PREMINUO VLADETA JEROTIĆ…

tamoiovde-logo

Zadužbina Vladete Jerotića saopštava da je jutros u Beogradu, u svojoj 95. godini, preminuo njen osnivač, akademik Vladeta Jerotić.

Izvor: facebook.com

____________________________________________________________________________________

 


Ovako je govorio veliki Vladeta Jerotić: Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali

Vladeta Jerotić pitkim rečima govorio je i o najtežim psihološkim i društvenim problemima

Printskrin: Youtube/Телевизија Храм

Vladeta Jerotić bio je cenjeni psihijatar, psihoterapeut, ali i književnik i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jutros je preminuo u 95. godini života u svom rodnom Beogradu.

Bio je veoma popularan i u javnosti, jer je prijemčivo govorio o vrlo ozbiljnim temama.

– Otkud to… božja milost, genetika i lični trud. Uvek nastojim da govorim jednostavnim jezikom. Jednostavnim! Treba stići dotle. Raditi na tome. Kao mlad pisao sam dnevnik, to je značilo dosta za  upoznavanje sebe samog -govorio je Jerotić.

Printskrin: Youtube/Телевизија Храм

Rođen je u Beogradu 1924. godine, a tu je završio školu i gimnaziju. Na Medicinskom fakultetu specijalizirao je neuropsihijatriju, a potom u inostranstvu i psihoterapiju. Bio je i profesor po pozivu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a predavao je pastirsku psihologiju i medicinu.

Gdegod da je gostovao, sale su bile prepune, a nagrade koje je dobi ne mogu se nabrojati: U poslednje vreme to su: „Narodni učitelj“, „Velika povelja Brankovog kola“ i nagrada za životno delo „Dositej Obradović“. Dobio je i Orden Svetog Save I stepena, nagrade „Isidora Sekulić“, „Laza Kostić“, „Đorđe Jovanović“…

Bio je rado viđen gost i u TV programima, a gledaoci su pomno pratili njegove pouke.

„Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami.“

„Deca ne učvršćuju brak. Tamo gde je dobar brak može postati još bolji sa decom. Tamo gde nije dobar, postaje još gori. Stabilni brakovi su stabilni bez obzira na to koliko dece ima. Znači, dete je upravo onakvo kakav je brak.“

Printskrin: Youtube/AgapeShow

„Ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za  sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline“.

„Duhovnost nije kao žvakaća guma koja ostaje godinama u ustima, već je najlepša poslastica koja se mora progutati da bi iznutra delovala.“

„Čovek je zadovoljan i naslađuje se kada ga neko voli, ali je radostan kada on voli. Ljubav i radost svakako su čovekove osobine i doživljaji koji ga čine najvećom snagom prirode.“

„Ne voli Srbin da plače. Ne treba veštački plakati, kad vam se plače – plačite. Naučite malo, neka bude i žena tu pored vas, da zna i ona da može i muškarac da plače. Nije on zbog toga slabiji. Naprotiv, hrišćanski gledajući je JAČI.“

Izvor: Telegraf.rs / 4. septembar 2018.

_______________________________________________________________________________________

 

 

HAJDEGEROVO BIĆE I VREME…

tamoiovde-logo

Biće i vreme je projekat koji je Hajdeger započeo sa idejom da osnaži ontologiju. Dakle, hteo da pokrene pitanje o biću, za koje se smatralo da je zapostavljeno. Nažalost, Biće i vreme Hajdeger nije stigao da završi.

heidegger-cropSvakako, mnogo pitanja je otvoreno i u onome što je zvanično publikovano. Hajdeger određuje smisao bića kroz bavljenje ontologijom. (Ontologija je nauka o bivstvujućem kao bivstvujućem, tj. nauka o biću svega postojećeg). 

Biće je u osnovi svega kada govorimo o bilo čemu za šta tvrdimo da postoji. Onda je ispitivanje smisla bića jedan fundamentalni korak u ispitivanju stvarnosti.

Jedino čovek može postaviti pitanje o smislu bića.

Kada govorimo o suštini ma koje stvari, onda govorimo o načinu njenog postojanja. Mora se napraviti i bitna razlika- predmeti postoje na jedan način, a čovek na drugi način. Dakle, moramo napraviti ovu bitnu ontološku razliku kad govorimo o postojanju. Da bismo razumeli pitanje o smislu bića uopšte (Sein), moramo najpre ispitati smisao ljudskog bića (Da-Sein) ili tubivstvovanje.

Osnovne oblike ljudske egzistencije Hajdeger naziva egzistencijalima. Egzistencijale čine biće u svetu, osećanje, govor, razumevanje, fakticitet i briga. Reč fakticitet možemo najpribližnije odrediti rečima – svakodnevni život. Mada, daleko od toga da su stvari tako jednostavne za objašnjenje. U svakom slučaju Hajdeger je izraze Dasein i Existenz vezao isključivo za čoveka i ujedno ih je međusobno tesno vezao, ali ne i u potpunosti poistovetio.

digne-meller-marcovicz-the-philosopher-martin-heidegger

           Bit tubivstvovanja je u njegovoj egzistenciji

       Das Wesen des Daseins liegt in seiner Existenz

Dakle, Tubivstvovanje je u Sein und Zeit-u naziv za ono bivstvujuće koje smo mi sami a obično ga nazivamo čovekom (der Mensch). Jedna od bivstvovnih određenosti tubivstvovanja jeste razumevanje bivstvovanja.

Šta će biti s čovekom? Kako otkriti smisao prave tj. autentične egzistencije?

Uobičajeno je da se čovek ophodi u svakodnevnici takoda je zapravo svako od nas jedna anonimna osoba, prosečna, čak i nesvesna svog propadanja u svetu koji nas okružuje. Ali zašto čovek pada u to neautentično bivstovanje? Najpre zato što beži od odgovornosti prema sebi, onda zato što i nije spreman za slobodu, a samim tim i za najizvesniju stvar, a to je smrt.

Najbanalnije rečeno, čovek neće da prihvati svoju autentičnost jer se plaši smrti. Ako hoćemo da autentično bivstvujemo, onda moramo prihvatiti smrt kao nešto što je najličnije, najdublje, najvlastitije. Ako je ona baš to što je navedeno, onda je ona u osnovi ljudskog određenja. Zato će Hajdeger reći da je čovek biće koje bivstvuje ka smrti, ili koje je okrenuto smrti.

143Tek kada smo uočili smrt kao mogućnost mi smo se osvestili da smo slobodna konačna bića koja egzistiraju u vremenu. Kroz vreme čovek razume sopstveno bivstvovanje.

Napomena: Nastavak ovih ‘filozofskih skica’ je napravljen na osnovu iščitavanja zagrebačkog izdanja Hajdegerove knjige Bitak i vreme. Svrha ovog teksta nije da razumete Hajdegera, za to je potreban daleko veći napor, ali neka ovo bude samo putokaz za obraćanje pažnje na neke pojmove koje Hajdeger koristi, a važni su za razumevanje Bića i vremena kako je knjiga prevedna kod nas.

Ontologija ne proučava neko posebno područje bivstvujućeg ni opšta svojstva svega bivstvujućeg. Njen predmet je bivstvovanje bivstvujućeg. Ona razgraničava bivstvovanje (das Sein) od bivstvujućeg ( das Seiende). Ona otkriva smisao bivstovanja. Hajdeger analizira bivstvovanje u svetu (das In-der-Welt-sein) kao osnovnu odliku tubivstvovanja i otkriva brigu (die Sorge) kao bivstvovanje tubivstvovanja.

U analitici tubivstvovanja Hajdeger zasniva pojam autentičnosti preko pojma uvek-mojosti (Jemeingkeit) koji je jedan od najspecifičnije njegovih pojmova. Kako Hajdeger uvodi ovaj pojam? Tako što piše da smo bivstvujuće, čija je analiza zadatak, uvek mi sami. Bivstvovanje toga bivstvujućeg je uvek moje. U bivstvovanju tog bivstvujućeg odnosi se ovo samo prema svom bivstvovanju. Kao bivstvujuće tog bivstvovanja ono je prepušteno svom vlastitom bivstvovanju. Bivstvovanje o kojem se tom bivstvujućem radi u njegovom bivstvovanju jeste uvek moje. Oslovljavanje tubivstvovanja mora prema karakteru uvek mojosti tog bivstvujućeg uvek suiskazati ličnu zamenicu: Ja jesam, ti jesi.

Znači li ova teza da je tubivstvovanje uvek samo moje, a nikada tvoje ili njegovo ili njihovo? Znači li to da Hajdeger zastupa radikalni subjektivizam tj. solipsizam?

To može biti u prvi mah utisak. Međutim, Hajdeger kaže da se o tubivstvovanju i to upravo u skladu sa njegovim karakterom uvek mojostimora suizreći lična zamenica, te kao primer navodi dve takve zamenice: ja i ti. Ne znači li to da tubivstvovanje može biti ne samo moje, nego i tvoje? Nabrajajući lične zamenice Hajdeger je stao kod ti. Ali ako prihvatimo da tubivstvovanje može biti moje i tvoje onda može biti i naše. Ključno je shvatiti da je tubivstvovanje uvek bivstvujuće koje sam uvek ja sam.Bivstvovanje je uvek moje.

heideggerUvek mojost tubivstvovanja prema ovome znači da je tubivstvovanje uvek neko ja.

Prva čovekova neposredna suština je u tome što bivstvuje u svetu. Ali svet nije u ovom izrazu neka spoljnja priroda nezavisna od čoveka, nego konstitutivni moment čovekove fundamentalne strukture.

Tri su načina da se bude ono Tu. To su tri konstitutivna načina u-bivstvovanja (U-bivstvovanje Hajdeger principijelno razlikuje od bivstvovanja – u! Određenje koje karakteriše ovo drugo bivstvovanje jeste u stvari da je to bivstvujuće koje ne bivstvuje na način tubivstvovanja.)

Ta tri načina su: nastrojenost, razumevanje i govor. Nastrojenost i razumevanje jednako su izvorno određeni govorom.

U jednom delu Hajdeger analizira tri modusa neautentičnog u-bivstvovanja:govorkanje, znatiželju i dvosmislenost.

Nikad nije dat neki izolovani ja bez drugih. Svet nije nikad samo moj nego ga uvek delim sa drugima. Svet tubivstvovnja je su-svet. U –bivstvovanje je su –bivstvovanje s drugima. Unutarsvetsko bivstvovanje po sebi je su – tubivstvovanje.

Briga i smrt

Put od bivstvovanja u svetu do brige vodi preko teskobe koju Hajdeger shvata kao temeljnu nastrojenost i kao odlikovanu razotkrivenost tubivstvovanja. Osnova je to da je briga kao bivstvovanje tubivstvovanja fundamentalniji pojam od teskobe.

Hajdegerova briga nikako nije psihološko stanje nego jedna egzistencijalno-ontološka struktura. Tu strukturu on izražava rečima: Biti –već –ispred-sebe-u-svetu kao bivstvovanje-pri (unutarsvetski susrećućem bivstvujućem).

heidegger1Put od BRIGE do VREMENITOSTI vodi preko SMRTI. Čovek nije samo bivstvovanje u svetu i briga nego i bivstvovanje ka smrti. Svakodnevno bivstvovanje ka smrti predstavlja stalno bežanje pred njom. Ovo svakodnevno PROPADAJUĆE IZMICANJE pred smrću ujedno je neautentično bivstvovanje ka smrti. Ali neautentičnost ima za temelj moguću autentičnost. Neautentičnost označava jedan način bivstvovanja u koji se tubivstvonje može pomeriti.

Autentično bivstvovanje ka smrti takođe je jedna egzistencijalna  mogućnost tubivstvovanja. Autentično bivstvovanje ka smrti je bivstvovnje ka smrti kao mogućnosti autentične egzistencije. Pravo shvaćena smrt je čovekova najvlastitija neprenosna nesavladiva izvesna i neodređena mogućnost.

Autentično bivstvovanje ka smrti znači preuzimanje te mogućnosti, ono je strastvena sloboda KA SMRTI. To je odlučnost ka smrti! Da li će neki čovek bivstvovati autentično ili neautentično zavisi od njegovih ličnih napora i odluka.

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

VODIČ ZA SREĆU…

tamoiovde-logo

Oni su NAJSREĆNIJI narod na svetu, a evo i ZAŠTO

Kralj i kraljica Butana

Kralj i kraljica Butana

 Ne tako davno, potpuno nepredviđeno, osetio je uznemirujuće simptome: gubitak daha, vrtoglavicu, utrnulost u šakama i stopalima.
U prvi mah je pomislio da je doživeo infarkt, ili da će poludeti. Možda i jedno i drugo.
Zbog toga je otišao lekaru, koji je uradio nekoliko testova i ustanovio…
 

“Ništa”, rekao mu je Ura.

I pre nego što je novinar uspeo da završi rečenicu, Ura je znao da su mu strahovi bili neosnovani. Neće umreti, barem ne tako brzo kao što je pomislio. Bio je to napad panike.

„Ovo će te izlečiti“

Novinar nije razumeo: “Zašto baš sada, kada mi je neoubičajeno dobro u životu?”

Foto: Profimedia

“Moraš da razmišljaš o smrti pet minuta svaki dan”, rekao mu je Ura. “To će te izlečiti”.

“Molim?”, upitao je novinar zbunjeno.

“Upravo tako, taj strah od smrti, strah da ćemo umreti pre nego što ostvarimo ono što želimo ili vidimo decu kako rastu. To je ono što ti stvara probleme”, odgovorio mu je Ura.

“Ali, zašto bih razmišljao o nečemu tako depresivnom?”

“Bogati ljudi na Zapadu u životu nisu dotakli mrtvo telo, sveže rane, trulež. U tome je problem. To je ljudsko stanje. Moramo biti pripremljeni za trenutak kada ćemo prestati da postojimo.”

„Bruto domaća sreća“

Mala kraljevina u Himalajima najpoznatija je po svojoj inovativnoj politici “bruto domaće sreće”. To je zemlja u kojoj vlada zadovoljstvo i u kojoj je tugi zabranjen pristup. Butan je zaista posebno mesto, baš kao i Ura, direktor Centra za studije Butana. Ta posebnost, međutim, ima različite nijanse i nije tako vedra kao slika o usnulom raju kakvu smo skloni da projektujemo nju.

Foto: Profimedia

U kulturi Butana od ljudi se očekuje da čak pet puta dnevno razmišljaju o smrti. Neobično za bilo koju zemlju, a naročito za onu koja se smatra sinonimom sreće.
Da li je zapravo reč o zemlji mraka i očaja?

Ne baš. Novija istraživanja navode na zaključak da Butanci s razlogom tako često govore o smrti.

Šta je pokazalo istraživanje

U studiji sprovedenoj 2007. psiholozi Nejtan Deval i Roj Baumajster podelili su studente u dve grupe. Jednima su rekli da razmišljaju o neprijatnoj poseti zubaru, a drugoj o sopstvenoj smrti. Studentima je, nakon toga, rečeno da završe reči, kao što je “rad…”.

Ispostavilo se da je grupa koja je razmišljala o smrti češće konstruisala pozitivne reči, kao što je “radost”. Na osnovu toga, naučnici su zaključili da je “smrt psihološki zastrašujuća činjenica, ali kada ljudi razmišljaju o njoj, automatski se aktivira sistem koji traga za srećnim mislima”.

Ništa od toga ne bi iznenadilo Uru, niti bilo kog drugog Butanca. Oni prihvataju činjenicu da je smrt deo života, sviđalo se to njima ili ne, a ignorisanje ove suštinske istine ima teške psihološke posledice.

Foto: Profimedia

Linda Liming, autor knjige: “Vodič za sreću: Šta sam naučila u Butanu o životu, ljubavi i buđenju”, to takođe zna.
“Shvatila sam da me razmišljanuje o smrti ne čini depresivnom, već doprinosi da postanem svesna trenutka i vidim stvari koje obično ne vidim”, napisala je ona.
“Moj najbolji savet je uradite to. Razmišljajte nekoliko puta dnevno o nezamislivom, o onome što vas vas plaši.”

„Bolje od svakog antidepresiva“

Za razliku od većine Zapadnjaka, Butanci ne odvajaju smrt od života. Smrt i slike smrti prisutne su svuda, naročito u budističkoj ikonografiji, gde ćete naći živopisne, jezive ilustracije. Niko, pa čak ni deca, nije zaštićen od tih slika, ili ritualnih plesova koji prikazuju smrt.

Kada neko umre, nastupa 49-dnevna žalost, tokom koje se sprovode složeni, pažljivo osmišljeni rituali. “To je bolje od svakog antidepresiva”, kaže butanski glumac Tševang Dendup.

Foto: Profimedia

Jedan od razloga zašto Butanci toliko često razmišljaju o smrti jeste i činjenica da ih ona vreba na sve strane.
Ljudi stradaju na opasnim, krivudavim putevima, od napada medveda, otrovnih pečuraka ili ekstremnih temperatura.
Drugi razlog je u budizmu i verovanju u reinkarnaciju. Kada znate da ćete imati još jednu šansu, manje ćete se plašiti kraja ovog života. Budisti kažu da umiranje ne bi trebalo više da vas plaši od odbacivanja stare odeće.

To, međutim, ne znači da ovi ljudi ne osećaju strah i tugu. Razlika je u tome što oni ne beže od tih osećanja. “Mi na Zapadu se plašimo tuge, u Butanu je prihvataju. Ona je deo života”, kaže Linda Liming.

bbc.com / M. A. | 28. 03. 2016

Izvor:blic.rs

______________________________________________________

ŽIVOT U SREDNJEM VEKU NA FRESKAMA…

tamoiovde-logo

Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.

23-Isterivanje-trgovaca-iz-hrama-Sv.-NikitaUprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.

Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.

Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.

Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.

Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.

Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.

Pismenost  je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.

Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.

Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.

Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.

Izvor: narodnimuzej.rs


FotoGalerija



 

CVEĆE ZLA…

tamoiovde-logo

Cveće zla

Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal). Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu.

220px-Charles_BaudelairePesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“.

Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“.

Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu.

Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“.

Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”.

Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (Cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi.

Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”.

Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda … ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj.


Filozofija

Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema.

Ljubav

„Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.”

Brak

„Nesposobna da uguši ljubav, cpkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.”

Umetnik

„Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub… Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.”

„Stil je karakter.”

Užitak

„Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu – i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.”

Politika

„Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija … Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.”

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

___________________________________________________________________________________

Obožavam te

Obožavam te kao nebo noću,
O posudo tuge, tu tvoju mirnoću

Ljubim te sve više što mi bežiš dalje
Čak i kada mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k’o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je mila u očaju slepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lepom.


Francuski književnik Šarl Bodler rođen je na današnji dan 1821. godine.

Šarl Bodler bio je francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma.

„Cveće zla“, remek delo Šarla Bodlera, prvi put objavljeno je 1857. godine, predstavljalo je prekretnicu u istoriji ne samo francuske vec i svetske poezije i izvršilo je ogroman uticaj na generacije pesnika.

O snazi i dometu tog uticaja govore reci pesnika koji sebe smatraju njegovim duhovnim potomstvom. „Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog„, rekao je Artur Rembo.

Duboka originalnost Šarla Bodlera je po mom mišljenju u tome što on na snažan i suštinski nacin predstavlja modernog coveka“, govorio je Pol Verlen.

Zbirka „Cveće zla“ nije samo tako visoko cenjena od strane značajnih pesnika počev od kraja XIX veka, već je imala i još uvek ima izuzetan prijem i kod čitalaca, a to je, u svetskim okvirima, najčešće prevodeno i najviše objavljivano poetsko delo.

Izvor:rts.rs/


 

Veze

Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.


Biografija Šarla Bodlera

rodjen 9. april 1821 Pariz

sarl-bodlerŠarl Bodler je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma, pesnik koji je otvorio put ka modernoj književnosti.

Bodler je rođen je u Parizu, otac mu je umro kada je imao samo 6 godina. Ostaje sa majkom koja se preudala, što ga je jako pogodilo i odlučuje da napusti dom. Odlazi u kraljevski internat, a zatim u gimnaziju Luj Veliki.

Već sa 18 godina, Šarl Bodler piše prve pesme i posećuje boemska mesta. I sam je počeo da živi kao boem, putovao je. Posebno su mu se dopala ostrva Mauricijus i Reunion zbog njihove egzotičnosti.

Po povratku u Pariz, Šarl Bodler se zaljubljuje u jednu mulatkinju i ona mu postaje ljubavnica. Bodler je nemilice trošio novac nasleđen od oca, zapao je u dugove, pa čak i pokušao da izvrši samoubistvo. Počeo je da piše pesme i da prevodi priče Edgara Poa da bi otplatio dugove.

Svoje najpoznatije delo, zbirku pesama Cveće zla (Les Fleurs du mal), Bodler je objavio je 1857. godine. Zbirka je šokirala javnost jer govori otvoreno o porocima, posebno onim seksualnim. Što se tiče strukture samog dela, pesme su raspoređene po podnaslovima i svaki deo govori o nekom poroku. Prvi deo se naziva Splin i Ideal jer oslikava dosadu, nezadovoljstvo, agoniju.

Drugi deo su Pariske slike, ili život u Parizu koji vode najjadniji ljudi. Treći deo se zove Vino i govori o zloupotrebi alkohola, droge i telesnih zadovoljstava. Revolt, posle svega gore navedenog. Čovek okreće leđa Bogu i poštuje satanu. Poslednji deo je Smrt.

Najpoznatije pesme iz ove zbirke su Veze i Albatros. Zbirku pesama Cveće zla, Bodler je pripremao čitavih 10 godina, da bi je konačno izdao iste godine kada i Gustav Flober roman ”Gospođa Bovari”.

Oba ova dela završila su na sudu, pod optužbom da se u njima prikazuju lascivne i nemoralne scene.

Šarl Bodler je optužen za uvredu verskog i javnog morala, kažnjen je sa 300 funti, a šest pesama iz zbirke proglašeno je zabranjenim (Leta, Nakit…).

Osim poezije i pesama u prozi Splin Pariza (Le Spleen de Paris), Bodler je bio kritičar i esejista. Prevodio je prozu Edgara Alana Poa i objavio dve knjige njegovih priča.

Godine 1859 zdravstveno stanje Bodlera biva ozbiljnije narušeno, uglavnom kao posledica lošeg stila života i kontinuiranog korišćenja opijuma. U isto vreme upada i u finansijske probleme zbog mnogobrojnih dugova, zbog čega 1864 godine odlazi u Belgiju, u nadi da će uspeti da zaradi dovoljno novca, što mu nije pošlo za rukom.

Već 1866 godine doživljava jak moždani udar, nakon čega ostaje paralizovan, te prebačen u jednu parisku bolnicu, u veoma lošem fizičkom i psihičkom stanju. Nakon jenogodišnje agonije, Šarl Bodler je preminuo 31. avgusta 1867 godine u svojoj 46-oj godini.

Mnoga njegova dela objavljena su tek nakon njegove smrti. Šarl Bodler zauzima u francuskoj poeziji mesto prvog pesnika čija je poezija izvršila snažan prodor u druge evropske književnosti i uticala na dalje tokove evropske poezije. U svoje vreme nepravedno zapostavljena, Bodlerova poezija je nekoliko decenija kasnije doživela opšte priznanje, postala je uzor i inspiracija, na njenim temeljima je postavljena poetika simbolizma, najsnažnijeg i najprodornijeg književnog pravca evropske moderne.

Lepota

Cveće zla XVII

Ko san kamena, smrtni! Ja sam puna čari,

a grudi, što svakog zanose na svetu,

stvorene su da bi nadahle poetu

ljubavlju večnijom i nemljom od tvari.

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

nikad se ne smejem i nikad ne plačem.

Pesnici, uz moje oblike goleme,

što ih podsećaju na kipove gorde,

u učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

 

Nakit

Cveće zla XXIa

Znajući moj ukus, draga beše gola:

Imala je samo nakit, čije svojstvo

činjaše da blista, presrećna i hola

ko robinja pala u Mavarsko ropstvo.

Kad se sjaj metala i kamenja spari

pospe se posprdan, živi zveket, u kom

ja uživam ludo, jer volim sve stvari

u kojima svetlost meša se sa zvukom.

Predana voljenju, sa divana, gore

smeškala se meni, prateći provalu

ljubavi, što nalik na duboko more,

dizala se, blago, uz strmu obalu.

Ko ukroćen tigar gledala me, lene

pokrete praveći, menjajući poze

a čednost i pohota, ujedinjene

činile su ljupkim sve metamorfoze.

Butine i ruke, bedra, kao beli

labudovi kada klizeći isplove,

pred mojim su mirnim očima lebdeli,

a trbuh i dojke, grozd loze vinove,

Anđeoski mazne, išle su na mene

da mi smute dušu, ponište joj spokoj,

i da je otrgnu od kristalne stene

gde je samovala u tišini krotkoj.

Spojiše se videh, prvi put tog časa

bedra Antiope* i dečačka bista,

da istaknu kosti karličnog pojasa,

da na tamnoj koži premaz joj zablista!

A kako se lampa gasila, to grumen

vatre kroz sobu je širio snop šara,

sa svakim izdahom bacajući rumen

mlaz krvi na kožu boje ćilibara.

Antiopa – amazonska kraljica

Izvor: poezijanoci.com


Priredio: Bora*S

POGUBLJENJE SLONICE MERI…

tamoiovde-logo

Slon koji je osuđen na smrt vešanjem

Meri „Ubica“ bila je azijska slonica teška pet tona u vlasništvu svetski poznatog cirkusa „Sparks šous“. Šta je jedna od omiljenih cirkuskih atrakcija skrivila da bi postala prvi slon osuđen na vešanje?

images-2015-05-600450_slonicameri_990977168

Foto: Wikimedia Commons

Njen pad počeo je kada je ubila pomoćnog dresera slonova koji nije imao iskustva u radu s ovim životinjama. Taj radnik zvao se Red Eldridž, koji je pre angažovanja uglavnom bio skitnica.

Kako i zašto je tačno Meri ubila Eldridža donekle je predmet debate budući da je priča tokom godina imala više verzija.

Međutim, postoji jedno svedočanstvo koje je nastalo tik nakon nesreće, pa se smatra najverovatnijim.

Očevidac V. H. Kolman izjavio je: „U to vreme je postojao veliki jarak koji se protezao Centralnom ulicom… i tamo bi slali dečake da jašu slonove…

Bilo je tada, mislim, oko sedam ili osam slonova… i oni su išli da ih okupaju, a na putu nazad svaki dečak je imao mali štap sa oštricom ili kukom na kraju štapa…

Jedan veliki stari slon posegao je da uzme koru lubenice, skoro polovinu lubenice koju neko nije pojeo, a koja je ležala tek tako dole. Tada ga je dečak zgrabio kukom za uvo. Slon se odvojio od lubenice i zatrubio dok je surlu obmotao oko struka dečaka… tada ga je bacio na jedan štand sa pićem razvaljujući ceo štand. Kada je dečak pao na zemlju slon je samo prišao i nogom stao na njegovu glavu… krv i mozak i sve ostalo samo je iscurelo na ulicu.“

Mala grupa prolaznika bila je zgrožena prizorom i brzo se skupila pobesnela rulja koja, ipak, nije imala snage da ubije slona. Pokušali su čak i da je ustrele, ali meci nisu imali efekta. Postavilo se pitanje šta raditi sa slonom. Vlasnik cirkusa Čarli Sparks nije želeo da ubije slonicu, pošto su on i njegova žena Edi bili ljubitelji životinja i Meri im je bila naročito draga. Pored toga što je Meri bila prvi slon kojeg je Čarli dobio i uz kojeg je izgradio ceo svoj cirkus, ona je vredela 20.000 dolara u to vreme (današnjih 400.000 dolara).

Ipak, bilo je veoma verovatno da mu grad neće dozvoliti da cirkus nastavi s radom ukoliko ostane odan svojoj prijateljici Meri.

Građani su zahtevali da slonica bude ubijena, tako da je Sparks na kraju popustio. Međutim, kako ubiti slona od pet tona, bez rizikovanja sopstvenog života ili onih koji pokušavaju da je ubiju? Streljanje je isključeno budući da u čitavom regionu nije bilo dovoljno jake puške koja bi osigurala da slonica bude ubijena dovoljno brzo. Drugi predlog bilo je ubistvo strujom. Tomas Edison je izveo čuveno pogubljenje slona Topsija električnom strujom, kako bi pokazao koliko je opasna naizmenična struja. Problem s tom metodom bio je što navodno nije bilo odgovarajuće lokacije u gradu sa dovoljno struje za puštanje kroz slonicu.

Konačno su došli do rešenja da obese slonicu pomoću industrijskog krana koji je služio za dizanje vagona.

Dana 13. septembra 1916. godine, nekoliko hiljada ljudi okupilo se da prisustvuje pogubljenju. Meri je dovedena i okovana za prugu. Potom je počeo da se diže lanac oko njenog vrata i slonica je polako podignuta. U žurbi su zaboravili da oslobode lanac s njene noge.

Vejd Embrouz, očevidac, kaže da je mogao da čuje kako joj pucaju ligamenti i tetive u nozi dok su je dizali. Nakon izvesnog vremena, lanac oko njenog vrata je pukao i slonica je pala, pri čemu je polomila kuk.

Meri je potom ležala dok su joj obavijali deblji lanac i ovog puta su se setili da joj uklone lanac oko noge. Potom su je obesili i za nekoliko minuta, Meri je bila mrtva, mada su je ostavili da visi oko pola sata čisto da bi bili sigurni.

Nedaleko od ovog mesta iskopali su joj raku, gde i danas leže njeni ostaci.
Izvor: nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________

Saznajte: tamoiovde/I SLONOVI TO ZNAJU