Priča zbog koje ćemo se svi malo postideti: Plemenitost jača od hendikepa
Ovo je priča koja će vas podsetiti da su ljudska plemenitost i snaga volje jači od fizičkih nedostataka, ma koliko veliki ili teški oni bili. Možda ćemo se nakon čitanja malo postideti samih sebe zbog izgovora koje ponekad iznalazimo kada treba da se pokrenemo i učnimo nešto korisno za druge.
Jia Hajksia od rođenja nije video na jedno oko, a drugo je nesrećnim slučajem izgubio na radnom mestu. Njegovom najboljem prijatelju Jia Venkiju obe ruke su amputirane nakon tragedije koju je preživeo sa samo tri godine.
Ova dva čoveka vezala je tužna životna priča, ali i nesalomiva želja da uprkos svojim fizičkim nedostacima učine nešto lepo i plemenito za svet u kom žive.
Oni su poslednjih deset godina proveli u pošumljavanju nekada neplodnog tla u okolini sela Jeli u severoistočnoj Kini. Od vlade su na korišćenje dobili oko osam ari zemljišta čijim pošumljavanjem žele da sačuvaju selo od poplava. Tokom protekle decenije zasadili su više od 10.000 stabala.
Zajedno su odličan tim i pronašli su način da jedan drugom pomognu da prevaziđu svoj hendikep. Svako jutro se bude u 7 sati i kreću u izvršavanje svog zadatka. Nemaju dovoljno novca za sadnice, pa koriste izdanke sa drveta. Hajksia se penje na drvo kako bi ubrao izdanke, a zatim kopa rupe i sadi ih. Venkui ih zatim zaliva.
Nakon što je ova priču na internetu podelilo dosta ljudi, Hajksia će najverovatnije uspeti da ode na operaciju koja mu može povratiti vid na jedno oko.
Ovo je neosporno tužna, ali divna priča koja treba sve nas da motiviše da učinimo nešto plemenito, lepo i korisno za zajednicu u kojoj živimo.
Jezero Ćiandao u Kini, poznatije kao Jezero sa hiljadu ostrva, smešteno je u provinciji Džeđang, oko 150 kilometara od glavnog grada Hangdžou. Ova vodena površina koja se ističe svojom neverovatnom lepotom, formirana je nakon izgradnje hidroelektrane na reci Ćinđan 1959. godine kad je dolina reke poplavljena u cilju stvaranja vodenog rezervoara.
Jezero Ćiandao je, pored 1078 ostrva, poznato i po svojoj kristalno čistoj vodi i bujnim šumama, međutim, ono što leži ispod njega je interesantnije i vrednije od samog jezera. Pre nego što je dolina poplavljena, u podnožju planine Vu Ši nalazila su se dva veličanstvena drevna grada Ši Čang i H Čang.
Ši Čang izgrađen je pre više od 1.300 godina za vreme vladavine dinastije Tang (618-907) i bio je važan kulturni, politički i ekonomski centar zemlje. H Čang je još stariji – osnovan je 208. godine u doba dinastije Han (206 p.n.e-220 n.e.) i služio je kao poslovni centar pokraj reke Ćinđan.
Oba drevna grada potopljena su u septembru 1959. godine jer je kineska vlada odlučila da su ovoj regiji potrebni hidrocentrala i rezervoar vode zbog povećanog rasta broja stanovnika u gradu Hangdžou.
Pored dva drevna grada, jezero veličine 573 kvadratna kilometra potopilo je još 27 gradova, 1.377 sela i oko 50.000 hektara obradivog zemljišta. Pod vodom se našlo na desetine hiljada kuća i 290.000 ljudi preseljeno je zbog ovog projekta, a apatija kineske vlade prema očuvanju drevnih gradova šokirala je sve.
Drevni gradovi koje je prekrilo jezero Ćiandao ležali su zaboravljeni na dnu skoro 40 godina, sve dok Ćiu Fong, zvaničnik koji je zadužen za lokalni turizam, nije 2001. godine razgovarao sa ronilačkim klubom iz Pekinga o načinima da se ova zabavna i sportska aktivnost proširi i na Ćindao.
Ronioci su iste godine zaronili u jezero i bili fascinirani otkrićem – gradovi su gotovo netaknuti stajali na dnu, a bile su sačuvane čak i drvene stepenice. O ovom otkriću je obaveštena lokalna vlast i postojale su razne ideje da se gradovi predstave turistima, pa je tako planirano da se oko njih izgrade zidine i gradovi izoluju od vode i isuše, međutim to se ispostavilo kao neizvodivo.
Drugi plan je bila velika podmornica koja će se spuštati do dna kako bi turisti mogli da razgledaju gradove, međutim lokalni zakoni zabranjuju korišćenje podmornica u vodama van mora. Pored toga, ovaj plan je odbačen zbog rizika da bi strujanje vode koje bi izazvala podmornica trajno oštetilo ovo arheološko blago.
Godine 2002. predložena je izgradnja takozvanog Arhimedovog mosta, odnosno plutajućeg tunela koji bi se nalazio u jezeru. Izgradnja ovog tunela je izuzetno komplikovana i sedam zemalja je uključeno u istraživanje koje će, ukoliko projekat bude realizovan, omogućiti turistima da posećuju podvodne gradove.
U planinskom delu centralne kineske provincije Hubei za saobraćaj je otvoren autoput iznad vode. On je dug 10,9 kolimetara, a deonica iznad vode proteže se čak na 4,4 kilometra.
U Kini je otvoren auto-put koji se nalazi iznad vode skoro polovinom svoje deonice.
Od 10, 9 kilometara, koliko je dug, 4,4 kilometra automobili se kreću iznad vode.
On je osmišljan kako bi se izbeglo nanošenje ekološke štete ovom kraju.
Projekat vredan 70 miliona dolara mnogi nazivaju jednim od najlepših na svetu zbog prelepe prirode kroz koju auto-put prolazi.
Očekuje se da će ovaj auto-put doprineti poboljšanju turizma u udaljenim selima i da će skratiti put do većih gradova u regionu.
Ova mesta su danas zaboravljena, a nekada se baš tu STVARALA ISTORIJA
Koliko je napredovao današnji svet, toliko i ostavlja pustoš za sobom. Postoje brojna napuštena mesta koja su nekad bila prelepa, a sad su zapostavljena i zaboravljena tokom vremena.
Foto: Wikipedia Ratna morska utvrđenja u Engleskoj
Ratna morska utvrđenja u Temzi su napravljeni da štite Englesku od napada iz nacističke Nemačke.
Sada su napuštena, a mogla bi da postanu luksuzni apartmani ili spa-centar.
Ostaci broda „The Ocean Liner SS Amerika“ iz 1939. godine, poznatog i kao Američka zvezda, je slupan 1993. godine na Kanarskim ostrvima tokom velike oluje i grmljavine.
Tilmok Rok Svetionik, u Oregonu, bio je osvetljen 1881. i ubrzo je nadimak Užasni Tili dobio zbog opasnog putovanja sa kojim su bili suočeni tragaoci za svetionicima kako bi došli do njega.
Struktura svetionika je nekoliko puta teško oštećena zbog oluja.
Buzludža spomenik sagradio je bugarski komunistički režim u 1981. Nakon pada Gvozdene zavese 1989. godine, zgrada je zapala u loše stanje, a vlada nije našla sredstva za renoviranje.
Spomenik je u okviru kupole i ima i veliki pilon ili Baklju. Nalazi se na vrhu centralnih balkanskih planina.
Foto: Tobias Scheck / Flickr Hitlerovo Olimpijsko selo
Izlet u Olimpijskom selu u Berlinu je dovoljan da izazove žmarce niz kičmu. Prostor je korišćen za Letnju olimpijadu 1936. ili kako je nazivaju nacističke olimpijske igre.
Posle Drugog svetskog rata selo je okupirano od strane sovjetske armije, koja ga je koristila za mučenja.
Nekada carska palata kineskih dinastija, danas ovaj prostor koji se sastoji od 800 zgrada i ima više od 9 999 prostorija, jedinstven je muzej koji privlači turiste iz celog sveta!
Reč je o Zabranjenom gradu u Pekingu, atrakciji koju je ove godine posetilo više od 15 miliona ljubitelja istočnjačke kulture.
U centru kineskog glavnog grada Pekinga prostire se drevni tajanstveni građevinski kompleks, to je Zabranjeni grad svetskog glasa, odnosno bivša imperatorska palata, takođe najobimniji, najcelovitiji drevni građevinski kompleks drvne konstrukcije.
Zabranjeni grad je 1987, upisan u Listu svetske kulturne baštine. Zabranjeni grad je podignut po naređenju drugog imperatora dinastije Ming Džu Lija, izgradnja je otpočela 1406. a trajala 14 godina. Sve do 1911. godine propasti poslednje dinastije Ćing, u gotovo 500 godina u ovoj palati je živelo i obavljalo dužnost ukupno 24 imperatora.
Zabranjeni grad je redak u svetu po velikom obimu, krasnom stilu, građevinskom zamahu i dekorativnom luksuzu.
On zauzima više od 720,000 kvadrata, dužina mu u pravcu jug-sever iznosi gotovo 1000, a širina u pravcu istok-zapad 800 metara. Opasan je sa četiri strane zidom visokim više od 10 metara, van zida proteče zaštitni kanal širok oko 50 metara. Zabranjeni grad je podignut po strogom ritualnom redu, političkom regulativu i etičkom duhu feudalnih dinastija.
Njegov građevinski raspored, obim, oblik, dekorativna boja i nameštaj ovaploćuju vrhunsku imperatorsku vlast i striktnu hijerarhiju.
Najprivlačnije građevine su tri glavne dvorane: “Vrhunska harmonija”, “Centralna harmonija” i “Večita harmonija”. U njima su imperatori vršili vlast i priredili grandionzne svečanosti. “Vrhunska harmonija” je centar celog Zabranjenog grada, tu je smešteno imperatorsko presto zlatne boje. “Vrhunska harmonija” je takođe najveličanstvenija građevina u Zabranjenom gradu.
Ona je podignuta na podijumu visokom 8 metara i opasana sa belim balustradama u tri nivoa. Cela dvorana je visoka gotovo 40 metara, to je najviša građevina u Zabranjenom gradu. U kineskoj kulturi, zmaj je simbol imperatorske vlasti, imperator je nazvan pravim zmajem i nebeskim sinom. U dvorani “Vrhunska harmonija” je maksimalno korišćen zmajev oblik za ukrašavanje, prema navodima , korišćen je gotovo 13,000 zmajevih oblika.
Zabranjeni grad je po arhitekturi legendarni. U narodu se kaže da u njemu ima po građevinskom standardu ukupno 9999,5 soba. Zašto to ？
Zato što su kineski preci verovali da palata nebeskog imperatora poseduje po građevinskom standardu ukupno 10,000 soba . Imperator na zemlji je nebeski sin, mora da se uzdrži, ne sme da nadmaši nebeskog imperatora, zato je Zabranjeni grad za pola sobe manji od nebeske palate.
Ovaj grandionzni građevinski kompleks je kvintesencija izvrsnog uma radnog naroda. Tu sve, i po strukturi celog građevinskog kompleksa, i po razlikosti tavanica i po ukrasu na vratima i oknima, puno je izvanrednih rešenja. Na primer, podijum dvorane “Vrhunska harmonija” ne samo što je učinio samu dvoranu veličanstvenom i fantastičnom, već služi i kao protivvlažna izolacija.
Odvodne cevi u podijumu su u obliku zmajeve glave ( Kineski zmaj kao mitološka životinja ima dugačko zmijino telo). Ceo podijum u tri nivoa ima više od 1,000 zmajevih glava. Kada pada jaka kiša, kišnica proteče kroz sve zmajeve glave što se čini da zmajevi izbacuju iz usta vodu. Prizor je zaista fantastičan.
Zabranjeni grad je drvne konstrukcije. Majstori dinastija Ming i Ćin su iscrpli sve snage u protivpožarnu zaštiti. Na primer u Zabranjenom gradu stoje četiri reda punjenih zgrada, koje su spolja kao druge zgrade, a unutra punjene isključivo kamenim blokovima. To je upravo protivpožarna izolacija. U svim dvorištima Zabranjenog grada se koriste kao protivpožarna zaštita i velike bakarne kante sa vodom. Ima ukupno 308 takvih kanti koje su pune preko cele godine vodom, u svako doba spremne za gašenje požara. Nadležna služba zimi dole loži vatru da se voda u njima ne zaledi.
Zabranjeni grad je najveći postojeći i najbolje sačuvani dvorski kompleks.
Prema istorijskim spisima, dinastija Ming je angažovala 100,000 majstora i milion kulučara za podizanje ove palate, koristila je materijal iz cele Kine, čak iz zabačene jugozapadne provincije Junnan koja je hiljade kilometara udaljena.
Zabranjeni grad kao imperatorska palata čuva veliki broj dragocenih antikviteta, konkretno rečeno, preko milion antikviteta ili jednu šestinu zemaljskih antikviteta. Mnogo od njih spada u neprocenjivo unikatno nacionalno blago. U osamdesetim godinama prošlog veka kineska vlada je sagradila velika podzemna skladišta u više mesta gde se čuva u odličnom stanju veći broj dvorskih antikviteta.
Veličanstveni Zabranjeni grad je simbolika briljantne kineske kulture. Arhitekti Kine i sveta jednodušno ocenjuju da je ova bivša imperatorska palata po projektovanju i građevinskim radovima neuporedivo remek-delo, svedoči milenijumsku kulturnu tradiciju Kine i izvrsni uspeh kineskih majstora pre 500 godina.
Zabranjeni grad je star već 580 godina, većina njegovih građevina je zastarela, šta više, u poslednjim godinama se stalno povećavao broj posetilaca, tako da ga posećuje godišnje gotovo 10 miliona turista.
Radi boljeg čuvanja Zabranjenog grada, kineska vlada je 2004. godine počela da ga svestrano renovira. Kako je saopšteno, renoviranje će trajati 20 godina.
Izvor: serbian.cri.cn
Majka priroda je prisvojila napušteno mesto koje leži nedirnuto na bujnom, brežuljkastom krajoliku ostrva Goqui.
Nekadašnji dom desetina ribara sada je potpuno izmenjen prirodnim biljnim prekrivačem koji se omotao oko zgrada poput nekakvog džempera.
Goqui je jedan od 18 nenaseljenih ostrva Shengsi arhipelaga koji se se sastoji od skoro 400 ostrva i proteže se do ušća kineske reke Yangtze.
Izvor: Trenf
U jednom periodu, ostrvo Goqui je bio prosperitetno selo kojeg su ribari i njihove porodice nazivale dom.
S vremenom, kako su ribari odustajali od svog posla i napuštali domove kako bi se preselili u unutrašnjost Kine, ostavili su za sobom niz nenaseljenih kuća.
Dok su neki od Shengsi ostrva popularna turistička odredišta s različitim prirodnim atrakcijama, Goqui je zaboravljen od svih osim od Majke prirode.
Izvor: Visual Cookies
Suptropska umerena klima ostrva Goqui stvorila je okolinu savršenu za nekadašnje stanovnike.
Sada kad tih ljudi više nema, bogato zelenilo se proširilo preko zgrada i uz kamene zidove i propinje se preko prostranih, maglovitih brežuljaka dokle god seže pogled.
Izvor: Trenf
Napuštena mesta poput ostrva Goqui nude vizuelni nagoveštaj kakv bi mogao biti život nakon ljudske vrste – i moramo reći da je prilično lepo.
Prema kineskoj tradicionalnoj medicini: kako da aktiviramo vatru, radost i ljubav u sebi
Prema teoriji kineske tradicionalne medicine, svakoga proleća započinjemo novi ciklus, koji je osnova i baza ostalih godišnjih doba. Neka ovo bude ciklus Lepote…
Poletnost je ključna reč za proleće. Ovo se odnosi na naše akcije, snagu misli ali i na stanje našeg fizičkog tela, jedinog pravog hrama koji imamo tokom života.
Dobro je vreme da odbacimo loše navike koje nas usporavaju na putu našeg razvoja, ili da se usmerimo na one dobre koje doprinose lakoći pokreta i kvalitetu našeg dana.
Lepote dana, lepote tela, lepote misli…
Ako je naše telo zdravo i ako postoji energetski balans u radu organa, unutrašnji mir i ispunjenje, ako se ispravno hranimo i vežbamo, unutrašnja lepota sija iznutra ka spolja. Lepota je kada u potpunosti primetimo i lepotu oko sebe. Kada sjedinimo svoj mikrosvet sa makro događajima oko sebe.
Neometan protok čija i krvi u telu su osnovni preduslov za zdravlje. Ukoliko je on ometen na nekom mestu, prvi simptom pokazatelj koji se javlja je – bol. Neometan protok znači da smo protočni za tokove energije, da postoji adekvatna razmena sa čijem okoline. Veliki značaj kineske medicine je u tome što je fokus na prevenciji zdravlja.
Ona govori o ciklusima koji postoje u prirodi, o tome da isti ciklusi postoje u nama, i da je potrebno uskladiti se sa njima. Poštovanje nekih osnovnih pravila tokom svakog godisnjeg doba donosi sigurne plodove i rezultat da se osećamo dobro u svom telu, usklađeno sa okolinom.
U kineskoj tradicionalnoj medicini postoji čitav niz tehnika koje koristimo pored akupunkture i lečenja biljem. One poboljšavaju efekat terapije, a nekada se koriste i u cilju lečenja bolesti. To su pre svega medicinski tretman časama (ventuzama), guasha (povlačenje specijalnom pločicom po meridijanima tela) i moxibustija (zagrevanje meridijana i akupunkturnih tačaka stikom napravljenog od biljke Artemisie Vulgaris).
Zna se kada i kako ove tehnike koristi isključivo lekar, a kada je dovoljna obuka posle koje se tehnike mogu koristiti i samostalno pre svega u cilju prevencije oboljenja ili u cilju otkanjanja blazih simptoma nelagodnosti na određenim delovima tela. Izvor:lovesensa.rs
Kineski milijarder zakupio 140 hotela i nagradio svojih 6.400 radnika odmorom u Parizu!
Kineski milijarder Li Đinjuan poveo je na izlet u Francusku 6.400 svojih radnika, kako bi tamo proslavili 20-godišnjicu njegove kompanije.
Tom prilikom oni su u Nici oborili svetski rekord zahvaljujući ljudskom lancu koji su formirali, napravivši pritom „milenijumsku fotografiju“.
Šef kompanije „Tiens Group Company“ rezervisao je 140 hotela u Parizu gde su njegovi radnici imali priliku da posete Luvr i druge znamenitosti glavnog grada Francuske.
Grad Pariz je ovom prilikom zaradio 13 miliona evra.
Ekskurzija na Azurnoj obali
Zatim se Li Đinjuan sa svojim radnicima uputio na jug Francuske.
Na Azurnoj obali je rezervisao 4.760 soba u hotelima sa četiri i pet zvezdica u Nici i Monaku.
Pomoću 147 iznajmljena autobusa Li je skupio svoje radnike u Nici kako bi formirali najduži ljudski lanac na svetu i upisali se u Ginisovu knjigu rekorda.
Liovi radnici se upisali u Ginisovu knjigu rekorda
Monako, Nica i Kan bi na ovom nesvakidašnjem izletu najboljeg šefa na svetu i njegovih radnika trebalo da zarade oko 20 miliona evra.
Li Đinjuan – 24. najbogatiji čovek u Kini, na čelu je konglomerata „Tiens“, koji se bavi poslovima u oblasti biotehnologije, hotelijerstva, obrazovanja i bankarskih usluga.
Za putovanje i smeštaj svojih 6.400 radnika, od kojih 5.400 dolazi iz Kine, kineski biznismen je morao da zakupi 140 hotela i kupi 7.600 voznih karata – pravi logistički podvig.
Festival puštanja zmajeva u Kini označava dolazak proleća. Hiljade ljudi okupi se svake godine u pokrajini Šandong na istoku zemlje kako bi se takmičili i uživali u ovoj drevnoj veštini.
Reuters
Puštanje zmajeva: Festival koji nagoveštava proleće
Kineski filozof Mo Zi proveo je tri godine u 5. veku pre nove ere posmatrajući jastrebove kako lete. Kinezi su prvi upotrebili svilu i bambus za pravljenje zmajeva i puštanje nebu pod oblake.
Postoje mnoge priče iz drevne Kine o puštanju zmajeva. U 2. veku pre nove ere kineski general Han Hsin koristio je zmaja da leti preko dvorca koji je opsedao sa vojskom da bi dužinom konca odredio koliko dugačak tunel treba da prokopaju da bi zauzeli tvrđavu iznutra.
Kineski carevi često su koristili zmajeve u ratu da šalju signale svojim trupama. U 13. veku Marko Polo je pisao da su vlasnici trgovačkih brodova pre plovidbe puštali zmaja, ako bi otišao pravo i visoko, putovanje će biti brzo i uspešno, ali ako se zmaj sruši ili ne leti, to je bio loš znak, što je značilo da ne treba još isploviti.
Dizajn većine današnjih kineskih zmajeva ima simboličko značenje ili su ilustrovani motivima iz kineskog folklora i istorije.
Kornjača i breskve znače dug život, šišmiši su znak dobre sreće, leptiri i cveća predstavljaju harmoniju, a zmaj moć i napredak. Izvor:vesti-online.com
Hrabro je skočio u reku i spasao golu devojku koja je skočila, a onda je usledio šok
Devojka snimljena pre skoka u vodu
Mlada devojka se skinula gola i skočila u ledenu vodu reke na istoku Kine, a pre skoka je uočilo nekoliko ljudi i potrčalo da je spase.
Najhrabriji je bio mladić koji je skočio u vodu za njom i pomogao joj da se dokopa obale, ali je potom ostavljen da se sam izvuče iz opasne situacije.
Drama se desila u nedelju na obali reke Nanđing u pokrajini Đijangsu kada je devojka skinula sve sa sebe i uskočila u ledenu vodu.
Nakon spasavanja ljudi je prate, a spasioca ostavljaju samog
Student lokalnog univerziteta skočio je za njom i izvukao je, nakon čega joj je u pomoć pritekla velika grupa posmatrača koja se tu okupila.
Na fotografijama objavljenim na mikrobloging sajtu Sina Veibo, kineskoj verziji Tvitera, prikazan je hrabri spasilac koji je potom ostavljen da se snalazi kako zna i ume, dok svi ostali prate golu devojku.
– Svi su gledali golu ženu i niko nije ruku pružio spasiocu. Bilo je ledeno – napisao je jedan od korisnika te društvene mreže. N.V. Izvor:blic.rs
UPOZNAJTE SELO DUGE KOSE: Ovde se žene šišaju jednom u životu
Zbog vlasi koje na glavama žena dosežu i do dva metra, ovo mesto ušlo je u Ginisovu knjigu rekorda
Čuvaju tradiciju… Žene su ovde prava atrakcija za turiste
Duga kosa dugo se smatrala simbolom ženstvenosti i elegancije, ali kod žena etničke grupe Jao iz sela Huangluo na jugozapadu Kine kosa predstavlja nešto više. Tamo je tradicija da žene nose što dužu kosu.
Zahvaljujući tome, selo se našlo i u Ginisovoj knjizi rekorda, pa je nazvano i Selo Duge Kose. Prosečna dužina vlasi je 1,7 metara, a najduža prelazi i preko 2,1 metar.
Ranije morale da kriju kosu
Kosa je oduvek igrala ulogu u životu Jao žena iz ovog mesta. Do pre nekoliko godina bilo je veoma važno da niko, osim muža i dece, ne sme da vidi žensku kosu. Zbog toga su žene tokom leta i jeseni išle na reku da je peru, a posle bi je prekrile maramom kako bi bila skrivena od tuđih pogleda.
Ranije je samo budući suprug mogao videti kosu Jao žene, i to se dešavalo isključivo na dan venčanja. Ipak, tradicija je napuštena 1987. godine, tako da danas devojke i žene kosu mogu slobodno da pokazuju čak i potpunim strancima.
Tokom života samo jednom mogu da je skrate, i to kad napune 16 godina, kada zapravo mogu da počnu sa traženjem mladića. Odsečena kosa čuva se i predaje mladoženji kao deo miraza.
Svaka frizura nosi poruku
Jao žene ističu kako im se kosa sastoji iz tri dela – prvi je deo koji se seče dok su mlade, drugi je kosa koja raste nakon toga, a treći su dlake koje otpadnu nakon svakodnevnog češljanja, koje se takođe čuvaju.
Način na koji se nosi tako duga kosa ima posebnu poruku, pa ako je vezana oko glave, znači da je žena udata, ali da nema decu. Ako je vezana ukrug sa punđom na vrhu, znači da je udata i da ima decu, a ako nosi maramu oko glave, u potrazi je za suprugom.
Stoletna stabla duda na Belocrkvanskom putu svedoče o bogatoj ali zaboravljenoj tradiciji Banata. U 19. veku svilarstvom se, kao unosnim poslom, bavila gotovo svaka porodica u ovom kraju
Drvored kraj puta za Belu Crkvu svedoči o prošlim vremenima
TURISTIČKOM turom „Put svile“ svake godine prođu milioni ljudi znatiželjni da vide kuda su sve išli karavani iz Kine u kojoj se ova najfinija tkanina proizvodila, do Mediterana gde se prodavala.
Međutim, malo je poznato da i Vršac ima svoj „put svile“. Stoletni dudovi sa obe strane puta ka Beloj Crkvi u dužini od petnaestak kilometara, svedoče o vremenu kada je svilarstvo u ovom kraju bilo jedna od glavnih privrednih grana.
Prema jednoj verziji dudovi pored puta nikli su naredbom Marije Terezije da svi mladenci po sklapanju braka baš na tom mestu posade svoja dva drveta. Po drugoj, Nemci iz okoline reke Rajne, koji su se početkom 18. veka nastanili u južnom Banatu, prvo su u tom kraju obnovili vinogradarstvo. Zatim su, kada se zemljište pokazalo podesnim za sadnju belih dudova, počeli da uzgajaju svilene bube i prave sirovu svilu. Za „procvat“ je i u ovoj verziji najzaslužnija bila upravo Marija Terezija. U njeno vreme dudare su sađene gde god je bilo slobodnog mesta. Postojao je i propis da oko svake kuće mora biti zasađeno dvadeset dudova, o kojima se vodila posebna briga. Stanovnici su besplatno dobijali jaja svilene bube, koja se hrani isključivo dudovim lišćem, a devojke su, takođe besplatno, bile obučavane da razmotavaju svilu iz kokona (čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti).
POSAĐENI VINOGRADI
PRVIH decenija svilarstva u Vršcu dudovi su bili toliko cenjeni da su tadašnji namesnici uveli smrtne kazne za sve one koji naude ovom drveću. Najviše rasadnika bilo je na Guduričkom putu. Postoji zapis da je 1844. godine na površini od 29 lanaca posađeno 2.040 mladih dudova. I Jozef i Eva Hercog su tamo imali svoj veliki posed. Međutim, kada se svilarstvo ugasilo kao privredna grana, a meštani se preusmerili na proizvodnju vina, ti dudovi su povađeni, a na njihovom mestu posađeni vinogradi. Upravo oni danas predstavljaju najveće vinogorje u Srbiji, po kojem je Vršac prepoznatljiv i van granice naše zemlje.
– Vršac je sredinom 19. veka bio centralno mesto za sakupljanje kokona i otkupna stanica za sirove čaure – kaže Ljiljana Bakić, kustos Gradskog muzeja u Vršcu. – Imali su i svilare, koje su se nalazile u današnjoj Ulici Milana Tepića i u blizini Vladičanskog dvora, a kasnije su nicali i brojni privatni zavodi za svilu. Nije bilo porodice koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje.
Prema pisanjima Feliksa Milekera, istoričara ovog kraja, vršački kokon je bio izuzetnog kvaliteta. Zato i ne čudi što su ovdašnji svilari za svoj rad dobijali prestižne nagrade na sajmovima širom Evrope.
– Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač Apoteke na stepenicama, najstarije apoteke u Vršcu, koji je imao i privatni zavod za svilu – dodaje Ljiljana Bakić. – Proizvodi njegovog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske, a u nekim spisima se pominje da je njegova udovica Eva, baka poznatog mađarskog pesnika Ferenca Hercoga, 1851. godine na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.
Svilarstvo u Vršcu je, kad je izgrađen državni put, potisnula prodaja i izvoz vina. Masovnom raskrčavanju odoleli su samo dudovi na belocrkvanskom putu. Iako sećaju na lepa vremena, o ovim drvoredima se poslednjih godina uglavnom govori u negativnom kontekstu, jer se na deonici puta ka Beloj Crkvi dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ukoliko izlete sa kolovoza, vozači ginu u sudaru sa dudovima. Zbog toga jedni traže da se drvoredi poseku, a drugi upozoravaju da je njihovo postojanje od velikog značaja.
– Ti dudovi, između ostalog, štite put od vetra i snežnih nanosa, a zemlju od razuđivanja – kažu vršački ekolozi. – Zato apelujemo na vozače da na toj deonici prilagode brzinu uslovima puta, umesto da okrivljuju dudove. Kao jedno od rešenja ovog problema predlaže se postavljanje zaštitne ograde duž svih 15 kilometara, kako bi se ubuduće sprečile kobne nesreće.
ENTUZIJASTI NAŠA zemlja je pre Drugog svetskog rata bila peta u svetu po proizvodnji svile. Zato pojedini entuzijasti rade na tome da se svilarstvo obnovi, pre svega u Vojvodini i okolini Vršca, gde je bilo i ostalo najviše belih dudova. To drveće bi moglo da posluži kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba, a da se u međuvremenu zainteresovano stanovništvo obuči za ovu delatnost. Stručnjaci tvrde da bi proizvodnja svile bila isplativa i izvozni potencijal.
Zadivljujuća građevina nalazi se na drvetu u selu Čen, u Kini, a dizajnirao ju je Gu Juezi, koji u njoj i živi. Šezdesetčetvorogodišnji umetnik, odlučio je da se osami i ode da živi u džungli u blizini grada Fošan, na jugu zemlje.
Gu je došao na ovu ludu ideju nakon što se penzionisao i umorio od života u gradskoj vrevi.
Njegov novi neobični dom ima izgled džinovskog čajnika, koji se nalazi na ptičjem gnezdu.
Konstrukcija ima oko deset metara u prečniku, podržana je sa šest stabala, a u nju su smešteni hodnik, spavaća soba, kupatilo i kuhinja. Sa podom od bambusa, ova neobična građevina može nositi težinu i do 20 ljudi.
Juezi navodi da deo doma u obliku čajnika koristi kao trpezariju gde prima goste, dok je deo u obliku gnezda za ptice njegov studio za slikanje, kaligrafiju i duborez. Izvor:rts.rs
Ovaj planinski masiv pravo je umetničko delo prirode i nalazi se na severozapadu Kine u provinciji Gansu.
Deo je Zangie Danksia Lendform geološkog parka (Zhangye Danxia Landform Geological Park) i od 2010. godine je pod zaštitom Uneska.
U imenu masiva (Zhangye Danxia) Zhangye označava naziv mesta u kojem se on nalazi, dok je Danxia naziv za specijalnu vrstu stena od koje je izgrađen.
Neverovatne boje zbog kojih se drugačije naziva Šarena planina nastale su kao rezultat taloženja crvenog krečnjaka.
Dejstvom vetra, kiše, oksidacijom minerala i hemijskih elemenata nastaju neobični i divni oblici u reljefu (prirodni stubovi, tornjevi, kotline, doline, vodopadi) najrazličitijih boja, oblika, teksture i veličine.
Na Zangie Danksiji kontrast između boja najintenzivniji je nakon kiše, a kada zlatni zraci zalazećeg sunca padnu na pejzaž i stvore senke, prizor oduzima dah. Stvaranje ovog čuda trajalo je više od 24 miliona godina.
Taloženjem minerala i peska nastale su stene, koje su se blago i nezamislivo sporo talasale zbog sudaranja Evroazijske i Indo-australijske litosferne ploče.
Navodno, na licu postoji sto tačaka pomoću kojih se mogu analizirati crte karaktera, a mi ćemo navesti samo neke. Godinama su ljudi pokušavali da razumeju karakter posmatrajući lice osobe.
Kinezi su verovali da je lice odraz unutrašnjeg duha. U srednjovekovnoj Evropi lepota se smatrala vrlinom, a ružnoća znakom zla. U 19. veku, u identifikaciji kriminalaca, (zlo)upotrebljena je frenologija. Dok su ove nekad popularne ideje drugačije u današnje moderno vreme, još uvek neretko sudimo o drugima na osnovu njihovih crta lica.
Oblik lica
– Osobe s okruglim licem smatraju se izuzetno brižnim, osetljivim i emotivnim osobama. Sklone su snažnim maštarijama i znaju da uživaju u stabilnim, dugotrajnim vezama.
– Osobe s duguljastim oblikom lica su praktični i metodični radoholičari. Najčešće su mišićave i sportske građe, zato su pomalo i samoljubivi, pa zbog svog ega imaju problema u vezama.
– Četvrtasto lice povezano je s vatrom i takve osobe znaju često da budu agresivne, ambiciozne ili sklone naređivanju. Odlučni su i imaju oštar, analitički um.
– Trouglasti oblik lica se veže uz vitko telo i intelektualnu superiornost. Kineski tumači lica povezuju taj oblik s kreativnošću, osetljivošću i vatrenim temperamentom.
Obrve
Obrve govore o reputaciji, slavi i temperamentu.
– Jake obrve signaliziraju agresivne i jake osobe koje su vešte u radu s rukama.
– Tanke obrve otkrivaju osobu koja je često neodlučna.
– Niske obrve otkrivaju impusivan temperament, dok visoke obrve govore o opreznijem stavu pri donošenju odluka.
– Ravna obrva znak je osobe visokih estetskih kriterijuma i osetljivog temperamenta.
Usne
Preko oblika usana procenjujemo senzualnost, apetit za hranu i za seks, kao i komunikativnost.
– Tanka gornja usna i punija donja ukazuju na nekoga ko ne može u vezi da vrati istim merom.
– Suprotan oblik sugeriše osobu koja možda daje previše.
– Pune okrugle usne znak su hedonističke, brižne i osetljive prirode, dok su tanke usne indikator sebičnosti.
– Silazna krivulja upućuje na nekoga kome će biti vrlo teško udovoljiti, dok su usne podignite prema gore znak optimizma.
– Ravne usne znak su samokontrole.
Bore
– Za bore oko očiju se kaže da su linije veselja. One su znak otvorenog srca i osobe koja širi radost.
-Vertikalne linije mrštenja između očiju otkrivaju vrlo racionalnu osobu: to je neko ko naporno radi i zna da bude vrlo odlučan.
– Linije koje se protežu od nosa do usta nazivaju se linijima svrhe. One otkrivaju osobe koje su na pravom životnom putu.
Oči
– Duboko plava boja znači da ste senzulna i u društvu otvorena osoba, ali istovremeno nežno i osetljivo biće.
– Svetlo plave oči pretpostavljaju da će ta osoba verovatno uživati u koketiranju sa suprotnim polom.
– Duboke zelene oči znače energiju i inventivnost. Trebaće vam dosta vremena da shvatite spontanost i lucidnost uma osobe zelenih očiju. S njima u društvu morate izoštriti svoje intelektualne veštine.
– Čokoladno smeđe oči otkrivaju neke od genetskih osobina rasa ljudi s Mediterana i Bliskog istoka i ukazuju na strastvene karaktere koji vole društveni život. Strast je kod njih vezana uz odanost i lojalnost, takva osoba naporno radi da bi osigurala komfor svojoj porodici. Smeđe oči obično ukazuju na velikodušnost.
– Sive oči otkrivaju visoki stupanj inteligencije i mašte, ali strast je kod ove rafinirane vrsta ljudi prilično utišana jer su skloni rasuđivanju.
– Crne oči su vrlo retke. Imaju ih dominantne i upečatljive osobe koje svoj cilj neće uvek postići na najfiniji način. Foto: yayimages/ilustracija Izvor:nadlanu.com
Lekovita gljiva, veoma tražena u Kini, izazvala je pravi bum na Tibetanskoj visoravni.
Ono što Silang traži puzeći, na 4.700 metara nadmorske visine na Tibetanskoj visoravni, izuzetno je neobično. Deo koji viri iz zemlje je sićušna gljiva bez šešira – samo mrki stručak, tanak kao šibica, koji štrči nekoliko centimetara iz blatnjavog tla.
Snimio: Majkl Jamašita
Po jedanaest sati dnevno, od početka maja do kraja juna, Silang Jengpi i njegova žena, kao i gomila njihovih rođaka i prijatelja, puze ovako duž planinskih obronaka i pročešljavaju tle pokriveno travom, granjem, cvećem i šašom u potrazi za skrivenim stručcima.
Kad ugleda gljivu, Silang vikne od radosti. A njegova žena Jengđin Namo odmah dotrči. Pomoću lopatice Silang opkopa gljivu i pažljivo je izvadi sa sve grumenom zemlje. A zatim četkicom očisti višak zemlje. Na njegovom dlanu se tada ukaže nešto što liči na svetložutu gusenicu.
Mrtva je, a na njenu glavu je, poput nekog roga, nakačena tanušna mrka gljivica. Silang tada iz džepa vadi crvenu plastičnu kesu u kakve se pakuje suva testenina. Stavlja svoj dragoceni nalaz unutra, zajedno sa drugim koje su on i žena iskopali, i pažljivo zamotava kesu. Silang ima 25, a njegova žena 21 godinu. Imaju jedno devojčicu. Gljive guseničarke predstavljaju znatan deo njihovog godišnjeg prihoda.
Širom Tibetanske visoravni ove gljive su potpuno izmenile seosku ekonomiju. Izazvale su zlatnu groznicu modernog doba. U stvari, kad sadržaj Silangove kese stigne u bleštave radnje Pekinga, njegova cena u zlatu može lako da bude više nego dvaput veća od njegove težine.
Ovu gljivu na Tibetu zovu jarca gunbu, što u prevodu znači ’letnja trava, zimski crv’, mada, tehnički gledano, nisu u pitanju ni trava ni crv. Reč je o podzemnoj larvi jedne od nekoliko vrsta noćnih leptira koja je zaražena sporama parazitske gljive Ophiocordyceps sinensis.
Gljiva pojede telo larve iznutra, jedino spoljna ljuštura ostane netaknuta. A kada dođe proleće, iz glave gusenice nikne mrki stručak zvani stroma. Ovaj proces odvija se jedino na plodnim visokoplaninskim livadama Tibetanske visoravni i Himalaja.
Svi dosadašnji pokušaji da se gljiva veštački uzgaja propali su.
Vekovima postoji verovanje da jarca gunbu ima čudotvorna lekovita i afrodizijačka svojstva. Legenda kaže da jakovi koji je pasu postaju deset puta jači. Jedan od najranijih opisa jarce potiče iz jednog tibetanskog teksta iz XV veka, čiji je naslov „Okean afrodizijačkih svojstava”, u kome se sa ushićenjem govori o „besprekornom blagu” koje pruža „nezamislive prednosti” onima koji ga konzumiraju. Samo ih nekoliko prokuvajte u čaju, skuvajte u čorbi ili ispržite u pečenoj patki i sve tegobe koje vas muče će nestati – tako bar kažu.
Travari prepisuju „crve”, kako ih u narodu zovu, za otklanjanje bolova u leđima, impotencije, žutice i osećaja stalne premorenosti. Isto tako za smanjenje holesterola, povećanje snage i poboljšanje vida. Zatim za lečenje tuberkuloze, astme, bronhitisa, hepatitisa, anemije i emfizema.
Reklamiraju ih kao antitumorne, antiviralne antioksidante, kao lek protiv side i melem za oporavak od operacije. Pomažu čak i kod gubitka kose.
Kako kineska ekonomija jača, to je i potražnja za jarcom sve veća. Postala je statusni simbol na kućnim večerinkama i omiljeni poklon za dodvoravanje vladinim funkcionerima. Sedamdesetih godina prošlog veka pola kile crva koštalo je dolar-dva. Početkom 90-ih cena je još uvek bila ispod 100 dolara.
A danas za pola kile jarce vrhunskog kvaliteta može da se dobije i 50.000 dolara.
Ovako povećana potražnja izazvala je zabrinutost da bi ukupan godišnji prinos od oko 400 miliona komada mogao opasti zbog preterane berbe. Da bi crva bilo i ubuduće, skupljači bi trebalo da ostave jedan broj gljiva da sazri i zarazi larve u narednoj sezoni, kaže ekolog Danijel Vinkler. Umesto toga, seljaci pokupe sve što nađu, a onda se sele na više terene.
Zahvaljujući godišnjoj berbi jarce na hiljade ranije siromašnih tibetanskih goniča jakova sada ima motocikle, ajfone i televizore sa ravnim ekranom. Borba za gljivarske terene – a u mnogim oblastima smeju da beru samo lokalni stanovnici sa dozvolom – dovela je do žestokih sukoba, uključujući i sedam ubistava u severnom Nepalu, gde se ubira mali procenat svetskog prinosa jarce.
U gradu Čengdu, u provinciji Sečuan, provalnici su prokopali tunel, kao za bekstvo iz zatvora, do prodavnice jarce i odneli robu u vrednosti od 1,5 miliona dolara. Kineska policija je postavila brojne kontrolne punktove duž puteva da bi sprečila lopove da se prišunjaju obroncima koji su rezervisani za lokalne seljake.
Ima mesta, kao što je grad Seršu. u kome žive Silang i njegova žena, gde kada se tle zagreje i trava izraste, sve drugo se ostavlja radi potrage za jarcom. Deca, sa svojim oštrim vidom i niskim rastom, često su najbolji skupljači. Neke škole, nemoćne da spreče groznicu za jarcom, uvode raspust od mesec dana dok traje berba. Posle čitavog dana provedenog u skupljanju jarce, Silang i Jengđin nose svoje crve na lokalnu pijacu. A pijaca u Seršuu u špicu sezone širi se duž izlokanih trotoara s obe strane glavne ulice. U ovom mestu, koje ima tipičnu atmosferu pograničnog gradića, okruženom golim brdima koja su posuta pastirskim šatorima i molitvenim zastavama, običaj je da se ljudi doteraju kad idu na pijacu.
Mnogi nose tradicionalne tibetanske ogrtače, na kojima su rukavi toliko dugački da rukavice nisu ni potrebne. Muškarci često nose šešire sa širokim obodom i kožne čizme. Za pojasom zadenut nož. A kad se nasmeju, blesnu zlatni zubi. A žene se šetkaju sa ogrlicama od ćilibara, čije su perle velike kao loptice za golf. Neke imaju pletenice koje skoro dodiruju pločnik. Tu se nađe čak i poneki monah, umotan u svoju crvenu mantiju. Verski kanoni im zabranjuju da beru i jedu jarcu, ali mogu da kupuju i prodaju.
Trgovci jarcom nose male terazije boje mesinga i kalkulatore na solarnu energiju. Njihove ruke su često umrljane brojkama ispisanim mastilom. Crvi se drže poslagani u kartonskim kutijama, pletenim korpama ili su poređani na komad tkanine. Kada trgovcu priđe neko kao što je Silang, prljavih kolena i sa kesom punom sveže prikupljenih jarci, počinje pažljivo ispitivanje crva.
Njihova vrednost zavisi od više faktora: veličine, boje i čvrstoće. Trgovac uzima svaki komad u ruke i često čisti skorelu prljavštinu posebnom alatkom koja liči na veliku četkicu za zube. Narod počinje da se gomila oko tezge.
Isto tako, uobičajena je praksa da trgovac jarcom pre kupovine kritikuje i omalovažava ono što mu se nudi. „Nikad nisam kupio ovako loše crve.” „Boja nije dobra. Suviše je tamna.” „Na ovima ću samo da izgubim pare.” Autor: Majkl Finkel
Jia Hajksia od rođenja nije video na jedno oko, a drugo je nesrećnim slučajem izgubio na radnom mestu. Njegovom najboljem prijatelju Jia Venkiju obe ruke su amputirane nakon tragedije koju je preživeo sa samo tri godine.
Oni su poslednjih deset godina proveli u pošumljavanju nekada neplodnog tla u okolini sela Jeli u severoistočnoj Kini. Od vlade su na korišćenje dobili oko osam ari zemljišta čijim pošumljavanjem žele da sačuvaju selo od poplava. Tokom protekle decenije zasadili su više od 10.000 stabala.
Nakon što je ova priču na internetu podelilo dosta ljudi, Hajksia će najverovatnije uspeti da ode na operaciju koja mu može povratiti vid na jedno oko.
