U nemogućnosti da prihvatimo postojeći svet onakvim kakav zaista jeste, kreiramo sopstveni svet, sopstvene simbole i perspektivu stvarnosti. Jezik tog sveta sadrži samo obrise realnog. Sastoji se od istih slova i znakova interpunkcije. Razlika se ogleda u tome što taj jezik nema samo drugačije značenje nego nema značenje uopšte.
Simbolički interakcionizam označava komunikaciju koja se odvija putem slova i znakova. Sadržina govora se diskredituje na osnovu društvenog položaja govornika, jer on simboliše njegovu isključivu vrednost. Distinkcija između simbolisanja i značenja se gubi usled nemogućnosti individua da se samo značenje shvati.
U jeziku istovetnog mumlanja, naše reči i naše ime ne znače previše, umesto toga se predstavljamo imenom naših automobila ili mobilnih telefona koji jedini validiraju i daju značenje prethodno izgovorenim i neizgovorenim rečima. Prema tome, razmena mišljenja predstavlja puku razmenu informacija koja dobija značaj apriorno i čija se simbolika već unapred zna.
Eskapizam putem jutarnje doze morfijuma koja se ogleda u validaciji zavisnika od istog, predstavlja najbolji način na koji društvene mreže simuliraju stvarnost. Simbol „umreženosti“, kreira simulaciju socijalnog habitusa koji je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Konformizam kao stil življenja nalaže da je mnogo jednostavnije boraviti i živeti u takvoj stvarnosti.
Iz interakcije se može pobeći sutrašnjim odgovorom na poruku, pod izgovorom da smo bili zauzeti, emocije se iskazuju putem smajlija koje je mnogo jednostavnije staviti nego veštački osmeh na lice čije je dublje značenje jedino grč koji oslikava stalno nastojanje da svoje želje stavimo u okvir postojećeg sveta.
Uostalom, uvek se možemo sakriti iza „offline“ statusa.
Sliku o sebi koja se gradi konstantnim intelektualnim i emocionalnim razvojem zamenjuje slika sebe koja se može jedino videti i čiji jedini okvir predstavlja okvir ogledala ili ekran mobilnih telefona. Promena se, dakle, ne ogleda u samom menjanju već jedino u drugačijem predstavljanju sebe.
Zarobljeni između gubitka identiteta i neostvarene želje za kreiranjem novog, stvaramo jedino kompleks koji se zasniva na težnji za prikazivanjem sebe kroz savremene parametre idealne fotografije.
Simulacija stvarnosti, koja je vremenom konvencijski postala sama stvarnost, kreira slike individua. Pored toga, manjak potencijala pojedinaca da fotografiju odvoje od ličnosti, kao i višak reklama objašnjavaju celu fikciju koju živimo. Globalizacija stvarnosti se ogleda u činjenici da se zadovoljstvo sopstvenim likom ne može prodati kao što je to slučaj sa maskarama i maskama.
Kada naš ego baziramo isključivo na maskama i simbolima, postavlja se pitanje: Šta se dešava kada se vratimo sa maskenbala? Kada se maska pocepa ili izađe iz mode? Odnosno, ko smo kada skinemo masku koju nosimo?
Niko, fiktivna ličnost koja ne predstavlja ništa drugo do kaskadera današnjice koji je upravo odigrao svoju ulogu.
Konstantnom životnom rutom, koju ne činimo rutom već rutinom koju čini naša istovetna ideja stvarnosti, kreiramo sebi pećinu u okviru koje stvaramo naš pogled na svet koji se uglavnom svodi na svet senki, ukoliko imamo sreće da ih vatra reflektuje kao crne mrlje oslikane na njenim zidovima. Ukoliko pećina predstavlja naše okruženje, vatra našu percepciju a senke naše simbole i ideje stvarnosti, dobijamo realnu sliku sveta u kojem živimo.
Čovek treba da bude kulturan! A ako njegova profesija ne zahteva kulturu? Ako on nije mogao da stekne obrazovanje? Takve su bile okolnosti. Ako mu okolina to ne dozvoljava? Ako ga kultura učini „belom vranom“ među njegovim kolegama, prijateljima, rodbinom, počne da mu smeta u postizanju prisnosti s drugim ljudima?
Foto ilustracija: Bora*S
Ne, ne i ne! Kultura je neophodna u svim okolnostima. Ona je potrebna ljudima koji ga okružuju i čoveku samom.
To je veoma, veoma važno, pre svega da bi se živelo srećno i dugo – da, dugo! Jer kultura je ravna moralnom zdravlju, a zdravlje je potrebno da bi se živelo dugo, ne samo fizički već i umno. U jednoj drevnoj knjizi piše: „Poštuj oca i mater svoju, i dugo ćeš živeti na zemlji.“ To se tiče celog naroda, i pojedinaca. To je mudro.
Ali pre svega da odredimo šta je kultura, a zatim zašto je ona povezana sa „zapovešću o dugom životu“.
Mnogi misle: kulturan je onaj čovek koji je mnogo čitao, dobio dobro obrazovanje (pretežno humanističko, mnogo putovao, zna nekoliko jezika).
Međutim, moguće je imate sve to, i moguće je ništa od toga nemati u velikom stepenu, a biti ipak kulturan.Obrazovanje ne treba mešati s kulturom. Obrazovanje živi od starih sadržaja, kultura od novog i razumevanja starog kao novog.
Više od toga… Oduzmite istinski kulturnom čoveku sva njegova znanja, obrazovanje, oduzmite mu pamćenje. Neka je on zaboravio sve na svetu, neka ne zna književne klasike, neka se ne seća najvećih umetničkih dela, neka zaboravi najveće istorijske događaje, ali ako on pri svemu tome očuva sposobnost da shvati i doživi duhovne vrednosti, ljubav za sticanje znanja, interesovanje za istoriju, osećaj za lepo, može da razlikuje pravo umetničko delo od grube novotarije napravljene samo da šokira, ako može da uživa u lepoti prirode, da razume karakter i individualnost drugog čoveka, da se poistoveti s njegovom situacijom, a kad razume drugog čoveka da mu pomogne, da ne pokaže grubost, ravnodušnost, zluradost, zavist, već da dostojanstveno oceni drugog, kao pokaže poštovanjee prema kulturi prošlosti, vaspitanost, odgovornost pri rešavanju moralnih pitanja, prema bogatstvu i lepoti svog jezika, govornog i pisanog – to će biti kulturan čovek.
Kultura ne podrazumeva samo znanja, već i sposobnost da se razumeju drugi. Ona se iskazuje u hiljadu sitnica: u umeću da se s uvažavanjem raspravlja, da se skromno ponaša za stolom, u umeću da se neprimetno (upravo neprimetno) pomogne drugom, da se štiti priroda, da se ne zagađuje svoja okolina – opušcima cigareta ili psovkama, rđavim idejama (to je takođe zagađivanje, i još kakvo!).
Poznavao sam na ruskom severu seljake koji su bili istinski kulturni. Njihove kuće su bile savršeno čiste, umeli su da cene lepe pesme, umeli su da pričaju o svakodnevnici (to jest o onom što se dešavalo njima i drugima), imali su sređeni svakodnevni život, bili gostoljubivi i ljubazni, s razumevanjem se odnosili prema tuđoj tuzi i tuđoj radosti.
Kultura je sposobnost razumevanja, to jest tolerancija prema svetu i ljudima.
Kulturu treba u sebi razvijati, vežbati – vežbati duševnu snagu, kao što se trenira fizička. A vežba je moguća i neophodna u svim uslovima.
Da vežbanje fizičke snage doprinosi dugom životu razumljivo je. Daleko ređe se shvata da je za dugovečnost neophodan trening duhovne i duševne snage.
Reč je o tome da su zloban i zao odnos prema onom što nas okružuje, grubost i nerazumevanje drugih, znak duhovne i duševne slabosti, čovekove nesposobnosti da živi… U prepunom autobusu gura se slab i nervozan čovek, slabih živaca, koji na sve reaguje nepravilno. Sa susedima se svađa čovek koji ne ume da živi, duševno prazan. Čovek koji ne može da oseti lepo, nesrećan je čovek. Čovek koji ne ume da razume drugog takođe osiromašuje svoj život i smeta drugima da žive. Duševna slabost vodi u fizičku bolest. Nisam lekar, ali sam u to ubeđen. U to me je uverilo dugogodišnje iskustvo.
Predusretljivost i dobrota ne čine čoveka samo fizički zdravim nego i lepim.
Lice čoveka izobličeno beesom postaje ružno, a njegovi pokreti lišeni su lepote, i to ne smišljene lepote, već prirodne koja je daleko vrednija.
Čovekova posebna obaveza je da bude kulturan. To je dužnost prema sebi. To je zalog njegove lične sreće i „aura dobronamernosti“ oko njega i prema njemu (to jest okrenute prema njemu).
Sve o čemu govorim mladim čitaocima u ovoj knjizi poziv je na kulturu, fizičko i moralno zdravlje, lepotu zdravlja (da budu kulturni, fizički i moralno zdravi, lepi u zdravlju).Budimo dugovečni kao ljudi i kao narod! A poštovanje oca i matere treba shvatiti široko, kao poštovanje svega našeg dobrog u prošlosti, u prošlosti koja je otac i majka naše sadašnjosti, velike sadašnjosti u kojoj je život velika sreća.
Dimitrij Lihačov, PISMA O DOBROM I LEPOM, Sl. glasnik, Beograd, 2017
Pisma o dobrom i lepom Lihačov je napisao 1985, kratko pre nego što je navršio 80 godina. U njima veliki naučnik sabira svoje dugo životno iskustvo i u obliku pisama upućenim prijateljima, u svojevrsnom srdačnom dijalogu sa zamišljenim čitaocem, govori na jednostavan način o krupnim filozofskim, moralnim i estetičkim pitanjima svoga i svakog vremena.
Ali tu su i nenametljivi saveti i sugestije o „običnim“ svakodnevnim pitanjima, reklo bi se svima poznatim, koji su upućeni pre svega mladim čitaocima. Međutim, i čitalac bilo kog uzrasta u njima će pronaći mnogo toga što će ga podsetiti, opomenuti, nad čim će se još jednom zamisliti.
KOLO JE IGRA U KRUG, LANAC MEĐUSOBNO POVEZANIH IGRAČA.
KOLO JE KRUG KOJI IDE UOKOLO-NAOKOLO.
KOLO JE MAGIJSKA RADNJA, ZATVARANJE KRUGA KAO SREDSTVO ZAŠTITE OD SVEGA ŠTO BI ZAJEDNICI MOGLO NANETI ZLO.
KOLO JE NAJČEŠĆI I NAJRASPROSTRANJENIJI OBLIK IGRE KOD NAŠEG NARODA.
KOLO JE IME NAŠEG NACIONALNOG ANSAMBLA.
ANSAMBL NARODNIH IGARA I PESAMA SRBIJE „KOLO“
Ansambl KOLO osnovala je vlada NR Srbije 15. maja 1948. godine. Već sedamdeset godina, KOLO na visokom umetničkom nivou čuva, neguje i prezentuje našu tradicionalnu umetnost, kroz igru, pesmu, muziku i običaje.
U stvaranju umetničkog repertoara, učestvovali su naši najeminentniji koreografi, kompozitori, kao i mnogobrojni stručni saradnici / etnomuzikolozi, etnolozi, baletski umetnici… / koji su izgradili prepoznatljiv umetnički stil, izražen pre svega u raznolikosti scenskih i muzičkih oblika.
Ansambl KOLO je jedinstven ambasador kulture koji je gostovao na svim kontinentima, u najprestižnijim koncertnim salama, kao što su Metropoliten i Karnegi Hol u Njujorku, Palata Šajo u Parizu, Rojal Festival Hol u Londonu, Baljšoj Teatar u Moskvi, Opera u Kelnu, Teatar Feniče u Veneciji, Opera u Sidneju, Nacionalni umetnički centar u Pekingu….
Više od šezdeset vrhunskih umetnika, igrača koji su istovremeno i pevači, kao i petnaest muzičara, prezentuju raznovrsnu i bogatu srpsku tradicionalnu umetnost.
Ansambl je stekao izvanrednu reputaciju u zemlji i inostranstvu i nosilac je prestižnih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja za visoki doprinos u kulturi. Direktor Ansambla KOLO je Vladimir Dekić.
KOLO 70 GODINA
Slavimo sedamdeset godina. Sedamdeset godina u kojima se sve oko nas menjalo. Menjao se način na koji ljudi žive svoje živote, tehnologija je napredovala neverovatnom brzinom, ceo svet se transformisao. Više puta.
Ali tokom svega toga, mi smo očuvali ono što je najvrednije. Očuvali smo naše nasleđe, našu tradiciju, našu kulturu. I ne samo to. Mi je ponovo otkrivamo. To je suština našeg postojanja. Ne da budemo samo muzej naše kulturne baštine u kome će ljudi moći da se podsete istorije. Ne, naša misija i naša vizija su mnogo veće i šire od toga.
Mi smo tu da bismo spojili sve to što se menja i sve to što treba da ostane isto. Mi smo veza između prošlosti i budućnosti. Mi smo tu da budemo i čuvar našeg nasleđa i ledolomac naše kulture.
Zbog svega ovoga smo pred vama ovde. Predstavljamo vam sve što smo postigli, sa namerom da to bude samo prolog svega što ćemo postići.
70 godina postojanja je veliki uspeh. Ali to je tek početak. Mi smo okrenuti onome što dolazi, i idemo mu u susret, uvek svesni da ono što smo očuvali ima smisla samo ako od njega možemo da stvorimo nešto novo, nešto što će komunicirati sa ljudima na nivou koji prevazilazi razlike u godinama, poreklu ili nacionalnoj pripadnosti.
Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.
Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu
Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.
Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.
Prvo pojavljivanje male crne haljine
Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.
Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.
No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu. Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.
Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.
Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.
Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.
Mala crna haljina i njena transformacija
U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.
Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.
Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.
Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.
Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.
Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.
S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.
„Novi izgled‟ male crne haljine
Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.
Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.
Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.
Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.
Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.
Mala crna haljina u popularnoj kulturi
Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.
Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.
Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)
Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.
No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.
Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840
No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.
Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.
No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.
No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.
I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.
Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.
Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.
Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.
No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.
Davne 1884. godine, slavni Mark Tven, u svojim kasnim četrdesetim godinama, odlučio je da nauči da vozi bicikl. Vremenom je to i uspeo. Bez obzira na telesne kontuzije, Tven je promovisao novi sport: „Nabavite bicikl,” pozvao je čitaoce. „Nećete zažaliti, ako živite!”
Kratka istorija bicikala
Tokom sledeće decenije, milioni Amerikanaca svih uzrasta i zanata okrenuli su se pozivu pedalera. Osnovali su biciklističkeklubove, sakupljali opremu, sastavljali pesmice, čak su i remontovali žensku modu i preradili pravila socijalnog ponašanja.
Od velosipeda koji je izazvao masovnu proizvodnju, preko penny-farthing bicikla čudnog izgleda, pa i do kargo i elektronskogbicikla, oblik i svrha menjali su se vremenom…
Bezbednosni bicikl ženama je pružio nazapamćenu mobilnost, doprinoseći njihovom većem učešću u životima zapadnih naroda. Krajem 19. veka žene su prigrlile svoju sve veću slobodu, pa se i način oblačenja promenio. Dugačke suknje smetale su im da okreću pedale, a korseti su ih sputavali u kretanju. Suknje su se skratile, a gornji delovi postali su široki i od laganijih materijala.
Biciklistička groznica krajem 19. veka podmazala je zupčanike industrija, pošto su proizvođači pronalazili nove načine da ubrzaju i standardizuju proizvodnju. Takođe su uspeli da osveže okvir bez ugrožavanja snage i načinili su vožnju udobnijom, dodavanjem novog radikalnog izuma – pneumatske gume.
Ipak, biciklistička pomama bila je kratkog daha, jer je početkom 20. veka zamenjena novom fascinacijom – automobilom. Ali, kako je u Americi potražnja bivala sve manja, u Evropi je bila sve veća. Dok je u Americi bicikl postepeno postao dečja igračka, u Evropi je to ostala aktivnost za odrasle.
Vožnja bicikla kao način života
Bicikli se danas smatraju rešenjem za mnoge takozvane društvene bolesti: zagađenje vazduha, globalno zagrevanje, gojaznost, saobraćajne gužve. Svakako je jedan od najčistijih načina transporta. Otprilike je 50 puta energetski efikasniji od vožnje automobila i četiri puta efikasniji od hodanja. Tajna njegovog uspeha kao koncepta prevoznog sredstva je što rado prihvata sve uticaje i novine, a pri tome ostaje autentičan i lako prepoznatljiv.
Vrlo popularan je i električni bicikl, tzv. e-bike. Primer možete pogledati na sajtu E-prime.net. Pored prednosti za okolinu – vozila su sa nultom emisijom štetnih gasova, pošto ne emituju nikakve nusproizvode sagorevanja – ova vrsta bicikala ima i zdravstvene prednosti. Pokazali su se korisnim za programe rehabilitacije srčanih bolesnika, smanjuje stopu smrtnosti kod istih, a i pomaže pri gubljenju težine. Leonardo Dikaprio jedan je od zagovornika očuvanja prirode, pa i sam uživa u pogodnostima električnog bicikla.
Amsterdam i bicikli
Veliki broj gradova i zemalja danas podržava biciklističku kulturu. Zemlje poput Danske, Holandije, Nemačke, Belgije, Švedske, Kine, Japana, pored priznanja da su „bicycle friendly”, podrazumevaju da je biciklistička kultura integralni deo pejzaža.
To znači da poseduju dobro razvijenu biciklističku infrastrukturu, odvojene staze za bicikliste, objekte za skladištenje i parkinge, specijalizovane za ovo prevozno sredstvo. Najpoznatiji grad po tome jeste Amsterdam, gde 63% Holanđana dnevno koristi bicikl.
Bicikl i moda
Bicikl je naravno našao svoje mesto i u modnoj industriji. Postoje specijalizovane radnje koje prave biciklističku opremu i odeću pogotovo, koja se uklapa u vaš stil. Vožnja bicikla više nije samo stvar rekreacije ili sporta – zvanično je i šik. Promovisali su ga kako poznati modeli (Ejdžines Dejn, Erin O’Konor, Karli Klos), tako i poznati kreatori (Vivijen Vestvud). Modna kuća Šanel je 2007. godine izbacila ograničeno izadnje bicikala za neverovatnih 6.000 funti. Pratila ju je modna kuća Guči sa ograničenom serijom crvenih bicikala sa korpom, inspirisanih Pekingom, za 3.400 dolara.
Fixie bicikl
Mnogo lepšeg izgleda nego recimo mauntin bajk (kod nas poznatiji i kao brdaš), holandske ili vintidž marke poput Pashley, Velorbis i Grand 1888 omogućavaju biciklistima da budu moderniji. To su sporije mašine zgodne za laganije vožnje – zamislite vožnju do kuće sa cvećem u pletenoj korpi, i dobićete ideju o tempu.
Ukoliko želite da izgledate retro, bicikl je deo ukupnog stila. Čak je i Vog promovisao modni biciklizam, pod parolom da je bike style novi street style. Svojim čitaocima nudili su ideje za odevne kombinacije u skladu sa biciklom koju voze. Hipsterska supkultura takođe promoviše bicikl kao svoj obavezni dodatak, i to tzv. fixed gear(fixie – bez menjača, sa krutom vezom između zadnjeg točka i zupčanika).
Bila je izdavački i društveni fenomen svog vremena. Legendarna francuska spisateljica, rediteljka i avangardna umetnica koja je osvojila svet – Margerit Diras.
„Ono što sam napravila u književnosti bilo je revolucionarno“ rekla je Margerit Diras novinarki italijanske „La Stampe“, u jednom od mnogobrojnih razgovora.
Između 1987. i 1989. godine novinarka Leopoldini Paloti dela Tore, redovno je posećivala Margerit. Odlazila je u njen stan, koji se nalazio u Parizu, kako bi razgovarale, a onda je Dela Tore njihove međusobne priče objavila u knjizi.
Ograničena na italijansko tržište, knjigu niko nije ni primetio sve do 2013. godine, kad je prevedena na francuski, a ove godine i na engleski.
„Samo iz onoga što nedostaje, iz praznih prostora koji se pojavljuju, nešto se može roditi“ rekla je italijanskoj novinarki Diras objašnjavajući svoj književni, ali i filmski stil.
Margerit Diras napisala je gotovo 50 knjiga i snimila 19 filmova. Bila je uverena i praktična komunistkinja, članica francuskog Pokreta otpora tokom Drugog svetskog rata, teška alkoholičarka i narcisoidna do krajnjih granica.
Odrasla u prašumama Vijetnama i Kambodže
Rođena je 1914. u Indokini, odnosno, u današnjem Sajgonu u Vijetnamu, kao Margerit Donadje. Njeni roditelji bili su Francuzi – majka učiteljica, a otac državni službenik koji je umro kad joj je bilo sedam godina. Margerit je nastavila da živi sa majkom i dva brata u siromaštvu. Ubrzo se preselili u Kambodžu, gde je njena majka potrošila i poslednju ušteđevinu kako bi kupila zemlju.
Sećam se jedne noći kad sam sa prijateljima hodala po prašumi bosa, a tlo je bilo prekriveno zmijama. Nisam se bojala, imala sam 12 godina, ali sad, kad sam odrasla, nije mi jasno kako smo se izvukli živi iz toga. Videla sam i crnog pantera, bio je na nekoliko metara od mene, a redovno smo išli u šumu da gledamo majmune– ispričala je o detinjstvu u Vijetnamu i Kambodži.
Porodica Donadje živela je u siromaštvu. Najteže je bilo kad je postalo jasno da je njena majka prevarena i da je kupila zemlju koja svake kišne sezone potpuno poplavi. Margerit je tako odlučila da pobegne od siromaštva.
Sa 17 godina otišla je u Pariz da studira matematiku. Međutim, ubrzo se prebacila na pravo. Nakon diplome, učlanila se u Komunističku partiju i počela je da radi u državnoj kancelariji za Indokinu. Ubrzo se udala za pisca Roberta Antelma, koji je takođe bio član Pokreta otpora.
Prvi razvod i početak spisateljske karijere
Brak je bio srećan sve dok Margerit nije rodila dete koje je umrlo na porođaju. Ubrzo nakon toga upoznala je Dijonisa Maskola, koji joj je godinama bio ljubavnik i sa kojim je imala sina.
Prvu knjigu „Drznici“ objavila je 1943. godine, a drugu – godinu dana kasnije. Ipak, veći uspeh morao je da sačeka 1950. godinu. U međuvremenu, njen još uvek zakoniti muž, Antelma je uhvaćen i odveden u koncentracioni logor Buhenvald. Preživeo je, ali se u Pariz vratio sa samo 38 kilograma. Margerit se brinula o njemu sve dok se nije potpuno oporavio i tek je onda zatražila razvod.
Pre nego što je objavila prvu knjigu odlučila je da promeni prezime u Diras, po nazivu sela u kojem se rodio njen, nikad prežaljeni, otac.
Treći roman „Morski zid“ doživeo je veliki uspeh i ona je uskoro postala nezaobilazno ime pariske intelektualne scene pedesetih. Ono što je najzanimljivije, ona je svoje savremenike mrzela.
Sartr i Kami su mi dosadni. Svi ti novi filozofi mi se čine kao mladi seljaci koji su opsednuti idejom Pariza i levičarskim snobizmom. Svi ti pisci „novih romana“ su previše intelektualni za mene. Ko njih uopšte čita? Uostalom, niko od njih nikad neće napisati nešto približno dobro kao što je „Ushićenje Lol Stajn“, govorila je spominjući naslov svoje knjige.
Nije volela ni filozofkinju i istaknutu feministkinju Simon de Bovoar. Ali, to je navodno bilo zato što su obe bile zaljubljene u Žaka Lorana, francuskog novinara.
Iako je Diras živela feminizam, odbacujući norme koje su sredinom prošlog veka bile nametnute ženama, ističući kako žene žive pod opresijom muškaraca – nije volela da je nazivaju feministkinjom.
Volela je samoću i često je govorila kako bi „svaki put kad bi prekinula vezu sa muškarcem i počela da živi sama pisala najbolja dela“. Međutim, veoma je volela društvo. Urbana legenda je da su vrata njenog stana uvek tokom dana bila širom otvorena. U društvu je uvek bila glavna, govorila je glasno i najjače se smejala, a omiljena tema bila je – ona.
Nikad u životu nisam lagala… Osim muškarcima
Njen najpoznatiji roman „Ljubavnik“ priča je o francuskoj 15-godišnjakinji koja sa majkom udovicom i dva brata živi u Indokini u siromaštvu, te se upušta u seksualnu vezu sa 17-godišnjim Kinezom iz bogate porodice. Devojka napušta dečka nakon što shvati da je nikad neće oženiti, jer je njegovoj porodici neprihvatljiva. Odlazi u Pariz gde postaje međunarodno priznata spisateljica…
U stvarnosti, Margerit je (kada je imala 15 godina) bila u vezi sa sinom bogatog kineskog trgovca, a ova veza predstavljala joj je inspiraciju za još tri romana. Uvek je menjala neke detalje i nikad nije otkrila pravu priču.
„Nikad nisam lagala u knjizi, niti u životu. Osim muškarcima, ali inače nikad“, rekla je svojevremeno ova legendarna spisateljica
Nakon nekog vremena počela je da snima filmove. Želja da postane rediteljka probudila joj se nakon što je videla filmove snimljene prema njenim romanima. Nisu joj se svideli, pa je odlučila da sama „priča svoje priče“.
Svi reditelji popunjavali su tišinu u mojim knjigama glumom i nekom radnjom. To je banaliziranje. Nisu shvatili da su te praznine početak. Gledaocima je potrebno dati što manje toga za gledanje, a što više prostora za razumevanje i slušanje, objasnila je Diras.
Njeni filmovi su uglavnom bili vrlo eksperimentalni, a uključivali su nekoliko minuta crnog ekrana i slično. Osim toga, napisala je scenario za čuveni film „Hirošima, moja ljubavi“.
Uverena komunistkinja koja je izašla iz partije
Iako je nakon deset godina izašla iz francuske Komunističke partije, Diras je celog života ostala uverena komunistkinja. Diras je bila vrlo produktivna umetnica, ali većinu vremena zapravo je bila – pijana. Godinama je bila teška alkoholičarka i živela je neuredno. Danju je spavala, a noću bi čitala i pisala.
Crno vino sam pila da bih zaspala. Zatim bih popila konjak, to je bilo uveče. Onda bih popila čašu vina na svakih sat vremena. Kad bih se probudila, prvo bih popila kafu, pa konjak, a onda bih pisala. Jedino mi nije jasno, kako sam posle svega mogla da pišem. Bila sam prava alkoholičarka, baš kao što sam bila prava spisateljica – rekla je Diras.
Nakon što je godinama živela sama, počela da se dopisuje sa studentom Janom Štajnerom, koji je bio njen obožavatelj. Nije jasno, da li je između njih postojala ljubavna veza, jer je on navodno bio homoseksualac, ali je jasno da im je odnos bio intenzivan. Jan je bio potpuno zaluđen spisateljicom. Doselio se kod nje i godinama joj je bio „najbolji prijatelj, otac, sin, sluga, muza, kućni ljubimac i rob“.
godine je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica
Bio je 30 godina mlađi od nje, a Diras mu je kasnije posvetila knjigu koju je nazvala po njemu. Prvih nekoliko godina zajedno su pili. Navodno im je rutina bila takva da bi Diras diktirala rečenice Janu, a nakon što bi završili otvorili bi bocu crnog vina. Nakon dve popijene čaše Margerit bi povratila, a zatim nastavila da pije sve dok se ne bi onesvestila. Njih dvoje su znali da popiju i po devet litara vina dnevno!
Svaki dan lekar je dolazio kako bi pitao Diras da li želi da živi – ako želi, mora da ide u bolnicu. Odbijala je godinama. Međutima, kada je počela da piše knjigu „Ljubavnika“, Jan je uspeo da je nagovorio da 1982. godine ode na lečenje kako bi mogla da dovrši roman. Pristala je i dve godine kasnije objavila knjigu koja je postala hit u svetu.
„Ljubavnik“ je preveden na 43 jezika i prodan u više od dva miliona primeraka.
Margerit je opet počela da pije i 1988. je pala u komu u kojoj je bila pet meseci. Otpisali su je. Ipak, ona se probudila, i to bez posledica. Napisala je još šest knjiga, a preminula je od raka grla 1996. godine u Parizu.
Još jedno priznanje TOS-u za film „Dunav u Srbiji“
Promotivni film Turističke organizacije Srbije (TOS) „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ nagrađen je sa dva prestižna priznanja na osmom Međunarodnom festivalu turističkog i ekološkog filma „Silafest“ 2016 u Velikom Gradištu.
RTV (Jan Valo)
U konkurenciji od 180 filmova, od kojih je žiri odabrao 46 iz 22 zemlje, 33 u kategoriji turističkog i 13 u kategoriji ekološkog filma, „Dunav u Srbiji“ proglašen je za najbolji domaći turistički film i dobio nagradu za najbolji scenario.
Ta priznanja usledila su nakon velikih uspeha na međunarodnim festivalima u Berlinu, Varšavi, Velikom Trnovu, Iru Fushi (Maldivi) i Los Anđelesu, saopšteno je iz TOS-a.
U toj organizaciji navode da, kako tek predstoje takmičenja na međunarodnim festivalima u Karlovim Varima, Kanu i Zagrebu, sa velikim optimizmom mogu da očekuju da to neće biti konačan broj nagrada koje će film osvojiti.
TOS je za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma izdvojila Dunav i vodeno bogatstvo zemlje,a film o Dunavu deo je te promotivne kampanje i prikazuje lepote tog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.
Snimanjem filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.
Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima, atrakcijama, stoji u saopštenju.
Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja, poručili su iz TOS-a.
Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda
Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu
Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler
Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.
Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.
Foto: Vikipedija, Zamak Muskau
Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.
Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.
Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.
Foto: Vikipedija, Park Branic
Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.
Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.
U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti
Foto: Vikipedija, Park Muskau
Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.
Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…
Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.
Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler
Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.
Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.
Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.
Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.
Nišlijka Jelena Minardi planinari više od pola veka. Iako ima skoro 97 godina, i danas u prirodi može da prepešači i više od deset kilometara.
Iako je davno zašla u desetu deceniju, Jelena Minardi još nije odložila planinarske cipele i ranac.
“Osećam se svežom kad idem na planinu, zaboravim na probleme koje imamo u životu, mozak se odmori”, kaže za B92 Minardi.
Ova prosvetna radnica u penziji planinari još od šezdesetih godina prošlog veka. Nema planine u Srbiji na kojoj nije bila.
Prošla je i pola Evrope. I u 97. godini redovni je učesnik svih akcija Planinarskog kluba Železničar iz Niša. Sada, uz manje predahe, može da prepešači i do 15 km. Nekada je, kaže, mogla mnogo više.
“Prešla sam 60 km i dobila sam značku kao najstariji planinar. Tada sam imala 82 godine”, ističe neumorna avanturistkinja.
Ljubav prema prirodi prenela je mnogim generacijama izviđača. Planinarenje je i porodična tradicija Minardijevih.
“Planinario je i pokojni otac, tako da sam od malih nogu sa njima hodao, trčkarao, rančić na leđa ili me tata stavi na leđa.
Bili smo u Italiji, Francuskoj, Visoke Tatre, Poljska, Mon Blan , Gran Saso u Italiji, Gran Paradizo, Materhorn, Švajcarska…”, kaže Slobodan Minardi, Jelenin sin.
Jelena kaže da dug život i dobro zdravlje duguje, pre svega, stalnoj fizičkoj aktivnosti i boravku u prirodi.
“U planini se čovek oseća divno, život mu se produžava, mislim da svaki pohod produžava godinu dana života”, objašnjava.
Već narednog vikenda ona i Slobodan idu u nove pohode. Iako u aprilu ulazi u 98. leto, najstarija planinarka u Srbiji još ne planira da se povuče.
“Dok me noge drže, dok mogu, ne odustajem od planinarenja…”, zaključila je Minardi.
Samopouzdanje nije nešto što se „dobija“ na lutriji, nešto što se može kupiti (pogotovo ne za malu svotu) ili nešto što se gradi preko noći. Izgradnja samopouzdanja se vrši tokom čitavog života, ponajviše u mlađim danima čovekovog razvoja.
Takođe, održavanje samopouzdanja i rad na sebi kasnije su isto tako važni. To što se samopouzdanje uglavnom gradi u detinjstvu nije nešto što bi nas trebalo sprečiti da radimo na sebi i da se razvijamo, već da nam pomogne da shvatimo korene i probleme koje trebamo u sebi razrešiti.
Ne može se ništa praviti dok se ne ispita teren i ne bude siguran da je materijal čvrst, te tako i ovde – ne možemo raditi na poboljšanju samopouzdanja ako ne znamo kako se ono kod nas razvilo do nivoa na kojem je sad.
Ono što će sigurno čitaocima pomoći pri analizi je neki opšti opis razvoja ličnosti kroz detinjstvo i analiza faktora koji utiču na vrednovanje sebe. Mi smo već pominjali važnost ranih iskustava u detinjstvu prilikom formiranja slike o sebi. To, kako će osoba da gleda na sebe, u velikoj meri zavisi od pogleda drugih, pogotovo njenih najbližih (tj. ljudi koji su joj važni u životu) i pogotovo od toga kako se oni ophode prema njoj, kako reaguju na njeno ponašanje prilikom ranih faza razvoja i interakcije sa okolinom.
Roditeljsvo i roditeljski stilovi su, kao što smo rekli, jedan od glavnih faktora razvoja visokog ili niskog samopouzdanja. Roditelji su glavni izvor skoro svih iskustava, pozitivnih ili negativnih, koje dete ima u ranom životu, jer su jednostavno oni uglavnom jedini koji imaju interakciju sa detetom. U isto vreme, od roditeljskih života i konteksta u kojem oni funkcionišu zavisiće život i kontekst u kojem će dete sada funkcionisati.
Kada je reč o specifičnim roditeljskim stilovima, ovde moramo čitaocima razjasniti na šta konkretno mislimo.
Termin „roditeljski stilovi“ je termin kojim se u psihologiji označava teorija kojom se govori da se uspešno tj. neuspešno roditeljstvo može opisati sa dva prideva: responzivnost (tj. u kojoj meri i kako roditelj odgovara na potrebe i ponašanje deteta) i zahtevnost (tj. koliko i šta roditelj zahteva od deteta). Na osnovu toga, u kojoj meri se ova dva faktora javljaju u roditeljskom ponašanju, istraživači su identifikovali četiri različita roditeljska stila: autoritativni stil, popustljiv stil, autoritaran stil i nemaran stil. Postoje i još neki stilovi koje ovde nećemo pominjati, jer nemamo sada prostora za to, a oni se manje/više mogu svesti pod neku od ovih kategorija.
Ovi stilovi se razlikuju među sobom u meri u kojoj su zahtevajući i responzivni. Tako, imamo da je autoritativan stil zahtevajući i responzivan. Ovo znači da roditelji pred dete stavljaju visoke zahteve za ponašanje, te ga kažnjavaju / nagrađuju prema čvrstim standardima.
Roditelji ovde podržavaju dete i ohrabruju ga bude nezavisno, uz naravno, postavljene granice. Kršenje granica donosi kaznu u nekom obliku – kazna je takođe po fiksnim standardima, odmerena i konzistentna, a ne nasumična i ekstremna. Ponašanje koje je u skladu sa standardima pošteno nagrađuje.
U isto vreme, detetove potrebe su saslušane i detetu se izlazi u susret. Kada se kažnjava detetu se objasni zašto se kažnjava, nema izliva besa koje dete ne razume. Dete nije zapostavljeno i nije samo bitno da bude uspešan i ispunjava zahteve, već se otvoreno i često pokazuje ljubav i poštovanje prema detetu. Njegova osećanja i ličnost se cene i poštuju.
Dakle, autoritativni roditelji su, iako čvrsti i zahtevi, u suštini saosećajni i veoma brižni roditelji. Ovaj miks i balans je ključan kako bi ovakav stil roditeljsva bio uspešan. Istraživanja su pokazala da ovaj stil roditeljstva „proizvodi“ decu koja su nezavisna i veruju u sebe, velikodušna, uspešnija su od ostalih vršnjaka. Ovakva deca, dakle, uglavnom imaju visok nivo samopouzdanja.
Međutim, ovde se mora obratiti pažnja da se ne pretera u jednom smeru, tj. da roditelj ne bude suviše zahtevan, bezosećajan ili da je suviše zaštitnički nastrojen. Deca sa roditeljima koji su suviše protektivni, štite dete od svega i svačega („živi pod staklenim zvonom“) ograničavaju detetova i iskustva i suviše se brinu za svaku sitnicu, uglavnom ne razviju dovoljno samopouzdanja i nesigurni su kao odrasli. Ovo je jednostavno proizvod toga što dete nikad ne dobije priliku da iskusi život u njegovoj pravoj formi i što roditelj prenosi svoje strahove na njega – dete će se plašiti života i biti nesigurno. Isto tako, ako detetu stalno neko govori šta treba da radi, te da ne sme ništa na svoju ruku, onda ono prestane da veruje sebi i uvek će se oslanjati na druge.
Sa druge strane, imamo tzv. autoritarni roditeljski stil. Reč „autoritativni“ i „autoritarni“ su vrlo slične, ali ne iste. Autoritarni stil predstavlja ponašanje roditelja prema detetu koje je zahtevno, ali nije responzivno. Dakle, slično kao u prethodnom slučaju, roditelji postavljaju pred dete visoke zahteve i očekuju brzo sazrevanje i odrastanje deteta, usmeravajući i kontrolišući njegov razvoj. Međutim, ovde postoji velika razlika, a to je da roditelji nisu „topli“ prema detetu, ne obraćaju mnogo pažnje na njegove potrebe, a posebno ne na osećanja. Često su grubi i hladni kada dete izražava neke emocije prema roditelju.
Roditelji sami ne izražavaju dovoljno emocija prema detetu, te se ono oseća kao nedovoljno voljeno. Kažnjavanje je nekonzistentno i često prelazi granice te ulazi u nasilničko ponašanje (vikanje, batine, itd). Dakle, ovde imamo reč o tipičnom strogom i hladnom roditelju, često besnom na sebe i svet oko sebe. Oni, iako možda mnogi od njih imaju dobre namere – „da pripremi dete za hladan i okrutan svet“ – uglavnom naprave od dece ili suviše agresivne osobe, ili suviše povučene i uplašene osobe.
Negativni efekti koje ovakav stil roditeljstva može imati su mnogobrojni, a najveći deo toga je upravo veoma sniženo samopouzdanje deteta. U velikom broju slučajeva, dete neće razviti dovoljan nivo socijalne inteligencije i ponašaće se nesigurno u društvu. Ovo je zato što mu roditelji uvek govore šta da radi, te neće uspeti da dovoljno razvije sopstvene veštine. Kada odrastu, ovakve osobe su često konformisti i imaju strah od autoriteta (plaše se da „dignu glas“, tj. da se bore za svoja prava).
Pošto su kao deca pod velikim stresom i stalno se plaše (jer roditelji stalno zahtevaju od njih i kažnjavaju ih), obično su i kao odrasli podložni stresu i imaju tendenciju da razviju depresiju. Takođe, ovakvi će ljudi često kriviti sebe za sve što im se dešava, zato što su to radili i kao deca (jer su ih roditelji krivili za sve i svašta). Ako sebe krivite stalno i za sve, to je siguran put ka srušenom samopouzdanju.
Što se ostala dva roditeljska stila tiče, njih ćemo samo ukratko opisati i navesti njihove glavne efekte. Popustljiv stil se, kao što mu i sam naziv kaže, karakteriše ponašanjem roditelja prema detetu koje nije fiksirano nekim standardima. Roditelji imaju veoma malo očekivanja i zahteva od deteta, ne postavljaju fiksne granice i retko kažnjavaju dete. Drugačije rečeno, roditelji ne žele da budu tipični i staromodni roditelji, već se postavljaju kao ortaci i drugari prema detetu, uz toplinu i adekvatno ispoljavanje emocija. Ovaj stil je, dakle, nezahtevan i responzivan.
Efekti ovakvog roditeljstva su različiti, ali je interesantno da većina istraživanja pokazuje kako su deca ovakvih roditelja često nezrela, „nevaspitana“, ponekad impulsivna i narcisoidna. Ovakva deca će teško naučiti da kontrolišu svoje ponašanje i uvek mora biti po njihovom. Postoje i pozitivni efekti ovakvog roditeljstva, gde dete može odlučivati šta i ko hoće da bude, što može imati uticaj na pravilan izbor karijere i životnog puta. Međutim, usled slabog usmeravanja od strane roditelja, isto se tako može desiti da deca odrastu u nesigurne osobe koje ne znaju ko su i šta žele, i da ne razviju dovoljno sebe i svoje potencijale.
Poslednji stil koji ćemo pomenuti je odbacujući, tj. zanemarujući stil. Roditelji ovde nisu ni zahtevni, ni responzivni. Dakle, niti imaju neke prohteve od deteta, niti mu postavljaju granice, ne kažnjavaju, ali i ne nagrađaju, niti izražavaju emocije prema detetu – prosto rečeno, nije ih briga za dete, šta ono radi i ko je. Ne moramo naglašavati koliko ovakav roditeljski stil ima negativnog uticaja na decu, a posebno na njihovo samopouzdanje. Osećaj odbačenosti i nedovoljne vrednosti koji se javlja prilikom ovakvog roditeljstva se provlači kroz ceo život, a često se i intenzivira kada čovek odraste.
Dakle, vidimo da roditeljstvo i roditeljski stilovi imaju ogromnog značaja na formiranje detetove ličnosti, a samim tim i samopouzdanja. Stoga je bitno da, prvo kao odrasle osobe koje su iskusile neke od stilova, osvestimo u sebi razloge zašto se ponašamo i osećamo tako kako se ponašamo i osećamo, da bismo promenili sebe na bolje. Drugo, kao trenutni ili budući roditelji pokušamo da pomognemo našoj deci, sutrašnjim odraslim osobama, da adekvatno razviju optimalan nivo samopouzdanja koji će im omogućiti da imaju kvalitetan i lep život.
Legendarni kantautor Arsen Dedić preminuo je u ponedeljak uveče u 78. godini u bolnici u Zagrebu, javio je Jutarnji list.
Dedić je pre više od dve nedelje smešten na bolničko lečenje zbog sepse, nakon što mu je prethodno ugrađen veštački kuk. Poslednjih dana mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo i otkazali su mu bubrezi. Preminuo je 17. avgusta 2015. u Zagrebu.
Rođen je u Šibeniku 1938. godine. U Zagrebu je upisao Pravni fakultet, koji je napustio 1959. a u istom gradu je upisao Muzičku akademiju, na kojoj je diplomirao 1964. Gotovo celoga život aje pisao pesme, pa se sredinom šezdesetih otisnuo u kantautorske vode.
Prvi album „Čovjek kao ja“ objavljuje 1969, a od tada je snimio na desetine ploča. Njegov muzički stil se može opisati kao mešavina mediteranske pop muzike, šansone i džeza. Šezdesetih je nastupao na mnogim festivalima pop muzike u SFRJ. Sem poezijom i muzikom, amaterski se bavio slikarstvom.
Objavio je na desetine knjiga, zbirki pesama. Pisao je muziku za pozorište, film, televiziju i reklame. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a jedna od najznačajnijih je ona iz San Rema 1982. za „autorsku šansonu“.
Muzički pečat Arsena Dedića na muzičku scenu SFRJ je ogroman. Nećete pogrešiti ako kažete da ono šta su Šarl Aznavur, Žak Brel, Leonard Koen, Serž Gejnzbur i Skot Voker predstavljali za svetsku, to je Arsen bio za muzičku scenu dvadesetdvomilionske Jugoslavije.
Iza sebe je ostavio suprugu Gabi Novak, sina Matiju Dedića i ćerku Sandru.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
Izvor: b92.net/Jutarnji list /ponedeljak, 17.08.2015
Čistim svoj život, kroz prozor, ormar stari, čistim svoj prostor od nepotrebnih stvari.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život, petkom odvoze smeće kada se nada budi, i kad je blago veče.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život od onih šupljih ljudi, kojima vjetar huji kroz glave i kroz grudi.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život, da spasim dok je vrijeme, malu jutarnju nježnost i gorko noćno sjeme.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život od prividnog svijeta, od ljubavi bez traga, od jeftinih predmeta.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život, to hrđa je i tmina, i ostat ću bez ičeg al bolja je tišina…
Na beogradskom Ušću , 20. juna, pred više od 20.000 ljudi, virtuoznim nastupom, članovi kultne rok grupe SMAK su priredili muzički spektakl za različite generacije koje su podjednako uživale u ovom muzičkom putovanju kroz vreme od dva i po sata sa Točkom, Borisom Aranđelovićem, Slobodanom Stojanovićem Kepom i Zoranom Milanovićem.
Ovim su nastupom opravdali kultni status i čini se, još više produbili inače dubok trag koji su ostavili u istoriji jugoslovenske i srpske rok muzike.
„Sve je bilo i može biti, jedino je Smak neponovljiv.“. Bora*S
Kako je Radomir Mihajlović Točak izmislio motor sa unutrašnjim sagorevanjem, zašto je organizovao trku bubašvaba i od koga je naučio da svira „Ulazak u harem“? Odgovore zna njegov nekadašnji cimer Jovan Nikolić Jof.
Retki su znali poreklo njegove tetovaže velikog točka na njegovoj ruci. Baš retki su to znali da je njegov otac Risto bio kolar i da je popravljao kolske točkove, te je stoga točak ovešan na njihovoj porodičnoj kući u Ključkoj ulici u Čačku.
Retki znaju i predistoriju verovatno najpoznatijeg instrumentala YU roka: „Ulazak u Harem“. To je kompozicija koju je po čačanskim mehanama i u frizernici kod Branka brice, za čašu rakije svirao pokojni čačanski boem Jarak. On je na akustičnoj gitari svileno svirao stare srpske pesme i ruske romanse. Pre izvođenja Harema, kroz gitarske žice bi provukao masni papir iz niške Morave da bi toj melodiji dodao orijentalni zvuk saza.
Jarak je Točka učio da svira prstima i nikada nije upotrebljavao trzalicu (terzijan). Napustio je ovaj svet jedne zimske noći u zagrljaju sa svojom gitarom u jarku na periferiji grada. Možda bi se veštiji pisci pozabavili značenjem njegova imena i mestom njegova odiha.
U Čačku su posvuda kružile priče o neverovatnom gitaristi Točku. Retki su znali njegovo ime i prezime, ali je mit o njemu bio toliko snažan da je svak dodavao još po nešto iz svojih, po čačanskim uglovima pouzdanih izvora. Naročito oni koji su se na jedan lakoruk način „bavili“ muzikom i sricali na gitari. Naravno, to je podržavao i on sam na nastupima grupe SMAK svojom mračnom pojavom, crnom garderobom sa crnim šeširom širokog tamnog oboda na glavi iz čije senke su provirivale njegova duga kosa i brada.
Međutim grupa SMAK je tako čvrsto i žestoko svirala klasike tadašnje rok muzike da bismo dugo posle njihovog koncerta zaboravljali da zatvorimo širom otvorena usta. Pored usta, grupa SMAK nam je zauvek otvorila i uši da na pravilan način čujemo Yu grupu, grupu TIME ili Septembar sa Janezom Boncinom, te da pravilno prepoznamo „Atomsko sklonište“ iz Pule.
Pre nego što smo postali beogradski cimeri povezalo nas je naše čačanstvo. * Pretovaren zvučnicima i kojekojom muzičkom skalamerijom, ispod otrusene fasade naše dvospratne zgrade u Ulici Đure Đakovića u Beogradu, stao je njegov crveni fića koji je naše društvo nazivalo „fikus“. Na krevetu u drugom sobičku glavom i bradom se smestio on, Radomir Mihajlović Točak, skrstio ruke pod glavom i zagledao se u tavanicu.
Njemu su, nakon što se razišao sa grupom SMAK i prvom suprugom, sugerisali da se iseli iz Kragujevca u Beograd, kod Jofa, koji je početkom osamdesetih godina već bio primljen u njegov najbliži krug prijatelja iz Čačka. Otada smo četiri godine delili hleb tugu i siromaštvo, provodili noći tragajući za starim srpskim pesmama, za ovozemaljskim i onozemaljskim istinama, razmenjujući snove i vizije.
Točak i Jof 1982. u Beogradu
Naša mlada gazdarica rado je dopustila da se on useli u prazan sobičak koji ja nisam uopšte koristio. Otada je počelo moje najkvalitetnije i najčudnije druženje sa jednim istinskim umetnikom koje zauvek ostaje tetovirano u mom sećanju.
„Fikusom“ smo se docnije ponekad vozili do Kragujevca. Za kišovita vremena morao sam držati peškir u krilu, da bih svako malo brisao lice jer su me, tamo gde sam sedeo na mestu suvozača, kroz veliku rupu na podu automobila zapljuskivali mlazevi vode iz barica sa druma.
* Točak je kadikad umeo da pada u verbalne zanose kao da izvodi beskrajno duga sola na gitari. Jednoga jutra postavio je na nosač nota sliku lepotice iz Plejboja i počeo da komponuje. Lepotu i eros je on smatrao za najubedljivije provokatore umetničke inspiracije. Neka plemićka uzvišenost i način na koji je Točak voleo žene neodoljivo su me podsećali na mog oca. Sa unutrašnjim smeškom nosio sam to opažanje, ali mu to nikada nisam dospeo reći. Ali je on meni stigao da kaže da je jedared u Čačku sa svojim najbližim drugarima, Vojom Savićem i Ljubinkom Miloševićem – Mehom, začuo zvuk saksofona u bašti „Prvi maj“ i da su oni požurili da vide ko to tamo svira i da su dugo stajali na ulazu i slušali kako im moj ćale „priča“ saksofonom. * Trebalo je steći Točkovo poverenje, trebalo zaviriti iza maske njegovog lica, tamo gde se nalazio jedan nežan i hipersenzibilan posvećenik muzičkoj umetnosti, sveštenik idioritmik, koji je svakoga dana pripadao svojim gitarama, muzici i ovaploćenju svojega dara. Sada, sa ove distance, mogu ga po njegovoj fanatičnoj posvećenosti muzici porediti sa Danilom Kišom i njegovom podređenju života književnosti.
Točak je svakodnevno uobičavao da beleži hipnagoske zapise i radi crteže. Docnije, kad smo krenuli da živimo svoje živote, dok sam ga obilazio i ostajao do duboko u noć u razgovorima kojima je uglavnom on davao smer, već je imao kolekciju od preko dve hiljade strana u svojoj radnoj sobi.
Jedared me je važno obavestio da je pronašao motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Na moju podsmešljivu primedbu da mi se čini da to njegovo otkriće već odavno radi širom sveta, hladno je odgovorio: „Zašto misliš da se to mene uopšte mora ticati!“ Mislim da nije učtivo iznositi njegove radove na pronalaženju leka najtežim bolestima. Ali ono što nije poznato javnosti, jeste da je gospodin Radomir Mihajlovic – Točak, bio opsesivan istraživač medicinskih enciklopedija i knjiga o psihologiji, parapsihologiji, Tarota, Ji đinga i šahovskih biltena. Znao je napamet preko 40 šahovskih otvaranja, od Aljehina do Fišera. Redovno je igrao šah sa samim sobom. Nikada ga nisam pitao za koga navija u tom meču i da li uvek namešta sebi. Kad bi me ponekad pozivao na partiju pristupao sam nevoljno kao na pogubljenje. * Mnogi su Točka pribojavali, zbog njegovog mrgodnog pogleda na licu zaraslom u bradu i zato što je u je u svako nepoznato društvo (što je inače čitavog života izbegavao) stupao sa izvesnom glasnom ćutnjom. Nosio je u oku i na usnama pokrivenim bradom izvestan superiorni smešak. Kao u onih ljudi kojima je izvesna stvar o životu znana, a nama ostalima nedostupna. Taj smešak, koji me je u početku, iskreno govoreći nervirao, do danas mi je dobro znan kadgod se potrudim da Točka prizovem pred unutrašnji vid. On je umeo strahovitom brzinom da utvrdi ljudski karakter na osnovu izgleda, pokreta i retorike. I onda je uvek bio u prednosti pri komunikaciji, nekako je uvek bio ispred. Ali nikada tu superiornost čitanja ljudi nije zloupotrebljavao, pre bih rekao da mu je to služilo da očuva svoju mekotu pod oklopom školjke. * Ima veoma malo kvalitetnih intervjua sa njim. Videlo se izdaleka da i novinari imaju zort od njega. Kao da su ti mladi žurnalisti prepisivali anegdote grupe SMAK jedan od drugoga. A to je izgledalo ovako: Šta znači ime grupe SMAK? Odgovor, kratica od naziva Samostalni Muzički Ansambl Kragujevac. Potom, kako im je pukao jarbol na cirkuskoj šatri pre jugoslovenske promotivne turneje albuma „Rok cirkus“ jer je u Sloveniji napadao sneg od dva metra u maju mesecu. Te, kako im je Titova smrt sprečila promociju izvanredne LP ploče „Zašto ne volim sneg“. I zašto im je nakon njihovog najboljeg albuma „Crna dama“ Goran Bregović kidnapovao Lazu Ristovskog ozidavši ga paketima novčanica.
Ali niko od njih nije znao za gaf koji je na koncertu u Skoplju napravio bubnjar Kepa, koji je zatvorio mrtvački kovčeg iz kojega je trebao da iskoči Boris Aranđelović, vokalni solista… Kao i za turneju po DDR-u na kojoj su bili zatrpani bezvrednim novčanicama, koje su pretvorili u 20 kilograma ručnih satova. Takođe, degustacija supe od kengurovog repa u Berlinu. Kad su ga ti novinari pitali, šta ste radili tamo u Londonu, odgovorio je čačanski, mangupski: „Vrljali smo!“ To su bile pikanterije samo za ortake i drugare. * Jedne zime, kada smo promenili stan i otišli da delimo sobu sa dva kreveta u Cetinjskoj ulici, kada je napadao sneg koji je zatrpao fikusa, sećam se da smo svakodnevno obilazili račune u našim bankama koji su već dugo bili opusteli. Kao božijom promisli predveče nas je pozivao telefonom Puriša Đorđević na sedeljku kod njega, gde bi nas Purke gostio svežim čačanskim kajmakom i đakonijama uz domaću rakiju.
Ponekad bi nas pozivao Purišin drugar Momčilo Kapor na žurke i večerinke po kućama velegradskih bogatuna. Tamo bi nas dvojica došli sa repertoarom starih srpskih pesama koje smo kadikad izvodili uz već razrađen komični performans. Ja sam pevao sa dozom boje starinskih interpretatora. Točak se svojim gitarskim umećem sjajno snalazio u ulozi humoriste. Domaćini i gosti su nakon tih večerinki ostajali nasmejani, ozareni i njihova su nam vrata bila za svagda otvorena.
Bilo je i scena koje su za večerom mogle biti blamaža po nas. Recimo, kao predjelo poslužena vijetnamska salata. Glavno jelo se uzimalo viljuškom onda umakalo u sosove i najposle uvijalo u nekakav zeleni list. Čekali smo da čitavu radnju započne najpre domaćin ili neko iz društva, a onda pomno upamtili mizanscen i krenuli kao da naravno znamo. Ili da nam u snobovskom ritualu negde uture u ruke tompus cigare koje nismo umeli da uglavimo u usta. Pakovali smo ih diskretno u džepove.
* Mnoge smo noći provodili na Skadarliji. Da ne bude zabune, ne po kafanama. Niti smo imali love za takav poduhvat, niti je Točak bio čovek koji bi sedeo po kafanama. Makar one bile atraktivne poput skadarlijskih, tada, osamdesetih. Ipak, ponekad kad nekome stigne lova, umeli smo da se počastimo pohovanim škembićima u „Tri šešira“ ili srpskim pasuljem sa suvim rebrima u dorćolskoj kafani „Marš na Drinu“. Noći smo provodili u jednoj starinskoj dvospratnici skrivenoj iza „Đurine kuće“ i restorana „Dva jelena“, u iznajmljenom stanu dve Vesne. Na jednu od njih, bili smo napaljeni i Točak i ja. To nas je umalo koštalo prijateljstva. Ali smo iskrenošću u komunikaciji uspeli da zaobiđemo prastaru zamku.
Tamo su dolazili mnogi drugari, prijatelji i napaljenci. Međutim svako od novodošlih (takođe momci iz tada aktuelnog muzičkog sveta), kada bi tamo ugledao Točka, ostajao bi zamrznut u sedećem položaju narednih dva sata.
Pamtim, da je jedared Točak ponudio svoju gitaru jednom gitaristi iz tada veoma popularne pop-grupe. Ovaj mu je uzvratio: „Nemoj Tole, keve ti, ja baš i ne umem da sviram gitaru.“ Točak mu to nije zamerio kako je umeo i mogao, samo ga je upitao, prilično vazdušno: „Zašto se onda predstavljaš kao gitarista ako ne umeš da sviraš na gitari?“ * Bio je prisutan na mom venčanju i svadbenom ručku u Kineskom restoranu u Beogradu. Nije bio saglasan sa mojim izborom, ali je ostao uzdržan. Samo je jedared, kao u prolazu, dobacio pitanje: „Da li je to tvoj izbor ili tvoj pristanak?“
Nakon te promene, on je stanovao u garsonjeri naših prijatelja na Zvezdari. Obilazio sam ga ponekad i posedeo na madracu postavljenom na pod. Diskretno bih zavirio u frižider i znao nakon toga šta mi je činiti. Tad mi je ispričao sledeću priču: – Znaš ovde ima raznih buba, od bubašvaba do stenica. Ja se vratim iz vrljanja po gradu i upalim svetlo, a one gamižu li gamižu. Onda ja podviknem: ‘Slušaj ovamo, to gamizanje po podu i kojekuda hajde da kažem da je u redu, ali nemoj da sam više video ni jednu jedinu na mom krevetu. Jebaću vam kevu!’ Uveren sam da otada ni jedna jedina zaista nije nikada više prekoračila njegovom madracu!
U to vreme samovanja i oskudice, on je hvatao bubašvabe, iscrtavao im tempernim bojama brojeve na leđima i pakovao ih u prazne kutije šibica. Nakon toga organizovao bi trke bubašvaba u sobi i kladio se na broj. Kada je komponovao muziku za film „Vizantijsko plavo“ učinilo mi se da je jedna scena sa trkom kornjača bila inspirisana baš njegovom unikatnom životnom pričom. * Radomir Mihailović Točak je rođen 13. juna 1950. godine. Danas, dok završavam ovaj zapis, on slavi šezdeset i peti rođendan. Znam da je praktikovao ahimsu, indijsko načelo nenasilja. Pamtim da je njegova prva supruga, ugledavši ogromnog dlakavog pauka na zidu, zavrištala: „Ubija ga! Ubij! Uzmi moju papuču, ubij čudovište!“ Točak je mirno odgovorio: „Ne pada mi na pamet. Nisam ja njegova smrt!“ * Način na koji se Točak odnosio prema tadašnjem i inim periodima sirotovanja, takođe je bio monaški. Jer se monasi unapred zaklinju na sirotovanje. Bio sam svedokom kako su grupi SMAK, a potom Točku otimali, kako je ko stigao, čestito zarađen novac. Nekoliko puta sam imao nameru da fizički intervenišem na izvesne situacije , kada mi je on lično stao nasuprot svojim mirom: „Ostavi, ne budi seljak, to je njihov deficit!“
Još dvaput ovoliko strana nisu dovoljne da iznesem mnoga čudesa i lepote našeg druženja. Ipak, pristojnost i zagonetnost bi trebalo da pridržavaju ovaj tekst o velikom muzičaru, te se mnogo toga mora pohraniti van sveopšteg uvida, makar u onaj intimni mrak kutije šibica.
Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!
Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.
Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!
Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.
Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.
On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.
Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!
Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.
Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.
Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao: “Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.
Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.
Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo? Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.
Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.
Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!
Nakon izgradnje čudesne kule 1889. godine, njen tvorac Gistav Ajfel odlučio je da sebe časti malim stanom na vrhu svoje građevine. Potpuno u kontrastu sa čeličnom strukturom, njegovo tajno boravište bilo je uređeno u “jednostavnom stilu kakav vole naučnici”, kako je napisao Anri Žirar u svojoj knjizi o tornju, 1891. godine.
U Ajfelovom tajnom gnezdu, na visini od 300 metara, nalazio se nameštaj od drveta, slike, pa čak i koncertni klavir.
Imao je i malu prostoriju koju je koristio kao laboratoriju i u njoj vršio naučne eksperimente.
Gistav Ajfel je očigledno bio obasut zahtevima pariske elite da im izdaje svoj mali apartman, čak i na samo jednu noć, ali on ih je sve odbijao, i čuvao svoje sklonište u kome je mogao da na miru razmišlja.
Međutim, jednom prilikom je ugostio Tomasa Edisona, koji mu je poklonio fonograf. Ajfelov tajni kutak bio je ranije zatvoren za javnost, ali danas ga radoznali turisti ponovo mogu videti. Veći deo originalnog nameštaja je ostao, a postavljene su i dve figure koje predstavljaju Ajfela i Edisona.
Neke činjenice o Ajfelovom tornju:
Kula je sagrađena povodom Svetske izložbe u Parizu koja se održavala 1889. godine i nije bilo planirano da tu i ostane.
Trebalo je da bude demontiran 1909. godine, ali je sačuvan zahvaljujući tome što je dobio novu namenu – kao radio-antena.
Ajfelova kula je najposećeniji spomenik čija se poseta naplaćuje. Godine 2011. posetilo ga je 6,98 miliona turista.
Za vreme Drugog svetskog rata, kada je Hitler boravio u Parizu, Francuzi su presekli sajle za lift tako da nije mogao da se popne.
Prevarant sa svetskom slavom, Viktor Lustig “prodao” je Ajfelov toranj biznismenu koji se bavio kupovinom otpada.
Prvobitno je Ajfelov toranj trebalo da bude podignut u Barseloni.
Visina tornja varira za 15 cm zbog promena temperature.
Pronalazač Franc Rajhelt poginuo je dok je skakao sa tornja prilikom testiranja padobrana koji je sam dizajnirao.
Do vrha tornja ima 1.665 stepenika.
Žena sa imenom Erika “udala” se 2007. godine za Ajfelov toranj.
Danas toranj ukrašava 20.000 sijalica.
Na svetu postoji 30 replika Ajfelovog tornja širom sveta.
Samo boja na Ajfelovoj kuli teška je koliko i 10 slonova.
Godine 1891. London je počeo da gradi zdanje koje je trebalo da premaši Ajfelovu kulu u visini. Međutim, građevina je bila nesigurna, nikad nije završena i na kraju je 1907. godine uklonjena.
Gistav Ajfel uradio je i skelet za Statuu slobode u Njujorku.
U vreme izgradnje, Ajfelova kula bila najviša građevina na svetu. Izvor:superodmor.rs
Neki moji prijatelji misle da su, a neki su i postali ljudi.
Jasmina Milošević, jeste.
Jasminu sam upoznao prilikom jedne prigode u čast proleća, bilja i zdravlja.
Pre par sedmica dobio sam ljubazan od nje poziv za samostalnu izložbu koju je pripremala u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.
Na moju žalost zbog poslovnih obaveza negde dole južno, nisam prisustvovao otvaranju izložbe koje je upriličeno 2. aprila.
Juče sam otišao u galeriju Miuzeja da razglegam izložene Jasminine slike. Ono što Tamo videh naprosto me „oborilo s nogu“. Dok se pridižem preispitujem sebe. Zašto?
Postoje slike, one su tu i oduvek bile, baš ove slike, postojale, još nenaslikane u ovom obliku i sedmom i sedamdesetom, ma kom ali od nečega otetom.
Tako je moralo biti-narodi sa manje tradicije od Srba i ameba kažu maktub, ili nešto slično, ali tako je moralo biti, jednostavno od nečega oteto, na ni najmanje jednostavan i lak način.
Čini mi se da je i Trojanski rat tako nekako počeo, pa je iz toga nastala priča- kažu najpričanija.
Kažu arhetip, a o tome je ovde reč-priča, priča koja govori o onome što muči svakog dana a nije svakodnevno- kad kažem muči to znači i usrećuje, ali muči.
Ovo je dugo putovanje, nije u noć, ali jeste ali jeste u neke predele prekrivene jutarnjim maglama koje kada se podignu ostanu na platnima koje pitaju šta smo mi to skrivili i na kog Boga hulili da na nas padnu sva ova pitanja. Dejan Sotirović, istoričar umetnosti, kustos Narodnog muzeja-Zaječar
***
Izložba „ Bez suvišnog zašto“ je likovni odgovor na pitanja koja su nam postavljena, hteli to mi ili ne.
Narativni deo pred nama, i pored povremene sofisticiranosti, ukorenjen je u duboke porive i egzistencijalna pitanja, što je zahtevalo da likovna sredstva ne budu niti rutinska, niti sirova, da ne bi bila banalna.
Otuda paleta koja se oslanja na rad srpskih slikara nakon trauma Velikog rata, dvadesetih i tridesetih godina, i citati umetnika koji su u tom duhu razmišljali u drugoj polovini dvadesetog veka.
Osmišljena kao strip, izložba je daleko od toga kako se danas taj pojam shvata, već je konceptualno podobna ređanju slika u srednjevekovnim hramovima, gde uz duboko transcedentalne prizore imate i gotovo i tipične žanr scene, sa krajnim ciljem kojem morate biti dovedeni, ponekad suptilnim, ponekad drastičnim metodama.
Pred vama je je jedan od načina da se odgovori na pitanja, ili bolje rečeno, da se pitanja postave, likovno pošteno. Pitanja odnosa. Odnosa moćnih i svih nas ostalih (preostalih), većine i manjine, kolektiva i jedinke, duhovnosti i religije, prihvatanja i nepristajanja. Nina Jeza, Maribor, Slovenija
***
Jasmina Milošević, rođena 1971. godine u Zaječaru. Diplomirala na Fakultetu političkih nauka, odsek za međunarodne studije, Beogradskog univerziteta.
Slikarstvo učila kod profesora Branislava Dinića i naviše li kovnih radionica. Do sada tri puta izlagala samostalno i više puta kolektivno u Vršcu, Beogradu, Knjaževcu, Zaječaru, Sremskoj Mitrovici, Čačku i Zrenjaninu.
Dobitnik više nagrada i to za radove „Hasta la vista, baby“, povelje „Ivan Vučković“ za keramičku skulpturu „CPS“, diplome za keramičku skulpturu „Izgubićemo dane“ i diplome za sliku „Trojeručica“ 2012. u Zrenjaninu.
Na ovaj dan, 17. februara 1749. godine ova varoš dobila je status slobodnog kraljevskog grada.
Somborci danas obeležavaju Dan opštine.
Bora*S
FIJAKER STARI JOŠ ULICAMA LUTA
Sombor, grad bogate istorije, kulture, zelenila, biciklista. Zbog 18.000 stabala i 120 kilometara dugih drvoreda zovu ga Zelengradom
Nije slučajno Zvonko Bogdan ispevao kako „u tem Somboru svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina…“, jer su samo najveći vojvođanski „bećari“ zasluživali ovakve stihove. A bećariti se nekada moglo se jedino ako si osoben, šarmantan, slobodarskog duha, kulturno nadmen, istorijski bogat… Sve je to Sombor i bio i ostao.
Grad na severozapadu Srbije, administrativni centar Zapadnobačkog okruga i četvrta najbrojnija opština u Vojvodini, oduvek je imao ono „nešto“, pa je glas o njegovim vrednostima, prelepim fasadama, zelenilu, umetničkim kuloarima i boemskom životu dopirao na sve strane.
Njegovo izvorno ime je Cobor Sent Mihalj, pod kojim se prvi put u 14. veku spominje u pisanim dokumentima kao posed istoimenog grofa. Svako ko danas prošeta somborskom varoši teško da bi mogao da je smesti u Orjent, jer liči na sve samo ne na tursku kasabu. Međutim, bila je od 1541. godine upravo to – kaldrmisana čaršija sa sedam džamija, hamamom i sarajom, ispresecana kujundžijskim dućanima…
Bila je sve ono što su joj Turci, osvojivši je i pretvorivši je u sedište Segedinskog sandžaka, nametnuli, prvi put je nazvavši današnjim imenom. Sombor je od 1687. godine, kada je postao „svojina“ Austrijanaca, bilo graničarsko mesto, a za najveću povlasticu se izborio 1749. kada su njeni stanovnici za 150.000 forinti od carice Marije Terezije otkupili status slobodnog i kraljevskog grada.
Ubrzo je postao sedište Bačko-bodroške županije i tada zapravo počinje da se formira lice kakvo, sa manjim ili većim ožiljcima, svežim ogrebotinama i nadogradnjom, prepoznajemo danas, na 175 kilometara od Beograda i samo 25 od graničnih prelaza sa Mađarskom i Hrvatskom. Zapadno od njega nalaze se Dunav i rezervat prirode „Gornje Podunavlje“ na 20.000 hektara, a na istoku Telečka visoravan.
Čim kročite u Sombor, uverićete se zbog čega ga zovu Zelengrad, jer 18.000 stabala i drvoredi dugi 120 kilometara jednostavno ne mogu da se ne primete. Dominiraju bođoši koji su davne 1903. godine doneti iz Misisipija i ovde zasađeni.
Druga pomisao bi mogla da vam bude da „fijaker stari ulicama zaista luta“, jer ovo prevozno sredstvo nije retkost, nego stalni „stanovnik“ grada smeštenog na dnu basena Panonskog mora.
Još 1885. godine u Somboru je donet zakon o fijakerskoj službi, a fijakeristi će vam u bilo koje doba godine priuštiti prijatnu vožnju, pokazujući vam lepote ravničarskog dragulja. Istina je da je daleko prisutniji bicikl, kojeg Somborci ne koriste samo u rekreativne svrhe, nego njime velika većina putuje u školu, na posao, kod prijatelja… Samo ozbiljan led i snežna oluja „sklanjaju“ bicikle sa somborskih ulica, dok se svaka druga vremenska prilika bez problema toleriše.
Ko god svrati u ovaj grad, obično „padne“ na njegovo „srce“, kako nazivaju centralne ulice ili četiri venca posvećena srpskim vojvodama iz Prvog svetskog rata, Stepi Stepanoviću, Radomiru Putniku, Živojinu Mišiću i Petru Bojoviću.
Biser somborske arhitekture predstavlja zgrada Gradske kuće ili Magistrata, nastala na temelju dvora iz 1718. godine koji je podigao grof Jovan Branković. I dalje gospodskog držanja, opravdava privilegiju statusa kulturnog dobra od izuzetnog značaja.
Kada je Sombor bio grad na 14 ostrva, na onom koje se zvalo Pandursko, 1805. godine je započeta gradnja Županije, koja je 1882. dobila lice koje i danas osvaja. U zgradi atrijumskog oblika sa dva bočna tornja, čija završna kupola pomalo podseća na onu venecijanske crkve Santa Maria dela Salute, nalazi se 200 prostorija. Svečana sala je zaista svečana, jer se tu nalazi slika Ferenca Ajzenhuta „Bitka kod Sente“, naručena 1896. godine za proslavu milenijuma od dolaska Mađara u te krajeve.
Ovo je najveće ulje na platnu u našoj zemlji, a kada se posmatra sa svih strana, stiče se utisak da se kreće. Ako želite da je vidite, možete da najavite posetu Županiji, u čijoj zgradi, na Trgu Cara Uroša, je danas smešteno sedište Skupštine grada i gradske uprave.
Iako korzo odavno ne postoji, možda će vam se učiniti da se vreme vratilo, dok budete šetali pešačkom zonom duže ulice Kralja Petra I, sve do Trga Svetog Đorđa, na kojem se nalazi kultna srpska čitaonica „Laza Kostić“ iz 1882. godine.
Sombor je i Grašalkovićeva i Kronić palata, Turska kuća i Sokolski dom, Župni dvor sa sunčanim satom i porukom „Jedan ti je od ovih poslednji“… U njemu za simboličan izdatak možete da uživate u umetnosti, pošto 50 dinara košta ulaznica za Gradski muzej, a za 100 dinara ćete biti bogatiji za doživljaj koji nudi Galerija „Milan Konjović“ sa 500 radova koje je veliki umetnik zavetovao rodnom gradu.
Vojvođanski lepotan ima privilegiju i da večno ostane grad mladosti i studenata, zbog Učiteljskog fakulteta, koji je potekao iz Pedagoške akademije, ona iz Učiteljske škole, a ona iz čuvene Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića iz 1895. godine. U staroj zgradi prve obrazovne ustanove danas se nalazi galerija velikog umetnika Save Stojkova, koji je proslavio svoj grad.
Ovo je i grad glumaca, jer tragovi pozorišnog života datiraju još iz 18. veka, kada su u pisanoj formi beležena sva gostovanja i zabranjene predstave.
Repertoar Narodnog pozorišta je standardno bogat, mnogi glumci od imena ovde grade karijere, a da sve to vredi, potvrđeno je i nedavno kada je ustanova nagrađena priznanjem „Kapetan Miša Anastasijević“, za negovanje kulturnog stvaralaštva u regionu.
A šta je ravnica bez salaša, čardi, lepe prirode, vina, dobrog ručka i tamburice. Kako je okolina Sombora pravi raj za odmor i melem za sva čula, putnici namernici rado svraćaju u recimo Dida Hornjakov salaš, siguran zaklon od gradske vreve.
Oni koji vole konje, opredeljuju se za kompleks „Kraljevska prepelica“ u Doroslovu, koji ima konjički klub i ergelu lipicanera, a prava fešta se dešava leti na Trgu Svetog Trojstva, kada se odigrava „Somborski kotlić“.
Miris ribljeg paprikaša tada preplavi grad, pije se domaće vino i svuda odzvanjaju starogradske note. Prija i činjenica da u centralnim kafićima uvek za 80 dinara može da se popije jaka domaća kafa, za 150 domaća rakija, kao i da duplo manje novca nego u Beogradu treba da se izdvoji za pravi gurmanski obrok.
Briga lokalaca zbog malih plata i velikog broja nezaposlenih ostaje gotovo neprimećena za turiste, koji pre svega osete da su ljudi ovde pitomi i veseli, a da duh multikulturalizma i dalje živi. Posle nekoliko sati boravka na severu Vojvodine, mogli bi da usvojite i uzrečicu Somboraca – „Uvek ima sutra“.
Bogatstvo duhovnih hramova
O istoriji Sombora svedoče i verski objekti, koji lako osvajaju pažnju. Nekako se odmah nametne Karmelićanska (rimokatolička) crkva, zbog dva tornja koja dosežu visoko u nebo, iako je mnogima lepši pogled na Kapelu Svetog Ivana Nepomuka u rokoko stilu, iz 18. veka.
Somborci će vam pokazati i Malu i Veliku pravoslavnu crkvu, kako nazivaju hram Svetog Jovana preteče i Svetog Georgija, takođe iz 18. veka. Vrednosti – duhovne i arhitektonske pripisuju se i crkvi Presvetog Trojstva, a možda je još posebniji manastir Svetog arhiđakona Stefana iz tridesetih godina prošlog veka, jer je izgrađen u srpsko-vizantijskom stilu, što za Vojvodinu nije bilo svojstveno.
Čuva se recept za autohtoni sir
Somborci vole da se pohvale liciderskim kolačima koje prave, kao i autohtonim sirom u kačici, čiji recept ne otkrivaju.
Nedaleko od grada, u Telečkoj, nalazi se Muzej duvana, u Bezdanu je Tkačnica svilenog damasta, u Kolutu prvi privatni zoološki vrt u Srbiji, dok je lovište „Kozara“ bogato kvalitetnom divljači. Tatjana Loš Izvor:novosti.rs/02. februar 2015./
Kikindska ulica uvrštena u 50 najlepših ulica sveta
Priča o 49 najlepših ulica pokrivenih cvećem i drvećem obilazi svet putem društvenih mreža.
Iznenađeni u tome što je prestižni sajt Arhitektura i dizajn (www.architecturendesign.net) koji ima preko 12 miliona pregleda nedeljno, ulicu Generala Drapšina iz Kikinde uvrstio u ovu jedinstvenu listu, stavlja nas u poziciju ponosa na to što jesmo iz ovog lepog grada, ali i sa velikim upitnikom, zašto je mi tako ne vidimo?
Kada gosti i turisti dođu u naš grad, obilaze trg i značajne institucije diveći se starim građevinama, oni srećniji Starom Jezeru i Suvači. Malo ko pak dobije priliku da osim što iz pravca autobuske stanice „preseče“ ulicu drvoreda, vidi nešto što je pomenuti sajt stavio na čak 22. mesto na listu očaravajućih ulica.
Za razliku od ostalih ulica predstavljenih na ovoj listi koje su iz egzotičnog Brazila, mediteranske Grčke i Italije, dalekog Japana i Zimbabvea, očekivano Sjedinjenig Američkih Država, ulica Generala Drapšina (i onaj deo koji se zove Braće Tatića), je jedna od retkih na listi koja reprezentuje naše podneblje, pa se čini da je naziv pored slike „Kikinda, Serbia“ predstavilo naš grad u svetu kao primamljivu turističku destinaciju.
Želeći da se o ovome govori svima onima koji su posetili, ali i onima koji će posetiti Kikindu imamo želju i obavezu da kao ponosni Kikinđani lepotu šetnje pod tim krošnjama podelimo sa drugima. Pored te lepote i romantičnosti na sajtu se kaže još i da su ulice nadkrovljene drvećem ili cvećem odlično rešenje za pitanja zaštite životne sredine, da podstiču zdrave stilove života kroz šetnje ili vožnju biciklom.
Nadamo se da će kroz ovo priznanje za naš grad svako od nas uložiti više napora da, kako ova tako i druge ulice u gradu, budu primer očuvanja tradicije, kulture ponašanja i lepote, trudeći se da i budućim generacijama omogućimo priliku da gaze žuto ili gledaju gore u zeleno lišće hodajući kroz jednu od 50 najlepših ulica sveta.
Retko koji domen ljudskog ponašanja ima tako važnu funkciju kao flert.
Jedan je od oblika ponašanja krucijalnih za preživljavanje, bez kog su nam povezivanje sa drugima i produžetak vrste značajno otežani. Premda se svi sisari, pa i većina drugih životinja, upuštaju u kompleksne strategije s ciljem da privuku potencijalnog partnera za seksualni čin, čini se da ljudska psihologija flerta nadilazi evolutivna objašnjenja.
Mi zasigurno manifestujemo repertoar urođenih ponašanja koja nalazimo kod drugih životinjskih vrsta. No, krajnje je izvesno da ljudi danas ne biraju objekte svoje želje prema kriterijumima koje propisuju evolucionisti. Takođe, za razliku od drugih vrsta, mi flertujemo sa svesnom namerom, pod uticajem kulturnih i istorijskih okvira kojima pripadamo.
Flert je, za nas koliko instinkt, toliko i umetnost i veština. Flertujemo s namerom da privučemo potencijalne životne partnere, flertujemo da ostvarimo neobavezujući seksualni odnos, flertujemo i kad ne tražimo ništa od ta dva.
Flertujemo jer flert predstavlja oblik igre koja nam pruža osećaje slobode i neizvesnosti. Kao što socijalni psiholog Tim Perper kaže: „Čini se da neki ljudi teže da prolongiraju flert zbog zadovoljstva i erotičnosti koji su mu svojstveni, bez obzira na to gde ih on vodi.“
Drugim rečima, flert nam omogućava ostvarivanje romantičnih i seksualnih potreba u odnosima, a svakodnevnicu čini bogatijom za čitav spektar osećanja.
Heningsen je identifikovao šest mogućih ciljeva koje možemo ostvarivati u flertu: 1) postizanje veće bliskosti u odnosu, 2) upozavanje osobe i postizanje njene zainteresovanosti, 3) uživanje u zaigranosti i zabavi flerta, 4) manipulisanje ljudima u svoju korist, 5) osnaživanje sopstvenog samopoštovanja, 6) želja za stupanjem u seksualne aktivnosti.
Najveći broj ljudi, ističe ovaj autor, motivisan je prvim navedenim ciljem, iako se većina odlučuje na flert iz kombinacije ciljeva. Flertu, tako, možemo pristupati i bez osećanja fizičke ili seksualne privlačnosti prema osobi.
No, retko koji domen ljudske socijalizacije je tokom istorije bivao tabuiziran, stigmatizovan i banalizovan, a od strane nauke zanemarivan, u onoj meri u kojoj je to bio flert. Prošao je gotovo čitav vek od kako su glasnogovornice vašingtonskog Anti Flert kluba upozoravale ženski rod na hazardnost koketiranja sa muškarcima, a promovisanje dobrobiti flerta ostavljen je medijima. O flertu nas niko eksplicitno ne podučava, a pitanja koja, tokom socijalizacije, možemo imati na ovu temu, retko kada postavljamo. Jedno od njih jeste – šta flert podrazumeva, a šta ne.
Flert ili koketiranje na najopštijem nivou podrazumeva skup društvenih, a ponekad i seksualnih ponašanja usmerenih od strane jedne osobe prema drugoj koji uključuje verbalnu komunikaciju, kao i govor tela. Uz to, vrlo je važno da flertujuće ponašanje sugeriše zainteresovanost osobe za ostvarivanje nešto većeg stepena intimnosti sa osobom kojoj je flert upućen.
U većini kultura, nije socijalno prihvatljivo izraziti eksplicitnu seksualnu zainteresovanost za drugog, već se to čini na indirektne i sugestivne načine. No, činjenica da se velikim delom radi o zapletu koji nije eksplicitan, ne znači da se tim tihim signalima ne saopštavaju važne informacije.
Evolucioni psiholog Stiven Gangestad flert definiše kao proces pregovaranja koji se događa nakon što su dve osobe razmenile informacije o međusobnoj inicijalnoj privlačnosti. U okviru tog procesa retko kome polazi za rukom nastup poput: „Ti mene privlačiš, a ja tebe?“ Ove poruke težimo da otkrivamo u manjim dozama, te flert postaje podloga za osnaživanje privlačnosti. Kako to flertujemo?
Katalog ponašanja koje žene i muškarci praktikuju tokom flerta je prilično veliki. Metodom posmatranja bez učešća, jednom od najučestalijih u ovoj oblasti, psiholozi su proučavali parove koji flertuju u njihovom prirodnom okruženju (barovima hotela, kafićima).
Istraživači su u tim prilikama zabeležili određeni broj signala između strana koje flertuju. Čuveni kliše iz romantičnih filmova – kratki pogled nakon kog je sledilo preusmeravanje pogleda praćeno još jednim, dužim pogledom, opravdao je status inicijalnog „zelenog svetla“ u saobraćaju flerta.
Moć pogleda registrovana je u eksperimentu u kom su ispitanici, nakon obavljenog dvominutnog, neprekidnog i uzajamnog gledanja sa drugim ispitanikom, izveštavali o pojačanim osećanjima privrženosti. Antropološkinja Helen Fišer ističe da produženi kontakt očima utiče na otpuštanje molekula feniletilamina (PEA) koji je odgovoran za pospešivanje privlačnosti.
U ritualu flerta, kod žena je registrovano da su kikotanje i umereni smeh često bili praćeni uvrtanjem i zabacivanjem kose, oblizivanjem usana, osmehivanjem u položaju spuštene brade (engl. coy smile). Muškarci su praktikovali da se isprse ili zavale u svoje stolice i postave ruke iza glave, a naročitu pažnju su posvećivali brzini vađenja upaljača, ritualu paljenja cigarete sa podiguntom bradom i uklanjanja upaljača tako da se ne poremeti telesni stav.
Ponašanje obe strane odlikovalo je dodirivanje sebe koje je postepeno bilo smenjivano dodirima upućenim drugoj strani. Ispitanici u istraživanju psihološkinje Monike Mur za nedvosmislene znake flerta odabrali su nežan dodir po licu, praćen dodirom po ramenu, struku ili nadlaktici. Najmanje glasova dobili su guranje ili lupkanje po ramenu i rukovanje. S druge strane, zagrljaj je procenjen kao da poručuje bliskost, ali ne i flert.
Socijalni psiholog Timoti Perper, sa univerziteta u Filadelfiji, ističe da mužjaci ljudske vrste, kao i mnogih drugih, signalima u flertu poručuju: „Pogledaj me, veruj mi, moćan sam, ali te neću povrediti.“ i „Ne želim puno od tebe…još uvek.“ Perper dalje ukazuje da se obrazac flerta nije mnogo promenio od čuvenih stihova „Pesme nad pesmama“. Sekvenca je prilično slična: razmeni poglede, razgovaraj, dodiruj, poljubi, pristupi činu ljubavi, odnosno: obrati pažnju, prepoznaj signale, pristupi plesu (flerta), teži sinhronizaciji. Osim neverbalnih, verbalni manevri kojima pristupamo u flertu su od velikog značaja.
Studije pokazuju da flertujuća konverzacija može da podrazumeva podržavanje sagovornika i izražajnije rekacije prema onome što govori. Ovaj tip flerta je ponekad teško razlikovati od neflertujućeg ponašanja, a ta procena zavisi od pola osobe koja ga ispoljava i konteksta u kome to čini.
Nažalost, studija o verbalnim strategijama flerta još uvek nema. Možemo reći da bi flertu trebalo da pristupamo kao da pristupamo običnom razgovoru. Drugim rečima, studije poručuju: bolje je da se pravite da ne flertujete i ostavite naučene upade (engl. pick-up lines) po strani, nego da najavljujete flert.
Dok žene preferiraju bezazlene uvertire u razgovor („Šta misliš o ovom bendu?“), muški favoriti su direktniji pristupi („Videla sam te s drugog kraja bara i pomislila kako si sladak.“) U potvrđene markere verbalnog flerta spadaju: iskazivanje komplimenata, spominjanje činjenice da osoba nije u vezi ili da je dostupna u romantičnom/seksualnom smislu, upotreba nagoveštaja seksualnih aktivnosti.
Međutim, svesti flert na praćenje određene sekvence postupaka i izgovaranje pravih reči ne bi bilo ispravno. U ovu priču upliće se još par psiholoških faktora. Jedan od njih je aspekat samopromocije. Da bismo kroz flert iskazali poželjnost nekog našeg atributa, moramo da budemo sami uvereni u to što poručujemo, ističe Gangestad. Murova, na osnovu svojih opservacija, dodaje da ljudi kojima najčešće prilaze zainteresovani drugi nisu ljudi koji najbolje izgledaju, već oni koji šalju signale o svojoj pristupačnosti i samouverenosti, kroz bazične tehnike flerta (pogledi, osmesi). Ista autorka nalazi da se ponašanje drugih tumači u skladu sa kontekstom, te ukoliko je seting formalan, flert mora biti očigledniji da bi bio primećen.
Istraživač Džefri Halističe da se ljudi često osećaju frustrirano ili nezadovoljno svojom nesposobnošću da utiču na to da ih drugi primete, da ih dožive kao zanimljive i da drugi uoče da su zainteresovani za njih u romantičnom smislu. Saznanjem o pet različitih stilova flerta, ovaj autor smatra da možemo steći bolji uvid u to zašto naši pokušaji imaju određene ishode. Tih pet stilova flerta su: zaigrani, tradicionalni, fizički, iskreni i učtivi.
No, pored odabiranja svog stila, na pitanje „Zašto on/ona ne kače moje signale?“ odgovor možemo potražiti i u proceni mere u kojoj našim ponašanjem upravlja strah od odbacivanja. Vornauer i saradnici su demonstrirali da postoji povezanost između intenziteta ove vrste anskioznosti i precenjivanja jasnoće sopstvenih signala u flertu.
Iskazivanje zainteresovanosti za nekog i pokušaji da tu osobu zainteresujemo za sebe, izlažu nas riziku od neuspeha ili neuzvraćenih osećanja. Što snažnije osećamo anksioznost usled potencijalnog neuspeha, to ćemo se više truditi da nam pokušaji ne budu direktni i da mogu da budu shvaćeni i kao prijateljski.
Najzad, deo odgovornosti za nesporazume ovakve vrste možemo pripistati generalnoj tendenciji ljudi da loše detektuju flert. Nedavno sprovedena studija nalazi da samo 18% ispitanica tačno prepoznaje ponašanje muškaraca kao flert. Muški ispitanici su bili nešto bolji sa uspehom u 36% slučajeva. Zanimljiv podatak je da, kada neko nema nameru da flertuje s nama, daleko smo uspešniji da to tačno prepoznamo – žene to čine u 83%, a muškarci u 84% slučajeva.
Mada nas ove greške mogu koštati romanse, pa i životnog partnera, one imaju svoju funkciju. Preterivanje u proceni tuđeg ponašanja kao flerta, moglo bi da ima negativne efekte po nas i po drugu stranu. Psiholozi još uvek raskrinkavaju zagonetnost umeća prepoznavanja flerta. Nauka nam za sad može dati sledeće korisne savete:
-obratite pažnju na prisustvo flerta u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji (na osnovu pokazatelja o kojima je bilo reči u tekstu), -razmotrite kontekst (flert se češće pojavljuje u socijalnim kontekstima, uz prisutvo alkohola, ili na okupljanjima ljudi sličnih interesovanja), -upoznajte se sa različitim stilovima flerta kod ljudi, -primetite postoji li konzistentnost u vašoj interakciji (da li flertujete pri svakom susretu), da li druga strana prema vama iskazuje ponašanje koje se razlikuje od ponašanja prema drugim ljudima, postoji li (prećutni) konsenzus grupe ljudi da se interakcija s tom osobom odlikuje flertom. Srećno! Autor: Ana Perović
Emocije i partnerski odnosi oduvek predstavljaju nerešivu enigmu velikom broju ljudi, a jedan od najraširenijih mitova o muško-ženskim odnosima svakako je da se – suprotnosti privlače.
Dok neki veruju da za partnera biramo osobu koja ima osobine koje nama nedostaju, drugi veruju kako biramo partnere koji su nam vrlo slični.
Da li se u ljubavi više privlače srodne duše ili potpuno različiti karakteri? Da li dvoje ljudi koji imaju različite poglede na gotovo sve, mogu da imaju i funkcionalnu vezu?
Da u frazi o suprotnostima koje se privlače nema previše istine dokazala je nova studija i novi zaključci kako je za sreću potrebno pronaći nekoga ko je poput nas. Iako se možda ljudi različitih ličnosti u početku privuku, ispostavilo se da suprotnosti stvaraju velike prepreke u dužim vezama, a da je sličnost zapravo pokazatelj bračne sreće ili, uopšteno, sreće u vezi.
Najtrajniji i najbolji brakovi najčešće su oni u kojima su supružnici vrlo slični. Što su sličnosti bile veće, partneri su bili zadovoljniji svojim bračnim životom. Vrlo je malo, ili nimalo dugih veza, s potpuno različitim ličnostima.
Kada je u pitanju traženje ljubavi, ljudi se drže onih iz svoje „lige”, tačnije žele partnera sa kojima imaju slične poglede u stvarima koje su bitne; da su sa njima u istom ili sličnom rangu (status, izgled, inteligencija). Naučnici su to nazvali „spajajućom hipotezom“.
U prijateljstvu, naročito u emocionalnim vezama, uočeno je da se ljudi sličnih crta ličnosti mnogo češće zbližavaju i druže međusobno, nego sa ljudima koje imaju različite osobine. Kod potencijalnih partnera tražimo sigurnost kroz iste kvalitete koje i sami posedujemo, iako govorimo da želimo nekog drugačijeg.
Kraći „rok trajanja”
Privlačenje suprotnih karaktera romantičan je mit kojem veruje čak 87,5 posto ljudi. Međutim, istraživanje pokazuje da je mnogo verovatnije da se privlačnost javi između sličnih osoba. Američka studija obradila je stotine članova jednog onlajn sajta za spajanje parova, pitajući ih da li traže osobu koja im je slična, ili koja se od njih razlikuje. Više od 85 posto odgovorilo je da priželjkuju spajanje s nekim dijametralno suprotnim od njih. Međutim, kad su u nastavku istraživanja testirani i upitani da temeljnije navedu osobine onih s kojima bi želeli vezu, ispostavilo se da većina traži partnera koji im je izrazito sličan prema psihičkim i društvenim obeležjima!
Ljudima se sviđa romantična zamisao o privlačenju različitosti, iako je ne primenjuju u stvarnom životu, ističu autori studije. Uvek nam imponuju osobe koje imaju ono što mi nemamo. Nekompatibilni partneri mogu da imaju zanimljivu vezu, jer se osećaju ispunjeno u društvu partnera kome se dive, a često biraju partnere po onome što im nedostaje i za čim čeznu. Ali, u nekim ključnim životnim vrednostima poput odnosa prema porodici, novcu, vernosti i vaspitanju dece, jako je važno da se partneri slažu i da žele iste stvari u životu.
Suprotnosti se privlače, sličnosti ostaju zajedno
Suprotnosti se mogu samo kratkoročno podnositi, i to u površnim vezama. Uspešna, duboka veza uključuje daleko više od samog izazova – neophodne su i dodirne tačke, jer je to ono što nas posle početne radoznalosti održi kao par. U početnoj fazi, različitosti mogu biti privlačne, izazovne i uzbudljive. Kada smo sa nekim čije se mišljenje uvek razlikuje od našeg, i kada nismo sigurni kako će partner da reaguje, nivo iznenađenja je veći. Međusobne suprotnosti u temperamentu, intrigantne razlike, nama nepoznate karakteristike kod druge osobe mogu delovati podsticajno i kreativno, i poslužiti kao iskra koja će „zapaliti” plamen strasti. Razlog tome je što sebe ne cenimo, ili ne poznajemo dovoljno, ili smatramo da naše praznine neko drugačiji od nas treba da popuni.
Obrnuto, velika sličnost između dvoje ljudi u startu može ponekad da onemogući nastanak romanse zbog odsustva pokretačkog momenta. Dvoje koji su mentalno slični, pre će uspostaviti prijateljski ili poslovni nego intiman odnos. Kod srodnih duša često ume da dođe i do zasićenja, jer su suviše kompatibilni.
Međutim, na duže staze, različitosti se najčešće pretvaraju u prepreke. Razlike na početku veze zadovoljavaju traženo dopunjavanje, ali s vremenom one uzrokuju osećaj jednog partnera da ga onaj drugi ne razume. Kod suprotnih karaktera koji se snažno privlače u svojoj različitosti, dokazano je da svađe postaju neraskidivi deo odnosa – zbog drugačijih stavova, želja, ambicija… Takve veze su najčešće kratkog veka i, po pravilu, ne predstavljaju emocionalno utočište kojem svaki čovek teži, jer se ličnosti koje su drugačije na kraju – sudare.
Različitost iscrpljuje
Suprotno verovanjima, partneri ne postaju sve sličniji kako godine braka prolaze. Ukoliko u vezi nema zajedničkih interesovanja, teško će se roditi bliskost. Parovi koji su od prvog dana ušli u nesuglasice jer se suviše razlikuju, a ipak jako privlače, osuđeni su na burnu i neizvesnu vezu. Razlike jesu mnogo uzbudljivije od sličnosti – deluju kao pravo osveženje kada život upadne u kolotečinu i veliki su izazov jer podstiču rad na sebi, dajući novu perspektivu, ali posle izvesnog vremena ipak može postati zamorno.
Različitosti, kad-tad, dovedu do nekog raskršća. Ako ne poznajemo mehanizme privlačenja suprotnosti i ako se nijedan od partnera ne promeni u međuvremenu, te različitosti se ispreče između ljudi i dovode do frustracije i netrpeljivosti u završnici.
Kada vezu čine dve totalne suprotnosti, moramo konstantno biti spremni na kompromise, što znači i da moramo odustajati od sopstvenih vrednosti i prihvatati nove. A ljudi koji se previše prilagođavaju životnom stilu druge osobe, s vremenom izgube osećaj sopstvenog identiteta i na kraju to zameraju partneru. Puno je lakše živeti s nekim ko nas razume, nego s osobom koja želi da nas promeni. Iako je kompromis dobrodošao u svakoj vezi, partneri vrlo brzo shvataju da troše mnogo energije i vremena u raspravama, objašnjenjima.
Hemija može da spoji dve poptuno različite osobe, ali ona sama nije dovoljna da bi stvari funkcionisale. Ono što nas mami i privlači partneru, što nas nas je nekada fasciniralo, kasnije nas košta strpljenja i živaca – razvija se nezadovoljstvo među partnerima, javljaju se problemi u komunikaciji, osećaj kako veza nema budućnosti ili kako nedostaje ljubavi. Sasvim je logično da će pre izbiti svađa između ljudi čije se navike i uverenja znatno razlikuju, nego u odnosu onih čije su osobine srodne.
Značajna je razlika između realne osobe i sanjara, konformiste i nekonformiste, introvertnog i esktrovertnog. Mirne, staložene i štedljive osobe, zapravo ne mogu da uspeju sa živahnim, avanturističkim i rastrošnim partnerima.
Povučenu osobu može da privuče neko ko je dominantan, ali je najbolje da u vezi budu dve dominantne osobe. Iako će se dominantne osobe ponekad sukobljavati, osećaće se ravnopravno u vezi i samim tim, veza će biti zdravija. Što više razlika bude među partnerima, tim je veća verovatnoća da će oni imati problema da održe svoju vezu zdravom.
Koncept „sličan se sličnom raduje” mogao bi da se proširi i izvan romantičnih veza, na odnos roditelja i dece, saradnika na poslu, u prijateljstvu, tvrdi američki profesor Filip Rašton.
Čak i u poslu srodnost duša ima značajnu ulogu. Osobe koje su bliske mentalno i duhovno, mnogo brže i preciznije rade timski, imaju više uspeha, a u prijateljstvu su ključna podrška jedno drugome.
Veće šanse za sreću
Mnogo veću šansu za istinski ljubavni odnos imaju srodne duše – parovi koji dele poglede na svet. Sličnost je ključ za vezu koja traje, čarobna i jedina prava formula ljubavi. Ona podstiče razvoj bliskosti, a kad smo s nekim bliski, znači da se s njim možemo povezati bez mnogo napora. Na duže staze, tražite osobu koja vam istovremeno može biti najbolji prijatelj i s kojom se možete razumeti bez puno truda. Veza u kojoj parovi imaju barem nekoliko zajedničkih činilaca: društveno okruženje, obrazovanje, starost, poreklo, profesija, hobi, temperament… najčešće su harmonične, mirne, bez velikih svađa i nesporazuma. Sukobi su znatno češći i gori kod parova različitih osobina i navika, nego kod onih čija su uverenja i navike srodne.
Sličnost je udobnija. S ljudima koji su nam kompatibilni, osećamo se mnogo sigurnije jer će se oni složiti sa nama. Od njih uvek znamo šta možemo da očekujemo. Ljudi koji misle isto što i mi deluju pozitivno na naše samopoštovanje, jer na neki način dokazuju da smo i mi u pravu. Suprotnim karakterima psiholozi savetuju da prihvate jedno drugo sa svim manama, jer niko ne menja tek tako svoje navike pod uticajem drugog, budući da su to već izgrađene ličnosti. Dve potpuno različite osobe mogu da funkcionišu jedino na samom početku veze, kada je strast na samom vrhuncu. Ako se takve krajnosti zaista spoje u braku, u većem broju slučajeva dolazi do niza konflikata, a najčešće i do razvoda.
U emotivnoj vezi ili zajednici, različite ličnosti koje se snažno privlače mogu da budu srećne na duže staze samo ako su dovoljno zrele – da prihvate da druga strana ima drugačije želje, aspiracije, navike, bioritam, i da to mudro iskoriste, na najbolji način.
Srodnim dušama psiholozi savetuju da ne dozvole da budu zaokupljene samo jedna drugom i svojom vezom. Kod apsolutno bliskih odnosa postoji tendencija da odnos uđe u kolotečinu i dođe do zasićenja, jer su slični karakteri manje kreativni, partneri „čitaju” jedno drugo kao „otvorenu knjigu” i brzo se gube početna neizvesnost i dinamika. Vezi će puno pomoći ako izazovete partnera da bude otvoreniji i aktivniji.
Predsedničke palate predstavljaju dom predsednika svake države na svetu i često reflektuju moć i bogatstvo država. Često su to grandiozna zdanja sa jedinstvenom arhitekturom i stilom.
Osim grandiozne palate u koju se nedavno uselio turski predsednik Redžep Tajip Erdogan tu je i nekoliko predsedničkih palata koje predstavljaju izuzetno sedište svetskih lidera.
Foto:workandtravel.iskustvo.org
Jedna od najgrandioznijih predsedničkih palata je palata američkog predsednika Baraka Obame, poznata kao Bela kuća. Zgrada izgrađena u neoklasičnom stilu načinjena je od belog akva škriljca. Izgradnja je trajala osam godina i završena je 1800. godine. Palata ima 132 sobe, 35 kupatila i šest spratova. Kuhinja Bele kuće može posluživati više od 140 gostiju, a da bi je okrečili potrebno je 2.100 litara farbe. Bela kuća ima oko 6.000 posetilaca svaki dan.
Foto:rewadventure.com
Impozantna predsednička palata, napravljena u neoklasičnom stilu nalazi se i u Dušanbeu, prestonici Tadžikistana.
Palata ima 64 ogromna dorska stuba i ispred nje se nalazi najviši stub na svetu predviđen za državnu zastavu, čija visina iznosi 165 metara. Na njoj se vijori zastava veličine 1.800 metara kvadratnih, zbog čega je palata uvrštena u Ginisovu knjigu rekorda. Izgradnja palate koštala je oko 300 miliona dolara i u njoj trenutno boravi predsednik Emomali Rahmon.
Predsednička palata/Foto: rts.rs
U najlepše predsedničke rezidencije spada i Ak Orda, palata Nursultana Nazarbajeva u Kazahstanu, koja je visoka 80 metara i u kojoj se nalazi sva predsednička administracija. Palata izgleda odlično sa svojom plavo-žutom kupolom, na čijem vrhu se nalazi zlatna statua sunca i stepskog orla.
Palata ima sedam spratova na kojima se nalaze prostorije različite namene, kao što je velika centralna sala za prijem stranih zvaničnika i sala sa kupolom, u kojoj se održavaju sastanci kazahstanske vlade.
Palatom dominira zlatna boja, a za pokrivanje podova korišćen je 21 tip mermera.
Foto:fantinimosaici.it
Predsedničku palatu u Abu Dabiju dizajnirala je kompanija „Vilson asošijets“ i prema nekima procenama to je najskuplja predsjednička palata na svetu, čija je izgradnja koštala 490 miliona dolara.
Glavna zgrada ima oko 180.000 kvadratnih metara, dok se oko nje nalaze manje vile i palate.
Važno je pomenuti i sedište češkog predsednika Miloša Zemana, čiji dom se nalazi u pravom dvorcu.
Dvorac Prag je najveći antički dvorac na svetu i pronašao je svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Napravljen je u devetom veku i bio je sedište rimskih imperatora, kraljeva Bohemije i predsednika Čehoslovačke.
Smešten je na području od 45 hektara, a dug je oko 570 metara, dok mu širina iznosi 130 metara. Njegove zgrade bukvalno predstavljaju primer svakog arhitektonskog stila u poslednjih hiljadu godina. U njemu se nalazi nekoliko crkava, velike sale i bašte.
Kremlj/Fot:opusteno.rs
Među najgrandioznijim palatama na svetu sigurno je i Kremlj, sedište ruskog predsednika Vladimira Putina.
On je u stvari smešten u Velikoj kremljskoj palati, koja je napravljena da bi se predstavila grandioznost ruske autokratije. Palatu je 1849. godine napravio Konstantin Ton, majstor cara Nikolaja Prvog i služila je kao carev moskovski dom. Palata ima 25.000 kvadratnih metara, visoka je 47 metara i ima oko 700 soba. U sklopu nje nalazi se devet crkava, manja palata Terem, kao i pet sala za prijeme koje su nazvane po različitim odlikovanjima koje je ruska imperija nekada delila.
Palata Oguzkan predstavlja izuzetnu predsedničku zgradu Turkmenistana, koju je dizajnirao nekadašnji predsednik Separmurat Nijazov. Zgrada je napravljena 2011. godine, a izgradnja je koštala 250 miliona dolara. Centralno mesto palate predstavlja zlatna sala, u kojoj se održavaju bilateralni razgovori najvišeg nivoa.
Sedište brazilskog predsednika u Braziliji, poznato kao Palata Oguzkan, dizajnirao je svetski poznati arhitekta Oskar Nejmajer. Palata je završena 1960. godine i bila je jedna od prvih zgrada napravljenih u novom glavnom gradu Brazila. Ona reflektuje jednostavnost i modernizam kojem je brazilsko društvo težilo poslednjih pet decenija. U sklopu palate, u kojoj trenutno boravi predsednik Dilma Rusef, 1991. godine napravljen je bazen veličine 1.600 kvadratnih metara da bi se povećala bezbednost oko zgrade i poboljšala vlažnost tokom leta.
Jelisejska palata/Foto:stil.kurir-info.rs
Neizostavna je i Jelisejska palata u kojoj boravi francuski predsednik Fransoa Oland i koja je smeštena na Jelisejskim poljima Pariza.
Na ulazu u monumentalnu palatu nalaze se četiri jonska stuba iza kojih je ceremonijalno dvorište u kojem se primaju strani zvaničnici. Sa obe strane dvorišta smešteni su vrtovi dok se u sredini nalazi centralna zgrada u kojoj je sala časti, gde francuski predsednik prima goste. Palata, koju je napravio markiz Pompadur, otvorena je za javnost tokom Dana evropskog nasleđa.
Simbolički interakcionizam označava komunikaciju koja se odvija putem slova i znakova. Sadržina govora se diskredituje na osnovu društvenog položaja govornika, jer on simboliše njegovu isključivu vrednost. Distinkcija između simbolisanja i značenja se gubi usled nemogućnosti individua da se samo značenje shvati.
TAMOiOVDE 