

Ja bih se šala tih odreko -
S tom pozadinom istog – maha.
Početak beše još daleko.
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima.
No pogibiju punu,zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu tad staje.
A tle, sudbina – dišu dalje.

Preveo Stevan Raičković

_______________________________

Zašto li tugom mutiš oči?

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sene
i obrisi naših figura.

S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.

Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.

Reč „ljubav“ prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.

Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istočii tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?

_________________________________

Proleće

Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gde je veče prazno ko priča prekinuta,
koju zvezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.

______________________________

Noćni vetar

Zgasle pesme i pijana galama
Sutra svako treba da porani
Gasnu vatre po kućama
Razišla se mladež sa pijanki.

Samo vetar tumara nasumice
Niz iste one zarasle puteljke
Kojima se razdragani momci
S njima vraćahu sa noćne sedeljke.

Sav pokunjen krije se iza vrata
On ne voli noćne besmislice
Hteo bi da okonča bez rata
U sporu s noći stare nesuglasice.

A pred njima – ograde voćnjaka
Njih spor više niko ne izgladi
Kraj puta se okuplja drveće
Da ispita o čemu se radi.

Izvor: livano85.blogspot.com

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

PAMET ME STEGNU, JA SRCE STISNU…

tamoiovde-logoLaza Kostić, slavni srpski pesnik i pisac rođen je  u Kovilju na današnji dan 1841. godine.

__________________________________________________________________________________________________

Dnevnik

Njemu je bilo 50, a njoj tek 20 godina. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini Laze Dunđerskog.

lenka01Između Laze Kostića i Lenke rodila se obostrana ljubav. Lenka opčinjena pesnikom, a on mladošću i lepotom. Umesto romanse, Laza se najpre povlači u manastir Krušedol, a potom se, na predlog Lenkinog oca, ženi Julijanom Palanački iz Sombora.

Te iste 1895. godine Lenka je umrla u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu u porodičnoj kapeli. Laza Kosić posvetio je ovoj neobičnoj devojci, mnogi se slažu, najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Ovo je dnevnik Lenkin u kome se jasno čitaju njene emocije prema čuvenom pesniku, ali i čuđenje kada joj je predložio da se uda za čuvenog Srbina, pronalazača iz Amerike Nikolu Teslu….

U Čevu, leta Gospodnjeg, 1891.

Danas sam ga videla prvi put. Došao s mojim ocem. I bata Bogdan mi je toliko pričao o njemu dok sam onomad boravila na njegovom imanju kod Bečeja. Njegova slava išla je ispred njegove pojave. Dok sam ih posmatrala krišom kroz prozor moje sobe kako izlaze iz kočija, primetila sam da ima gibak, ponosit hod, prinčevsko držanje.
Kako bih ga opisala?
Razbarušene kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju okruglih i ispupčenih, u kojima se ogleda velika umnost i duševna dubina…Ne znam da li sam se dobro uspela izraziti na srpskom. O muškima koliko znam, on nije onaj koji bi na prvi pogled zaneo neku devojku. Mada, u mladosti, mora da je bio lep. Kod nas će u gostima u Sokolcu odsesti nekoliko dana. Otac će prirediti i prijem u njegovu čast. Mislim da ću imati prili-
ke s njim duže govoriti i bolje se upoznati, naročito s njegovim prelepim stihovima, od kojih mnoge znam, npr. „Zvono” i često u društvu recitujem napamet.

lenka02Lenkin klavir koji je nagrađen u Beču 1873.
Dvorac Sokolac, leta Gosp., 1891.

Prijem u čast Gospodina Laze protekao je kako se samo poželeti može. Bili su ti svi: moja braća, moje udate sestre, Milka i Olga, koje su došle specijalno za ovu priliku, čak i moje družbenice iz zavoda, došle kočijom iz Novog Sada, dok je Branka stigla iz Sombora. Ovde će ostati više dana. Roditelji su bili baš srećni. Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a kada sam im se i ja pridružila, udelio mi je komplimente na pet jezika! I
posle, čini mi se, da je razgovarajući sa njima, čas nemački, čas francuski, upirao svoje oči najčešće u mom pravcu. Razmenili smo nekoliko reči na francuskom (s kojim ja nisam tako dobra kao sa nemačkim), a onda me je svečano zamolio da bi imao retku sreću čuti nešto da im odsviram i otpevam na klaviru. Naravno da sam pristala. Ta, to je moja najmilija zabava! Sela sam za naš starinski klavir (Sohn Wien) koji mi je Oca kupio kad sam imala samo četiri godine, nagrađen prvom nagradom na izložbi u Beču (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) i pitala Gospodina Lazu šta bi želeo da mu odsviram. A on je odgovorio da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemaljsko plavilo mojih očiju! Da, baš tako se izrazio i još, nakon mog malog koncerta, da su moji prsti ne svirali, već igrali na tipkama, i da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce!

Ovo sve žurim da zapišem da ne zaboravim lepote srpskog jezika koji sam čula te večeri iz usta ovog velikog Pesnika (pa i ovaj Dnevnik posvetiću vežbi maternjeg jezika, koji sam poprilično zaboravila, boraveći dugo u Beču, u zavodu)

lenka03Steva Todorović, portret Lenke Dunđerski, 1887.
Sokolac, l. G. 1891.

Moje družbenice su otišle. Branku sam posebno zadržala da ne ide odmah kući. Ponovo smo se sećale divnih mladalačkih zajedničkih dana u Zavodu. Potom smo pričale o g. Lazi. Znam da je raskinuo jednu veridbu. Da li mu je srce slobodno? Kad sam mu, po običaju one večeri, ponudila spomenar da mi se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene, ali da će mi želju sigurno ispuniti! A u Brankin spomenar, za rastanak, upisala sam joj Geteove stihove na nemačkom: i potpisala se Helene Dungyerszky.

Sokolac, leta G. 1891.

Danas sam se prvi put pogledala u ogledalu u mojoj sobi – onako kako me je on gledao čitave te nazaboravne večeri. Znam, znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim nimladiće u Beču. No, ja sam odmahivala na sve i nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? Još jednom napravih okret pred ogledalom, raspuštene kose, koja mi je inače, uvek savijena uz pomoć moje dadilje Bebice, pod kapicu ili pod šeširom. Ah, Bože, šta sve krije, kakve tajne u ljudskim osećanjima?
Moram sići dole.

S. , leta G., 1891.

Jutros sam predložila Gospodinu Lazi da malo projašemo po imanju, ali on se izvinio da bi radije pjehom. I dok smo šetali avenijom, usamljeniji nego obično i lišeni gužve posluge i mojih ukućana, samo mi najednom odrecitova:

…Tek sad se kajem,
Što nisam češće zemnim prolazio krajem.
Već navek po tom ognjenom vrhuncu,
Po nedomaštanom, umišljenom suncu…

Ne znam šta je mislio, samo je upitao da li mi se sviđaju, a ja sam mu odgovorila da se meni njegovi stihovi svi dopadaju i da sam njegov verni čitatelj i obožavatelj. Samo to, kao da je uzvratio njegov nemi pogled?

****
Reče, takođe posmatrajući za ručkom, u trpezariji, moj portret od g. Steve Todorovića, koji su moji roditelji onomad naručili, da bi želeo da me jednom vidi portretisanu sa fesićem. Reče, kako mi posebno lepo stoji fesić nakrivljen nad jedno oko (Gledao me je juče kako uzjahujem konja u punoj jahaćoj opremi, kojoj je pripadao i taj fesić sa korbačem, moja najmilija jutarnja šetnja po imanju). Odgovorila sam da ću se uskoro dati litografisati, pa ću mu takvu jednu sliku s posvetom pokloniti, ali da zauzvrat od njega tražim jednu njegovu zbirku pesama, takođe sa posvetom!

lenka04S., O Petrovdanu, 1891.

G-din Laza je pristao da mu otac bude dobrotvor. To znači da će biti kod nas u Sokolcu barem godinu dana. Ovde kod nas, moći će na miru pisati svoje božanske stihove i prevoditi. A ja? Moći ću ga svakodnevno viđati, razgovaraćemo svaki dan do mile volje. Mojoj sreći nema kraja!

S., na Ognjenu Mariju, 1891.

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa Gospodinom Lazom. S njim nikada ne može biti dosadno! Kakve priče iz dalekog sveta, kakve sve ljudske sudbine, kakve anegdote! Od srca sam se nasmejala jednoj od njegovih dogodovština sa Cetinja.Prema njegovom životnom iskustvu, sva moja znanja stečena u Pešti i Beču deluju kao od papira. I jesu papirnata. A ja se smatrala – izobraženom! Tek u g. L. vidim šta je život.

S., uoči sv. Ilije, 1891.

G. Laza uči me i engleskim rečima i pomalo razumem sada i taj jezik, ali daleko od toga da mogu da konverziram. On kaže da je na tom jeziku ispevana najlepša ljubavna tragedija, Romeo i Julija, od g. Šekspira, koju je on i preveo onomad za Letopis. Tražila sam da mi g. Laza donese svoj prevod te predivne tragedije, da je pročitam pretočenu u njegove medene reči, u jeziku koji se srpskim zove. Rekla sam da ću samo zbog ove tragedije i engleski
jezik naučiti, na šta je on dodao: – Nadam se da naša priča neće biti takva! Čvrsto sam mu stegla ruku.

S., o Preobraženju, 1891.

Tako, sedimo kraj kamina u trpezariji i pričamo, Oca i Mati odu ranije na počinak. Ili šetamo po divnoj jesenjoj prirodi na imanju i pričamo, pa odjednom, kao po prećutnom dogovoru, sa srpskog pređemo na nemački. Ili, francuski. Pa mađarski. Ili, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom „Dobro jutro!”, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako ćuteći, razumem sa nekim čitavog života.

lenka05S., na Vel. Gospojinu, 1891.

Pogled kojim me je jutros pogledao, presekao me.Osetila sam da nešto želi da me pita. I pitao je, zamolivši me da posle doručka, dok se posluga vrzmala okolo, iziđemo u šetnju podalje od dvorca.
– Da li je istina da ćete se udati za crnogorskog princa i
prestolonaslednika Mirka?
A ja sam mu na to nehajo odgovorila, da su to sve glasine i možda, nečije želje koje nemaju mnogo veze sa mnom i mojim htenjima, i dodala: Da bih mogla da se udam jedino za čoveka kao što je on, ali da takvog još nisam upoznala, niti za njega čula!

Takođe dodadoh, da će moj otac da poštuje svaku moju želju, jer, sem što me mnogo voli i želi da ženskinje naše bude izobraženo, on smatra da ono treba da ima slobodu da može da bira svoga bračnog druga po želji svoga srca, a ne zbog nekakvih novaca ili titula.

S., oko Male Gosp., 1891.

Pokazala sam g. Lazi, stidljivo, jer to nikom do sada nisam, jednu svoju pesmu, ispisanu na nemačkom, dok sam bila u pansionatu u Beču. Tad sam se osećala tužno i tek tada shvatila kakva je pesma lek kada se napiše. Mnogo sam se premišljala i skanjivala da li da mu je dam ili ne, da je pročita, i na kraju reših. Nek bude kako bude! Od njega i pokuda i pohvala zvuče kao nebeski dar. Sutra čekam odgovor.

Vtornik, 1891. veče

Izašli smo u šetnju iako je bilo hladno. Ali šta je hladnoća prema vrelini mojih obraza. Čuću reči o mom malom stihotvoreniju od najvećeg srpskog pesnika. Nisam ništa pitala, a ni on nije ništa rekao. Odjednom, počeo je da recituje:

Nada za nadom, brodolom sve je,
Al srce se nada uvek više,
Kao što val za valom briše,
Tako gorčina ne nestaje;
Kao što valovi tonu i pene,
Tako gorčina dođe do mene,
Mada se nadom svaki dan hrani,
Udari srca, talasa su dani…

Bila sam bez reči, od sreće. On je recitovao na srpskom, moju pesmu ispevanu na nemačkom! On ne samo da ju je noćas preveo, već je popravio tamo gde su moji nevešti stihovi bili malo hrapavi, na svoj način i još je naučio napamet, izgovarajući reči iz moga srca onim svojim dobro znanim pesničkim patosom. Zagrcnula sam se od sreće. Više nisam pitala, ništa više nisam tražila. Na ulazu kod stepeništa, on je međutim, samo dodao:
– Vaša mlada i divna duša ne bi smela da tako rano, a tako duboko pati i već oseća toliko gorčine života!

lenka06Kuglana u dvorcu „Sokolac”
Sokolac, o sv. Nikoli, 1891.

G. Laza ide za Božić u Sombor. I mi ćemo provesti praznike u Pešti. Iako na kratko, teško mi pada ovaj rastanak.

Pešta, o Mladom Božiću, 1892.

Da li sam zapisala datum kada smo se prvi put sreli? Moram pogledati u ovaj Dnevnik. Mislim da bih – i sad sam sigurna u to – mogla samo sa ovak-
vim duhom opštiti, i ni jedan muški, ne znam sa kakvim titulama i bogatstvom, ne bi mogao moj muž biti sem ovako uzvišenog duha kao što je G. Laza.

Pešta, o sv. Jovanu, 1892.

Sutra se vraćamo u Sokolac. Oh već sam se zaželela svoje sobe. I proleća na našem imanju. Doći će ubrzo i Gospodin Laza.

Sokolac, oko Sretenija, 1892.

Doputovali smo u nedelju u Sokolac. Stigao je juče i Gospodin Laza iz Sombora. Sad smo svi kao tu, kao letos, i gotovo da izustim reč – kao porodica.

Sokolac, s proleća, 1892.

Gospodin Laza je veliki gimnastičar. To mi je i sam rekao, ali me zadivio kako se čitavo veče kuglao sa mojom braćom Đorđem i Gedeonom – i pobedio! Iz sveg srca sam pljeskala njegovom uspehu, a braća su me namrgođeno pogledala.I dok su oni posle seli za kartaški sto i do duboko u noć kartali (Oca, braća, G. Laza sa batom Bogdanom – bože, kako su nekad muškarci sa tim svojim pasijama dosadni, bez ženskog društva), ja sam se zatvorila u svoju sobu, malo čitala, a onda napisala još jednu – pesmu. I stidim se svog rukotvorenija, ali smoći ću snage, pokazaću je G. Lazi.

lenka07S., o Uskrsu, l. G. 1892.

Danas je došao g. Uroš da moluje moj portret. Doveo ga bata Bogdan, a poručio je otac da dođu. Dugo smo se dogovarali, učešće je uzeo i g. Laza, pa smo se po želji Oce ipak složili da to bude portret u prirodnoj veličini, sa balskom haljinom. (Tako propade g. Lazina želja da to bude sa fesićem, koje su moji muškarci smatrali nedovoljno ozbiljnim.) Dugo sam stajala u salonu, u balskoj haljini, dok je g. Uroš pravio skicu, bilo mi već teško. Ali, zadovoljna sam konturama koje sam videla. Stajala sam kraj omiljenog prozora što gleda na glavni ulaz u Sokolac, sa puno svetlosti, pored svog schreibentischa sa cvećem, i g. Uroš kaže da će raspoloženje i cela slika vrlo lepo ispasti.

S., uoči leta G. 1892.

Otac je organizovao još jedan veliki prijem u čast G. Laze. On je juče najavio da uskoro odlazi, a njegov nešto natmuren izraz govori da nije srećan. Bože, šta li misli? Ipak, ne razgovaramo tako dugo i tako često kao pre. On je više povučen, i u svojoj sobi. Kaže da piše. I ja se tad sklanjam i ne želim njegovom uzvišenom duhu da smetam.

S., o Duhovima, 1892.

Zar ima godina dana kako smo se prvi put sreli!?I sinoćnji prijem ovde u našem Sokocu, u najvećoj balskoj dvorani, protekao je nikad lepše. Celo veče sam bila u društvu g. Laze. Zabavljao me je, plesao, a druge dame koje su bile s nama u društvu, željno su ga slušale, jer je on pravi kozer i neverovatan zabavljač ženskog društva. Mada njegov pogled koji po neki putuhvatim, već savršeno ga poznavajući, veli, da se u njegovoj duši sasvim nešto drugo događa, nego što se pred svetom pokazuje.

lenka08S., oko Petrovdana, 1892.

Sutra g. Laza odlazi od nas. Kaže da mu je ovde sve predivno, ali da mora malo da se odvoji i osami. Razumemo mi pesnike, Gospodine Lazo, kaže moja Mati. Ali, mene muči nešto drugo. Da li odlazi zbog mene?

Leto G., 1892. ponedeonik, veče

I bila sam u pravu! Uveče, pre rastanka, dok smo sedeli u salonu, dao mi je pisamce, i zamolio da ga otvorim kada on već bude otišao. Ja sam njemu za rastanak, poklonila fotografiju najnoviju, u libadetu, sa potpisom, načinjenu zimus u Pešti. Ispoštovala sam njegovu molbu, i evo, sada tu kovertu sa francuskim žigom, otvaram. U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo ni jedne rečenice, samo – pesma. Zapravo stihovi neke pesme bez naslova, bez početka i bez kraja. Da, odmah sam sve razumela. Sad je ostalo da sa ovim pismom, tj. pesmom razgovaram dok je odsutan, dok budemo rastavljeni.

…Koga takne tvoja ruka,
Oko tvoje kog prosuka,
Biće vredan toga struka,
Toga lica, toga guka,
Tih milina i tih muka,
Biće vredan, kako ne bi –
Blago Tebi!…

S. Leto, 1892.

Gospodin Laza je otišao u manastir Krušedol, kaže, da piše malo u osami. Neizrecivo mi je prazno u duši i u kući. Gde god se okrenem očekujem da vidim njegovu dragu, razbarušenu pojavu, i one vodnjikave, tople oči i pogled koji me svuda prati. I sada te njegove oči osećam na sebi. A tek glas! Prvi put osećam da mi neko nedostaje, a da to nije moj otac, mati, sestre… Bože,da li je to ono što jedno drugom nismo rekli, a sve je bilo to? Bože, ja sam srećna, jer se prvi put rodio taj osećaj u meni, i to prema takvom, u svakom pogledu, odličnom čoveku. Kako mi je prvi put dosadno u mom sopstvenom domu, u ovom dragom kutku koji sam oduvek volela i toliko čeznula u Beču za njim. Ne čita mi se, ne jaše, ne šeta, čak ni ne putuje družbenicama, čak ni u Beč! Samo bih da sam sama u ovoj mojoj sobi, i samo da sam u mislima s njim.

N. Sad, Leto G. 1892.

Idem i ja sutra do družbenice Branke, a potom sa njom u Baden, koji volimo još od zajedničkih dana u Zavodu. Moram ovu prazninu nekako zatomiti.

lenka09Lenkina soba u kojoj je iznad kreveta njen portret
Sokolac, s jeseni, 1892., veče

Vratila sam se juče u svoj dom u Sokolac. Kako mi je nedostajao! Naročito moja soba! G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan! To vide i ukućani i posluga. Kad sam se zatvorila u svoju sobu i pročitala pismo ponovo, nešto me u njemu i buni. Al evo, prepisujem:Kaže, razdaljina izbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikad, a ne smem da Vas volim… Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas odatle istisnem. Zato sam od vas i pobegao! (ovo ja podvlačim). Zašto? Šta je prepreka našem osećanju?Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam sve njemu pod noge. Mislim da bi i otac pristao. Pisaću mu.

S. oko Mitrovdana, 1892.

Čudni tonovi njegovog poslednjeg pisma.Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se on nečeg boji? Mog bogatstva? Ništa meni to nije važno. Samo On. Razgovaraću s Ocom.Onako, poizdalje, pitala sam Ocu: da li bi on mene dao nekom ko nije titulisana glava, i nema bogatstva, ali je veliko ime, dobar i duhom bogat čovek? Dobri Oca je video na šta ciljam, pa mi je odgovorio da je to pitanje rano da rešavamo, da sam ja još mlada i još života trebam videti, pre no što se udam.A ja sam na to dodala, ako bi se ja odlučila na udaju i već izabrala, da li bi mi dozvolio, a on se grohotom nasmejao:
– Pobogu, dete, pa ti ćeš mladoženju isprositi, umesto on tebe!
I na tome se završilo.

S. oko Božića, 1893.
(iskinuto)

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega?Da li sam ja volela iluziju? Ali, to ne može biti! On je to, od krvi i mesa. Ja volim Pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran od života, te star, te nije za mene…Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, pa ne vredi. Ali, boriću se i izboriću za njega. Njemu treba pomoći! Tražiću sastanak, da dođe, odmah!Ovde. I više se nećemo rastajati!

lenka10Novi Sad, s proleća 1893.
(iskinuto)

Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen kao nekom duševnom borbom, razbarušeniji, rekla bih, nemarniji nego inače. No, time, kao da je hteo da mi da do znanja: – Eto, vidite, ovakvog me hoćete! To je prokomentarisala potom i moja Mati:
– Dete, ne znam i brinem se za te, al šta ti vidiš na njemu?
Dugo smo šetali i pričali, pričali, ovog puta ne one naše vrcave igre duha, već vodili vrlo ozbiljne i mučne razgovore. On meni stalno:
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju!
A ja njemu:
– Ali, Gospodine Lazo, zašto Vi ne biste bili taj za koga bih se udala?Moje srce Vas je već odavno i neizmenjivo izabralo!
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dos-tojan, ponavljao je.
– Šta može biti više od duha koji imate, Gospodine Lazo?
Uporna sam i ja. Nije li to najveće bogatstvo sveta, niste li Vi najbogatiji čovek po tome? Moje srce ište samo takvoga bogatstva, drugo mi ne treba, a toliko i toga drugog imam, za nas oboje.
– Brak nije samo duh gospođice Lenka, kao da je setno dodao.
Brak je i telesno zbližavanje…
– Ja ga prekidoh: – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite g. Lazo?

(iskinuto)

Posle toga je otišao.
Dugo mi nije pisao. A i kad piše – jedno te isto. Kud se dedoše one vrcave igre njegovog božanskog uma, koje sam obožavala da slušam!U neizmernoj čežnji, zatvorim se u svoju sobu, pa onda čitam, iščitavam po ko zna koji put njegove pesme, dodirujem rukom njegove posvete, pipam mastilo na njegovom potpisu – kao da ga time hoću približiti i večno vezati za sebe.

lenka11Dvorac Sokolac, o letu 1893.

Ljubim već davno uveli beli pupoljak u vazi, koji mi je onomad uzbrao u našem vrtu i uz poljubac poklonio.
– Ja sam siromašan pesnik koji nema zemaljskog blaga da Vam pokloni, ali ovaj poljubac u ružu i njen miris koji i posle, kad uvene ostaje, neka Vas uvek seća na mene.

S., Leto G. 1893.

Odlazim na još jedno putovanje. Sve usamljenija i sve tužnija. Ništa me više ne zanima.

S., oko Mitrovdana, 1893.

Rođendan mi je, a ja sam tužna.On neće doći. Tako je javio. Dvadeset tri su mi godine. Vidim već i roditelji brinu i hteli bi, nekako se snebivaju da mi
kažu: „Ne čekaj ga! Vreme ti je za udaju! Tolike prosce, grofove i prinčeve si odbila zbog tog razbarušenog pesnika.”
I braća kad dođu, kritički me posmatraju. Samo sestra Olga me razume. Ona je udata, nije tako daleko, pa mogu čestoda je viđam. Ona mi onomad reče, ne znam možda i iz ličnog iskustva:
– Žena treba samo iz ljubavi da se uda.
I ja mislim da neću moći drugačije.

S proleća, imanje Bogdana Dunđerskog 1894.

Došla sam kod bate Bogdana jer mi je kod kuće postalo neizdrživo. I evo, sada jedino preko Bate čujem za njega. Sasvim se odaljio, i kao, namerno. Bio je kod Bate na imanju i po mesec dana, ali nije mi pisao. Tek, čujem od Bate da ponekad pita za mene, i ono – da li se udala? Nema više ni knjiga da mi šalje. Očajna, izađem malo da jašem po imanju, jer Bata ima prekrasnu ergelu, preko stotinu grla. Prave mi društvi njegovi konjušari. Čestiti ljudi. Svuda me prate da mi se štogod ne dogodi. A ja se osećam, da bih baš volela da mi se nešto dogodi, da padnem s konja i da se ovo sve završi. Došla sam ovde da ne svisnem.
Bog da prosti, ovo neće na dobro izaći.

lenka12Portret Lenke,Uroš Predić
Sokolac, leto 1894.

Namolovan mi portret. G. Uroš je to uradio znalački, majstorski. Imam nešto više melanholičan pogled nego kad je slika početa (ali kakav bih, ah, inače mogla imati!), ali sve je tu dobro pogođeno: i moja plava kosa i kika i vrat i ruke – i naročito balska haljina od moje prabake, sa lentom i
cvetovima od čipke na golim ramenima. I vaza pored stola sa ljiljanima u nežnom desenu haljine, i žute ruže (avaj, simbolične za moje raspoloženje). Sve to u nežno plavoj draperiji i pozadini koja odudara od portreta svih ostalih naših predaka u Sokolcu.

Otac je veoma zadovoljan slikom i bogato je nagradio g. Uroša. I ja sam zadovoljna, ne bih mogla reći oduševljena zbog mog trenutnog stanja, ali slika je lepa i sobom sam zadovoljna na njoj. Ko zna, možda će taj portret ostati jedini trag od mene, da sam ikada postojala na ovome svetu.Visiće iznad mog (ah, bračnog kreveta), pored velikog ogledala u mojoj sobi. Kad god sednem za svoj schreibentisch od sada će me sa strane uvek posmatrati još jedna Lenka. Ah, da ga bar vidi Onaj kome je namenjen!

Beč, Leto G. 1894.

Još jedno leto. On se jednako ne javlja, rekla bih namerno. Bežim i od mojih dobrih roditelja, samo da ne vide patnju na mom licu. Evo me u Beču, kod družbenice Ruže, hodam ulicama kojih volim da se spomenem iz dana prve mladosti i tako bezazlenog i divnog života. I pred jednom apotekom sam zastala. I izašla iz nje sa kupljenim praškom za spavanje. Samo pazite, upozorio me apotekar: – Malo veća doza od propisane i – to je prelazak iz sna u san. Iz sna u san? Možda je to baš ono što bi mi bilo potrebno?

lenka13Glavna dvorana
Sokolac, s proleća, 1895.

Došla sam kući! Kako tužno deluje moja soba. Kao da u njoj nikada ranije nisam živela, u njoj provela tolike časove sreće i snevanja o budućem životu. Prelistavam knjige, pregledam moje balske haljine, omiljeni jahaći kostim, zatim otvorim schriebtisch, u njemu njegova pisma i ovaj Dnevnik. Ko zna gde će završiti?I neće li ubrzo posle mene, i sve ostalo postati prah i pepeo?Evo i njegovih pisama!Mogla bih ih i sama odmah spaliti, da ga ne kompromitujem. Ali, ko će znati onda uzrok, zašto sam otišla?Ne, neka ostanu.

Neka ostane pisani trag, bar za sada, svedočanstvo te ljubavi, kad ju je već on tako brzo pogazio. I onako će vreme potom izbrisati sve.Portret me tužno gleda sa zida. I na njemu zabeležen onaj osmeh koji je prešao umelanholiju. Bože, koliko sam bila srećna kad je započet, a kako se, samo u tom osmehu, ocrtalo vreme koje je proteklo i koje je i slikar zapazio i zabeležio. Ostaće mojim roditeljima uteha i uspomena. Katica je podgrejala kamin.Žurim, zovu me dole. Brinu za mene. Osećaju oni sve. Čekaju na obed. Pripremaju proslavu za moj rođendan. Ali, čini mi se da ih je duboko ponizio taj pesnik. I bojim se da mi braća spremaju neku udaju, preporuku, samo da i mojom udajom njemu uzvrate milo za drago.

lenka14Nikola Tesla
D. Sokolac, o letu, 1895.

Ne znam šta je sa njim? Javio se, ali kako!Nudi mi za udaju (!!!) nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, već slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Šta je njemu? Nahvalio ga, da ga ne bi bolje nahvalile ni moje provodadžike: visok, kaže, lep, lep, baš za Vas, obrazovan,
uman, načitan i već slavan, neženja…Doista, šta se dešava sa njim?Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu.Ovo više ne mogu izdržati. Idem sutra kod sestre Olge, na njeno imanje. Da malo raspršim misli i da se s njom porazgovaram. Vidim ja i brižne materine i Ocine poglede. Ali, ne mogu protiv sebe.

lenka15Dvorac „Sokolac” još krije tajnu…
Beč, o Maloj Gospojini, 1895.

Tek ovde, u Beču, mogu da dođem k sebi, daleko od svih i svega i prvi put ovde da zapišem nešto, ako išta više vredi i pisati.Gotovo je sve!On se oženio.
Ali, izdaja našeg zajedništva, našeg zaveta, bila bi manje bolna, da mi je to javio lično, da smo se još jednom bar videli.Ništa, samo glas i to – o nebesa!Postupak kojim je valjda hteo da me uvredi, do kraja dotuče – da li je mogao biti svirepiji? Za kuma je pozvao moga oca!!!Savršen zločin, bez traga. (Otac je, naravno, pristao, a ja sam poželela tog trenutka da me nema! Da me nema za duže vreme, ne samo dok se obavi taj čin, već da me nema za dugo, zapravo zauvek!)

Ali zašto? Šta sam mu nažao učinila? I evo me ponovo u Beču, gde sve znam i svi me znaju. Naravno, ne pričam zašto sam se ovde tako iznenada našla, kažem, zaželela sam se Vijene, njegove huke i buke koje mi ponekad nedostaju tamo na imanju, zaželela sam se Burgtheatra, mada sve one uzdišu kako ja tamo živim kao princeza u dvorcu.Eh, pusto mi moje bogatstvo i ime! Zašto se nisam rodila kao sirotica, pa bih već davno pobegla u svet sa njim. Tada me se ne bi uplašio, znam!Ali, opet, sve mi je smušeno u glavi… Zašto se onda ože-nio upravo tako – za bogatstvo i samo zbog toga? Ta druga, ta bivša verenica, čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali!

Pa ja sam sve to imala, pa još i ono što ova nikada imati neće, a što je i on u zvezde uzdizao – moje godine, moj stas i oči! Ili je lepota ženska kod pesnika samo za pesmu, ne i za stvarni život?
Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život?

lenka16Glavni trem
Beč, o jeseni, l. G. 1895.

Čujem da je, sad bogat – o kako to ironično sada zvuči! – otišao sa izabranicom u Italiju. Tamo gde smo mi planirali, gde sam ja poželela s njim, gde mi je obećao pokazati neku čudesnu crkvu o koju se obijaju morski vali, sa kubetima vazdušastim i naslikanim kao u sfumatu, ali sa osnovom od našeg drveta, da baš tako se izrazio, o kojoj je ispevao nekad davno i jednu pesmu. Sve to ja nikada neću videti. Ne samo s njim.

Beč, o sv. Luki, 1895.

Dok je on tamo u Italiji, ja ovde idem po bečkim salonima, slušam opere, gledam predstave u Burgtheatru, ali ništa ne vidim i ništa ne čujem. Udvaraju mi se po salonima divni mladići i pljušte rukoljubi, ali ja nikog ne primećujem. Sama sam i kao s pogledom upravljenim ka jednoj udaljenoj tački. Znam, moram se uskoro vratiti mojim roditeljima, do mog dvadeset šestog rođendana. Tako je otac naredio. Bilo bi predugo i svet bi pitao. Poslušaću mog dobrog Ocu. Vratiću se.

Jutro, 5. Novembra, po star. kal.

Čujem da su se vratili u Sombor i da će ih Oca, sada kum, pozvati u Sokolac, odmah po povratku sa njihovog svadbenog puta u Italiji. I to na moj rođendan!
Ali za prvi susret sa kumom, (precrtano) koji me sad zove „moja mlada kumica”……To nedostojinstvo – da dolaze, da ih gledam preko stola… Ne, ja to ne mogu dozvoliti i neću trpeti… I ne mogu sve te godine što dolaze, podneti…(precrtano) Ovako je bolje, Ne mogu to prirediti mojim jadnim roditeljima tamo. Ostajem ovde, izgovorila sam se bolešću. Bolje da im samo stigne glas.

lenka17Bočna strana dvorca
Uveče, 6. nov. po st. Kal

Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom, čak onom istom, starom. Kao da je sve odjednom došlo na svoje mesto. Ako je to cena ranijeg spokoja moga, onda mu rado idem u susret. Sad samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Jedino mogućno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena.Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.

(poslednji zapis)

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Doveka sedeti u roditeljskom domu? Jer ja ne mogu više voleti. Da, sutra mi je rođendan. Darivaću i sebe i Njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće On. Razumeće sve….

(ovde se Dnevnik prekida)

lenka18Kapela Dunđerski u Srbobranu
P.S. U ostavštini doktora Simonovića, ličnog prijatelja pesnika Laze Kostića, ostala je sa koricama ovog Dnevnika, sa inicijalima u zlatotisku H. D. i beleška:

Ovu svesku pok. Lenke Dunđerski, dala mi je njena sestra Olga. Nađen prilikom pregleda njene sobe i uništavanja od strane braće i oca, svih, za porodicu, kompromitujućih hartija i pisama g. Laze Kostića, a nakon njene iznenadne smrti, licem na njen rođendan, 8. novembra po starom kal. 1895. godine. Čuvan upapirima Laze Kostića, a ja, dole potpisani, nakon pregleda Lazinih spisa i sadržaja ovog Dnevnika, koji bi mogao teško kompromitovati mog prijatelja, G. Kostića, sve to predajem vatri.

Pečat i potpis
Dr Radivoje Simonović

(Srbobran.net zahvaljuje Zoranu Veljkoviću na ustupljenom materijalu)
Izvor: srbobran.net

_______________________________________________________________________________________

Slavni srpski pesnik i pisac Laza Kostić rođen je na današnji dan 1841. godine, u Kovilju.

laza_1391161563_670x0Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, ginmnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a Prava na univerzitetu u Pešti.

Kostić je snažno uticao na srpsko društvo svoga vremena. Bio je pokretač i urednik književnih i političkih listova i blizak saradnik Svetozara Miletića.

Svoje književno stvaralaštvo počeo u jeku romantizma, u vreme Zmaja i Đure Jakšića. Za deset godina bavljenja književnošću, ušao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadestak epskih pesama, balada i romansi.

Bio je začetnik srpske avangardne lirike. Kao poliglota i čovek velike erudicije istakao se i prevođenjem dela Vilijama Šekspira. Kostić je bio i prvi predsednik 1882/83. Srpskog novinarskog društva.

Najpoznatija dela Laze Kostića su: poetične tragedije Maksim Crnojević, Pera Segedinac, rasprave Kritički uvod u opštu filozofiju, O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, Osnova lepote u svetu, lirske pesme Među javom i međ’ snom i Santa Marija della Salute.
Izvor:rts.rs

__________________________________________________________________________________

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet';
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

BIJELJINSKI ROMEO I JULIJA…

tamoiovde-logo
Jovan Dučić je jedan od najznačajnijih srpskih mislilaca i pjesnika, autor niza knjiga poezije i proze, među kojima su i „Gradovi i himere“ i „Blago cara Radovana“, akademik Srpske kraljevske akademije, diplomata Kraljevine Srbije i Jugoslavije u Rimu, Atini, Madridu, Kairu i Društvu naroda, poslanik (u rangu koji je odgovarao rangu ambasadora) u Budimpešti, Rimu i Madridu.

prikaz.php
Prvi jugoslovenski diplomata sa zvanjem ambasadora (u Bukureštu), veliki rodoljub, ali i osvajač brojnih ženskih srca u gradovima u kojim je službovao, zavodnik koji je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas ambasada Republike Srbije, čovjek koji je, priča se, na pitanje zašto nema kuću u Beogradu, odgovorio: „Šta će mi kuća, kad ću jednom imati čitavu ulicu?“.

Jednog jesenjeg dana 1893. godine u Bijeljini je, na početku uzbudljivog životnog puta, osvanuo Jovan Dučić. Prvo zaposlenje koje je našao nakon završene somborske Preparandije (Učiteljske škole) bilo je u Srpskoj osnovnoj školi (današnja OŠ „Sveti Sava“) u Bijeljini.

Pod uticajem jugoslovenskih slobodarskih ideja i talasa nacionalnog buđenja koji su zahvatili tadašnju Bosnu i Hercegovinu, Dučić se odmah uključio u društveni život Bijeljine, privlačeći pažnju okoline kako već tada bogatim duhom, tako i hercegovačkim stasom i naočitošću. Vrlo brzo po dolasku u Bijeljinu, sa vršnjacima – trgovcima, zanatlijama i rijetkim službenicima, osnovao je amatersku dramsku grupu koja je izvodila komade nacionalno-romantičarskog sadržaja.

prikaz.php22U to vrijeme, središnji kulturni događaji su bile Svetosavske akademije, a Akademija u hotelu „Drina“ 1894.godine je imala sledeći program:

1. Govor – Jovo Dučić, srpski učitelj
2. Srbin, Srbin – kompozicija Havlasa, pjeva muški zbor
3. Vila – J. J. Zmaj, deklamuje Vjera Bugarska, srp. učiteljica
4. Sabljo – pjesma
5. Sveti Sava – pjesma V. Ilića, deklamuje Katarina Novaković, učenica IV razreda osn. škole
6. Duet za tenor i bariton, od Ivana pl. Zajca, pjeva g. Stevo Todorović, ovdašnji građanin
7. Izdajici – J. J. Zmaj, deklamuje Pavle Čonić, srp. učitelj
8. Pod prozorom – pjevaju članovi muškog zbora
9. Kosovka djevojka – narodna pjesma uz guslu
10. „Svetislav i Mileva“ – žalosna igra u četiri radnje, predstavlja bijeljinska srpska omladina.

Vjerovatno na ovoj Svetosavskoj akademiji mladi Dučić je upoznao Magdalenu – Magu Živanović, unuku bogatog bijeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bijeljinaca (Magdalenino rođeno prezime joj je bilo Nikolić, ali je iz ljubavi prema djedu preuzela njegovo prezime). Kasnije je Dučić ovako opisivao Magdalenu: „Al i bješe đevojka, rođo moj, da je ne bi aman u svoj Posavini našao! Mani se, čoče, ko je nije vidio, nije mu ni oko zapelo za njom.“ Njihovi savremenici su o mladoj Magdaleni govorili da je voljela da se poslednja pojavljuje u kolu, jer je držala do toga da svi na nju obraćaju pažnju. Bila je uvijek lijepo obučena, držeći u ruci pri igranju crvenu maramicu kojom je često mahala, a ostale su im u sjećanju i njene crvene papuče u kojim je igrala.

Između dvoje mladih ubrzo je planula ljubav, koja je od početka bila osuđena na propast, što će Jovanu i Magdaleni donijeti oreol bijeljinskih Romea i Julije. Krajem 1893. godine mladi ljubavni par se tajno vjerio i, vjerovatno pod Dučićevim uticajem, Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bijeljinska pjesnikinja. Ubrzo je o ljubavi Živanovićeve unuke i siromašnog učitelja počelo da se priča po čaršiji i svi su čekali da vide šta će se dogoditi i kako će reagovati Magdalenina porodica.

Naravno, u to vrijeme je bilo teško preći preko klasnih razlika i Magdalenin otac nije dozvolio da mu se kćerka uda za siromašnog čovjeka iz nepoznate daljine i za nju je tražio priliku ravnu sebi po bogatstvu i položaju. Kao patrijarhalno vaspitana kćerka, Magdalena ga je poslušala i nije se udala za Dučića, ali je bila dovoljno odlučna da se ne uda ni za „priliku“ koju joj je našao otac, bogatog trgovca iz Brčkog.
Kraju Magdalenine i Jovanove je doprinijela i sila mnogo moćnija od bijeljinske čaršije i porodice Živanović. U maju 1894. godine policija je izvršila premetačinu Dučićevog stana i pronašla dvije rodoljubive pjesme u kojim Dučić, između ostalog pjeva:

„Ne trza te užas bjede, nit te trza užas rana,
Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom okovana,
Zarudiće ljepša zora, ljepšom dobu svanut dani…“

10. jula iste godine Dučić je, na osnovu rješenja Zemaljske vlade, morao da zauvijek napusti Bijeljinu i svoju Magdalenu. Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze. Svojevrsna pjesnička prepiska je ostala zabilježena i na stranicama književnog časopisa „Bosanska vila“ u kojem su objavljivane njihove pjesme.

Magdalena je pisala:

„Nad grančicom djeno slavuj bolno jeca,
Spustila se noćca tija,
Đe potočić tiho bruji, vjetrić pirka
I grančicu lako nija:
Tu umorna duša moja mira traži
I u čežnji tebe čeka:
Grudi dršću, usne šapću, bono, tijo,
Kad ćeš doći izdaleka…?“

A Dučić joj je „odgovarao“:
„Tebe tražim dan kad mine
I spusti se veo noći,
Kad zvjezdano nebo sine,
I po tihoj, po samoći,
Mjesec blijedi kad zaplovi
Po pučini neba plava

Tebe tražim slatko lane
I plamene tvoje oči
I sve dane prosnivane,
Probdivene strasne noći –
I vesele, burne sate
I jad što me sjeća na te…“

Magdalena nikad nije preboljela rastanak sa Dučićem i sve do smrti, 1956. godine, živjela je u kući svoje mladosti, usamljeno i u nepovjerenju prema spoljnom svijetu, zaboravljena gotovo od svih. Jedina utjeha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.
A ni Dučić, i pored nebrojenih ljubavnih avantura, vjerovatno nikad nije prebolio Magdalenu, o kojoj je često sa sjetom pričao svojim prijateljima.

O Dučićevoj vezi sa Bijeljinom svjedoči i jedna molba koju je Dučić, kao već poznati književnik i diplomata, dobio od Pjevačkog društva „Srbadija“ za pomoć u izgradnji doma za potrebe Društva: „Na prvom mjestu, u ovome idealnom, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi željelo i da bi bilo srećno, ako vidi da Vaš dom Srbadije bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića“, stoji, između ostalog, u pismu upućenom 1937. godine.

Na margini pisma Dučić je zapisao: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1.000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pjesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“.

| Pri izradi teksta o ljubavi Magdalene Živanović i Jovana Dučića, između ostalog, korišteni su podaci iz knjige „Korzo stare Bijeljine“ Slobodana Petrovića |

Izvor: infobijeljina.com Dnevnik stare Bijeljine /23.11.2014 /

_________________________________________________________________________________

 

GORKI TALOG ISKUSTVA…

tamoiovde-logoDanilo Kiš: Gorki talog iskustva

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Danilo Kis,knjizevnik.Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.

Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja.

Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.

Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom “aspektu verovanja”, o vašem verovanju u “moć knjige”. Kako stoji stvar s tom “moći knjige”? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga “ima moć”?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka.

Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike “nižih rasa”.

To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.

Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj “dobroj stvari”.

Kojoj “dobroj stvari” služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.

Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu – bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom “pesničkom pogledu na svet”, o svom “tragičnom osećanju života”. Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.

Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.

Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.

U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska.

Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.

Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste “procesa hemijskog preobražaja”. I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu.

Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak “klasični ratovi” bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena.

Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.
(1989)
Danilo Kiš, Život, literatura
Izvor:filozofskimagazin

___________________________________________________________________________________

PRIČA O LIŠĆU KOJE UMIRE…

tamoiovde-logo I DRVEĆU KOJE UBIJA

Jesen je doba koje nas podseća da lišće mora pasti, da leto mora završiti, da će život opet ići dalje. Каo u predivnoj obradi Manuele Mameli jazz standarda „Autumn Leaves“, komponovane stihove francuskog pesnika Jacques Préverta, „Les feuilles mortes“ (mrtvo lišće).

zasto-lisce-opadaKo to u šumi daje daje „komandu“ da je vreme sušenju, i da drveće počne da poprima predivne crveno-žute i ljubičaste boje? Zašto lišće menja boju i opada? Ko pritišće taj prekidač ? Zašto je priroda uredila stvari baš tako da listopadno drvo mora da se odrekne svoga dela tela i prepusti ga umiranju ?

Naučni odgovori i na ta pitanja postoje naravno i ima ih više. Pre nego krenemo, pitanje :

Hoćemo li pokvariti taj stari dobri osećaj jesenje nostalgije ako zavirimo u nauku opadanja lišća ?

Mislim da nećemo. To je uobičajena priča o prirodi: iza svega se odvija jedan veoma složen proces, jedan čitav svet za sebe. Treba ga upoznati i pokušati razumeti. Prvo što većina ljudi nauči na časovima biologije o toj temi jeste da lišće svoju zelenu boju dobija od hlorofila i tu se već negde priča završava.

Ali šta je uopšte hlorofil? Hlorofil (grčki. hloros = zelen) je zeleni pigment smešten u hloroplastima. To su zelena telašca (organele) smeštena unutar biljnih ćelija lista. Hloroplasti su ključni akteri u procesu fotosinteze, to jest transformacije svetlosne energije u hemijsku i njeno smeštanje u šećere koje biljne ćelije mogu dalje da koriste.

Plagiomnium_affine_laminazellen

Biljne ćelije, male zelene loptice u njima su hloroplasti

Postoje razne vrste hlorofila, neki su prisutni samo na odredjenim vrstama biljaka, neki na algama, neki daju crveni pigment, a neki su prisutni i u bakterijama koje su u stanju takodje da rade fotosintezu (tkz. fotosintetičke bakterije), a koje mogu fotosintezu da vrše čak i u mraku.

Po endosimbiotičkoj teoriji (teorija spajanja više organizama u jedan) smatra se da su se upravo te fotosintetičke bakterije – medju kojima su i čuvene cijanobakterije – spojile sa ranim eukariotskim ćelijama putem endocitoze, čime su se formirale prve biljne ćelije.

Po istoj teoriji, hloroplasti bi mogli biti te iste fotosintetičke bakterije koje su evoluirale i prilagodile se životu unutar biljne ćelije. Kao i mitohondrije, hloroplasti i danas imaju svoju sopstvenu DNK, koja je odvojena od DNK ćelijskog jezgra biljke domaćina. Ono što dodatno potkrepljuje teoriju o endosimbiozi je da su geni unutar DNK hloroplasta veoma slični onima u cijanobakterijama.

Ono što se još zna jeste da je prvo lišće nastalo pre oko 360 miliona godina i da se fotosinteza u početku odvijala samo na vrhovima grana. U stvari, ona i nije bila moguća u ovolikoj količini kao danas, jer je u zraku bilo znatno manje ugljen dioksida nego danas i tek povećanjem njegove koncentracije su se povećali i listovi.

Zašto je hlorofil u lišću baš zelene boje, zašto nije recimo plav?

Razlog je taj što molekuli hlorofila, dok apsorbuju svetlost, koriste onu svetlost koja je u plavom (430-490 nm) i crvenom (630-760 nm) delu spektra, a zelenu svetlost najmanje koriste, što omogućava toj svetlosti da se probije i reflektuje do naših očiju. Kao posledicu toga mi vidimo lišće kao zeleno. Hlorofil ima i sposobnost fluorescencije, što znači da svetlost koju apsorbuje može ponovo da otpusti, ali samo kao svetlost veće talasne dužine, tamnocrvene. Zbog toga je rastvor hlorofila, posmatran u epruveti u odbijenoj svetlosti, tamnocrvene boje.

elektromagnenti-spektar-hlorofila

Hlorofil najmanje apsorbuje zelenu svetlost što omogućava istoj da se jedina probije i dalje reflektuje do naših očiju

Osim hlorofila, u listovima su zastupljeni i crveni, narandžasti i žuti karotin ali ga zeleni pigment prekriva. Tokom razgradnje hlorofila u jesen, kada je sunčeve svetlosti sve manje, karotin dolazi do izražaja i listovi postaju crveno-žuti.

Gašenje lista je proces eliminacije potrošača resursa ?

Pored šećera za kojeg znamo da ga biljka dobija fotosintezom, drveću za preživljavanje treba svakako i voda. Medjutim, zimi vlada oskudica zbog zamrzavanja tla i vode. Da ne bi presušilo u to vreme, drvo odbacuje lišće preko kojeg se u običnom sunčanom danu isporučuje i do 70 litara vode, a u ekstremno vrućem danu i do 400 litara, zasivno od veličine i vrste drveta. Budući da drvo zimi može koristiti samo najmanje količine vode, ono odbacuje one delove tela preko kojih najviše vode gubi. A to su listovi.

Sada se samo još postavlja pitanje: kako drvo „zna“ gde i kako da otkači list ?

Tim naučnika oko Johna C. Walkera na biološkom institutu u Misuriju pokušao je da odgovori na to pitanje. Iz istraživanja su zaključili da na mestu koje spaja list sa drvetom postoje odredjene ćelije koje u trenutku razgradnje hlorofila podstiču proizvodnju jedne vrste specifičnog proteina. Ovaj protein izaziva lančanu reakciju čiji je rezultat bukvalno „takmičenje“ medju ćelijama, a što za posledicu ima blokiranje transporta hranjivih materija izmedju drveta i lista. Na ovaj način na prelazu izmedju lista i drveta nastaje fino napuknuće zbog kojeg vetar može lagano da ga otkine.

Teorija otpadnog mehanizma (excretion mechanism theory)

Pored teorija da lišće opada zbog eliminisanja nepotrebne potrošnje vode, pada temperature vazduha i navodnog ulaska biljke u fazu mirovanja i čuvanja energije za zimu, postoji i još jedna veoma zanimljiva teorija, koju je dao naučnik Brian Ford.
On smatra da se na taj način biljke rešavaju svojih otpadaka. Brajan je otkrio da lišće ne otpada zbog pada temperature vazduha i nedostatka vode, već da bi se biljka rešila pre svega otpadnih materija.

Dugo vremena na list se gledalo kao na organ koji fotosintezom zadržava energiju. Ali list je i skup ćelija u kojima biljka taloži svoje otpadne materije tokom godine i kojih se rešava u trenutku kada list otpadne. Pri kraju životnog veka jednog lista u njemu se zapravo poveća količina štetnih materija kao što su tanini i teški metali.

U svakom slučaju, jesenja promena boje lišća i njegovo opadanje i dalje će inspirisati pesnike, nostalgičare i ostale zaljubljenike.

Ako ste jedan od njih, predlažemo da isprobate posmatranje lišća tokom različitih delova dana (ujutru, u podne i u sumrak) i zapazite razliku u njegovoj boji. Takodje, na zaboravite da uključite svih pet čula kako bi efekat posmatranja bio što bolji.

Reference
• BJF, 1986, [preprint lecture summary] Excretion in Higher Plants, A Physiological Purpose For Abscission , Inter Micro 86, McCormick Center, Chicago, Illinois, July.
• Regulation of floral organ abscission in Arabidopsis thaliana, (2008) Sung Ki Cho, Clayton T. Larue, David Chevalier, Huachun Wang, Tsung-Luo Jinn, Shuqun Zhang, and John C. Walker. PNAS USA 105: 15629-15634 http://ipg.missouri.edu/faculty/walker.cfm
• BJF, 1986, Even Plants Excrete, Nature, 323: 763, 30 October – 5 November.
• [Technology Correspondent, 1986, (telephoned interview) re Plant Excretion theory, Daily Telegraph, 1 November].
• Stevenson, Nigel, 1986, Welsh Boffin’s Theory could rewrite Biology, Western Mail: 2, 1 November.
• BJF, 1986, How Plants Excrete [abstract], The Microscope, 34 (3): 261.
• BJF, 1986, A Physiological Purpose for Abscission, The Microscope, 34 (4): 329-330.
• BJF, 1986, A General Theory of Plant Excretion, Journal of Biological Education, 20 (4): 251-254, [published March 1987]. [Text only version].
• Simons, Paul, 1987, A Message in the Yellowing Leaves, Futures Column, The Guardian, 9 October.
• Hart, Vanessa, 1998, My story [of the theory], Peterborough Evening Telegraph: 4, 28 November.
• Report, 2006, Brian J Ford and asbscission on the curezone.com website, 11 July.
• BJF, 2006, The Autumn Revolution, Biologist 53 (6): 300-304
Izvor:bioloska.blogspot.com

________________________________________________________________________________

Uvelo lišće

Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava.

A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koja si me volela
I meni koji sam te voleo.
Živeli smo zajedno
Ti koja si me volela
I ja koji sam te voleo.
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli.
O, sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever

________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SVE SE RAZLIVA ; SREDIŠTE POPUŠTA…

tamoiovde-logo1Drugi dolazak

Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.

Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.

Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.

Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.

Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?
V. B. Jejts
(preveo Milovan Danojlić)
______________________________________________________________________________________________

KAO DA JE BILO DANAS…

tamoiovde-logo1Dve decenije od smrti Milana Mladenovića

Prošlo je 20 godina od smrti rok muzičara, čoveka koji je verovao srcu a ne rečima

mil_620x0

Milan Mladenović

ROK umetnik, jugoslovenski muzičar, kompozitor, gitarista i pevač Milan Mladenović, preminuo je na današnji dan pre 20 godina.

Stvarajući, svirajući i pevajući u grupama „Limunovo drvo“, „Šarlo Akrobata“, EKV, ostavio je neizbrisiv trag na kulturnoj sceni bivše SFRJ.

Milan je rođen 21. septembra 1958. u Zagrebu, odrastao je u Sarajevu, a najveći deo života proveo je u Beogradu.

Njegova „Ekatarina Druga“, a potom i EKV, koju je oformio 1982. po mnogo čemu je izuzetna pojava na domaćoj rok sceni. Nijedna grupa pre ni posle EKV, nije uspela da pridobije toliku većinu a da joj se, pritom, ničim nije dodvoravala, ni podilaženjem, ni ponižavanjem.

Kompozicije EKV jedinstven su primer na ovdašnjoj sceni, posebno što se ne može osporiti činjenica da Milanovi tekstovi jednako dobro funkcionišu i kao „slova na papiru“.

Njegova primenjena poezija vratila je značaj rečima.

- Reči gube značenje u odnosu na onog ko ih izgovara, tako da se mnoge stvari trenutno ne mogu objasniti rečima nego samo srcem – pričao je Milan 1993.

- Ima mnogo ljudi koji se pojavljuju u medijima, političari, razni kulturni radnici, profesori, članovi SANU, koji su vrlo vešti s rečima i mogu da naprave takav utisak kao da govore istinu. Postoji mnogo stvari koje možeš da dokažeš rečima, a koje jednostavno nisu istinite. Verujem da ljudi mogu da osete šta je laž, a šta istina, bez nekog obrazloženja rečima. Neke stvari mogu mnogo jednostavnije da se osete nego objasne. Ali, to ljudi ne znaju, ovi veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu nego rečima.

mil (1)Mladenović je svirao drugačiju muziku, koju nije bilo lako svrstati ovde ili onde. Za 10 godina rada, EKV je objavila sedam albuma, a sveopštu euforiju izazvali su 1989. sa pločom „Samo par godina za nas“, mada se njihova treća ploča „S vetrom uz lice“ iz 1986. sa klasicima „Ti si sav moj bol“, „Budi sam na ulici“, „Stvaran svet oko mene“, „Novac u rukama“ i „Kao da je bilo nekad“, smatra prelomnom u karijeri EKV.

- To su bile prave pesme, obične po zvuku i aranžmanima, ali progresivne – opisao ih je Milan. – Uspeli smo da ovladamo nekim svojim jezikom, kojim smo mogli da se izrazimo na način na koji ranije nismo mogli. Postali smo precizniji.

Kroz osamdesete se provlačila neka zlokobna nit, kao da će nešto strašno doneti na kraju. I donela je. Ljudi su jedni drugima potezali nerve do krajnjih granica. Ti nervi su sada pukli i išibali sve oko sebe.

Po Milanu, EKV je bila mala grupa gorkih ljudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, a delimično nije. EKV je živela potpuno istim životom kojim je krajem osamdesetih živelo veoma mnogo ljudi u Jugoslaviji i, na neki način, govorili su ono što je njihova generacija želela da kaže.

Ipak, ideja o Milanu kao glasnogovorniku generacije, bila je bliža svima osim njemu. Sve do albuma „Dum dum“ odbijao je da se bavi bilo čim – osim muzikom. Nije želeo da bude vođa i odgovoran za bilo šta. Osim za svoje pesme.

mil (2)Rok kritičar i publicista Petar Janjatović kaže da se za Milana slobodno može reći da je bio imun na banalnost. Bio je relativno škrt u priči, ali je uvek imao meru. Zoran Kostić Cane tvrdi da je Milana najviše nervirao nedostatak dobrog ukusa, primitivizam.

Bio je oličenje pravednika i imao pozitivnih vibracija dovoljno za čitav svet.

To je lepo opisao Dušan Dejanović, nekadašnji bubnjar „Katarine Druge“:
- Ja Milana nisam nikada voleo ni zato što je bio dobar čovek, ili gitarista, ili talentovani pesnik, ili kreativan umetnik. Niti sam ga voleo zbog bilo kojih njegovih svojstava, ili osobina. Niti što mi je nešto u životu učinio. Voleo sam ga i volim ga samo zato što on jeste. I što je jedini Milan koji je ikada postojao.

Početkom 1992. Milan je sa Giletom, Canetom, Čavketom, Antonom i Švabom oformio „Rimtutituki“ i snimio antiratnu pesmu „Slušaj ‘vamo“.
- Bio je to prljavi rokenrol, koji sviraju ljudi koji su isto tako prljavi, ali su iskreni i čisti iznutra – objasnio je tada Milan. – I govori o tome koliko dobrog želimo svima. Slovenci imaju dobar moto koji glasi „Manje pucaj, više tucaj“, koji se nalazi i u pesmi „Slušaj ‘vamo“.

Klavijaturistkinja EKV Margita Stefanović, koja je preminula pre 12 godina, prisetila se poslednjeg susreta sa Milanom u knjizi Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“, koja je ovih dana doživela reizdanje:
- Razgovarali smo o muzici, uglavnom i skoro samo o tome. Trebalo je da primi infuziju i ja sam rekla okej, primi infuziju, pa ću ja posle da dođem, a on je rekao, nemoj, dođi odmah, ne znam kako ću posle da budem. To je bilo dan pre kraja. Nismo ništa pričali o njegovom stanju i samo smo se dogovorili da me, ako se opet oseti nesigurnim, odmah zovu. Njegova majka me je zvala sutradan rano ujutru, jer je on počeo da ustaje, hteo je da ide, imao je potrebu da ode i govorio je „Hajdemo, hajdemo“. Ja sam odmah otišla, jer to „hajdemo“ se u neku ruku odnosilo i na mene, pošto smo stalno putovali, stalno smo nekuda išli. To je poslednje o čemu je mislio i poslednje što je rekao. Da treba da ide.

mil (3)Milan je otišao 5. novembra 1994. u 36. godini, od raka pankreasa. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Njemu u čast plato ispred Doma omladine nosi ime Milana Mladenovića, kao i ulice u Zemun Polju, Podgorici i Zagrebu.

Određeni broj studenata Filozofskog i FPN odlučio je da se u svojim diplomskim, ili naučnim radovima bavi temama koje su vezane za rokenrol kulturu bivše Jugoslavije, stvaralaštvo Milana Mladenovića i sastava EKV.

VEČE SEĆANjA

DOM omladine Beograda u sredu, na 20. godišnjicu smrti Milana Mladenovića, organizuje veče sećanja na njegov život i rad. Biće prikazana jedna epizoda serijala „EKV – kao da je bilo nekad“ Dušana Vesića, a zatim će uslediti tribina, na kojoj će govoriti Dragan Ambrozić, Sandra Rančić, Moma Rajin i Dušan Vesić.

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/sa-njim-je-umrla-i-rok-muzika-u-nasoj-zemlji/

Priredio: Bora*S

EDGAR ALAN PO…

tamoiovde-logoEdgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe) američki književnik, pesnik, urednik literarnih magazina i jedan od najznačajnijih predstavnika američkog romantizma,  umro je u Baltimoru, na današnji dan, 7. oktobra 1849. godine.

640px-Edgar_Allan_Poe_2Edgar Alan Po, za života gotovo nepoznat, postao jedan od najuticajnijih američkih pesnika kada su vrednost njegovog dela otkrili francuski pesnici Bodler, Malarme i Valeri. Njegove kratke pripovetke smatraju se pretečom detektivskog romana.

Biografija

Njegov otac i majka, Dejvid Po ml. i Elizabeta Hopkins Po (oboje glumci) preminuli su u roku od dve godine (otac 1810, majka 1811.) nakon njegovog rođenja. Po je odveden u Ričmond, gde je živeo kod Džona Alana, te onda poslan u Englesku gde je od 1815. do 1820. pohađao Manor School u Svindon Njuingtonu. Nikad legalno usvojen, prezime Alan uzeo je kao srednje ime. Porodica Po je inače poreklom iz Škotske, gde je rođen i Edgarov otac.

Godine 1826, Po odlazi na studije na virdžinijski univerzitet pod imenom, ali je izbačen zbog kockarskih dugova, što ga dovodi u svađu s Džonom Alanom koji ga se tada odrekao kao sina. Godine 1827. pridružio se vojsci, lagavši o svom imenu i starosti; 1830. stiže do Vest Pointa, ali je izbačen godinu kasnije zbog neizvršavanja dužnosti.

O sledećem periodu Poova života malo se zna, osim da je 1833. živeo s očevom sestrom u Baltimoru. Nakon što je s kratkom pričom Poruka u Boci osvojio 50 dolara, započinje karijeru pisca: u časopisima Sadern literari mesindžer (u Ričmondu, gde je stvarao od 1835. do 1837.), te filadelfijskim Bartonz džentlmenz magazin i Grejemz magazin (1839 — 1843.), izlaze neka od njegovih najpoznatijih dela.
Godine 1835, Po se ženi trinaestogodišnjom rođakinjom Virdžinijom Klem, koja će kasnije od posledica tuberkuloze postati invalid, te na kraju i preminuti, što se smatra uzrokom Poovog neobuzdanog alkoholizma. Slavna pesma Anabel Li (1849.) posvećena je Virdžiniji.
Njegova prva zbirka, Priče iz Groteske i Arabeske, pojavila se 1840. godine, a sadrži jedno od njegovih najpoznatijih dela, Pad kuće Ašerovih. U ranim četrdesetim godinama 19. veka, izlazi i Školjkareva prva knjiga, njegovo najprodavanije delo.
Mračna poema o izgubljenoj ljubavi, Gavran donela je Pou svetsku slavu kad je izdana 1845, a Ubistva u Rue Morgue te Ukradeno pismo, takođe iz tog perioda, smatraju se Poovim najpoznatijim kriminalističkim romanima. Takođe, bio je aktivan književni novinar.
Godine 1848, depresivan i u očaju, Po pokušava samoubistvo. Nakon toga je nakon zabave na putu novoj zaručnici nestao na tri dana. Pojavio se u vrlo čudnom stanju u Baltimoru, gde je i na kraju preminuo 7. oktobra 1849. godine.

Dela
Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama te pesmama i smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________________

Pesma na dan – Edgar Alan Po
Tema: MORE PRE NEGO USNIM

standard_634140789485815726ANABEL LI

Prije mnogo, i mnogo ljeta
U kraljevstvu na obali
Življaše djeva znana sred svijeta
Pod imenom Anabela Li,
I življaše sred briga i radosnih sjeta
Da me voli i da se volimo mi.
Bio sam dijete i bila je dijete
U kraljevstvu, što plaču valovi,
No ljubavlju većom od ljubavi svete
Ljubljasmo se ja i Li,
Te nam na ljubavi nebeske čete
Zaviđahu, anđeli svi.
I tako prije ljeta i ljeta
U kraljevstvu, što plaču valovi,
Vjetar iz oblaka skrši poput cvijeta
Moju lijepu Anabelu Li,
I tako njoj brata žalost dopa,
Da je ponese daleko od mene,
Da je u kamenom grobu zakopa,
Što ječi od umorne pjene.
Anđeli nesrećni i u raju
Zaviđahu njoj i meni
I, zato (svi ljudi znaju
U kraljevstvu, što ga more mi)
U noći iz magle zaduhaju
Vetri i ubiju moju Anabelu Li.
No naša je ljubav jača od one
Njih, što bjehu stariji no mi,
Njih, što jesu umniji no mi,
Pa ni anđeli s vrh vasione,
Pa ni bjesovi, što pod morem rone,
Dušu ne mogu rastaviti: dušu mi
Od duše lijepe Anabele Li.
Kad mjesec sine, nosi mi sanje
O lijepoj Anabeli Li;
Kad zvijezde izađu, sinu oči danje
Prelijepe Anabele Li;
I tako noću za noći ja sjedim
I dragu, moju ljubav i moj život gledim,
Tamo u grobnici na valu,
U njenom grobu na zvučnome žalu.

Edgar Alan Po (1809-1849)
Preveo s engleskog Tin Ujević

Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.
Iako pesma možda ne odgovara sasvim laganom letnjem štimungu, uvrstio sam je zbog vanrednog Tinovog prevoda. Pesma je inače jedna od najčuvenijih napisanih na engleskom jeziku, te u tom smislu, za sve one koji znaju taj jezik, original je neuporediv sa bilo kojim, pa i Tinovim prevodom.
Izvor:kcb.org.rs

_______________________________________________________________________________________________

Gavran je najpoznatija pesma američkog književnika Edgara Alana Poa.

Kada je objavljena po prvi put 29. januara 1845, donela mu je svetsku slavu.

Raven_Manet_D2

Gavran na glavi Atinine biste, simbola mudrosti koji pripovedača navodi kao intelektualca. Ovu ilustraciju je napravio Eduar Mane povodom izdanja francuskog prevoda poeme.

Interpretacija
Pesnik govori o gubitku svoje ljubavi, Leonore. Taj gubitak je obojen misticizmom, jer narator oseća strah kada ga posećuje misteriozni gavran, koji često ponavlja reči „nikad više“. Za pesmu se može reći i da je groteksna; veliki je broj scena u pesmi koje su duboko psihološki opisane. Pesnik iznova postavlja pitanja gavranu o negovoj dragoj sa nadom da će mu dati bilo kakav pozitivniji odgovor, osim veliki broj puta ponavljanog „nikad više“. Međutim, sve ono što je iz pesnik osetio kada je ugledao crnu pticu je prethodno bilo u njemu, pri čemu je gavran samo potpomogao da sve iz njega iziđe. O tome kako je stradala Lenora ne saznajemo ništa; motiv gubitka drage bez objašnjenja njegovog uzroka često se pojavljuje u Poovim pesmama. Treba napomenuti da gavran nije plod halucinacije, već je stvaran, i to baš onakav kakvim ga je pesnik opisao. U nekim situacijama, gavrane je moguće naučiti i da govore.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________________

Gavran
Jednom u čas tužan noćni, dok razmišljah, duh nemoćni,
nad knjigama koje drevnu nauku u sebe skriše,
bejah skoro u san pao, a neko je na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše.
„Posetilac neki – šanuh – kucnuo što može tiše,
samo to i ništa više.“
Ah, sećam se toga jasno, beše zimnje veče kasno;
svaki tinjav odsev žara utvare po podu piše.
De čekajuć, srce snažim u knjigama zalud tražim
za Lenorom bol da blažim. Ime koje podariše
njoj anđeli, divna draga kojoj ime podariše
anđeli, nje nema više.
I šum svilen, šumor tmurni, šum zavesa tih purpurnih,
neslućenom, čudnom strepnjom obuzima sve me više;
da umirim srce rekoh: „To zacelo sad je neko
na pragu se mome steko, kucnuvši što može tiše,
posetilac neki pozni, zakuca što može tiše
na vrata i ništa više.“
Najednom mi strepnja minu i zureći u tamninu:
„Gosparu il gospo – kazah – ne ljutite vi se više,
bejah skoro u san pao, neko od vas na prag stao
i tiho je zakucao, kucnuo što može tiše,
da i ne čuh“… Tad mi ruke vrata širom otvoriše -
samo mrak i ništa više.
I dok pogled tamom bludi, bojazan mi puni grudi,
slušajući, sanjajući, snovi mi se teški sniše,
i zagledan u tišinu, samohranu pustu tminu,
„O Lenora“ reč jedinu, izgovorih tiho, tiše,
„O Lenora“ odjek vrati što mi usta prozboriše,
samo to i ništa više.
Vratih se u sobu svoju a duša u nespokoju.
I uskoro nešto jači udarci se ponoviše.
„Na prozoru, u kapcima, mora biti nekog ima,
miruj srce, da u njima vidim kakvu tajnu skriše,
miruj srce da uvidim kakvu tajnu oni skriše,
vetar samo, ništa više!
I otvorih kapke tada, kad ulete iznenada
lepršajuć gordi Gavran iz dana što srećni biše,
gospodski ga izgled krasi, pozdravom se ne oglasi,
niti zasta, nit se skrasi, dok mu krila se ne sviše
povrh vrata, na Paladin kip mu krila se ne sviše,
slete, stade, ništa više.
Videć pticu ebonosnu, osmeh tužno srce kosnu,
zbog važnog i strogog sklada kojim lik joj sav odiše.
„Mada ćube čerupane – rekoh – plašljiv nisi, vrane,
što sablasan traješ dane sred žalova noći, kiše -
kaži kakvim imenom te sile pakle okrstiše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Začudih se vesma tome, odgovoru prejasnome,
mada smislom reči ove meni malo jasno biše:
al priznajem, nema zbora, ne čuh takvog odgovora,
i ne videh takva stvora crnih krila što se sviše,
zver il ticu čija krila na Paladin kip se sviše,
s’ tim imenom „Nikad više.“
No Gavranu s’ kipa bela ta reč beše mudrost cela,
reč jedina s’ kojom mu se misao i duša sliše.
Nit rečju tom zbor mu presta, nit pomače on se s’ mesta
a u meni sumnje nesta: „Svi me znanci ostaviše,
odleteće i on ko i Nade što me ostaviše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
Čuvši, duhom sav uzbuđen, taj odgovor brz, rasuđen,
„Stvarno – kazah – to što zbori, reč jedinu nikad više,
valjda reče njegov gazda, zlom sudbinom gonjen vazda,
dok sve misli koje sazda u jedan se pripev sliše,
tužbalicu mrtvih nada i dana što srećni biše,
tužni pripev: „Nikad više.“
Ali Gavran, stvor stameni, tužnu maštu bodri meni,
naslonjaču ja približih vratima što mogah bliže,
i galve na plišu sjajne, mnih znamenje tako tajno
u govoru svom nejahno nosi tica ta što stiže,
šta sablasna i odvratna, stara tica koja stiže,
misli, grakćuć: „Nikad više.“
Sedeć, slutnjom srce morih, i ni reči ne prozborih
tici čije plamne oči do srca me prostreliše:
i u misli zanesena, meni klonu glava snena
sa uzglavlja tog svilena gde svetiljke odsjaj sliše,
prileć neće nikad više!
A vazduh sve gušći biva, kao miris da razliva
kadionik kojim anđo kadi sobu tiho, tiše
„Nesrećniče – viknuh tada – božija milost to je rada
da ti dušu spase jada, uspomenu da ti zbriše:
pij napitak sladak da se na Lenoru spomen zbriše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Proroče il stvore vražiji, đavole il tico, kaži,
zaklinjem te nebom sklonim i Gospodom ponajviše,
dal’ ću dušu namučenu priljubiti u Edenu
uz devojku ozarenu koju svi mi snovi sniše,
uz Lenoru kojoj ime serafimi podariše?“
Reče Gavran: „Nikad više.“
„Sad umukni, kleta tico, – skočih, viknuh – zlosutnico,
u paklenu noć se vrati, u oluj i nedra kiše!
S’ tamom crno perje spoji, beleg laži gnusnih tvojih,
samoćom me udostoji, vrh vrata ne sedi više;
izgled i kljun tvoj ukloni što mi srce ojadiše.“
Reče Gavran: „Nikad više.“
I Gavran, stvorenje žalno, sedi stalno, sedi stalno,
krila mu se oko bledog Paladinog kipa sviše,
oči su mu zlokob prava, ko zloduha koji spava,
svetiljka ga obasjava i sen mu po podu piše:
duša mi se od te senke što se njišuć podom piše
spasti neće – nikad više!

_______________________________________________________________________________________________

Gavran

Bjesovi

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S