KAD MI TAKO DOĐE…

tamoiovde-logo

MART

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
– unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
– unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
– unutra u mene.

Miroslav Antić

__________________________________________________________________

NAJVEĆI GREH JE NAŠE ODBIJANJE DA SPOZNAMO ZLO U SEBI…

tamoiovde-logo

Dejvid Herbert Lorens, engleski pisac, umro je  2. marta 1930. godine

 “Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

________________________________________________________________________

240px-dh_lawrence_1906

Lawrence u dobi od 21 god. (1906) Foto: wikipedia.org

1930 – Umro je engleski pisac Dejvid Herbert Lorens, koji je opisivanjem seksualnosti skandalizovao puritansko britansko društvo. Bio je preokupiran problemom seksualnih odnosa, zainteresovan za primitivne religije i misticizam i neprijateljski raspoložen prema industrijskom 20. veku, puritanizmu i anglosaksonskim društvenim konvencijama.

Dela: romani „Beli paun„, „Sinovi i ljubavnici„, „Ljubavnik ledi Četerli„, „Zaljubljene žene„, „Duga„, priče „Pruski oficir„, „Engleska, moja Engleska„, „Žena koja je ođahala„, eseji „Psihoanaliza i nesvesno„, „Pokreti u evropskoj istoriji„, „Studije o klasičnoj američkoj književnosti„, „Pornografija i opscenost„, „Apokalipsa„, pesme „Ljubavne i druge pesme„, „Amores„, „Kornjače„, „Ptice, zveri i cveće„.

Izvor: tvmost

_________________________________________________________________________________

  Dejvid Lorens 

(11. septembar 1885 – 2. mart 1930)

„Ono što krv oseća, veruje i govori, uvek je istina.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Herbert Lorens pisac, pesnik, kritičar, esejista i slikar, rodio se 11. septembra 1885. godine u Istvudu, u Engleskoj. Sin siromašnog i nepismenog rudara i obrazovane majke, nekadašnje učiteljice, Dejvid je rastao u atmosferi stalnih roditeljskih svađa i borbe za golu egzistenciju. Ove svađe i otuđenost izvršile su presudan uticaj na njegov odabir budućih književnih tema. 

Njihov brak bio je putena, krvava borba. Rodio sam se mrzeći oca:
od kada znam za sebe, tresao sam se sa užasom kada bi me dotakao.“
(Dejvid Lorens)
 

Autor današnjih remek-dela, a nekada osporavanih i zabranjivanih knjiga (za života i nakon smrti u javnosti su ga često nazivali pornografom koji je protraćio svoj veliki talenat): “Duga“, “Zaljubljene žene“, “Sinovi i ljubavnici“ i “Ljubavnik lejdi Četerli“, od 1891. do 1898. godine pohađao je lokalnu osnovnu školu u Istvudu (koja se danas zove po njemu). Prvi je učenik koji je osvojio stipendiju grofovije za srednju školu u Notingemu, koju je, ipak, morao da napusti 1901. godine, jer se porodica nalazila u veoma teškoj materijalnoj situaciji, pa su ga zaposlili u frabrici hirurške opreme. Već nakon tri meseca dobio je zapaljenje pluća, pa je zauvek napustio fabriku i nakon oporavka se, na svoju sreću, vratio školovanju. 

“ Bio je veoma inteligentan čovek; i usamljen, kako to obično biva sa takvim ljudima; strastan čovek, na svoj način…“
(Dejvid Lorens) 

Od 1902. do 1906. godine radio je kao učitelj-pitomac u Britanskoj školi u Istvudu. U ovom periodu počeo je sa pisanjem prvih pesama, kratkih priča, a započeo je i rad na romanu koji će u javnosti postati poznat pod naslovom “ Beli paun“. Krajem 1907. godine njegova kratka priča pobedila je na konkursu lista “Nottingham Guardin“. 

“ Nikako me mogu da razlučim da li su moji snovi proizvod mojih misli, ili su moje misli proizvod mojih snova.“ 
(Dejvid Lorens) 

Diplomirao je 1908. godine i započeo učiteljsku karijeru u Davidson Road School, u Krojdonu. Zahvaljujući Džesi, prijateljici iz detinjstva sa kojom je živeo u ovom periodu, koja je njegove radove poslala uredniku veoma uticajnog časopisa “The Ehglish Review“, Ford Medoks Fordu, štampane su mu prve pesme i kratke priče. 

1910. godine objavio je svoj prvi roman, “Beli paun“ i doživeo relativan uspeh, ali je sve palo u vodu kada je dobio vest da mu je umrla majka. Oduvek veoma emotivno vezan za nju, Lorens je njenu smrt teško podneo i ostatak godine proveo je u očajanju. 

1911. godine počeo je sa radom na, verovatno svom jedinom romanu koji će, za njegovog života, kritika dočekti sa pohvalama, “Sinovi i ljubavnici“ (1913). Roman je odmah prihvaćen kao fantastična ilustracija teorije Sigmunda Frojda o Edipovom kompleksu, jer je Lorens veoma snažno i slikovito sopstveni život pretočio u uverljivu psihoanalitičku studiju. Iste godine je započeo rad na svom romanu “Prestupnik“, koji će izaći pre malo čas pomenutog, a za koji mu je koleginica sa posla pozajmila intimne ljubavne dnevnike, koji su mu poslužili kao odlična osnova za delo. Ubrzo je ponovo oboleo od zapaljenja pluća, pa je definitivno morao da napusti posao predavača i u potpunosti se posveti samo pisanju. Verio se sa Louie Burrows, ali je ubrzo i raskinuo veridbu. 

“Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

A onda se marta 1912. godine upoznao sa Fridom Vikli. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled ali, da li će Frida poći sa njim u neizvesnost? Hoće li se odreći relativno udobrnog života i krenuti u nepoznato? Hoće li njena ljubav biti snažnija od razuma, jača od okolnosti? Odluka je bila samo njena, jer je ona najviše stavljala na kocku. Frida je bila udata za Lorensovog bivšeg profesora na univerzitetu, Ernesta Viklija. 

“ Bili su tako prisni, a ipak bez ikakvog dodira.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid se divio njenoj inteligenciji i lepoti, ali i strahovao od sutrašnjice, od jutra, od realnosti. Jer, ma koliko da je voleo, on se istovremeno plašio pozitivnog odgovora. Plašio se, jer kao i svaki zaljubljen čovek, želeo je za svoju ženu samo najbolje, a znao je da to nije u stanju da joj pruži. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, on više nije mogao da radi teške fizičke poslove i bio je upućen na pisanje kao na jedino sredstvo za izdržavanje. A svi dobro znamo da se od pisanja nikada nije lagodno živelo i da su prihodi, kada ih ima, uvek skromni. 

“Ispod njegovog bledog, nepomičnog, razočaranog lica, njegova detinja duša je upućivala jecaje zahvalnosti ženi i nadala se da će joj ponovo prići; dok je istovremeno njegova izgnanička duša znala da će je u stvarnosti izbegavati.“ 
(Dejvid Lorens) 

Da bi sebi olakšao ovaj period, zamišljao je kako bi izgledao njihov budući život, ali zamišljao je najgoru opciju, najcrnju, onu po kojoj ljubav gasne, po kojoj je sve postajalo rutina, navika, a čarolija se gubila u sivilu stvarnosti, stvarnosti prozaičnih života. On je imao tipičnu umetničku dušu, delikatnu, osetljivu, ćudljivu, koja zahteva mnogo pažnje i strpljenja. Ispod hladne fasade često je besnela oluja.

A da li bi ona mogla da se izbori sa tim? I tada bi mu bilo lakše, tada, kada bi budućnost sebi naslikao samo tamnim bojama, tada, kada bi mu se činilo da je više ne voli, da je sve prošlo… Ali, nije čak morao ni da je vidi, dovoljno je bilo samo da se seti njenih blistavih očiju, očiju koje je toliko voleo da ih se potajno i plašio, pa da sve padne u vodu, da strast ponovo bukne u njegovim grudima, tim grudima izmučenim čestim zapaljenima pluća, ali tako željnim ljubavi i razumevanja. 

“ S beskrajnom nežnošću mislio je o ovoj ženi. Jadno, izgubljeno biće; divnija je nego što je sama toga svesna i ah, i previše divna za onaj okoreli svet sa kojim dolazi u dodir.“ 
(Dejvid Lorens) 

Bila je to prava i sudbinska ljubav, koja će u mnogome odrediti dalji tok njegovog života i karijere. 

“Zaljubljen sam – i moj Bože, to je najvažnija stvar koja se čoveku može desiti. Kažem vam, pronađite devojku u koju možete da se zaljubite. Učinite to. Prepustite se ljubavi. Ako to ne učinite, propustićete život.“ 
(Dejvid Lorens) 

A šta je odgovorila Frida? Frida ne samo da je napustila svog muža, već i troje male dece i pobegla sa Lorensom u inostranstvo. On joj nikada nije tražio da ostavi decu, ali takve su bile društvene okolnosti, da bi samo u ovom slučaju mogla da se nada da će suprug pristati na razvod, što se i pored toga, desilo tek nakon dve godine. 

“ Čekao je dugo… ali je ona ipak došla.“ 
(Dejvid Lorens) 

Sada su bili zajedno, zaljubljeni i bez novca. Započeo je period lutanja, koji se nije završio sve do njegove smrti. Često su živeli u takvoj bedi da nisu imali ni za novine, pa je promena mesta boravka na svakih par meseci postala uobičajena praksa. Njihova veza bila je daleko od idilične, imali su burne svađe, ali se nikada nisu rastajali i uvek su ostajali jedno uz drugo. 

“ A ona je moja drugarica. I mi vodimo borbu protiv novca, mašina i bezosećajnog majmunskog ideala koji vlada u svetu. I tu će mi ona pružiti podršku. Hvala Bogu što sam našao pravu reč! Hvala Bogu što sam našao ženu koja je uz mene, koja je nežna i svesna mene. Hvala Bogu što nije ni rospija ni budala. Hvala Bogu što je nežna i svesna žena!“ (Dejvid Lorens) 

Kada su pobegli iz Engleske, prvo su otišli kod njenih roditelja u Nemačku, ali se tamo nisu dugo zadržali. Prvi svetski rat je već bio na vidiku, a lokalne vlasti su neprestano progonile Lorensa smatrajući ga britanskim špijunom, što je veoma zanimljivo, jer kada se nakon dve godine bude vratio u Englesku, tamošnje vlasti će ga proglasiti nemačkim špijunom i optužiti da šalje tajne signale neprijateljskim podmornicama! Oduzeti pasoš vraćen mu je tek 1919. godine. Mnogi danas ugledni i priznati ljudi u vreme dok su živeli bili su proganjani na različite načine, pa je to neke navelo da pomisle da se veliki ljudi rađaju samo iz velikih patnji. Ovo nije tačno, oni su patnjom bili samo sputani da pruže mnogo više. 

“ Bilo je deo samog njegovog bića, to što mora da prekine svaku vezu i postane slobodan, usamljen, pravi pas-samotnjak. Kod njega je to bila velika potreba, mada je uvek govorio: „Ona me je napustila!“
(Dejvid Lorens) 

Od Nemačke su krenuli u pravcu juga, preko Alpa do Italije, a ovo putovanje opisao je u jednom od svojih, inače veoma cenjenih, putopisa. Ovo je možda prilika da napomenemo da Lorens spada u retku grupu pisaca kojima danas priznaju podjednaku umešnost na različitim kreativnim poljima. Njemu ne priznaju samo da je izvrsno pisao romane, već i kratke priče, pesme, eseje, kritičke studije, putopise, ali i da je bio izvrstan ekspresionistički slikar. 

13. jula 1914. godine, Dejvid i Frida su se venčali, nakon što je njen bivši suprug konačno pristao na razvod. Nakon dve godine lutanja, ponovo je živeo u rodnoj zemlji, ali daleko od toga da je život krenuo nekim uobičajenim i mirnijim tokom. Fridino nemačko poreklo i Lorensov pacifizam učinili su ih sumnjivim kako vlastima, tako i meštanima sela u kojem su živeli. Vlasti su ih neprestano pratile i pritiskale. 

“Surovo je bio svestan svoje nedovršenosti, usamljenosti. Želeo ju je, da je dotakne, da je čvrsto drži u naručju, u jednom trenutku savršenstva i sna.“ 
(Dejvid Lorens) 

1915. godine izlazi prvi “problematičan“ roman, “Duga“, u kojem Lorens prati razvoj jedne porodice iz Istvuda kroz tri generacije, tako da sa društvenim promenama koje prikazuje on predstavlja i svojevrsnu hroniku. U njemu je pokušao da prikaže kako se ljudi postepeno razvijaju i uzdižu; od prve generacije, zasnivača porodice, koja je okrenuta zemlji i nezainteresoavana za duhovne teme, ka novim generacijama, koje teže proširivanju sopstvene svesti i duhovnosti.

Priča se vrti oko sestara, Gadrin i Ursule, od kojih ovoj poslednjoj ne uspeva brak sa vojnikom za kojeg se udala i čije dete pobacuje. Brak nije uspeo, jer je ona bila intelektualno superiornija od svog supruga. Gotovo čim je izašao, roman je uzburkao duhove zbog upotrebe prostih reči i navodne skarednosti, pa ga je sud zabranio, naređujući plenidbu tiraža i javno spaljujući hiljadu primeraka. 

Ali Lorens se ne osvrće mnogo na ovo, već piše nastavak ovog romana, pod nazivom “Zaljubljene žene“, ne odustajući od svog stila i tema koje su ga zanimale. U ovom nastavku, Lorens istražuje destruktivne osobine savremenog društva, pomoću likova koji vode debate o umetnosti, politici, ekonomiji, seksualnim iskustvima, prijateljstvu i braku. Knjiga je mračna, čovečanstvo je prikazano jetkim i ciničnim, pa je nije bilo moguće objaviti tokom rata.

Danas u ovom delu vide veliku dramsku silu i visoku intelektualnu veštinu. Glavnu reč ponovo imaju sestre Gadrin i Ursula, moderne žene, obrazovane, oslobođene stereotipa i seksualno autonomne. Iako nisu sigurne šta će sa svojim životima, nisu spremne da brak doživljavaju kao rešenje svih problema. Lorens ponovo sukobljava dva ugla posmatranja sveta, dve perspektive koje se ogledaju u gotovo svim njegovim romanima, a to ovde manifestuje izabranicima sestara. Gadrin će se zaljubiti u nemilosrdnog, prividno dominantnog industrijalaca, koji upravlja porodičnim rudnikom, a Ursula u školskog inspektora, umetniče duše.

Na ovaj način Dejvid Lorens ponovo sukobljava tešku industriju, koja melje sve pred sobom ne bi li povećala još koji procenat profita, pri tom se ne obazirući ni na šta što joj stoji na putu i utopističku viziju čovečanstva koje se vraća svojim korenima i prirodi. Ova tema će mnogo izraženije doći do izražaja u njegovim kasnijim delima. 

“Želela je neku pomoć sa strane. Ali, u celom svetu nije bilo pomoći. Društvo je bilo užasno, zato što je poludelo. Novac i takozvana ljubav su njegove dve velike magije; novac daleko na prvom mestu. Pojedinac se potvrđuje kao ličnost, u svojoj iščašenoj ludosti, na ta dva načina: kroz novac i ljubav.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ursula i njen izabranik su puni nade i produktivni, mada je teško pronaći savršeni balans među partnerima gotovo podjednakih intelektualnih sposobnosti. Drugi par upada u odnos dominacije i zavisnosti, nasilja i na kraju, smrti. Pri tom, Lorens prikazuje i kako se borba prve generacije iz prethodnog romana sa fizičkog prenela na verbalni nivo. Birkinova (Ursulin izabranik) intelektualna sila kod Ursule proizvodi pomešana osećanja i topline i skepticizma, ali donosi i emotivnu stabilnost. Drugi par prikazuje mušku dominaciju kojom se samo prikriva unutrašnja praznina i nedostatak samosvesti, što će na kraju kod Gadrin proizvesti osećanje odvratnosti.

Dejvid Lorens neprekidno, u svim svojim delima, traga za prikladnim oblikom braka, koji će doneti i sačuvati ljubavnu i seksualnu ispunjenost, a ipak biti u skladu sa društvenim okolnostima i potrebama. Ni jedan njegov roman nema srećan kraj, a u najboljem slučaju, kraj ostaje otvoren. 

“Bolje umreti nego mehanički živeti, ponavljajući ono što je već hiljadu puta ponovljeno.“ (Dejvid Lorens) 

Nakon traumatskih ratnih godina, Lorens je započeo sa onim što je nazvao “hodočašćem u divljinu“, dobrovoljni egzil. Čim se ukalazala prilika pobegao je iz Engleske i ostatak života proveo putujući sa svojom ženom. Ovo lutanje obuhvatalo je Australiju, Italiju, Cejlon (današnja Šri Lanka), Severnu Ameriku, Meksiko i Francusku. 

“Izbegavao je da donosi odluke u životu. Mislio je da će u šumi biti bezbedan, bar izvesno vreme… Biće sam i izdvojen od života, to je bilo sve što je želeo. Morao je da ima neku vrstu zaleđa. A ovo je bilo njegovo rodno mesto… Tu je mogao da prolazi kroz život, bitišući od danas do sutra, bez ikakvog odnosa i bez ikakve nade. 
Jer, on nije znao šta će sa sobom.“ 
(Dejvid Lorens) 

Novembra 1919. godine, Lorens je napustio Englesku i krenuo ka jugu; prvo ka centralnoj Italiji a onda ka Siciliji. 

Februara 1922. godine, napustio je Evropu nameravajući da ode u SAD, ali se prvo obreo na Cejlonu, a potom i u Australiji. Tokom boravka u Australiji napisao je roman “Kengur“, u kojem opisuje ličnu golgotu preživljenu tokom rata. 

“Najveći greh je naše odbijanje da spoznamo zlo u sebi.“ 
(Dejvid Lorens) 

Lorens je konačno došao u SAD septembra 1922. godine, gde se upoznao sa istaknutom Njujorčankom, Mabel Dodge Luha, spisateljicom i umetnicom, poznatom po svojim socijalističkim uverenjima, čiji dom su često posećivali mnogi ugledni i poznati autori.

Zajedno sa njom došao je na ideju da zasnuje utopijsku zajednicu u okrugu Taos (Novi Meksiko), koji su naseljavali Pueblo indijanci, a koji su im postali uzor zbog svog jednostavnog životnog stila. 1924. godine trampio je rukopis romana „Sinovi i ljubavnici“ za imanje. Iako je bio ubeđen da će ostatak života provesti na tlu Amerike, ubrzo je dobio malariju, a potom i tuberkulozu, te bio prinuđen da se vrati u Evropu, kako bi se lečio. 

U periodu od 1923. do 1924. godine često je obilazio mesta u Meksiku, a iz ovih iskustava nastaje roman “ Pernata zmija“ (1926). U ovom delu on iznosi stav da se ratom uništena Evropa može uzdići samo na religioznim osnovama, a ako je hrišćanstvo mrtvo, svaki region treba da se vrati svojoj prvobitnoj religioznoj tradiciji. Protagonista je prorok-heroj, meksički general, koji oživljava rituale Asteka na bazi nove teokratske države. Lorens mašta o smeni hrišćanstva i zapadne demokratije sa misticizmom i nekim oblikom političke diktature. 

“Lepo je pronaći sopstvenu religiju u srcu, a ne zavisiti od tradicije i istrošenih ideala.“ 
(Dejvid Lorens) 


tamoiovde-ledi-c48deterliLorens i Frida preselili su se u selo u blizini Firence, gde je napisao prvu verziju romana “Ljubavnik lejdi Četerli (1928 )“. Ovim romanom, koji je objavljen u privatnoj režiji i prodavao se ispod tezge, obnoviće svoju ozloglašenost, koja je privremeno utihnula.

Zbog neprestane potrebe da izjednači seksualnost sa osećanjima, rigorozno je cenzurisan. Napisao je različite članke, između ostalog i traktat “Pornografija i nepristojnost“, pokušavajući da objasni da njegovo delo nije nemoralno već iskreno, te da može da povredi osećanja samo lažnih puritanaca. Kritikovali su ga i napadali, jer nisu razumevali simboliku kojom se koristi, nisu razumevali neprestanu transformaciju njegovih likova, koja se uvek odvija na potsvesnom ili čak nesvesnom nivou, a ne na svesnom i očiglednom. Lorens je zalagao za otvorenost prema onome što je nazivao “mračnim bogovima“ prirode, osećanjima, instiktu i seksualnosti. Smatrao je da samo ponovnim uspostavljenjem veze sa ovim silama, čovek može da se uputi na put mudrosti. 

“ Ponekad je inteligentno biti budala ako hoćeš da postigneš svoj cilj.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ni njegove izložbe nisu bolje prolazile. One su često zabranjivane, a slike konfiskovane. 

“Suštinska funkcija umetnosti je moral. Ali strastveni, bezuslovni moral, a ne poučni.“ 
(Dejvid Lorens) 

Nastavio je da piše uprkos lošem zdravlju. Zadnjih meseci napisao je brojne pesme, recenzije i eseje. Preselili su se u Francusku, gde je i umro 2. marta 1930. godine. 

Tek na suđenjima tokom 1960-tih godina u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim američkim državama, roman “Ljubavnik lejdi Četerli“ dobio je dozvolu da se objavi u potpunosti, bez cenzure. Tih godina Dejvid konačno dobija priznanja koja je zasluživao još za života, ali za koja nije bilo spremno društvo u kojem je živeo. Pojedinac koji se nalazi ispred svog vremena, nikada ne dobija za života priznanje koje zaslužuje, ali će na njegovim delima buduće generacije graditi tradiciju, kojom će gušiti nove stvaraoce, koji žele da prošire vidike i pređu nove granice. Zato je čovečanstvo, kao masa, gotovo neprekidno na istom nivou; samo se pojedinci s vremena na vreme uzdižu, skupo plaćajući svoja uverenja. 

“Vidiš, ja nisam mogao da se zavaravam. To većini ljudi polazi za rukom. Oni zauzmu neki stav i prihvate laž. Ja nikada nisam mogao da se zavaravam.“
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Lorens će ostati upamćen kao pisac koji se prvi, potpuno otvoreno pozabavio temom muško-ženskih odnosa, istraživao seksualnost, ali i odnos ljudi prema novom, industrijskom dobu, koje melje sve pred sobom u potrazi za profitom. 

“ Nikada ne verujte umetniku. Verujte priči.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dragan Matić

Izvor: vojvodina.cafe

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NE SANJAJTE…

tamoiovde-logo

Jednog lepog  jutra            

Nikog se nije bojao
Ničeg se nije plašio
tamoiovde-preverAli jednog jutra jednog lepog jutra
Učini mu se da je video nešto
Al’ reče sebi Verovatno ništa
I imao je pravo
Tako kako je on shvatio stvari
To i nije bilo ništa
Ali tog jutra tog istog jutra
Učini mu se da je nekog čuo
Otvori vrata i zatvori ih rekavši Niko
I imao je pravo
Tako kako je on shvatao stvari
Nije ni bilo nikog
Ali ga odjednom uhvati strah
I razumede da je sam
Ali ipak nije baš sasvim sam
I tek tada vide
Niko i Ništa kako stoje ispred njega. 

 

 Ne sanjajte 

(Računar)           

Ne sanjajte
samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne sanjajte
elektronika će sanjati za vas
Ne čitajte
elektročitač će čitati za vas
Ne tucajte više
elektrotucač će to raditi za vas            

Samo ubacite karton
rintajte šljakajte rmbajte crnčite
Ne počivajte nikad
Rad počiva na vama. 

 

Ništa naročito

 

Čudna su ljudska bića

Vi kao i ja

Ja kao i vi

I sve je to gola stvarnost

sve je to život

to vam je tako

 

Čudna su ljudska bića

Kad dođu tako kod nekog

neki padnu u pravi čas

neki opet u nevreme

Onome koji padne u pravi čas

kažu pali ste baš dobro

posluže ga pićem

i daju mu da sedne

Onome ko nezgodno padne

niko ništa ne kaže

 

Čudna su ljudska bića

sad padnu kod jednih

sad padnu kod drugih

čudna su ljudska bića

 

Onaj što je nezgodno pao

samo što prekorači prag

ponovo se skemba niz stepenište

sledeći samo preleti preko njega

preskačući stepenike u letu

 

Kad izađe na ulicu

pošto se pridigao

prolazi neprimećen

zaboravljen izbrisan

Na njega pada kiša

na njega pada noć

 

Čudna su ljudska bića

padaju stalno padaju

padaju kao noć

dižu se kao dan

(Neke stvari i ostalo, Žak Prever, BIGZ, 1979.)

_______________________________________________________________________________

 

 

ODLAZAK VELIKANA…

tamoiovde-logo (1)

UMRO LEONARD KOEN

Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.

Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koena tvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.

ihhktkqturbxy81nta1zwi4ztnmyjm0yjy5nmm1ztyxmgflnwm5mmuxyi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Tanjug/AP

„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.

Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.

Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.

„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.

U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.

 

2mzktkqturbxy9jythmnja5mddjyjmwn2y3odbjzji1m2nhymexyjgyzi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters

„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo““, rekao je tada Koen.

Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.

Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.

Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „„I’m Your Man““, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.

Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.

Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.

rwuktkqturbxy9kzja0zgzhowu1nmjkzme1mmjhmja0ymu5njm1mzrkzs5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Reuters Opraštanje od velikana

„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.

Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.

U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.

Zastave na pola koplja

Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.

U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.

Izvor: Blic , Tanjug , | 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

 

 

LAŽ JE DA VREME PROLAZI…

tamoiovde-logo (1)

LAŽ JE DA VREME PROLAZI

imagesLaž je da vreme prolazi.
To prolazimo mi.
Po nepokretnom vremenu.
Po njegovim dugim dolinama.
Mimo zaboravljenih sanki usred sibirskih zima.
Mimo irtiških voda s neponovljivim vetrovima.
Tamo, za našima leđima –
magla s četiri strane.
I usamljeno drvo, ružno povijeno.
Lakim bombama –
inje prekriva perone.
Ruke, koje se nisu pružile ka porciji hleba.
Tamo, za našim leđima –
snežne su dubine.
Tamo, izgorela ramena koče se od bola.
Nad zatamnjenim gradom
pesma:
„Ustani zemljo, ogromna-a!…
„A-a-a-a…“ vraća se žustro, kao u praznoj crkvi.
I mi ostavljamo prošlost.
Škripi pod zubima pesak.
Zarđao žbun sablasno se kostreši na putu.
I bacamo na njega
očevih košulja dronjak,
i oblačimo sintetiku, po zdravlje štetnu.
Idemo ka crti iza koje –
ženske suze su kratkotrajne.
Zaustavljeno popodne.
Nečujan tutanj groma.
Bolnica
iz koje će nas izneti…
Prosedi dirigent.
I trombonist,
koji oblizuje suve usne.
Put – u obliku spirale.
Put – kao kružnica.
No –
pokusavši heljdinu il kašu od krompira –
istoriju Čovečanstva
do sopstvenog konca
svako prolazi vremenom.
Svako prolazi.
Svako.
I svakome – naizmenično –
sunčano, pa tamno.

Mi put merimo
merom svojih aršina.
Iako je već neko rekao davno:
da je celo ljudsko iskustvo –
ponavljanje grešaka…
I mi idemo ka horizontu.
Kašljemo.
Rano ustajemo.
Otkrivamo škole i spomenike.
Zvezde i markete…
Laž je da mi starimo!
Prosto – posustajemo.
I tiho se u stranu sklanjamo,
kad ponestane snage.

1989.

R. Roždestvenski

Preprevao: Aleksandar Mirković

  Izvor:srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________

PA KAD JE TAKO…

tamoiovde-logo

Osnivač moderne srpske lirike i tvorac verističkog izraza u srpskoj poeziji Vojislav Ilić rođen je na dnašnji dan, 20. aprila 1860. godine.

200px-Војислав_Илић2

Foto: Vikipedija

Njegova lirika označila je raskid sa romantičarskom poezijom i obeležena je misaonim skepticizmom.

Pisao je elegične, setne pesme u kojima preovlađuju motivi prošlosti i samoće.

Među najpoznatijim Ilićevim pesmama izdvajaju se: „Zimska idila“, „Jesen“, „Ja ništa više ne verujem“, „Tamara“ i „Istok“.

rts.rs

______________________________________________________________________________

Ispovest

I
Na trošnom čunu, bez krma i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano ja sam upoznao svet:
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi!… Prijatelju dragi,
O mnogom čemu mislio sam ja
O blago onom ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!

Veselo čedo Arkadije cvetne,
On ne zna šta je trnje, šta je kam;
Za kršne klance on je slušô možda.
Ali po njima nije išô sam.

Za njega svet je perivoj od ruža,
Po cveću šeće kao paun mlad,
Njegova duša jezero je mirno,
Njegov se nikad ne koleba nad.

II
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

Triumvir silni, ovladatelj sveta,
Prezire gordo u zanosu sve,
I vojsku svoju žrtvuje i carstvo,
I, grozno pavši, od ljubavi mre.

Akcijum vide neizbrojne žrtve,
Požar galija, porazu i jad
Mnoga je zvezda utrnula tada,
Mnoga je majka zakukala tad!

Čudni su puti kojim strasti vode,
Al’ sve što živi ove pute zna:
Sadašnjost njina nepobedljiv grad je,
Prošlost je njina pepeo i pra’.

Pa kad je tako – tako mora da je!
Zalud je, dakle, kuknjava i plač:
U borbi s njima ne pomaže ništa
Blažena mudrost, očajnički mač.

________________________________________________________________________________

Pesnik Vojislav Ilić

vojislav-ilic-mladji_500x300“Moja duša od detinjih dana,
Stremila je u burnome letu

Nekom čudnom, nepoznatom svetu,
Gde radošću sve živo miriše
I večitom harmonijom diše.”

Mojim prijateljima

Detinji snovi Vojislava Ilića ostali su samo snovi. Radost je bila samo iskra koja tugu pojačava. Njegova stremljenja i nade nije mogao pronaći niti ostvariti u surovom svetu. Gde na ovom svetu “harmonija diše”? Ni danas nema takvog mesta. Samo u nekom malom okruženju radost neko vreme diše, čim iz njega izađeš tmuri se i boli naša mala duša.

Zar da se beži od sveta? Kako god, svi naši pokušaji da “burno letimo”vode nas ka krahu… Čovek i let? Čovek i harmonija? Pusti snovi…Sreća je izgleda privilegija pojedinaca koji ne umeju da vide što se vidi ili koji sa lakoćom neće da vide.

Ako je romantizam došao na naše prostore sa zakašnjenjem, za realizam se to ne može reći. Tek mala vremenska razlika deli nas od uporednog hoda sa evropskim književnim razvojem. Tako se u nas prepliću ili uporedo postoje i romantizam koji je još uvek imao šta da kaže i realizam. Romantičarsko “Ja” polako je postalo preterano, iskazano do kraja počelo je da se izvitoperuje i samim tim tražilo je novu tendenciju u umetničkom stvaranju. Ostaje lepota romantizma, ali joj se pridružuje potreba da se okrene objektivnoj stvarnosti koja će i postati predmet umetničkog stvaranja u realizmu. A da bi se stvarnost videla onakvom kakva jeste potreban je i razvoj kritičkog, analizirajućeg duha.

Vojislav_J._Ilic_rad_Jovana_Pesica_iz_1902-KalemegdanNovo promišljanje uvek je praćeno i traženjem nove izražajne forme koja od sada postaje strožija, preciznija i odgovornija. I dok na evropskoj sceni vladaju Balzak, Stendal, Gogolj, Flober… Turgrnjev, Dostojevki, Tolstoj… na našoj stvaraju Laza Lazarević, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Stevan Sremac, August Šenoa…

Već po ovim poznatim imenima vidi se da je ovo period u kojem dominira proza. Ipak, i poezija nastavlja svoj put, sada kao suprotnost idealizmu i sa značajnom crtom deskriptivnosti u prikazivanju stvarnosti kakva jeste.

Najpoznatiji pesnik ovog doba je Vojislav Ilić, bolna i setna duša beogradska. Rođen je u porodici koja je sva posvećena pesništvu. Otac Jovan je poznat kao pesnik i političar, njegova braća pišu pesme, ali Vojislav se ističe i postaje jedan od najznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti.

Rodio se 1860.godine u Beogradu, u vreme kada poezija Branka Radičevića biva u jeku popularnosti, a samo neki njegovi sledbenici i nadalje stvaraju pesme vredne i nezaboravne. Iako drugačiji, Vojislavljeve pesme osvojile su čitaoce.

Život mu je bio težak, obeležen slabim zdravljem i nesrećnim ljubavima. Gimnaziju je napustio i sam sticao znanja iz domena koja su ga interesovala.

Atmosfera u njegovoj kući bila je na zavidnom intelektualnom nivou: stecište svih viđenijih pisaca i pesnika ( Zmaj, Jakšić, Kostić, Lazarević, Matavulj, Sremac, Nušić…). Ona će po svoj prilici podstaći muzu u Vojislavljevoj duši. U poeziji je našao mir i odlučnost za svoj kolebljiv duh.

…S nebesne visine svoje, ko svetli đenije mira,
Ti si mi pružila liru. I kolebljiv duh
Prenu se od glasa tvoga, i gordo potrese lire
Moj očarani sluh…
Kao zaljubljenik ruske književnosti ( posebno Puškina ), neko će vreme stvarati pod njihovim uticajem, ali će brzo pronaći sebe, svoju sopstvenu i neponovljivu originalnost.

Već sa šesnaet godina objavio je svoju prvi pesmu – baladu “Lepid”. Objavio je pojedinačno svoje pesme u mnogobrojnim časopisima i tri zbirke pesama (1887, 1889 i 1892.godine).

Vojislav je lepo izgledao i bez teškoća osvajao srca devojaka. Uprkos tome, sve njegove ljubavi su bolne. Prva ljubav, lepa glumica Zorka se na očevo primoravanje udala za starijeg od sebe. Druga ljubav Tijana, ćerka Đure Jakšića, završila se brakom. Imali su dvoje dece ali ih sve pokosi smrt. U tugovanju za Tijanom i decom zaljubljuje se u Tijaninu mlađu sestru Milevu, ali ih razdvajaju zbog neodobravanja njihove ljubavi. Nakon toga Vojislav se prepustio kafani u kojoj je boravio gotovo čitav dan. Da bi ga od kafane otrgao otac ga zbližava sa Zorkom, ćerkom svojih prijatelja. Vojislav se ženi, ali ovaj put nakon nekoliko godina zajedničkog života on napušta Zorku i ćerku Svetlanu odlazeći mlad na večni počinak (1894.godine). Svoje je ljubavi opevao kako to čine svi pesnici.

Iako je mlad umro, napisao je veliki broj pesama i bio cenjen kao vrsni pesnik za života.

U svojoj poeziji Ilić je svojevrstan splet klasicizma, romantizma, realizma, parnasovac je i vizionar – simbolista. Veliki je esteta koji pridaje značaj formi, pažljivo bira i sklapa reči stvarajući pesme koje teku kao reka. Njegove pesme obrađuju mitološke motive, prošlost kao brzo prolaženje života, tu je i prizvuk istoka, satira, deskripcija prirode snagom i veštinom vekih slikara, antički motivi… a pred kraj života pojavljuju se i pesma –dve pisane u duhu simbolizma čije vreme tek dolazi.

Ma o čemu pevao Ilić je sudržan i umeren, ali time ne umanjuje veličinu svoje pesme, jer stvara kroz novu, lepu formu i pridružuje se evropskom pevanju. Postaće uzor – učitelj čitavoj generaciji naših poznatih pesnika. Ilić piše uporedo sa našim velikim pripovedačima realizma, a svoju vrednost iznedrio je širokim promišljanjem stvarnosti kojoj nije dovoljna samo sadašnjost već i veličina prošlosti, udaljeni prostori… Ilić piše i o poeziji kroz pesmu…pesma, čemu pesma…

Iz širokok spektra, ali i broja Ilićevih pesama teško je napraviti kratak izbor kojim ću ga predstaviti. Bez obzira na razlike u izboru (vaše ili književnih kritičara) svakom se svojom pesmom predstavlja u svojoj jedinstvenosti te će i svaki izbor biti njegovo primereno predstavljanje.

Imam utisak da nas je Ilić pre svega zaveo rečima oslikanom prirodom, poimanjem života koji je u značajnoj meri obojen tamom te da čovek sam mora da traži svetlost svojih dana. Samo onaj ko vidi tminu potražiće sunce da ga ogreje i smisao na videlu pronađe. Na svetlosti naših teških života ljubav nas u visine nosi…i nije nužno da je mladost na gubitku, a ni pozno doba. Da je sveta koji misli, da je sveta koji voli, nužne bi se tmine ljudske smanjile do manjine. Pustimo ipak da se Ilićeva reč čuje:

“… Ah, šta su snovi i beskrajne želje,
Kad život pada kao tih san!”

Elegija

Svoju prvu neostvarenu ljubav, Zorku, opevao je u pesmi

 Uveo cvet
Ja ljubljah lepu curicu,
Mirisnu, belu ružicu,
Još sinoć moja bejaše,
Jutros je svati ubraše;
Svet mi je sreću odneo,
Zato sam bleđan uveo.

Supruga Tijana činila ga je srećnim i on stvara u velikom nadahnuću. Njegove pesme već tada učinile su ga slavnim. O njoj peva:

Pod nama lisje šuštalo je žuto
Kraj mene, dušo stajala si ti;
Mirna si bila, ah, i ja sam ćut’o,
Obojim nama tužni behu sni…

Njegova sudbina je poput Zmajeve, i tada piše:

A najdraže smrt je pograbila,
Da se meni nikada ne vrate…

Ilić, za razliku od Zmaja, nastavlja da voli i svojoj trećoj ljubavi, Tijaninoj sestri, spevao je ove stihove:

Veče je odavno prošlo…
U šumarcima gustim
Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor,
Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim
Umuko ljudski zbor.

A po obali cvetnoj, mi sami bludimo dvoje,
Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj
Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,
I stidljiv šapat tvoj…

Ljubim te dušo

Veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisno umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi.

Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!

Proleće

Proleće milo na zemlju slazi,
I sunce zdravi polja, breg

Srebrni potok šumno upravlja svetli skok,
I burno mumla i vri – i pada u cvetne ravni
Blaženi tok
Kako je čarobno sve!

Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi:
Da živi nad!

Kad veče je “klone ceo svet”, a u “bajnoj” noći “sve grli mir i san”… Jeste li primetili da je zemlja “okićena cvećem” i da kad zima dođe “pokida sav nakit”, jeste li čuli šapat grana koje se dotiču, jeste li primetili kako grm prkosno stoji a nižu se zime


Kad jesen dođe evo i tuge… Sigirno ste čuli za jauk vetra:

 Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

U poznu jesen

Sivo sumorno nebo…
Sve mračna obori jesen, I sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…

Jesen je i drugačija jer nudi svoje bogate plodove i tada Ilić kaže:
“kako je mamljivo sve!

Jesen

****

Slutnja

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
dragoj dragi ne dolazi.

Kao odziv bojnoj trubi,
Momče jedno smrt ljubi.

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?

Stara pesma

To je stara pesma koju čitam sada
Mračna neka tuga u pesmi je toj;

U njojzi je pesnik o istini pevo,
O istini gorkoj: sve je laž i san

Čudna, mračna pesmo!…

Ti si moju dušu otrovala sobom,
Ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom…ne.

Na kraju ćemo se ispovediti Ilićevom “Ispovešću” kako i dolikuje pre kraja. A nakon toga primerena je samo duboka tišina stvorena bolom i setom velikog pesnika – tražitelja istine.

…U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

O mnogo čemu mislio sam ja –
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!

Slavica Štulić

Izvor:secanja.com

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S