CRTEŽ NAS RAZOTKRIVA…

tamoiovde-logo

Većina nas nesvesno nešto crta dok priča telefonom ili sedi na sastanku.

Bilo da su to jednostavni crteži, bilo da su geometrijski oblici, ne bacajte ih. Oni otkrivaju mnogo toga pre svega o vašem trenutnom raspoloženju, ali i o karakteru, tvrde psiholozi.

○●○ Spirale, krugovi, talasaste linije

 USMERENI STE NA SEBE
Tuđi problemi vas u ovom momentu ili ne interesuju ili sasvim malo marite za njih. To što počinjete da crtate spirale ili kružiće znači da vam je u datoj situaciji neophodno da se usmerite na sebe i napravite distancu od okruženja. Tako pronalazite način da savladate agresiju i odolite iskušenju da planete i uvredite sagovornika.

○●○ Cvetići, sunce, ukrasi
USAMLJENI STE
U duši vam uopšte nije tako vedro kako na crtežu izgleda. Pre će biti da je suprotno. Nedostaju vam bliskost i nežnost, i to nesvesno prenosite na papir. Crtate ono o čemu maštate, a vaša poruka glasi: „Obratite pažnju na mene!“ Dakle, čim vaša ruka počne da crta sunce, pozovite prijatelje i družite se.

○●○ Mreža
MAZOHISTA STE
Nalazite se u nezgodnoj situaciji. Svaka odlučna, debela linija simbolizuje napad u koji nećete krenuti. Ako na kraju uokvirite crtež, znači da je problem izglađen. Nije rešen, već je samo stavljen pod tepih. Niste borbene prirode, već ste skloni da gutate uvrede. A to krije opasnost nagomilanog razočaranja.

○●○ Ornamenti
DOSADNO VAM JE
Oštri uglovi i zaobljene linije spajaju se u ukrasni motiv koji se ponavlja. Takva šara govori o tome da vam je dosadno, da želite da prekinete telefonski razgovor ili odete sa sastanka. Ako uvek crtate takve šare, to može da znači da vam se život pretvorio u rutinu. Zato prekinite monotoniju koja vas guši i promenite nešto.

○●○ Krstići
IMATE OSEĆAJ KRIVICE
Ljudi ih često crtaju, s tim što su ženski krstići uglavnom ukrašeni, a muški jednostavnih i strogih linija. U oba slučaja crtanje krstića nagoveštava osećaj krivice koja je nastala kao posledica situacija u kojoj se trenutno nalazite. Nešto vas muči: ili sami sebi nešto zamerate ili vas je prekorio sagovornik.

○●○ Čovečuljci
BOJITE SE ODGOVORNOSTI
Njihov veseli izgled vara. Čovečuljci su znak bespomoćnosti ili želje da se izbegne odgovornost. Čovečuljke crtamo kad treba da kažemo konačno „ne“ ili kad treba da donesemo i saopštimo odluku koja možda neće biti prihvaćena s odobravanjem, pa nikako ne možemo da se nateramo da to uradimo. Čovečuljke u svom blokčetu shvatite kao upozorenje. Presecite i prihvatite odgovornost kako se posle ne biste osećali kao slabić.

○●○ Kvadratići, trouglovi, geometrijski oblici
HRABRI STE
Jedno je sigurno – vas niko neće prevesti žednog preko vode. Imate jasne ciljeve i uverenja, gotovo nikad ne skrivate svoje mišljenje i ne uzmičete pred neprijateljima i konkurencijom. Što su oštriji geometrijski oblici koje crtate, to ste vi agresivniji, mada to nije primetno na prvi pogled.

○●○ Pčelinje saće
PORODIČNI STE TIP
Volite mir i harmoniju i vodite uredan život. Ako već nemate porodicu, ovakav crtež može da signalizira vašu potrebu za svijanjem porodičnog gnezda. Vaš problem je verovatno u tome što odbijate da priznate koliko vam je brak važan i koliko maštate o njemu.

○●○ Šahovska polja
PATITE OD KOMPLEKSA
Očigledno se nalazite u veoma komplikovanom i neprijatnom položaju. Intenzivno tragate za efikasnim načinom da prevaziđete situaciju. U ovom je najbolje da ništa ne prećutkujete i ne krijete. Ako često crtate šahovska polja, verovatno imate skrivene komplekse.

Izvor: Žena +


 

DA LI ŽIVIMO U SVETU KAKAV JE ZAMIŠLJAN…

tamoiovde-logo

Sajt Yugopapir nedavno je preneo tekst objavljen u TV Novostima 1969. godine u kome futuristi predviđaju kako će izgledati 2000. godina. Elementarijum tim povodom istražuje šta se od toga obistinilo

Jedna od razglednica iz francuske serije na kojima je krajem 19. i početkom 20. veka prikazivana 2000. godina, Foto: Flickr

Iz ugla brojnih stanovnika Zemlje  2000. godina nije označavala samo poslednju revoluciju planete oko Sunca u 20. veku ili kraj drugog milenijuma, već mnogo više od toga. Od dvehiljadite godine očekivalo se mnogo u naučno-tehnološkom smislu. Kako futurologija nikako ne može biti egzaktna, jer dobrim delom počiva na induktivnom mišljenju, a često i velikoj pretencioznosti neutemeljeno optimističnih vizionara, mnoga predviđanja o dvehiljaditoj godini ostala su neostvarena. Za pojedina se danas čak i zna da su nemoguća, dok se ponešto ipak i ostvarilo.

Ukoliko biste koristeći vremensku mašinu skoknuli pola veka u prošlost i sreli nekog Jugoslovena, vrlo lako biste mogli da pobijete njegov entuzijazam dokazima da prosečan ljudski vek u 2000. godini nije iznosio vek i po, da Jugoslavija nije postala „mala Švedska“ i da, što je po njega možda najtragičnije, zemlja u kojoj živi uopšte više neće postojati. Kao i u velikom delu sveta, i u Jugoslaviji je hladnoratovski period velikih globalnih ulaganja u nauku i tehnologiju doneo optimistične poglede u budućnost. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, zemlja se narednih decenija ubrzano obnavljala, standard i kvalitet života su rasli, spoljnopolitičke prilike su uglavnom bile povoljne, a kolektivni duh samoupravnog socijalizma je kreirao sliku berićetne budućnosti.

JUGOSLAVIJA BUDUĆNOSTI

Detalj sa novčanice iz 1987. godine, Foto: Wikimedia

Godina 1969. ostaće upamćena po jednom od najvećih podviga ljudske civilizacije – prva ljudska posada je kročila na Mesec, a oduševljenje se osetilo i u Jugoslaviji. U to vreme popularna emisija „Vidici“ na Televiziji Beograd bavila se temom načina i kvaliteta života kada jednom bude došla ta 2000. godina. Brojni sagovornici iz sveta nauke i tehnologije su tokom nekoliko epizoda predviđali kako će izgledati život za tri decenije, a rečenica iz scenarija ove emisije „I mi, Jugosloveni, kao da smo ukrcani u neku raketu koja nas nosi u budućnost“, opisuje tadašnji entuzijazam koji iz današnje perspektive zvuči pomalo naivno.

Od Jugoslavije se očekivalo da dvehiljaditu godinu dočeka u grupi visokoindustrijskih zemalja sa BDP-om ravnim onom u Švedskoj 1965. godine, što bi iznosilo oko 2500 dolara po stanovniku. Taj prosek je dostignut, istina, dosta ranije. Još tokom osamdesetih godina dosezao je i 6000 dolara po stanovniku, ali raspad zemlje i ratovi devedesetih doprineli su da krnja Jugoslavija u novi milenijum uđe sa BDP-om od svega 1500 dolara po stanovniku, kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Ni predviđanje o Jugoslaviji sa 30 miliona stanovnika nije se obistinilo, a sada se može gotovo sa sigurnošću reći da ta brojka ne bi bila ostvarena čak ni da je zemlja ostala cela. Prema Popisu iz 1991, SFRJ je imala nešto više od 23 miliona žitelja, a današnji broj stanovnika unutar istih granica iznosi oko 21 milion. Osim velike emigracije nakon raspada države, tadašnji prognozeri očigledno nisu imali u vidu ni veliki pad nataliteta.

PRODUŽITI ŽIVOT

Foto: Pixabay

Vizionari tog doba mnogo nade su polagali u spoj medicine i tehnologije, koji je čoveka koji ulazi u 21. vek trebalo da pretvori u neku vrstu Ničeovog Übermensch-a. Životni vek od 150 godina, zaustavljanje starenja, veštački organi, te povećanje intelektualnih kapaciteta spajanjem mozga i računara, bili su samo neki od zacrtanih ciljeva na kapiji 21. veka. Međutim, bliska budućnost se pokazala nešto drugačijom. Prosečan ljudski vek od 150 godina ostao je samo san, a globalni prosek je 2015. iznosio samo 71,5 godina, dok je dvehiljadite bio ispod 70 godina.

Uprkos porastu kvaliteta života u većem delu sveta i napretku medicine u poslednjih pola veka, očekivani rezultat nije ni približno postignut, a najbliži tom broju je životni vek Japanki, koji danas iznosi u proseku oko 87 godina. Smatra se da ljudski vek ima ograničenje od oko 120 godina (Hejlfikova granica), što je posledica maksimalnog broja deoba ćelija. Ipak, neki naučnici tvrde drugačije. Džejms Vaupel sa Instituta „Maks Plank“ mišljenja je da ta granica prelazi 120 godina, ali i da je moguće da ona uopšte ne postoji. Takođe, biolog Zigfrid Hekimi sa Univerziteta u Montrealu za „Gardijan“ je rekao da će „prosečan životni vek ljudi biti u stalnom porastu pa će najstarija osoba 2300. godine doživeti sto pedeseti rođendan“.

Doktor Džejms Bedford je krioprezervirao prvu mrtvu osobu 1967. godine i od tada su postojale tendencije da bi ljudi kojima medicina njihovog doba ne može pomoći mogli biti izloženi tretmanu dubokog zamrzavanja. Ideja da se tako očuvana tela „probude iz zimskog sna“ u bliskoj ili dalekoj budućnosti možda zvuči utopijski, ali je ovom procesu već podvrgnuto oko 250 osoba, te se tako ova vizija iz 1969. može na neki način nazvati i dalje živom. Sa druge strane, transplantacija organa je imala svoj bum šezdesetih godina prošlog veka. Prvi pankreas je uspešno presađen 1966, a jetra godinu dana kasnije, pa su ljudi tog doba očekivali da će se 2000. vitalni organi menjati kao rezervni delovi kod automobila. Na početku 2018. možemo reći da je ova prognoza bila ipak preambiciozna, barem u pogledu masovne dostupnosti, i pre svega cene.

NADGRADNJA ČOVEKA

Foto: Flickr

Berni Klark je ime prve osobe kojoj je 1982. godine uspešno ugrađeno veštačko srce koje je kucalo narednih 112 dana. Shodno predviđanjima, 2000. godine je stvorena prva veštačka bešika. Ipak, nju je dobio jedan pas, a prvi čovek tek šest godina kasnije. Prvo veštačko uvo je iz laboratorije izašlo 2013, dok sa većim ili manjim funkcionalnostima ljudi danas mogu imati veštačku jetru, pluća, pankreas i druge organe. Britanac Rej Flin je prvi kome je 2015. ugrađeno bioničko oko – uređaj koji informacije sa kamere smeštene na njegovim naočarima pretvara u električne stimuluse koji putem retine stižu do mozga.

Protetika ekstremiteta je možda otišla najdalje, jer je slučaj Oskara Pistorijusa ušao u anale medicine i sporta. On je 2011. postao prvi osvajač medalje na svetskom prvenstvu u atletici sa obema veštačkim potkolenicama i stopalima. To je izazvalo kontroverze jer mnogi smatraju da bi u budućnosti sportisti sa veštačkim ekstremitetima mogli biti u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare.

Ideje o povezivanju mozga i računara postoje decenijama, ali 2000. godina nije donela čoveka sa mikropocesorom u glavi. Međutim, prošla godina potencijalno može biti značajna u istoriji, jer je započet projekat Neuralink – pionirski poduhvat Ilona Maska sa ciljem razvijanja računarsko-moždanog interfejsa koji bi se koristio kako za tretiranje oštećenja mozga tako i za njegovu „nadrgadnju“.

Sanjar iz 1969. bi danas verovatno bio razočaran jer Sahara i druge pustinje nisu postale cvetne oaze, energija nije besplatna pa čak ni dostupna svima, a sintetička hrana prepuna vitamina ne stiže masovno iz prodajnih objekata na kućnu adresu. Takođe, ne samo da nije pronađen način da se temperatura ne Zemlji kontroliše „ubacivanjem kiseonika u atmosferu“, već su efekti globalnog zagrevanja iz godine u godinu sve izraženiji. Čak ni veštački Mesec koji dodatno obasjava Zemlju takođe nije realizovana ideja. Sa druge strane, promene pola, boje kože i sve vrste plastičnih operacija koje menjaju lični opis iz korena, danas su dostupne. Ostvarilo se čak i predviđanje o biranju pola novorođenčadi, a „čudesni svetlosni zraci“, kako su tada nazivani laseri, zaista su ušli u sve oblasti života.

Tekst: Vasilije Glomazić

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

 

BORBA EROSA I ETOSA U DELIMA BORE STANKOVIĆA…

tamoiovde-logo

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

borba-erosa-i-etosaU Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj destruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Autor: Danica Petrović

Izvor: pismenica

Uvela ruža Bore Stankovića>>

_______________________________________________________________________________

GUBITAK VERE NE VODI GUBITKU MORALA…

tamoiovde-logo

Moralnost nije ukorenjena u religiji i religioznost je manje u vezi sa moralnim vrednostima sada nego što je bila pre trideset godina, kažu istraživači sa Univerziteta u Mančesteru. Na osnovu analize podataka dobijenih u evropskom istraživanju, zaključeno je da gubitak vere ne vodi gubitku morala.

ljudidef

Veza morala sa verom – intrigantna tema za istraživače

Studija dr Ingrid Storm „Moralnost u kontekstu: Višeslojna analiza odnosa između religioznosti i morala u Evropi“ (objavljena u publikaciji Politics and Religion), iznosi da je praktikovanje vere od presudnog značaja za moralnost u većini religioznih zemalja, a danas je manje nego osamdesetih godina prošlog veka u vezi sa moralnim vrednostima.

 „Religioznost je u opadanju u mnogim evropskim zemljama. Svaka nova generacija manje je religiozna od prethodne, tako da me je interesovalo da saznam postoji li razlog da očekujemo pad u moralnosti“, rekla je dr Storm. Njena studija pokazala je da je vera povezana samo sa nekim moralnim vrednostima, i to više u religioznim zemljama i kada ljudi nemaju poverenja u državu.

Evropljani sve liberalniji

Istraživanje je vršeno između 1981. i 2008. godine i obuhvatilo je 48 evropskih zemalja. Ispitanici su pitani koliko često bi opravdali razna sporna ponašanja, koja je dr Storm svrstala u dve dimenzije morala.

Prva dimenzija je razmatrala slučajeve kada pojedinac ide protiv tradicije, na primer, kada opravdava abortus i homoseksualnost. Druga dimenzija morala se više ticala opravdavanja ponašanja koja su u suprotnosti sa zakonom i mogu da naude drugima, kao što su laganje, varanje i krađa.

Dr Storm je zaključila da je u današnje vreme sve više Evropljana spremno da opravda ponašanje koje se protivi tradiciji, ali nisu promenili stavove kada je u pitanju kršenje zakona ili povređivanje ljudi.

Objašnjava da je u Evropi uporedo sa smanjenjem religioznosti došlo do većeg prihvatanja lične autonomije u formiranju stavova o seksualnosti i porodici ‒ svaka generacija je liberalnija od one prethodne. „Suprotno tome“, dodaje, „nismo pronašli dokaze da su moralne vrednosti postale više koristoljubive ili antisocijalne.“

Starije ljude manje vode lični interesi

Studijom je takođe utvrđeno da su u proseku vernici nešto manje koristoljubivi, ali to se u velikoj meri može pripisati njihovom uzrastu. To je zato što je prosečna religiozna osoba starija od prosečne nereligiozne osobe, a manje je verovatno da stariji ljudi nađu opravdanje za vrednosti vođene ličnim interesima.

„Praktikovanje vere od presudnog je značaja za shvatanje morala u većini religioznih zemalja. Da bi verska pravila bila delotvorna trebalo bi da ih potvrdi moralna zajednica koju čine drugi religiozni prijatelji, članovi porodice, društvene i političke institucije“, zaključila je dr Ingrid Storm.

Priredila Tamara Vešković

Izvor: rts.rs28. jan 2017

________________________________________________________________________________

ČOVEK – SUPERPREDATOR ILI BILJOJED…

tamoiovde-logo (1)

Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi? 

Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.

kebabObimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“,  zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.

Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.

Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.

Praistorijski mesožder

predator-300x200

I zubi i instinkti: mali predator

Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.

Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.

Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.

Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.

Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.

U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.

Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.

Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.

Prljavi rat

krava-263x300

Enzim više: biljojed

Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.

Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.

Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.

U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.

O instinktima i građi

Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.

„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.

Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.

Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.

I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.

Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.

Još pitanja

U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…

Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.

Tekst: Marija Vidić

Izvor: elementarium

_________________________________________________________________________________

Da li je čovek po anatomiji biljojed ili mesožder?

Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.

Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.

bol-u-grudima-srcani-udar-600x400„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.

Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.

Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.

Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.

Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.

Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.

„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“

Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.

„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“

Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?

„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“

Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.

Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

GOVOR RUKOPISA…

tamoiovde-logo

RUKOPIS govori mnogo o vašem KARAKTERU ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene PROBLEME

Neverovatno je koliko toga možete saznati o ljudima samo posmatrajući njihov rukopis.

Rukopis-ff-600x397Kao i govor tela, rukopis govori mnogo o vašem karakteru ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene probleme.

Bright Side donosi najdominantnije karakteristike kaligrafije koje definišu vašu ličnost/karakter.

Veličina je bitna

Kada analizirate rukopis, veličina je krucijalna. Ako pišete krupnim slovima, vi ste ekstrovertni. Volite da izlazite, imate samopouzdanja, i vrlo lako uspostavljate kontakt sa drugim ljudima. Nije vam strano da budete u centru pažnje. Ako pišete sićušnim slovima, vrlo verovatno ste introvertnog karaktera. Fokusirani ste, brižni i stidljivi. Uvek vodite računa o detaljima i analizirate ljude pre nego što steknete samopouzdanje i osecaj sigirnosti u njihovom okruženju.

Razmaci između reči i slova

Široki razmaci između reči nagoveštavaju da imate problem poverenja.Skloni ste samotnom životu i izbegavate kontak sa ljudima. Srednje široki razmaci pokazuju da se osecate komotno sa drugim ljudima. Ako radije birate uže razmake u pisanju, moguće da ste nestabilni ili emotivno ili u razmišljanju. Osećate da morate biti u blizini drugih ljudi i ne možete podneti da budete sami.

Prosečni razmaci među slovima naglašavaju vašu samouverenost i individualnost. Slova pisana bliže jedna uz druga pokazuju da se osećate neprijatno sa samim sobom i verovatno imate manjak samopouzdanja.

Zakošenje slova

Ako ne kosite slova, vi ste praktična, logična i balansirana osoba. Imate kontrolu nad vašim emocijama i situacijama u vašem okruženju. Ako, međutim, naginjete slova na desnu stranu, verovatno vas je malo teže kontrolisati i otvoreniji ste prema novim iskustvima. Ali tu je i treća opcija: ako naginjete na levu stranu, verovatno ste više oprezni i plašljivi. Ne volite da budete u centru pažnje ali ste dobri u timskom radu.

Tačkice na slovu i

Tačka na i se čini kao nebitan detalj, ali ćete se impresionirati kada čujete koliko to govori o vama. Ako tačku postavljate visoko, vrlo verovatno imate bujnu maštu. Vi ste uobičajeni sanjar sa glavom u oblacima. Ako koristite kratku crticu, previše ste kritični i obraćate pažnju na sve. Gurate sebe u krajnosti i uvek osećate da možete bolje. Kružić ili neki drugi simbol umesto tačke pokazuje da ste kreativni i često detinjasti. Volite da se igrate i koristite svaku priliku koja vam se otvori da ostavite svoj lični pečat na bilo šta što radite.

Pritisak

Pritisak koji ostavljate na papiru govori o vašoj vitalnosti i unutrašnjoj sigurnosti. Jako utisnuta slova govore o vašoj snazi, visokom samopouzdanju i selosti. Veoma ste posvećeni/odani i uvek gledate napred. Ali ako je pritisak na papir nežan, veće su šanse da ste osetljivi i empatični. Uvek sumnjate u sebe i teško donosite odluke.

 Izvor: vestinet.rs (B92, foto: pixabay)

_________________________________________________________________________________