VASILISA I MONAH…

tamoiovde-logo

Kad se iznenada pojavi pred putnikom, ukriven šumskom sklopu, mali manastir obraduje čovjeka toplom ciglenom bojom svojih krovova i niskih kubeta opkoljenih raskošnim orašjem. Sve je tu u običnim ljudskim srazmjerama, izraslo iz duše skromnog majstora neimara, dostupno i seljaku argatu, čiji orah, posađen za spas duše i na uveselenije poklonicima, već odavna nadrasta pozlaćene krstove svetinje. Svoji smo, dakle, i nećemo se zamjeriti, ako neko nekog slučajno pokrije svojom sjenkom.

d0b1d180d0b0d0bdd0bad0be-d19bd0bed0bfd0b8d19b

„Невеста Господня“, autori Irina i Valerij Nagij

Tako je spolja, a već unutra, u tijesnoj manastirskoj crkvi, odozgo iz kupole, gleda te, ozbiljan i vječno budan, vizantijski Isus Pantokrator. E, sad mi reci, zašto li je on, dan i noć, zapeo da brine za naš spas, kad se i mi sami nismo baš naročito oko toga pretrgli? Zato li, valjda, posjetioci rijetko i dižu pogled put njegova lika, a kad kraj kraju dođe, nije baš ni pristojno u svetom hramu zijevati uvis kao kokoš kad vodu pije.

S ikonostasa i okolnih zidova potamnjeli sveci, tmurni i ćutljivi, osluškuju korake rijetkih posjetilaca. Oguglali kroz vjekove na sva čuda, oni više nit se boje, nit se raduju čemu. Davno su pomrli blaženi ktitori, osiromašili i razbjegli se priložnici svjatago hrama sego, a hristoljubivo je vojinstvo izginulo u bitkama protiv nevjernih agarjana. Ćuti, dakle, rabe božji, i trpi iskušenja kao pravedni Jov. Evo, ipak smo dočekali da zamre laki topot tatarske konjice i zveckanje krive dimiskije. Šta li nam se sprema u neizvjesnoj budućnosti?

Otac Simeon, prosijed i otežao kaluđer, već desetinama godina čuva opustjelu i zapuštenu svetu obitelj. Pomaže mu Zrikan, potrkuša, zvonar, a po nevolji i kuvar, mutav poput ovce. Čim prvi suton, Zrile već pobode nos u svoj kožuh i zahrče, a otac Simeon ostane sam u konaku da svodi zamršene račune od ovoga i onoga svijeta.

Minulih godina, dešavalo se, doluta u manastir onemoćao kaluđer. Dođe tu da umre, pa za dugih večeri, slabašnim glasom, priča domaćinu svoje zlehudo posno žitije, sve dokle ga tako, zagledana u prošlost, iznenada ne pozove Gospod. Onda se priča prekine, a otac Simeon, još mnogi suton kasnije, dočeka sjedeći na niskoj kamenoj ogradi tijesna manastirskog groblja. Ćuti on, ćuti samohrani gost potukač pod svježom humkom, a kad jednog dana ipak postane jasno da se nedovršena priča neće nastaviti, otac Simeon kreće spora koraka natrag u manastir. Zaputi se svojoj postojanoj utješiteljici, bezimenoj svetoj carici, koja ga tolike godine mimo gleda sa drvene ikone ispod niska crkvenog svoda.

— Presveta carice, zaštitnice, opet ostadosmo sami… Opet sami.

Ne govori joj o smrti svoga gosta, ona stoji, uzvišena i vječna, iznad svega toga. On joj se, u stvari, pomalo i pravda što je koji dan bila zanemarena, a sad, evo, opet smo sami, svoji i više nema nikog da ometa i kvari naše, tmurno usamljeničko drugovanje.

Prošlo je već nekoliko desetina godina od onoga dana kad je otac Simeon prvi put kročio preko praga ovog manastira, i prvi put se, licem u lice, susreo s posvećenom vladarkom s prastare ikone.

Bila je to jedna od onih, po grčkim uzorima rađenih, vasilisa, svetih carica, likom i stasom kao djevojčica, s kraljevskom krunom u zlatotkanoj odeždi. Videći je prvi put, mladi monah sažaljivo je uzdahnuo:

— A šta ćeš ti ovdje, jado moja, u ovoj našoj tami i divljini?

Požalio je tanjušnu krhku caricu i već prvom prilikom nabavio malo srebrno kandioce i upalio ga pred njenom ikonom. Otada je taj skromni žižak u crvenoj čašici redovno opsluživan, postojano svijetlio pred licem posvećene vasilise, toliko različite od ostalih strogih i mrkih svetitelja, čak i od zabrinute Bogomajke, nagnute nad golišavim mladencem.

Jedne večeri, vraćajući se kasno s nekog seoskog pogreba, kaljav, prozebao i malo pripit, otac Simeon obradova se vjernom žišku u tami, priđe ikoni i prozuklo upita:

— Bdiješ li, zlatolika, a? A ja, nedostojni, vidiš li kakav izlazim pred tvoje časno lice. Nevolja, velika nevolja, carice moja, vladarko.

Otada, redovno, kad god bi se vraćao odakle iz okolnih sela, s kakvog obreda ili svetkovine, tamni monah pokajnički je prilazio svojoj vasilisi i, malčice se povodeći, tmurno se žalio:

— Znam, presvjetla, opet ćeš okrenuti svoje lice od mene, mnogogrješnog raba tvojego. Na rakiještinu bazdim, na bijeli luk i takav se, evo, usuđujem da iziđem preda te. Praštaj, sveta carice, i pomeni me u molitvama svojim.

Odlazio je zatim u svoju mirnu ćeliju i tamo u zaupokojenoj tišini prestarjela konaka, polako zaboravljao sve napore, tegobe i pogubnu gungulu mirjanskog svjetovnog života. Na koncu, u razdvoju jave i sna, ostajao mu je u zamrloj svijesti samo onaj maleni žižak i nad njim sveta carica, neizmjenljiva vječita u svojoj čistoj neuništivoj ljepoti. Takva je ulazila u njegov san, blaga nezlobiva gospodarica, koja ne pamti i nigdje ne bilježi njegova ovozemaljska pregrešenija, voljnaja i nevoljnaja.

Jednog dana mirni manastir ispuni se nesvakodnenom larmom i trkom. Došli su istoričari umjetnosti, konzervatori i zaštitnici starina. Sve su znali, sve vidjeli kao na dlanu, čak i ono što se krilo pod naslagama počađala maltera. Oko zlatolike carice zagraja vašarski bučna gomila

— Ovo apsolutno mora na centralnu nacionalnu izložbu. Vidite li vi ovaj rad, ovaj čisti i profinjeni likovni izraz.

Otac Simeon se pobuni sa žestinom i njemu samom neočekivanom:

— Ne, ovo neće iz ove svete obitelji!

— Ali, dragi oče, pa ovo je pravo otkrovenje.

Otkrovenje?! Šta o nekom otkrovenju znaju ovi bučni svjetovnjaci koji ni jednu jedinu oblačnu jesenju noć nisu proveli pod ovim teškim svodovima? Šta za njih znači smirena vasilisa, koja zrači nezemaljskom vedrinom iznad ovoga nejakog žiška koji se uporno bori s tamom?

Jedno mršavo prozračno momče, svijetlih očiju, prihvati oca Simeona za ruku.

— Pustite, dragi oče, čuvaćemo je kao svoj život. Evo, ja vam riječ dajem, iz istog smo kraja, zemljaci.

Poslije nekoliko dana otac Simeon ispratio je kola sa svojom caricom. Potišten kao da prati pokojnika na njegov posljednji put: so svjatimi upokoj! A kad se uveče zaputio u svoju ćeliju, prolazeći kraj utuljena kandila, on tek tada konačno shvati zašto to ponekad u pustoj zimskoj noći tako očajno zavijaju vuci. Nije to samo od gladi. Samoća je strašnija od svega na svijetu, ali šta bi Gospod kazao da krštena duša počne da zavija?

Neočekivano, petnaestak dana kasnije, stiže ono tršavo momče s vasilisom, upakovanom u bezbroj zavoja i hartije kno da je ranjenik.

— Oče, vraćamo ti tvoju caricu, ona ne može bez manastira.

— Caricu?

— Jeste, dragi oče. Stoljećima navikla na ovaj manastir, izložena drvena ikona iznenada je počela da ,,radi“, da se nadima i potklobučuje. Da bi je spasili, morali smo, hitno da je vratimo na njezino staro mjesto. Kasnije ćemo vidjeti šta ćemo dalje, moraće na liječenje.

Te iste večeri, svečan i uzbuđen, otac Simeon ponovo je užegao kandilo pred ikonom svoje utješiteljice i prijekorno uzdahnuo:

— Eto ti, presveta, kako je to u ovome guravom svijetu. Ni petnaest dana nisi provela tamo, a već si počela gubiti svoj sveti lik. Šta li ćeš tek onda reći za mene, mnogogrešnog, koji nikad i ne vadim noge iz ovoga teškog zemaljskog blata!

Branko Ćopić, VASILISA I MONAH, (str. 133-136), BIGZ, Beograd, 1977

Izvor srodstvopoizboru.


 

ŠTUKA JE VEROVALA U LJUBAV…

tamoiovde-logo

Jevrejska bajka o ljubavi

Štuka je verovala u ljubav. Bila je veoma romantična. Ali, desila joj se takva nevolja, jednog dana ju je ulovio ribar. Štuka  ipak nije gubila nadu, ribar je nešto mrmljao za sebe, da će da odnese štuku svome gospodinu, on će da kupi ribu za dobre pare! Gospodin voli štuku!

Foto ilustracija: Bora*S

I tako, štuku koja se već gušila, doneli su gospodinu. Ovaj se veoma obradovao. Potvrdio je da mu se štuka veoma sviđa. On voli štuku!

Štuka je mislila da je spasena, pošto je vole! Naglas pričaju o tome! Ali gospodin je naredio da je isprže. On je veoma voleo štuku. Ali uopšte ne onako, kako se ona nadala…

Tako je i s ljudima. Reči ljubavi su iste, ali za jedne one znače vernost, odanost, poverenje i podršku – a za druge, mogućnost da se zaslade, najedu, nahrane sebe. A onda može novu štuku da ulovi ili da kupi, to nije teško.

Na svetu je mnogo riba koje veruju u ljubav i u reči o ljubavi. Grade staklene zamke, nadaju se i čekaju. Čekaju te reči. A onda shvataju da u reči svako stavlja svoj smisao.

 Ljubav gospodina prema štuci – nije ljubav. To je samo dobar apetit i ništa više. I same reči nisu dovoljne; ipak su važni postupci. Iako se romantične ribice love upravo na reči. To je i udica i mamac…

Anna Kirjanova /stihi.ru/diary/vella3/2019-05-15

Izvor teksta: poznajsebe


 

 

DECA SU SE OVAKO VASPITAVALA…

.tamoiovde-logo

Danas je Savindan, praznik posvećen prosvetitelju Svetom Savi. Škole u Srbiji na ovaj dan tradicionalno proslavljuju školsku slavu („Sveti Sava, školska slava“).


Deca su se u srpskim školama vaspitavala da, pre svega, budu dobri ljudi

Deset dužnosti đaka objavljene su u Politici 19. avgusta  iz 1910. godine.

Pred početak školske godine trebalo ih je sve upamtiti, i što je najvažnije usvojiti i primeniti.

Čitajući ove zapovesti ne možemo da se ne zapitamo gde je nestalo vaspitanje duha, čovečnosti i plemenitosti u srpskim školama!

Prenosimo vam svih 10 dužnosti srpskih đaka:

   1. Škola je mala država. Budi dobar građanin u toj svojoj državi, pa da što valjano uradiš za svoju veliku otadžbinu.

   2. Pomisli, da imaš primati veliko nasleđe, i budi zahvalan svima plemenitima, koji su ti ga zaveštali, svima velikim ljudima, koji su radom svoga života stvorili i za tebe neprolazne stvari.

   3. Nauči se u malome biti veran, da jednom budeš mogao biti u velikome; uči se spoljnjem redu, koji će ti pomoći za unutarnju valjanost.

   4. Teži za istinitošću; nemoj samo po formi da ispunjavaš svoje dužnosti i ne budi zadovoljan spoljnim uspehom. Nemoj učiti drugima za ljubav, nego misli na sebe samog i šta bi ti hteo da vrediš.

   5. Nemoj lagati, ni kao robovi, koji nemaju smelosti za istinu, ni kao pritvorice, koji hoće da se izviju u visinu, niti kao varalice u rečima, koji pozajmljeno izdaju za svoje. Tako isto ne smeš biti dvoličan da se izdaješ za smirenoga pred svojim roditeljima, a drzak i neuljudan pred svojim učiteljima i drugovima.

   6. Budi dobar drug među svojim parnjacima, pouzdan i veran; ali ne dopuštaj nijednom drugu, koji je gori od tebe, da tobom ovlada. Ne staraj se, da druge u učenju pretičeš samo iz taštog častoljublja, ali pazi, da sve uradiš, što tvoja snaga od tebe traži.

   7. Ne zloupotrebljavaj svoju jačinu prema slabima i ne budi ohol prema sićušnima; znaj, da se već i u mladim godinama može dati dokaza o velikom srcu.

   8. Gledaj, da budeš valjan i u svima mlađanim igrama i da ostaneš čio i veseo kroz sve mlado doba tvoje. Ljubi prirodu sa svima stvorenjima i ne daj da ti ikakav sobni rad pomuti uživanje u tome.

   9.  Ne kloni duhom, ako si što pogrešio i morao kaznu otrpeti; otpočni čilo snova, pa ćeš brzo moći utrti sve tragove minuloga. Ne daj da se nepoverenje useli u tebe i ne misli ništa zlo o tvojim nastavnicima; naprotiv, budi vazda ubeđen, da su oni samo tvoji prijatelji.

   10. Čini što dobro dragovoljno pored tvoga obaveznog rada, da bi i docnije spadao međ one, što sami sebi postavljaju ciljeve, a ne među polu robove, koji rade samo što im se naloži.

Deco, izučite ovih krasnih deset zapovedi na izust; izučite ih i povinujte im se, pa da vam dobro bude i ovog i onog sveta.

Izvor: opanak.rs


Sveti Sava je rođen 1169. godine, kao Rastko Nemanjić, sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje. Bio je raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski prosvetitelj i arhiepiskop autokefalne srpske žičke arhiepiskopije, zakonodavac, književnik i hodočasnik…

Bora*S


 

 

 

SUMNJE, STRAHOVI I NESIGURNOSTI…

tamoiovde-logo

Priča o magli

Zamislite veliku staru divnu kuću, sa širokim prednjim tremom. Oko nje je prostrano dvorište okruženo gustom šumom. Staza vodi od trema, preko dvorišta i kroz šumu.

Na tremu je stolica za ljuljanje, s koje se pruža lep pogled na stazu. Iskustvo mi govori, da je za većinu ljudi život sličan sedenju u toj stolici za ljuljanje. Samo što, kad bace pogled preko ograde trema, ne vide dvorište ili drveće, već gustu maglu.

Ta magla se sastoji od svih stvari koje drugi ljudi nastoje da ih nateraju da rade, vide i poveruju u njih. Ona sadrži sve njihove sumnje, strahove i nesigurnosti. Kao i sva negativna uslovljavanja koja su prihvatili u životu.

Sede na tremu, ljuljajući se u toj stolici. I dok to čine, maštaju kako bi, da se magla raziđe samo na pet minuta, ugledali stazu koja vodi do života koji uistinu žele… kako bi ustali s te stolice, sišli niz stepenice i krenuli da žive taj život.

I jednog dana pročitaju nadahnjujuću priču, ili čuju za osobu koja je upravo ispunila davno sanjani san. Magla se, kao magijom, raziđe na pet minuta, što im omogući da jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele da žive. Divna je i sjajna. Doziva ih. Pet minuta žele da ustanu i krenu tom stazom. Zamišljaju avantujre i radosti koje će iskusiti. Ali pet minuta prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate na stolicu… i nastave da se ljuljaju. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na jedan sat, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana odgledaju naročito inspirativan film ili čuju nečiju neverovatnu životnu priču, s porukom savršeno skrojenom za njih. Učini im se da je režiser imao uvid u unutrašnjost njihovog uma ili da se pripovedač obraća direktno njima.

I magla se sledećeg sata raziđe, omogućavajući im da  jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Ona je divna i sjajna. Priziva ih. Čitav sat razmišljaju da ustanu i krenu tom stazom. Maštaju o avanturama koje će doživeti i radosti koju će iskusiti. Ali sat prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se zavale u stolicu… i ljuljaju se. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na dvadeset četiri sata, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana do njih dopre glas o smrti prijatelja. Dobre osobe. Nekog ko se lepo ophodio prema drugima. Nekog ko je bio previše plemenit da umre tako mlad. I magla se sledeća dvadeset četiri sata raziđe, a oni sagledaju svet s dotad neznanom jasnoćom.

Ugledaju stazu života koji uistinu žele. Ona ih priziva jače nego ikada. Divna je i blistava. Vide sve razloge na svetu zbog kojih bi trebalo da zakorače na nju i ispraznost svih starih razloga koji su ih sprečavali da to učine. Dvadeset četiri sata osećaju da je neophodno da se pokrenu, da startuju, da počnu…Ali dan se završi, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate u stolicu… i ljuljaju. Napred- nazad.

Jednog jutra pogledaju preko ograde i magle više nema.

Čekaju jedan sat, ali magla se ne pojavljuje. Prođe jedan i drugi dan, ali magle nigde nema. Kad god pogledaju preko ograde, jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Divna je i blistava. Doziva ih. Zamišljaju avanture koje će doživeti i radost koju će iskusiti kad bi samo krenuli njome.

Situacija konačno postaje nepodnošljiva. Danas je taj dan.

Ustanu sa stolice i pokušaju da koraknu… Samo da bi shvatili… da više ne mogu da hodaju.

Dž. Strelecki ,, Povratak u kafić na kraju sveta,,

Izvor: centarprozor


 

GOLA ISTINA…

tamoiovde-logo

Prema legendi, Istina i Laž su se sreli jednog dana.

Laž je rekla Istini: “Danas je prelep dan.“.

Foto ilustracija: Bora*S / Figure: Lenka Matić

Istina je pogledala u nebo, uzdahnuvši, dan je zaista bio veoma lep.

Proveli su dosta vremena zajedno, kada su naišli na jedan bunar. Laž je rekla Istini: “Voda je veoma lepa, hajde da se okupamo zajedno.“.

Istina, još jednom sumnjičava, isprobala je vodu i otkrila je da je ona zaista veoma lepa. Skinuli su se i počeli kupati.

Iznenada, Laž je izašla iz vode, obukla odeću Istine i počela da beži. Iznervirana Istina je istrčala iz bunara i počela da juri u potrazi za Laži da bi uzela svoju odeću natrag.

Svet, videvši Istinu potpuno nagu, skretao je pogled sa prezirom i besom. Jadna Istina se vratila do bunara i nestala zauvek, skrivavši se u njemu, u svojoj sramoti.

Od tada, Laž putuje svetom, prerušena u Istinu, zadovoljavajući potrebe društva, jer svet, u svakom slučaju, nema nikakvu želju da upozna golu Istinu.

Izvor teksta: facebook.com/Zanimljivo


 

DEČAK IZ STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

Nosač

I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost. To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.

Ilustracija: Bora*S

Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom. Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.

II  Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog. Mnogima se to događa. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnoštvo. Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim horove. I zajednički da tugujes. Zato i ne volim sahrane.

 Jedino sam si kad ostariš. Baš zbog te samoće u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili. Učitelj obično kaže: „Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom.“  Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak da pođem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.

III  Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Zar to ne liči na slobodu? Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima. Zar to ne liči na slobodu?

IV  Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća. Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što ti obično noćiva u saksijama u prozoru. Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati. Zar to ne liči na slobodu? Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.

V Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom. Eto, to su me učili da mislim i da osećam. U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar. U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani. Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja. Tako su mi govorili i ja sam verovao. Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?

VI  Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen. Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari. Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima. Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake zore legu ptice početka. Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer učestvuješ u trajanju. Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji. Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela, to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.

VII  Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce. Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne slojeve svojih sanjivih svetova. Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i reče mojim glasom: ‘Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa? Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?’ Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan. Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija. To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.

VIII Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu. Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar. Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: „Ja sam dečak iz stvarnosti.     

„Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti“, reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. „Svi smo iz iste igre. Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima.“  I ovako je rekao: „Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu, a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom. Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira. To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati.“

IX  Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim. Moje kratkovido doba preteško je za učenje. Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju. Tako sam mu i rekao: „Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban. Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora.“ On me pogleda iskosa i potpuno se približi: „Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme.“

Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način hitrine razmišljanja. On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tuđa učenja.

X  Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću. Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao brže nego što je izgovorim. Ovako mi je rekao: „Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama. Vi ste gore, ja dole. Ko uspe sebe da pronađe, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije: neće razmišljati pljosnato. Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega. Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak. Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari.“

XI  I Još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima: „Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret. Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine. Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do starosti, mogu da budu vaši. I vi u njima da ličite na večitog dečaka. Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji. U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti.“

XII  I još ovo je rekao: „I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost. Zato vas upozoravam: ako nađete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama, morate biti uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama. Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom. Jer po zemlji se ne gazi. Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja. Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade. To vam je najprostiji način da pronađete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda.“

XIII  Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha. Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce. Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost, da mi pridrži torbu. I spustivši se na ruke, odupro se o svemir. I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu. I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

XIV Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto. Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja. Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione. Eto to je moj život i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.

Miroslav Antić


 

OSVAJANJE SREĆE…

tamoiovde-logo

Dragi i poštovani moji, koji redovno ili povremeno, namerno ili slučajno dolazite Ovde, želim  da u ovoj kalendarskoj godini osvojite ili još bolje, sami stvorite i oblikujete svoju sreću!

TAMOiOVDE

Bora*S

 


NOVOGODIŠNJA PORUKA

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:
– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,
ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Foto ilustracija: Bora*S

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli
i čega će se vaša deca sutra stideti,
nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge,
čak i onda kada bi oni to hteli da budu.

Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima
samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima,
pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i tražiti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete,
a ne samo zato što vam drugi ne daju.

Dušan Radović


OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
– tu ne može biti sreće.

Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
– tu ne može biti sreće.

Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tuđu hoće, svoju neće
– tu ne može biti sreće.

Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek – sreću stvara!

Dušan Radović


 

ČULA SE OTVARAJU U TIŠINI…

tamoiovde-logo

TIŠINA

Vođa: Ko je to?

Kapetan: Njeno ime je Tišina.

Vođa: Beskorisno! Izbacite je napolje!

Na krst sa Tišinom!

— Tomas Merton, Čudnovata ostrva, 1957.[1]

Tišina je nekada, u manjoj ili većoj meri, bila sredstvo izolacije. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, dobro je znao šta znači njen gubitak.

Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njenom podrškom.

Naravno, ima raznih vrsta tišine. Na primer, tu je iznuđena ili dobrovoljna tišina straha, tuge, poslušnosti ili zavere (kao u sloganu iz kampanje za borbu protiv SIDE, „Ćutanje = Smrt“), što su često povezana stanja. I priroda se progresivno ućutkuje, kao što je to pokazala Rejčel Karson u svojoj proročkoj knjizi Tiho proleće (Silent Spring, 1962).[2] Ali, prirodu je nemoguće potpuno ućutkati, što je možda razlog zašto neki smatraju da je treba uništiti. „Na delu je prigušivanje prirode, što obuhvata i našu prirodu“, zaključio je Hajdeger.[3] Zato tišini treba dopustiti da progovori upravo kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči.

Nema oslobođenja ljudi, bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Velika tišina svemira izaziva nemo divljenje, nad kojim je meditirao i Lukrecije, negde u I veku pre n. e.: „Pre svega, zamislite se nad čistom, jasnom bojom neba i nad svime što ono obuhvata: zvezdama, rasutim svuda, nad mesecom i suncem, u njihovom neuporedivom sjaju. Kada bi se svi ti predmeti danas ukazali nama smrtnicima po prvi put, ako bi nam iskrsli pred očima neočekivano i iznenada, na šta bismo mogli ukazati kao na čudesnije od te celine, čije postojanje ljudska mašta možda ne bi ni pokušavala da shvati?“[4]

Dole na zemlji, prirodu ispunjava tišina. Godišnja doba se smenjuju u njenom ritmu; noću, ona obavija planetu, iako danas u mnogo manjoj meri nego nekada. Neki delovi prirode podsećaju na velike basene tišine. Opis Maksa Pikarda zvuči kao prava poezija: „Šuma podseća na veliki izvor tišine, iz kojeg ona ističe u tankom, sporom mlazu i ispunjava vazduh svojom blistavošću. Planine, jezera, polja i nebesa, kao da samo čekaju na neki znak da bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari u gradovima ljudi.“[5]

Tišina nije samo „odsustvo nečeg drugog“.[6] Tačnije, naše težnje se okreću ka toj dimenziji, ka njenim asocijacijama i posledicama. Iza zahteva za obnovom tišine stoji želja za novim početkom na planu percepcije i kulture.

Zen podučava da se „tišina nikada ne menja“.[7] Ali, možda ćemo to bolje videti ako se okrenemo od univerzalne neukorenjenosti poznog moderniteta. Nema sumnje da je tišina kulturno uslovljena i da se zato doživljava na različite načine. Ipak, kao što tvrdi Pikard, ona nas suočava s „prvobitnim bićem svega što postoji“,[8] tako što nam stvari otkriva direktno i neposredno. Tišina je primarni susret bića sa samim sobom, što znači da je povezana sa sferom postanka.

U industrijski utemeljenoj tehnosferi, Mašina je skoro uspela da protera smirenost. Trebalo bi napisati posebnu „prirodnu istoriju“ tišine kao ugrožene vrste. Modernitet zaglušuje. Buka, kao i tehnologija, ne sme da uzmakne ni korak – što nikada i ne čini.

Prema Pikardu, ništa nije toliko promenilo ljudski karakter kao gubitak tišine.[9] Toro je tišinu smatrao „neprikosnovenim azilom“, nezamenljivim utočištem, koje se mora odbraniti.[10] Tišina je neophodna brana nadiranju zvuka. Manipulativna masovna kultura zazire od nje i gleda je sa odstojanja, kao na oblik otpora, upravo zato što ne pripada ovom svetu. Mnogo toga se još uvek može čuti u pozadini koju pruža tišina; to utire put autonomiji i mašti.

Čula se otvaraju u tišini“, pisao je Žan-Lik Nansi.[11] Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića. Ona može da osvetli našu telesnost, što kvalitativno odudara od žiga mašine, koji tako odlučno nastoji da nas izmesti iz tela. Tišina nam može pružiti veliku podršku u oslobađanju od informatičke ovisnosti, koja hara ovim društvom.[12] Ona oslobađa prostor u kojem možemo doći k sebi, do toga da uopšte shvatimo šta zaista jesmo. S njom možemo osetiti pravu dubinu sveta, u ovom sve tanjem i jednoličnijem tehnopejzažu.

Svedočanstva o odnosu filozofije prema tišini uglavnom su sumorna i mogu poslužiti kao još jedna ilustracija njenog opšteg neuspeha. Sokrat je u tišini video oblast besmislenog, dok je Aristotel tvrdio kako ćutanje izvire iz oholosti.[13] Ipak, Raul Mortli je u klasičnoj Grčkoj primetio „veliko nezadovoljstvo rečima“, ali i „sve veće prisustvo jezika tišine“.[14]

Mnogo kasnije, Paskal je izrazio svoj užas nad „ćutanjem univerzuma“,[15] dok je Hegel bio čvrsto uveren da je ono što se ne može izreći naprosto neistinito, da je tišina slabost koja mora biti prevaziđena. Šopenhauer i Niče bili su među onima koji su naglašavali neophodnost osamljivanja, čime su odstupali od neprijatelja tišine, kao što je bio Hegel.

Dobar primer je i poznati komentar Odisejeve avanture sa Sirenama (iz Homerove Odiseje), Horkhajmera i Adorna. Po njima, Sirene su pokušale da skrenu Odiseja s njegovog puta, kao što Eros pokušava da spreči napredovanje represivne civilizacije (Dijalektika prosvetiteljstva, „Odisej ili mit i prosvetiteljstvo“, 1947). Opet, Kafka je smatrao da bi tišina bila mnogo zavodljivije iskušenje od pesme Sirena.[16]

„Fenomenologija počinje u tišini“, pisao je Herbert Špiglberg.[17] Stavljanje pojava ili predmeta ispred idejnih konstrukcija, njena je osnovna pretpostavka. Ili, kao što je to govorio Hajdeger, postoji misao mnogo dublja i strožija od one konceptualne, koja delom obuhvata i primordijalnu vezu između tišine i razumevanja.[18]

Postmodernizam, a posebno Derida, osporava sve širu svest o nedovoljnosti jezika i tvrdi, na primer, da provalije tišine unutar diskursa predstavljaju ozbiljne prepreke za formiranje značenja i sticanje moći. Tačnije, Derida snažno osuđuje „nasilje primitivne i prelogičke tišine“ i proglašava je za nihilističkog neprijatelja misli.[19] Ta žestoka averzija dobro ilustruje Deridinu gluvoću za prisutnost i uzvišenost, kao i pretnju koju u tišini vide oni kojima je simboličko sve. Vitgenštajn je dobro osećao da postoji nešto što prethodi svemu izrecivom i što ostaje neizrecivo. To je smisao poznate završne teze iz njegovog Tractatus Logico-Philosophicus: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“[20]

Da li se tišini može prići i razmišljati o njoj bez postvarivanja, ovde i sada? Mislim da u njoj treba videti kanal koji podstiče misao, osnovnu pretpostavku njenog razvoja. Tišina može biti i dimenzija straha, tuge, čak i ludila i samoubistva. U stvari, tišinu je zaista teško postvariti, zamrznuti je u nešto neživo. Stvarnost s kojom se suočavamo je ponekad nema; da li u tome treba videti pokazatelj dubine još uvek prisutne tišine? Možda je čuđenje, nemo i duboko, ono pitanje koje pruža najbolji odgovor.

Tišina je tako precizna“, rekao je jednom Mark Rotko (Mark Rothko) i ta rečenica me je proganjala godinama.[21] Suviše često narušavamo tišinu, samo zato da bi smo naglasili neki detalj koji blokira osećaj za celinu, čiji smo deo, i svest o tome kako je sve uništavamo. Negde na Antarktiku, u zimu 1933, Ričard Berd (Richard Byrd) je zapisao u svoj dnevnik: „Krenuo sam u redovnu šetnju oko 4 popodne… Zaustavio sam se da oslušnem tišinu… Dan se gasio, rađala se noć – ali, u velikom miru. Na delu su bili neizmerni procesi i sile kosmosa, harmonični i bešumni.“[22] Koliko se dubine i tajni žive prirode otkriva u tišini? I Eni Dilar na divan način odgovara buci: „U nekom trenutku kažem šumi, moru, planinama, svetu, ’Spremna sam. Sada ću su stati i biti potpuno mirna.’ Izbacuješ sve iz sebe i samo čekaš, osluškuješ.“[23]

Put kroz tišinu ne vodi samo do prirode. Sioran ukazuje na tajne koje krije ćutanje stvari: „Svi predmeti govore jezikom koji se može dešifrovati samo u potpunoj tišini.“[24] U knjizi The Body’s Recollection of Being, Dejvid Majkl Levin nas savetuje da „naučimo kako da razmišljamo telom… i u tišini osluškujemo telesno proživljena iskustva.“[25] U sferi međuljudskih odnosa, ćutanje je često plod saosećanja i znak da smo shvaćeni, bez reči – i to mnogo dublje nego uz njihovu pomoć.

Američki urođenici su izgleda oduvek pridavali veliki značaj tišini i direktnom iskustvu. U njihovim kulturama ćutanje je, po pravilu, znak poštovanja i skromnosti. Ono se nalazi i u središtu Potrage za vizijom, perioda u kojem se pojedinac osamljuje, gladuje i zbližava sa zemljom, da bi otkrio svoj životni put i svrhu. Norman Holendi, iz naroda Inuit, tvrdi da tiho stanje smirenosti, zvano inuinaqtuk, donosi mnogo bolji uvid nego snevanje.[26] Urođenički iscelitelji su često naglašavali značaj tišine kao podrške mirovanju i nadi, dok je nepomičnost neophodna za uspeh u lovu. Urođeničko uvažavanje tišine verovatno izvire iz te potrebe za pažnjom i smirenošću.

Tišina seže unazad sve do stanja potpunog prisustva i prvobitne zajednice, pre nego što je simboličko potisnulo i tišinu i prisutnost. Ona prethodi „jedinstvu predstavljanja“,[27] koje uvek nastoji da „utiša“ tišinu i zameni je beskućništvom simboličkih struktura. Latinski koren sâme reči, silere (Zerzan polazi od engleskog silence; nap. prev.), što znači ne govoriti ništa, povezano je sa sinere, što znači dopustiti boravak na nekom mestu. Odvučeni smo na mesta na kojima jezik najčešće ostaje suštinski nem. Pozni Hajdeger je uvažavao sferu tišine, kao i Helderlin, njegova najvažnija referenca, posebno iz Poslednjih himni.[28] Ta neutoljiva žudnja, koju je Helderlin tako snažno izrazio, ne stremi samo prvobitnoj, tihoj celovitosti, već i sve jasnijoj svesti da jezik mora priznati kako nastaje iz gubitka.

Vek i po kasnije, Samjuel Beket je koristio tišinu kao alternativu jeziku. U Krapovoj poslednjoj traci i drugim delima, on insistira na ideji da je svaki jezik zapravo jezički eksces. Beket se žalio kako „u šumi simbola nema ni trenutka mira, sve dok se ne pokidaju velovi kojima jezik obavija tišinu.“[29] Nortrop Fraj je smatrao da je jedini cilj Beketovog dela „bio upravo obnova tišine.“[30]

Naše najtelesnije, za zemlju vezano biće najbolje shvata ograničenja jezika, tačnije, neuspeh celog projekta predstavljanja. U tom stanju, najlakše je shvatiti ograničenja jezika i činjenicu da smo od neposrednosti udaljeni uvek za dužinu reči. Kafka je pisao o tome u „Kažnjeničkoj koloniji“, gde je štamparska presa prikazana kao instrument za mučenje. Za Toroa, „istinsko društvo je najbliže usamljenosti, kao što i najbolji govori na kraju tonu u tišinu.“[31] Nasuprot tome, masovno društvo ukida šanse za autonomiju, kao što i steže obruč oko tišine.

Helderlin je smatrao da nas jezik odvlači u vreme, ali da nas tišina zadržava nasuprot njemu. U tišini, vreme raste; čini se da više ne teče, već da čeka. Njegove dimenzije kao da gube granice: prošlost, sadašnjost i budućnost nisu tako oštro podeljene.

Ali, tišina je promenljivo tkivo, a ne neka jednolična masa ili apstrakcija. Njena svojstva se nikada ne udaljavaju previše od konteksta, a to znači, od sfere neposrednosti. Za razliku od vremena, koje tako dugo služi kao mera otuđenja, tišina ne može biti isparcelisana ili pretvorena u sredstvo razmene. To je razlog zašto nam može poslužiti kao utočište od neprekidnosti vremena. Negde na početku Vagnerovog Parsifala, Gurnemanc peva: „Ovde vreme postaje prostor.“ Tišina izmiče toj primarnoj dinamici dominacije.

I evo nas sada u utrobi Mašine, koja nas zaglušuje svojim bezbrojnim napadima na tišinu i toliko toga drugog, s posledicama koje sežu veoma duboko. Ton koji ljudi u Severnoj Americi najčešće mrmljaju ili pevuše je Si (C), što odgovara frekvenciji električne mreže od 60MHz; u Evropi se „prirodno“ pevuši povišeno Sol (Gis/ G#), što odgovara frekvenciji od 50MHz. Možda ćemo u toj globalnoj, sve homogenijoj Zoni Buke uskoro biti još dublje harmonizovani. Piko Ajer govori o svom „sve jačem utisku da ceo svet, u isti glas, peva istu pesmu, samo na stotinama različitih naglasaka.“[32]

Moramo se odupreti tom nasrtaju standardizacije, njene informatičke buke i ubrzane, površne „komunikacije“. Moramo reći NE toj neumoljivoj, kolonizatorskoj prodornosti ne-tišine, koja napada sva preostala ne-mesta. To nasilje, sa svojim kazaljkama koje prate porast decibela i širenje njihovog zagađujućeg opsega, predstavlja tačnu meru degradacije koju ovaj masovni svet nosi sa sobom – to je taj Beli šum, o kojem piše DeLilo.[33]

Tišina sve to odbacuje i otvara se kao zona u kojoj možemo obnoviti svoja bića. Ona se sabira u prirodi i može nam pomoći da se i sâmi saberemo za bitke koje će okončati našu izmeštenost. Tišina je moćno sredstvo otpora, nečujni ton koji može prethoditi pobuni. Najzad, to je ono čega su se robovlasnici oduvek najviše plašili.[34] U različitim azijskim duhovnim tradicijama, muni, neko ko se zavetovao na ćutanje, smatra se za osobu obdarenu najvećim sposobnostima i nezavisnošću; na putu ka prosvetljenju, takvima nisu potrebni učitelji.[35]

Najjače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas čini „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer.[36] Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najjače uporište.

Džon Zerzan, decembar 2007.


John Zerzan, „Silence“, Green Anarchy br. 25, proleće-leto 2008 (2007). Preuzeto iz zbirke Džon Zerzan, Sumrak mašina, Službeni Glasnik, Beograd 2009 (Twilight of the Machines; Feral House, San Francisco 2008).  Napomena iz 2016: tekst je u međuvremenu objavljen u zbirci John Zerzan, Future Primitive Revisited, Feral House, 2012, str. 178–185.

http://theanarchistlibrary.org/library/john-zerzan-silence

Preveo: Aleksa Golijanin, 2007.

aleksa.golijanin@gmail.com

http://anarhija-blok45.net1zen.com/

[1] Thomas Merton, The Strange Islands; „The Tower of Babel: A Morality“, 1957.

[2] Rachel Carson, Silent Spring, Boston: Houghton Mifflin, 1962. Smatra se da je ta knjiga dala najveći podsticaj širenju ekološke svesti i nastanku ekološkog pokreta. – Prim. prev.

[3] Martin Heidegger, What is a Thing? (Chicago, Henry Regnery Company, 1967), str. 288.

[4] Navedeno u Pierre Hadot, The Veil of Isis, translated by Michael Chan (Cambridge, MA: Bellknap Press, 2000), str. 212–213.

[5] Max Picard, The World of Silence (Chicago: Henry Regnery Company, 1952), str. 139.

[6] Bernard P. Dauenhauer, Silence: The Phenomenon and Its Ontological Significance (Bloomington: Indiana University Press, 1980), str. vii.

[7] Chang Chung-Yuan, Original Teachings of Ch’an Buddhism (New York: Vintage, 1971), str. 12.

[8] Picard, op. cit., str. 22.

[9] Ibid., str. 221.

[10] Henry David Thoreau, „A Week on the Concord and Merrimack Rivers“, The Works of Thoreau, edited by Henry Seidel Canby (Boston: Houghton Mifflin, 1946), str. 241.

[11] Jean-Luc Nancy, Listening, translated by Charlotte Mandell (New York: Fordham University Press, 2007), str. 26.

[12] Na taj izraz sam prvi put naišao u romanu Ted Mooney, Easy Travel to Other Planets (New York: Farrar Straus & Giroux, 1981).

[13] Aristotel, Works of Aristotle, translated by S. Forster, Vol. VII, Problemata (Oxford: Clarendon Press, 1927), str. 896, redovi 20–26.

[14] Raoul Mortley, From Word to Silence I (Bonn: Hanstein, 1986), str. 110.

[15] Blaise Pascal, Pensées, edited by Phillipe Seller (Paris: Bordas, 1991), str. 256.

[16] Franz Kafka, Parables, „The Silence of the Sirens“ (Das Schweigen der Sirenen; Ćutanje sirena), navedeno u George Steiner,Language and Silence (New York: Atheneum, 1967), esej Silence and the Poet (1966), str. 54. „… ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno zamisliti, da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije.“ (Prev. Banimir Živojinović)

[17] Herbert Spiegelberg, The Phenomenological Movement, Vol. Two (The Hague: Martinus Nijhoff, 1969), str. 693.

[18] Martin Heidegger, „Letter on Humanism“, Basic Writings (San Francisco: Harper San Francisco, 1992), str. 258.

[19] Jacques Derrida, Writing and Difference, translated by Alan Bass (Chicago: University of Chicago Press, 1978), str. 130.

[20] Ludwig Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus (London: Routledge, 1974), str. 89.

[21] Navedeno u James E. B. Breslin, Rothko: A Biography (Chicago: University of Chicago Press, 1993), str. 387.

[22] Navedeno u Hannah Merker, Listening (New York: Harper Collins, 1994), str. 127.

[23] Annie Dillard, Teaching a Stone to Talk (New York: Harper Perennial, 1982), str. 89–90.

[24] E. M. Cioran, Tears and Saints, translated by Ilinca Zarifopol-Johnson (Chicago: University of Chicago Press, 1995), str. 53.

[25] David Michael Levin, The Body’s Recollection of Being (Boston: Routledge, 1985), str. 60–61.

[26] Norman Hallendy, Inuksuit: Silent Messengers of the Arctic (Toronto: Douglas & McIntyre, 2000), str. 84–85.

[27] Emmanuel Levinas, Proper Names, translated by Michael B. Smith (Stanford CA: Stanford University Press, 1996), str. 4.

[28] Emery Edward George, Hölderlin’s „Ars Poetica“: A Part-Rigorous Analysis of Information Structure in the Late Hymns (The Hague: Mouton, 1973), str. 308, 363, 367.

[29] Samuel Beckett, „German letter“,  9. VII 1937, iz C. J. Ackerley and S. E. Gontorski, The Grove Companion to Samuel Beckett(New York: Grove Press, 2004), str. 221.

[30] Northrup Frye, „The Nightmare Life in Death“, J. D. O’Hara, editor, Twentieth Century Interpretations of Malloy, Malone Dies, and The Unnamable (Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall, 1970), str. 34.

[31] Thoreau, op. cit., str. 241.

[32] Pico Ayer, The Global Soul (New York: Knopf, 2000), str. 271.

[33] Don DeLillo, White Noise, Viking Press, New York, 1985.

[34] Mark M. Smith, Listening to Nineteenth-Century America (Chapel Hill: The University of North Carolina Press), str. 68.

[35] Alex Wayman, „Two traditions of India: truth and silence“, Philosophy East and West 24 (October 1974), str. 389–403.

[36] Max Horkheimer, Dawn and Decline: Notes 1926-1931 and 1950-1969 (New York: Seabury Press, 1978), str. 140.

Izvor: arkadijski


 

ČAROBNJAK SRPSKOG SLIKARSTVA…

tamoiovde-logo

Milić Stanković – Milić od Mačve, slikar i književnik, umro je na današnji dan, 8. decembra 2000. godine.


MILIĆ OD MAČVE: ANĐEO ILI VAMPIR

U tople letnje večeri, dok u, sasvim mlakom vazduhu, lebdi miris pokošenog sena, na visoravni Zlatibora, tu i tamo, javljaju se čudne svetlosti između plastova sena i tamnih kaiševa borovih šumaraka. Neodređene i treptave svetlosti stalno se premeštaju po padinama i zalutali putnik se odjednom zapita u čudu šta to može biti, dok seljak, zadržan na proplanku do sumraka, skuplja seno i postaje zabrinut.

Troludan Milić, 1973. (96 x 75) Militch le triple fou

„Daleko bio sotona od nas“ — šapuće on, kako bi odvratio nečastivog od sebe. Ali, da li se samo radi o Nečastivom, o Gospodaru gromova, Napasniku ili o Sotonjaku?

Zar te prozračne svetlosti ne liče, da se čovek prosto naježi, na ognjene zmajeve oči, začarane napuštene kolibe ili, još više, na pogurene veštice u potrazi za nežnim dečjim srcima i mekim stomacima? … Savršene u nagosti, čija tela prikrivaju velovi guste zlatkaste nose, sa otsjajima umotanog hrastovog žira i šišarki, rođene iz rose, vile pletu svoje kolo. Te strasne i svirepe nimfe srpskoga porekla, traže društvo izuzetnih ljudi, nudeći svoje zmijoline poglede … Sem, ako se ne radi o stravičnom jecaju vukodlaka, koji na taj način dozivaju na banket sve vampire, i ravničarske i planinske iz cele Srbije, koji, tek što su pobegli iz svojih provaljenih grobova, traže pri svetlosti meseca, prijatelja mrtvih, neko mlado telo da zagrizu ili deflorišu …

Ne plašite se više, valjani ljudi, i prestanite da drhtite: onaj, koji sa fenjerom u ruci odlazi u pomrčinu kako bi ojačao kao Antej svoju vezu sa svemirom, nema ničeg u sebi od tog opasnog vampira i, uopšte, ne boji se glogovog koca ili divlje ruže. To je samo umetnik koji iskreno opšti sa prirodom; pravi sin tog srpskog naroda koji je određen, kao što se to Mickijević tako lepo izrazio da bude „pesnik i muzičar čitave slovensne rase i najveća literarna slava te ogromne porodice“.

On se zove Milić, a dolazi iz Mačve gde je oduvek njegova jaka rasa, herojska i ponosita obrađivala zemlju. Istina, on voli da se pretstavlja za vampira, kad kaže, uverava nas on, da je upravo on taj koji povremeno ustaje iz groba i prkosi matematici. Ledeni slikar neba i zemlje, takođe preuzima prerogative da je rodonačelnik srbijanskih vampira krajputaša, onih, koji se kotrljaju kraj prašljavih seoskih drumova od ponoći pa sve do rane zore . . .

Mi svi znamo šta treba stvarno misliti o vampirima. I mi u toj njegovoj „tvrdnji“ vidimo samo šalu maštovitog čudaka, samo intelektualnu fantaziju, dostojnu Petrusa Borela koji u krugu uštogljenih buržuja, traži detinji mozak pečen na puteru. Ali, ipak, da ne bude, zablude, Milić u suštini čvrsto veruje u postojanje vampira i fantasmagoričnih bića, koja nastanjuju bogatu mitologiju njegovog zavičaja.

Kao onaj legendarni princ koji je iz ljuske slomljenog lešnika stvorio plamen sposoban da zapali šumu, Milić se, još kao sasvim mlad, trudio da priziva demone, duvajući u kapicu od hrastovog žira. On ih je isto tako pratio u njihovoj nestalnoj trci oko vodenica duž obala Drine i njenih neukrotivih virova! Možda je čak sa okovanim sandučetom u rukama, punim veneričnih travki, sastavljao neki filtrat s kojim može osvojiti ljubav isuviše nepokornih devojaka. Ili, to samo budi iz sna velike slikare, kojima se najviše kao mladić divio: Hijeronismusa Boša, Pitera Brojgela, Đuzepe Arčibolda i Johana Patinira.

Milićeva sećanja na rano detinjstvo, provedeno u začaranoj atmosferi sela, samo su utisnula neuništiv pečat na, već, plodnu maštu. Roden je dobro rekao da je „genije pastuv koji pravi nešto sa prirodom“.

Stvarno, ništa ne bi moglo bolje definisati Milića nego taj izraz — „pastuv“! Neumoran i plodan radnik, znatiželjan i ljubopitljiv za hiljadu stvari, unosi savršenstvo i u najsitniji detalj. Upornost, izdržljivost i energija mogu se odmah pročitati na njegovom licu, na kojem su usne lepo izvajane, a žive i prodorne oči odaju utisak snage i dobrote u isto vreme.

Milić od Mačve odgovara idealnom tipu Srbina kojeg je opisao pre stotinak godina Elize Reklus. (Elisee Reclus) To su, kaže slavni geograf, ljudi lepog rasta, snažni, širokih ramena koji ponosno drže glavu. Crte su izrazite, nos pravilan, a često orlovski, jagodice po malo istaknute, kosa je retko kada crna i vrlo je obilna i čvrsta; oko prodorno i okrutno, gusti brkovi ili brada daju svim licima vojnički izgled“.

Ko ne bi mogao zamisliti Milića kako vitla sa isukanim mačem ili čvrste noge kako igra kolo pri pisnavom zvuku frule? Ili, još bolje, kako svira na gusle svim svojim okupljenim pretcima i potomcima naravno, pod širokom krošnjom nekog starog duba!

Ako bismo se zadržali samo na tom fizičkom portretu, izgledalo bi vrlo lako zaokružiti mu ličnost. Ali, znak Škorpije pod kojim je ugledao svetlost dana dolazi, ne može biti bolje, da komplikuje sudbinu slikara. I najveći skeptik astrologije mora konstatovati koliko je Milić usamljenik na „Radovan-kuli“ ili u Zdanju na Zvezdari gde se zatvara da bi radio i maštao, pun zebnje zbog očiglednog ludila sveta.

Zabrinut je u pogledu duhovne budućnosti čoveka, mori ga nuklearna apokalipsa koja se nadvila nad ljudsnim glavama. Odatle dolaze njegova užarena crvena nebesa ispresecana letećim balvanima, asteroidima, raketama-zvezdama i globusnim telima, koja čudesno potsećaju na krvave kiše i kosmate komete iz ksilografija krajem Srednjeg veka. . .

Odatle njegovo svo mnogobrojno pretstavljanje mrtvih tvari koje se kreću atmosferom, kao na ikonama koje viđamo na pravoslavnim liturgijama ili na freskama srpskih crkava i manastira. Otuda, najzad, i njegovi hrastovi trupci koji paraju prostor, poput pretećih svedoka po uzoru na sveta drveta čije guste senke prikrivaju posvećivanje Perunovih vernika, boga davnih izčezlih vremena. Peruna više nema, ali i hrastovi nestaju, ti bajni nekadašnji ukrasi Praevrope. Ti kraljevi šuma, ta krošnjasta drveta svojim su granama činili stepenasta penjanja na nebeskom svodu; ti antropogonični heroji čiji je plod srodan završetku muškog uda, pretrpeli su dejstvo razornog ludila i nasilja koji nisu znali za milost.

Na čisto estetskom planu Milić od Mačve deluje, dakle, kao neko ko otkriva opasnosti i šalje uzbudljive pozive na prihvatanje razuma. Njegovo je slikarstvo, kao što to izvrsno piše Đorđe Kadijević „puno tragičnog sjaja, bljeska, krvi i požara u gužvi pomešanih predaka. Prema Miliću to je apokaliptična epopeja njene svireposti i apsurda, simbolično pretstavljena mašinama koje seju smrt i čiji sadistički mehanizmi pobeđuje ljudsko meso i krv . . .“

Svakako, pesimistična vizija! Milić se koristi umetničkim oružjem, ali on to oružje upotrebljava prema svom ljutitom temperamentu, uz privlačnosti za noćnu fantastiku, što ga nesvesno nagoni da „vampiriše“ svoju sredinu poput elektriciteta. Kao pravo ogledalo stanja njegove duše, njegovo slikarsvo ne bi moglo nikoga ostaviti ravnodušnim, jer, nametnuti dinamizam, vulkanska priroda, duh koliko ljubopitljiv toliko i strog, kompeziraju morbidna i mračna svojstva zvezdanog potpisa. I tako, tu dominira duhovna vežba, stvaralačka snaga koja ga raspaljuje a ljubav prema gotovom i završenom u slici, razara ga do ludila.

Najbolji dokaz te vitalnosti i plodnog ambiguiteta pruža nam njegovo opredeljenje poslednje decenije ka piramidalnom uzlasku i rasporedu njegove slikarske geneze, od renesansnog horizonta do povratku vizantijskoj Vertikali vrednovanja pojmova, stvari i ličnosti. Iz toga proizilazi njegova RASTUĆA ili BOŽANSTVENA perspektiva, koja se od posmatrača širi a ne sužava se, kao što je to od Renesanse naovamo.

Posmatrač je uveden u jednom Milićevom ciklusu („III Knjiga Postanja“) u samu tačku gledišta, u srž pozorišta, u srce slikarske figuracije. Sloboda pokreta, živahnosti i svežina boja postojala je već u srpskoj srednjevenovnoj umetnosti koja je težila izduženosti alegorskih figura, (odlika vizantiskog izraza) da bi se, valjda, približila nekom internacionalnom, gotičkom izrazu. Milić od Mačve nije mogao a da ne bude prožet tom velelepnom snagom koja teče iz srpskih manastira Studenice, Ravanice, Sopoćana ili Kalenića.

Polazeći od tako raznolikih izvora kao što su mitologija, folklor, seosko vračanje i stara umetnost Srbije, umetnik uspeva da ostvari savršenu i obogaćujuću sintezu, koristeći postupke i recepte od davnina (boja u prahu, vosak). Koristeći topli vosak, on još jednom potvrđuje teoriju „vezanih sudova“, tako dragu Andre Bretonu, teoriji u kojoj se miri realnost sa maštom, banalno sa neobičnim. Fuzeli je sa svoje strane smatrao da je san polje koje je Umetnost najdalje istraživala i tvrdi da se san nalazi svugde prisutan, čak i u scenama koje su a priori najobičnije, svakodnevne . . .

Pokretano čudnom snagom koja se ruga Njutnovim zakonima, lete velelepni Milićevi balvani, čupa se korenje, veliki buketi cveća nestaju u pravcu otvorenog nebeskog svoda. Iznad kafanske sale, gde se okupljaju Milićevi junaci oko čaše rakije ili vina, odjednom se preteći pojavljuje lebdeći betonski blok u prostoru. Onde demoni, prijehavši iz pantiveka, okreću kazan na jednom seoskom raskršću zavejanim snegom. Tamo neka džinovska glava i živi šlem sećaju na antičke dekorativne motive koje su voleli flamanski primitivci; ispred sasečene šume prostire se kuruzište u kojem čuče napušteni ljudi. Čitavi pejsaži — božansko čudo ili đavolji prestiž!? Izgleda da sve visi u vazduhu, tamo gde obične vile grade svoje domove i tako sve postaje neuhvativo . . .

Vekovi, ličnosti i svetovi izmešani su, kao što su, to, uostalom, tradicija i modernizam, u veselom anahroničnom i bezvremensnom vrtlogu. Prelazi su bez granica, s jednog kraja sveta na drugi, s petla na magarca, s jedne ideje na drugu. Ta namerna konfuzija ne ostavlja, međutim, nikakav utisak nereda, čak ni haosa, već izaziva, kao fleka mastila u Boršovom testu, proces asocijalnih ideja, tj. nadrealnu viziju. „Ne bi trebalo da vam bude teško, piše Leonardo da Vinči u svojim beleškama, da se ponekad zaustavite i posmatrate mrlje na zidu, pepeo vatre, oblake ili blato, ili neke druge slične stvari — tu biste našli, stvarno, druge ideje“. Milić je prihvatio to minuciozno i pažljivo tumačenje detalja, što olakšava otkrivanje nepoznatog duha, ide dalje od ogledala prividnosti i ide putem suptilnosti „pit-tura metafizika“. Ne jednom je on raskinuo sa rutinom i primorao gledaoca da sebi postavlja pitanja: gde se on zapravo nalazi: nisam više ni ispred zida, ni ispred horizonta, već IZA tog zida i IZA horizonta.

Jednom rečju, onirični svet Milića od Mačve izaziva više estetskih uživanja, nego što je to prividni utisak nelagodnosti od totalne tragedije. Originalan u mnogo čemu i čvrst, može se uporediti sa himnom o prirodi, prvenstveno po prozračnosti vazduha preko kojeg se još može da diše uostalom i po blještavosti i lepoti boje! Posebno, šarm nadarenosti širi se iz Milićevih dela, sa stalno obnavljanim temama, dajući za pravo Herodotu, koji je tvrdio da su Dardanci ravnodušni prema svemu, ali samo ne prema poeziji!

Rolan Vilnev, Pariz 1981. 
Roland Villeneuve, Paris 1981.

Ludi Milić — ko je to? (116 x 81) Militch le fou qui est-ce?

Ludi Milić Militch l’homme fou

Ludi Milić sa loncem na glavi, 1976. (116 x 81) Militch l’homme fou, une marmite sur la tetê

Izvor: riznicasrpska


REKLI SU O MILIĆU OD MAČVE…
Milićeva dioptrija vizionara i žuta neba sa balvanima koji lete, probijaju pogled, perspektivu, sa narodom koji je dole naseljen, od Babinih ukova, do srpske Vedante, bila su jaka sećanja jednog dana, i gde ih razdvojiti, i gde ih spojiti, njega, i nas, i suprotne, i slične, a u potrazi za istinom, suštinom, i vrhovnom tajnom.

A svi smo živeli pored istih reka i sanjali isti san„.

Olja Ivanjicki

Fotografija: Militch de Matchva • Milić od Mačve • Godina izdanja: 1982.


MILIĆ STANKOVIĆ [MILIĆ OD MAČVE] — SLIKE

Varvari su ipak stigli, 1999.


Melanholija oil on panel, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Trojstvo sa Vračara tempera on carton, 32 x 40 cm Alba-Avis Gallery Canada

Dolazak Srpske Princeze Dore oil on panel, 29 x 45 cm Alba-Avis Gallery Canada

Izvor: riznicasrpska


Rodno selo

Karađorđe na mišarskom bedemu, 1806. god. ulje na platnu

Srpski barbarogenije II

Milić od Mačve:Moja je mašta izvirala iz nedara narodne, kolektivne svesti o fantastičnom, što se odražavalo kroz najdublju kompaktnost sfere svesti mojih predaka i njihovih predanja. Bio sam u potpunosti svestan značenja takve fantastike, koja se ne kuje ni u kakvoj alhemičarskoj radionici sedamnaestog veka, a kamoli u medialnoj, pa ni kroz ostale svetske pokrete slične vrste. Ali, u vreme kad je Mediala pronalazila samu sebe, veoma je bilo važno okupljanje svih duhova za koje su san i mašta predstavljali realnost„.

Izvor:riznicasrpska


Kultura sećanja

Priredio: Bora*S


 

NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)


 

ZONA PSIHOLOŠKOG KOMFORA…

tamoiovde-logo

Da bi izašli iz zone komfora neophodno je promeniti naše stavove koji nas ograničavaju.

Da bi čovek počeo istinski da živi i da se raduje od samog procesa življenja, on najčešće mora radikalno da izmeni pogled na sebe, da shvati kakvi procesi proishode u njegovoj svesti, na koja psihološka uverenja se i dalje oslanja, a koji ne daju rezultate. Usredsređena pažnja na sebe samog može da se pokaže kao naporan i bolan proces.

Moguće je da se mnogima neće svideti ono što se spremam da kažem, ali ja ću to ipak reći, zato što je shvatanje toga krajnje važno.

To je najteža istina sa kojom se moji klijenti moraju suočiti prolazeći psihoterapiju. Moguće je da će razumevanje toga biti teško i za one koji čitaju ovaj tekst.

Dakle, mi se nalazimo upravo tamo gde želimo da budemo. Naš život je lep tačno toliko, koliko mi sami osećamo da zaslužujemo upravo to što imamo. Sve je prosto. Upravo sada – vi imate taj posao, te odnose, takve prihode u životu koje vi sami smatrate za sebe dopustivim. Drugim rečima, vi se nalazite upravo tamo gde vi želite da budete. To je realnost.

Ja već predviđam neslaganja sa mnom. Vi možete reći: ali to nije tako. Ja čitam toliko raznih članaka o psihologiji i samorazvoju. Ja želim više radosti, slobode i materijalnog blagostanja…

Život može da prolazi u maštama. I sva energija koja je mogla biti potrošena na stvarne promene, u našoj svesti se troši na puste fantazije.

Prosto fantazirati i praviti za sebe slike o boljoj budućnosti je malo.

Ako u dubini duše, u samoj njenoj dubini, vi ne osećate da zaslužujete to što želite – promena neće biti. Taj osećaj može biti sakriven veoma duboko – na nesvesnom nivou. Ali mi moramo do njega dokopati se. Ako vi shvatate da živite ne svojim životom, onda maksimalno iskreno treba da istražujete sve svoje strahove i bojazni.

Mnogima je poznat izraz – psihološka zona komfora. O čemu je tu reč?

To je direktno povezano s našom neslobodom, s nepoverenjem u sebe. Govoreći o ličnosnim svojstvima ne možemo se ne dotaći i duhovnih svojstava ličnosti kao što su – maloverje, malodušnost. Upravo postojanje toga treba najpre da priznamo u sebi. To je priznanje svoje nemoći, svoje slabosti. Priznanje malodušnosti u sebi – može  da bude početak promena.

Ali ovde se može učiniti da postoji određeni paradoks. Kako to? Ja priznajem svoju nemoć, priznajem svoju slabost, ali kako to može da utiče na promene u mom životu?

U stvari to je početak iskrenog dodira sa sopstvenom realnošću, sa svojim ograničenjima. Shvatanje toga da smo do sada prosto izbegavali iskreno gledati na sebe. Čovek se može sakrivati čak u crkvi, nalazeći tamo zonu komfora. Može se sakrivati u vlastitim filozofskim koncepcijama, npr. da evo on radi na sebi, radi na razviju svoje duhovnosti. I biće mu teško da prizna sebi samom, da on pri tom ne živi. On se krije od života. On sve vreme kao da se nalazi na periferiji samog sebe. Ne u središtu, ne u dubini.

Nije potreban nikakav poseban, naročit rad na sebi. Sam život nam stalno nudi zadatke koje je neophodno rešavati. Mi se možemo kriti od tih zadataka, ubeđujući sebe u to da ja stvarno duhovno radim na sebi. Ali često to može da bude prosto lažno shvatanje smirenosti – kao malodušnosti. Ništa specijalno se ne traži, ne trebate ništa naglo menjati. Treba samo da budete maksimalno iskreni. To je naročito teško da urade oni koji za sebe smatraju da su već dovoljno duhovno razvijam…

Niko osim vas samih neće moći da odgovori na ta pitanja, neće stići do iskrenog odgovora. Naš ego je veoma prevrtljiv i lukav. Promene će početi samo ako imamo hrabrosti iskreno da priznamo – ja se samo bojim promena, bojim se da se prihvatim novih poslova, bojim se da menjam posao, svoj život, zato što su mi potrebne garancije… I moja duhovnost  je takav oblik psihološke zaštite od sebe samog. To je moja lična zona komfora.

Istina je da garancije niko i nikada neće da da. I šta se dešava? Čovek zaglušuje svoj unutarnji glas, glas svog dubinskog unutarnjeg JA. I bavi se onim što u psihologiji zovu – racionalizacija i intelektualizacija. Počinje da sebe ubeđuje, opravdava zašto živi upravo tako. I to mu dobro uspeva. On ima pravo da vodi upravo takav život. Moguće je, da to i jeste njegova mera. I niko nikad neće moći da ga izvuče iz njegove zone komfora, dok se glas njegovog unutarnjeg JA ne bude čuo jasno i zahtevno: Ti si sposoban da promeniš sebe, svoj život, ti si u stanju da se iščupaš iz tog zatvora sa uslovnim nazivom – zona komfora.

Beg iz zone komfora

Kako da odredimo da smo se zaglavili, da je došlo vreme da izlazimo van granica onoga što smo sada. U psihoterapiji sve može da bude jasno i očigledno. Usprkos spoljašnjoj sreći, organizovanosti, osoba oseća tugu i nezadovoljstvo. Naravno da to nije uvek slučaj. Setimo se psiholoških zaštita. Čovek je sposoban da sebe nagovori, ubedi… Ali vremenom mu takva stanja veoma zagorčava život. On ne živi. On prosto ne postoji. Pritom, on racionalizira: Ali kod mene je sve u redu. Kod drugih je još gore. Ja imam ovo i ono i još mnogo toga. Ja moram da budem srećan.

Zašto je to samoobmana? On sve vreme upoređuje sebe sa drugima. On traži opravdanje za sebe i svoj život. Psihološke odbrane zato i postoje da bi odbranile naš ego. Kao što je poznato, naš um je lukav i prevrtljiv. Njemi je veoma teško, skoro nepodnošljivo da prizna da – ja lažem sebe. Najčešće biva ovako, da težeći duhovnom razvoju, učinivši to svojim ciljem, čovek u stvari nauči da kontroliše svoja osećanja, nauči da potiskuje svoje emotivne pobude. Ali, tim samim je realno uspeo da ojača svoje psihološke zaštite, ogradio se od svog istinskog JA. Upravo u takvom stanju mu je teško da odluči, šta u stvari želi. Upravo u takvom stanju oseća umor i gubitak energije. Ponekad samo snovi odaju koliko je duboko čovek daleko od svog istinskog Ja.

Ljudska ličnost – to je jedan postojani dinamički proces. A to uopšte ne znači da taj proces mora ići glatko i dosledno. Ponekad čovek pravi nagli preokret u svom životu. Ili čak skok, koji je sposoban da izmeni njen život. Ali za početak prvo mora doći do shvaćanja – da sam se zaglavio u zoni komfora.

Da bi prešli  na novi po kvalitetu nivo u svom životu, mi moramo da se probijemo kroz svoju zonu komfora i da počnemo da radimo za nas neudobne stvari. Treba da imamo na umu da će se naš ego tome protiviti.

Kako restartovati našu svest, pa da bi dopustili sebi da živimo polazeći iz svoga istinskog JA.

Jedini način da se iščupamo iz naše zone komfora jeste da promenimo svoje mišljenje, svoja uverenja. To znači da treba da nađemo druge kriterije od onih na koje smo se do sada oslanjali. Taj kriterij može biti naš unutrašnji glas. Naše JA. I naš zadatak je da se naučimo jasno da razlikujemo glas našeg ega i našeg istinskog JA. Setimo se reči Hrista: tražite najpre Carstvo Nebesko. Ono je u vama. Najčešće to traži veliku hrabrost i odlučnost. Kao uostalom i to da se bude pravi hrišćanin.

Upravo svest o tome da treba izmeniti svoja uverenja, da bi se proširile granice naše zone komfora – sposobno je da radikalno izmeni naš život.

Navešću primer jednog takvog ograničavajućeg uverenja koje često čujem na psihološkim seansama, a koje zadržava čoveka pri donošenju odluke:

„Kada bi ja sigurno znala da će taj izbor biti pravi, onda bi tako i postupila“.

U stvari to nije ništa drugo nego prebacivanje odgovornosti na drugog. To je želja da se kontroliše situacija. Strah pred greškama i želja za sigurnošću. I iza svega toga stoji naš ego. To on želi psihološki komfor i garancije. To je njemu teško da podnosi udarce po samoljublju u slučaju neuspeha.

Ali ponekad nastupa momenat kad čovek govori sebi: Dosta, dosadilo mi je više da se plašim. A šta se najgore može dogoditi, ako ja počnem da izlazim iz svoje zone komfora? Šta rizikujem? Najčešće spokojni i zdravi odgovori na ta pitanja kažu – ništa posebno. Da, možda i neću uspeti. Ali zato sigurno znam da sam uradio sve što je bilo moguće. Prošao sam taj put do kraja.

Odbacite uverenja koja vas ograničavaju

Pozivam vas da istražujete uverenja, koji vas koče. Sledeći put kada glas u vašoj glavi kaže nešto poput „ma nikad nećeš uspeti“ ili „stabilna plata znači bezbednost“ ili „već je kasno da sada počinjem nešto, previše mi je godina“ – stanite i razmislite, koliko te tvrdnje odgovaraju stvarnosti. Moguće da su to samo vaša uverenja koja vas ograničavaju.

Kada otkrijete uverenja koja vas ograničavaju, postavite sebi pitanja: Da li je to stvarno tako? Da li je to uvek tako i da li je to nepobitna istina? A šta bi bilo, da se ta misao kod mene uopšte nije pojavila? Kako bi ja postupila, šta bih preduzela? Kako bi se posle toga izmenio moj život?

Odbacujući ograničavajuća uverenja, vi ćete se odmah početi osećati slobodnim, shvatićete da imate pravo da budete svoji, da imate pravo da proživite svoj život. A takođe imate pravo da pogrešite i da budete u zabludi. Kao i to, da idete dalje, da odbacite svoje zablude i ponovo tražite svoj put prema Istini ili što je jedno te isto – prema samom sebi.

Svako naše uverenje koje nas ograničava treba da se preispita. Mi sebi prosto postavljamo pitanja i tražimo iskrene odgovore u dubini svoga JA. I ako ne možete da pronađete neke osnovane razloge da bi nastavili da verujete u to, da je to istina, onda postavite sebi izazov. Zamenite vaša ograničavajuća uverenja sa novim, koja vam daju snagu.

Na primer: „Mogu da dozvolim sebi da se bavim poslom koji volim. Mogu da prestanem da trošim svoj život na ono u šta ne verujem i što mi ne daje nikakvo zadovoljstvo i ne donosi mi radost“ ili „Pomaganje drugim ljudima me čini srećnim i ispunjuje me radošću“.

Kada ta nova uverenja zamene vaša stara verovanja, vaše unutarnje stanje, vaš unutarnji glas će Vam javiti da li je to zaista tako.

Važno je da napomenemo, da će vam s vremenom savlađivanje zone komfora postati zanimljivo, čak i privlačno. Jer se i spolja i unutar vas zaista odvija živ i blistav život.

P. S. Mali komentar na članak. Članak je, kao i svi moji tekstovi, pisan na osnovu konkretnog grupnog i individualnog rada. Uopšte ne znači da je svakom čoveku obavezno potrebno da izlazi iz svoje zone komfora.

psihoterapeut Marina Legostaeva

https://vk.com/@4563130-zona-psihologicheskogo-komforta

Izvor: poznajsebe


 

BOŽJI LJUDI…

tamoiovde-logo

LJUBA I NAZA

   Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom… kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.

Ilustracija: Bora*S/ ulje na kartonu

   A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre… Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.

   A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.

   Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli – dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.

   I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.

   Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca… tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.

   – Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete… – mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori – eto ima sestru. – I tu reč „sestru“ ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.

   Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.

   – Koje dobro, Nazo? – upita je on.

   Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.

   – Ete… – počela da muca.

   – Pa šta? – hrabrio je popa.

   – Iskam da se udam.

   – Za koga? – strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.

   – Za Ljubu…

   Pop počeo da se šali:

   – Kako za Ljubu?

   Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.

   – Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?

   Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:

   – Hoće i on.

   – Kako hoće? – počeo pop da se jače šali. – Pa je li ti rekao, kazao da te voli?

   Naza, od stida, jedva je odgovorila:

   – Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. – I počela da navodi dokaze. – Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.

   – Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? – prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.

   Ali Naza jos zbunjenija nastavila:

   – E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.

   Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.

   – E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?

   – Imam. Skupila sam nešto, – radosno ga dočekala ona.

   – Pa donesi. Da vidim.

   I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima… Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.

   A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.

   On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:

   – E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.

   Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:

   – Neka, živa bila. Idi sad.

   Ona pošla. Ali se opet vratila.

   – A ako li da se spremam?

   – Šta?

   – Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka… boščaluke, i drugo što treba.

   Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.

   Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.

   Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.

   – Nema, Nazo, – odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. – Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, – odbijao je jednako popa.

   Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.

   – Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. – I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.

   Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:

   – Tesne su! – I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.

   Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.

   – Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!…

*

   Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.

   – Šta bi, more, sa tvojom Nazom? – upitah ga.

   – Koja Naza? – poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.

   – Pa tvoja žena.

   – A! – poče on kao da se doseća – umre ona. Još otkada je umrla!

   – Kako? Gde je umrla?

   On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:

   – Umre. Zimi, u selu… i tamo – vuci li? psi li? – rastrgli je. Ko zna?

   I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.

1902.

Borisav Stanković

Iz zbirke pripovedaka BOŽJI LJUDI


 

LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

STVARI, PRODUŽETAK SOPSTVENOG IDENTITETA…

tamoiovde-logo

Psihologija posedovanja: zašto stvari doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta

Američki filozof i psiholog 19. veka Vilijam Džejms, jednom prilikom je rekao: „Čovek je suma svega onoga što može nazvati svojim”. Istina je da je ljudski identitet mnogo fluidniji nego što mislimo i da ga je često teško uhvatiti, pogotovo jer to ko smo oblikuju i drugi ljudi, spoljni događaji i složeni unutrašnji procesi.

A šta je sa materijalističkom stranom ove priče? Zašto stvari često doživljavamo kao produžetak sopstvenog identiteta?

Veza koju gradimo sa stvarima

Ljudi se vezuju za stvari koje poseduju, bilo da je u pitanju odeća, nameštaj, umetnost, različiti ukrasi i sitnice, ili tech uređaji. Svaki od predmeta koji smatramo svojom ličnom svojinom, a pritom nam je posebno drag – dobija na vrednosti jer u njega ulažemo svoje emocije i sentiment.

Zanimljivo je da naša veza sa stvarima počinje od malih nogu. Žan Pijaže, švajcarski razvojni psiholog najpoznatiji po svojoj teoriji kognitivnog razvitka, primetio je da čak i novorođenčad pokazuju sklonost ka posedovanju određenih predmeta. U tako ranom periodu, najčešće su u pitanju omiljena ćebad ili igračke od kojih se ne odvajaju tako lako. Jedno istraživanje iz 2008. godine pokazalo je da deca koja su tek prohodala više vrednuju svoje lične predmete nego identične replike tih predmeta; čak ih ideja o tome da kući ponesu kopiju umesto svog originala prestravljuje.

U doba adolescencije, različiti predmeti dobijaju vrednost simbola inicijacije, i za njih se ljudi izrazito vezuju. Ovde može biti reč o samostalno izabranim odevnim predmetima kojima se iskazuje stav ili pripadnost određenoj socijalnoj grupi, ili o kupovini prvog automobila.

Emotivna vrednost predmeta nadjačava novčanu vrednost predmeta kroz čitav život čoveka. Uzmimo kao primer sledeću hipotetičku situaciju: nasledili ste od pokojnog dede ručni sat. Objektivno gledano, ovaj sat kao kupovna roba – ne vredi mnogo. Međutim, on ima neopisivu, gotovo magijsku vrednost za vas jer je to predmet kojeg je nekada posedovala vama bliska osoba i koji vas sada podseća na lepe trenutke koje ste proveli sa njom.

Statusni simboli i kreativno izražavanje identiteta i ličnih vrednosti

Predmeti koje ljudi vole i poseduju su neretko u funkciji statusnih simbola. To šta će biti statusni simbol u mnogom zavisi od kulture koja je u pitanju, ali u kontekstu moderne Zapadne civilizacije – najčešće je u pitanju neki vid luksuzne robe koja funkcioniše kao indikator ekonomske moći. To mogu biti skupocena kola, jahta ili prostrano imanje, ili luksuzni predmeti premium kvaliteta, obeleženi prepoznatljivim brendom.

Pored toga, ljudi kupovinom određenih predmeta uspostavljaju kontrolu nad vlastitom reputacijom i imidžom, jer kroz njih komuniciraju o tome ko su i kakve vrednosti imaju. Brendovi koji znaju do koje mere je individualizam u fokusu danas, trude se da potrošačima daju mogućnost da svoje proizvode personalizuju i učine ih još „više svojim”. Najbolji primer za to su brendovi Nike i Apple, koji su uz moć marketinga – svoje proizvode učinili simbolima određenog životnog stila.

Tako se kod kupaca stvara osećaj da, prostim posedovanjem sportske opreme već ostvaruju svoje ciljeve u sklopu ganjanja zdravijeg života. Nauka je pokazala da postoji poseban psihološki efekat (tzv. enclothed cognition) koji se javlja kada obučemo određenu vrstu odeće i koja zapravo utiče na našu spremnost da treniramo ili uradimo određeni zadatak koji pred nama. Kad je reč o brendu Apple, kupci se često (svesno ili nesvesno) zanesu da su, samim tim što ulože u računar najnovije generacije i prefinjenog dizajna – na pola puta da pokrenu sopstveni posao i realizuju ideju koja će promeniti svet. Apple je brend koji je obeležio digitalnu eru i generaciju Milenijalaca, te se kupovinom njegovih proizvoda iskazuje i socijalna pripadnost.

Kada je reč o psihologiji posedovanja, Japan je veoma zanimljiv primer. Zemlja izlazećeg sunca poznata je po stanovima malih dimenzija i minimalističkom pokretu kada je reč o dizajnu enterijera. Ipak, japanska nacija opsednuta je tehnologijom, te su ljudi okrenuti posedovanju stvari koje komuniciraju napredak i okrenutost budućnosti. Zanimljivo je koliko je ovo sveprisutno u njihovoj kulturi i svakodnevici. Uzmite primer pušača: od 2014. godine, u Japanu je dostupan IQOS, uređaj za konzumaciju duvana heat-not-burn tehnologije, koji je neverovatno popularan. Postoje različite prognoze da će IQOS zameniti tradicionalne cigarete u državi koja je svetski poznata po tehnološkim izumima i prijateljskom i otvorenom odnosu prema robotima i veštačkoj inteligenciji. Dakle, iako su im lični prostori oslobođeni suvišnih predmeta, lična svojina ipak komunicira vrednosti iza kojih stoje.

Tamna strana materijalizma (kompenzacija i poremećaji)

Prilično je jasno da živimo u svetu materijalizma, ali je takođe previše pojednostavljeno reći da samo pokušavamo novcem da kupimo sreću ili da smo zarobljeni u svojim potrošačkim ulogama. Veza koju imamo sa stvarima je kompleksna i slojevita, a s obzirom da je imamo od malih nogu (čak pre svesne faze u kognitivnom razvoju), ne možemo reći da je potreba za posedovanjem u potpunosti konstrukcija društva. Jedan deo je urođen i deo je ljudske prirode.

Ali šta kada se potreba za posedovanjem otrgne kontroli i prevaziđe granice onoga što bismo mogli nazvati „normalnim”?

U svetu gde je kupovina postala toliko uobičajena i gde nam reklame iskaču sa svih strana, postoji realan rizik da smetnemo sa uma i druge vrednosti koje su važnije i koje nas čine srećnim (kao što su sama iskustva, a ne materijalni predmeti), i da se potpuno izgubimo u besmislenom trošenju novca. Neretko su stvari koje kupujemo samo oblik kompenzacije za nedostatak radosti ili ljubavi, a u takvim situacijama nam one pričinjavaju samo kratkoročnu sreću.

Nezdrava povezanost sa stvarima koje posedujemo može da se pretvori u ozbiljan problem gomilanja predmeta koji nisu funkcionalni i koji nam realno nisu potrebni. U pitanju je kompulsivni poremećaj gomilanja stvari (tzv. hoarding disorder) koji je usko povezan sa anksioznošću i dubljim problemima koji se potiskuju. Osobe koje imaju ovaj problem su emotivno vezane za te predmete, najčešće dobijaju napade panike pri pomisli da bi trebalo da ih se reše. Tipično se osećaju mirnije i bezbednije uz njih ili veruju da će im biti potrebne u budućnosti. Lečenje je moguće uz podršku stručnih lica, psihologa ili psihoterapeuta.

Da li i vi imate određene predmete za koje ste vezani? Na koji način oni odražavaju vaš identitet?

Izvor: kultivisise.rs

____________________________________________________________________________________________