OPŠTA ISTORIJA BESČAŠĆA…

tamoiovde-logo

TRENUCI SAMO

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

200px-Jorge_Luis_Borges_1951,_by_Grete_Stern

Horhe Luis Borhes Foto:Vikipedija

Bio bih gluplji nego što bejah, zaista
vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
više sutona posmatrao, na više planina popeo,
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih a manje izmišljenih problema
Ja sam bio od onih što je razumno i plodno
proživeo svaki minut svog života: imao sam, jasno,
i časaka radosti.

Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenutaka samo; nemoj ih propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli bez
toplomera, termofora,
kišobrana i padobrana;
kad bih opet mogao da živim,
lakši bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim,
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao i sa više dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.

Ali, vidite, imam osamdeset pet godina,
i znam da umirem.

Horhe Luis Borhes

______________________________________________________________________________

Slavni argentinski književnik Horhe Luis Borhes rođen je u Buenos Ajresu 24. avgusta 1899. godine.

150px-Borges_1921

Horhe Luis Borhes 1921. Foto:Vikipedija

Rođen u porodici špansko-britansko-portugalskog porekla, Borhes je pre maternjeg naučio engleski jezik, a već u šestoj godini napisao je svoju prvu priču.

Ranu mladost proveo je u Evropi, a po povratku u Argentinu pokrenuo je nekoliko književnih časopisa, objavio prve knjige poezije i zbirku eseja Sedam traženja.

Godine 1935, objavljena je njegova Opšta istorija beščašća, a pet godina kasnije Antologija fantastične literature.

Bio je direktor Nacionalne biblioteke i profesor engleske književnosti na Univerzitetu u Buenos Ajresu.

Poslednjih dvadeset godina života, Borhes je, iako potpuno slep, neumorno pisao: Peščanu knjigu, Nove priče Bustosa Domeka, Istoriju večnosti i druge eseje.

Dobitnik je mnogih međunarodnih književnih priznanja, ali njegovo delo, uprkos brojnim nominacijama, nije ovenčano Nobelovom nagradom.

Delo ovog poete, maštara i jednog od najvećih intelektualaca savremene kulture, presudno je obeležilo latinoameričku književnost i svrstalo ga među najveće svetske pisce.

Izvor:rts.rs

______________________________________________________________________________________

DANAS

Danas bih mogao –
da te volim kao juče,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otići daleko – puno dalje
nego što je vreme,
puno dalje nego što oči dosežu.

Danas bih mogao
pružiti ruku
niz ukrštenice zbunjenog
srca
i dotaći zlatnu ribicu za sreću.

Danas bih, najzad, mogao
da se probudim srećan
kad sam te već sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan:
za herojski život običnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
što ga tamo daleko
na tvoje čelo
smesta povetarac
ušunjavši se između zavesa
nošen mojom željom
i srebrnom trakom meseca

PRAVEDNICI

Čovek koji obrađuje svoj vrt, kako je želeo Volter.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji ima muzike.
Onaj što sa zadovoljstvom otkriva neku etimologiju.
Dva službenika koja u nekoj kafani južnog predgrađa igraju ćutljivi šah.
Keramičar, koji smišlja boju i oblik.
Štampar, koji lepo komponuje ovu stranu koja mu se možda i ne sviđa.
Žena i čovek, koji čitaju poslednje tercine izvrsnog speva.
Onaj što miluje zaspalu životinju.
Onaj što opravdava ili želi opravdati zlo koje su mu učinili.
Onaj koji je zahvalan što na zemlji postoji Stivenson.
Onaj što više voli da su drugi u pravu.
Te osobe, koje ne znaju jedna za drugu,
spašavaju svet.

SREĆA

Onaj što grli ženu je Adam.
Žena je Eva.
Sve se dešava prvi put.
Video sam nešto belo na nebu.
Kažu mi da da je to Mesec, ali šta mogu učiniti sa jednom reči i jednom mitologijom.
Pribojavam se drveća. Tako je lepo.
Mirne životinje mi prilaze da im kažem njihova imena.
Knjige u biblioteci nemaju slova. Kad ih otvorim, naviru.
Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre.
Onaj koji pali šibicu u mraku pronalazi vatru.
Iz ogledala nas gleda onaj drugi.
Onaj što posmatra more vidi Englesku.
Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku.
Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile.
Sanjao sam mač i vagu.
Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga
koji poseduje ni one koja je posedovana,
već se oboje jedno drugom predaju.
Blagosloven nek je ružan san koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao.
Onaj što siđe na reku sišao je na Gang.
Onaj što gleda peščani sat vidi raspadanje carstva.
Onaj što se igra bodežom sluti Cezarovu smrt.
Onaj što spava je svi ljudi.
U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek što su isklesali.
Nema ničeg starog pod suncem.
Sve se događa prvi put, ali na večni način.
Onaj što čita moje reči izmišlja ih.

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZBOGOM, UMESTO DOVIĐENJA…

tamoiovde-logo

Preminuo Arsen Dedić

Legendarni kantautor Arsen Dedić preminuo je u ponedeljak uveče u 78. godini u bolnici u Zagrebu, javio je Jutarnji list.

74665770655d237a1cf394637746609_v4_bigDedić je pre više od dve nedelje smešten na bolničko lečenje zbog sepse, nakon što mu je prethodno ugrađen veštački kuk. Poslednjih dana mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo i otkazali su mu bubrezi. Preminuo je 17. avgusta 2015. u Zagrebu.

Rođen je u Šibeniku 1938. godine. U Zagrebu je upisao Pravni fakultet, koji je napustio 1959. a u istom gradu je upisao Muzičku akademiju, na kojoj je diplomirao 1964. Gotovo celoga život aje pisao pesme, pa se sredinom šezdesetih otisnuo u kantautorske vode.

Prvi album „Čovjek kao ja“ objavljuje 1969, a od tada je snimio na desetine ploča. Njegov muzički stil se može opisati kao mešavina mediteranske pop muzike, šansone i džeza. Šezdesetih je nastupao na mnogim festivalima pop muzike u SFRJ. Sem poezijom i muzikom, amaterski se bavio slikarstvom.

Objavio je na desetine knjiga, zbirki pesama. Pisao je muziku za pozorište, film, televiziju i reklame. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a jedna od najznačajnijih je ona iz San Rema 1982. za „autorsku šansonu“.

Muzički pečat Arsena Dedića na muzičku scenu SFRJ je ogroman. Nećete pogrešiti ako kažete da ono šta su Šarl Aznavur, Žak Brel, Leonard Koen, Serž Gejnzbur i Skot Voker predstavljali za svetsku, to je Arsen bio za muzičku scenu dvadesetdvomilionske Jugoslavije.

Iza sebe je ostavio suprugu Gabi Novak, sina Matiju Dedića i ćerku Sandru.

Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
Izvor: b92.net/Jutarnji list /ponedeljak, 17.08.2015

__________________________________________________________________________________________

Balada o prolaznosti

Kad lutali smo svijetom
kao raspršeno sjeme,
govorili smo sebi –
to je za neko vrijeme.

I ne znajuć’ da smo
na izgubljenom brodu
mi vikali smo: „Kopno!“
dok gledali smo vodu.

Kad ljubili smo kratko
u tuzi kišne noći,
govorili smo za se
da ljubav tek će doći.

Postavljali smo stvari,
ali opet ne za dugo.
Za sva smo mjesta rekli –
odredit ćemo drugo.

Kad rađala se sreća
i čekala je slava,
pomišljali smo opet –
to nije ona prava.

Kad prijatelja nema,
a dani idu sporo,
govorili smo za se
da vraćaju se skoro.

Gdje najviše smo dali
dobivali smo manje,
ali mislili smo –
to je tek privremeno stanje.

Kad gubili smo život,
govorili smo: „Neka“
i vjerovali čvrsto
da pravi tek nas čeka.

Putovali smo dalje
kad davno već smo stigli.
Tek počeli smo nešto,
a drugo već smo bili.

I ostali smo tako
kraj odlazeće vode,
nerazjašnjeni sasvim
i pomalo van mode.

U započetoj priči
u ljubavi bez traga,
jer svakoj smo se kući
približili do praga.

U privremenom redu
nekorištenih stvari
ni osjetili nismo
da sami smo, i stari.

Dok vjerovali još smo
da svaki put se mijenja,
mi rekli smo si: „Zbogom“
govoreć: „Doviđenja“.

__________________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________________

Čistim svoj život

Čistim svoj život, kroz prozor, ormar stari, čistim svoj prostor od nepotrebnih stvari.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život, petkom odvoze smeće kada se nada budi, i kad je blago veče.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život od onih šupljih ljudi, kojima vjetar huji kroz glave i kroz grudi.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život, da spasim dok je vrijeme, malu jutarnju nježnost i gorko noćno sjeme.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život od prividnog svijeta, od ljubavi bez traga, od jeftinih predmeta.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio?
Čistim svoj život, to hrđa je i tmina, i ostat ću bez ičeg al bolja je tišina…

__________________________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________________

 Dodatak: ARSENE DEDIĆU…

Priredio: Bora*S

NEĆU TE SA SEBE SKIDATI…

tamoiovde-logo

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.

TAMOiOVDE-BoraS-IMGP1970

Foto ilustracija: Bora*S

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
Miroslav Antić

__________________________________________________________________________

ČEKAJ…

tamoiovde-logo

Zbog ove ruske lepotice nastali su besmrtni stihovi pesme ‘Čekaj me, ja ću sigurno doći’

Nema onog ko nije čuo za pesmu ‘Čekaj me, i ja ću sigurno doći’, ona je jedna od najlepših ljubavnih pesama. Njen tvorac bio je ruski pisac Konstantin Simonov. Pesma je nastala u trenutku kad su se u pesnikovoj duši srele ljubav i strah od smrti u sred fronta, međutim postoji još detalja o nastanku ove pesme, koji su zaslužni za njen ulazak u antologiju.

518-Valentina Serova-580x326Konstantin Simonov bio je veliki ruski pisac, pesnik i patriota kog je sudbina često odvodila na ratne frontove. Beznadežno je bio zaljubljen u Valentinu Serovu, tada najljepšu i najpopularniju glumicu.

Međutim, Valentina je bila udata, pa su njegove ljubavne patnje utoliko bile veće. Nakon što joj je suprug general, kog je jako volela, preminuo, Valentina je dugo patila. Zatim se upuštala u mnogobrojne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli kao svog pokojnog supruga.

A onda, ratne 1940. godine upoznaje njega, popularnog i voljenog ruskog pisca, koji je godinama unazad tiho čeznuo i maštao o njoj. Upustili su se u ljubavnu vezu koja je bila sve ono o čemu je pisac maštao, ali, nevolje tek dolaze. Simonov je otišao na ratište i u jeku najvećih borbi shvatio je da se neće vratiti kući živ. Jedino što ga je održavalo, bila je fotografija i misao na svoju prelepu Valentinu koja je željno iščekivala da joj se vrati.

Tada je odlučio da joj napiše pesmu koja će joj govoriti koliko je on voli, čak i kada ga ne bude više.

ČEKAJ
Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vrijeme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek povjeruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

Pesmu, koja je trebala da stigne Valentini nakon njegove pogibije stavio je u džep, mirno iščekujući svoj sudnji dan. Međutim, desilo se čudo – jedinica u kojoj se Simonov nalazila nekako je izbegla finalni udar neprijatelja, i pisac se, živ i zdrav vratio kući svojoj dragoj. Sa najlepšim stihovima u džepu. Venčali su se 1943, a pesma o ljubavi koja nadjačava smrt obišla je ceo svet, i prevedena na čak 35 jezika.

521-Konstantin Simonov i Valentina-580x326No, par narednih godina nije imao sreće. S obzirom da su bili jako popularni, plasirane su glasine da je Valentina varala Simonova dok je bio na ratištu i pisao joj „najlepšu pesmu na svetu“. Iako se dokazalo da to nije istina – general Rokosovski sa kim su joj pripisivali aferu je već bio u srećnoj i dugoj vezi, a glumicu je sreo na kratko tek nekoliko puta, brak glumice i pisca je bio uzdrman.

Njena karijera kreće silaznom putanjom, Simonov je napušta 1957, ona se odaje alkoholizmu i umire sama 1975. u Moskvi.

Ali, pesma je postala besmrtna, sinonim za ljubav koja prevazilazi sve prepreke i vreme.
Kod nas je takođe bila jedna od omiljenijih, a najpoznatija interpretacija je svakako ona koju je svojim glasom upotpunio Rade Šerbedžija.
Izvor: Dnevno.rs/Kolektiv.me Foto: en.wikipedia.org

_____________________________________________________________________________________________

Pročitajte:LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ

_____________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

GOVOR NA SORBONI…

tamoiovde-logo

GOVOR NA SORBONI

Filozofiju treba izučavati, u najboljem slučaju,
posle pedesete. Graditi model
društva – pogotovu.

brodski-1Prvo valja
naučiti kao se sprema supa, peče – ako ne i lovi –
riba, kuva pristojna kafa.
U protivnom, moralni zakoni
će zamirisati na očev kaiš ili na prevod
sa nemačkog. Prvo treba naučiti
kako gubiti pre no što dobiješ,
mrzeti sebe više od tiranina,
godinama oblagati sobu polovinom
ništavnog tugovanja – pre razmatranja
o trijumfu pravde. Koji nastupa
uvek sa kašnjenjem od minimum četvrt veka.

Izučavati rad filozofa treba kroz prizmu
iskustva ili – sa naočarima (što je približno jedno isto),
kada se slova slivaju i kada je
gola ženska na zgužvanoj prostirci
za vas fotografija ili reprodukcija
umetničke slike. Istinska ljubav
prema mudrosti ne insistira na uzajamnosti,
i dobija, ne brakom,
oblik knjižurine izdate u Getingenu,
već ravnodušnoću prema sebi,
crvenilom stida, ponekad – elegijom.
(Negde zvoni tramvaj, oči se sklapaju,
vojnici se pevajući vraćaju iz bordela,
kiša – jedino što podseća na Hegela)
Istina se u tome sastoji, da istina
ne postoji.

To ne oslobađa
od odgovornosti, nego upravo suprotno:
etika – to je vakuum koji ispunjava ljudsko
ponašanje, praktično neprestano;
ili, ako vam je draže, kosmos.
I bogovi vole dobro ne zbog njegovih očiju,
već zato što, da ga nema, ne bi ni postojali.
I oni, sa svoje strane, ispunjavaju vakuum.

I može biti, čak još sistematičnije,
nego mi: jer na nas se ne može
računati. Iako nas ima više,
nego što nas je ikada bilo, mi – nismo u Grčkoj:
nas ubija niska oblačnost i, kako je gore navedeno, kiša.

Izučavati filozofiju treba kada vam filozofija
nije potrebna. Kada naslućujete
da su stolica u vašem hotelu i Mlečni put
povezani među sobom tešnje
nego uzrok i posledica, nego vi
i vaši rođaci. I da je zajedničko
sazvežđima i stolicama – bezosećajnost, bezdušnost.

To nas zbližava, ako ne i spaja
ili smo već krv! Prirodno, težiti
sličnosti sa stvarima ne priliči. S druge strane, kada
ste bolesni, nemate obavezu da ozdravite
i ne nervirate se kako izgledate. Eto šta znaju
ljudi posle pedesete. Eto zašto oni
sada, gledajući u ogledalo, zamenjuju estetiku sa metafizikom.

mart 1989.
J. Brodski – Sabrane pesme
prepevao: Aleksandar Mirković

Izvor:stokinblog.wordpress.com

_________________________________________________________________________________

POMERANJE CENTRA SVETA…

tamoiovde-logo

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
„Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.“
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.

268652_2079860270086_1052407793_2405715_3598846_n

Foto ilustracija: vesnamihajlovicblog.wordpress.com

Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.

Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.

Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.

Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.

Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.

Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.

Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.

U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

Matija Bećković

_________________________________________________________

KNJIŽARA VISOKE VODE…

tamoiovde-logo

Skrivena knjižara u srcu Venecije

Ako se ikada uputite ka Gradu mostova, ne propustite da zavirite kroz vrata Luiđija Frica, svetskog putnika koji na jedinstven način širi ljubav prema pisanoj reči.

images-2015-05-skrivena_knjizara_u_srcu_venecije_aps_621482021

Foto: Profimedia

Iako u Veneciji sigurno postoji mnoštvo prodavnica knjiga smeštenih u starim zdanjima koja predstavljaju prava mala čuda arhitekture, nijedna ne privlači pažnju kao Libreria Acqua Alta – „Knjižara visoke vode“.

U njoj se mogu pronaći i nove i polovne knjige, i dela proze i vrhunska poezija, i knjige mladih autora i klasika, ali ono što je čini jedinstveno nema previše veze s knjigama koje se u njoj prodaju.

Put do knjige

Naime, ukoliko želite da uđete u „Knjižaru visoke vode“, nećete moći da u nju svratite tokom šetnje uskim venecijanskim ulicama, već je neophodno da gondolom prođete jedan od glavnih gradskih kanala i, kada ugledate stočić i klupu, iskrcate se direktno ispred niskih vrata – ulaza u ovo neverovatno mesto.

Kada kročite u knjižaru, ugledaćete redove nagomilanih knjiga koje nisu na savršeno uglačanim policama, već u koritima, gajbicama, kadama, gondolama… Sve knjige koje ne privlače pažnju potrošača postale su deo primenjene umetnosti – pa tako možete prošeteati stepenicama od knjiga.

, Image: 241538084, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Foto:Profimedia

Iako deluje kao drevna tajna Venecije, Libreria Acqua Alta otvorena je pre desetak godina, kada je svetski putnik Luiđi Frico došao na ideju da u ovom gradu napravi jedan kutak namenjen umetnosti, pisanoj reči i originalnosti. Ispostavilo se da je to bila dobra ideja, jer danas turisti retko zaobilaze ovu knjižaru.

Čak i ako ne žele da kupe knjigu, svraćaju u nju kako bi se fotografisali u ovom očaravajućem i nesvakidašnjem ambijentu, s mačkama koje su kućni ljubimci knjižare i radnicima kojima je dopušteno da puše iako su okruženi svim tim knjigama.

Kako je dobila ime?

Jedna od najzanimljivijih priča o ovoj knjižari jeste ona o tome kako je ona nazvana. Naime, jednom godišnje u Veneciji se događa „visoka voda“ (Acqua alta), kada nivo vode poraste i određeni delovi grada se nađu pod vodom, a najviše vode poplavi Venecijansku lagunu.

Svaki put kada se to dogodi, poplavi se i čuvena knjižara, ali to ne ometa njen rad – gondole, kade i korita u kojima su skladištene plutaju, a knjige čekaju svoje čitaoce…
Izvor: nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________

I JA TEBE…

tamoiovde-logo
Slamka

vetar-u-grivi

Slika: Bora Stanković

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: „Volim te
Najviše na svetu!“

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
„I ja tebe!“

Matija Bećković

___________________________________________________________________________________

ŠTA ME SE TIČE…

tamoiovde-logo

ŠTA ME SE TIČE

zzzz

Slika: Jasmina Milošević

Šta se mene ili koga još tiče
što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca,
snega na planinama, šafrana,
i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?

Šta nas se tiče,
što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije,
propasti u more,
što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima,
što će nastati kibernetičko planetarno carstvo,
što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljen
ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?

Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati
vreva sveta
i što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.

Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.

Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima.
I vene nepotrebno cveće, tu stavljeno kad smo već bili daleko.

Česlav Miloš
Iz zbirke Poslednje pesme

Prevod: Biserka Rajčić

_____________________________________________________________________________________

BEG OD STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

NJEGOVIM TRAGOM PUTUJE SLAVA

_______________________________________________________________________________

„Poema ‘Ježeva kućica’ je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano.

JEŽ-TAMOiOVDEJežurka Ježić, čudljivi usamljenik s bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo.

O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu.

To je apoteza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom.

Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježić drugo ime Branka Ćopića“.

Rajko Petrov Nogo

________________________________________________________________________________

JEŽEVA KUĆICA 

jez u kuciSLAVNI LOVAC
Po šumi, širom, bez staze, puta
Ježurka Ježić povazdan luta.
Lovom se bavi često ga vide,
s trista kopalja na juriš ide.
I vuk i medo, pa čak i – ovca,
poznaju ježa, slavnoga lovca.
Jastreb ga štuje, vuk mu se sklanja,
zmija ga šarka po svu noć sanja.
Pred njim dan hoda, širi se strava,
njegovim tragom putuje slava.

LIJINO PISMO

Jednoga dana, vidjeli nismo,
Ježić je, kažu, dobio pismo.
Medeno pismo, pričao meca,
stiglo u torbi poštara zeca.
Adresa kratka, slova k’o jaja:
„Za druga Ježa
Na kraju gaja“.
U pismu piše:
„Ježurka, brate, sanjam te često i
mislim na te.
Evo ti pišem iz kamenjara guskinim perom.
Divno li šara!
Dođi na ručak u moju logu, požuri samo,
ne žali nogu.
Sa punim loncem i masnim brkom
čekat ću na te, požuri trkom.
Nježno te grli medena lica
i pozdrav šalje lisica Mica“
Jež se veseli: – Na gozbu, veli,
tu šale nema, hajd da se sprema.
Ježurka Ježić lukavo škilji,
pregleda bodlje i svaku šilji.
– Ako bi usput došlo do boja,
nek bude spremna obrana moja.

lijino pismoKOD LIJINE KUĆE

Sunčani krug se u zenit dig’o
kad je Ježurka do lije stig’o.
Pred kućom- logom, kamenog zida,
Ježurka Ježić svoj šešir skida,
klanja se, smješka, kavalir pravi,
biranom frazom lisicu zdravi:
– Dobar dan, lijo, vrlino čista,
klanjam se tebi, sa bodlja trista.
Nek perje pijetla krasi tvoj dom,
kokoš nek sjedi u loncu tvom!
Guskino krilo lepeza tvoja,
a jastuk meki patkica koja.
Živjela vječno u miru, sreći,
nikada lavež ne čula pseći.
I još ti ovo na kraju velim:
ja sam za ručak trbuhom cijelim!
Otpoče ručak čaroban, bajni.
I jež i lija od masti sjajni.
Jelo za jelom samo se niže,
Ježurka često zdravicu diže:
u zdravlje lije i njene kuće,
za pogibiju lovčeva Žuće.
Niže se ručak četverosatni,
zategnu trbuh k’o bubanj ratni.

NOĆ

Evo i noći, nad šumom cijelom
nadvi se suton sa modrim velom
Promakne samo leptiri koji
i vjetar noćnik listove broji.
Utihnu šuma, nestade graje,
mačaka divljih oči se sjaje.
Skitnica svitac svjetiljku pali,
čarobnim sjajem putanju žali.
A sova huknu svoj ratni zov:
– Drž’te se, ptice, počinje lov!

RASTANAK

Ježić se diže, njuškicu briše.
-Ja moram kući, dosta je više.
Dobro je bilo, na stranu šala,
lisice draga, e, baš ti hvala.
-Moja je kuća čvrsta k’o grad,
prenoći u njoj – Kuda ćeš sad?
Tako ga lija na konak sladi
a jež se brani, šta da se radi:
-Zahvaljujem se pozivu tvom,
al’ mi je draži moj skromni dom!
-Ostani kume, lija sve guče,
moli ga, zove, za ruku vuče.
Al’ jež tvrdoglav, osta pri svom
– Draži je meni moj skromni dom!
Šušte i šumom jež mjeri put,
kroz granje mjesec svijetli mu put.
Ide jež, gunđa, dok zvijezde sjaju:
– Kućico moja, najljepši raju!

POTJERA

Ostade lija, misli se: – Vraga,
što mu je kuća toliko draga?
Kad ježi tako žudi za njom,
bit’ će to, bogme, bogati dom.
Još ima možda od perja pod,
pečene ševe krase mu svod.
Ta kuća, vjerujem obiljem sja.
Poći ću, kradom da vidim ja.

VUK

Požuri lija, nečujna sjena,
paperje meko noga je njena.
Dok juri tako uz grobni muk,
pred njom na stazi, stvori se vuk.
-Grrr, kuda žuriš, kaži-der lovcu;
možda si negdje pronašla ovcu?
– Idem da doznam – lija sve duva –
zašto jež kuću toliko čuva.
-Eh, kuća, trice! – veli vuk zao.
-Ta ja bih svoju za jagnje dao!
Poći ću s tobom jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

MEDO

Dok jure dalje brzo k’o strijela,
srete ih medo, prijatelj pčela.
– Sumnjiva žurba – medo ih gleda –
možda ste našli jezero meda?
– Ne, nego maštu golica moju,
zašto jež voli kućicu svoju.
-Kućica, glupost! Moje mi njuške,
svoju bih dao za gnjile kruške.
Za sati meda dat’ ću je svakom!
govori medo na jelo lakom.
-Poći ću s vama, jer volim šalu,
hoću da vidim ježa – budalu!

DIVLjA SVINjA

Sve troje jure k’o divlja rijeka,
odjednom- evo- kaljuga neka.
Divlja se svinja u njojzi banja,
pospano škilji i – jelo sanja.
– Hr-nji, junaci, sumnjiva trka,
negdje se, valjda bogovski krka?!
– Poskoči svinja, uz mnogo graje,
a vuk joj na to odgovor daje:
-Tražimo razlog, blatnjava zvijezdo,
zašto jež voli rođeno gnijezdo!
-Rođeno gnijezdo! Tako mi sala,
za pola ručka ja bih ga dala!
Poći ću s vama jer volim šalu,
hoću da vidim ježa- budalu!

jezeva kucica1ispredPRED JEŽEVOM KUĆICOM

Svi jure složno ka cilju svom,
kuda god prođu – prasak i lom!
Pristigli ježa, glede: on stade
kraj neke stare bukove klade.
Pod kladom rupa, tamna i gluha,
prostirka u njoj od lišća suha.
Tu Ježić uđe, pliva u sreći,
šušti i pipa gdje li će leći.
Namjesti krevet, od pedlja duži,
zijevnu, pa leže i noge pruži.
Sav blažen, sretan, niže bez broja:
– Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi’!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!

TRI GALAMDžIJE

Medvjed i svinja i s njima vuja
grmnuše gromko prava oluja:
– Budalo ježu, bodljivi soju,
zar tako cijeniš straćaru svoju?!
Koliba tvoja prava je baba,
krov ti je truo, prostirka slaba.
Štenara to je, tijesna i gluha,
sigurno u njoj imaš i buha!
Kućicu takvu, hvališo mali,
za ručak dobar svakom bi dali!
Rekoše tako, njih troje, ljuti,
dok mudra lija po strani šuti.

JEŽEV ODGOVOR

Diže se Ježić , oči mu sjaje,
gostima čudnim odgovor daje:
– Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!
To sluša lija, pa sudi zdravo:
-Sad vidim i ja, jež ima pravo!
To re e, klisnu jednom ćuviku,
a ono troje digoše viku:
– Jež nema pravo, na stranu šala:
a i ti, lijo, baš si – budala!

KRAJ

Šta dalje bješe, kakav je kraj?
Priča uči to, potanko, znaj.
Krvnika vuka, jadna mu majka
umlati brzo seljačka hajka.
Trapavog medu, oh, kuku, lele,
do same smrti izbole pčele
I divlja svinja pade k’o kruška,
smače je zimus lovačka puška.
Po šumi danas, bez staze, puta
Ježurka Ježić lovi i luta.
Vještak i majstor u poslu svom,
radi i čuva rođeni dom.

Branko Ćopić
Izvor: 6yka.com

____________________________________________________________________________________

„Činim ono što sam mislio da neću, pišem o onome o čemu se ne piše, govorim baš ono što je trebalo izbeći.

Branko-Copic-01-620x350

Foto: Wikipedia / Stevan Kragujević

Diram u ranu. Tako nešto nije se nigde nikada dogodilo.

Najčitaniji i najomiljeniji pisac, najpoznatiji lik, najstarije dete naše zemlje, najzdraviji sin srpskog jezika, najduži smeh Beograda – Branko Ćopić, krenuo je iz kuće u svoju poslednju šetnju.

Svi su ga prepoznavali, retko se ko nije okrenuo za njim, mnogi šeširi su podignuti da ga pozdrave. Niko nije znao kuda se zaputio. A zaputio se na poslednje mesto, poslednjih ljudi koji nemaju ništa od onoga što je on imao.

A oni su nadirali u suprotnom pravcu: u bitku za hleb i krov nad glavom.

Prijatelji su znali njegove poslednje brige: da neće imati za kiriju i za hleb, da će mu zapaliti kuću, i oterati ga na robiju.

A bio je poslednji koji je imao razloga da brine za sebe. Ali je brinuo kako će preživeti Nikoletina Bursać, Jovica Jež, Jovandeka Babić, Vuk Bubalo, Pepo Bandić, Stanko Veselica, i toliki drugi koje je doveo na svet. Branko Ćopić nije imao druge dece. Bila je to briga malo teža od one Balzakove: za koga udajemo Evgeniju Grande?

Svet za koji se osećao odgovornim razdešavao se na njegove oči. U njemu se više nije mogao snaći ni novi Štrbac, zvani Nikoletina, ni domisliti nijedan um, ma koliko se pravio lud, ni spasiti duša makar ukrivena u stotine kožuha.

U tuđem svetu pomeo se i Branko Ćopić. U jedno vreme koje je nadmudrilo Davida Štrpca.

Onaj koji je priznavao da je kukavica, a napisao „Jeretičku priču”, onaj koji je nazvan lažovom, koji je prvi rekao istinu.

Izbio je iz njega strah koji je morao izbiti. Strah, ali kakav? Ko na njegovom mestu još negde na svetu strahuje takve strahove. Verovao je da su mu za najveću krivicu i neoprostiv greh uzeli posetu Hristovom grobu. Tu su ga uočili i protiv njega se urotili organi gonjenja celoga sveta.

Jednog popodneva, sedeći u svom udobnom stanu u glavnoj ulici naše prestonice, u obilju, među knjigama i diplomama, pored svoje biste, poverio je svojoj ženi valjda najgoru slutnju:
− Mene će, izgleda, streljati!

Nešto ranije je iz pisma Ziji Dizdareviću provirila dželatova kapuljača. „Po hladnoj jezi koja im prethodi” osećao je da će „doći po njega i odvesti ga neznano kud”.

Streljanje Branka Ćopića je prizor kojim je krunisan naš vek. Da bi preduhitrio smrt sa kosom, noćne i dnevne vampire, što su počeli da se „rote u svom stiješnjenom svijetu” čim je završio svoju „Zlatnu bajku o ljudima” sišao je na most. Onaj isti most pod kojim je, kažu, nepoznati dečak ispod Grmeča prespavao svoju prvu noć kad je stigao u Beograd. Čelom na beton. Onaj za koga se to nikad nije ni mislilo. Krug se sklopio i smanjio: kao da u međuvremenu nije ništa bilo.

Smrt Jesenjina i Majakovskog je potresla svet.

Javnu smrt Branka Ćopića (u po bela dana na najvećem mostu u centru glavnog grada) kao da smo sakrili od sebe.

A on kao da se sklonio od onoga što nas čeka.“

Matija Bećković-Posmrtna beseda Branku Ćopiću na komemoraciji velikom piscu, 26. marta 1985. godine.

______________________________________________________________________________

BRANKO ĆOPIĆ

Branko Ćopić, istaknuti srpski pisac, rođen je 1. januara 1915. u Hašanima, u Bosanskoj Krajini. Nižu gimnaziju je završio u Bihaću a učiteljsku školu je pohađao u Sarajevu, Banja Luci i Karlovcu. Filosofiju i pedagogiju studirao je u Beogradu.

Branko_Copic_(1915—1984)_pesnik_Branko Ćopić spada među najplodnije pisce srpske savremene književnosti. „Njegovo delo je obimno i žanrovski raznoliko — pisao je pripovetke, romane, pesme, komedije, satire, filmske scenarije, priče i pesme za decu.

U toku svog dugog stvaralačkog rada, koji je trajao više od pola veka, stvorio je književno delo koje vremenski i tematski obuhvata veliko razdoblje novije istorije srpskog naroda — od perioda između dva svetska rata do osme decenije ovog veka. U prvom periodu stvaralaštva Ćopić je pripovedao o ljudima svog zavičaja, o njegovom tegobnom životu pritisnutom siromaštvom i svakojakim nepravdama.

U drugom periodu u njegovom književnom izrazu došlo je do sadržajnog poistovećenja književno-estetskih i idejno-revolucionarnih ciljeva, kada je Ćopić bio ovenčan slavom najpopularnijeg partizanskog pisca, da bi u trećem periodu došlo do izražaja razočarenje u stvarnost socijalistickog društva, što je potisnulo ideološku tendenciju i inteziviralo emocionalne sadržaje i lirski karakter njegove slike sveta.“

Napisao je veći broj knjiga za decu: „Bojna lira pionira“, „Put u vedrinu“, priče „U svetu leptirova i medveda“, „Bosonogo djetinjstvo“, zbirke pesama „Ognjeno rađanje domovine“, „Ratnikovo proljeće“.

„Svoju trajnu umetničku vrednost imaju njegove pripovetke kojima je skrenuo na sebe pažnju književne kritike još kao student filosofije na Beogradskom fakultetu zbirkama Pod Grmečom, Borci i begunci i Planinci. Objavio još desetak zbirki pripovedaka to su: Priče partizanke, Surova škola, Ljudi s repom, Veliki prijatelj hromog dečaka, Doživljaji Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinjstvo, Gorki med, Bašta sljezove boje. Poslednja zbirka donela je Ćopiću jedno od najvećih priznanja — Njegoševu nagradu“.

Ostala dela: romani „Prolom“, „Gluvi barut“, „Ne tuguj, bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“.

Brankova dela su prevođena na engleski, nemački, francuski, ruski jezik. Bio je član SANU i Akademije nauka i umetnost BiH.

„Veliki Ćopićevi književni učitelji bili su, kako je sam govorio: Petar Kočić, Ivo Andrić, Ivan Cankar, Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Miroslav Krleža — ali i Milovan Glišić, Janko Veselinović i Radoje Domanović, a od stranih pisaca: Servantes, Pirandelo, Gogolj, Gorki, Čehov, Babelj, Zoščenko…

Oženio se 28. juna 1951. godine doktorkom Bogdankom Ilić. Šaleći se, često je govorio da je i on stradao na Vidovdan, kada su izginuli i svi kosovski junaci.

NIN-ovu nagradu dobio je 1958. godine za roman ‘Ne tuguj, bronzana stražo’. Redovni član SANU postao je 1968. godine.

„Pisanjem bajki o detinjstvu i ratu Ćopić je branio i samoga sebe od stvarnosti u kojoj mu je bivalo sve tesnije i tamnije, da bi njegova melanholija vremenom postajala sve izraženija i da bi marta 1984. izvršio samoubistvo“.
Izvor:riznicasrpska.net

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Saznajte Ovde: TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA

____________________________________________________________________________________