PARADOKSI NAŠEG VREMENA..

(PREVIŠE PRIČAMO, PREMALO VOLIMO…)

Paradoks našeg vremena je da imamo veće zgrade,
ali kraće živce; šire puteve, ali uže vidike;

Foto ilustracija: Bora*S

trošimo više, a imamo manje;
kupujemo više – uživamo manje;
Imamo veće kuće, a manje porodice;
više udobnosti, a manje vremena;
imamo više diploma, ali manje razuma;
više znanja, a manje rasuđivanja;
više stručnjaka, a još više problema;
više znanja u medicini, a sve manje zdravlja.

Pijemo previše, pušimo previše,
trošimo nepromišljeno, smejemo se premalo,
vozimo prebrzo, olako se ljutimo,
prekasno ležemo, ustajemo umorni,
čitamo nedovoljno, gledamo TV suviše.
Molimo se retko. Uvećali smo naše posede, ali smo umanjili naše vrednosti.
Previše pričamo, premalo volimo,
prečesto mrzimo.

Naučili smo kako da preživljavamo,
ali ne i kako da živimo.
Dodajemo godine životu, ali ne i život godinama.
Putovali smo na mesec, a problem nam je otići preko ulice i
upoznati novog komšiju.

Zagospodarili smo vanjskim prostorom,
ali ne i unutrašnjim.

Napravili smo velike, ali ne i bolje stvari.

Džordž Karlin

---

 

NARUŠAVANJE PRIRODNOG RITMA SNA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje skazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam. Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Foto ilustracija: Bora*S

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo.

Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan. Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.

„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao.

Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja. „Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija; Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Mala deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“.

Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju. Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000.

Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse. Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.
(Tanjug)

---

 

SIMPTOMI DANAŠNJEG STANJA ČOVEKA…

Kako ne biste imali dileme o onome o čemu ćemo ovde govoriti, kao i to da li je cela priča odgovarajuća za vas, navešću vam jednu “malu” listu problematičnih stanja (kažem “malu” jer problema ovakvih i sličnih ima mnogo više) tipične osobe kojoj je namenjen ovaj tekst.

Ne morate imati sve navedeno da biste se “kvalifikovali” za ovo što sledi, ali ukoliko se u većini tačaka pronalazite, onda na ovom putovanju imate obezbeđeno mesto.

Ilustracija: autentikon

Dakle, evo liste tipičnih problema koje imamo u vidu za ovo izlaganje:

-Preterana osetljivost na kritiku
-Auto “guilt-trip” (često okrivljavanje sebe)
-Emotofobija (strah od negativnih emocija)
-Osećaj odgovornosti za tuđa stanja i ponašanje
-Toksični sram i stid
-Preterani self-monitoring
-Nestabilne “propustljive” ego-granice (veoma osećate ono što drugi oko vas osećaju)
-Strah od vezivanja i intimnosti – ili prevelika potreba za intimnošću
-Jaka separaciona anksioznost i strah od promena
-Manjak vere u sebe i svoje sposobnosti
-Manjak motivacije i ambicije, mentalna blokada
-Opšte sniženo samopouzdanje
-Prokrastinacija (odlaganje obaveza)
-Snižena mogućnost donošenja odluka i često traženje tuđe pomoći
-Izbegavanje snošenja odgovornosti
-Generalna hipersenzitivnost i emocionalna osetljivost
-Privlačenje emocionalnih vampira
-Osećaj konstantnog umora, iscrpljenosti, nevoljnosti
-Optužuju vas da ste “naporni” (ili emocionalni vampir)
-“People-pleaser” sindrom (trudite se da stalno ugađate drugima)
-Kompenzatorno-projektivna agresivnost i bes prema ljudima
-Strah od autoriteta ili pobuna protiv autoriteta
-Izbegavanje konflikata ili konstantno “traženje svađe”
-Nemogućnost da se kaže “ne” – ili izrazito negativistično-kritički nastrojeno ponašanje
-Čest osećaj “hodanja po ljuskama jajeta” sa određenim ljudima
-Preterana zavisnost od tuđeg mišljenja
-Fizičko izolovanje od ljudi i povlačenje u sebe
-Mentalna izolacija (prečesto fantaziranje i povlačenje u svet mašte)
-Socijalna anksioznost i socijalna fobija
-Osećaj da smo “lažni”, izveštačeni, itd.
-Invertovani narcizam (privlačenje narcisoidnih osoba i traženje kritike)
-Odbrambeno narcisoidno ponašanje i egocentričnost
-Potisnut bes i agresivnost
-Emocionalni flashback-ovi
-Regresija i infantilnost
-Paranoidne misli i strahovi
-Depresija, anksioznost, psihosomatske tegobe
-Zloupotreba supstanci (alkohol, tablete za smirenje i slično).

Neki koji ovo čitaju će sada reći “da li je moguće da se ovde pronalazim skoro 100%?” kao i “da li je moguće da postoji veoma veliki broj osoba koji imaju skoro identične probleme poput mojih?”. Odgovor je: moguće je, zato što je ovo sindrom tzv. neautentičnog života.

Ovakav sklop ličnosti i stanja je u ogromnoj većini proizvod jednog globalnog stanja bića, za koje možemo upotrebiti termin “rascepljenost“. Na površini bića formira se jedna maska, persona, koja je sistematski izgrađivana tokom dugog perioda socijalizacije i vaspitanja, a koju mi tokom velikog dela svog života pogrešno nazivamo „sobom“ i govorimo „to sam ja“.

Identifikujemo se sa ovom lažnom slikom o sebi koju imamo i koja nam je na neki način nametnuta od strane okoline. Međutim, to samo po sebi ima za posledicu podelu u biću, gde jedan deo biva postavljen na kormilo, a drugi biva potisnut i skrajnut u stranu.

Upravo taj potisnuti deo nam sve vreme govori da to što mi trenutno jesmo, nije ono što mi zapravo autentično jesmo i da ne živimo život kakav bismo želeli. Taj deo nas nam te poruke najčešće šalje kroz osećaje anksioznosti, depresije, krivice, pa i napade panike, košmarne snove, ali neretko i kroz otvoreni unutrašnji dijalog, situacije gde zapravo čujemo taj unutrašnji glas koji nam govori da nešto nije u redu i da ovakva egzistencija nema konkretnog smisla.

Osećamo bazično nezadovoljstvo sobom i životom. Taj deo nas je naše autentično ja, pravo ja, koje je godinama bilo potiskivano na uštrb formiranja te spoljašnje maske koja zadovoljava tuđe potrebe i očekivanja, ili se pak otvoreno buni protiv njih. Zatvoreno je u ljusku i izolovano od ostatka bića, jer je u jednom trenutku tako želela okolina.

Anksioznost koja je proizvod vapaja autentičnog “ja” se naziva autentična ili egzistencijalna anksioznost. Termin „egzistencijalna“ se ovde ne odnosi na materijalni domen nego na metafizičko i psihološko pitanje smisla egzistencije, odnosno postojanja i svrhe naših života na ovom svetu. Ono što najviše pokreće čoveka je ostvarivanje njegovih potencijala i smisla postojanja, što podrazumeva ostvarivanje adekvatnih intelektualnih, emocionalnih i duhovnih potreba.

Usled toga što je biće rascepljeno na više delova, od kojih je većina lažna, spoljašnja maska izgrađena usled nužnosti interakcije sa okolinom – koja je takođe masovno neiskrena, lažna i neautentična – glavni osećaj koji leži u dubini egzistencijalne anksioznosti je osećaj besmislenosti, praznine, nepripadanja, nesvrsishodnosti, beskorisnosti.

Jasno nam je sada da je ovaj osećaj besmisla prisutan zato što je to „ja“, sa kojim se u datom trenutku identifikujemo, zapravo formirano na premisama udovoljavanja tuđim očekivanjima u našoj prošlosti ili u našoj trenutnoj sredini koja, po svemu sudeći, u većini slučajeva nisu bila adekvatna, realna, iskrena i nisu polazila od tačke autentične komunikacije. Duboko u sebi osećamo nezadovoljstvo sa samim sobom; ali, ako malo bolje pogedamo, to nezadovoljstvo je zapravo usmereno ka onom lažnom i površinskom identitetu.

Naravno da će život koji se živi na premisama koje nisu realne i autentične i gde se naše pravo biće sputava, ne dolazi do izražaja, naše prave želje, ambicije i potrebe skrajnute i potisnute, delovati manje ili više besmisleno i prazno. Potreba za iskrenom i autentičnom interakcijom sa svetom je u dubini naših bića, ali većina nas je to potisnula – čak je očigledan i strah od toga, bežanje u svetove još veće laži, obuzimanja raznoraznim aktivnostima, supstancama, površnim odnosima, a sve radi izbegavanja odgovornosti življenja autentičnog života i suočavanja sa svojim pravim „ja“.

Naravno, strah je u ovom smislu prirodna posledica sistematskog uslovljavanja na određen način života, ukalupljivanja u već spremne modele ličnosti i dimenzije komunikacije sa okolinom, a često i kažnjavanja usled pokušaja ispoljavanja svojeg autentičnog bića i iskrenih potreba, želja, stavova, mišljenja i emocija.

Strah od autentičnog je usađen u nas i čak smo naučeni da sami sebe vraćamo sa puta istine u svet laži, svesno ili nesvesno. Dubinski osećamo da nešto tu nije kako treba. Pitanje koje sada trebamo postaviti je zašto i kako dolazi do ovakve situacije? Odgovor je kompleksan i višestran, a mi ćemo se truditi da pokušamo da proniknemo u srž problema, jer nemamo drugog izbora ukoliko želimo da promenimo naše živote.

S jedne strane, ta rascepljenost je istovremeno i uzrok i simptom jednog veoma specifičnog seta mehanizama u našim umovima, koji je prisutan u nama od našeg detinjstva i koji u velikoj meri oblikuje različite osobe u isti kalup. Ovaj paradoksalni skup mehanizama se naziva “unutrašnji kritičar” i predstavlja deo nas koji nas kažnjava, usmerava, govori šta je dobro a šta loše, koliko smo vredni a koliko ne, itd. Ali zašto paradoksalni? S jedne strane zato što nas on kritikuje i izaziva osećaj nezadovoljstva sobom, tera nas na promenu.

Međutim, njegova kritika je ogromnim delom usmerena ka našem autentičnom biću, a u korist one maske i persone na površini. On je prirodan i po svemu sudeći, nužan deo uma osobe koja želi da funkcioniše u civilizaciji i može da nas usmeri u smeru veće autentičnosti i nalaženja smisla, ali kada je razvijen kako ne treba, unutrašnji kritičar postaje toksičan i patološki – postaje naš progonitelj i neprijatelj.

On je deo nas koji nas konstantno kontroliše i kritikuje, pružajući nam osećaj da nešto radimo ili da smo uradili pogrešno ili nedovoljno dobro u najboljem slučaju. On je “policajac” koji drži autentično “ja” u ćeliji duboko u nama i ne dozvoljava našem pravom, iskrenom biću da se ispolji u punoj meri (ili mu ne dozvoljava uopšte). Disfunkcionalan unutrašnji kritičar nas tera da se osećamo neadekvatno sami sa sobom i učestvuje u stvaranju negativne slike o sebi, koja dalje parališe čitavo biće i tiranijom ga saterava u mentalni ćošak.

Ovako predstavljen, on je takođe odvojen (“otcepljen”) deo našeg uma, ali ga percipiramo kao deo nas tokom “unutrašnjeg dijaloga” (kada se obraćamo “sami sebi”) i samim tim je, kao što smo rekli, i simptom unutrašnje neitegrisanosti i podeljenosti. Kao što ćemo videti kasnije, ovaj mehanizam se oblikuje tokom vaspitanja i interakcije sa okolinom.
(Nastavak u sledećem tekstu.)

Napomena: tekstovi su serijske prirode, nisu individualni već povezani u smisleni celinu. Kako biste bolje razumeli celo izlaganje, pročitajte i prethodne tekstove.
Izvor: autentikon

---

 

DOK TRČIMO DO CILJA…

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Foto ilustracija: Bora*S

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.

To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić

---

 

SUŠTINA PRIRODNOG NAČINA ISHRANE…

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

“Biljka izvlačenjem vode, minerala i drugih jedinjenja iz zemlje uz dejstvo toplote i svetlosti kroz fotosintezu i druge biohemijske procese transformiše tu materiju u živu tvar kojom gradi sopstveno živo biće.

Foto ilustracija: Bora*S

Tako oblikovana živa tvar postaje hrana i čoveku i pojedinim životinjskim vrstama.

Dalje, životinje mesožderi će za hranu uzeti životinje biljojede ili pak druge životinje mesoždere i daljom transformacijom oblikovati druga živa jedinjenja koja sačinjavaju njihovo biće.

Čovek je na kraju lanca stvaranja i na kraju lanca ishrane, što ga čini bićem koje u sebi sadrži svaku tvar Zemlje te stoga je i neminovno da svaku potrošenu tvar dopuni novom količinom, a tvari su sve rasute u bićima koja život nose.

Da li ovo znači da bi čovek mogao pojesti svaku biljku i svaku životinju? Delimično da, međutim, kao što je več naglašeno, čovek nije razvijen tako da može funkcionisati kao biljojed ili mesožder, ali kao spoznajno biće može pristupiti procesu transformacije pojedinih vrsta hrane pripremajući je do stvaranja oblika koji je pogodan da se iz njega preuzmu svi Elementi i druge neophodne supstance.

Isto tako ne znači da čovek treba da juri kroz život za svakom biljkom ili životinjom koja postoji, već je dovoljno da se odredi po vrstama njihovim i potrebama svojim.
Tu je ustrojstvo takvo da postoji unutrašnji regulator potreba kojeg čovek treba da postane spoznajno svestan.

Uz to treba znati da svaka biljka i svaka životinja može biti hrana koja gradi i održava telo, ali isto tako može biti i otrov koji telo razara, ili pak lek koji bolest zaceljuje kada se javi usled nekog unutrašnjeg poremećaja.

Kako funkcioniše proces ishrane?

Da bi se svaki Element snabdeo neophodnim rezervnim supstancama, preporučuje se ishrana raznovrsnom hranom koja sadrži osnovne materije Elemenata. Ako bismo se celog života ograničili na istovrsnu hranu, naše telo bi se svakako razbolelo, što znači da bi takva vrsta hrane proizvela nesklad u organizmu.

Preko rastvaranja hrane procesom sagorevanja uz pomoć vazduha, Elementi dobijaju hranljive supstance i tako se održava njihova aktivnost. Ovo je suština prirodnog načina čovekovog života.

Ako nekom Elementu ponestane goriva, to se odmah oseti u delovanju funkcija koje od njega zavise.
Ako u našem telu pojačano deluje Element Vatre, mi osećamo žed, ako preterano deluje Vazduh osećamo glad, Element Vode izaziva osećaj hladnoće, a Element Zemlje stvara umor.

S druge strane, i svako prezasićenje Elementima izaziva pojačano delovanje u telu. Višak Vatre stvara želju za kretanjem i aktivnošću. Voda pojačava procese lučenja. Prezasićenje Vazduhom (nadutost) ukazuje da moramo biti umereniji u uzimanju hrane. Prezasićenost Elementom Zemlje utiče na smanjenje polne aktivnosti.

U svojoj aktivnoj i pasivnoj polarnosti električne i magnetne struje, sa hemijske, a i sa magijsko alhemijske tačke gledišta, imaju zadatak da stvaraju kisele i bazne spojeve u svim organskim i neorganskim telima.
U aktivnom smislu oni su graditeljski, a u negativnom smislu su rušiteljski, rastvarački i razjedinjujući.

Sve ovo objašnjava osnovne biološke funkcije u telu. Njihov krajnji ishod je kruženje života, koji nastaje, buja, sazreva i nestaje. To je smisao evolucije svega stvorenog.

Uputstva za pravilnu ishranu

Sposobnost prepoznavanja osnovnih elementarnih simptoma u organizmu je osnovni regulator u procesu ishrane koji treba da bude merilo u odabiru hrane i u kvalitativnom i u kvantitativnom smislu.

No, postavlja se pitanje kako čovek da zna koji Elementi i kakve supstance preovlađuju u celokupnoj raznolikosti biljnog i životinskog sveta. moguće je kroz primenu znanja osnovne Magije Elemenata koja počiva na principima polarnosti kao što su toplo-hladno, suvo-vlažno, tvrdo-meko i slično. Takođe, osnovna Magija Elemenata daje i uputstva za pravilnu ishranu koja su prvenestveno namenjena običnom čoveku, ali su i dobar vodič kroz proces spoznaje.

Primenom ovih osnovnih postulata za pravilnu ishranu koja se zasniva fundamentalnim principima Spoznaje i Univerzalnih Zakona, stvara se osnova za čistu, zdravu i funkcionalnu ishranu čoveka kroz ceo život.

Zanemarivanje ovih osnovnih uputstava i smernica za ishranu u svakodnevnom životu, sasvim izvesno dovodi do niza poremećaja, prvenstveno u metabolizmu, a može biti i uzročnik pada opšteg imuniteta i podložnosti rarznim oboljenjima.
U energetskom smislu dovodi do nesklada u radu vrtložnih energetskih centara u oganizmu, remećenja prirodnih procesa i pada opšte sposobnosti bića.

Opšti deo o namirnicama
Opšta raznovrsnost namirnica

Raznovrsnost podrazumeva različitost namirnica koje se koriste u ishrani, međutim opšta raznovrsnost se odnosi na sve namirnice biljnog i životinjskog porekla sa svih geografskih područja na planeti.

U stara vremena magovi su putovali i u veoma udaljene krajeve da bi samo ubrali jedan cvet, ili bi posredstvom trgovaca karavanima nabavljali najrazličitije namirnice iz svih krajeva sveta.

Danas je mnoštvo namirnica prilično dostupno, ali postoji i mnogo toga što čovek u svom životu nikada nije okusio, i to ne samo iz udaljenih krajeva sveta, već i onoga što u svom neposrednom okruženju ima.
Ne zaboravite da raznovrsnost podrazumeava sve, pa makrar to bilo i samo jedanput u životu.

Preovlađujuće namirnice

Preovlađujuće namirnice u ishrani čoveka su one namirnice koje se nalaze u njegovom širem neposrednom okruženju. Ako ste rođeni i živite u istoj zemlji (podrazumeva se relativno područje šireg regiona) 80% namirnica mora biti poreklom iz zemlje u kojoj živite, a 20% bi trebalo da budu namirnice iz ostalih krajeva sveta.

Foto ilustracija: Bora*S

Danas, u eri brzog transporta roba, na ovo pravilo veoma mali broj ljudi obraća pažnju.

Ako živite, recimo u širem regionu jugoistočne Evrope (kontinentalni deo), bez obzira što volite, mediteransko ili tropsko voće, banane, narandže, ananas, grejp, nar i slično voće, ono ne može biti okosnica vaše svakodnevne ishrane, a da pri tom veoma malo ili gotovo nimalo ne jedete jabuke, kruške, šljive, breskve i ostalo voće zemlje u kojoj živite.

Potrebno je s vremena na vreme okusiti neki specijalitet iz Kine, Meksika, Arabije ili bilo koje zemlje sveta, ali to ne sme biti preovlađujuća ishrana, što je danas veoma čest slučaj kod takozvanih „obožavalaca“ ove ili one „tradicionalne kuhinje“.

Ukoliko promenite mesto svog boravka, naročito ukoliko je novo mesto življenja sa drugačijom klimom, na samom početku ove promene odnos količina namirnica u ishrani bi trebao biti uravnotežen i to 40% namirnica treba zadrižati iz zemlje u kojoj ste živeli, a 40% iz zemlje u koju ste se doselili.

Prelazak treba vršiti postepeno do potpunog prelaska na ishranu novog podneblja. Ovaj proces postepene transformacije ishrane traje okvirno oko 30 dana, a preporučuje se da traje i do 90 dana naročito ukoliko se preseljenje odnosi na zemlju sa potpuno drugačijom klimom. 20% namirnica i dalje treba da podrazumeva najrazličitiju hranu sa svih meridijana.

Razlog za ovakav proporcionalni odnos između preovlađujućih i nepreovlđujućih namirnica jeste usklađivanje pulsirajućeg zračenja sopstvene energije sa pulsirajućim zračenjem podneblja, čime se stvara skladan simbiotički odnos bića sa okruženjem.

Proporcionalni odnos namirnica „tvrde“ i „meke“ hrane

Pod namirnicama „tvrde“ hrane podrazumevaju se one namirnice u kojima preovladjuju Elementi Zemlje i Vatre. To su meso i sve prerađevine od mesa, kod biljaka to su stablo, korenje, krtole, zeleni plodovi i seme, takođe, u ovu grupu namirnica spadaju i sve vrste gljiva.

Namirnice „meke“ hrane su one u kojima preovlañuju Elementi Vode i Vazduha. To su svi spoljnji životinjski produkti (mlečni proizvodi, jaja), zatim životinjka mast i biljna ulja, a od delova biljaka su listovi, cvetovi, zreli plodovi, mlado neoformljeno seme, klice i mladi izdanci cele biljke.

Foto ilustracija: Bora*S

Proporcionalni odnos namirnica tvrde i meke hrane treba da bude 30% tvrde i 70% meke hrane.
U ovih 70% meke hrane spada i sva voda i druga pića koja se piju u toku dana. Razlog za ovakav procentualni odnos je proporcionalnost prema sastavu ljudskog tela koje čini 70% vode i 30% ostalih „tvrdih“ supstanci.

Proporcionalni odnos „neobrađenih“ i „obrađenih“ namirnica

Neobrađene namirnice su sve one namirnice koje se koriste onako kako se nalaze u prirodi, u svežem stanju. Obrađene namirnice su one koje su potvrgnute nekom od termičkih procesa zagrevanjem ili smrzavanjem, i namirnice koje su podvrgnute nekom od prirodnih procesa konzerviranja, bilo da je reč o sušenju, prirodnoj fermentaciji ili fermentaciji u vodi (kišeljenje).

Odnos neobrađenih i obrađenih namirnica u svakodnevnoj ishrani traba da bude uravnotežen, u odnosu 50% prema 50%. Ova proporcionalnost se odnosi na ukupnu količinu potrebne hrane u jednom danu. Priroda tvrde hrane je takva da se ona uvek podvrgava obradi kako bi se prilagodila metabolizmu čovekovog organizma. Samo u malim količinama i povremeno ona se može koristiti kao neobrađena hrana. Izuzetak su jedino gljive.

Kad je reć o mekoj hrani, ona se može koristiti kao neobrađena i kao obrađena hrana, a preporučuje se uravnoteženost u njihovoj upotrebi.

Napomena o obrađenim namirnicama: Treba voditi računa o tome da se prilikom svake obrade namirnica menja njena osnovna struktura u smislu povećanja ili smanjenja njene „tvrdoće“.
Kuvanjem ili fermentisanjem se smanjuje tvrdoća hrane, dok se prženjem, pečenjem ili sušenjem povećava njena tvrdoća.
Ova napomena je važna kako bi se vodilo računa o proporcionalnosti u odnosu tvrde i meke hrane.

Proporcionalni odnos izmenu namirnica biljnog i životinjskog porekla

Foto ilustracija: Bora*S

Prporcionalni odnos između namirnica biljnog i životinjskog porekla ne postoji. Razlog za ovo je u tome što ne postoji dijametralna suprotnost u energetskoj vrednosti Elemenata obe grupe namirnica.

Takoñe, treba naglasiti da neke supstance koje sadrži meso se mogu naći u istom ili sličnom obliku i količini i u nekim namirnicama biljnog porekla, ili obrnuto.

Ovo znači da bi se recimo meso moglo izbaciti iz ishrane na duži vremenski period, ukoliko se koriste spoljni produkti životinjskog porekla (mlečni proizvodi, jaja) i uz adekvatnu zamenu, pre svega gljivama i nekim drugim biljnim vrstama koje su po svom sastavu supstanci slične mesu. Ovo saznanje se smatra glavnim adutom zastupnika vegetarijanske ishrane.

Međutim, postoje izvesne supstance, naročito, pojedini enzimi koje sadrži meso, a koje ne sadrži nijedna biljka. Iz tog razloga se ne preporučuje potpuni vegetarijanski način ishrane.

Ovaj odnos takođe u mnogome zavisi i od klimatskih uslova podneblja u kome se živi, samog načina života i vrste aktivnosti i poslova koji se svakodnevno obavljaju.“

Izvor: Iz knjige „Ogledalo duse“

---

 

NESANICA ZBOG VETRA…

KAKO VREMENSKE PRILIKE UTIČU NA ZDRAVLJE

Nagle promene temperature vazduha, a samim tim i atmosferskog pritiska i vlažnosti vazuha, utiču na stanje ljudskog organizma.

Ove oscilacije na svojoj koži osećaju svi: i stari i mladi i bolesni i zdravi. Niko nije pošteđen.

Evo kako pojedine vremeske prilike utiču na ponašanje i zdravlje ljudi.

Plavetnilo podiže samopouzdanje
Vedro nebo utiče pozitivno na raspoloženje. Samopoštovanje i sampouzdanje su znatno veći, ljudi odvažniji.

Grmljavina donosi olakšanje
Kiša i grmljavina donose olakšanje, i to ne samo zato što podižu pritisak nakon teško izdrživog vremena u ciklonu ( sistem niskog vazdušnog pritiska), nego i zato jer je vazduh prepun negativno nabijenih jona. Oni čiste vazduh i popravljaju raspoloženje.

Oblaci pogoduju ispitima
Studenti tokom oblačnih dana više pažnje posvećuju učenju, dok su tokom sunčanih dana zaokupljeni društvom.

Nesanica zbog vetra
Kod jedne od tri osobe vetar ima veliki uticaj na zdravlje. Utiče na glavobolje, depresije i nesanicu, a češće su i pojave prehlade, gripa i upala kože. Topli vetrovi pogubno deluju na raspoloženje. Niži pritisak vazduha usporava mentalne aktivnosti i skraćuje pažnju i pamćenje. Bolovi u zglobovima i simptomi osteoartritisa jači su kad su pritisak i temperatura vazduha niski, a tada raste i broj porođaja.

Visok pritisak izaziva migrenu
Sunčani dani s niskom vlažnošću vazduha većini ljudi su najugodniji. Ipak, visok vazdušni pritisak koji se najčešće povezuje s vedrim vremenom i još vedrijim raspoloženjem, može izazvati migrene – naročito ako pritisak naglo poraste.

Oluja – kriza za reumatičare
Oluju će prvi osetiti reumatičari. Promene vremenskih uslova su karakteristične kod reumatskih oboljenja. Glavne tegobe ove grupe pacijenata su bol, ukočenost zglobova i mišića, smanjena radna aktivnost i nervna labilnost, što se najčešće javlja pod uticajem frontova, povećanjem vlage i pada atmosferskog pritiska.

Nagli porast pritiska otežava disanje
Za hronične bolesnike s respiratornim i kardiovaskularnim problemima nepovoljni su nagli prodori hladnog vazduha, praćeni jakim i mahovitim vetrom kao i naglim porastom vazdušnog pritiska.

Atmosferski frontovi slabe koncentraciju
Poremećaj atmosferskog elektromagnetnog polja, do kojeg dolazi tokom prelaska atmosferskih frontova, slabi koncentraciju. Iz tog razloga su u takvim danima češće nezgode na poslu i u saobraćaju.

Moždani udari zbog niskog pritiska vazduha
Najveći broj moždanih krvavljenja nastaje kod povišene spoljašnje temperature, relativne vlažnosti iznad 40% i nižeg atmosferskog pritiska (ispod 1010 mbara). Utvrđeno je da preko 80% bolesnika sa povišenim arterijskim pritiskom i glavoboljom oseća tegobe i dva dana pre promene vremena. Smatra se da je za pojavu moždanih udara najopasniji prodor hladnog fronta u letnjim mesecima.

Izvor: Nadlanu.com

---

 

PODEŠAVANJE NAŠEG BIOLOŠKOG SATA…

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje kazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam.

Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo. Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan.

Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.
„Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao. Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja.
„Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“. Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju.

Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000. Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse.

Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.  (Tanjug)

---

 

MALI PRIRUČNIK ZA ŽIVOT…

„Većina nas zna šta je potrebno činiti da nam život bude ispunjeniji i korisniji, ali ponekad to zaboravljamo.” rekao je nekom prilikom  Heriet Džekson Braun američki pisac, autor poznate knjige „Mali priručnik za život“ (Life’s Little Instruction Book).

Zato, već od sutra, na samom poćetku Nove godine redovno i nežno podsećajmo sebe na one jednostavne stvari koje, ako ih radimo dobro i u duhu ljubavi, mogu značajno da nam unaprede život.

Dobro pazimo na one koje volimo i one koji nas vole. Budimo odani, velikodušni, zahvalni na svemu što imamo i nemamo. Odvažno radimo na svom ličnom napretku, ali i nesebično podelimo svoja znanja i podučimo decu i ljude oko sebe. Posmatrajmo što češće izlaske i zalaske sunca, talasanje žita i trava. Slušajmo što češće poj ptica, žubor i mreškanje voda, šumove šuma. Zabeležimo lepotu oko nas rečima, crtežima, fotografijama, filmovima. Podelimo kad god možemo. Blago dodirnimo i snažno zagrlimo.  Opraštajmo i sebi, ali i drugima. 

I najvažnije, zdravi, zdravi TAMOiOVDE budimo.

Srdačno,

Bora*S 

---

 

L J U B A V…

Džon Zerzan, Ljubav

Vrtoglavica tehnološkog moderniteta izaziva sve jače osećanje ništavila. To svakako primećujemo u direktnom osećajnom iskustvu, ne samo na planu misli. Frederik Džejmson je još 1984. pisao o „iščezavanju afektivnog“ iz ambijenta postmodernog društva, o emocionalnom sužavanju ili povlačenju. Opšte istanjivanje i zaravnjivanje zahvata ceo teren ljudskosti.

Naše afektivno stanje čini samo tkivo i građu naših života. Nema ničeg što bismo mogli doživeti neposrednije od naših osećanja. To je nešto konstitutivno, ono što nam daje „osećaj“ sveta, što nas istinski povezuje sa stvarnošću. Osećanja su kulturne činjenice, u mnogo većoj meri nego ideje.

U tom duhu Lisjen Fevr je predlagao rad na istoriji senzibiliteta (1938, 1941), a Ana Vinsent-Bifo napisala Istoriju suza(1986). Zar naše strasti ne čine samo jezgro našeg postojanja?

Svaka kultura je razvijala posebnu emocionalnu klimu; svaka politička borba je u isti mah i afektivna. To, naravno, važi i za borbu protiv stampeda civilizacije. Stvari prvo osećamo, pre nego što ih shvatimo ili u njih poverujemo; tako doživljavamo i hegemoniju i njena zlodela. Čak je i Adam Smit, u svojoj prvoj knjizi, Teorija moralnog osećanja (The Theory of Moral Sentiment, 1759), u osećanjima video nit od koje se ispreda celokupno društveno tkivo. Sve to zaista nisu neka izuzetna otkrića; ipak, suviše često se ponašamo kao da oblast afektivnog nema nikakav stvarni značaj.

Ono što nazivamo razumom i razmišljanjem samo su nešto prefinjeniji izrazi naših strasti. Antonio Damasio tvrdi da „svest počinje kao osećanje; veoma posebno osećanje, svakako, ali opet pravo osećanje“. (1999, str. 312) Njegova knjiga napada razdvajanje na duh i telo, koje je od suštinskog značaja za život u masovnom društvu.

Izloženi smo tolikim debilizujućim razdvajanjima: ljudi od prirode, rada od igre, da navedem samo neka. Sve više se udaljavamo od fizičkih senzacija, od direktnog iskustva. Osećanja su utelovljena; ali, šta se dešava s kontekstom utelovljenja? Izolacija je sve veća, a društvene spone sve slabije. Prijatelji se zamenjuju za one „mrežne“, dok procenat jednočlanih domaćinstava u svim razvijenim zemljama stalno raste. Gde je uopšte dom? Prema Bodrijaru, subjekt iščezava, a društvo više ne postoji.

Sve to dobro osećamo, uprkos tome što dominantna kultura, lišena svake dubine, nastoji da naše emocionalno jezgro svede na površinu i tako ga izobliči po sopstvenoj slici, kao što upozorava Džejmson. To jezgro je sama naša utelovljenost, možda najjače uporište otpora. Kada ono ne bi postojalo, gorke li ironije, ne bismo se osećali toliko bolesno. Ne bismo bili tako živo svesni prepuklog srca ove moderne praznine. Ne bismo toliko strepeli i patili.

Zbornik Afektivni preokret (2007) već u naslovu održava aktuelnu svest o središnjem kulturnom značaju emocija. Ipak, uvod komuniste Majkla Harta (koautora Imperije), služi više kao primer dominantne paradigme nego kao korisna korekcija. Njegova levičarska posvećenost industrijskom Progresu ključni je aspekt masakra koji se sprovodi nad unutrašnjom prirodom. To može biti samo problem, nikako rešenje.

Naša tela nose u sebi neprekidnu istoriju ljubavi i patnje; ona su neposredni svedoci svega što nas pokreće. Ljubav, kako je govorio Kjerkegor, daje sav značaj životu koji poznajemo. Volimo i brinemo pre nego što naučimo da bilo šta izrazimo rečima. Kao što kaže Martin Amis, „Ljubav se dokazala kao naš jedini trajni aspekt, dok se svet okreće naglavačke, a ekran zamračuje“. (The Times, 06. 11. 2006)

Ali, neuspeh ljubavi, u savremenom društvu, toliko je očigledan i bolan; o tome, na primer, govore i romani Mišela Ulebeka. Anarhistički pisac, Tom Robins, insistira: „Postoji samo jedno ozbiljno pitanje; ono glasi: Ko zna kako naterati ljubav da ostane?“ Možemo se slobodno složiti s rečima iz starozavetnog Propovednika, da je „pravi prijatelj melem života“. (6:16) Ali, gde su prijatelji? Opadanje prijateljskih veza u SAD poslednjih decenija dobro je dokumentovano (na primer, McPherson, Smith Lovin i Brashers, Društvena izolacija u Americi, American Sociological Review, jun 2006).

Upravo tu radikalna teorija doživljavala neuspeh ili se čak i ne oglašava. Zašto je u središtu pažnje „žudnja“ (ili „zavođenje“, kako to u još otuđenijem obliku izražava Bodrijar), a ne ljubav? Bel huks kaže: „Kada sa svojim vršnjacima pričam o ljubavi, svi kao da se odseku od straha“. (Sve o ljubavi, str. xix) Ipak, potreba za ljubavlju i dalje opstaje u ovoj duhovnoj pustinji, u ovoj kulturi sve zatvorenijoj za ljubav.

Suprotnost ljubavi, naravno, nije mržnja, nego ravnodušnost, taj zaštitni znak postmodernog cinizma i pomodarstva. Sve do sada, svi su se klanjali životu podređenom proizvodnji i isušujućim vetrovima tehnokulture. Ali, treba ponovo zaroniti do najvećih dubina naših odnosa, uprkos vladajućem plićaku, u kojem je sve deluje tako nestalno i na raspolaganju. Ono do čega treba doći je ljubav neostvarenog potencijala našeg afektivnog, aktuelnog bića, kako u sebi, tako i u drugima.

Naravno, na tom putu čekaju nas mnogi ćorsokaci i klopke. Na primer, seksističke predrasude koje tako često romantičnu ljubav sateruju u granice patrijahalne, muški definisane kulture. Ili suviše izražena sklonost religiozne ljubavi da osporava svet, njena težnja da se odrekne autentične individualnosti u korist pogubnog poistovećivanja, koje pre negira nego što prihvata drugost.

Ako je osećanje oblik ponašanja, ljubav je svakako oblik delovanja i temeljni mentalni proces. Ona je od ključnog značaja za naš emocionalni razvoj; od nje dobijamo snagu potrebnu za širu komunikaciju sa svetom. Ljubav oslobađa i daje smisao; ona naglašava velikodušnost i darivanje; poklon kao suprotnost neumoljivoj sadašnjici, kao znak pravog života.

Lis Irigaraj odlično primećuje: „Poklon nema cilj. Nema zašto. Nema nameru. Dar je dat. Pre bilo kakve podele na darodavca i darivanog. Pre pojave odvojenih identiteta davaoca i primaoca. Čak i pre samog poklona.“ (Elementarne strasti, 1982)

Govoriti o onome što može biti dato može biti i podsetnik na ono što nam je oduzeto. Tokom 1950-ih, Lorens van der Post je bio u kontaktu s ljudima koji su sav svoj posed nosili u jednoj ruci. Pisao je o „predivnom smehu Bušmana, koji dolazi pravo iz stomaka, kakav nikada nećete čuti među civilizovanim ljudima“. (Izgubljeni svet Kalaharija, str. 244) Kakav podvig, izbrisati tu jednostavnu, a opet tako duboku radost življenja. Frojdov psihoanalitički cilj bio je da neurotičnu bedu promeni u „normalno“ nezadovoljstvo: Lakanov da analitičare nauči kako da budu ojađeni kao i svi ostali.

Zapanjuje koliko se malo pojmovi kao što su patnja, strepnja i tuga spominju u psihološkoj literaturi (videti, Ronald Miler, Suočavanje s ljudskom patnjom, 2004). To se smatra nebitnim s teoretskog stanovišta, za niz pukih simptoma, koji se mogu klasifikovati i pomoću „manje emocionalnih“ deskripcija. Simon Veil je išla u fabrike da bi bolje shvatila patnju. Fabrike su i dalje tu, ali patnja je danas, u ovom izmeštenom, sintetičkom društvu, svakako postala opštija. Ilejn Skeri je u mučenju videla „minijaturni izraz sveta ili civilizacije“. (Telo u mukama, 1985, str. 38) Posttraumatski stres, koji je prvobitno bio opisivan kao posledica iskustva borbe, sada se široko primenjuje kao dijagnoza; samo još jedan komentar o stanju društva koje nas svakodnevno izlaže sve jačim udarcima, zapravo mučenju. Čelis Glendining ispravno primećuje: lična trauma često održava traumu same civilizacije. (1994)

Tvrdnja da su metalne i emocionalne bolesti glavni zdravstveni problem nacije, postale su opšte mesto. Kao što primećuje Melinda Dejvis, „Strepnja je u isto vreme crna kuga i običan nazeb naših dana“. (Nova kultura želje, 2002, str. 66) Bilo bi korisno i kada bi se političko izražavalo u terminima zdravlja; na primer, da li je društveni život zdrav ili nezdrav? Zar to, na kraju krajeva, nije jedino bitno?

Ukupna slika je, naravno, dobro poznata. Strepnja i stres podrivaju naš imuni sistem; skoro 50% osoba koje pate od strepnje, pate i od težeg oblika depresije. Silovito širenje strepnje podudara se s porastom slučajeva depresije u svim industrijalizovanim zemljama (videti Pettit and Joiner, Hronična depresija, 2006). Zanimljivo je da Robert Solomon u depresiji vidi „način da se izmigoljimo stisku uvreženih vrednosti našeg sveta“. (Strasti, 1993, str, 62–63) U sličnom duhu, pesnik V. S. Mervin je pisao: „Opet, ta ista tuga je odličan vodič kroz ovaj svet. Možda čak i najpouzdaniji vodič. Sve dok su nam vodiči potrebni.“ (Disati na svoj način, 2001, str. 192)

Početkom maja 2008, objavljeno je nekoliko izveštaja koji govore o visokom stepenu hronične psihičke patnje: pogođeno je skoro 30% populacije SAD. Tu samo treba dodati i sve ostalo: od sve brojnijih slučajeva nasumične, mahnite pucnjave, do gojaznosti koja izaziva dijabetis i srčane smetnje čak i kod dece; lekove za modifikaciju ponašanja, kojima se deca kljukaju još od najranije dobi; naglo širenje astme, autizma i alergija; roditelje koji ubijaju svoju decu; milione navučene na vijagru; desetine miliona ovisnih o farmaceutskim preparatima za spavanje, itd. Opšte stanje je izrazito patološko i zastrašujuće.

Zato ne treba da nas čudi to što se priručnici za samopomoć prodaju na tone, kao ni grozničava preokupacija psihološkom stabilnošću i beskrajna revija prikaza emocionalne patnje na televiziji i Internetu. Pogledajte samo nazive, prilično tupave, četiri najprodavanija časopisa: Life, People, Us i Self. Stalno sužavanje perspektive, u ionako individualističkom društvu, više je nego očigledno.

U knjizi Narcistička kultura (1979), Kristofer Leš j govorio o „osećanju unutrašnje ispraznosti i neizmernog, potisnutog gneva“ u Americi. U svojoj knjizi iz 2008, Kratka istorija strepnje, Patriša Pirson je zaključila da smo danas dospeli u „stanje mnogo hladnije od narcisizma“.

Uvek prilagodljivi postmodernistički senzibilitet objavljuje kraj samog jezgra bića, u korist mnoštva stalno promenljivih uloga koje možemo igrati. Kako društvene veze sve više blede, da li je od tog jezgra uopšte nešto ostalo? Tako rastreseni, u okruženju u kojem se ljudski dodir, baš kao i onaj s prirodom, tako sistematski proteruje, plašimo da ostanemo sami sa sobom. Taj razređeni i poremećeni način života potiskuje sećanje na patnju i žudnju za nežnošću.

Šta je Progres ili Modernitet? „To je talog od opasnih i potencijalno smrtonosnih hemikalija u vašem masnom tkivu. To je kada po lepom danu sedite u kući i uključujete televizor ili kompjuter. To je šoping kao terapija za depresiju. To je osećaj da nešto nedostaje.“ (Kevin Taker, Šta je totalitet?, 2003) Možda će nekome zvučati neobično da je čak i Dekart, pravi začetnik modernog otuđenja, u čuđenju video prvu od šest prvobitnih strasti (Strasti duše, 1649). Šta se dogodilo s našom sposobnošću za istinsku očaranost u društvu lišenom čari?

Što se mene tiče, još uvek me očarava istrajna pesma zrikavaca, njihovi glasovi koji pucaju od života, dok se leto na pacifičkom severozapadu polako gasi. Uživam svaki put kada vidim divlje guske kako visoko u nebu lete ka jugu, čije me gakanje podseća na meki lavež pasa iz okoline. Nema svesti odvojene od doživljenog objekta. Šta se dešava kada doživljavamo samo mase, robe, slike?

Kao što kaže Džejmson, s potiskivanjem afektivnog bledi i sve ostalo što još uvek odiše životom. Da li zaista možemo živeti tim besmislenim, tehniciziranim, posrednim životom, tako temeljno ispražnjenim od čuda? Ono što je živo i neposredno ne postoji na ekranu. Ako svaka kultura stvara posebnu emocionalnu i duhovnu klimu, onda je ova naša sigurno najsiromašnija i najbeživotnija. I šta se pomalja na horizontu, ako ne još gora perspektiva?

Znamo u kom pravcu treba tragati za ozdravljenjem. Frojd je pisao Vilhelmu Flisu: „Sreća je odloženo ostvarenje praistorijske želje. Zato bogatstvo donosi tako malo zadovoljstva: novac nije infantilna želja.“ (16. januar 1898) Jednostavnost sadrži sve i u njoj je sve neposredno prisutno. Alber Kami je dobro izrazio to osećanje: „Odrastao sam pored mora i siromaštvo mi je delovalo tako raskošno; onda sam ostao bez mora i otkrio da je raskoš sumorna, a siromaštvo nepodnošljivo.“ (Lirski i kritički eseji, str. 172)

Džon Zerzan, decembar 2008.

BIBLIOGRAFIJA

Frederic Jameson, Postmodernism or, The Cultural Logic of Late Capitalism, Duke University Press, 1991; The title essay originally appeared in 1984 in New Left Review, no. 146 (July-August): 59-92.; Fredric Jameson, Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, iz Moderna i post-moderna (temat), Zagreb, Kulturni radnik br. 3, 1985: 34-91; Jameson, F. (1988) Postmodernizam ili kulturna logika kasnog kapitalizma, u: Linhardt J. (ed.) Postmoderna: nova epoha ili zabluda, Zagreb: Naprijed, prevod Srđan Dvornik.

Lucien Paul Victor Febvre (1878-1956), A New Kind of History: From the Writings of Lucien Febvre (Routledge and Kegan Paul, 1973)

Anne Vincent-Buffault, Histoire des larmes , XVIIIe-XIXe siècles, (Rivages, 1986); The History of Tears: Sensibility and Sentimentality in France (Vhps Distribution; Macmillan; St. Martin’s Press, 1991)

António Rosa Damásio, The Feeling of What Happens: Body and Emotion in the Making of Consciousness, Heinemann: London, 1999; Harvest Books, 2000; Descartes’ Error: Emotion, Reason, and the Human Brain, Putnam Publishing, 1994.

The Affective Turn: Theorizing The Social, edited by Patricia Ticineto Clough, with Jean Halley; foreword by Michael Hardt, Durham: Duke University Press, 2007.

Tom Robbins, Still Life with Woodpecker (Bantam Books,1980); “There is only one serious question. And that question is: ‘Who knows how to make love stay?’”

Social isolation in America: Changes in Core Discussion Networks over Two Decades,
Miller McPherson, Lynn Smith-Lovin, and Matthew E. Brashears, American Sociological Review, Volume 71, Number 3, June 2006.

Jean Baudrillard, Seduction, 1979; Palgrave Macmillan, 1990.

bell hooks (Gloria Jean Watkins), All About Love, Harper Paperbacks, 2001.

Luce Irigaray, Passions élémentaires, 1982; Elemental Passions, Eng. trans. 1992.

Laurens van der Post, Lost World of Kalahari, 1958

Elaine Scarry, The Body in Pain: The Making and Unmaking of the World, Oxford University Press, 1985.

Chellis Glendinning, My Name Is Chellis and I’m in Recovery from Western Civilization, Shambhala Publications, Inc., 1994.

Melinda Davis, The New Culture of Desire: The Pleasure Imperative Transforming Your Business and Your Life, Free Press, 2002; iliThe New Culture of Desire: 5 Radical New Strategies That Will Change Your Business and Your Life, Simon & Schuster Adult Publishing Group, 2002.

Pettit, J.W., & Joiner, T.E., Jr., Chronic Depression: Interpersonal sources, therapeutic solutions,  American Psychological Association, 2006.

Robert C. Solomon, The Passions: Emotions and the Meaning of Life, Hackett Publishing Company, 1993.

2001. S. Merwin, inBreathing On Your Own, edited by Richard Kehl, Laughing Elephant, 2001.

Christopher Lash, The Culture of Narcissism: American Life in an Age of Diminishing Expectations, New York: Norton, 1979;Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb, 1998; prevod: Pusić, Vesna.

Patricia Pearson, A Brief History of Anxiety… Yours and Mine, str. 127; Bloomsbury, 2008.

Kevin Tucker, What Is Totality?, Species Traitor #1, 2003.

Albert Camus, Lyrical and Critical Essays, str. 172, Vintage Books, 1970.

John Zerzan, What Love’s Got to Do With It, 2008.

 

Prevod: Aleksa Golijanin, 2008.

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

Izvor: arkadijski.blogspot.com

---

 

SINDROM MODERNOG DOBA…

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

LJUBAV I VOLJA…

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.

---

 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

KAO RANIJE, VIŠE NEĆE BITI…

Podeliću s vama ono što odavno znam – kako se odvija proces svake krizne situacije. Ako vam je trenutno loše, ili ste utučeni i preopterećeni promenama koje se dešavaju sa vama, moguće je da će vam ovo pomoći da shvatite gde se nalazite na karti kriznog ciklusa. Moja omiljena Virdžinija Satir je opisala devet etapa te spirale. Svaki zdravi sistem, bio to čovek ili organizacija, menjajući se, prolazi ih sve i to čini neprestano.

Prva etapa – STABILNOST

Sve je u redu i niko ništa ne želi da menja. Sve je idealno, sve vas raduje, i svima je sve potaman. Sistem je u tom trenutku stabilan, udoban, čvrst.

Druga etapa – NOVI ELEMENT ili POGORŠANjE

Ni jedan zdrav sistem nije hermetički zatvoren. Ni jedan otvoreni sistem ne postoji bez novih elemenata. Takav element može biti neki događaj, odluka, nije obavezno da to bude nešto loše – npr. par koji je dugo vremena živeo u građanskom braku odlučio je da se venča; u porodici se rađa dete; na posao uzimaju nekog novog; uvodi se novo pravilo. Čak i težnja da se brižno čuva stabilnost, na paradoksalan način na sistem deluje kao destruktivni element, jer u svakom zastoju postoji zrno krize.

I kada nastupi druga etapa, sve kao da se pogoršava, usporava, kvari. Ako ste se ranije odmah posle svađe mirili, sada se mirite posle dva sata ili posle tri dana. Ako ste ranije na svaki uloženi evro imali 40 centi zarade, sada dobijate 30 pri istim uslovima. Početak te etapa liči kao da idete ispod brda i na vas se odranjaju kamenčići. Kraj te etape ponekad, pri određenim uslovima, liči na lavinu.

Osnovni simptom te etape jeste gledanje unazad s mišlju: „Kako je ranije sve bilo lepo“. Kako sve vratiti nazad? Da li je moguće vratiti nazad? Šta treba učiniti, da bi bilo kao pre?

Treća etapa – DEPRESIJA, UTUČENOST

Na toj etapi postaje jasno da se više ne može vratiti na staro. Više nikad neće biti kao ranije. Kod težih kriznih situacija ima se osećaj da ste izgubili sve. Ili da ste izgubili veoma mnogo: ranije odnose, ranije materijalno stanje, ranije resurse.

Glavni simptom ovog stanja jeste ujutro zauzimanje poze embriona, kada nemate snage da se ispružite i rastegnete, želite samo da se sklupčate još više i uopšte ne želite da ustajete, u depresivnom ste stanju.

Četvrta etapa – NADA

Ako kao ranije više neće biti, i nemam šta da izgubim, možda mogu nešto da uradim, da bi mi bilo bolje? Takva misao obično stidljivo dolazi u glavu čoveku koji budeći se jednog jutra shvata da hoće da živi dalje. Prosto disati, gledati kroz prozor, živeti. Nešto raditi. Nešto menjati. Možda još mogu da budem srećan – razmišlja on. Na toj etapi se obraćaju za stručnu pomoć. Nešto slabo pokušavaju, mada za to nemaju dovoljno snage. Puštaju u svoj život nove ljude ne nadajući se nekim posebnim promenama.

Jednostavno pristaju na to da probaju nešto novo. Ja sam upravo na toj etapi pošla u školu tango plesa, s osećanjem da svakako nemam šta da radim, i svejedno mi je čime ću se zanimati.

Peta etapa – NOVI SMISAO

To je najzanimljivija, najlukavija i veoma sablažnjiva etapa. Ovde se kod vas već pojavljuje snaga. Pojavljuju se novi ljudi. A što je najvažnije – ovde se pojavljuju pitanja, postavljena sebi samom i svetu. Koji je trenutno moj glavni smisao? Šta mi odgovara i od čega mi biva loše? Kakav sam trenutno? Šta je za mene važno? Koga imam oko sebe i koga želim da vidim oko sebe? Često se na ovom mestu menja krug ljudi sa kojima se družimo, pravila života, i pojavljuje se ili novi hobi, ili novi posao, ili novo partnerstvo, ili novo viđenje sebe. Čovek žedno upija novo, u glavu mu dolaze odgovori na mnoga pitanja. To je etapa znakova i simbola koji se lako čitaju i pomažu da se pomera dalje.

Jedna moja klijentkinja na toj etapi, dolazeći na prijem sa pitanjem da li da menja nešto kod sebe ili ne, odjednom je videla bilbord na kojem je velikim slovima bilo napisano „Menjaj se!“. Taj bilbord je tamo bio i ranije, ali ga je ona pročitala kao poruku upućenu njoj upravo u tom momentu, kada je podsvesno sazrela za novu etapu. Dok nije imala snage – nije ni videla natpis.

Lukavstvo te etape se sastoji u tome što, dok smo u njoj, naš život nam opet izgleda kao osmišljen, ispunjen, iako i težak. Postoji veliko iskušenje i ostati tako u njoj zauvek. Onaj ko ceo život traži sve novi i novi smisao, nalazi sebi nove i nove gurue i nova učenja. Onaj ko se sve vreme mota u potrazi za novim otkrovenjima, i pritom u njegovom životu osim tih nema novih dešavanja, nema novih događaja u njegovoj biografiji, a odnosi sa ljudima, odnos prema svom životu i socijalnom statusu ostaje isti – moguće da je zaglavio na toj etapi, zato što ga sledeća etapa plaši.

Šesta etapa – ZONA PRAKSE

To je zaista najopasnija etapa krize koje se mnogi plaše. Sve što ste shvatili, saznali o sebi i životu – treba da se primeni u praksi, da se pretvori u životni opit. Ako ste saznali nešto novo o ljudima o i sebi, vi ne možete govoriti „da“ tamo gde želite reći „ne“. Vi ne možete da otkažete ono što odavno želite da prihvatite. Vi jasno slušate sebe. Vi više ne možete tako lako da obmanete sebe. I sve to ne daje garancije da ćete početi ta nova znanja da ovaploćavate u život. To je ipak rizik!

Svaki peti čovek ne rizikuje, tako i ostaje na prethodnim etapama. Probati novo, reagovati na drugačiji način, prestati činiti nešto samo po navici, već po novom, čak i ako nam se čini da je osuđeno na propast – to je zadatak šeste etape.

Ovde kao koplja (u odbranu) ustaju sve vaše psihološke zaštite. One vas zaštićuju od bola, ali i od razvoja, takođe. One govore – šta ti je, nisi lud da uzimaš na sebe odgovornost? Nećeš valjda ti prva da pokažeš inicijativu? Na toj etapi panika nas hvata i želeli bismo da se negde sakrijemo.

Ali postoji i ta euforija, kada pokušamo nešto novo – i uspe nam nešto što je izgledalo neverovatno! Na početku te etape, mi od deset puta, devet reagujemo po starom. A na kraju – devet od deset reagujemo po novom.

Dozvoliti sebi da steknemo novo iskustvo je jedinstvan način da se istinski menjamo.

Sedma etapa – ISKUSTVO

Opit, novo iskustvo je ono što nas zaista menja. Nikakvo shvatanje bilo kakvih procesa nas ne menja tako kako nas menja proživljavanje tih procesa. Drugačiji osećaj. Drugačiji odnosi. Drugačije stanje.

Doktor Haus govori – „Ljudi se ne menjaju“, i ja se s njim slažem, s malom ispravkom: ako ne dozvoljavaju sebi novo iskustvo. Na toj etapi mi žedno pokušavamo da činimo sve na nov, drugačiji način.

Etapa osma – INTEGRACIJA

Mi se ovde okrećemo unazad i govorimo sebi: opa, kakav put sam prošao. Sve te greške, sve nezgode, svi uspesi – sve je to moje. Ja sam to učinio! Bravo za mene.

Molim vas samo, nalazeći se na toj etapi, nemojte da dirate ljude koji se nalaze na drugim etapama svojih kriza. Možemo upasti u iskušenje da kažemo: „To je tako jednostavno, ustani i idi! Ja sam to uradio!“ Setite se sebe na etapama utučenosti, depresije, beznađa. Jedva da ste se mrdali tada. A vi ste imali drugačije resurse. Zato, ogledajući se unazad na pređeni put, usvojite sve vaše iskustvo, to sa čime ste se izborili i živite dalje. To ste vi uradili!

Deveta etapa – STABILNOST – 2

Isto što i u prvoj etapi. Proživljeno, zasluženo, prorađeno.

Naslađujte se tim što imate, jer je to spirala, i sve što je živo će početi da se menja, i vama će izgledati da je sve opet loše, ali to nije istina.

ČESTO POSTAVLjANA PITANjA

– Koliko vremena traje svaka etapa? – Neizvesno je. Zavisi od toga o kakvoj se krizi radi, kakve su okolnosti prisutne, koliko imate resursa itd. Nemoguće je predskazati.

– Da li će svaki put biti tako loše? – Ne. Iskusni ljudi se s vremenom prestaju bojati da se spuštaju u te nizine i doline, i daju sebi dovoljno vremena da prođu sve etape. A oni što su uznapredovali, kao surferi se koriste kriznom situacijom kao načinom da se u svom životu izbave od suvišnog i sve preuređuju kod sebe.

– Da li je moguće menjati se bez tih užasnih padova? – Moguće je, ako ne budete smatrali vašu zonu komfora jedinstvenim mogućim svojim obitavalištem i sami se budete kretali u potrebnom prvcu; tako npr. oni što se uče i osvajaju nova znanja u svojoj profesiji, obično prolaze bez zametnih padova. Ali nisu svi spremni da žive u toj ne baš komfornoj zoni večnog učenika.

– A šta ako ja nemam snage? – Prema tome se treba odnositi sa uvaženjem i dati sebi neophodno vreme na to, da bi se snaga povratila.

– A šta ako ja ne želim ništa da menjam, niti da se kuda krećem? – Ništa strašno, nemojte se ni menjati, to je isto normalno.

– Mogu li etape da se naslanjaju jedna na drugu, da se vraćamo unazad? – Mogu da prelaze iz jedne u drugu bez jasno izraženih granica ili da nam dodaju snage ili oduzimaju.

– Može li sve odjednom da se sruši ili kao efekt domina, jedno za drugim? – Može. A to znači da se dugo ignorisala neophodnost da se nešto menja. A i ko je od nas tako smeo da se menja preventivno?

– Može li se desiti da smo na različitim etapama za razne segmente života? – Obično tako i biva. Što se tiče posla, tu smo na drugoj etapi, a lični život nam je na petoj. Biva  zanimljivih kombinacija.

– Znači, nema šanse da se naslađuješ spokojem, čim se jedan ciklus završi, počinje nova spirala, i sve je izgubljeno? – Veoma je važno to da, prelazeći iz jedne promene u drugu, vi ne gubite sve. Revizija svojih resursa je veoma važna. Veoma je važno uzeti sa sobom sve nakupljeno iz starog života u novi, ne obescenjivati to što ste stekli. Koristiti se plodovima svog truda i razvoja je velika stvar.

Želim sada još da podržim sve one koji se nalaze unutar bilo koje etape. Znam koliko vam je potrebno hrabrosti da biste išli napred. Nemojte da se predajete. Obraćajte se za pomoć ljudima oko vas. Čuvajte sebe. Uvažavajte sebe.

U zoni komfora nema razvoja; bez zone komfora nema resursa; bez resursa nema koračanja napred. Sve je uzajamno povezano i ne može da postoji zasebno; nema dobrih i loših koraka na putu, na svakoj grešci stičemo iskustvo, čak postajemo i eksperti. Kvalitet vašeg napredovanja ne zavisi od brzine napredovanja.

Uvažavajte sve etape svog života, sva svoja stanja, nemojte da upoređujete sebe i svoj tempo napredovanja sa drugima. Koristite svoje padove da bi se orijentisali i napravili reviziju.

Ja, kao čovek koji radi sa kriznim situacijama, znam da svako od nas ima onoliko vremena koliko mu je potrebno da bi prošao taj put s maksimalnom koristi za sebe i svoj život.

Autor: Julija Rubljova, psiholog

Јулија Рубљова

https://psychologyjournal.ru/public/tak-kak-ranshe-uzhe-ne-budet/

---

Izvor: poznajsebe

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 

OD ZLOČINA LJUDI ZBUNI SE PRIRODA…

ZNAŠ LI DETE MOJE?

Zašto se zatvaraju oblaci onda kada su polja žedna kiše, a otvaraju onda kada polja kišu ne žele?
Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Foto ilustracija: Bosa*S

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?
Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje, zašto izvori presušuju i plodovi zemaljski nemaju više slasti one koje imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?
Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?
Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje, zašto ljudi postadoše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?
Zato što odbaciše lik Božji što iznutra iz duše delja lepotu lika i navukoše obrazinu zemlju.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?
Zato što ljudi počeše smatrati da je zdravlje otmica od prirode, a ne dar od Boga.
A što se otima s mukom, s dvojnom mukom se mora braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste.
I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.
Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediće sve.

Vladika Nikolaj Velimirović

---

 

PLETENJE JE KAO JOGA…

HOBI KOJI IMA NAJVIŠE BENEFITA ZA MOZAK: “Pletenje je nova joga” tvrde neurolozi

 Sećate se kako su naše bake bile smirene i spokojne u razgovoru sa nama dok bi u rukama držale igle i klupko?

Printscreen: Youtube

Naučnici su došli od zaključka da ritmički tempo pletenja radi svoj posao: za vreme ovog zanimljivog posla, čovek kao da upada u trans, pa je zato smiren.

 Ruke zauzete, glava oslobođena od nepotrebnih misli, svest je u stabilnom stanju ravnoteže.

Pletenje se ispostavilo kao misaona praksa, tačnije kombinacija meditacije i koncentracije, a ovaj hobi primenjuju milioni žena širom sveta.

Nova joga, kako je pojedini naučnici nazivaju, zbog toga što na zaljubljenike u ovaj zanat deluje okrepljujuće i smirujuće.

Jedna studija u kojoj je učestvovalo više od 4000 pletilja iz celog sveta, dokazala je da se dok se plete, vrlo često javlja stanje sreće. Relaksacija, otklanjanje stresa, samorealizacija, postaju dostupni ljudima koje se bave ovim hobijem.

Tri puta nedeljno posvetiti pletenju značajno bi smanjilo nivo stresa, kažu u istraživanjima.

Postoje nekoliko benefita koje pletenje može dati čoveku tvrde naučnici:

1. Poboljšava se mentalno stanje

2. Pažnja i koncentracija se vežbaju i pospešuju

3. Razvoj finih motoričkih sposobnosti doprinosi da svari radite bolje i u drugim poslovima koji se rade rukama

4. Razvija se kreativnost

5. Imaćete osećaj postignuća za lepo urađeni posao, i samopouzdanje u rad koji obavljate

6. Razvija se strpljenje i istrajnost

7. Memorija se poboljšava i mozak brže radi

Potpuna predanost koju daje pletenje, ne može se uporediti ni sa čim što pružaju ostali hobiji. Mnogi naučnici veruju da pletenje pomaže starijim ženama da ostanu prisebne i produže život.

Tvrdnje su i te da se depresija i anksioznost mogu pobediti uz pomoć pletenja, a u teškim vremenima ovaj hobi može postati spas od raznih uznemirenja.

Izvor: ekspres.net

---

TAMOiOVDE-FotoPlus

_________________________________________________________________________________________

POČINJE SEZONA ALERGIJA…

Alergija na polene je zahvatila oko 20 odsto svih ljudi, a u Japanu čak polovinu

Kako se ponašati u nadolazećoj sezoni alergija?

Sa početkom proleća, počinje i sezona alergija. Alergolog Branimir Nestorović savetuje kako da se izborite sa alergijama i šta bi trebalo da rade svi koji pate od ovog problema.

Polen najčešći uzročnik alergija Foto: Pixabay/cenczi

Jova i breza, koji sadrže veliku alergenost, za sada imaju nisku koncentraciju čestica polena u vazduhu, ali se predviđa porast za sledeću sedmicu, pokazuju podaci na sajtu Zavoda za zaštitu životne sredine izmereni na Novom Beogradu.

Prema tim podacima ista je situacija i sa leskom i čempresom, koji imaju srednju alergenost, kao i sa brestom, koji ima malu alergenost.

Alergolog Branimir Nestorović ističe za Danas.rs da su “danas dominantni oblici alergije – alergija na polene, kao i atopijski dermatitis (ekcem)”.

Kako navodi, alergija na polene je zahvatila oko 20 odsto svih ljudi, a u Japanu čak polovinu.

“Razlog za naglu ekspanziju alergije na polene je promena klimatskih uslova. Ranije se smatralo da se radi o efektima globalnog zagrevanja, ali nove studije ukazuju da se radi o porastu ugljen-dioksida u atomsferi Zemlje“, objašnjava Nestorović i dodaje da je “ovo posebno vidljivo kod nas, jer su poleni kakav je breza, koji su ranije bili zanemarljivi, sada postali izuzetan zdravstveni problem”.

On ističe i da je “druga biljka koja dominira u regionu ambrozija, koja se po Evropi proširila sve do Skandinavije. Uz to stvara sve više polena. Poseban problem je postojanje alergije na polene i aerozagađenja, jer aerozagađenje degradira čestice polena i čini ih jako agresivnim”.

On kao primer navodi to da čestice dizela dovode do oštećenja epitela disajnih puteva, što olakšava prodiranje alergena.

“U vazduhu tokom sezone cvetanja javlja se i po više stotina polenovih zrna u kubnom metru vazduha, a za pojavu simptoma je dovoljno 15, u slučaju polena ambrozije, odnosno 30 u slučaju polena trava ili drveća”, naglašava Nestorović.

On kaže da je “jasno da je teško izbeći kontakt sa polenovim zrnima kada su prisutna u toj količini. U stanovima er kondišn (split sistem) može da filtrira vazduh, a postoje i aparati za prečišćavanje sa HEPA filterima koji uklanjaju polene. Pred jutro zatvoriti prozore, jer najveća količina polena ulazi u stanove (najviše na najvišim spratovima) posle izlaska Sunca”.

Najugroženije su mlade osobe, kod starijih se nivo alergije uglavnom smanjuje. Oni koji rade na otvorenom ili u poljoprivredi, takođe spadaju u grupu jako ugroženih.

“Poseban problem je što je većina pacijenata osetljiva na sve vrste polena, jer je sezona jako duga – drveće cveta od marta do maja, trave od maja do avgusta, ambrozija od avgusta do oktobra. Nelečena alergija na polene može u kasnijem životu dovesti do nastajanja astme”, upozorava Nestorović.

Potrebno je da se ljudi pripreme za nadolazeću sezonu.

“Ljudi treba da provere na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine Srbije kada se pojavi određeni polen na koji su osetljivi i da odmah kada se on pojavi počnu da uzimaju lekove. Kada se već pojave simptomi, delovanje lekova je slabo”, naveo je Nestorović.

On je preporučio da se “napolju uvek nosi kapa jer se poleni deponuju u kosu i unose u kuće, kao i naočare za sunce jer one sprečavaju ulazak polena, ali i sprečavaju oštećenje očiju UV zracima”.

Nestorović ističe i da je “korisno nošenje filtera za polene u nosu, koji se mogu nabaviti u inostranstvu i nisu skupi. Oni sprečavaju prodiranje polena u nos. Sa manjim efektima se mogu koristiti i kreme ili ulja, koja se stavljaju u nos. U danima kada je koncentracija polena veoma visoka, ograničiti boravak napolju”.

Piše: Vojislav Stojsavljević

Izvor: danas.rs/03. marta 2019.

---

PRVA LINIJA ODBRANE PRED SEZONU ALERGIJA

Osnovni simptomi alergije su : curenje nosa, koje najčešće poistovećujemo sa prehladom, kijanje, grebanje u grlu, kašalj, suzenje očiju.

U Srbiji sezona alergija počinje sredinom februara i traje do oktobra.

Vrlo je važno da se pacijenti edukuju i na vreme krenu sa svojom prevencijom alergije. Alergijska bolest zahteva tretman, koji ako se počne na vreme, može skoro sasvim da spreči simptome.

Znači, ako neko zna da ima alergiju na polen trave, korova, drveća potrebno je da u periodu  bar mesec dana pre toga primeni antialergijske lekove pre svega antihistaminike. Oni će blokirati mesta na koje se polen vezuje i na taj način će sprečiti tegobe. Ne treba se plašiti lekova, niti čekati zadnji momenat. Kod alergije je vrlo važno početi na vreme sa prevencijom. Dakle, sada je poslednji momenat, ko nije počeo a potrebna mu je preventiva, da krene sa njom.

Lekovi koji sprečavaju da dođe do određene reakcije

Bitno je da se lekovi moraju prepisivati od strane lekara,a nikako ne na svoju ruku. Kombinacija različitih vrsta lekova može dovesti do toga da se potiru i da jedan lek spreči dejstvo drugog leka..

 Lekovi koji se koriste su

– Anttihistaminici u obliku sirupa, tableta

– Pumpice, tzv famozni kortikosteroidi, od kojih se mnogi plaše. Strah je donekle opravdan ali donekle i ne jer ako lekar prepiše pumpicu ona neće ostvariti neki štetni efekat jer će lekar dati upravo onoliko koliko treba.

Istine i zablude o pumpici

Alergo test

Pogledajte VIDEO – Dr Saša Milićević Astma, alergeni, alergije

Autor:dr sci med Saša Milićević

Izvor: drsasamilicevic

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POGUBNO PO PSIHU…

DETE POSTALO ZAVISNO GLEDAJUĆI SATIMA CRTAĆE

Trogodišnje dete iz Srbije završilo je na odvikavanju od gladanja crtanog filma „Pepa prase“, nakon što je danima provodilo po sedam sati gledajući taj crtać i počelo bizarno da se ponaša, neverovatan je slučaj zavisnosti koji je u praksi zabeležen!

Dete, Foto: Shutterstock

– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.

Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani „Pepu prase“, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno.

– Ako neko konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.

A onda su ga izveli na igralište

Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…

– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.

Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.

– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.

Zabrana nikako

Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.

 Pepa prase, Foto: Youtube printscreen

– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.

Pogubno po psihu

Pedijatar Saša Milićević upozorava da oponašanje junaka iz crtanog filma, može biti opasno i za dečju psihu.

Roditelji moraju da shvate da nije rešenje dati detetu telefon u ruke i tako ga pustiti da provodi vreme. Zbog toga i dolazimo u situaciju da deca misle da su Pepa Prase, Sunđer Bob ili Betmen, pa roditelji često dolaze i kod mene po pomoć. Jer deca do pet godina sklona su poistovećivanju. To može biti pogubno za razvijanje govora, pokreta ali i inteligenciju-smatra dr Milićević i napominje da crtane filmove deca ne bi smela da gledaju duže od sat dnevno.

Izvor: drsasamilicevic./2019/02/06/Informer

________________________________________________________________________________________

 

SPAŠEN KONJ…

Ostavili ga u blatu, a do tada zarađivao 300.000 dolara

Neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kada Džen Manski pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna u Earlevileu u Njujorku. Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži.

Foto: Modern Farmer/Toni Horrace

Upoznajte Džastina Tima (Justin Thyme) šampionskog trkačkog konja, koji je napušten i ostavljen da umre, uz pomoć ljudi velikog srca uspeo da se izbori i ustane kao feniks.

Kako prenosi portal Modern Farmer ova neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kadaDžen Manski (Jen Mansky) pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna (Amy Yahna’s) u Earlevileu u Njujorku.

Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži. Džen i Ami brzo su ovom šampionu pritekli u pomoć. Uprkos njegovom teškom stanju, šampion ih je čitavog dana ohrabrivao dok su vukli galone vode, donosili mu seno, hranili ga šačicama trave kako bi mu pomogli da dobije dovoljno snage da pokuša da stane na noge.

Patio i od potencijalno smrtonosne neurološke bolesti

Te večeri, konj zvani Džastin Tim dobio je svoju “GoFundMe” stranicu i preko noći, ljudi velikog srca donirali su dovoljno novca kako bi mu pomogli da stane na noge.

Kada je postalo jasno da šampionu treba više pomoći nego što bi mogli da pruže na farmi, Ami je pokrenula drugi krug finansiranja, kako bi ga poslali u lokalnu bolnicu konja, „Leatherstocking Ekuine Centre“.

Džastin je takođe patio od EPM (Ekuine Protozoal Mieloencephalitis) – zajedničke ali potencijalno smrtonosne neurološke bolesti. Ipak, šampion nije posustajao i nakon dugog oporavka, uspeo je da se izbori.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju

Ostaje pitanje, kako je uopšte ovaj konj došao u tu situaciju u kojoj se našao. Izbledela tetovaža dovela je Ami do odgovora.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju koji je zaradio skoro 300.000 dolara na stazama u Njujorku, i drugim državama. Na kraju njegove uspešne karijere počeo je njegov spor, bolan put ka dnu, odakle se izdigao.

Niko ga nije hteo ni za klanje 

Kao što je Ami saznala, prodat je posredstvom aukcije i smešten je u prepunu prikolicu i bio je pripremljen za klanje. Pošto kupci na aukciji nisu bili voljni da uzmu oborenog konja, Džastina su vukli iz prikolice na obližnji pašnjak gde ga je Džen na kraju našao.

Džastin sada provodi svoje dane na osunčanom pašnjaku. Ima mnogo posetilaca, od kojih su neki finansijski podržali njegov oporavak.

Slađana Aničić

Izvor: agroklub.rs

---

---

Odvedi me TAMO… VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…

Vetar u grivi/ulje na kartonu by Bora*S

---

---

 

PISMA O DOBROM I LEPOM…

Dimitrij Lihačov, ČOVEK TREBA DA BUDE KULTURAN

 Čovek treba da bude kulturan! A ako njegova profesija ne zahteva kulturu? Ako on nije mogao da stekne obrazovanje? Takve su bile okolnosti. Ako mu okolina to ne dozvoljava? Ako ga kultura učini „belom vranom“ među njegovim kolegama, prijateljima, rodbinom, počne da mu smeta u postizanju prisnosti s drugim ljudima?

Foto ilustracija: Bora*S

Ne, ne i ne! Kultura je neophodna u svim okolnostima. Ona je potrebna ljudima koji ga okružuju i čoveku samom.

To je veoma, veoma važno, pre svega da bi se živelo srećno i dugo – da, dugo! Jer kultura je ravna moralnom zdravlju, a zdravlje je potrebno da bi se živelo dugo, ne samo fizički već i umno. U jednoj drevnoj knjizi piše: „Poštuj oca i mater svoju, i dugo ćeš živeti na zemlji.“ To se tiče celog naroda, i pojedinaca. To je mudro.

Ali pre svega da odredimo šta je kultura, a zatim zašto je ona povezana sa „zapovešću o dugom životu“.

Mnogi misle: kulturan je onaj čovek koji je mnogo čitao, dobio dobro obrazovanje (pretežno humanističko, mnogo putovao, zna nekoliko jezika).

Međutim, moguće je imate sve to, i moguće je ništa od toga nemati u velikom stepenu, a biti ipak kulturan.Obrazovanje ne treba mešati s kulturom. Obrazovanje živi od starih sadržaja, kultura od novog i razumevanja starog kao novog.

Više od toga… Oduzmite istinski kulturnom čoveku sva njegova znanja, obrazovanje, oduzmite mu pamćenje. Neka je on zaboravio sve na svetu, neka ne zna književne klasike, neka se ne seća najvećih umetničkih dela, neka zaboravi najveće istorijske događaje, ali ako on pri svemu tome očuva sposobnost da shvati i doživi duhovne vrednosti, ljubav za sticanje znanja, interesovanje za istoriju, osećaj za lepo, može da razlikuje pravo umetničko delo od grube novotarije napravljene samo da šokira, ako može da uživa u lepoti prirode, da razume karakter i individualnost drugog čoveka, da se poistoveti s njegovom situacijom, a kad razume drugog čoveka da mu pomogne, da ne pokaže grubost, ravnodušnost, zluradost, zavist, već da dostojanstveno oceni drugog, kao pokaže poštovanjee prema kulturi prošlosti, vaspitanost, odgovornost pri rešavanju moralnih pitanja, prema bogatstvu i lepoti svog jezika, govornog i pisanog – to će biti kulturan čovek.

Kultura ne podrazumeva samo znanja, već i sposobnost da se razumeju drugi. Ona se iskazuje u hiljadu sitnica: u umeću da se s uvažavanjem raspravlja, da se skromno ponaša za stolom, u umeću da se neprimetno (upravo neprimetno) pomogne drugom, da se štiti priroda, da se ne zagađuje svoja okolina – opušcima cigareta ili psovkama, rđavim idejama (to je takođe zagađivanje, i još kakvo!).

Poznavao sam na ruskom severu seljake koji su bili istinski kulturni. Njihove kuće su bile savršeno čiste, umeli su da cene lepe pesme, umeli su da pričaju o svakodnevnici (to jest o onom što se dešavalo njima i drugima), imali su sređeni svakodnevni život, bili gostoljubivi i ljubazni, s razumevanjem se odnosili prema tuđoj tuzi i tuđoj radosti.

Kultura je sposobnost razumevanja, to jest tolerancija prema svetu i ljudima.

Kulturu treba u sebi razvijati, vežbati – vežbati duševnu snagu, kao što se trenira fizička. A vežba je moguća i neophodna u svim uslovima.

Da vežbanje fizičke snage doprinosi dugom životu razumljivo je. Daleko ređe se shvata da je za dugovečnost neophodan trening duhovne i duševne snage.

Reč je o tome da su zloban i zao odnos prema onom što nas okružuje, grubost i nerazumevanje drugih, znak duhovne i duševne slabosti, čovekove nesposobnosti da živi… U prepunom autobusu gura se slab i nervozan čovek, slabih živaca, koji na sve reaguje nepravilno. Sa susedima se svađa čovek koji ne ume da živi, duševno prazan. Čovek koji ne može da oseti lepo, nesrećan je čovek. Čovek koji ne ume da razume drugog takođe osiromašuje svoj život i smeta drugima da žive. Duševna slabost vodi u fizičku bolest. Nisam lekar, ali sam u to ubeđen. U to me je uverilo dugogodišnje iskustvo.

Predusretljivost i dobrota ne čine čoveka samo fizički zdravim nego i lepim.

Lice čoveka izobličeno beesom postaje ružno, a njegovi pokreti lišeni su lepote, i to ne smišljene lepote, već prirodne koja je daleko vrednija.

Čovekova posebna obaveza je da bude kulturan. To je dužnost prema sebi. To je zalog njegove lične sreće i „aura dobronamernosti“ oko njega i prema njemu (to jest okrenute prema njemu).

Sve o čemu govorim mladim čitaocima u ovoj knjizi poziv je na kulturu, fizičko i moralno zdravlje, lepotu  zdravlja (da budu kulturni, fizički i moralno zdravi, lepi u zdravlju).Budimo dugovečni kao ljudi i kao narod! A poštovanje oca i matere treba shvatiti široko, kao poštovanje svega našeg dobrog u prošlosti, u prošlosti koja je otac i majka naše sadašnjosti, velike sadašnjosti u kojoj je život velika sreća.

Dimitrij Lihačov, PISMA O DOBROM I LEPOM, Sl. glasnik, Beograd, 2017

Preveo: Novica Janjušević

Izvor: srodstvopoizboru

---

---

Pisma o dobrom i lepom Lihačov je napisao 1985, kratko pre nego što je navršio 80 godina. U njima veliki naučnik sabira svoje dugo životno iskustvo i u obliku pisama upućenim prijateljima, u svojevrsnom srdačnom dijalogu sa zamišljenim čitaocem, govori na jednostavan način o krupnim filozofskim, moralnim i estetičkim pitanjima svoga i svakog vremena.

Ali tu su i nenametljivi saveti i sugestije o „običnim“ svakodnevnim pitanjima, reklo bi se svima poznatim, koji su upućeni pre svega mladim čitaocima. Međutim, i čitalac bilo kog uzrasta u njima će pronaći mnogo toga što će ga podsetiti, opomenuti, nad čim će se još jednom zamisliti.

Izvor: delfi.rs

---

---

TURISTIČKE ODLIKE CARSKE BARE…

Područje SRP “Carska bara” pruža mogućnosti za turistički obilazak brodom “Carska lađa”, kapaciteta do 50 osoba, duž toka Starog Begeja do vidikovca izgrađenog na jednom od najatraktivnijih delova Carske bare.

 U ponudi je  vožnja kanuima i čamcem po Starom Begeju, kao i posmatranje ptica (birdwatching) i posmatranje divljači (Wildlife watching) u prisustvu vodiča. Posetiocima se pruža mogućnost jedinstvenog i potpunog doživljaja u posmatranju lepote prirode i fotosafarija.

Moguća je i šetnja “Stazom zdravlja” u dužini oko 4 km (kroz šumu) ili nešto kraćom “Eko stazom”. Vožnja biciklovima nasipom, ili šetnja nasipima koji okružuju deo rezervata, ili posmatranje Rezervata iz motornog zmaja.

Hotel “Sibila” u ponudi restorana ima domaće i riblje specijalitete, a objekat je pogodan za organizovanje poslovnih ručkov, seminara i pripreme sportista. Raspolaže sa 16 soba i apartmanom za smeštaj za višednevne posete.

Prirodnjačka kuća u sklopu ponude posetiocima pruža svojim izložbama potpuni doživljaj prilikom posete ovom izuzetnom zaštićenom području, a u projekcionoj salise mogu videti reportaže o prirodnom bogatstvu koje poseduje Rezervat, a koje se pri obilasku od samo nekoliko sati ne mogu potpuno videti i osetiti. 

Bajkovitost prostora i legende koje se vezuju za vekovnu bogatu istoriju ovog prostora ostavljaju uvek neistraženim jedan kutak čovekove mašte i vraćaju ga da nas ponovo poseti, jer je magičnost ovog prirodnog dragulja u njegovoj autentičnosti i neponovljivosti doživljenog trenutka.

Prostor SRP “Carska bara” okružuju naselja poznata po multikulturalnosti  i tradiciji dobrih domaćina: Perlez, Belo Blato, Ečka, Lukino Selo i Stajićevo. 

U blizini, na samo nekoliko kilometara  se nalazi lovački dvorac “Kaštel”, etno selo “Tiganjica”, Međunarodni istražvačko-edukativni centar u Belom Blatu i etno kuća u Belom Blatu. U okviru SRP “Carska bara”, na ribarskom području “Mali Begej” pruža se mogućnost sportskog i rekreativnog ribolova za sve kategorije ribolovaca.

Izvor:carskabara.rs

---

OVDE- PESMA PRIRODE U CARSKOJ BARI…

 PESMA PRIRODE U CARSKOJ BARI…

---

NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________