STARO, STARO MI DAJTE..

Pripovedač, romansijer, dramatičar, jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma, Borisav Bora Stanković  rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju.

Bora Stanković

Rano je ostao bez roditelja pa je odrastao uz majku njegovog oca babu Zlatu,  i njene priče o starim vremenima.

Svoju najpoznatiju dramu “Koštana”, Bora Stanković objavljuje 1902, a roman “Nečista krv”  1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti.

Umro je  22. oktobra 1927. godine u Beogradu.

---

VREME U DELU BORE STANKOVIĆA

[Odlomak]

… Književnim ostvarenjima Bore Stankovića srpska narativna proza se obogatila u mnogom pogledu. U estetskom se dometu digla do svoje dotadašnje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u nekoliko pravaca.

Zato je njegovo delo predmet istraživanja i kritičke analize od svoga nastojanja pa sve do danas, dakle nekih 70-tak godina. Pa ipak, kao da sve bogatstvo Stankovićevog književnog ostvarenja nije još otkriveno, a ono što je kritička misao evidentirala nije još uvek pokazano u svoj svojoj složenosti i raskošnom sjaju reinkarniranog života. Tako je književno delo Bore Stankovića nužno i neizbežno i danas predmet i književnoistorijskog i kritičarskog interesovanja, a nema sumnje da će ono to još dugo biti.

Ako je Bora Stanković za života stvorio delo koje je nadživelo njegov fizički život i koje svojom umetničkom vrednošću još uvek traje i predstavlja našu književnu klasiku, on je time stvorio i povod da se stvara i raste i literatura o njemu i njegovom delu.

U tom bogatstvu interesovanja za osvetljavanje Stankovićevog umetničkog doživljavanja i vizije čovekovog života i sveta ne bi trebalo zanemariti ni pitanje odnosa čoveka i vremena, o kome će ovde biti reči, razume se bez iluzija da će se ono u kraćem izlaganju iscrpnije predstaviti ili čak do kraja u svakom pogledu rasvetliti.

 Srpska proza pre Stankovićevog javljanja imala je kao jedno od svojih bitnih obeležja na kojima je počivala njena struktura: pričanje događaja i događanja u njihovim spoljašnjim vidovima i manifestacijama. Događaji i događanje predočavali su se uglavnom u vremenskim dimenzijama njihovog trajanja i neposrednim reagovanjima njihovih učesnika. Date situacije, odnosi i sukobi, životni tokovi i sudbine ljudske objašnjavane su jednostavnom kauzalnošću bez koordinata koje upućuju u dubinske složenosti ljudskih egzistencija. Drugim rečima, pisci su se najčešće ograničavali na gornje, površinske slojeve života u njihovim vizuelnim, akustičkim ili sličnim projekcijama ne prodirući do dubljih delova preseka ljudskog života i bitisanja.

Zadržavajući se na tim slojevima životne egzistencije čovekove, uzročne veze tražene su prvenstveno u trenucima zbivanja, dakle u vremenskim dimenzijama tokova događaja. Međutim, „ljudi prave svoju sopstvenu istoriju, ali oni je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene.

Tradicija svih mrtvih generacija pritiskuje kao mora mozak živih. I upravo kad izgleda da su ljudi zauzeti time da sebe i stvari preokrenu… oni bojažljivo prizivaju u svoju službu duhove prošlosti…“1, ma koliko god to izgledalo na prvi pogled neadekvatno, treba ukazati na to da je Bora Stanković u svojim delima otkrio baš tu dimenziju u dubinskim slojevima ljudskog bitisanja u kojoj je izrazito pokazao da mrtve generacije pritiskuju svest živih, da se obaraju na ove kao mora. I jedna od komponenata književne veličine Borisava Stankovića i njegovog proznog dela jeste u tome što je u svojim ličnostima otkrio kako, a često i koliko mrtvi pritiskuju ne samo svest nego i egzistenciju živih da su ovi poslednji, u većoj ili manjoj meri, njihovi zarobljenici, da ono proteklo, već odmaklo vreme, da prošlost živi u sadašnjosti određujući ovoj na izvestan način granice i životnu sadržinu.

Razume se da nije to jedina crta, jedina osobina kojom ovaj pisac određuje životnu situaciju svojih ličnosti. Stankovićeva vizija je znatno kompleksnija, ali komponenta o kojoj je reč jedna je od bitnih. No ni ona nije data u jednolikom ponavljanju i monotonskoj varijaciji nego sa bogatom raznolikošću i tonskom polifonijom.

 U nekim, ali pre svega u umetničkom pogledu značajnijim delima Bore Stankovića motivacija predstavljenih životnih situacija i sudbina sadržana je u snazi prošlog da u velikoj meri odredi i ograniči sadašnjost ljudske jedinke, da spreči ostvarenje njene iskonske želje za srećom, za punim životom, za razmahom vitalnosti, za lepotom življenja. Nije to, možda, uvek i sasvim evidentno na površini naracije, ili pri površnom čitanju, ali je sadržano u dubljim slojevima piščeve vizije, slike života koju je satkao u svome delu.

 Kako se Nečista krv i inače svojom umetničkom snagom i značajem nameće na prvo mesto u književnom stvaralaštvu Borisava Stankovića, treba početi s ovim delom. Ono i inače zaslužuje svu pažnju zbog mnogih svojih komponenata izvanredno značajnih za stvarni napredak i razvitak srpske umetničke proze, jer je tim delom proširen prostor za mnoge nove i moderne sadržine i stvaralačke postupke prozaista u srpskoj književnosti.

Navedimo samo jedan primer takvog značaja na koji se malo ili nimalo ukazivalo: na razređivanje gustine događaja u naraciji, što je bilo malo zapaženo i na šta je malo ukazivano. A baš to je otvaralo prostor viziji unutrašnjeg sveta čovekovog. To je dovelo u Stankovićevom delu do neke vrste ravnoteže između slikanja spoljašnjeg i unutrašnjeg života, do ravnomernije njihove uloge u predstavljanju čovekovog bića i njegovog bitisanja.

 Mnogostruko isprepleteno i složeno u svojoj unutrašnjoj strukturi, ovo Stankovićevo delo, značajno ne samo u celokupnom stvaranju Bore Stankovića nego i u razvitku srpskog romana i narativne proze uopšte, izazvalo je nekoliko, često isključivih i međusobno suprotnih mišljenja u pogledu osnovne motivacije ovog romana, a i u nekim drugim objašnjenjima.

 Jedno od tih mišljenja bilo je i ono koje je ukazivalo na Zolin postupak u motivaciji istorije cele jedne porodice kao na mogući uzor i početnu inspiraciju za nastanak „Nečiste krvi“. I poređenje se zaista nametalo Stankovićevim vraćanjem do Sofkinih predaka, biološki osobenih, i izuzetnih, a etički nesraslih sa sredinom, izdvojenih nekako od nje. Međutim, ovako postavljena teza o motivaciji ovog romana nije opšteprihvaćena, jer je celina romaneskne strukture ne potvrđuje u dovoljnoj meri.

Sofkina sudbina, tok njenog života, nisu određeni biološkom, fiziološkom deformacijom i degeneracijom. Naprotiv, ova ličnost puna te fizičkog i psihičkog zdravlja, jedrine i bujne snage i nije cvet iznikao na bunjištu iz gnoja i rana. Nešto drugo je daleko presudnije za njen život, srušene snove, izjalovljene želje, nedostignute čežnje. To je prošlost koja određuje njen životni trenutak, koja je prisutna i presudna u njenoj sudbini.

 Ta prošlost oličena je prvenstveno u njenom ocu, efendi Miti i njegovom tragičnom upinjanju da zaustavi vreme ili da ga ignoriše, što je samo iluzija njegove svesti i opsesija njegove sujete. U toj prošlosti vidi se široka sloboda Sofkinih predaka zasnovana na društvenoj i životnoj poziciji koja se efendi-Miti izmiče, koja za njega prestaje da postoji, a on hoće po svaku cenu da je zadrži. Tragična situacija Sofkina je, pored ostalog, i u tome što cenu za tu efendi-Mitinu iluziju, za tu očevu opsesiju, za tu njegovu samoobmanu, treba da plati ona; što ona treba da bude žrtvovana za to da prošlost produži svoj život, da otac njen, efendi Mita, živi onako kako se nekad golemaški živuvalo, da uživa u blesku i sjaju jednog bogastva koga više nema.

I Sofka, koja je i karakterom i temperamentom i celim svojim bićem satkana od iste materije i na isti način kao i njeni preci, teži i čezne za istim slobodnim razmahom življenja kao i oni, ali joj to život ne daje, uskraćuje joj. Ona je žrtvovana i ona sama sebe žrtvuje na žrtvenik života da bi prošlost i dalje živela, a nesvesna je ili je nedovoljno svesna obmane i iluzionističkog privida da je to zaista i moguće. Tako je jedna od bitnih crta osnovne motivacije Stankovićevog romana „Nečista krv“ težnja prošlosti u čovekovoj svesti da što duže bude sadašnjost i prelamanje u Sofkinom životnom putu nastalo zbog toga, što donosi njenu tragiku. Za efendi-Mitinu sreću mora Sofka žrtvovati svoju, odreći se svoje vizije života i svojih snova. I to uzalud, besmisleno, za nešto što se ne može zaista ponoviti, za nešto što ne može biti, za iluziju teško plaćenu životom bez sreće, svirepo ugaslom lepotom.

 Motivacija Gazda Mladena u svome jezgru i u svojoj biti sličnog je karaktera kao i ona u Nečistoj krvi, ali ipak data sa manje životnog intenziteta, sa nešto manje poetične lepote. Motivacija Pokajnikove žene data je u narativnom prostoru pripovetke u kome nema mesta za romaneskni razmah široke vizije života. Pripovetka u celini, a njena motivacija posebno, nose u sebi nešto od one nigde zapisane a ipak svuda prisutne i presudne, bezuslovne i neopozive sile patrijarhalnog reda i odnosa po kojima je udovica zatočenik pokojnikov. Po njima ona je uhvaćena kandžama prošlosti u nerazmrsive spletove tih nepisanih normi življenja.

 Majstorstvo Stankovićevo je i u dimenzionisanju odnosa između dobrovoljnosti i obaveznosti tog robovanja pokojnikove žene prošlosti, tog potčinjavanja nekome koga nema, a ipak je prisutan kao senka prošlosti koja je zaklonila sunce života, pa je nebo večno sivo.

 Drukčiju motivaciju dao je Bora Stanković za ličnost Mitka u „Koštani“. U ovom piščevom junaku živi vizija sopstvene prošlosti, koju on neprestano dočarava, želi njeno prisustvo, ulepšava je. Njegova žal za mlados’ vapaj je njegovih snova o životu, čežnja je, bezmerna i beskrajna, a silno intenzivna da prožima celo njegovo biće, određuje ga i daje mu smisao. Njegova žal za mlados’ težnja je za večnim trajanjem mladosti, za prevladavanjem vremena i njegovog neminovnog toka.

 Drugom prilikom trebaće ovaj odnos čoveka i toka vremena pokazati još i u nekim drugim Stankovićevim delima u sličnim varijacijama ali i u novim relacijama. Motiv prošlosti u svesti i sudbini čovekovoj u pomenutim i u nepomenutim delima ovog pisca jedno je od Stankovićevih objašnjenja i osvetljavanja ljudske egzistencije.

 Međutim, Stankovićev odnos prema prošlosti ne iscrpljuje se samo time. Vreme staro, prošlo, proteklo, neka je vrsta opsesije ovog srpskog prozaiste; opsesije u sebi protivrečne, ali u toj protivrečnosti umetnički plodonosne.

 Usklikom, mnogo puta već navođenim: „Staro, staro mi dajte, što miriše na bosiljak…“ Bora Stanković kao da vrši neki ritual prizivanja prošlog, davnog, da bi ono dalo sadržinu sadašnjem. Pisac kao fetišizuje staro, kao da hoće da ga učini intaktnim. Ali, ponirući u njega, u to prošlo, on razotkriva njegovu razornu moć i silu u odnosu na život i sudbinu čovekovu i od njegovog prisustva tka tragične ornamente i gradi sliku tragičnog toka života i življenja.

 Ni u jednog našeg pisca do njega nije sa toliko stvaralačke snage i sa tolikim estetskim dometom pokazano kako se međusobno prepliću prošlo i sadašnje, koliko je vreme u ljudskim životima ispreturano, kako ono ne teče u njihovoj svesti uvek paralelnim tokom i u istim dimenzijama kao u fizičko-astronomskom vidu njegovom, ali da čovek ne može ni van tog fizičkog vremena i njegovog neumitnog toka.

Međutim, čovek u datom trenutku ne živi samo u sadašnjosti nego, često, isto toliko u prošlosti i snovima o budućnosti. To prisustvo više vremena u tako reći istom trenutku, tu zavisnost čovekove egzistencije i od prošlosti, Bora Stanković je veoma intenzivno ne samo osetio nego i uobličio poetskom ekspresijom velike umetničke snage, pa je i to mnogo doprinelo da postane klasik nove srpske književnosti…

Dimitrije Vučenov | O srpskim realistima i njihovim predhodnicima | Beograd, 1970

Izvor: riznicasrpska.net

---

---

Priredio: Bora*S

---

IZLOŽBA „OD ČIKA PAJE“…

Izložba slika Paje Jovanovića u Domu Jevrema Grujića, od 01. novembra 2017. do 04. marta 2018. godine

U Domu Jevrema Grujića u sredu, 01. novembra, u 19.00 časova biće otvorena izložba jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića, pod nazivom „Od čika Paje”.  Izložba će trajati do 04. marta.

Na izložbi će biti predstavljeno 38 remek-dela od kojih će neka prvi put biti prikazana našoj javnosti.

Dela koja će biti izložena čine mozaik Pajinih radova iz različitih istorijskih perioda: portreti građanske klase, srpskih i autrijskih vladara, orjentalističke slike Balkana, mitološke teme, idealizovane ženske alegorijske figure i raznovrsni prikazi umetnikove supruge Hermine-Muni Dauber, kao njegove neiscrpne inspiracije.

Izložena dela su ustupljena iz kolekcija Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Pančevo, Istorijskog muzeja Srbije, kao i tri privatne kolekcije.  Izložba je organizovana u saradnji sa Muzejom grada Beograda, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Radno vreme Doma Jevrema Grujića kada se može posetiti izložba je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom i nedeljom od 11.00 do 16.00 časova, sa vođenim turama i video-predavanjem prof. dr Igora Borozana na svakih sat vremena.

Izvor: srbija.travel/Oktobar 2017

______________________________________________________________

Paja Jovanović – Realnije od realizma

Prvi srpski slikar koji je stekao svetsku slavu, majstor za detalje, umetnik na čijim platnima ljudi oživljavaju, Pavle Paja Jovanović, rođen je 1859. godine u Vršcu.  Jedan od najboljih slikara svih vremena je u svom životu dugom 98 godina naslikao neverovatan broj slika, a gotovo svaka se može nazvati remek-delom. Oslikavao je običan balkanski narod i njegove običaje, ali i ugledne ljude čiji portreti odišu gospodstvenošću. Te dve strane svoje ličnosti je umeo da pomiri Paja Jovanović. Bio je i veliki gospodin i čovek iz naroda pa je umeo da predstavi ono najbolje iz oba načina života.

Reprodukcija iz lista Nova iskra

Još kao dečak je zavoleo crtanje. Satima je sedeo u crkvi, posmatrao ikone a zatim ih crtao. Pajin otac, koji je bio fotograf, nije želeo da njegov sin postane slikar smatrajući da od tog posla neće moći da živi. Međutim, kada je shvatio kakav talenat ima njegov sin, Stevan Jovanović se više nije protivio njegovoj želji već mu je pomogao da ostvari svoje snove.

Kada je Paja imao 14 godina, za vršačku crkvu je naručeno novo zvono iz Beča pa je trebalo poslati crteže ikona koje će ukrasiti zvono. Sveštenici su ovaj posao poverili dečaku koji je stalno posmatrao ikone i crtao ih.

Majstori iz Beča su bili oduševljeni crtežima, raspitvali se ko je autor ne verujući da je  to samo dečak. Otac dobija pismo kojim mu poručuju da je dečak rođen za slikara i da bi trebalo da se školuje za ovaj poziv na bečkoj akademiji. Porodica je skromno živela, ali otac je želeo da pomogne svom sinu pa ga odvodi u Beč.

Paja Jovanović nije odmah primljen na Akademiju zbog svojih godina ali je celu godinu proveo marljivo radeći pa sledeće godine postaje jedan od bečkih studenata slikarstva. Tu godinu je proveo onako kako je proveo  ceo život, danonoćno radeći, učeći, usavršavajući svaki pokret, večito nezadovoljan svojim delima želeći uvek bolje. Nesigurnošću dolazi do savršenstva.

Studije slikarstva je završio za tri godine kao jedan od najboljih studenata u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, a kasnije nastavlja da se usavršava u oblasti istorijskog slikarstva. Za vreme studija je živeo veoma skromno, sa malo novca ali i malo materijalnih potreba,  a kasnije tokom života ljudi daju čitavo bogatastvo za slike velikog majstora. Imao je 21 godinu kada je njegova slika „Ranjeni Crnogorac“ dobila prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu u vidu stipendije. Za mladog sliakra, ovo je bila velika čast. A nekoliko godina kasnije sklapa ugovor sa londonskom galerijom Frenč po kome je u obavezi da za ovu kuću slika motive iz života balkanskih naroda.

Tako počinje njegova prva slikarska faza koju su obeležile žanr scene. Slike iz ovog perioda su jedne od najživopisnijih, pune boja i ljudi u narodnim nošnjama. Prikazani su Balkanci kako rade, zabavljaju se, sukobljavaju se, uče da koriste oružje, ili jednom rečju kako žive.  Veliki perfekcionista je svaku scenu  prvo proučio pa je tek onda preneo na platno. U ovom vreme je dosta putovao, posmatrao narod, proučavao je običaje, nošnje, tradiciju, oruđe, a pre svega mentalitet i narav ljudi. Svaku sliku je detaljno pripremao tražeći od sebe uvek još.

Odlazio je često u rodni Vršac gde je i dobio inspiraciju za čuvenu sliku „Čas mačevanja“. Engleski kritičari su ovu sliku proglaslili remek-delom tvrdeći da je ona dovoljna da Paja Jovanović postane najbolji slikar svog vremena. Išao je na brojna studijska putovanja, ne samo po Balkanu već je obišao i  Afriku, Kavkaz, Maroko, Španiju, Egipat i uvek se vraćao sa gomilom skica i crteža. Najpoznatije slike iz prve faze su: Guslar, Pričanje o Boju na Kosovu, Arnautska straža, Povrtatak Crnogorca iz čete, Krvna osveta kod Kuča, Igrač s mačevima, Crnogorska krčma, Arnautski dvoboj, Kićenje neveste, Boj petlova, Hercegovačka švalja, Boško Jugović…

 Paja Jovanović nije voleo da svojim slikama daje nazive verujući da slika sama treba da nam prenese priču. Govorio je: „Teško onoj slici kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ona je slika dobra s koje gledalac bez naslova čita šta ona priča“. A njegove slike su upravo takve. Većinu svojih slika je radio po porudžbini ali i sa ljubavlju. Na slikama iz prve (žanr scene) i druge faze (istorijske slike) dolazi do izražaja njegova ljubav prema narodnoj poeziji kojoj se diivio još od dečačkih dana.

Slikar kome se ceo svet divio, bio je priznat i u svojoj rodnoj zemlji što i nije tako čest slučaj među velikanima. Voleo je Srbiju i čitav Balkan, a Srbija je pratila njegov rad. Domaća šampa je redovno prenosila članke i kritike iz strane, a 1888. godine dvadesetdevetogodišnji Paja Jovanović postaje član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) i najmlađi član u njenoj istoriji. Ubrzo nakon toga napušta London i odlazi u Minehn, zatim Pariz i Beč u kome je proveo najveći deo svog života. Između dve faze stvaralaštva nastaje njegovo najčuvenije delo vezano za rodni grad, „Vršački triptih“ na kome su predstavljene tri najznačajnije privredne delatnosti ovog mesta: vinogradarstvo, ratarstvo i trgovina.

Druga faza u njegovom stvaralaštvu počinje slikom „Seoba Srba“ a ovu fazu karakterišu istorisjke slike rađene u stilu akademskog realizma. Imao je 27 godina u vreme kada je pripremana tradicionalna Milenijumska izložba u Budimpešti. Tom prilikom je Crkveni sabor od njega poručio ovu čuvenu sliku kako bi bio zastupljen i srpski narod i kako bi bila poslata poruka da je ovaj narod došao u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića na poziv asutrougarskog cara da brani granice njegovog carstva. Međutim, umesto ove slike izložen je „Vršački triptih“. 

Najpre je Karlovački sabor imao primedbu na prvu verziju slike „Seoba Srba“ jer Srbi nisu jasno predstavljeni kao vojna sila već kao običan narod koji može izgledati kao da se povlači pred Turcima. „Briši one ovce i žene“ bile su reči patrijarha Georgija Brankovića nakon kojih slikar počinje da radi drugu verziju ove slike na kojoj je izmenjen deo kompozicije i jasno se vidi pozivna diploma cara koja garantuje Srbima određene slobode, prava i privilegije. Međutim, ova verzija nije završena do izložbe. Do kraja Jovanovićevog života nastale su još dve verzije ove slike jer je za vreme Drugog svetskog rata do njega došla netačna informacija da je slika uništena, pa je on ponovo slika. Ovo je njegova prva slika velikog formata pa se na njoj uočava problem prvog plana i pozadine kao i veličine likova i njihovog odnosa.

“Seoba Srba”

Povodom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine vlada Srbije naručuje od Paje Jovanovića sliku „Proglašenje Dušanovog zakonika“ („Krunisanje cara Dušana“). Slika je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom a do danas je sačuvano 7 njenih verzija od kojih se najveća nalazi u Narodnom muzeju, a jedna se nalazi u Muzeju Paje Jovanovića. Pre nego što je počeo da radi na ovoj slici, obišao je stare srpske prestonice (Prizren i Skoplje) i manastire (Gračanica, Žiča…) kako bi prikupio autentičan materijal i kako bi došao do detalja o životu cara Dušana. Nakon izložbe, francuska vlada Paji Jovanoviću dodeljuje titulu Officer d’academie što je bilo najveće odličje koje je mogao dobiti umetnik tog vremena. Slika je prvi put izložena u Beogradu 1904. godine, a tom prilikom je Nadežda Petrović zapisala „… Paja Jovanović svojom pesničkom dušom pravog umetnika, nadahnut narodnom poezijom, dade nam u slici to narodno blago, našu narodnu poeziju“.

Druga faza stvaralaštva Paje Jovanovića je bila najuspešnija, a u to vreme je dobio najviše nagrada a još neke od slika iz ove faze su: Ženidba cara Dušana, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Takovski ustanak (dve verzije) , Sveti Sava izmiruje braću.

“Proglašenje Dušanovog zakonika”

Treća faza počinje 1905. godine i traje do kraja slikarevog života (1957). Ovu fazu čine portreti koje su od njega naručivale mnoge ugledne ličnosti. Na svojim platnima je ovekovečio državnike, naučnike, vojskovođe, umetnike, članove kraljevske porodice. Pre početka ove faze radio je ikonostase za crkve širom sveta. Tako dolazi u SAD gde nastaje čuveni portret Mihajla Pupina. Kasnije je često putovao po Evropi kako bi naslikao naručene portrete koji se danas nalaze u muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama. Radeći porterete mnogo pažnje je poklanjao detaljima uspevajući da verno naslika različte materijale od kojih je napravljena garderoba, nakit ili nameštaj. Neke od slika iz ove faze su: Portret princeze Milice, Portret Franje Josifa, Gospođa Kaufman, Sofija Dunđerski, Kraljica Marija, Milutin Milanković, a među njima je i više portreta njegove supruge Muni.

“Muni u salonu”

Svetski priznati slikar je govorio pet jezika , bio je vanserijski talenat, stalno je učio i obrazovao se a odlikovao se i skromnošću. Do kraja života je ostao „Paja moler“ kako je sam sebe nazivao. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču ali u to vreme nije mogao da radi jer je bio pod stalom prismotrom austrougarske policije zbog svog srpskog porekla. Prvi put je došao u Beograd 1910. godine, ali je voleo ovaj grad u kome je često boravio između dva svetska rata kada je radio portrete mnogih uglednih ličnosti i kraljevske porodice. U Beogradu je proveo i čitav Drugi svetski rat i nekoliko godina nakon rata.

Na svoj devedesti rođendan je odlikovan od jugoslovenskih vlasti Ordenom zasluga za narod prvog reda. Vraća se u Beč 1950. godine. U ovom gradu je započeo svoje slikarske korake, proveo najveći i najelpši deo svog života, ali nakon povratka zatiče opljačkan svoj velelepni atelje. Srećom, susedi su spasili veći broj njegovih dela i deo nameštaja i pribora. Nakon ovog događaja Paja Jovanović svu svoju imovinu zaveštava Muzeju grada Beograda, a deo ovog bogatstva se može videti u Muzeju Paje Jovanovića koji se nalazi u ulici Kralje Milana. Nažalost, još uvek ne postoji dovoljno veliki prostor na kome bi mogla biti izložena sva zaostavština velikog slikara, ali u ovom muzeju možete upoznati jedan deo njegovog stvaralaštva. Pored slika i skica, u muzeju se nalazi i deo nameštaja iz njegovog bečkog ateljea  pored koga su često pozirale ličnosti sa slika.

Paja moler, najmlađi sprski akademik, jedan od najpriznatijih slikara sveta, dobitnik mnogih priznanja, ostavio je veliko blago našem narodu. Da li ćemo umeti da ga čuvamo i cenimo?

 Jovana Nikolić

Izvor: portalmladi.com

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PESME BEZ REČI…

Isak Levitan – Pjesme bez riječi

Čovjekova sreća temelji se na njegovoj sposobnosti da se poistovjeti s prirodom, da je primjećuje i komunicira s njom.
L. N. Tolstoj

Ova Tolstojeva rečenica kao da opisuje život Isaka Iljiča Levitana, cijenjenog ruskog slikara. Rođen je 1860. u Kibartaju u Litvi u obrazovanoj, ali siromašnoj židovskoj obitelji koja se preselila u Moskvu gdje je od 1873. do 1883. pohađao Moskovsku školu slikarstva i kiparstva.

Pejzaž Sunčan dan pripada najranijim sačuvanim Levitanovim radovima kojima se predstavio na izložbi studenata slikarstva 1877. godine, dakle sa sedamnaest godina. Prizori, boje, mirisi i zvuci sela pronašli su snažan odjek u njegovoj mladoj umjetničkoj duši, potaknuvši ga na ovo vedro obojeno djelo koje obiluje mnoštvom detalja.

Sa sedamnaest godina ostao je bez oba roditelja i sredstava za život. Srećom, njegov je očiti talent ubrzo prepoznat pa mu je, najviše zahvaljujući voditelju Odsjeka pejzaža Alekseju Savrasovu, dodijeljena stipendija kako bi mogao nastaviti sa studijem. Počeo se isticati uz njegovu svesrdnu podršku i ubrzo je zablistao.

Savrasov, poznat kao tvorac lirskog pejzažnog stila, tražio je od svojih učenika da “traže u onom najobičnijem i jednostavnim pojavama prisne, nepojmljivo dirljive, a često i melankolične karakteristike koje se snažno osjećaju u domaćim krajolicima, a koji pobuđuju preplavljujući odgovor u našoj duši”. To će biti misao vodilja čitava Levitanova stvaralaštva.

Kao član progresivne skupine ruskih umjetnika XIX stoljeća, poznatih kao peredvižnjiki, postao je jedan od najboljih ruskih pejzažista. Levitanov poseban doprinos slikarstvu stvaranje je takozvanih “pejzaža raspoloženja” majstorskim vladanjem bojama, svjetlom i sjenom. U njegovim radovima jako je bitan prikaz svjetla te odnosa svjetla i sjene, kao kod Moneta ili Sisleya, iako je Levitan ipak više bio realist nego impresionist.

Kao realist koji je nadahnuće nalazio u stvarnom životu, osobito u prirodi koju je snažno osjećao, svjestan da ljudski um nikada ne može sasvim proniknuti u njene tajne, zapisao je: Ima li išta tragičnije od osjećanja beskrajne ljepote u svemu oko sebe, promatrati skrivene misterije, vidjeti Boga u svemu i ne moći, shvaćajući svoju nedoraslost, izraziti sve te snažne emocije na odgovarajući način i potpuno?

Na studentskoj izložbi 1880. godine Pavel Mihajlovič Tretjakov, jedan od utemeljitelja danas čuvene Tretjakovske galerije, kupio je Levitanovu sliku Jesenji dan. Sokolniki, što je ujedno bilo prvo službeno priznanje njegovog talenta.

Glavna su obilježja njegovih djela jednostavnost i prirodnost te tiho, gotovo melankolično sanjarenje usred pastoralnih krajolika lišenih ljudske prisutnosti. Slikao je uglavnom na otvorenom, a motivi su mu poetični šumarci, osamljena mjesta u prirodi, rijeka Volga, nepregledna ruska prostranstva te pusta, siromašna sela. Rijetko je slikao gradske sredine. U početku inspiraciju je pronalazio u moskovskom okruženju, a jedan od najboljih radova iz tog razdoblja svakako je Jesenji dan. Sokolniki.

Levitanov stav prema prirodi i poetski pristup slikarstvu u mnogočemu nalikovali su pristupu pisanoj riječi njegovog bliskog prijatelja Antona Čehova, kao i drugih velikana ruske književnosti poput Puškina, Gogolja i Turgenjeva. Jedan je povjesničar umjetnosti zapisao da se na njegovim slikama osjeća svježina jutra iz Turgenjevih Lovčevih zapisa i miris sjenokoše iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Osobito je majstorski uspijvao prikazati tanane mijene u prirodi tijekom izmjene godišnjih doba i različitih dijelova dana. Najviše je volio slikati jesen, pa je tako naslikao više od stotinu jesenskih pejzaža od kojih je najpoznatiji Zlatna jesen. Zaljubljenost u prirodu prisutna je u svakom od njegovih radova, a sam je zabilježio: “Ruska je priroda lijepa, emotivna, tužna, surova, nepredvidljiva, nježna, duhovna i tako veličanstvena”.

Dok su raniji Levitanovi radovi bili više intimni i lirski, njegova zrela umjetnost poprima filozofski karakter, izražavajući njegovo promišljanje o čovjeku, svijetu i prolaznosti svega. To najviše dolazi do izražaja u slici Iza vječne tišine u kojoj vlada svečana tišina, a priroda stoji nepomična u svom iskonskom veličanstvu. Vrijeme kao da je stalo iznad osamljenog jezera i rta s crkvicom i grobljem, a tek primjetan tračak svjetla podsjeća na kratkoću i prolaznost ljudskog života pred licem vječne, veličanstvene prirode. Levitan je napisao Tretjakovu: “Ova slika me u potpunosti predstavlja, svu moju psihologiju, sve moje biće.”

U svom je radu težio, kako sam priznaje, da svaki potez kista predstavlja izražajnu riječ. Njegova se veličina očituje u tome što je imao nevjerojatnu sposobnost da pomoću svojih pejzaža probudi duboke ljudske osjećaje. “Slikarstvo nije protokol, već objašnjavanje prirode slikarskim sredstvima”, tako je on shvaćao bit likovne umjetnosti.

Dok su njegovi rani radovi bili više lirskog karaktera, prikazujući prirodu u svoj njenoj ljepoti, kasniji su filozofsko-psihološki obojeni. Iako na njegovim platnima uglavnom nema ljudi, lirski intonirani pejzaži metaforički predočavaju psihička stanja i govore o ljudskim osjećajima i težnjama. Na slici Iznad vječnog mira dolaze do izražaja umjetnikova razmišljanja o prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Simbolizam je naglašen i na slici Osamljeni manastir gdje je samo jedan klimavi most veza s vanjskim svijetom.

Međutim, nije na svim pejzažima iz toga razdoblja prikaz ljudske sudbine tako tmuran. Radovi kao što su: Ožujak, Osvježavajući vjetar, Volga, Zlatna jesen prave su himne ljepoti ruske prirode, iako uvijek zadržavaju njemu svojstven melankoličan ton.

Kada je 1879. godine Židovima zabranjeno živjeti u Moskvi, Levitan je bio prisiljen povući se u selo nadomak Moskve. Iako je to jedan od najtežih perioda njegova života, nije prestao slikati. Tamo je nastala Hrastova šuma. Jesen i drugi radovi. Srećom, zahvaljujući utjecajnim prijateljima iz umjetničkih krugova, vraća se u Moskvu krajem te iste godine.

Potom su uslijedile godine priznanja. Levitanov se ugled tijekom 1890-ih proširio Europom pa je aktivno sudjelovao u umjetničkom životu Rusije i izvan nje. Podučavao je u Moskovskoj školi slikarstva, sudjelovao na izložbama po Europi, postao članom Carske akademije za umjetnost.

Međutim, 1897. godine otkrivena mu je neizlječiva srčana bolest. Iako ovaj zaljubljenik u slikanje i prirodu nije smanjio intenzitet svoga rada, nazirao se kraj. U tom posljednjem periodu života i rada primjetna je promjena stila. Pejzaži su postali izrazito profinjeni, sve više ispunjeni svjetlom i tajanstvenim spokojem, tako da su ih neki kritičari nazivali “pjesmama bez riječi”.

Na tim je slikama vidljiv utjecaj stare ruske umjetnosti, ali i modernizma koji se javlja u tadašnjem francuskom slikarstvu koje je privlačilo Levitana. Ipak, nije se priključio modernističkom pristupu, već je ostao vjeran realizmu.

U tom su razdoblju nastale i brojne slike tihih sumraka, noći obasjanih mjesečinom, usnulih zaselaka. “Nikad prije nisam volio prirodu toliko koliko je volim sada, ili bio tako osjetljiv prema njoj”, napisao je u pismu Čehovu koji je za te slike rekao da na njima obične svakodnevne stvari dobivaju posebno značenje, a tišina postaje glasna.

Posljednju, 39. godinu života proveo je s obitelji Antona Čehova na Krimu.

Svoju je posljednju veliku sliku namjeravao nazvati Rusija, ali se predomislio i nazvao je Jezero. Rusija. Veličanstvena snaga ruske prirode sažeta je na toj slici: golema vodena i kopnena prostranstva, modro nebo, vjetar koji tjera velike oblake, bijele siluete crkava… Tu sliku nije uspio dovršiti.

Na slici Brezov šumarak Levitan je radio četiri godine, pokušavajući uhvatiti najneuhvatljivije trenutke u prirodi. Težio je da svaki potez kistom bude izražajna riječ. Stotine poteza kistom pretvoreni su u lišće i vlati trave. Razina dubine je izvanredna. Šumarak prožet svjetlom titra životom i gotovo se može osjetiti kako priroda diše.

Nekoliko njegovih najpoznatijih pejzaža, poput: Osamljeni manastir, Vladimirka, Zlatna jesen, Proljetna poplava i Brezov šumarak, nalaze se u Tretjakovskoj galeriji u Moskvi. No, Levitan je ostavio više od tisuću ulja na platnu, akvarela i drugih radova od kojih se mnogi mogu vidjeti u najboljim ruskim muzejima. Unatoč vrlo kratkom životnom vijeku, po broju radova nadmašio je sve svoje ruske suvremenike, a lirsko pejzažno slikarstvo s njim je doživjelo vrhunac razvoja.

Levitanove studije prirode kao da predstavljaju neumornu potragu za arhetipskim slikama, osobito radovi u kojima prikazuje motiv rijeke. Iako slavi ljepotu ruske prirode i njena golema prostranstva, njegove slike nadilaze objektivno predstavljanje prirode, prožete su dubokim filozofskim značenjem, njegovom težnjom da dosegne ono dubinsko i nedostižno u njoj. U njegovim je slikama priroda nešto veličajno i vječno što nadilazi čovjekovu moć poimanja.

Autor: Vesna Perhat

Izvor: nova-akropola

__________________________________________________________________________________

 

NEČISTA KRV…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Čuveni srpski književnik i pripovedač Borisav Stanković rođen je na današnji dan, 31. marta 1876. godine u Vranju.

Jedan je od naših najvećih pisaca, analitičara društvenih, političkih i psiholoških procesa u prelaznom vremenu iz 19. u 20 vek. Bora Stanković je opisao patrijahalni svet Vranja, raslojavanje i degeneraciju starih trgovačkih porodica.

Likovima u njegovim delima celim bićem gospodare strast i dert, dovodeći ih u sukob sa patrijahalnim moralom sredine. Najpoznatija Stankovićeva dela su pripovetke Stari dani, drame Tašana i Koštana i roman Nečista krv. (rts.rs)

---

---

BORISAV STANKOVIĆ — NEČISTA KRV

NEČISTA KRV je zamišljena prvo kao pripovetka koja je objavljivana niškom časopisu Gradina.

Scena iz pozorišne predstave Nečista krv. Vera Čukić, Branislav Jerenić i Rade Marković.

  Štampanje je prekinuto jer je uredmik odbio da objavi scenu Sofke sa umobolnim Vankom, a Bora nije hteo da menja tekst. Roman je završio 1909.

Dok je bezuspešno pokušavao da nađe izdavača objavljivao ga je u nastavcima u Letopisu matice srpske.

1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam.

Zato objlvljujeje „Književni oglas“ koji će A. G. Matoš štampati u Zagrebačkom Savremeniku.

Izvor: riznicasrpska.net

---

BORISAV STANKOVIĆ

Srpski realizam je prolatio kroz više faza. To su:
– romantična faza,
– klasično-realistička i
– moderna faza realizma.

Ovoj poslednjoj fazi, koja u sebi nosi odlike realističke tradicije, ali i otvara vrata srpskoj modernoj prozi, a koja se obeležava još i kao lirski realizam pripada Borisav Stanković, pripovedač, romansijer i dramski pisac. Njegovo delo je, u tom smislu, primer povezivanja ili “sinteze starog i novog u srpskoj književnosti s početka dvadesetog veka”.

Borisav Stanković je rođen 1876. godine, neposredno posle oslobođenja Vranja od Turaka (1875).

Kada je već počeo otkrivati svet, starog Vranja više nije bilo. Staro tursko je zauvek nestajalo, a umesto njega formirali su se neki novi društveni odnosi, dolazili neki novi ljudi, novi moral sa njima, nova ponašanja i jedan sasvpm drugi mentalitet. Ali, i pored toga, Borisav Stanković će nostalgično pisati o starom i prizivati staro, uvek okrenut prošlosti, sa negativnim emotivnim odnosom prema novom. Tako u pripoveci Stari dani, kada je u pitanju novo, on kaže: “Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala varošica, opkoljena vinogradima i brdima…” On vidi pola seoske, pola varoške kuće, gomile đubreta i neki novi svet. Ali, i pored toga, kad je odlazio iz Vranja na školovanje (Niš, Beograd), uvek je u sebi nosio Vranje i zavičajni svet Vranja kao svoju trajnu opsesiju. Vranje i njegovi ljudi, njihova psihologija i način života, jezik i pesma, uvek su bili vrelo sa kojeg je zahvatao i crpeo građu za svoja poetski nadahnuta dela.

Borisav Stanković je napisao sledeće knjige: zbirke pripovedaka Iz starog jevanđelja (1898), Stari dani (1902), Božji ljudi (1902) i romane Nečista krv (1910), Gazda Mladen (1927) i nedovršeni roman Pevci, zatim drame Koštana (1902) i Tašana. U toku Prvog svetskog rata, nakon zarobljavanja, internacije u logor u Derventi i povratka u Beograd, pisao je reportaže i kratke zapise o životu u okupiranom Beogradu, koje će objaviti u knjizi Pod okupacijom, što će mu doneti mnogo neprijatnosti.
Umro je 1927. godine u Beogradu, ogorčen na ljude i nezadovoljan svetom oko sebe.

Bora Stanković je građu za svoja dela crpeo iz priča drugih ali i neposrednog doživljaja. Tematski krug njegovih proznih i dramskih dela čini zavičajni svet: Vranje i patrijarhalni odnosi, socijalna i individualna prošlost, u kojoj je nalazio poeziju ali i grubu realnost, punu nesporazuma, nerazumevanja, trauma i ljudskih promašenosti.

U delima Bore Stankovića nailazimo na:
– ljubav, lepotu i mladost;
– žene i strast;
– “žal za mladost”;
– odnos starih i mladih;
– propadanje starog i nastajanje novog.

Interesuje ga moral i psihologija ličnosti, ono emotivno, nagonsko, tamno i duboko u čoveku, zbog čega su ga nazvali našim Zolom. Od Stankovićevih pripovedaka posebno se izdvajaju: Stari dani, Tetka Zlata, Nuška, U noći, Uvela ruža, Prva suza, Pokojnikova žena, Đurđevdan, Naš Božić, Ljuba i Naza, Paraputa…

Voleo je ono što je sirovo, burno, oporo, mutno, vatreno, neodoljivo i što izaziva bol, patnju, hropac, bezgranično osećajno, a ne i ono što je sladunjavo, intelektualno i suviše izglačano.

---

NEČISTA KRV

Ovo Stankovićevo delo prvi put se pojavilo kao pripovetka pod istim naslovom – Nečista krv 1900. godine, a potom počelo da izlazi kao roman u nastavcima u ondašnjim časopisima. Nakon dugotrajnijeg rada i više verzija roman je bio gotov 1909. godine, da bi se iz štampe pojavio 1910. godine, u nešto skraćenijem izdanju, zbog nedostatka novca za štampu. Završetak romana je skraćen za 30-40 strana, s uverenjem pisca da će jednog dana moći da ga štampa u prvobitnoj zamisli. Ali, došao je Prvi svetski rat i rukopis je nestao. Tako je roman Nečista krv definitivno ostao u obliku i sa krajem koji i danas imamo.

Roman Nečista krv u sebi nosi elemente sociološkog romana, jer su u njegovoj osnovi sadržani jedno vreme i društveni odnosi i promene u tom društvu. Roman zahvata razdoblje posle oslobođenja Vranja od Turaka, tj. nakon 1875. godine, ili vreme s kraja 19. veka. To vreme, kako u Vranju tako i u široj, tek oslobođenoj Srbiji, obeležavale su krupne društvene promene, naročito na jugu, koji je bio dugo pod Turskom.

Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili “pusto tursko”, nestajao je.  Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: paše, age, begovi – turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kuće kupovali su ili silom otimali dojučerašnji seljaci, njihove čivčije ili nadničari. Sa oslobođenjem, naročito u Vranje, koje je bilo na putu velikih trgovačkih karavana, počinje da pristiže neki novi svet, ljudi sa granice. U Vranje je pristizao svet koji se obogatio raznim špekulacijama i otimačinama, preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih turskih kuća ili pravio nove kuće. Bio je to svet skorojevića koji će naći svoje mesto i u romanu Bore Stankovića.

Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestižu vrlo blizak nekadašnjim agama i begovima, ostao je sa svojim čitlucima, čivčijama i raskošnim kućama, ali zbunjen novim odnosima i nemoćan da se snađe u ovom vremenu. Staro tursko više nije postojalo. Stvaralo se novo društvo zanatlija i trgovaca – društvo skorojevića. Hadžije i čorbadžije sve više se povlače pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet, držeći i dalje do svog gospodstva i ugleda, iako su sve više i više materijalno propadali.

Dojučerašnji nadničari počeli su da otimaju njihovo imanje i da se ponašaju kao gazde i vlasnici onih poseda na kojima su samo kmetovali. Ne želeći da se parniče, hadžije i čorbadžije često su odustajali od svog prava, dizali ruke od svega, ili pak odlazili u Tursku da tamo potraže utehu i izlaz za svoju nemoć. Njihovo propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da ga prikrije nikakvo odevanje, nikakva gordost ili pak kućni sjaj, koji je bio samo dekor i maska. I ne samo to. Taj stari vranjanski, hadžijski svet počeće i biološki da propada, što će – na tematskom planu – biti prisutno i u romanu Nečista krv, u kome će preko pojedinačnog biti odslikano i opšte.

Međutim, u delu Nečista krv postoji i biološki aspekt, koji se javlja kao primaran, nadređen prethodnom aspektu, što roman i čini psihološkim delom i romanom ličnosti, jednim od najkompleksnijih kada je u pitanju slikanje psiholoških stanja i duševnih drama u srpskoj književnosti.
Polazeći od predaka svojih junaka i idući od generacije do generacije, Bora Stanković prati njihova biološka, nasledna svojstva, posebno se zadržavajući na njihovim nagonima i strastima, dodirujući manje ili više i predele nesvesnog, onu tamnu i malo prozirnu stranu njihovog bića. To je i prvi takav prilaz ličnostima u našoj književnosti.

U prvom planu romana Nečista krv su, dakle, materijalno, moralno i biološko propadanje, pri čemu naslov romana prvenstveno upućuje na ovo potonje – na moralno i biološko propadanje, čiji su koreni u „nečistoj krvi“ koja je ovladala hadži Trifunovom porodicom i njenim potomcima. U tom smislu i vreme u romanu se deli na ono prošlo i ovo sadašnje. Prošlo je samo jedna vrsta uvoda u sadašnje koje, sem prvog poglavlja, nastanjuje ceo roman.

Predstavnici prošlog su preci junakinje Sofke:
– pradeda hadži Trifun,
– prababa Cona,
– deda Kavarola,
– njegova sestra Naza
–  ludi Rista.
U njima su uzroci i koreni kako materijalnog tako i moralnog i biološkog propadanja, ako se iz toga isključi hadži Trifun.
Predstavnici sadašnjeg vremena, kojima je ispunjen prostor romana, jesu potomci:
– efendi Mita i
– Sofka, njegova kćerka
Oni su – noseći nečistu krv predaka i teret jednog vremena koje ih je materijalno razorilo – postali siromasi, materijalno i biološki propao svet koji okončava u potpunom krahu i materijalnom porazu. Njih je porazila vlastita krv i život, u kome nisu mogli da nađu oslonac za dalji porodični opstanak.
Roman Nečista krv je uostalom roman drama, neponovljiva pripovedna drama u našoj kniževnosti, jer je to:
psihološko-sociološka drama među ličnostima i u samim ličnostima, drama društvene sredine Vranja krajem 19. i početkom 20. veka, roman drama ličnih strasti koje haraju i polove (cepaju) ličnosti.

Glavni akter romana je Sofka, lepotica, čiju sudbinu Borisav Stanković prati od prvih njenih devojačkih dana pa sve do usahnuća njene snage i zgasnuća njene lepote. S vremena na vrieme, u pojedinim situacijama, javlja se i njen otac efendi Mita; zatim gazda Marko i sin mu Tomča, za koga je udaje efendi Mita, uveren da će mu to doneti materijalno izbavljenje (dobiće silan novac za nju).

Sadržaj romana
Roman Nečista krv podeljen je na 33 poglavlja. U prvom poglavlju, koje je vrlo važno za razumevanje osnovne teme sadržane u naslovu i uzroka propadanja jedne hadžijske porodice, čiji je poslednji muški izdanak efendi Mita.

Pisac počinje od porodičnog prosperiteta koji je došao sa hadži Trifunom i njegovim neumornim radom, sticanjem bogatstva, a sa bogatstvom i ugleda u gradu i autoriteta u porodici. Međutim, nakon njegove smrti sve se izmenilo: više nije bilo reda u kući, niti pravoga rada – u trgovini se sve više gubilo, imanja su propadala. Muški svet se sve više udaljavao kako od posla tako i od drugih ljudi, okrenut sebi , svojim željama, navikama, ličnim potrebama i nagonima.

   To se isto dešavalo i sa ženama: predavale se doterivanju, sjaju, raskoši, uživanjima, željama da se dopadnu svakome. A onda je, vremenom, u svima njima (i u muškarcima i u ženama) zavladao nemoral, ona nagonska strana bića, kao u Sofkinom dedu Kavaroli, u prababi Coni, u Nazi i drugima, dok nisu počeli da poboljevaju i postaju svet izopačenih i degenerisanih: Toliko umobolnih, uzetih, toliko rađanja dece sa otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, večito odlaženje čuvenih ećima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vođenje kod vračara… Eto, iz takve porodice, na takvom porodičnom stablu, pojaviće se zakasneli izdanak – efendi Mita, a potom i njegova kćer Sofka.

Mlada Sofka nikad nije htela da razmišlja o tim svojim precima jer bi se pri tom počela i sama osećati bolesnom. Kako je rasla i sazrevala, Sofka je postajala sve lepša i izazovnija. Uostalom, i njen otac, efendi Mita, bio je lep čovek. Sa propašću turskog, i on se povlači, kao da beži od nove stvarnosti i novog života. Odlazi preko granice i tamo ostaje nedeljama i mesecima. Iznad svega voli Sofku. Ona je njegova mezimica, pa je zato i Sofkica!… Tatina Sofkica!…

Međutim, kako njena snaga postaje sve bujnija, a njena lepota neodoljiva, efendi Mita sve ređe dolazi kući, kao da zazire od njene blizine. Osiromašio i materijalno sasvim propao, on odlučuje da lepoticu Sofku, punu strasti i snova o lepom i kršnom mladiću, sada već u godinama, uda za gazda Markovog sina, za dvanaestogodišnjeg Tomču, bolje reći da je proda za veliku sumu novca. Jer, kada je dojučerašnji seljak gazda Marko prvi put ugledao Sofku, skoro istih godina, odmah je zaželio da je ima za snaju, odnosno za sebe, ne žaleći koliko daje.

   On, dakle, to čini iz dva razloga: zbog njene raskošne lepote i zbog želje da se kao pridošli i imućan, ali bez ugleda, što više potvrdi u novoj sredini, orođujući se sa starom hadžijskom porodicom.
Sofka, poražena saznanjem za koga je otac udaje buni se, ali, na kraju, svesno pristaje da bude žrtva radi materijalnog spasenja oca.

Uoči svadbe, po običaju, Sofku odvode u hamam na kupanje. Tamo, pomešana sa drugim ženama nagih tela, sluša pomalo žalobne pesme o udaji, rastanku, o oproštaju od mladosti, što će je rastužiti i naterati na plač, utoliko više što udaja nije bila vlastiti izbor i što nije obećavala sreću i neki trijumf, nego sramotu, poraz i rušenje svih iluzija. I zato joj, po povratku kući iz amama, „njoj cela kuća, naročito zbog tog šimšira, kao da zamirisa nešto pokojno, mrtvačko„. Simbolika za umiranje jedne lepote, za smrt svih iluzija koje je razvijala u trenucima svoje devojačke samoće.

Došao je i dan svadbe. U efendi Mitinoj kući sve je organizovano i otmeno u izgledu i držanju ljudi, sve suzdržano u govoru i ispoljavanju osećanja; svuda i u svemu se osećao duh gospodstva, stare vranjske aristokratije, sa utiskom da nije to kraj stare slave i bogatstva, iako je sve to bilo plaćeno parama gazda Marka. U kući pak gazda Marka sve je drugačije – sirovo, grubo i neukrotivo, bučno. Gore vatre, kotlovi su puni rakije, muzika ječi i bubnjevi bubnjaju svom silinom; pije se, peva, grli, viče igra. Sve je seljačko i neukrotivo u provali strasti: „zdravice, halalakanje, usklici„. Žene će „trista čuda iz besa i strasti učiniti„. To je prava erupcija seljačke zdrave energije i one „radom ubijene strasti“. Muškarci, neukrotivi i podivljali od pomame čula i strasti, vade noževe i zabadaju ih u stolove, seku sebi vekne; kidišu na žene. U tim trenucima, užasnuta Sofka sve muškarce doživljava kao jednog muškarca, a „sve ženske“ takođe vidi kao „jednu opštu žensku“.

Tu se Tomča gubi, kao da i ne postoji. U prvom planu je gazda Marko, uvek uz Sofku, tražeći od nje da kaže koga najviše voli. A kad je ona izgovorila: Sve, kuću, tebe, a najviše tebe…, u njemu se probudila nova vrelina i zanos, i nada i slutnja da će ta lepota, po nepisanom pravilu i „zakonu“ predaka, pripasti prvo njemu. Otvara škrinju punu srebrnjaka i zlatnika i sve joj to pokazuje i kao da pred njom razastire, opijen njenom blizinom, mekotom i belinom tela, oblinama. On pada pred njom i u mraku joj se ispoveda a kad Sofku odvode u njenu sobu, Marko grdi starog deda Mitra, majku i oca proklinje. Svi su oni, pre njega, imali pravo na prvu bračnu noć sa snajom, samo njemu brane, samo on ne može. Svi su oni ženili sinove i birali snaje po svojoj volji, ne za sinove, nego za sebe. I njega je otac mladog oženio i sigurno je i njegova žena prvo sa njegovim ocem spavalai, kasnije, živela… Zato je i razgoropađen, uvređen. Ophrvan prevelikim strastima, ustaje, tuče ženu, sa željom da joj se osveti, da je ubije…

  Onda, zagrcnut od besa i onemoćao od silne požude, na kolenima i laktovima ide prema vratima Sofkine sobe; rukom dodiruje, noktima grebe po vratima, ali nema snage da ih otvori i uđe u sobu. A ženino cviljenje i kuknjava nalik su na nož koji se zariva u srce; od toga, on ima utisak, kao da se ruši kuća i po njemu padaju tavanica, grede i crepovi. Osećajući se poraženim, a ne znajući kako da izađe iz te situacije, u besu poziva slugu Arsu i traži da mu osedla konja. Uzjahaće u besu konja, i udarajući ga nožem u sapi, odjuriće u noć, da se tamo na granici sa Arnautima bori i da pogine.
Ubrzo je Marko teško ranjen, a kada su ga previli i poneli kući, „raskidao je veze, pojaseve oko sebe, te krv i utroba pokuljala…“

   Drugi susret sa Sofkom nije mogao da podnese, a da pri tome ostane na distanci.
Nakon smrti gazda Marka počinje novo poglavlje u životu Sofke. Tomča je odrastao, sazreo u pravog muža, a Sofka je bivala sve srećnija. Ali, ne zadugo. Taj harmonični porodični život, svojim iznenadnim dolaskom, prekida njen otac efendi Mita. To je bio drugi udarac ili postupak oca koji će uništiti život kćerke. Prvi je bio kada se odlučuje da je proda, drugi sada kada je došao da traži novac od Tomče koji mu je njegov otac obećao. U pitanju je zaostali dug za Sofku, o čemu Tomča ništa nije znao. Nastup efendi Mite je dosta grub, pun je omalovažavanja i prezira: Pare! – Zar da nije obećao pare, i to kakve, zar bih ja dao, ne za tebe nego za vas, moje čedo, kćer? Ko si ti? Šta si ti? Kerpič jedan, seljak jedan!…

Tomča je preneražen onim što je čuo. Saznanje da je Sofka data zbog para a ne iz ljubavi, a još i ponižavanje rečima „kerpič“ i „seljak“, u Tomči izazivaju gnev i očaj. On, i ne brojeći novac, baca pune kese sa novcem u lice efendi Miti, a kada ovaj odlazi, viče na Sofku, tuče je, da bi potom uzjahao konja i, kao njegov otac nekad, odjurio prema granici, na svoje imanje, da tamo pije i u sebi pati. Od tog trenutka gasi se pažnja i ljubav prema Sofki.

   Ona je sada u njegovim očima kupljena stvar, vlasništvo sa kojim može da radi šta hoće. Retko dolazi, a kad dođe, tuče je, vređa, tera silom da pije i tako, probuđenih strasti, ostavlja je samu. Ona se povlači u sebe, vene, njena lepota sve više nestaje, a snaga kopni. Efendi Mita traži od Sofke da se vrati staroj kući, ali ona tu pruženu ruku spasenja odbija, spremna na još veću patnju. Svekrva, ojađena, kune sve što je muško: i muža Marka, i Mitu, i sina Tomču, da bi na kraju od muke umrla.

Sofka, ostavši sama, sve više se opija da bi, mučena od muža, sebe što više umrtvila. A kad bi zavladalo unutrašnje ludilo u njoj, „onda je zvala sebi sluge. I zato su onda svi momci što bi služili kod nje, morali uvek biti gluvonemi“. Nečista krv je potpuno ovladala njome. Deca koja su se rađala bila su malokrvna, bleda, podbula, bolesna. Dakle, sve se ponavlja ispočetka i sa početka života: propadanje, materijalno, moralno i opšta degeneracija.

U razvoju radnje ili na planu kompozicije romana Nečista krv javljaju se tri čvorna mesta, tri dramska mesta ili situacije koje roman čine velikom dramom ljudske duše; mesta iz kojih izvire sva dramatika romanesnog života.
Prvo dramsko mesto – klimaks u romanu je kada „propali efendi Mita“ prodaje svoju kćerku Sofku nepoznatom strancu, bogatašu seljačkog porijekla, gazda Marku, i to za njegovog dvanaestogodišnjeg sina Tomču, samo da bi se oslobodio bede i konačne propasti.

Drugo dramsko mesto vezano je za dan svadbe i trenutak kada gazda Marko, podstaknut pićem i pohotom, želi da se suviše približi lepoj Sofki, ali se u njemu sve lomi između telesne pohote i nekih obzira. To je trenutak najvećih iskušenja i za samu Sofku, čijom je gospodskom jepotom opsednut sirovi gazda Marko. Trenutak kada, zaustavljen u nameri, tuče ženu i puzi prema Sofkinim vratima a zatim, zaslepljen besom što je u tome sprečen, na konju odlazi u noć, da u sukobu sa Arnautima pogine.
Treći dramski momenat je kada efendi Mita uleće u kuću Tomče i Sofke, kada traži novac, vređa Tomču i sa novcima beži, a Tomča „kupljenu“ Sofku tuče i tretira kao svoje vlasništvo.

LIKOVI

Efendi Mita
Efendi Mita je jedan od izdanaka bogate čorbadžijske porodice, koja svoj materijalni prosperitet doživljava u vreme hadži Trifuna. On je „efendi“- gospodin, lep, obrazovan: govorio je grčki, turski i arapski. Svima iz neposredne sredine je bio tuđ i stran, ali uvek blizak agama, begovima i pašama, u čije je domove odlazio i čije je društvo voleo. Bio je otmen i gord. Kada je došlo vreme ženidbe, pred njim su bile dve mogućnosti: da se oženi bogatom i prostom ženom, seljankom, ili pak lepom, a siromašnom. On je izabrao ovo drugo. Ali, i tada, često je ostajao sam; sam ručavao; uvek bio sa nekim drugim, i uvek spreman na neki put. U svemu tome kao da je bilo nekog bekstva od sive svakodnevice i novog koje je nagrizlo i rušilo staro.

Do njegovog otuđenja posebno dolazi nakon oslobođenja, kada je počelo da se gasi staro gospodstvo i otima ono što je pripadalo hadžijama. Ne želeći da se tuži sa onima koji su niži od njega, a koji bezobzirno prisvajaju ono što je njegovo, on odlazi u Tursku, da tamo traži utehu, nemoćan da prihvati taj novi život i da se uključi u njega. Povremeno je dolazio kući, i kao krijući se zatvarao se u svoju sobu, ali uvek naklonjen Sofki.  Ona je njega oslovljavala sa „efendijice“ i „tatice“, a on sa „tatina Sofkice“. On je u Sofkinim očima i ustima video nešto i kao da se, gledajući ih, sećao nečega.

Međutim, kako je Sofka rasla i razvijala se u lepotu koja zanosi i uzbuđuje, on je sve ređe dolazio , čega je bila svesna i sama Sofka. Kao da se plašio grešne pomisli i nagonskog, incestnog u sebi, a što bi bila posledica „nečiste krvi“, one predačke, nasleđene, rušilačke krvi, kojoj ništa nije sveto. I kad bi došao, bilo bi to retko, dolazio je samo noću.

Poslednji put kada je došao, već je doneo odluku: udaće svoju Sofku, lepoticu, nju koju je najviše voleo, za gazda Markovog sina Tomču, dvanaestogodišnjaka, i ne sluteći da će mu se ona suprotstaviti. Silno uzbuđena i sva drhteći silno će otvoriti vrata, ući u sobu i reći mu: Ja ne mogu i … neću! Pa opet: Ja ne mogu i neću za takvoga da pođem!…

To je bilo prvi i jedini put da se ona suprotstavlja, kršeći nepisano pravilo po kome su, u tom svetu, roditeljska reč i odluka neporecive. Efendi Mita je iznenađen i začuđen takvom reakcijom svoje Sofke. To iznenađenje Bora Stanković kazuje samo jednom konstatacijom, ali iz Sofkine perspektive: Samo vide kako se on podiže, sa nekim suvim podsmehom… Njegove reči su, na prvi pogled, smirujuće: Sofke, sinko! Lepota i mladost za vreme je… Umesto da je smiri, to ju je još više razgnevilo jer je znala da nije tako: da je on, kad se ženio, pošao za lepotom, a ne za bogatstvom. Kada je brzo zapazila, „kako mu se po ćilimu prsti od nogu u čarapama grče, tresu“, zbog nemoći, očaja i straha da ne izgubi poslednje uporište u toj ideji i nameri da je „proda“, jer se za tu nameru hvatao kao davljenik za slamku. Od besa on počinje da se trese i prvi put počinje da ispoveda svoju nevolju, materijalnu propast i bezizlaz u koji je pao.

   Da bi je uverio, s mukom i jednom vrstom stida, on joj, koristeći kao poslednji i najjači razlog, pokazuje unutrašnju stranu svoga kaputa. Kad je razgrnuo pred njom mintan, Sofka je videla nešto što nikad nije mogla ni pomisliti. Videla je kako su rubovi njegovog mintana bili opšiveni skupocenom postavom, kako je samo gajtan bio nov, dok je cela leđna postava, iznutra, bila stara, masna, poderana, na nekim mestima i bez postave, sa poispadalim pamukom. I celo njegovo telo zaudaralo je na „znoj, hanove, nepresvlačenje, neopranost, masnoću“.

Raspamećena od onoga što je videla, Sofka će pobeći tetki da bi pristala na vlastitu žrtvu, ali to je bio ne manji udar i za njega efendi Mitu. Pred Sofkom je izgubio dostojanstvo; nestala je predstava o njemu kao autoritetu, a poreknut je i njegov ugled. Pokazujući poderanu i prljavu unutrašnjost i prljavu unutrašnjost mintana, on je razgolitio svoju bedu i pokazao da je niko i ništa, da je jedan propao čovjek, sveden na poniženja i golo trajanje.

Efendi Mita pojaviće se u još jednoj dramski oblikovanoj situaciji da, nošen egoizmom i krajnje bezobziran, iznova promeni sudbinu Sofke i da joj do kraja zagorča život. Kada je već bila ušla u vode skladnog porodičnog života, pojavljuje se on, osoran i prek, pobesneo što još jednom mora ma manifestuje svoje propalo stanje i traži nešto zbog čega bi morao da se stidi
Efendi Mita, u toj situaciji, nije ni slutio da je uništio ostatak života Sofke, jer je ona, od tog trenutka, u „Tomčinim očima postojala druga, obična, neka stvar, koja se, kao svaka stvar, može novcem kupiti…“
Efendi Mita je predstavnik hadžijskog vranjskog sveta koji u novonastalim uslovima propada i materijalno, i moralno, sa nekim skrivenim tragovima „nečiste krvi“ u sebi, ponete još od predaka.

Sofka
Sofka je poslednji izdanak nekadašnje hadži Trifunove porodice. Nasledila je spoljašnju lepotu oca i majke, a nemir i vrelu krv od svoijh predaka, mada se ta „nečista krv“ i „dvogubo“ u njoj nije, bar u prvo vreme, tako vidno i jednostavno manifestovalo. Prateći njenu pojavnost i različite načine ispoljavanja njenih unutrašnjih nemira i životni put koji vodi u patnju i biološko propadanje i degenraciju koja se sluti, ali čiji se kraj ne vidi, Bora Stanković je od Sofke načinio centralni lik u romanu i najizrazitiji umetnički profil žene u srpskoj književnosti, neponovljiv po svojoj psihološkoj punoći i nemerljiv po životnom udesu.

Na početku drugog poglavlja vidimo kako Sofka ne želi da misli na svoje pretke zbog nekog pritajenog straha da i ona u nečemu može biti slična njima. Od njih je ponela gospodski izgled, unutrašnju gordost i niz drugih crta koje su se ispoljavale u držanju, u suzdržanim odnosima prema drugima, u nesvesnoj želji za dominacijom u odevanju i izgledu u odnosu na svoje vršnjakinje u želji za dopadljivošću i u provociranju drugih svojim pogledima, u potrebi da u svemu bude jedina i neponovljiva. I sva ta svojstva bila su svojstvena i njenim pretkinjama.

Pojavom, raskošnom lepotom i devojačkom psihologijom Sofke Bora Stanković se detaljnije bavi u četvrtom poglavlju svog romana.
Prvo nam daje portret Sofke: bila je lepa, a sa godinama ta lepota postajala je sve „raskošnija i zanosnija“; „ramena i leđa jednako su joj bila jedra, puna, razvijena“ – ruke su bile oblije i jedrije; bila je ljupka i prava, „dugih i suvih ruku, sa istim suvim, ali nežnim prstima i sa još nežnijim više dlana oblim i punim člankom ruke koji su pokazivali svu belinu njene kože; imala je belo lice, visoko čelo, krupne crne oči, uvek vrele jagodice i stisnute tanke usne, uvek vlažna i strastvena. A od svega toga što je bilo oblo i kao saliveno i činilo njenu lepotu, koja kao da je stala zanavek, uobličena, jedino je kosa bila bujna, crna meka i teška“. Sofkina lepota određene je atributima koji naglašavaju tu neponovljivu, idealnu žensku lepotu i njenu čulnost: oblost, jedrost i vitkost tela, belina ruku i belina kože, krupne oči, vrele jagodice, bujna, meka, crna i teška kosa i vlažna i strasna usta.

Od samog početka saznavanja sveta i sebe Sofka je bila uvjerena da će biti lepa i najlepša, i da će tom lepotom zadivljivati i njome poražavati svet. Iz te samosvesti ishodilo je i Sofkino ponašanje:
– lepota je učinila gordom i srećnom;
– „muškarce je zaluđivala“;
-„sama sobom bila zadovoljna“, samu sebe volela;
– ravnodušna i sa visine gledala na sve devojke oko sebe;
– uverena da njenoj ljepoti niko nije dorastao i da se takav nikad neće pojaviti;
– u svojoj lepoti je videla svoju sigurnost, slobodu i odbranu, pa je kod drugih izazivala divljenje, poštovanje i strah od svoje blizine i prisustva; svakoga je muškarca gledala u oči dok ne bi oborio pogled, savladan tom njenom lepotom.

Sofkin unutrašnji život obeležavaju misli o sebi i drugim devojkama, strepnja i strah da će se pojaviti neka mlađa i lepša; ispunjavaju je nade, snovi, strasti i zanosi. Njen unutrašnji život se iskazuje u različitim vidovima. Iz četvrtog poglavlja saznajemo da ne voli posete, svadbe i okupljanja, već samo samoću i tišinu. Zato i više voli zimu. Tada joj sve biva „lakše i slađe“. A kad se u njoj pokrene taj unutrašnji život, kada se intenzivira i počne čulnost neukrotivo da narasta, onda se javljaju njeni nespokoji i psihička mučenja:

– svu je obuzme ono „njeno“: „snaga joj u času zatrepti i sva se ispuni miljem“;
– „topi se od neke sladosti“
– „od beskrajne čežnje za nečim oseća da bi jauknula“;
– „uhvati je ono njeno „dvogubo“ ja, kada oseća da umesto jedne Sofke postoje dve: jedna ona sama i druga izvan nje – nagonski deo, nosilac „nečiste krvi“; deo koji često ovlada njome i ona mu se predaje.
– Nagonsko, čulno, iskazuje se tako što je ta „druga“ Sofka strašno grli, obavija, ljubi, miluje.
– Kada je kapija zaključana i kada je sasvim sama, odvojena i daleka od sveta, odaje se sanjariji (vidi svoju svadbu, čuje muziku, gleda njega, izmišljenog. I takav momak prilazi joj, uzima je i ona, u tom zagrljaju, tone, sasvim se predaje neizmjernoj sreći i čulnom uživanju).
– Jednom kad je bila sama i kada je došlo ono „njeno“ pozvaće sebi i polunemog i pijanog slugu Vanka, ali, u poslednjem trenutku, odoliće iskušenju.

Vreme prolazi, a Sofka se ne udaje, pa se javlja novi strah – da će ostati neudata. Međutim, svi njeni snovi o mladom, visokom tamnoputom i snažnom mladiću, na kome će joj zavideti sve druge devojke, nestaju onog trenutka kada je u njihovu kuću sa efendi Mitom došao i gazda Marko, prvo, da kupi njihovu kuću, a potom i da je isprosi za svog maloletnog sina Tomču. Opet se u njoj javlja psihička podeljenost, samo malo drukčije prirode: na jednoj strani je ono o čemu je sanjala – sve njene želje i devojačka nadanja, a na drugoj strani – pristanak oca, njegova odluka, surova stvarnost koja potire snove. Ne želeći da se pomiri sa nametnutim rešenjem, ona, mimo običaja, nalazi snage da se pojavi pred njim, da se smelo suoči sa njim i da mu kaže svoje: Ja ne mogu i… neću!

Pisac taj momenat obrađuje dramski, uvodi dijalog, razvija unutrašnju dramu svojih junaka. Kada se Sofka popela da ocu izrazi svoje neslaganje, pred vratima je ugledala njegove cipele i odmah je počela da drhti, ali je našla smelosti u sebi: „silno otvori vrata i uđe“. Silina otvaranja vrata govori o njenoj rešenosti i odlučnosti da se usprotivi i sačuva sebe od poniženja. U tom trenutku, ona je bila uzbuđena, a iz očiju joj je izbijala „silina“, koja je značila otpor i nemirenje, gorčinu i uvređenost. Suočen sa svim tim, a nenavikao na takvo ponašanje svoje kćerke, on će se samo namračiti i usne će početi da mu drhte.

Pokušaće, prividno mirnim tonom, da je smiri govoreći joj o prolaznosti lepote, ali kad je još jednom čuo ono njeno „ja ne mogu“, on će, preneražen, odskočiti od nje, sav se tresući od besa. A kad joj je pokazao svu bedu njihovog siromaštva ona će, preneražena, sasvim klonuti i skoro pasti pred njegove noge, izgovarajući reči:- Oh, tato, tato!… Zatim će izaći u noć, već pomirena da mora pristati, spremna da se svesno žrtvuje zarad očevog i porodičnog spasenja od potpune bede koja je već bila prisutna, ali vešto sakrivana od nje i okoline. Zato i njene reči upućene njemu:- Oprosti, tato, nisam znala… a on, srećan što je pristala, reći će samo:- Hvala, čedo! Hvala, Sofkice!

Nakon svega što joj se desilo, pa i onda kada je svekar došao da je vidi, ona će ojećati samo „otupelost“, ravnodušnost na sve i nezainteresovanost za bilo šta. Ona je bila nalik na predmet u funkciji tuđih namera i želja.

Jedna od izuzetnih scena u kojoj je u prvom planu Sofka jeste i ona iz hamama; slika puna života, atmosfere, raspevanosti, raspojasanosti, ženske nagosti i čulnosti i uzajamnih zadirkivanja, kada Sofka grca od bola u sebi, sa utiskom da joj se „srce čupa a snaga raspada“. Razlog nije u činjenici što ide za nedragog, već u nečemu drugome – što više neće biti ono što je dosad bila: Dosad bar iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, čekala ga, snevala i u snu ga ljubila.

Ali, i pored ovakve žalopojke srca, ostaje crta mora se, pa ma koliko sve to bilo bolno i ništeće kada je u pitanju njena sreća i sudbina. Čak u njoj ima i kajanja što se opirala i suprotstavljala jer bi, tek sada, u očima svih „postala velika“. Tada bi joj „i sam njen sopstveni bol i jad, ukrašen požrtvovanjem, sigurno bio lakši, blaži, i slađe bi ga podnosila“. Ima, dakle, u Sofki i nesebičnosti, i samoodricanja, samopožrtvovanja, i samomučenja, i samoranjavanja.

Spremnost na ličnu žrtvu nije prestala i nakon upada oca efendi Mite u njihovu kuću i nakon svih njegovih uvreda nanetih Tomči, čime je zapečatio i njenu sudbinu. Stoički, ćutke i bez glasa otpora ili prigovora, podnoseći udarce, ponižavanja, fizičko i psihičko satiranje.

Na kraju, vidimo je kako sasvim povučena, često i pijana priziva sluge, savim podlegavši svojoj preostaloj čulnosti i „nečistoj krvi“.

Bora Stanković je, na kraju, ostavlja sa nezdravim porodom; ostavlja je nezainteresovanu i ravnodušnu prema svemu, bilo da je to blisko ili ne. Sa migreničnim bolovima u glavi i sa uvijenom glavom, ona sedi pored ognjišta i zgasle vatre i prutom šara po pepelu, kao da simbolično ispisuje svoju zgaslu lepotu, izgubljenu snagu i život nalik na taj pepeo.

Gazda Marko

Gazda Marko je jedan od najvitalnijih i psihološki najuvjerljivijih muških likova u prozi Bore Stankovića. Na njega nailazimo samo u nekoliko poglavlja. Prvi put se javlja u 8. poglavlju romana, kao stranac i neznanac koji je došao sa efendi Mitom u njegovu kuću da je vidi i kupi, sa namerom da se „upiše“ u svet uglednih ljudi. Tada će se prvi put i čuti njegovo ime, kada efendi Mita kaže:- Evo, gazda Marko. Ovo je moj saraj. Ovo je ta „efendi Mitina kuća“. Ovo je moja domaćica, a ovo je moja kći, moja Sofka, tatina Sofka!… Gazda Marko biće očaran kućom, što se videlo i pri odlasku. Kada je uzjahao konja, okrenuo se prema kući i dugo sa uživanjem gledao u nju. Iz narednog poglavlja čitalac saznaje da je on iz gornje čaršije, da je doseljenik i po svom porijeklu seljak iz pčinjskog kraja.

Pogled koji prvo baca na dva velika sanduka i teške katance na njima u svojoj sobi čitaocu treba da sugeriše da ima dosta para i da iza te seljačke sirovosti krije dobro bogatstvo. Kada je stigao, odmah je sjeo i, kao pravi gospodar, naredio da ga sluga Arsa raspremi – da ga izuje, sa njega skine pojas, silav, kako bi mogao tako raspojasan i opušten da se preda ugodnim mislima. A sama pojava njegove žene Stane treba još više da istakne njihovo poreklo i ukaže koliko je velika razlika između onoga što oni, došljaci, jesu i sveta efendi Mitine kuće.

Ona treba da pokaže i kakav je odnos između gazda Marka i nje. Među njima je otuđenost i potpuna ravnodušnost, bez ikakve vidljive osećajnosti. Njegova žena je bila bleda, suva i koščata i “sva je mirisala na seljački miris, na mleko, na vonj đubreta i svežinu jaka prosta odela…” Verovatno da je gazda Marko, ostavši sasvim sam nakon povratka iz efendi Mitine kuće i susreta sa Sofkom, doneo odluku da Sofku dovede u svoju kuću i da nju “kupi” umjesto kuće, da mu bude snaha, ali sa podsvjesnom željom da on ima tu lepotu pored sebe.

U 13. poglavlju Bora Stanković daje osvrt na poreklo gazda Marka; on osvetljava njegovu prošlost i otkriva otkuda on u Vranju. Gazda Marko je bio blizu granice, celo selo je bilo njegovo bratstvo. Imao je jednog sina Tomču i sestru koju je pazio i mnogo volio. Trgovao je i stalno bio na nekom putu, uvek u društvu Arnauta Ahmeta, sa kojim se i bratimio u manastiru Svetog oca (Prohor pčinjski). Ahmet je imao i sinovca Jusufa, koji je trebalo da bude njegov naslednik, ali sve duže odsustvo dva prijatelja i sve veća bliskost između Markove sestre i Jusufa dovešće do tragičnog razriješenja i Markovog bekstva iz tog kraja.

Naime, Markova sestra je ostala bremenita i taj greh i sramota morali su biti naplaćeni. Jusuf je ubijen od jednog Markovog bratstvenika, a Marko, čuvajući se “krvne osvete”, sa ženom i sinom dolazi u Vranje, u gradsku sredinu. Došli su tu bez ugleda, prosti, bez prijatelja, kao skorojevići, neprihvaćeni i nepriznati, zatvoreni u svoju prostotu i seljačku prirodu. Gazda Marko će svoje namere i silinu svoje snage, svoju strastvenost, pokazati na svadbi, u noći, uz piće, muziku i vatre, kada je uz Sofku, kada je želi, ali i pokušava da se “od samoga sebe otrgne”. Ophrvan strastima, on hrli prema njoj.

Uhvaćen u nameri i presečen u želji da joj se što više približi, on tuče ženu; na kolenima i laktovima ide prema njenim vratima, nesvesno grebe po vratima i kao da je vidi iza vrata i čuje njene damare. Uhvaćen u svojoj promašenosti i neostvarenosti sebe kada je u pitanju mladost i ženska lepota, gazda Marko beži od svog silnog nagona u smrt. Vrhunac njegove zaslepljenosti i izbezumljenosti jeste u gestu kada uzjahanog konja nožem udara u sapi i juri u mrak, dok za njim viče Arsa: – Ode gazda i poseče alata!
I gazda Marko, kao i ostale Borine ličnosti, nosi neiživljenost i promašenost života, jer i njega su na silu i bez ljubavi oženili dok je još bio dete, ostajući uskraćen za mnoge mladalačke snove, radosti, strasti i za lepotu o kojoj svako sanja i nosi je kao nedosanjani san.

Problem „nečiste krvi“ u romanu

Mnogi tumači Borinog djela, kada je riječ o romanu Nečista krv, smatraju da je u prvom planu sociološki aspekt romana i da je propadanje efendi Mitine porodice uslovljeno društveno-istorijskim trenutkom u kome on živi.

Ima istine u tome, ali za Boru Stankovića u prvom planu je nešto drugo, dalekosežnije i dublje, mnogo bitnije za njega kao stvaraoca, a to je – biološko propadanje i opšta degeneracija koja je zahvatila porodicu, a što je uzrokovano biološkim, naslednim faktorom, za čije je označavanje pisac uzeo metaforu nečista krv. Biološko propadanje, psihičke devijantnosti (izopačenja) prethode materijalnom, one ga čak uslovljavaju i ubrzavaju.
Sam pojam nečista krv otkriva se u dosta složeniom značenju: podrazumeva različite vidove svoga ispoljavanja.

Postoji čitav registar izvedenih pojavnosti ovog biološkog činioca, određujućeg za porodicu i sudbinu Borinih junaka.
Oblici ispoljavanja nečiste krvi kod predaka:

1) predavanje izobilju i raskoši i udaljavanje od rada i bilo kakvih poslova;

2) uživanje u jelima, slatkišima i odevanju;

3) obraćanje pažnje na izgled (“da se viđaju lica bela, nežna, očuvana i negovana”), da se što više pred drugima istakne i naglasi svoja lepota i strastvenost, naročito kada su u pitanju žene;

4) želja žena da budu zavodljive, bez obzira na pol i rod. Iz njihovog ponašanja je izbijao imperativ: “…moći svojom silnom lepotom sve ostale ženske iza sebe baciti, a sve muške po kući – ne gledajući ni rod, ni doba – osvojiti i zaludeti”.

5) vođenje razvratnog života na imanjima sa seljankama, Cigankama, lakim ženama, otpuštenim iz turskih harema; uživanje u bahanalijama;

6) jaki nagoni i strasti kada se gubi kontrola nad sobom (ponašanje Kavarole, Sofkina prababa zaljubljena u učitelja Nikolču i njegovo pevanje, presekla je žile u kupatilu; Sofkina tetka Naza tri puta bežala od kuće i tri puta se turčila);

7) bolesti (oduzetost, umobolnost, slabo zdravlje i neotpornost, kao što je i hadži Trifunov sin bio “bled, suv i tanak; više žensko no muško”).
Kod Sofke se nečista krv iskazuje na sličan način, sa utiskom da je mnogo štošta nasledila od svojih predaka. To su:
– naglašena čulnost koja deli biće na svesni i nesvesni deo, ističući u prvi plan ono njeno “dvogubo ja”;
– predavanje sanjarijama u kojima se iskazuje njeno erotizovano biće;
– potreba za dopadljivošću, divljenje drugih prema njoj i osvajanje (stoji na kapiji, pogledom i držanjem izaziva prolaznike);
– povlačenje u sebe i svoju samozaljubljenost – njena narcisoidnost;
– pohota ispoljena u susretu sa gluvonemim Vankom, a na kraju romana sa gluvonemim slugama;
– degeneracija izražena kod poroda: deca su fizički slaba, psihički labilna, karakteriše ih podbulost, malikrvnost i bolesti.

Ali, u svemu ovome ima i nešto što je samo privid “nečiste krvi”, samo nalik na “nečistu krv”. Tu se u prvom redu misli na psihička “mutna” stanja i njena ponašanja u mladosti, koja su u tim godinama i normalna, kao što su sanjarenje o mladiću, čulnost, obuzetost ljubavlju, snaga erosa koja ispunjava biće. O svemu ovome moglo bi se razgovarati, utoliko više što dosta toga Sofka nosi kao plemenitost, obzir, samopožrtvovanje i stoicizam.

Izvor: znanje.org

---

Priredio: Bora*S

---

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE…

TAMOiOVDE_____________________________________________

PAVEL PAJA JOVANOVIĆ

Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernestine Deot iz Temišvara.

Završio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profesora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu.

Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku „Krunisanje cara Dušana“. Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda.

Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu.

Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Fotografija: Milan Jovanović,
Paja Jovanović, 1900.  
LPJ, Inv. br. 87

riznicasrpska.net

---

Umetnikova supruga Muni, 1925. / Галерија Матице српске

Boško Jugović | verzija dela iz 1897. | ulje na platnu, 148 x 99 cm

Portret vajara Đorđa Jovanovića, 1906—1908. / Галерија Матице српске

Muni u salonu, 1917. | Narodni muzej u Beogradu

Borba petlova, 1920-26. / Галерија Матице српске

---

KIĆENJE NEVESTE PAJE JOVANOVIĆA

 Kićenje neveste, 1885/1886. | ulje na platnu, 96,5 x 135 cm | Narodni muzej u Beogradu, inv. br. 31—115
Provenijencija: French Gallery, London (do 1893. godine)
Privatno vlasništvo, London
Otkupljeno za Narodni muzej 1935. godine, posredstvom Ministarstva inostranih dela Kraljevine Jugoslavije

 Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

  Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1—19).

U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Tokom konzervatorskih ispitivanja, sprovedenih prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Ateljeu za restauraciju umetničkih dela Narodnog muzeja u Beogradu 2009. godine, ustanovljeno je da ispod gornjih bojenih slojeva postoji potpisana prvobitna kompozicija sa istom temom. U završnoj varijanti, Jovanović je skratio format platna sa desne strane (za oko 7cm), prostor enterijera je nešto izmenio, levu stranu kompozicije je u manjoj meri prepravio, a desni deo je potpuno preslikan: tri devojke koje sede i vezu na klupi naslikane su preko figura žene i devojčice koja nosi korpicu sa cvećem i stidljivo nevesti prinosi darove.

Petar Petrović, viši kustos
mr Sofija Kajtez, viši restaurator

Tekst i slika: Narodni muzej /riznicasrpska.net

---

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE

Bio je Pavle glas junačkog Balkana a miljenik otmene mondenske Evrope. Smatran akademskim realistom a vatreno tragao za mitskim i romantičnim. Napravio majstorsku sintezu svih njemu savremenih modernizama a ostao tradicionalan. Bio doslovno svetski, slavan i tražen na svim kontinentima, a sa Ilarionom Ruvarcem peške obilazio fruškogorske manastire i ostao najdublje privržen svom narodu.

Voleli ga i vladari, i žene, i crkva, i sudbina. Poživeo je 98 godina, da nikad ne umre

Piše: Dejan Đorić

Od rane mladosti do kraja života, Paja Jovanović je živeo i radio u važnim evropskim gradovima: Beču, Londonu, Minhenu, Parizu i Beogradu. Bio je umetnik metropole, uglađen, elegantan, moderan, obrazovan i slavan. Ugled svetskog slikara je stekao u vreme kada je bilo na hiljade vrhunskih majstora. Postao je građanin sveta, ali nije izneverio nacionalno i lokalno, podneblje iz koga je potekao. Lepom i bogatom svetu otmenih žena i visoke gospode, blaziranom i senzacija uvek željnom, ponudio je oporu balkansku egzotiku. U tome mu je pomogla generacija književnika kao što su Vuk Karadžić, Gete, Prosper Merime, Šarl Nodije i drugi.

Premda se o njemu obično misli kao o akademskom realisti, oslanjao se on i na romantičare koji su negovali nacionalnu mitologiju, istoriju i legende neevropskih i naroda pod turskom okupacijom.
Romantičarski ushićen srednjovekovnim i natprirodnim, nasuprot klasicističkom prosvetiteljskom teroru razuma i političkog apsolutizma, Paja Jovanović je bio glas malih balkanskih naroda, koji su na svetsku scenu donosili bogatu i junačku prošlost. Tu savest Evrope, povratak izvoru i korenima, likovno su osmislili i drugi slikari, slavni u Parizu i evropskim metropolama, kao što su Mihalji Munkači (omiljeni slikar Ničea i Džojsa), Rjepin, Jan Matejko, lord Lejton, ser Lorens Alma Tadema, Albert Mur i Vlaho Bukovac, jedan od vladara pariskog Salona, koji je u francusku kulturu ušao slikajući dramatične i romantične prizore iz balkanske istorije.

Romantizam je otpočeo Gojinim vizijama i povratkom narodnom kao vidu otpora dvoru i francuskoj okupaciji. Nakon Vilijama Blejka, Delakroa, Žerikoa i Šaserioa, poslednji romantičari su pokušavali da mitsku povest otkriju gotovo naučnim metodama. Delovali su u zoru modernizma i već nakon generacije njihovih savremenika, impresionista i postimpresionista, biće odbačene tekovine istorijskog stila i XIX veka.

IZBEGAO ZAMKE DEKADENCIJE

U evropskoj kulturi je sagoreo aristokratski duh, a na scenu su stupili radnici, boljševici, anarhisti, feministkinje i umetnički revolucionari. Uoči sloma buržoazije, bogati svet je, bežeći od dosade materijalizma i ustaljene kućne atmosfere, tragao za uzbuđenjima.

Dame sa pratnjom posećivale su najsiromašnije četvrti i pušionice opijuma kao neku vrstu ljudskog zoološkog vrta, a hašišu, laudanumu i apsintu su se odavali najveći umovi i talenti kao što su Tomas de Kvinsi, Bodler, Teofil Gotje, Balzak, E. T. A. Hofman i Edgar Alan Po. Lekari smatraju da je Van Gogovu kolorističku revoluciju izazvao apsint koji je kao psihodelik u njemu pokrenuo doživljaj boja, što se odrazilo na njegovim prvim avangardnim slikama.

Paja Jovanović je izvanredno osećao duh epohe koji je uništio mnoge talente. Sa srpskim racionalizmom, tipičnim za naše lekare, oficire, filozofe i naučnike, izbegao je zamke veštačkih rajeva i dekadentnoj evropskoj kulturi, u likovnom smislu, doneo nešto novo: etos i etnos Crne Gore, junačke scene, romantičnu prošlost iz doba pre turskih osvajanja, vedute nepoznatih gradova, neobične, snažne, mudre i dostojanstvene dinarske likove, pa i borbe petlova, koje ne pripadaju našoj kulturi.

Zasićenom svetu je imponovalo da jedan evropski sin deluje na posrnule naravi, a da pri tom ničim ne izneveri otmeni duh. Njegov šarm i harizma bonvivana i kosmopolite doneli su mu mnoge porudžbine. Značajan je kao prvi srpski slavan slikar, čija su dela rasejana po velikom svetu, od Evrope do Japana i Amerike.

Njegov uspeh ponovili su samo Dado Đurić i Marina Abramović. Odredio je neke od najvažnijih parametara za našu sredinu i odnos prema svetu. Prvi je stvarao u duhu postmodernog slogana „misli globalno, deluj lokalno” i preteča je umetnika koji promovišu vrednosti malih kultura. Uspeo je na svetskoj sceni kao mondenski, popularan, ali i ozbiljan umetnik, ključan za nacionalnu istoriju. Rezimirao je i sjedinio sve glavne stilove svog vremena, od romantizma i realizma do impresionizma, a ostao tradicionalan.
Umeo je da priđe vladajućem sloju, da uživa sve pogodnosti, a da ipak ostane svoj. Nije se vezao za pomodni simbolizam (koji je, uostalom, relativno kratko trajao, jer ga je oko 1907, sa prvim političkim i umetničkim revolucijama, potisnuo modernizam, a oko 1914. je već nestao).

Njegovo stvaralaštvo je krajnje profesionalno – umetnost uvek iznad zanata. To mu je omogućilo da stalno dobija porudžbine, pa je pred kraj života, sa osamdeset osam godina, uradio pripremni crtež i naslikao paradni portret Josipa Broza Tita, poslednji u nizu njegovih vladarskih portreta, od kralja Nikole crnogorskog, princeze Milene, prestolonaslednika Danila, do cara Franje Josifa i belgijske kraljice Jelisavete.

VLADAR LIKOVNOG NEBA

Uvek u žiži aktuelnih događanja, Jovanović je veliki slikar herojskog, ali nikad i totalitarnog. Dela Ranjeni Crnogorac, Povratak poražene čete i Povratak Crnogoraca iz boja bila su cenjena, kao i kompozicija Furor teutonikus,za koju je na svetskoj izložbi u Sent Luisu dobio srebrnu medalju.

Miljenik dvorova i plemstva, dobitnik najvećih nagrada, saradnik velikih galerista, svetski putnik, koji je, kao Ežen Delakroa, Vereščagin i Nikolaj Rerih, posetio Maroko i Kavkaz, ali i Grčku, Španiju, Egipat i niz gradova, od Budimpešte do Carigrada, nikada nije zaboravio svoj rodni Vršac, a fruškogorske manastire je obilazio sa tada najboljim srpskim istoričarem Ilarionom Ruvarcem.

Pored balkanskih tema naglašene atmosfere (Guslar, Kićenje neveste, Izdajica, Krvni umir),naslikao je i Vršački triptihon. Sistematski je obilazio ceo Balkan i na terenu i u arhivima izučavao istoriju, arhitekturu, nošnju, naoružanje i običaje. Nakon višegodišnjih priprema, sa neviđenom akribijom je naslikao naša najvažnija istorijska dela i rekonstrukciju Takovskog ustanka (u dve verzije), Proglašenje Dušanovog zakonika i tri varijante Seobe Srba, a za ugledne naručioce iz sveta slikao je i druge istorijske kompozicije.

On je naš najvažniji slikar ne samo po tome što je polazio od vrednosti svoje sredine. Nosilac evropskih medalja i odlikovanja, kao i Ordena za zasluge za narod I reda, on je pre svega slikar kosovskog mita (između ostalih i slika iz 1913. Osveta Kosova), alii Ženidbe Hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom.

Paja Jovanović je naš poslednji veliki slikar starog kova i prvi moderni, a po mnogo čemu i postmoderni. Sa njim se završava jedno doba i pogled na svet, ne samo beogradski i srpski. Otmen, bogat, lep i obrazovan, on je uzor stvaraoca koji, kako kaže Dragoš Kalajić, zastupa „beogradski pogled na svet”.
Brojni savremeni slikari poštuju Paju Jovanovića. Među njima su neki od najboljih svetskih slikara fantastike, poput Željka Tonšića, Sergeja Aparina i Borisa Dragojevića. U Beogradu i Sremskoj Mitrovici Jovanovićevi sledbenici otkrivaju slikarske tajne ovog majstora i postaju njegovi privrženici. On je uzor jedne slikarske škole i mentor duhovnosti modernih majstora realizma.
Oženjen mnogo mlađom lepom Bečlijkom, ovaj akademik je našoj umetnosti na ličnom i profesionalnom planu postavio najviše zahteve. Živeo je devedeset osam godina. Ne samo da je spojio dva veka i dve epohe, dokazao da srećni slikari dugo žive, već je uspeo da u dubokoj starosti slika kao u najboljim danima, što nisu mogli ni neki slavniji slikari. Pojavom, stilom i značajem, Paja Jovanović je postao veliki uzor za sve buduće stvaraoce, večni slikar, apsolutni vladar ne samo našeg likovnog neba.

***

Omaž
Kao omaž ovom velikom majstoru, godine 1994. je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti održana prevratnička izložba „Balkanski istočnici”. Izučavajući godinama Paju Jovanovića, autor izložbe Dragoš Kalajić i koautor Dejan Đorić prvi su kod nas predstavili drugu stranu istorije srpske moderne. Ukazali su na svu inferiornost nekih naših kritičara i umetnika, ovisnika o zapadnim trendovima, i otkrili neiskorišćene mogućnosti postavljanja naših estetskih vrednosti. Pokazali su da je živ duh Paje Jovanovića, velikog slikara Beča, Budimpešte i Minhena, i da slikarstvo, uprkos tvrdnji postmodernih teoretičara, nije mrtvo.

***

Tumači i nastavljači
Najbolje ga je proučio slikar Slobodan Bob Đurđević i svoja saznanja preneo na sina Veljka Đurđevića. Beogradski slikari Stojan Milanov, Slavoljub Radivojević i Aleksandar Jovanović su njime inspirisani. Na njegovom tragu je i Robert Kalmarević, majstor portretne umetnosti. U Sremskoj Mitrovici deluju članovi grupe „Esnaf” – Dragan Martinović, Goran Mitrović, Damir Savić i Jovica Tomašević – nastavljači dela Paje Jovanovića i slikari vojvođanske tajne, kao što su to i Srećko Radulović i Mihail Kulačić. Milan Miletić, začetnik našeg magičnog realizma, poklonik je Uroša Predića i Paje Jovanovića, što se uočava i u njegovom načinu slikanja. Tomislav Suhecki u Vršcu aktuelizuje prožimanje realizma i modernizma, postmodernu auru Paje Jovanovića.

POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA PAJE JOVANOVIĆA (1859-1957), JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH UMETNIKA SVIH VREMENA

Izvor:nacionalnarevija.com /Br 15/

---

PAJA JOVANOVIĆ

Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu,

SVETLOSNO SLIKARSTVO ALEKSANDRA MARANOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Da li je moguće sa konvencionalnim uljanim bojama naslikati svetlost?

Kako na platnu predstaviti nevidljive zrake kosmičke energije, misli i osećanja?

Umetnik Aleksandar Maranov pronalazi magiju našeg sveta i njenu lepotu poklanja okruženju. 

Aleksandar Miranov je rođen u Taškentu. Crtanje, hobi iz detinjstva, preraslo je u profesiju – klasično obrazovanje je dobio u Taškentskoj umetničkoj školi i na Taškentskom pozorišno-umetničkom institutu, gde je savladao tradiciju akademskog realizma. 
Umetnik kaže:

-Sve ove godine radio sam mnogo. Pored obaveznih studija, skica, pronikavao sam u tančine umetničke tehnike majstora moderne i prošlih vekova, pokušavajući otkriti tajne boja, eksperimentišući. 

Radovi Aleksandra Maranova su zadivljavali učitelje i kolege, koji se nisu prestajali diviti slikarskom majstorstvu umetnika i prefinjenoj realističnosti njegovih radova. Početkom 90-ih, umetnik se seli u Moskvu. Tamo, posle mnogo razmišljanja o smislu života i istinskom pozivu umetnika, došao je do zaključka kako bi trebalo da izgleda njegova nova slika. Aleksandar Maranov se priseća: 

-Znao sam da raditi po starom više nije moguće. U okviru akademskog slikarstva, moj razvoj je bio završen. Jednom sam ležao i gledao običnu 60-vatnu sijalica. I u jednom trenutku, u svetlu te sijalice, video sam neverovatan sjaj i shvatio da je to ono što treba da slikam. 

Zajedno sa otkrićem toga šta slikati, postavilo se pitanje, a kako naslikati to šta je video, kako predstaviti svetlost? Jer se, pre svega, radi o čistoj apstrakciji. Na redu je došlo treganje za formom, koja bi pomogla da lepotu svetlosti približi publici. 

„Shvatio sam da se sve što nas okružuje – drveće, voda, oblaci – sastoji iz tih sjajnih linija. Mi često vidimo stvari koje nisu onakve kakve su u stvarnosti. Oblaci, na prvi pogled, beli i paperjasti, sastoje se upravo od sjajnih linija i crtica. I ako ih prihvatimo na ovaj način, oni postaju ne samo lepši, već i mnogo bliži ljudskoj duši.“

 
Na takav način se pojavio prvi „novi“ rad Aleksandra Maranova, koji je nazvao „Sijanje“ – neverovatan ples, u čijem ritmu se ljudske figure pretvaraju u sjajne linije. Ili se to radi o samim svetlosnim zracima koji se prepliću u nekom ritmu i pretvaraju u pulsirajuće ornamente, fascinirajuće za posmatrača. 
Trenutno, Aleksandar Maranov radi na novom ciklusu slika, pod nazivom „Postanak“. 

-Spremajući se za započinjanje nove slike, ja meditiram, vraćajući se opet u trenutak iz 1992, kada sam prvi put ugledao lepotu sjajne linije. Ulazeći u meditativno stanje, ja u punom mraku vidim svetlosne objekte. Svaki od njih je lep, ali neki – ne nalaze odjeka u duši, dok drugi, evociraju prijatna osećanja. Tako, na primer, pojavio se rad „Formula okeana.“

To je moja percepcija vode. 

Posetioci izložbe Aleksandra Maranova podležu pod neizrecivi šarm njegovih radova.

Knjiga komentara umetnika je puna oduševljenih poruka.

Većina posetilaca se slaže da je njegove slike nemoguće opisati ili nekako objasniti, jer je umetnik uspeo da proviri iza granice svakodnevnog života i na slikama materijalizuje energetsku misao.

---

---

Izvor: ruskidom.rs/sr/svetlosno-slikarstvo/

---

STANJE NA NAŠEM LICU GOVORI…

TAMOiOVDE_______________________________________________

„Svi mi na našim licima nosimo svoju prošlost i život.

Svaka bora, tačka, mišić, svako stanje na našem licu govore ko smo. Moj cilj je bio da to što je vidljivo naslikam još vidljivije, otvarajući pitanje psihologije realnosti svakog lika“. Jovan Balov, slikar iz Berlina i vlasnik likovne galerije Prima centar, koja godinama okuplja umetnike sa prostora bivše Jugoslavije.

1961 – Rođen u Skoplju (Republika Makedonija), 6. novembra;
1981 – 84 -Fakultet za istoriju umetnosti i arheologiju, Univerzitet „Kiril i Metodij, Skoplje, Makedonija“;
1983 – 87- Fakultet likovnih umetnosti, slikarstvo, Univerzitet „Sv Kiril i Metodij „, Skoplje, diplomirani;
1995 – Vratio se u Berlin. Živi i radi u Berlinu kao samostalni umetnik.

Neobični portreti  Balov, koji se od 2007. godine bavi portretom, kaže da je još fasciniran tom temom, jer je svako lice unikatno i to čini rad interesantnim.   Portret njegove majke pokazuje jednu polovinu lica veselu, drugu tragičnu, portret supruge Doroteje ima suzne oči, a usta u iščekivanju, a kod Volfganga Petrika,  jednog od najznačajnijih nemačkih umetnika i njegovog ličnog prijatelja, Jovan se poigrao tako što gornja polovina odaje umetnika, a donji deo je skeptični lik profesora.   – Problem je samo što slike nastaju sporo, za jednu mi treba tri do pet meseci i zato nisam interesantan za galeriste – kaže uz smeh Balov.

Portreti slikara Jovan Balova, neodoljivo podsećaju na fotografije, ali su zapravo slikarstvo proizašlo iz principa američkog foto-realizma.

Izvori:www.dw.de/ vesti-online.com/http://www.balov.de

---

Priredio: Bora*S

---

TEŽAK, GOLEM KARASEVDAH…

TAMOiOVDE

BORISAV BORA STANKOVIĆ

Vranje, 31. mart 1876. — Beograd, 22. oktobar 1927.

Pripovedač, romansijer, dramatičar.

Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca.

BIBLIOGRAFIJA

KNJIGE: *Majka na grobu svoga jedinca, prvi objavljeni rad, pesma. *„Golub“, 1. XI 1894. *Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899. *Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Beograd, 1902. *Božji ljudi, Novi Sad, 1902. *Stari dani, Beograd, 1902. *Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. *Pokojnikova žena, Beograd, 1907. *Nečista krv, Beograd, 1910. *Njegova Belka, Beograd, 1921. *Drame. (Koštana. — Tašana. — Jovča. — Dramatizacija Nečiste krvi), Beograd, 1928. *Pod okupacijom, Beograd, 1929. *Sabrana dela, I—II, Beograd, „Prosveta“, 1956.

PRIPOVETKE:  Baba Stana (1907), Bekče (1901), Biljarica (1902), Copa (1902), Č’a Mihailo (1902), Đurđevdan (1898), Jovan (1902), Jovča (1901), Jovo-to (1909), Ludi Stevan (1902), Ljuba i Naza (1902),  Mace (1902), Manasije (1902), Marko (1902), Menko (1902), Mitka (1902), Moj zemljak (1909), Naš Božić (1900), Nuška (1899), Njegova, Belka (1920), Oni (1901), Paraputa (1902), Pokojnikova žena (1902), Rista krijumčar (1905), Stanko „Čisto brašno“ (1902), Stanoja (1898), Stari dani (1900), Stari Vasilije (1906), Stevan Čuklja (1906), Taja (1901), Tetka Zlata (1909), U noći (1899), Uvela ruža (iz dnevnika) (1899), U vinogradima (1899), Zadušnica (1902).

 UVELA RUŽA

(iz dnevnika)