U poslednje vreme, bojanke za odrasle postaju sve popularnije među kupcima, o čemu svedoči podatak da su na „Amazonu“ među šest od dvadeset najprodavanijih knjiga.
Ova nezaobilazna razonoda za petogodišnjake kod odraslih smanjuje stres, podstiče kreativnost i podseća na manje stresna vremena, piše Hafington post.
Psiholog Antoni Martinez preporučuje bojenje kao tehniku za opuštanje.
„Bojenjem se ‘prebacujemo’ u kreativnije, slobodnije stanje. Aktivnost preporučujem u tihom okruženju, uz neku laganu muziku.
Trebalo bi da se prepustite bojama i linijama“, savetuje Martinez.
Klinički psiholog Ben Mihaelis i autorka najbolje prodavane bojanke za decu, Outside the Lines, Suris Hong, istakli su meditativne prednosti bojenja kod odraslih osoba.
„Bojenje, čiji je cilj poboljšati mentalno zdravlje pojedinca, postoji odavno. Švajcarski psihoanalitičar Karl Jung je, na primer, svojim pacijentima na prelazu u prošli vek nudio bojenje u mandalama kako bi omogućili oslobađanje podsvesnog i time postigli balans procesa u telu i psihi“, podsetio je dr Mihaelis.
U svom pionirskom istraživanju podsvesnog kroz ličnu umetničku izradu, Jung je primetio da se motiv kruga neprestano ponavlja i da odražava unutarašnje stanje.
Poznavajući filozofske spise Indije, nazvao ih je mandalama kako bi opisao crteže krugova koje su napravili on i njegovi pacijenti.
„Danas znamo u kolikoj je meri bojenje mandale korisno i opuštajuće“, kaže dr Mihaelis.
Na tržištu je veliki izbor bojanki za odrasle, od onih s cvetnim mandalama do kreativnih ilustracija, poput onih u Outside the Lines. Izvor:rts.rs
Momčilo Gavrić, sin Alimpija i Jelene, iz sela Trbušnica kod Loznice, rođen je prvog maja 1906. godine. U osmoj godini 1914. postao je kaplar Drinske divizije, sa devet je prešao Albaniju, sa jedanaest unapređen u čin podnarednika, sa dvanaest probijao Solunski front i oslobađao Beograd…
Gavrić na Krfu
Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva.
Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata.
Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.
Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske.
Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.
Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju.
Kaplar Gavrić raportira majoru Tucoviću
Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara.
Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.
Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju?
Momčilo Gavrić 1914. godine
Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće…
Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara.
Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera.
Ranjenik na Solunskom frontu
U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf…
„Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke… Posle mi je bilo žao što sam se probudio…„
Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.
Gavrić na školovanju u Britaniji
Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku – kao artiljerac.
Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države.
Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.
Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: „Gde je kaplar Gavrić?“
Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike.
Momčilo Gavrić sa suprugom i sinovima
Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova.
Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju.
Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: „Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić.“
Šta je Šel Silverstin hteo da poruči i na koga je mislio pišući o drvetu i dečaku, i da li je izdanje namenio deci ili odraslima
„Dobro drvo” (The Giving Tree)priča o drvetu koje nesebično daje i o dečaku sa neiscrpnom listom želja, koja ove godine slavi pola veka od objavljivanja, našla se u gotovo svim izborima za najbolju dečju knjigu, ali je istovremeno i nezaobilazni naslov na listama najmanje omiljene literature.
Izdanje koje je do sada štampano u 8,5 miliona primeraka širom sveta i prevedeno na brojne jezike, ne prestaje da intrigira čitaoce i izaziva sasvim suprotstavljene reakcije.
Šta je pisac Šel Silverstin (1930–1999) hteo da poruči knjigom napisanom u manje od 650 reči, koju je svojom rukom i ilustrovao, na koga je mislio pišući o odnosu dečaka i drveta i kome je zapravo namenio ovo izdanje – deci ili odraslima – pitanja su na koja daju odgovor, svako na drugačiji način, brojna tumačenja njenog sadržaja.
O višesmislenosti „Dobrog drveta” govori i reakcija izdavača kada im je Silverstin odneo rukopis. Nekoliko njih ga je odbilo pod izgovorom da je knjiga previše tužna da bi bila namenjena deci, a suviše jednostavna da bi je čitali odrasli. Zato je prvo izdanje objavljeno u samo 7.000 primeraka. U to vreme Silverstin je radio za magazin „Plejboj”, gde je objavljivao ilustracije i putopisne reportaže.
Kasnije je često bio u situaciji da brani knjigu, što mu je oduzimalo energiju, pa bi tada govorio da je to samo odnos između dvoje ljudi gde jedan daje, a drugi uzima.
Kada su ga jednom, po ko zna koji put pitali da objasni pravi smisao knjige, cinično je odgovorio da je to priča o dečaku i drvetu.
Da li je „Dobro drvo” najdvosmislenija knjiga objavljena u poslednjih 50 godina?
Dečak je najpre svakodnevno dolazio u posetu drvetu, jeo njegove plodove, ali kako je postajao stariji, bio je i sve zahtevniji, a drvo mu se nesebično davalo dok od njega nije ostao samo panj.
Kritičari u tome vide priču o sebičnosti, narcisoidnosti, jer u opisanom odnosu nedostaje ravnoteža: dečak ni na koji način nije pokazao zahvalnost drvetu zbog onoga što je od njega dobio.
Pojedini čitaoci u raspravama navode da nikada ovu knjigu ne bi čitali svojoj deci, jer deluje loše na njihovu nezrelu ličnost: kraj je mogao da bude srećniji samo da je drvo znalo da postavi granice.
Za one koji vide ovu knjigu kao dirljiv i sentimentalni prikaz bezuslovne ljubavi roditelja prema deci, poruka kritičara jeste da taj model roditeljstva nije dobar. A. M. Izvor:politika.rs
Devedesetsedmogodišnja baka najstariji radio voditelj
Devedesetsedmogodišnja Peruanka Maruha Venegas zvanično je najstariji radio voditelj u svetu, a njena emisija za decu „Radio klub za decu“ emituje se punih 68 godina.
Venegasova je bila najavljivačica muzičkog programa, a onda je 18. decembra 1944. godine dobila priliku da vodi svoju radijsku emisiju. Emisija je ubrzo stekla popularnost, a 50-ih godina prošlog veka u njoj su gostovali vodeći peruanski pevači i izvođači.
Baka Venegas, koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao najstariji radio-voditelj, i dalje svake subote vodi svoju polučasovnu emisiju. Zbog duboke starosti ona emisiju vodi telefonski iz svoje kuće i to radi besplatno već nekoliko decenija.
Ona i dalje sama priprema svoju emisiju koja ima blok priče, muzički deo, savet za decu i komentar.
Venegasova kaže da joj je još mama rekla da ne treba da naplaćuje emisije jer se one prave za decu i bolesne.
„Nekadašnja deca danas su odrasli ljudi. Oni su oženjeni, neki imaju i unuke. Oni su i moja najvernija publika. Mnogi od njih sada sede uz radio sa svojim unucima i slušaju emisiju“, rekla je u intervju za AP Maruha Venegas.
Baka Venegas nikada se nije udavala i živi vrlo skromno sa penzijom od 870 dolara mesečno. Ta penzija nije dovoljna za život, pošto od tog novca izdržava i svoju 89-godišnju sestru. Pošto su obe stare, mora od tog novca da plaća dvoje ljudi koji brinu o njima, zbog čega je morala da proda jedan sprat svoje kuće.
Zbog dijabetesa izgubila je vid na jednom oku, ali i pored svega kaže da je po prirodi optimista.
Ova nezaobilazna razonoda za petogodišnjake kod odraslih smanjuje stres, podstiče kreativnost i podseća na manje stresna vremena, piše Hafington post.
Klinički psiholog Ben Mihaelis i autorka najbolje prodavane bojanke za decu, Outside the Lines, Suris Hong, istakli su meditativne prednosti bojenja kod odraslih osoba.
Poznavajući filozofske spise Indije, nazvao ih je mandalama kako bi opisao crteže krugova koje su napravili on i njegovi pacijenti.
TAMOiOVDE 