LEPOTICA UMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

TamoiOvde-Eliot-crnoibeloNikada nije prekasno da postanete osoba kakva ste mogli da budete„, zapisala je Džordž Eliot (Meri En Evans), engleska književnica, koja je rođena na današnji dan, 22. novembra 1819. godine.

Bora*S

_____________________________________________________________________

Život je bajka – Džordž Eliot (Meri En Evans)

LEPOTICA UMA

Ako je ove redove ispisao muškarac, verujem da je to jedini muškarac otkako je sveta i veka koji je u potpunosti ovladao ženskim umom”, napisao je Čarls Dikens kad je pročitao knjigu Džordža Eliota.

TamoiOvde-03-01Da od početka ne bude nikakve zabune: Džordž Eliot, pisac romana „Vodenica na Flosi”, bila je – žena.–

Doduše, ime koje je kao već zrela osoba uzela, bilo je nedvosmisleno muško. Istini za volju, Džordž nije nosila muška odela kao što je to često činila francuska književnica Žorž Sand, ali je po svoj prilici ostala duboko uverena da žena pisac bolje prolazi kod izdavača i čitalaca pod velom muškog imena.

Dakle, Džordž Eliot rođena je kao Meri En Evans, 22. novembra 1819. godine u Vorikširu, u Engleskoj. Bila je najmlađe dete Roberta Evansa, šumara, a potom upravnika imanja Vuton Hol. Kristina Pirson, Merina majka, bila je Robertova druga žena. Meri En imala je stariju sestru Kristinu, brata Isaka i polubraću Frančeska i Roberta.

U sedamnaestoj godini Meri En ostala je bez majke i postala glavna domaćica u očevoj kući. Sve obaveze prihvatala je bez pogovora. Bila je veoma pobožna…

Prevodilac, novinar, pisac

Ocu Robertu ipak je bilo stalo da mu kćerke budu obrazovane. I Meri En i Kristina pohađale su škole za devojke. Ubrzo je svima bilo jasno da je gospođica Evans veoma obdarena i da joj pisanje ide od ruke. Posebno je zanimala filozofija. Sa zadovoljstvom je čitala dela nemačkih i francuskih filozofa. Počela je da radi kao prevodilac s nemačkog u listovima „Coventry Herald”, „Fraser’s Magazine” i „The Leader”. Kad je Robert Evans umro 1849. godine, tridesetogodišnjoj kćerki ostavio je izvestan imetak i ona je odlučila da taj novac potroši na putovanja.

Po povratku u Englesku postala je pomoćnik urednika filozofskog časopisa „Westminister Review”. Tako je bilo sve do 1854. godine kad je novinarka donela odluku da život posveti pisanju. Napustila je novine.

Od 1858. godine kad je napunila trideset devet godina, počela je da koristi ime Džordž Eliot. Pod ovim pseudonimom objavila je prvu knjigu „Scene iz svešteničkog života”. Njena tri rana romana „Adam Bid” (1859), „Vodenica na Flosi” (1860) i „Sajlas Marner” (1861) temelje se na sećanjima na detinjstvo i devojaštvo u Koventriju. Knjige su postigle veliki uspeh. I kraljica Viktorija divila se delu Džordža Eliota…

Zanimljiva je priča koja se tiče njenog pseudonima. Naime, kad je objavljena njena prva knjiga, primerci su poslati na razne adrese pa su knjigu dobili i Tenison i Raskin, kao i mnogi drugi ugledni književnici i kritičari. Jedino je Dikens primetio da s knjigom „nešto nije u redu”: „Ako je ove redove ispisao muškarac, verujem da je to jedini muškarac otkako je sveta i veka koji je u potpunosti ovladao ženskim umom”, napisao je mudri Čarls Dikens.

Izvesno vreme Meri En je odbijala da prizna da je ona napisala dela Džordža Eliota. Čak su njeni najbliži prijatelji bili veoma iznenađeni kad su naposletku otkrili ko je zapravo pisac poznatih književnih dela. „Ovo iskustvo me je prosvetlilo”, napisala je Meri En u svom dnevniku ovim povodom. „Spoznala sam koliko se zapravo međusobno ne poznajemo.”

Veličanstveno ružna

TamoiOvde-LEPOTICA UMA 03-02Spomenik književnici Džordž Eliot u Nanitonu

 Džordž Eliot nije bila lepa. Imala je prilično krupnu glavu za svoj vitki stas, plave oči i vrlo dugačak nos. Pisac Henri Džejms opisao je kao „veličanstveno ružnu ženu dubokog glasa”.  Desna ruka bila joj je upadljivo duža od leve.

 Uvek je nosila crnu haljinu i bila veoma nespretna, nevična ženskim poslovima. Muž je od milošte zvao Poli, a ona je sebe nazivala Klematis, po puzavici koja se u jeziku cveća naziva lepoticom uma. Tako je i potpisivala svoja mladalačka pisma.

 U društvu su je veoma cenili mada su se neki i zgražavali zbog njenog otvorenog zalaganja za slobodnu ljubav. Družila se s Francom Listom, Robertom Brauningom, Henrijem Džejmsom, Ivanom Turgenjevom i drugim poznatim umetnicima svog vremena.

 Roman „Vodenica na Flosi” iz 1860. godine verovatno je najpoznatije delo Džordž Eliot. U liku glavne junakinje Megi Taliver mnogi su kasnije prepoznali ličnost spisateljice. Dve godine kasnije napisala je istorijski roman „Romola”. Kasnija dela (posebno „Midlmarč – slika provincijskog života”) nisu više plod sećanja na mladalačke dane, već izražavaju pogled na svet i književnost.   Preselivši se u London, Džordž Eliot uskoro postaje član vodećih intelektualnih krugova.

 Što se ličnog života tiče, izabrala je teži put od uobičajenog: živela je u braku, ali kao nevenčana žena pisca i zoologa Džordža Henrija Luisa. Često je isticala da bez njegove podrške svakako ne bi objavila nijedan roman. Zato je kao pseudonim uzela muževljevo ime. Par nije mogao zvanično da se venča jer je Džordž Luis bio oženjen i imao četiri sina sa suprugom Agnes. Ali, kad ga je ona napustila i rodila dvoje dece njihovom prijatelju Torntonu Hantu, Džordž je smatrao brak razvrgnutim.

Džordž Eliot bila je jedna od prvih žena koje su javno govorile i pisale o kontracepciji. Sama nije želela da ima dece, a s tom odlukom složio se i njen nevenčani muž.

Meri En Evans umela je lepo da svira klavir. Trudila se da održi dobru fizičku kondiciju zbog čega je redovno igrala tenis i badminton. Iznad svega obožavala je frenologiju. Smatrala je sebe dovoljno veštom da po obliku lobanje zaključi kakva je neko (bio) osoba.

Kasni brak

Kad je Luis umro, književnica se udala za američkog bankara Džona Valtera Krosa. Džon je bio dvadeset godina mlađi i već izvesno vreme njen finansijski savetnik. Čini se da je mladi suprug bio još trapaviji od svoje žene: prve bračne noći, u romantičnoj Veneciji, on je s terase pao u kanal! Srećom, preživeo je. Ali, zli jezici ispleli su priče o tome kako je Džon pokušao da izvrši samoubistvo kad je shvatio da se oženio – babom! Bilo kako bilo, po povratku u London, gospodin i gospođa Kros nastanili su se u kući u Čelsiju. Nažalost, sreća ovog neobičnog bračnog para nije dugo trajala. Jedne hladne jesenje večeri Meri En i Džon otišli su na koncert. Ona se prehladila i dobila upalu grla. Ubrzo je upala prešla na bubrege od kojih je i ranije bolovala.

Umrla je 22. decembra 1880. godine s Biblijom u rukama .

Rekla je…
Džordž Eliot (1819–1880)

NIKAD NIJE KASNO DA POSTANEŠ ONA OSOBA KOJA SI MOŽDA MOGLA POSTATI.
ŽENSKO SRCE MORA DA BUDE ODREĐENE VELIČINE, NIKAKO VEĆE, INAČE ĆE GA PRIKLJEŠTITI I SPLJOŠTITI KAO STOPALA KINESKINjA.
ŽENSKA SREĆA NASTAJE KAO I KOLAČI: PO TAČNO ODREĐENOM RECEPTU.
PUSTOLOVINA NIJE NEGDE IZVAN ČOVEKA, VEĆ U NjEMU SAMOM.
SVA ZNAČENjA, KAO ŠTO NAM JE POZNATO, ZAVISE OD TUMAČENjA.
NEKA JE BLAGOSLOVEN UTICAJ ISKRENE DUŠE PUNE LJUBAVI NA DUŠU DRUGE OSOBE.
PREKOMERNA KNjIŽEVNA PROIZVODNjA UVREDA JE ZA DRUŠTVO.
VOLIM NE SAMO DA BUDEM VOLJENA, VEĆ I DA MI KAŽU DA ME VOLE.
VOLIM DA POKUŠAVAM DA OSTANEM U DRUGOM STANjU, ALI NISAM SIGURNA ŽELIM LI DA IMAM DECU.
NE PORIČEM DA SU ŽENE BUDALASTE. SVEMOĆNI BOG UČINIO IH JE SRODNIM MUŠKARCU.
NAJSREĆNIJA ŽENA, BAŠ KAO I NAJSREĆNIJE NACIJE – NEMA ISTORIJU.
ONO ŠTO ČOVEK NAJČEŠĆE ŽELI JESTE SLEDEĆE: DA MU BUDALA KAŽE KAKO JE MUDAR.
BEZ OBZIRA NA TO DA LI ĆE SREĆA DOĆI ILI NE, ČOVEK MORA DA SE PRIPREMI DA ŽIVI BEZ NjE.

M. Ognjanović

Izvor: politikin-zabavnik.rs

______________________________________________________________________________________

Vodenica na Flosi – O knjizi

vodenica_na_flosi-dzordz_eliot_sPorodica Taliver živi udobnim seoskim životom u Engleskoj dvadesetih godina devetnaestog veka.

Tom je mladić ambiciozan u svojim planovima da se školuje. Megi je devojka koja voli da sanjari. Nad njihovu srećnu i bezbrižnu mladost nadvija se oblak crnih slutnji kada gospodin Taliver zapadne u finansijske probleme zbog kojih može izgubiti vodenicu na Flosi. Ta situacija samo će zbližiti brata i sestru.

Ali okolnosti se samo pogoršavaju i oni su primorani da se suoče sa novom situacijom. Tom je trezven i spreman da se priključi porodičnom poslu. Megi je mnogo osetljivija. Pokušava da pobegne od stvarnosti i utehu nalazi u dugim, romantičnim šetnjama sa mladim gospodinom Filipom Vakemom. Njen voljeni brat ne odobrava vezu dvoje zaljubljenih. Krah u njihovoj doskora srećnoj porodici je na pomolu.

Vodenica na Flosi je najpoznatiji romana Džordž Eliot – najpopularnije autorke viktorijanske književnosti koja je svoja književna dela objavljivala pod muškim pseudonimom. To je činila ne samo jer je smatrala da će njen književni rad biti mnogo ozbiljnije shvatan ako bude prezentovan kao rad pisca, a ne spisateljice, već i da bi sačuvala svoju privatnost.

Izvor: laguna.rs

______________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

 

NA HARLEY MOTORU I NA ZLATKU KONJU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

Međunarodni “Moto skup Borsko jezero 2013”, ove  godine je održan  od 12. do 14. jula


DSC02203msOrganizator šestog skupa bajkera, borski Moto klub “East bikers”, uspešno je pripremio i realizovao ovu atraktivnu manifestaciju.

Tokom tri dana u moto kampu na obali Borskog jezera, boravilo je više od 1000 motociklista iz Srbije, susednih zemalja, kao i Nemačke, Švedske, Italije, Češke, Rusije…

Moto skup je otvoren  u petak, 12. jula, dočekom i smeštajem gostiju, a potom je usledilo trodnevno druženje u moto-kampu, obilasci borskih turističkih lokaliteta, poput Lazareve pećine, bajkerske sportske igre…

DSC02289msVečernji sati, pored ostalog, začinjeni su i prepoznatljivim muzički koncertima. Šta bi drugo nego hard rok.

Svirali su “Predigra” (logično), “Sveti Gral”,  „Rock Bulevar„, „Kross Road“ i „Bend X„.

Boranka Kristina Videnov, student na Muzičkoj akademiji u Salzburgu, kao  gost iznenađenja, priredila  je pravo muzičko  osveženje, izvodeći  na violi dela klasične muzike.

  Tekst/foto:Bora* S

________________________________________________________________________________________________________________________

 

SVETLOSNO SLIKARSTVO ALEKSANDRA MARANOVA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Da li je moguće sa konvencionalnim uljanim bojama naslikati svetlost?

MIRANOV-300x300Kako na platnu predstaviti nevidljive zrake kosmičke energije, misli i osećanja?

Umetnik Aleksandar Maranov pronalazi magiju našeg sveta i njenu lepotu poklanja okruženju. 

Aleksandar Miranov je rođen u Taškentu. Crtanje, hobi iz detinjstva, preraslo je u profesiju – klasično obrazovanje je dobio u Taškentskoj umetničkoj školi i na Taškentskom pozorišno-umetničkom institutu, gde je savladao tradiciju akademskog realizma. 
Umetnik kaže:

Sve ove godine radio sam mnogo. Pored obaveznih studija, skica, pronikavao sam u tančine umetničke tehnike majstora moderne i prošlih vekova, pokušavajući otkriti tajne boja, eksperimentišući. 

Radovi Aleksandra Maranova su zadivljavali učitelje i kolege, koji se nisu prestajali diviti slikarskom majstorstvu umetnika i prefinjenoj realističnosti njegovih radova. Početkom 90-ih, umetnik se seli u Moskvu. Tamo, posle mnogo razmišljanja o smislu života i istinskom pozivu umetnika, došao je do zaključka kako bi trebalo da izgleda njegova nova slika. Aleksandar Maranov se priseća: 
Znao sam da raditi po starom više nije moguće. U okviru akademskog slikarstva, moj razvoj je bio završen. Jednom sam ležao i gledao običnu 60-vatnu sijalica. I u jednom trenutku, u svetlu te sijalice, video sam neverovatan sjaj i shvatio da je to ono što treba da slikam. 

Zajedno sa otkrićem toga šta slikati, postavilo se pitanje, a kako naslikati to šta je video, kako predstaviti svetlost? Jer se, pre svega, radi o čistoj apstrakciji. Na redu je došlo treganje za formom, koja bi pomogla da lepotu svetlosti približi publici.  Rd1-300x300Shvatio sam da se sve što nas okružuje – drveće, voda, oblaci – sastoji iz tih sjajnih linija. Mi često vidimo stvari koje nisu onakve kakve su u stvarnosti. Oblaci, na prvi pogled, beli i paperjasti, sastoje se upravo od sjajnih linija i crtica. I ako ih prihvatimo na ovaj način, oni postaju ne samo lepši, već i mnogo bliži ljudskoj duši.

 
Na takav način se pojavio prvi „novi“ rad Aleksandra Maranova, koji je nazvao „Sijanje“ – neverovatan ples, u čijem ritmu se ljudske figure pretvaraju u sjajne linije. Ili se to radi o samim svetlosnim zracima koji se prepliću u nekom ritmu i pretvaraju u pulsirajuće ornamente, fascinirajuće za posmatrača. 
Trenutno, Aleksandar Maranov radi na novom ciklusu slika, pod nazivom „Postanak“. 
RD4-150x150Spremajući se za započinjanje nove slike, ja meditiram, vraćajući se opet u trenutak iz 1992, kada sam prvi put ugledao lepotu sjajne linije. Ulazeći u meditativno stanje, ja u punom mraku vidim svetlosne objekte. Svaki od njih je lep, ali neki – ne nalaze odjeka u duši, dok drugi, evociraju prijatna osećanja. Tako, na primer, pojavio se rad „Formula okeana.“

To je moja percepcija vode. 

RD2-150x150Posetioci izložbe Aleksandra Maranova podležu pod neizrecivi šarm njegovih radova.

Knjiga komentara umetnika je puna oduševljenih poruka.

Većina posetilaca se slaže da je njegove slike nemoguće opisati ili nekako objasniti, jer je umetnik uspeo da proviri iza granice svakodnevnog života i na slikama materijalizuje energetsku misao.


RD1-150x150RD3-150x150Rd5-150x150RD7-150x150


Izvor: ruskidom.rs/sr/svetlosno-slikarstvo/

____________________________________________________________________________________________