BOL NEVOLJENE DECE…

tamoiovde-logo

„Ako zvezde sijaju – znači, to je nekome potrebno? Znači, neko hoće da one postoje?“

A šta, ako ne? Ako su se zvezde upalile, a one ne trebaju nikome?

Nina se brzo kretala i brzo je govorila. Obično je govorila mnogo i vatreno, reči kao da je ispaljivala. Njene oči bi tada gorele. Gorele su sve vreme dok smo pričali u mom kabinetu. A juče je došla kod mene prazna. Kao da su iz nje istresli apsolutno sva osećanja, ostavivši u njoj samo tugu i ravnodušnost. Nina je sela u fotelju i procitirala gore navedene reči Majakovskog.

I upitala je: „Recite mi, može li čovek voleti – i prestati da voli? Biva li tako, uopšte? Pošto mi se to ne dešava prvi put. Sviđa mi se osoba, veoma. Kada ga vidim naježim se. Osećanja narastaju, postaju sve jača i jača, a onda, odjednom, se sve gasi i čovek, prema kome je bila usmerena sva ta bujica osećanja, najedanput mi izgleda toliko tuđ, da se čak i blizak odnos s njim čini nemoguć. Osećam u sebi razočarenje, prazninu i krivicu. Neću nove odnose – zato što znam da, ili će mi osoba od samog početka biti neprivlačna, ili će se s moje strane sve prekinuti na pola puta. Tako je bilo i sa mojom prvom ljubavlju. Tako je bilo i sa mojim bivšim mužem. A sada evo i sa njim… Recite mi, jesam li ja normalna?

Odgovor je u stvari bio na samoj površini. Odgovor se nalazio u samom njenom pitanju, u navedenom citatu. Ali, psiholog nije enciklopedija koja daje gotove odgovore. Samo onaj odgovor „će odgovarati“, koji čovek sam sebi da.

Mi pričamo. Crtamo na papiru tri linije – tri scenarija njenih odnosa, sa tri potpuno različita, nimalo slična jedan na drugog, muškarca. Scenariji koji su jednako počinjali i jednako se završavali. Nina se seća pojedinosti iz svojih prvih odnosa. Zatim – drugih, zatim – trećih.

Ne, ta tri muškarca nemaju ništa zajedničko. Oh, stani, imaju! Prvi i treći liče spoljašnje. I ne samo to – bože, koliko među sobom imaju zajedničkog. Uzrast, vole isto, navike, uverenja, način kako govore, oči… Oči, kao kod mog oca… Da, kao rođene, dobre oči…

A muž – ne, ne liči na njih nimalo. Sasvim druga osoba. On je stariji od mene i na početku se ponašao tako brižno, uvek sam se osećala kao dete pored njega, kao devojčica… Bože, ponovo – tata? Kako to? Zar sam zato u njima videla sebi bliske ljude i tako se jako vezala za njih?

„A s ocem, kakav ti je odnos?“ – pitam ja.

Ma nikakav. Obožavala sam ga. Divila sam muse. A on me nije ni primećivao. Bila sam veoma usamljena u detinjstvu, i on i mama su bili tako hladni, zauzeti samo sobom. U nekom trenutku osetila sam se potpuno nepotrebnom i na sve sam zaboravila. Umesto ljubavi pojavila se ravnodušnost i, nekako, sve mi je svejedno postalo. Odrasla sam, pojavili su se drugovi, drugarice, udvarači, nikog posebno nisam volela, uopšte, malo mi se ko sviđa od muškaraca. Družim se s njima, mnogi pokušavaju preći iz prijateljske zone u bliskije odnose – ali, meni to ne treba, meni je sve svejedno. Samo ta tri muškarca su me nečim zainteresovali i mislim da sam sad shvatila, čime.

A osećanja, zašto se oni gase?

Pričamo o osećanjima. Izvlačimo ih na površinu, imenujemo ih, istražujemo njihovu dinamiku, razgledamo kao pod lupom. Važno nam je da uočimo na kom mestu nastupa taj „prekid“. I evo šta vidi Nina.

Bilo joj je tako bolno, tada, kada je bila odbačena, nevoljena ćerka. Tako bolno da čak sećanja na to izazivaju suze. Nina je morala još u detinjstvu da isključi sve svoje emocije, da ne bi osećala bol. Mala Gerda koja je u svojoj trideset i nekoj postala – Snežna Kraljica.

Srećući te ljude (koji je zaintresuju, izgledaju kao „rođeni“, „svoji“, od prvog susreta i pre pravog poznanstva), kod Nine se zapali ceo taj plamen osećanja koji je ona nekad ugasila u sebi. I Snežna Kraljica počinje da se „otapa“ u zagrljaju voljene osobe. I odvozi ga na svojim saonicama u svoje odaje da ga tamo „ljubi do smrti“. Tog trena na njenom nebu „neko pali zvezde“. I Nina počinje da veruje, nekako jedva – jedva se nada da je to „nekome potrebno“. I tada, na vrhuncu svojih sopstvenih emocija, Nina odjednom naglo oseti da to – nikom ne treba. Obezvređivanje: „Što će to onda meni?“ Razočarenje: „Znači, to nije taj čovek.“ I finalna tačka. Poznata hladnoća unutra, udaljavanje i samoća.

U sva tri slučaja nije bilo ponovljenih situacija – u odnosima sa svakim muškarcem razočaravale su je različite stvari.Tako je njena prva ljubav bio suviše ljubomoran i to ju je uznemiravalo, gušilo, vređalo, pošto je Nina bila maksimamalista, „ako voli – onda voli do kraja, ti si ljubomoran, znači ne veruješ mi, znači da čak i ne razumeš koliko sam tvoja!“ Muž je obezvređivao njena osećanja, nije bio dovoljno brižan s njom, u nekom momentu se probudila sa osećajem praznine u sebi. A treći muškarac… Ona se kao vosak topila u  njegovim rukama . Ona je drhtala kao ptica od svakog njegovog dodira. A on je bio tako otvoreno ravnodušan prema njoj da se i s njim uskoro ugasila kao sveća. „Osetila sam odjednom da je sve uzaludno. Sve što ja osećam, preživljavam, delim s njim. Ja sam nepotrebna…

Tako su se tri različita scenarija, sa tri različita čoveka, završili sa jednakim „gašenjem“ po uobičajenoj šemi za Ninu: „Mene ne vole onako kako je meni potrebno – doviđenja.“

Psiholog Viktorija Sando

Mili, dragi roditelji… Zar Vi mislite da se deca mogu iskvariti ljubavlju i prihvaćanjem? Koliko nam samo u kabinet dolazi ljudi – velikih, jakih, dostojanstvenih upravnika i sportista, sigurnih u sebe biznis-lejdi na visokim štiklama, zrelih muškaraca i žena sa prosedom kosom na slepoočnicama. Kad biste Vi samo mogli zamisliti kako izgleda njihov bol – bol nevoljene dece, koji su nekad davno osetili da vam ne trebaju. Nisu od oca ili od majke osetili da su prihvaćeni.

Odrasli su osećajući se kao siročići i skitaju se sada velikim svetom sa malom nadom da će se ogrejati u nečijem naručju, sresti se sa rođenom dušom, da će biti nekom potrebni, primećeni, važni, za nekog posebni. Oni sami, ne shvatajući to, ruše svoje odnose u korenu zbog straha i neznanja kako da se zbliže, zbog straha da će se osetiti odbačenim i nevoljenim. Zbog svog povišenog osećaja ranjivosti i povređenosti.

Mili, dragi, odrasli „dečaci i devojčice“. Verujte mi. Ako se na nebu zvezde pale – znači to je nekome potrebno. Znači to je potrebno – u prvom redu, Vama!

A zašto? Odgovora može biti hiljadu. I svi oni su samo unutar Vas.

Želim vam mnogo ljubavi obostrane.

https://www.b17.ru/article/117887/

Izvor: poznajsebe


 

LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logo

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti


 

LJUBAV NA ROBOTSKI NAČIN…

tamoiovde-logo

Neki čovek piše na mašini ljubavno pismo

i mašina odgovara čoveku svojeručno i umesto primaoca.

Ilustracija: Bora*S

Toliko je savršena ta mašina,

mašina za prodaju čekova i ljubavnih pisama.

I čovek udobno smešten u svojoj mašini za stanovanje

čita mašini za čitanje odgovor mašine za pisanje.

I u svojoj mašini za snivanje sa mašinom za računanje kupuje mašinu za ljubav.

I u svojoj mašini za ispunjavanje snova

vodi ljubav sa mašinom za ljubav.

I ta ga mašina vara s nečim,

s nečim da pukneš od smeha.

 

Žak Prever


 

PAS KOJI GOVORI…

tamoiovde-logo

Dečak i pas

Rođen sam, po pričanju moje majke, iz jedne njene lakomislene avanture, koja joj je donela sedmoro dece i mnogo bede. Dva moja brata i jedna sestra umrli su odmah po rođenju. A ja sam progledao u kući gospođe Albine Kniper, seoske babice, u godinama rata, početkom jeseni. I moja majka i gospođa Albina mnogo su se brinule za mene, hranile me i tetošile.

Foto ilustracija Bora*S

Korpa mi je bila obložena krpama i perjem, kao gnezdo kakve ptice. Majka me poučavala životu: kako se maše repom, kako se pokazuju očnjaci, kako se čisti krmelj iz očiju i kako se teraju dosadne muve. Tu smo uvežbavali među sobom i osnovne zahvate napada i odbrane. Bila je to lepa i bezopasna igra.

Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake prekrivali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kame u futroli.

Ali jednog dana odvojiše me od majke, i zapravo tada počinje moj pasji život. (Ovo „pasji“ nemojte da shvatite pogrešno, ne žalim se na život. Nego kažem prosto: moj život.)

Kada je gospodin Berki (tako se zvao moj budući gazda i gospodar) platio gospođi Kniper, još nije bilo odlučeno koje će od nas da ponese s njim, a ja sam malo razumeo od svega toga što se zbivalo oko nas. Sećam se samo da je majka bila vrlo tužna i da je celo vreme plakala. Tek sam mnogo kasnije shvatio zašto se nije opirala i zašto nije ništa preduzela. To je sve ona radila, u stvari, za moje dobro. Ko zna kakva bi me sudbina zadesila da me gospodin Berki nije uzeo tada.

Od nas četvoro preostalih, samo nas je dvoje ostalo u životu. Ja i moj brat. Njega su prodali u drugo selo nekom lovcu. A moje dve sestre zadesila je tužna sudbina: gospođa Kniper im je vezala kamen oko vrata i bacila ih u nabujalu reku. Gospođa Kniper je i sama bila žalosna, I znam da bi im se smilovala da nisu bile teške ratne godine, makar zbog moje majke. Jer gospođa Kniper je volela životinje, čak i one kenjkave mačke, no šta ćete, a la guerre comme a la guerre, kako bi rekao onaj veliki ljubitelj životinja, Lafonten. Od velikog bola, moja je majka sasvim poremetila umom.

Danima ništa nije jela, samo je plakala i naricala, jurila po dvorištu i po selu, zavirivala u svaki budžak. Onda joj je jednog dana rekla gospođa Kniper:

Lolo“ (tako se zvala moja majka), „morala sam! Oprosti, Lolo, morala sam!“

Moja je majka ležala ispred nje, naćulivši uši da bi dobro čula sve što joj kaže gospođa Kniper, i gledala ju je tako tužno, očiju punih suza, da se i stara gospoda Kniper rasplakala: „Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako. Morala sam. Znaš i sama kako teško izlazimo nakraj.“

– No moja je majka i dalje gledala gospođu Kniper pravo u oči, izbezumljena od bola.

Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako„, reče gospona Kniper. „Bacila sam ih u reku!“

Onda je moja majka shvatila da su se njene sumnje obistinile, vrisnula je i poletela ka obali. Jurila je, jurila nizvodno, cvileći kao pas, bože mi prosti, kao čovek. Našla je moje sestre u plićaku, nasukane, u ataru drugog sela, zakačene o vrbu, s kamenom oko vrata.

Vratila se moja majka pred veče, samo da umre kraj mene.

Ležao sam na verandi gospodina Berkija, mog novog gazde, i razmišljao o sudbini, o svojoj nesrećnoj majci, o svojoj braći i sestrama, o gospođi Kniper, o životu uopšte. Razmišljao sam i cvileo, više od tuge nego od zime.

Tada se pojavi jedan dečak i poče da me miluje i da me greje u rukama, kao da sam, ne daj bože, vrabac, a ne pas. Onda mi se zagleda u lice i poče da se smeje.

Ana, Ana“, reče on. „Dođi da vidiš nešto. Vrapčić!

Baš je sladak„, reče Ana i uštinu me za obraz.

Ovaj me pas na nekog podseća„, reče dečak. Bogami, jako liči na nekog.“

Zbilja„, reče Ana, njegova sestra, „na koga li me podseća?

I tebe?“ reče dečak.

To je da čovek umre od smeha„, reče njegova sestra.

Zbilja, to je da crkneš od smeha„, reče dečak.

Držao me jednako na dlanu, kao vrapca.

Znam na koga liči„, reče dečakova sestra.

Reci, Ana, na koga?“ reče dečak. „Molim te, reci mi. Podseti me.

Seti se“, reče Ana. „Hajde, seti se sam.

Molim te, reci mi„, reče dečak. „Ne mogu da se setim. Samo znam da me ovaj pas… to je, zbilja, da crkneš od smeha.“

„Na staru ženu“, reče Ana.

Na gospođu Kniper, babicu!“ reče dečak.

To je da crkneš od smeha“, reče njegova sestra. „Pljunuta gospona Kniper!“

Tako sam počeo i sam da sumnjam u svoju sličnost sa gospođom Kniper, mada ja, iskreno, ne nalazim da sam bio imalo nalik na nju. Možda nam je samo tuga davala isti izraz lica, jer gospođa Kniper je bila veoma nesrećna zbog onoga što je bila počinila, a ja sam tugovao za svojima. A što se tiče sličnosti, mogu vam reći da sam bio nalik na svoju majku. Iste krupne tamne oči, modrosive, kao šljiva, iste uši, zašiljene i pri vrhu malo povijene.

Možda sam jedino svoj stas nasledio od svog (nepoznatog) oca, jer sam se kasnije razvio u vitku psinu dugih nogu, kakve moja majka, ako se dobro sećam, nije imala. Od majke sam nasledio još i boju dlake, žutorinu, i većinu osobina: preosetljivost, pokornost, trpljenje, vernost, odanost, nervozu, kao i izvesnu lenjost i lakomislenost.

Jedan pas kao što sam ja nema neku uzbudljivu istoriju o kojoj bi se moglo mnogo govoriti. Ja sam imao dosta srećnu mladost (ne govoreći, naravno, o rastanku sa svojom porodicom), iako sam živeo u ratno vreme.

Možda upravo zato. Objasniću vam na šta mislim. Rat odnosi ljude, uskraćuje im nežnost, rat unosi u ljude strah, čini ih nepoverljivim. U takvim uslovima, jedan pas, veran pas kao što sam ja, mnogo znači. Ako niste dete i niste preosetljivi, njega možete voleti bez očajanja, bez straha da ćete poludeti, da ćete umreti od bola ukoliko vam ga rat uzme, možete ga voleti a da ne činite sebi nikakve ustupke, možete mu se slobodno ispovedati, bez straha da će odati vaše tajne i skrivene želje.

U ratna vremena psu je teško samo dok mu ne izrastu očnjaci. (Zato su nastradale moje sestre, pokoj im duši.) A za jednog odraslog, za jednog jakog psa, rat je blagodet. Tada vladaju pomori međ stokom, ginu konji, a vojske zatrpavaju mrcine tek toliko da ne vire iznad zemlje. Ionako će ih, vele, razneti psi.

Koga još može da interesuje moja biografija, kad nisam bio ni čuveni lovac (nego sasvim prosečan), ni proslavljeni trkač, kada ne samo što nemam plemićko poreklo s pedigreom nego sam čak, po svemu sudeći, vanbračno dete, kopile dakle, a nisam se proslavio ni na bojnom polju, nisu mi podigli za života spomenik i nisam nikad dobio neko odlikovanje od Crvenog krsta ili od bilo koga.

Ja sam, dakle, običan pas i moja je sudbina prosečna. Ono što me u neku ruku čini izuzetnim, to je moja sposobnost da govorim. A do mislosti govora uzdigla me ljubav jednog dečaka, mogao bih reći nesrećna ljubav.

Jednog se jutra pojavi gospodin Berki, moj novi gazda, i reče:

Andi, kako ti se dopada ovaj pas?

Kao bog!“ reče dečak. (Voleo je da preteruje.) „A kako će se zvati?

Dingo,“ reče gospodin Berki moje ime.

Dingo?“ reče dečak. „To mi se ime ne sviđa. Voleo bih da mi gospodin Berki objasni šta to znači.

Australijski divlji pas“, reče gospodin Berki.

„To mi se ime jako sviđa“, reče tada dečak.

Iako mi je zvanično gazda bio gospodin Berki, ja sam ipak, dušom I telom, pripadao dečaku. Od svih ljudi na svetu s njim sam se najbolje slagao I najbolje sporazumevao. Mislim da su tome doprinele, osim njegovih godina, i neke naše zajedničke osobine. Verujem da ne grešim dušu ako kažem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kažem i to da je taj dečak imao u sebi nečeg psećeg: što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran sam da ne grešim.

Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem i moja tuga za roditeljima stvoriše među nama neku vrstu prijateljstva zasnovanog na srodnosti.

Kako sam počeo naglo da rastem i da stičem ugled menu seoskim džukcima, kao mudar i učen pas svog malog mudrog gospodara, dečak je postajao sve manje usamljen, sve ponosniji na mene i sve odvažniji. Jer ja sam ga oslobodio ne samo njegovog urođenog straha od pasa (od te je iste boljke bolovao i njegov otac), nego je i uopšte postao hrabriji, jer je znao da u meni ima sigurnog I odanog zaštitnika.

Zauzvrat, on me naučio raznim korisnim veštinama koje izazivaju poštovanje. Umeo sam da doteram zalutale krave, da otkopavam krtičnjake (to iz pustog zadovoljstva, kako bismo prekratili vreme), da jurim zečeve, da otkrivam lisičje jazbine i gnezda barskih ptica, da lovim divlje patke, žabe, leptire, zmije. Čak sam naučio od dečaka da razgovaram sa njim u časovima usamljenosti!

Sećam se, jednom, kada nam se bila izgubila krava Narandža, zamalo nismo pobegli u svet. Dečak mi je usput poverio teške I odgovorne zadatke. Jedna je njegova poruka bila tolika da sam ličio sebi pre na goluba-pismonošu nego na psa. Čim bismo bili jako nesrećni, odmah smo kovali plan da bežimo u svet. A nismo, eto, dospeli nikad dalje od trećeg atara.

Dečak je znao katkad da mi priča priče ili da mi ih čita. Mislim da ne preterujem ako kažem da sam već bio naučio napamet onaj roman Čovek, konj, pas, što ga je dečak toliko puta pričao čobanima, izmišljajući često I doterujući ga.

Ne, moj život nije roman. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama.

Primećujem u poslednje vreme da je dečak tužan. Postao je i prema meni nekako hladniji, obazriviji. Vidim, krije nešto od mene. Ali sam uskoro shvatio o čemu je reč i, eto, ponovo me skolila ona moja stara pseća tuga.

Dečak se opet sprema da ode u svet. Ovoga puta izistinski! U to nema sumnje. Shvatam i to zašto me izbegava: hteo bi da olakša sebi taj rastanak.

A i ja sam se od te iznenadne tuge razboleo. Kunjam pred dečakovim pragom kako mi ne bi pobegao bez oproštaja. Kunjam i razmišljam o svom životu.

Osećam, ovaj rastanak neću preživeti.

A-uuu! A-uuu! 

Danilo Kiš

Iz knjige „Rani jadi“


 

REHABILITACIJA UVREDE…

tamoiovde-logo

Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite“, „uvreda – je posledica naših neadekvatnih očekivanja“, „uvreda – je manipulacija“. Da li su vam poznate te izreke?

Uvredu su u poslednje vreme ocrnili. Teško je reći zbog čega, no uvređenost su izbacili iz „legalnih“ stanja čoveka i počeli su da je smatraju kao nešto štetno, destruktivno, „reket“, a čoveka koji se uvredio – samo što ne smatraju za agresora.

Tu su temu nekako posebno zavoleli ezoteričari: na portalima popularne psihologije, naklonjenih ka duhovnoj praksi, nema broja člancima sa savetima, kako da se izbavimo uvređenosti i kako nikada više da ne dopustimo to osećanje u svoj prekrasni unutarnji svet.

Za početak, malena eskurzija u prošlost. Za izjednačavanje uvrede s manipulcijom, mislim da su „krivi“ popularizatori E. Berna, koji je opisao nekoliko igara vezanih za manipulacije sa uvređenošću.

Fraza Niko vas ne može uvrediti, ako mu vi sami to ne dozvolite(No one can make you feel inferior without your consent) pripada Ernestu Holmsu, osnivaču pokreta „Nauka razuma“, koji je u svojoj knjizi „Sila misli“ napisao sledeće: „Ranjivost nije slabost, nego dijagnoza. Ne dozvoliti nikome i ničemu da uznemiri vaše emocije, znači ne dozvoliti samom sebi da se osetite uvređenim. Imajte na umu da vas niko ne može uvrediti, ako mu ne dozvolite“.

Ernest je stekao ne malo sledbenika, između ostalog i među ljubiteljima NLP, no on nije bio psiholog, nego religiozni filozof i to veoma radikalnog tipa. Koncepcija, u kojoj se uvređenost razmatra kao iskrivljeno viđenje realnosti, marker neadekvatnih očekivanja – pripada domaćem (ruskom) naučniku J.M. Orlovu, autoru sanogennog (zdravog) mišljenja i knjige „Uvreda, krivica“.

U njoj autor opisuje uvređenost kao reakciju na situaciju kada realnost ne odgovara našim očekivanjima, no on nigde ne žigoše uvredu kao destruktivno osećanje, čak i naglašava štetu od zanemarivanja (gušenja u sebi) i namernog sakrivanja uvređenosti, zastupa ekološko opštenje, priziva da saopštavamo drugima o onom što preživljavamo (osećamo).

Šta se dogodilo? Na koji su način postojeći psihološki koncepti bili preuzeti, izvrnuti i učvršćeni u ideju samorazvoja uklanjajući tobože ,,negativna‘‘ osećanja iz našeg unutarnjeg sveta? Mene ta tedencija smućuje (i vređa). Ja ne mogu da smatram štetnim nikakve emocije, koje su se pojavile u procesu evolucionog i socijalnog razvića čoveka. Hajde da stvar razmotrimo dublje.

Pre svega, uvređenost je osećanje, koje je niklo kao razultat socijalizacije. Dete, kada ne može da zadovolji svoje potrebe – oseća samo ljutnju. Da bi se pojavila uvređenost unutarnja realnost mora da bude dosta razvijenija: u njoj bi trebo da postoji vrednovanje odnosa sa drugim čovekom. Uvreda je – kompleksno osećanje, koje uključuje i žalost prema sebi, i ljutnju na uvredioca, i, šta je jako važno, suzdržavanje te ljutnje suprotnom tendencijom – ljubavlju ili, u najmanju ruku, idejom o važnosti istih odnosa. Suviše protivrečivo, zar ne?

Da. Svet čovekovih preživljavanja – često biva komplikovan, nejasan, dvosmislen i podrazmeva, da je čovekova psiha sposobna da izađe na kraj sa tom ambivalentnošću: da se prema jednom objektu mogu osećati razna osećanja. Uprošćavanje, ogrubljivanje osećanja – jeste marker narušenog psihičkog razvoja, i, nasuprot tome, što je čovek zdraviji – sve finija, složnija i nejednoznačnija preživljavanja su mu dostupna.

Šta će se desiti ako ne budemo suzdržavali tu ljutnju u sebi? Čovek, ako i ne bude odmah ubijao, on će u najmanju ruku da raskida odnose pri najmanjem neslaganju očekivanog sa realnim.

A šta u vezi onoga, da odmah prihvatamo drugog onakvog kakav je? To je dobra ideja, no suviše apstraktna. Da bi nekog prihvatili onakvog kakav je – potrebno je za početak saznati kakav je. Ideja da čovek može znati i prihvatati nešto za ranije – jeste ideja svemoći. Živi ljudi malo što znaju za ranije, i ne stide se da uključe prirodnu funkciju opreznosti, odstranjivanja i, ako nisu otrovani idejom „sveprihvatanja“ – daju sebi mogućnost da upoznaju drugog u toku odnosa.

Uvređenost se pojavljuje zbog neadekvatnih očekivanja, no stvar je u tome što naša očekivanja u odnosima jednog prema drugim nikada ne mogu da budu adekvatna, a percepcija na drugoga – ne može biti potpuno slobodna od projekcija. Prihvatanje drugog čoveka se – neizbežno gradi na projekciji, koju još treba proveriti u odnosima. A ako govorimo o bliskim odnosima, onda neizbežan etapa zaljubljensti, koji dozvoljava (omogućava) ljudima da se zadrže jedno pored drugog na račun snažne uzajamne privlačnosti – podrazumeva slivanje sa svojim projekcijama. Prva uvreda u odnosima jeste – prvi korak od blaženog slivanja k poznavanju drugog čoveka, i kroz to poznanje – k zrelijim odnosima.

Na takav način, uvreda jeste – prilika da se uzme pauza i da se izregulišu međuličnosni odnosi, razmotrivši svoja očekivanja i reakcije drugog. Da, između ostalog i reakcije drugog na moju uvredu.

Šta s tim što uvreda uvek izaziva neke reakcije, a znači, može se smatrati kao manipulacija? No komunikativni aspekt postoji kod svake emocije. Spoljašnje izražavanje emocija i pokreti – jesu najstariji način komunikacije, koji i životinjama i ljudima omogućava da regulišu svoje opštenje sa saplemenicima. U tom smislu bilo kakav emocionalan uticaj na drugog čoveka možemo da posmatramo kao manipulaciju. Ljudi u odnosima neizbežno posmatraju jedno na drugog, šalju emoconalne signale, sračunavaju povratne emocionalne reakcije – i na takav naćin grade odnose i prave distancu u odnosima. Poznato je da se rečima predaje manje od 30% informacija.

Moje mišljenje je da treba govoriti ne o destruktivnosti uvrede same po sebi, nego o destruktivnim i konstruktivnim komunikacijama, koje čovek izabira, našavši se uvrediocem ili uvređenim. O uvredi, kao o privičnom razrušujućem načinu komunikacije, se može govoriti, ako uvređeni ne govori na šta se on uvredio, ne dozvoljava da se krivica iskupi (ili se vređa bez povoda, radi zadovoljstva da drugog vidi krivim i da oseća vlast nad situacijom) i ne daje mogućnost da se dogovore.

Ako je čovek u uvredi dostupan, spreman na kontakt (ili jasno izajavljuje o neophodnosti da bude neko vreme sam), javno i jasno označava vezu svoje uvrede s postupkom koji ga je izazvao, i u principu je sposoban za dogovor – kriviti ga za manipulativno ponašanje će, nažalost, i biti manipulacija. Pošto odricanje prava drugog čoveka na sopstvena osećanja – po meni, i jeste najpodlija manipulacija od svih mogućih.

Neki ljudi se plaše da izgledaju uvređeni, pošto demonstraciju uvređenosti smatraju za – demonstraciju slabosti. Da, pokazujući svoju uvređenost, mi pokazujemo svoju ranjivost.

Mi smo zaista ranjivi u svemu, što je vezano s našim očekivanjima od drugih ljudi, s našim potrebama od drugih. No snažan, dobro adaptiran u društvu čovek se odlikuje ne time, što mu niko nije potreban, nego sposobnšću da ponovo ustane i da se izbori sa razočarenjima. Ideja snage kao apsolutne neranjivosti jeste – iluzorna ideja, koja s jedne strane čini čoveka bezosjećajnim, a s druge strane – veoma krtim. Rizik da se otkriješ i sretneš s odbacivanjem – za takvog čoveka će bidi ravan krahu sve njegove ličnosti. Istinski snažan čovek, kao što se ne boji da se pokaže slabim, tako isto može i da obmane očekivanje svoje slabosti, ako to zatreba situacija.

psiholog Julija Lišafaeva

https://www.b17.ru/article/31861/

Od istog autora:

Uvređenost – slabost i rizik? – psiholog Julija Lišafaeva

Izvor: poznajsebe


 

SVI O SVEMU=NIKO (NIŠTA) NI O ČEMU…

tamoiovde-logo

ZAPIS O POVRŠNOSTI

Krenimo od opštih mesta: mediji nas svakodnevno preplavljuju nepotrebnim informacijama, društvene mreže su postale izvor otuđenja i besmisla…kako se odbraniti od informacija? Neprekidno ponavljanje ovih fraza  ne vodi nas nikuda.

foto: rangizzz/Shutterstock

Sa druge strane život u digitalnom svetu  postaje neizdrživ. Ponekad se čini da je to kakofonija, niko nikoga ne sluša, niti je važno šta ko govori. Logika je jasna: svi o svemu = niko (ništa) ni o čemu.

 Gomilanje informacija i stalno pristizanje novih, dokazano je, ometa stvaranje dugoročne memorije, ono što se u psihologiji naziva retrogradna inhibicija (kada novo učenje ometa ranije naučene sadržaje).

 Na društvenim mrežama se svakodnevno razbolimo, izlečimo, tu dobijamo  pravne, finansijske savete, i sve vrste life coachinga (uglavnom ne od kompetentnih nego od trenutno prisutnih). Ono što je zajedničko u toj  svakodnevnoj komunikaciji  je  površnost.

 U Rečniku srpskog jezika značenje reči površnost je ono što se ograničava na ono što je jednostavno, vidljivo.

 Naravno, kad detektujemo problem odmah, na prvu loptu, nađemo i rešenje (isto tako jednostavno). “Ostavite društvene mreže, ne čitajte novine, izađite napolje, popijte kafu i  porazgovarajte sa stvarnim ljudima”. Ta argumentacija koliko nam je brzina i dostupnost informacija pomogla, a koliko odmogla,  verovatno, je značajna , ali istovremeno je i glupa i besmislena i protivna civilizacijskom napretku. (Kad se pojavila železnica, možda, su ljudi mislili da im je oduzeta čar višednevnih, nekad i višemesečnih putovanja).

 Problem s površnošću je, naravno, mnogo složeniji. To je, pre svega, kulturološki problem. Savremena kultura i komunikacija opsednute su fenomenom sadašnjosti,  ništa što je bilo nas ne obavezuje, nema odgovornosti prema onome što dolazi. Odbacuje se sve što ima trajni karakter. Sve je instant i kratkotrajno. Svako duže bavljenje nečim  čini se glupo i nepotrebno.

 U knjizi Similakrumi i simulacija, Žan Bodrijar tvrdi da umesto da informacija proizvodi smisao, informacija guta svoje sopstvene sadržaje, pa i samu komunikaciju.

 Ako značenje reči površnost pokušamo da objasnimo sinonimima, to bi bilo ovako: neodgovornost, nebriga, polovičnost, plitkost, pojednostavljivanje, nehaj, ležernost, aljkavost, nesistematičnost …..(Pavle Ćosić, Rečnik sinonima)

 Zar nisu ovo, zapravo, sinonimi za naše propadanje i razlozi za  pogrešne izbore?

 Na kraju,  glupo je da jadikujemo, jer svi učestvujemo u kreiranju te kulture površnosti. Ono što možemo da učinimo je da informacijamo  damo smisao, jer samo tako će imati neki značaj.  Možda je svetu, stvarno, dovoljno 140 karaktera.

p.s.

Nemam više vremena za duge rečenice,
nemam kad da pregovaram,
otkucavam poruke kao telegrame.

Nemam vremena da raspirujem plamen,
sad zaprećem šake zgorela žara.
Nemam više vremena za hodočašća,
naglo se smanjuje putanja do ušća,
nemam kad da se osvrćem, da se vraćam.

Nemam više vremena za sitnice,
treba sad misliti na večno i neobuhvatno.
Nemam kad da razmišljam na raskrsnici,
mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,
nemam vremena sad za analize,
za mene je voda sada samo voda
kao da sam je pila sa kladenca;
nemam kad da razlažem na sastojke nebo,
vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.

Nemam više vremena za bogove tuđe,
ni svoga nisam dobro upoznala.
Nemam kad da usvajam zapovesti nove,
mnogo mi je i starih deset zapovesti.

Nemam više kad da se pridružujem
ni onima koji istinu dokazuju.
Nemam kad da se borim protiv hajkača.
Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

Desanka Maksimović


Autor: Marija Benke

Obrazovanje: profesor srpske književnosti i jezika; 
Zanimanje: od poezije do politike

Izvor: novipogledi.rs