POGUBNO PO PSIHU…

tamoiovde-logo

DETE POSTALO ZAVISNO GLEDAJUĆI SATIMA CRTAĆE

Trogodišnje dete iz Srbije završilo je na odvikavanju od gladanja crtanog filma „Pepa prase“, nakon što je danima provodilo po sedam sati gledajući taj crtać i počelo bizarno da se ponaša, neverovatan je slučaj zavisnosti koji je u praksi zabeležen!

Dete, Foto: Shutterstock

– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.

Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani „Pepu prase“, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno.

– Ako neko konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.

A onda su ga izveli na igralište

Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…

– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.

Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.

– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.

Zabrana nikako

Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.

 Pepa prase, Foto: Youtube printscreen

– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.

Pogubno po psihu

Pedijatar Saša Milićević upozorava da oponašanje junaka iz crtanog filma, može biti opasno i za dečju psihu.

Roditelji moraju da shvate da nije rešenje dati detetu telefon u ruke i tako ga pustiti da provodi vreme. Zbog toga i dolazimo u situaciju da deca misle da su Pepa Prase, Sunđer Bob ili Betmen, pa roditelji često dolaze i kod mene po pomoć. Jer deca do pet godina sklona su poistovećivanju. To može biti pogubno za razvijanje govora, pokreta ali i inteligenciju-smatra dr Milićević i napominje da crtane filmove deca ne bi smela da gledaju duže od sat dnevno.

Izvor: drsasamilicevic./2019/02/06/Informer

________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

SLADOST OSAMLJENA…

tamoiovde-logo

JABUKA

Foto ilustracija: Bora*S

Jabuka jedna neobrana
još se drži na grani.
Tako je zrela, tako je sočna,
da oči naprosto mami.

Nitko ne gleda opalo voće,
nogama gaze po njemu.
I svi se upinju, svi imat hoće
tu sladost osamljenu.

Palo je lišće, pale su kiše
i snijeg već po njoj pada.
A ona blista u goloj krošnji
k’o sunce iznad grada.

O što li misli u svojoj ljepoti,
ta zavisti crvena meta?
Možda se njena nebeska rumen
doziva utrobe cvijeta?

Foto ilustracija: Bora*S

Penju se djeca, klipaju starci,
vjetru se rose zubi.
Još nitko ne prođe a da se na nju,
kamenom ne baci grubim.

I svijet se kupi, rukave suče,
„Tresite!“-naređuju vlasti.
A ona stoji, žarom boji,
niti ne misli pasti.

Padoše sjekire, padoše riječi,
uz krik se stropošta deblo.
I gle, sve oči padoše k zemlji,
a jabuka padne u Nebo 

Enes Kišević

________________________________________________________________________________________

SPAŠEN KONJ…

tamoiovde-logo

Ostavili ga u blatu, a do tada zarađivao 300.000 dolara

Neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kada Džen Manski pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna u Earlevileu u Njujorku. Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži.

Foto: Modern Farmer/Toni Horrace

Upoznajte Džastina Tima (Justin Thyme) šampionskog trkačkog konja, koji je napušten i ostavljen da umre, uz pomoć ljudi velikog srca uspeo da se izbori i ustane kao feniks.

Kako prenosi portal Modern Farmer ova neverovatna priča počinje u maju 2014. godine kadaDžen Manski (Jen Mansky) pronalazi konja kako leži u blatu u polju farme Ami Iahna (Amy Yahna’s) u Earlevileu u Njujorku.

Bio je prekriven ranama, imao je brojne povrede, bio je slab i pothranjen i nije mogao da izdrži. Džen i Ami brzo su ovom šampionu pritekli u pomoć. Uprkos njegovom teškom stanju, šampion ih je čitavog dana ohrabrivao dok su vukli galone vode, donosili mu seno, hranili ga šačicama trave kako bi mu pomogli da dobije dovoljno snage da pokuša da stane na noge.

Patio i od potencijalno smrtonosne neurološke bolesti

Te večeri, konj zvani Džastin Tim dobio je svoju “GoFundMe” stranicu i preko noći, ljudi velikog srca donirali su dovoljno novca kako bi mu pomogli da stane na noge.

Kada je postalo jasno da šampionu treba više pomoći nego što bi mogli da pruže na farmi, Ami je pokrenula drugi krug finansiranja, kako bi ga poslali u lokalnu bolnicu konja, „Leatherstocking Ekuine Centre“.

Džastin je takođe patio od EPM (Ekuine Protozoal Mieloencephalitis) – zajedničke ali potencijalno smrtonosne neurološke bolesti. Ipak, šampion nije posustajao i nakon dugog oporavka, uspeo je da se izbori.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju

Ostaje pitanje, kako je uopšte ovaj konj došao u tu situaciju u kojoj se našao. Izbledela tetovaža dovela je Ami do odgovora.

Veterinari su otkrili da se radi o trkačkom konju koji je zaradio skoro 300.000 dolara na stazama u Njujorku, i drugim državama. Na kraju njegove uspešne karijere počeo je njegov spor, bolan put ka dnu, odakle se izdigao.

Niko ga nije hteo ni za klanje 

Kao što je Ami saznala, prodat je posredstvom aukcije i smešten je u prepunu prikolicu i bio je pripremljen za klanje. Pošto kupci na aukciji nisu bili voljni da uzmu oborenog konja, Džastina su vukli iz prikolice na obližnji pašnjak gde ga je Džen na kraju našao.

Džastin sada provodi svoje dane na osunčanom pašnjaku. Ima mnogo posetilaca, od kojih su neki finansijski podržali njegov oporavak.

Slađana Aničić

Izvor: agroklub.rs

________________________________________________________________________________________

Odvedi me TAMO… VOLEO SAM, SINE „CVETKA“- KAO TEBE…

Vetar u grivi/ulje na kartonu by Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

BOJA SNEGA…

tamoiovde-logo

KO U BOJE VERUJE, TAJ BOJE I VIDI…

________________________________________________________________________________________

KAKO PADA SNEG?

Kakva se nauka krije iza snega? Po čemu se sneg razlikuje od kiše i leda, kako nastaje snežna pahulja i kako se topi?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Sneg je ponovo nad gradom. Kao gost koji retko dolazi u posetu, njegova iznenadna pojava u sivom, hladnom danu, ume da u prvi mah izazove priličnu radost. Zbog ponovnog susreta sa starim prijateljem, oni koji ga dočekuju izađu na prozore, na trenutak ostave svoje uobičajene životne nevolje i svakodnevne obaveze, poneko čak i telefonom obavesti komšije i rođake o neočekivanom posetiocu.

Nažalost, snežno zadovoljstvo brzo prolazi. Sneg ubrzo postaje gost koji remeti svakodnevicu, otežava kretanje, predugo se zadržava i ne haje previše za ustaljene navike, tako da izaziva isprva tiho gunđanje, nervozu, a potom i otvorenu netrpeljivost. Šta je sneg zapravo? Šta je to što su deca uzaludno iščekivala cele zime i što je najednom, početkom decembra, ponovo došlo?  

Kakva se nauka krije iza snega? Šta je proteklog dana padalo iznad grada, po čemu se razlikuje od kiše i leda, kako nastaje jedna snežna pahulja i koliko će raznih meteoroloških okolnosti ponovo morati da se uskladi da bi se u oblacima formirala pahulja?

SNEŽNI KRISTALI

Sneg je oblik vode u čvrstom stanju čija se kristalizacija odvija u atmosferi, pa iako je njegova hemijska formula H20, ista kao kod vode ili leda, sneg se prilično razlikuje od susnežice i ledene kiše.

Kišne kapi, nastale kondenzovanjem vodene pare u oblacima, mogu se zbog niske temperature tokom pada zamrznuti i pretvoriti u susnežicu i led, ali tako nastale zaleđene čestice nisu sneg i razlikuju se od snežnih pahulja po svom obliku i strukturi.

Ključni razlog za to je što pahulje nastaju već u oblacima, gde se snežni kristali formiraju direktno iz vodene pare. Pahulje mogu biti sačinjene od jednog ili više spojenih kristala, dok se pri višim temperaturama grade od velikog broja kristala i na zemlju padaju u snežnim grudvicama.

Svaki snežni kristal je zapravo kristal leda, tako da njegovu geometriju određuje geometrija molekula vode koji je sastavljen od jednog atoma kiseonika i dva atoma vodonika, međusobno razmaknuta za 105 stepeni.

U ledu se molekuli vode vezuju u nizove pravilnih šestougaonih prstenova, pa led ima heksagonalnu kristalnu rešetku. Elementarna ćelija kristala leda je u obliku šestostrane prizme, geometrijskog tela sa dva šestougla u osnovama i šest pravougaonika u omotaču, u čijim se temenima nalaze molekuli vode.

Rast snežnog kristala počinje u oblaku superzasićene vodene pare tako što se molekuli vode kondenzuju oko sićušne čestice prašine i obrazuju šestostranu prizmu na koju se dodaju novi slojevi molekula. Isprva, dok je kristal malih dimenzija, on raste sporo i čitava rešetka zadržava isti oblik.

Kako snežni kristal postaje sve veći, njegovih šest uglova bivaju sve više razmaknuti i sve više okruženi superzasićenim vazduhom, tako da uglovi počinju da rastu za nijansu brže od ostatka kristala.

Zbog ove male razlike u brzini na uglovima, šestougaoni kristal počinje da se grana u šest krakova. Okolni atmosferski uslovi su praktično isti za sve krake, tako da oni rastu približno na isti način i istom brzinom. Zato sve snežne pahulje imaju šest međusobno identičnih krakova.

JEDINSTVENA SIMETRIJA

 Rast snežnog kristala i konačan oblik pahulje pre svega zavise od koncentracije vlage u oblaku i temperature vazduha.

U laboratorijskim eksperimentima sa kontrolisanim uslovima utvrđeno je da pri različitim temperaturama, u intervalu od  -3 do -20 °C, nastaju pahulje koje se međusobno drastično razlikuju. Na -5°C obično nastaju pahulje sa najdužim kracima, dok se između -20°C i -15°C formiraju pahulje u obliku ravnih šestokrakih kristala.

Tokom oblikovanja svaka pahulja neprestano preživljava dramatične izmene u okruženju, biva nošena na razne strane oblaka, trpi različit pritisak i vlažnost, ali se te promene jednako odražavaju na sve krakove u jednoj pahulji, što bez obzira na složenost konačno dobijene strukture, obezbeđuje njihovu simetriju. Zbog ove simetrije, sve pahuljice na prvi pogled izgledaju slično.

Međutim, nikada iz oblaka na tlo neće pasti dve potpuno iste snežne pahulje. Verovatnoća da nastanu dve indentične pahuljice skoro da je jednaka nuli, upravo zbog prilično nestalnih uslova u kojima pojedine pahulje nastaju, ali i zbog molekularne strukture leda. Usled postojanja više izotopa vodonika i kiseonika, na svakih 5000 molekula vode javlja se jedan koji se razlikuje od ostalih.

Omanji snežni kristal sadrži nekoliko hiljada miliona milijardi molekula vode, što znači da u njemu ima oko milion milijardi molekula koji se razlikuju od ostalih. Oni su nasumično raspoređeni po kristalnoj rešetki, čineći svaki snežni kristal jedinstvenim.

 Kada bi u svakoj godini nastalo milion milijardi pahulja, verovatnoća da se čak i tokom perioda od 15 milijardi godina, koliko iznosi starost cele vasione, formiraju dve do u molekul indentične pahuljice i dalje je praktično nula.

BOJA SNEGA

Snežna pahulja posmatrana iz neposredne blizine nije bela, već je bezbojna i providna, što je logično, jer su pahulje sačinjene od kristala leda. Bela boja snega je svojevrsna iluzija – optička varka koja nastaje refleksijom svetlosti. Rasejana na više snežnih kristala, svetlost odbijena od snega izgleda bela, što je mešavina svih boja u vidljivom spektru svetlosti. 
Ljudsko oko na neki način uspeva da razluči i vidi belu boju snega čak i kada na njega pada dolazeća svetlost koja nije mešavina svih boja, već pripada užem delu spektra. Međutim, za razliku od ljudskog oka, fotografije snimljene pod fluorescentnom svetlošću prikazuju sneg zelene boje.

Inače, pored prepoznatljivog belog, postoji i takozvani crveni sneg. To su snežne površine krvavocrvene boje koja nastaje zbog toga što u snegu žive kolonije algi Chlamydomonas, Raphidonema i diatomi.

Ove alge su najpoznatiji i najrasprostanjeniji pripadnici „snežne flore“. Kada ima malo sunčeve svetlosti, a temperature postanu izuzetno niske, ove alge uspevaju da prežive jer se njihov metabolizam se usporava i one postaju neaktivne.

S druge strane, upravo takvi uslovi u polarnim oblastima ili na visokim planinama omogućuju zamrzavanje nižih slojeva snega, zbog čega dolazi do trajnog taloženja snežnog pokrivača i nastanka lednika. U ovim krajevima refleksija svetlosti od snežnog pokrivača bitno snižava temperaturu i važna je za globalni klimatski sistem, pošto se izvestan deo sunčeve radijacije zbog odbijanja vraća nazad u atmosferu i ne dolazi do zagrevanja tla.

Razni planetarni modeli klime pokazuju da površina snežnog pokrivača ima vrlo značajnu ulogu tokom ledenih doba. Tada uvećana površina pokrivena snegom odbija sunčevu svetlost i planeta se dodatno hladi, što dovodi do pojačanih snežnih padavina, još većeg odbijanja zračenja i daljeg hlađenja planete.

Kada je površina snežnog pokrivača isuviše velika, ovaj proces postaje nepovratan i planeta se trajno zamrzava. Ako se snežni pokrivač ne proširi dovoljno, uobičajeni ciklus hlađenja i zagrevanja planete se nastavlja, tako da se ledeno doba završava. Lednici se povlače na sever i jug, a klimatski sistem se stabilizuje na više hiljada ili miliona godina.

ZVUCI NA SNEGU

 Sneg danas privremeno ili stalno pokriva oko 23 procenta površine Zemlje. Uobičajeno, sneg pada severno od 35° i južno od 35° geografske širine, a bliže ekvatoru se javlja vrlo retko i to na nadmorskim visinama iznad 5000 metara.

Osim za klimu, snežni pokrivač je značajan za mnoge biljne i životinjske vrste. Slaba provodljivost toplote štiti pojedine vrste od smrzavanja tokom zime, dok otopljavanje snega navodnjava zemljište.

Zanimljivo je da sneg, osim što slabo provodi toplotu, loše provodi i zvuk. Budući rastresit, nalik na materijale koji se u građevinarstvu koriste za zvučnu izloaciju, snežni pokrivač dobro apsorbuje ambijentalni zvuk usled čega nastaje dobro poznata tišina, tajac posle snežne vejavice. Kada se dovoljno nataloži i vremenom postane gušći, više nije tako dobar apsorber zvuka.

Međutim, tada se javlja jedna pojava omiljena kod ljudi koji uživaju u šetnjama po snegu. Sabijeni snežni kristali na dovoljno niskoj temperaturi, umesto da se tope, pucaju pod nogama, što izaziva efekat škripanja. Kada se temperatura podigne, kristali počinju da se tope pod koracima i zvuk nestaje, tako da se škripanje snega najčešće javlja noću i u hladnim jutrima. Sneg prate i razne druge, donekle neobične pojave, čisto literarne.

Ljubitelji snega se mogu pronaći u izvesnom broju knjiga o jednoj vrlo specifičnoj čežnji za udaljenim svetom beline, za misterioznim svetom „kod Hiperborejaca“ ili pak u nešto popularnijem Osećaju gospođice Smile za sneg. Čarolija snega je u takvoj težnji nesumnjiva. Pahulje se uvek u haotičnom letu spuštaju na tlo i stvaraju snežni pokrivač koji u belini, u nevinosti na koju asocira, uravnotežuje svaki predeo, ulepšava prizore prljavog grada i ukida ružne ovdašnjosti. Izaziva tišinu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

 KO LEPO GOVORI, MOĆAN JE ZEMALJSKI…

 tamoiovde-logo

KO DUBOKO ĆUTI MOĆAN JE VASELJENSKI

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanjeBlago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali je ćutanje zagonetnije.

Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. 

U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.

Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas. Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:
Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________________

KONTROLA…

tamoiovde-logo

Kontrola. Šta je to?

Ponekad to što mi nazivamo spasavanjem, pomoći, dobrotom – jeste način upravljanja drugim ljudima.

Foto ilustracija: BoraS

Neretko se interesujemo kod svog partnera „kako ide?“, „Kako je prošao dan?“, pritom nas na to često pokreće ne iskrena želja biti sa njim u tom momentu, nego želja da znamo šta se, gde i kako događa sa meni bilskim čovekom, da li sam u toku svih dešavanja u vezi sa njim.

Neizvesnost često izaziva nemir. Sazavisan čovek zna dobar način kako da ga se otarasi, a to je – prekontrolisati drugog. To pomaže ne na dugo, jer glavni problem, problem sa sopstvenom uznemirenošću čovek ne rešava.

„Od preterane kontrole  izumire poverenje“

Sazavisan čovek ne ume da pita direktno. Mi igramo igru «ja tebi, ti meni». Ljutimo se i vređamo kada zauzvrat ne dobijamo to što su, kako se nama činilo, bili prosto obavezni da nam daju. Svoj bonus, nagrada za «dobrotu», «milost», sastradavanje, ustupanje.

Mi počinjemo da pomažemo tada kada od nas ne traže pomoć, i opet zauzvrvat tražimo blagodarnost. Jer, predlagati svoju pomoć – to je način da se nešto dobije (uzvratna briga, blagodarnost, osećanje da sam «dobar čovek»). Ili se smućujemo da drugi ne vide, komentarišemo kako je svet nepravedan prema nama. «Ja za vas sve, a vi meni ništa!» možda ste slušali takvu frazu, ili ste je sami ne jednom koristili u odnosu prema svojim bliskim.

Za željom da spasemo ceo svet, i da ga učinimo boljim mi zaboravljamo a je kontrola (makar se ona projavljivala u vidu brige), u svakom slučaju pritisak (na druge).

Iza kontrole stoji naša, često nesvesna grandiozna želja da upravljamo drugima. Iz nekog razloga, sazavisnom čeveku se čini da je on iskusniji i da bolje zna kako drugi ljudi treba da žive. Sazavisne često nazivaju „načelnicima lutkarskog teatra“ gde su ceo svet – marionete, koje je jednostavno potrebno samo postaviti na pravilna mesta, pravilna po našem mišljenju. Imajući takve „štitnike za oči“ mi zaboravljamo, da kontrola – kao i bilo koji drugi pritisak, izaziva protest i izbegavanje kontakata sa nama. A to između ostalog izaziva uvređenost  pomoću koje isto tako možemo veoma dobro kontrolisati druge ljude. Jer čovek na koga smo se uvredili je prosto obavezan da se oseća uvređenim.

 Da li je kontrola svagda zlo?

Verovatno bi, dok čitate te redove, hteli da izrazite nesaglasnost, jer postoje situacije kada su briga, upravljanje i kontrola neophodni. I to je zaista tako, postoje malena deca, ljudi koje se nalaze u neadekvatnom stanju, npr. halucinaciji, koji ugrožavaju svoj život i bezopasnost okoline, ili početnici u nekom poslu koji se bez nas ne bi snašli. Ne mogu da prežive bez naše pomoći. Taj primer i jeste taj signal koji razdeljuje prirodnu/zdravu kontrolu od nametljive želje za upravljanjem drugim pomoću brige o njemu.

Prozba o pomoći je prvi kriterijum da je naša pomoć umesna. Češće je sazavisan čovek sam nameće, ne ostavlja mogućnost drugom da ga zamoli, ubrzava proces, žuri se da «prostre slamu», i samim tim ne daje mogućnost drugom (svom partneru, mužu, detetu) da snosi odgovornost za svoj život i svoje greške. Mi sebe obmanjujemo kada smatramo da drugi ima potrebu za našom podrškom. Mi gubimo vezu s realnošću, nama se čini da su unaokolo svi mali i bespomoćni. Bez naših instrukcija i saveta oni će «haos napraviti», i mnogo će se  napatiti.

Kontrolišući život drugih mi gubimo kontrolu nad svojim životom.

Važno je shvatiti to da je oštra potreba držati sve i svja oko nas pod kontrolom, mehanizam koji se zarodio veoma davno. Sazavisni ljudi proishode iz disfunkcionalnih porodica. Iz porodica gde je nešto narušilo običan hod razvića deteta. Moguće je da je neko od bliskih bolovao (zavisnost, psihičke bolesti), ili su fizičke kazne bila norma, ili je neko od roditelja bio emocionalno hladan. Možda su u porodici bile veoma žestoke mere vaspitavanja. U svakom slučaju mehanizam je bio adaptirajući i obezbeđivao je čoveku u tamo nekom momentu mogućnost da preživi, a kasnije je to postao scenarij, jedinstveni način življenja i uzajamnog odnosa sa sobom i drugima.

Prirodno je da su mogućnosti čoveka ograničene, nemoguće je istovremeno živeti dva života, zato, zanimajući se drugim ljudima, mi prestajemo upravljati sopstvenim životom. Sazavisan čovek, podržavan sopstvenim perfekcionizmom, ignoriše sopstveni umor i od toga se razboljeva. U prvom redu se narušava san, to je signal da se čovek nalazi u teškom stresnom položaju. Njegov sopstveni, lični život strada, on gubi mogućnost svog pomeranja po karijernoj lestvici, zato što se zanima problemima drugih ljudi, a ne svojim. Iza svega toga stoji neophodnost u tome, da ništa ne osećamo.

Pošto smo navikli da se naša obična preživljavanja tiču negativnog spektra preživljavanja (bol, usamljenost, tuga, očajanje). Umesto toga da radimo nešto sa svojim bolom u duši, sazavisan čovek se «baca» da spasava drugog. Tada kod njega postoji iluzija da će spoljašnja dešavanja koja ga okružuju ispraviti njegovo, i bez toga, teško duševno stanje. Potrebno je samo se malo više nego obično napregnuti i ovaj put ću dobiti to potrebno zadovoljenje od toga kako ja dobro pomažem drugom. Pri svemu tome – ja sam sam zaboravljen, usamljen, samom sebi nepotreban čovek. Bio, jesam i ostaću takav. Sve dok mi ne želimo ili ne možemo da organizujemo svoj život, mi ćemo se zanimati životima drugih.

Način kontorle u porodici pomoću osećanja. 

«Ako ne uradiš tako kako ja govorim, naljutiću se!», «Ne govori babi, uznemriće se», «Kako se to ponašaš, ti si loše dete», «Treba da se stidiš svog ponašanja, bezobrazniče». Poznate su vam te fraze? Ako da, onda Vam je moguće poznato i takvo stanje kada se ne želi ništa osećati. Zato što se ta osećanja sa oštrim bolom zabadaju u srce, njih je nemoguće preživeti, nepodnošljivo je teško sa njima živeti.

Veoma često roditelji koriste osećanje krivice i stida, kao instrument u procesu vaspitanja. Žalosno je to kada roditelj ima samo taj način da bi uticao na dete. Tada ta osećanja izlaze iz reda običnih preživljavanja, neophodnih svim ljudima. Postaju bič, način upravljanja malenim čovekom, jedinstveni način uticanja na njega. «Mama će se naljutiti na tebe, ako ne sakupiš igračke», – takva fraza postaje svakodnevni instrument manipulacije malenim čovekom.

Ukratko rečeno, tu glavna poruka mame zvuči tako: «Ja ću prestati da te volim, ako ne budeš radio tako kako ja kažem». I naravno detetu je strašno da prihvati odbacivanje od strane mame, ono nije spremno da bude odbačeno od čoveka od koga u datom momentu zavisi njegov život. Svi ljudi se uče odnosima sa svetom kroz prvi kontakt, kontakt sa svojim bliskim (značajnim ljudima, po pravilu to su njegovi roditelji). Čemu se uči dete u toj situaciji? Tome, da su njegova osećanja i želje nevažni, postoji strah, koji ga tera da dejstvuje. Da dejstvuje tako kako od njega očekuje okruženje. Veoma često se u svojoj praksi susrećem sa situacijom da je već poodrastao čovek «pogružen u samokontroli». Pod kontrolom su njegove misli, osećanja i telesna projavljivanja. Razmišljati je «loše», osećati je «neprijatno», plakati «stidno». Pritom sve to živo i istinsko, sve prirodne projave se probijaju napolje, i sudaraju se sa socijalnim stereotipima «muškarci ne treba da plaču», očekivanjima bliskih «on/ona je snažan čovek, on/ona će da se izbori».

 Verovatnoća da će dete koji je odraslo u situaciji, kada se njime upravljalo pomoću uvreda, pokušavati da svojim partnerom upravlja na isti takav način (kroz uvredu), je veoma velika. Sebe će da kontroliše, gušiće svoju prirodnost, da ne bi kojim slučajem izazvao prema sebi gnev ili ljutnju drugih, za njega važnih ljudi.

Mnogolika kontrola

Mnogo se može govoriti o tom kako se projavljuje kontrola, i primera te projave u različitim situacijama može biti mnoštvo. Radi lakšeg shvatanja forme kontrolirajućeg ponašanja se mogu razdeliti u dve kategorije. Kontrola odozgo i kontrola odozdo.

Kontrola «odozgo».

  1. – osuđivanje («ti uvek», «ti nikada»).
  2. – spasavanje, pomoć, hiperzaštita, instrukcije, saveti.
  3. – trebovanja, pitanje «A zašto ti ne bi?» – to će staviti čoveka u odbranbenu poziciju.
  4. – odlazak (iz sobe ili kuće).
  5. – korišćenje novca-potkupljivanje.
  6. – laskanje, darivanje poklona s podtekstom, ciljajući na nešto.

Kontrola «odozdo».

  1. – govoriti «ne znam», ne odgovarati na pitanja, iza toga stoji neželjenje da se nosi odgovornost za svoj život.
  2. – čekati suviše podrobnih instrukcija od drugih ljudi.
  3. – kontrola pomoću uvrede.
  4. – nalaziti se u poziciji «žrtve».
  5. – teško uzdisati i ne govoriti ništa/ ne tržiti direktno.
  6. – biti slab(a)/ malen(a)/ zavisan(na).

Savršeno je očigledno da i jedan i drugi način daju mogućnost da se sačuva vlast nad situacijom. Plata za vlast može da bude različita. Možemo veoma mnogo da se umaramo, da budemo nezadovoljni zato što drugi ljudi ne žele da postupaju tako kako smo mi «za sebe» odlučili da oni treba da postupaju. Ogorčenje, bes, nemoć – su večni pratioci onog ko pokušava da kontroliše ne svoj, nego tuđi život.

Načini da se kontrola pobedi
Ovakve načine predlaže DŽ. B. Uanhold u svojoj knjizi «Oslobođenje iz zamke sazavisnosti».

Načini da se izbavimo od težnji za kontrolisanjem

  1. Pre nego što pristupite da pružate pomoć, uverite se da li je ona zaista potrebna. Tu će biti umesno pitanje upućeno vašem partneru, «Šta ti želiš od mene da uradim?»
  2. Ostavite tu naviku da mislite, kako su drugi bespomoćni i kako neće moći bez Vas. Snosite sopstvenu odgovornost i nemojte smetati drugom da snosi svoju. «Ja znam da ti možeš rešiti taj problem. Da li želiš da podrobno razmotrimo?»
  3. Predlažite podršku ljudima koji se osećaju bespomoćni, raskrivajte njihov sopstveni potencijal. «Razmisli najpre sam o mogućim načinima da rešiš problem, a potom ćemo zajedno da razmotrimo».
  4. Ne ispunjavaj više od polovine posla nad nekim problemom ili zadatkom. Zaključite s Vašim partnerom dogovor o tom, da će on da ispunjava najmanje polovinu posla. «Ja mogu da uradim to i to, a šta si ti spreman da uradiš?»
  5. Budite pažljivi prema svojim osećanjima, ne činite to što zaista ne želite. Budite časni prema sebi samima: «Ne želim to da radim».
  6. Izbagavajte ponašanje koje će Vas staviti u položaj prevashodstva (ne dajte savete bez prozbi za njih, nemojte da prekidate čoveka dok govori).
  7. Ne budite u ulozi žrtve (u 100% slučajeva tražite to što želite, namojte da prećutkujete).

Porodični psiholog – Smeljanec Juliя Andreevna

Izvor https://www.b17.ru/article/9711

Preuzeto sa: poznajsebe

_______________________________________________________________________________________

 

ŠALA…

tamoiovde-logo

Vedro, zimsko podne… Mraz jak, puca, i Nađenjki, koja me drži ispod ruke, hvata se srebrnasto inje po kosi na slepoočnicama, i na maljama iznad gornje usne. Mi stojimo na visokom bregu. Od naših nogu pa do same zemlje pruža se strma ravan, u kojoj se sunce ogleda kao u ogledalu. Kraj nas su male sanke, tapacirane svetlocrvenom čojom.

Foto ilustacija: Bora*S

– Da se spustimo dole, Nadežda Petrovna? – molim ja. – Samo jedanput! Verujte mi, ostaćemo čitavi i nepovređeni. Ali Nađenjka se plaši. Sav prostor od njenih malih kaljača do kraja ledenog brega izgleda joj kao strašna, beskrajno duboka provalija. Ona umire od straha i prestaje da diše kad gleda dole, čim je ja samo ponudim da sedne u sanke; ali šta će biti ako reskira da se surva u provaliju! Umreće, poludeće. – Preklinjem vas! – kažem ja. – Ne treba se plašiti! Znajte, to je malodušnost, kukavičluk! Sanke lete, kao strela. Presecani vazduh šiba u lice, hukće, zviždi u ušima, seče bolno, štipa od gneva, hoće da smakne glavu s ramena. Od pritiska vetra nemamo snage da dišemo. Izgleda da nas je sam đavo zagrlio kandžama i uz huku vuče u pakao. Sve oko nas sliva se u jednu dugu prugu koja naglo juri… Gle, gle, još trenutak samo i izgleda mi kao da ćemo propasti.

– Ja vas volim, Nađa! – kažem ja poluglasno. Sanke počinju sve lakše i lakše da klize, huka vetra i zvrka saonica kao da nisu više tako strašni, ne zaustavlja se disanje od straha, i mi smo, najzad, dole. Nađenjka nije ni živa ni mrtva. Ona je bleda, jedva diše… Ja joj pomažem da ustane. – Ni za šta na svetu drugi put ne smem – kaže ona gledajući me krupnim očima. Ona me hvata pod ruku i mi dugo šetamo oko brega. Zagonetka, po svoj prilici, ne da joj mira. Da li su one reči izrečene ili nisu? Da ili ne? Da ili ne? To je pitanje samoljublja, časti, života, sreće, pitanje veoma značajno, najznačajnije na svetu. Nađenjka nestrpljivo, tužno, pronicljivim pogledom zagleda mi u lice, odgovara neumesno, čeka, neću li ja otpočeti. O, koliko preliva na tom dragom licu, koliko preliva! Vidim, ona se bori sa sobom, njoj je potrebno nešto da kaže, o nečemu da pita, ali ona ne nalazi reči, njoj je nezgodno, strašno, smeta radost… – Znate šta? – kaže ona ne gledajući u mene. – Šta? – pitam ja. – Hajte još jednom… da projurimo. Mi se penjemo uza stepenike na breg.

Anton Pavlovič Čehov (1860-1904), pripovedač, novelista i najznačajniji ruski dramski pisac.

Pripovetka „Šala“, jedna je od najlepših u velikom opusu Čehova.

Opet smeštam bledu, uzdrhtalu Nađenjku u sanke, opet letimo u strašnu provaliju, opet huči vetar i stružu saonice, i opet, kad sanke najsilnije i najhučnije lete, ja govorim poluglasno: – Ja vas volim, Nađenjka! Kad se sanke zaustavljaju, Nađenjka baca pogled na breg, niz koji tek što se spustismo, zatim dugo zagleda u moje lice, prisluškuje moj glas, ravnodušan i nimalo strastan, i sva, sva, čak muf i kapuljača njena, sva njena pojava – izražava krajnju nedoumicu. A na licu joj ispisano: – U čemu je stvar? Ko je izgovorio one reči? On, ili mi se samo pričinilo? Ta neizvesnost je uznemiruje, izvodi je iz strpljenja. Sirota devojčica ne odgovara na pitanja, tušti se, gotova je da zaplače. – Da nije vreme da idemo kući? – pitam ja.

– A meni… meni se dopada ovo sankanje – kaže ona crveneći. – Kako bi bilo još jedanput? Njoj se «dopada» ovo sankanje, međutim, sedajući u sanke, ona je kao i pre toga bleda, jedva diše od straha, drhti. Mi se spuštamo treći put, i ja vidim kako me ona gleda u lice, prati moje usne. Ali ja stavljam na usne maramicu, kašljem i kad stižemo do sredine brega, uspevam da procedim: – Ja vas volim, Nađenjka! I zagonetka ostaje zagonetka! Nađenjka ćuti, o nečemu razmišlja… Ja je ispraćam sa sankanja kući, ona se stara da ide lakše, usporava korak i stalno čeka da li ću joj reći one reči. I ja vidim kako pati njena duša, kako se ona savlađuje da ne kaže: – Nije moguće da ih je izgovarao vetar! A ja neću da to vetar izgovara! Sutradan ujutru dobijam cedulju: «Ako pođete danas na sankanje, svratite do mene. N.» I od tada ja i Nađenjka počinjemo svakog dana da idemo na sankanje i spuštajući se sankama dole, svaki put ja izgovaram poluglasno jedne iste reči:- Ja vas volim, Nađenjka! Ubrzo Nađenjka se navikava na tu frazu kao na vino ili morfijum. Ona ne može da živi bez nje. Doduše, sletati sa brega isto tako je užasno kao i pre, ali sad već strah i opasnost pridaju naročitu draž rečima ljubavi, rečima koje kao i pre predstavljaju zagonetku i muče dušu. Pričinjava se uvek ono dvoje: ja i vetar… Ko joj od nas dvoje izjavljuje ljubav, ona ne zna, ali njoj je, po svoj prilici, već svejedno; ma iz koga pehara pio… svejedno, samo da budeš pijan.

Jednom u podne odoh na sankanje sam; pomešan u gomili, ja vidim kako bregu prilazi Nađenjka, kako me traži očima… Zatim se bojažljivo penje stepenicama…Strašno joj je da ide samo, o, kako je strašno! Ona je bleda kao sneg, drhti, ide kao na gubilište, ali ide, ide ne osvrćući se, odlučno. Ona je, po svoj prilici, odlučila da pokuša: da li će se čuti one zanosne, slatke reči, kad mene nema? Ja vidim kako ona, bleda, s otvorenim ustima od straha, seda u sanke, zatvara oči i, praštajući se zauvek sa zemljom, polazi s mesta… «Z-z-z-z»… zvrlje saonice. Čuje li Nađenjka one reči, ja ne znam… Vidim samo kako ona ustaje iz sanki malaksala, nemoćna. I vidi se po njenom licu da i sama ne zna da li čuje nešto ili ne. Strah, dok se spuštala dole, oduzeo joj je sposobnost da sluša, da razlikuje zvuke, da shvata…

Ali dolazi i prolećni mesec mart… Sunce postaje ljupkije. Naš ledeni breg se mrači, gubi svoj sjaj i kravi se najzad. Prestajemo da se sankamo. Sirota Nađenjka nema gde više da čuje one reči, pa nema ni ko da ih izgovara jer se vetar ne čuje, a ja se spremam u Petrograd… na duže, možda zauvek. Nekako pred odlazak, na dva dana, sedim u sumraku u baštici, a od dvorišta, u kome stanuje Nađenjka, ta baštica je odvojena visokom ogradom sa gvozdenim šiljcima… Još je prilično hladno, ma đubretu ima još snega, drveće je mrtvo, ali već miriše na proleće i, spremajući se na počinak, živo grakću gračci. Ja prilazim ogradi i dugo gledam kroz šupljinu. Ja vidim kako Nađenjka izlazi na stepenice i upravlja tužan, očajnički pogled u nebo… Prolećni vetar joj duva pravo u bledo, setno lice… On je podseća na onaj vetar koji nam je hujao onda na bregu kad je ona slušala one četiri reči, i lice joj postaje žalosno, žalosno, niz obraze će poteći suza… I sirota devojčica pruža obe ruke, kao da moli taj vetar da joj donese još jednom one reči. I ja, sačekavši vetar, izgovaram poluglasno: – Ja vas volim, Nađa!

Bože moj, šta li se zbiva sa Nađenjkom! Ona kliče, smeška se celim licem i pruža ruke u susret vetru, radosna, srećna, neobično divna. A ja idem da se pakujem…Davno je to bilo. Sad je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla…svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči «ja vas volim, Nađenjka», nije zaboravljeno; za nju je to sada najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu…I meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio…

Anton Pavlovič  Čehov


Citat Plus

„Drugi deo života kod pametnog čoveka sastoji se u oslabađanju od ludosti i predrasuda i pogrešnih mišljenja koje je stekao tokom prvog dela života.“

___________________________________________________________________________________

SVETLOST, IZNENADA…

tamoiovde-logo

Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio, 
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il’ neki viši cilj ima tvorac bele čarolije? 

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Fotoilustracija: Bora*S

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro! 
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta! 
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca, 
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!

Još jedna noć prošla je kroz vaš život. 
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite, 
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi — 
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame. 
Tragedije su davno za loša pozorišta. 
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored 
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći. 
(Odneti cveće porodiljama i babicama!) 
Naoružati stariju braću i očeve, 
obnoviti vojne škole, 
okrečiti kasarne!

Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!

Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek 
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak! 
Obujmo čarape ispletene u brvnarama, 
sjajne čizme od koža izumrlih životinja, 
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.

Branislav Brana Petrović

_________________________________________________________________________________________

UTEHA (NI)JE U TOME…

tamoiovde-logo

“Sve će proći. Ali, kakva je to utjeha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život.

Zar je nada u tome da sve prođe?”

Meša Selimović

__________________________________________________________________________________________

LEPOTA I LJUBAV…

tamoiovde-logo

– Bratac moj, nemoj da se ljutiš, ali moram ti reći da si ti još zelen. Ne znaš šta sve čoveku život priredi. Da bi upoznao čoveka treba sa njim tovar soli da pojedeš. A ti znaš kako se so jede…

Ilustracija: FB stranice autora

Ponekad mi se čini kao da život šali sa mnom, kao da je to neki bezobrazni i besposleni komšija koji nema druga posla nego da se zevzeči sa nama. Pa, opet, drago mi je što me prima tako lepo, kako se primaju dobri prijatelji. Ide svojim tokom kao i vreme. Niti voli, niti mrzi. Njega se mnogo toga ne tiče.

Bore na mom licu se javljaju kao oznaka naše prolaznosti. Trajemo, ali se menjamo. Ne brzo kao aprilsko vreme, ali dovoljno brzo da nam se pokaže ko je stvarni gazda, da se ni sa sobom ne pitamo više nego pijan s gaćama – filozofira Rade, sedeći u uglu kauča, dok ispred njega stoji flaša piva i kafa koja se puši.

Rade je držeći sedamdesetogodišnjak. Nosi tamne naočare za slepe. Kosa mu je progrušana sedinama, a lice puno ožiljaka. Bio je profesionalni vatrogasac, pa je u nekoj akciji doživeo nesreću u kojoj je izgubio vid. Sada invalidski penzioner, voli da raspravlja o svemu i svačemu.

Neki ga uvažavaju zbog te njegove priče, drugi se trude da ga ne uvrede zbog slepila, dok neki, koji ga dobro poznaju ne obraćaju pažnju na njegova filozofska razmišljanja o životu.

Upoznali smo se davno prilikom neke šetnje u parku. Beše sunčan dan, dosta penzionera i dece u parku. Popričasmo o koječemu. On mi ispriča kako je doživeo nesreću, pa već dvadeset godina ne vidi. U početku je to za njega bio smak sveta, a sada mu je lakše, oseća se sigurnijim, navikao se na svoju nevolju, izlazi sam u šetnju, dobija knjige „za čitanje“.

Duže vremena nije ga bilo u šetnji. Onda se jednog dana pojavi sa jednim stasitim momkom. Pozdravismo se.

– Izvini za nedolazak u park! Reče da je bio teže bolestan i da ga je danas supruga pustila samo zato što ga je unuk pratio.

– Prošetaj ti s Milanom, ja ću naručiti kafu i posedeti ovde na suncu.

– Ne oseća se dobro, baka mu ne dozvoljava da izađe – objasni mi Milan. A njih dvoje, on i baka, tako se vole i paze. Pedeset godina su u braku. Eto, pre neki dan, on zanemogao, seo u fotelju, pokrio kolena nekim ćebetom, a na krilu drži bakinu sliku od pre četrdeset godina.

– Tvoja baka je mnogo lepa žena. Najlepša koju sam znao – kaže mi.

–  Šteta što je sada ne možeš videti – kažem mu ja. – Ja mislim da više ne bi tako tvrdio, jer i nju su stigle godine.

– Vidim ja nju, onako mladu, lepu, jedru, kao pre moje nesreće. Ona je meni zauvek ostala mlada! Ona ne može da ostara u mojim očima, njena lepota se zadržala, ja sam je sačuvao u sećanju, baš kao i ova slika – objasni mi prelazeći prstima preko slike sa njihovog venčanja.

Shvatih da je u pravu. I shvatih da je ta ljubav neobična, dugotrajna i prava. Ona je ostala u njegovom sećanju onakva kakva je bila pre toliko godina. Postala mu je još bliža, jer mu je njena pomoć bila neophodna sve dok se nije navikao na svoj nedostatak. On živi sa njom kao i pre, spavaju u istom krevetu, idu ponekad zajedno u kafanu, čak i u kupovinu, ona nije promenila svoj odnos prema njemu, a on je „vidi“ i voli kao i pre tri decenije. Prava ljubav valjda i ne stari, ona je mirnija od zaljubljenosti, ali je stalnija.

A lepota? Pa lepota je bila verovatno i jedan od uslova i uzroka stvaranja njihove zajednice. Ali, kada se zajedno stara, onda se lepota drukčije doživljava. I starost lakše pada i jednom i drugom. A u ovakvim nesrećama i ljubav i lepota zamrznu se u vremenu. Ona nikada neće ostarati u njegovim očima. A to je lepota te dugotrajne ljubavi – zaključi Milan sa malim prisenkom tuge u glasu, predloživši mi da se vratimo da popijemo kafu sa Radom.

Na crkvi Svetog Marka oglasi se zvono dok smo prilazili Radovom stolu na kome nas je već čekala kafa.

Dimitrije Janičić

Priča uz dozvolu  preuzeta sa FB stranice autora.

_______________________________________________________________________________________

PISMA O DOBROM I LEPOM…

tamoiovde-logo

Dimitrij Lihačov, ČOVEK TREBA DA BUDE KULTURAN

 Čovek treba da bude kulturan! A ako njegova profesija ne zahteva kulturu? Ako on nije mogao da stekne obrazovanje? Takve su bile okolnosti. Ako mu okolina to ne dozvoljava? Ako ga kultura učini „belom vranom“ među njegovim kolegama, prijateljima, rodbinom, počne da mu smeta u postizanju prisnosti s drugim ljudima?

Foto ilustracija: Bora*S

Ne, ne i ne! Kultura je neophodna u svim okolnostima. Ona je potrebna ljudima koji ga okružuju i čoveku samom.

To je veoma, veoma važno, pre svega da bi se živelo srećno i dugo – da, dugo! Jer kultura je ravna moralnom zdravlju, a zdravlje je potrebno da bi se živelo dugo, ne samo fizički već i umno. U jednoj drevnoj knjizi piše: „Poštuj oca i mater svoju, i dugo ćeš živeti na zemlji.“ To se tiče celog naroda, i pojedinaca. To je mudro.

Ali pre svega da odredimo šta je kultura, a zatim zašto je ona povezana sa „zapovešću o dugom životu“.

Mnogi misle: kulturan je onaj čovek koji je mnogo čitao, dobio dobro obrazovanje (pretežno humanističko, mnogo putovao, zna nekoliko jezika).

Međutim, moguće je imate sve to, i moguće je ništa od toga nemati u velikom stepenu, a biti ipak kulturan.Obrazovanje ne treba mešati s kulturom. Obrazovanje živi od starih sadržaja, kultura od novog i razumevanja starog kao novog.

Više od toga… Oduzmite istinski kulturnom čoveku sva njegova znanja, obrazovanje, oduzmite mu pamćenje. Neka je on zaboravio sve na svetu, neka ne zna književne klasike, neka se ne seća najvećih umetničkih dela, neka zaboravi najveće istorijske događaje, ali ako on pri svemu tome očuva sposobnost da shvati i doživi duhovne vrednosti, ljubav za sticanje znanja, interesovanje za istoriju, osećaj za lepo, može da razlikuje pravo umetničko delo od grube novotarije napravljene samo da šokira, ako može da uživa u lepoti prirode, da razume karakter i individualnost drugog čoveka, da se poistoveti s njegovom situacijom, a kad razume drugog čoveka da mu pomogne, da ne pokaže grubost, ravnodušnost, zluradost, zavist, već da dostojanstveno oceni drugog, kao pokaže poštovanjee prema kulturi prošlosti, vaspitanost, odgovornost pri rešavanju moralnih pitanja, prema bogatstvu i lepoti svog jezika, govornog i pisanog – to će biti kulturan čovek.

Kultura ne podrazumeva samo znanja, već i sposobnost da se razumeju drugi. Ona se iskazuje u hiljadu sitnica: u umeću da se s uvažavanjem raspravlja, da se skromno ponaša za stolom, u umeću da se neprimetno (upravo neprimetno) pomogne drugom, da se štiti priroda, da se ne zagađuje svoja okolina – opušcima cigareta ili psovkama, rđavim idejama (to je takođe zagađivanje, i još kakvo!).

Poznavao sam na ruskom severu seljake koji su bili istinski kulturni. Njihove kuće su bile savršeno čiste, umeli su da cene lepe pesme, umeli su da pričaju o svakodnevnici (to jest o onom što se dešavalo njima i drugima), imali su sređeni svakodnevni život, bili gostoljubivi i ljubazni, s razumevanjem se odnosili prema tuđoj tuzi i tuđoj radosti.

Kultura je sposobnost razumevanja, to jest tolerancija prema svetu i ljudima.

Kulturu treba u sebi razvijati, vežbati – vežbati duševnu snagu, kao što se trenira fizička. A vežba je moguća i neophodna u svim uslovima.

Da vežbanje fizičke snage doprinosi dugom životu razumljivo je. Daleko ređe se shvata da je za dugovečnost neophodan trening duhovne i duševne snage.

Reč je o tome da su zloban i zao odnos prema onom što nas okružuje, grubost i nerazumevanje drugih, znak duhovne i duševne slabosti, čovekove nesposobnosti da živi… U prepunom autobusu gura se slab i nervozan čovek, slabih živaca, koji na sve reaguje nepravilno. Sa susedima se svađa čovek koji ne ume da živi, duševno prazan. Čovek koji ne može da oseti lepo, nesrećan je čovek. Čovek koji ne ume da razume drugog takođe osiromašuje svoj život i smeta drugima da žive. Duševna slabost vodi u fizičku bolest. Nisam lekar, ali sam u to ubeđen. U to me je uverilo dugogodišnje iskustvo.

Predusretljivost i dobrota ne čine čoveka samo fizički zdravim nego i lepim.

Lice čoveka izobličeno beesom postaje ružno, a njegovi pokreti lišeni su lepote, i to ne smišljene lepote, već prirodne koja je daleko vrednija.

Čovekova posebna obaveza je da bude kulturan. To je dužnost prema sebi. To je zalog njegove lične sreće i „aura dobronamernosti“ oko njega i prema njemu (to jest okrenute prema njemu).

Sve o čemu govorim mladim čitaocima u ovoj knjizi poziv je na kulturu, fizičko i moralno zdravlje, lepotu  zdravlja (da budu kulturni, fizički i moralno zdravi, lepi u zdravlju).Budimo dugovečni kao ljudi i kao narod! A poštovanje oca i matere treba shvatiti široko, kao poštovanje svega našeg dobrog u prošlosti, u prošlosti koja je otac i majka naše sadašnjosti, velike sadašnjosti u kojoj je život velika sreća.

Dimitrij Lihačov, PISMA O DOBROM I LEPOM, Sl. glasnik, Beograd, 2017

Preveo: Novica Janjušević

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________________

Pisma o dobrom i lepom Lihačov je napisao 1985, kratko pre nego što je navršio 80 godina. U njima veliki naučnik sabira svoje dugo životno iskustvo i u obliku pisama upućenim prijateljima, u svojevrsnom srdačnom dijalogu sa zamišljenim čitaocem, govori na jednostavan način o krupnim filozofskim, moralnim i estetičkim pitanjima svoga i svakog vremena.

Ali tu su i nenametljivi saveti i sugestije o „običnim“ svakodnevnim pitanjima, reklo bi se svima poznatim, koji su upućeni pre svega mladim čitaocima. Međutim, i čitalac bilo kog uzrasta u njima će pronaći mnogo toga što će ga podsetiti, opomenuti, nad čim će se još jednom zamisliti.

Izvor: delfi.rs

_________________________________________________________________________________________

 

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

DRVO IZ KOJEG TEČE VODA…

tamoiovde-logo

Neobičan fenomen u Crnoj Gori: U selu Dinoša postoji drvo iz kojeg teče voda 

Redak fenomen u Crnoj Gori privukao pažnju medija. Evo o čemu je reč…

Foto: Video printcreen

U mestu Dinoša, na oko pet kilometara od Podgorice, nalazi se neobično drvo iz kojeg izvire voda.

Ovaj fenomen najčešće uzrokuju obilne padavine, koje preplave podvodne izvore, pa dodatni pritisak potisne vodu na površinu, uz korenje drveća.

Naime, drvo koje mnogima zaokuplja pažnju je zapravo dud čiji se korenski sistem u ovom slučaju nalazi na sezonskom frontu vodoizvorišta.

Lokalni stanovnik Emir Hakramaj kaže da ovaj fenomen postoji već 20-25 godina, možda i duže, i da je drvo staro oko 100 do 150 godina.

Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________________________

 

 

USRED PUSTINJE…

tamoiovde-logo

KAGA KAMA

Kaga Kama je jedinstven prirodni objekat od stena, koji se nalazi u srcu pustinje, blizu planine Tsederberg u Južnoj Africi.

To je privatni rezervat u netaknutoj divljini, daleko od  smoga, saobraćaja, telefona i drugih urbanih pogodnosti.

U stenama su luksuzne sobe za goste. Vrhunska udobnost smeštaja u Kaga Kama ne remeti poseban osećaj jedinstva s prirodom.

Izvor: agroekonomija

________________________________________________________________