ACQUA ALTA LIBRERIA …

tamoiovde-logo

Knjižara na vodi

Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.

U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.

U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.

U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje.

Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.

One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.

Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.

Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.

Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.

Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.

Blic

Izvor:babylonsongs.com


 

SUMNJE, STRAHOVI I NESIGURNOSTI…

tamoiovde-logo

Priča o magli

Zamislite veliku staru divnu kuću, sa širokim prednjim tremom. Oko nje je prostrano dvorište okruženo gustom šumom. Staza vodi od trema, preko dvorišta i kroz šumu.

Na tremu je stolica za ljuljanje, s koje se pruža lep pogled na stazu. Iskustvo mi govori, da je za većinu ljudi život sličan sedenju u toj stolici za ljuljanje. Samo što, kad bace pogled preko ograde trema, ne vide dvorište ili drveće, već gustu maglu.

Ta magla se sastoji od svih stvari koje drugi ljudi nastoje da ih nateraju da rade, vide i poveruju u njih. Ona sadrži sve njihove sumnje, strahove i nesigurnosti. Kao i sva negativna uslovljavanja koja su prihvatili u životu.

Sede na tremu, ljuljajući se u toj stolici. I dok to čine, maštaju kako bi, da se magla raziđe samo na pet minuta, ugledali stazu koja vodi do života koji uistinu žele… kako bi ustali s te stolice, sišli niz stepenice i krenuli da žive taj život.

I jednog dana pročitaju nadahnjujuću priču, ili čuju za osobu koja je upravo ispunila davno sanjani san. Magla se, kao magijom, raziđe na pet minuta, što im omogući da jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele da žive. Divna je i sjajna. Doziva ih. Pet minuta žele da ustanu i krenu tom stazom. Zamišljaju avantujre i radosti koje će iskusiti. Ali pet minuta prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate na stolicu… i nastave da se ljuljaju. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na jedan sat, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana odgledaju naročito inspirativan film ili čuju nečiju neverovatnu životnu priču, s porukom savršeno skrojenom za njih. Učini im se da je režiser imao uvid u unutrašnjost njihovog uma ili da se pripovedač obraća direktno njima.

I magla se sledećeg sata raziđe, omogućavajući im da  jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Ona je divna i sjajna. Priziva ih. Čitav sat razmišljaju da ustanu i krenu tom stazom. Maštaju o avanturama koje će doživeti i radosti koju će iskusiti. Ali sat prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se zavale u stolicu… i ljuljaju se. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na dvadeset četiri sata, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana do njih dopre glas o smrti prijatelja. Dobre osobe. Nekog ko se lepo ophodio prema drugima. Nekog ko je bio previše plemenit da umre tako mlad. I magla se sledeća dvadeset četiri sata raziđe, a oni sagledaju svet s dotad neznanom jasnoćom.

Ugledaju stazu života koji uistinu žele. Ona ih priziva jače nego ikada. Divna je i blistava. Vide sve razloge na svetu zbog kojih bi trebalo da zakorače na nju i ispraznost svih starih razloga koji su ih sprečavali da to učine. Dvadeset četiri sata osećaju da je neophodno da se pokrenu, da startuju, da počnu…Ali dan se završi, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate u stolicu… i ljuljaju. Napred- nazad.

Jednog jutra pogledaju preko ograde i magle više nema.

Čekaju jedan sat, ali magla se ne pojavljuje. Prođe jedan i drugi dan, ali magle nigde nema. Kad god pogledaju preko ograde, jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Divna je i blistava. Doziva ih. Zamišljaju avanture koje će doživeti i radost koju će iskusiti kad bi samo krenuli njome.

Situacija konačno postaje nepodnošljiva. Danas je taj dan.

Ustanu sa stolice i pokušaju da koraknu… Samo da bi shvatili… da više ne mogu da hodaju.

Dž. Strelecki ,, Povratak u kafić na kraju sveta,,

Izvor: centarprozor


 

IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

NACIONALNI DAN KNJIGE…

tamoiovde-logo

Dan Narodne biblioteke Srbije

Narodna biblioteka Srbije osnovana je 28. februara 1832. godine u Beogradu.

Povodom 187. rođendana u Narodnoj biblioteci Srbije biće održana Centralna manifestacija na kojoj će biti dodeljena nacionalna nagrada iz oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik“. 

U toku programa biće otvorena izložba Žene u srpskom Đure Jakšića, zatim će književnik Goran Milašinović održati književni govor i biće predstavljena izdavačka produkcija iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti.

Program počinje u 11 časova.

Izvor: odknjigedoduse


Program
11.00 U Amfiteatru, Centralnа manifestacijа, na kojoj će se prisutnima obratiti upravnik Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković. Biće dodeljena nacionalna nagrada u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik”. Svečanu besedu održaće lekar i književnik Goran Milašinović. 
12.00 U Centralnom holu otvara se izložba Žene u srpskom Đure Jakšića. Autorke su istoričarke umetnosti i bibliotekarke Dragana Pantelić i Ljiljana Bašić. Na izložbi je predstavljen deo stvaralaštva našeg znamenitog pesnika i slikara, kao i artefakti koji upućuju na žene 19. veka, sa posebnim osvrtom na one koje su obojile umetnikov emotivni i pesnički život. 
13.30 U Atrijumu se organizuje književni program Razgovor sa Goranom Milašinovićem. Teme razgovora su: uloga institucija kulture u 21. veku, odgovornost umetnika, fenomen fragmentarnosti, naučnici pisci i lekari pisci. 
15.00 U Amfiteatru će biti predstavljene nove stručne publikacije u izdanju Narodne biblioteke Srbije. O ediciji Savremena biblioteka govoriće dr Dobrila Begenišić; o knjizi Predmetna klasifikacija, Predmetni katalog govoriće Nebojša Kovačević i Draginja Vitković; o knjiziKatalogizacija monografskih izvora govore Tanja Tasić (recenzent) i autorke Svetlana Jančić i Ana Savić.

______________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Nastajanje i razvoj biblioteke

Narodna biblioteka je osnovana 1832. godine i najstarija je ustanova kulture u Srbiji. Nastala je kao svojevrsni depozit knjiga, zatim bila biblioteka u sastavu (Knjaževsko-tipografijska biblioteka, Biblioteka Popečiteljstva prosveštenija), nakon toga je okupila više biblioteka javnih i državnih nadleštava i otkupila nekoliko privatnih biblioteka (Lukijana Mušickog, Josipa Šlezingera), da bi vremenom izrasla u nacionalnu biblioteku. 

Narodna biblioteka /novosti.rs/

Godine 1845. Biblioteka je imala 1421 naslov u 2283 sveske i autorski katalog, koji je izradio dr Milovan Spasić. Kneževim ukazom iz 1853. godine, uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. Naziv “Narodna biblioteka” ozvaničio je Đura Daničić, koji je definisao nacionalnu koncepciju nabavne politike i započeo izradu tekuće nacionalne bibliografije.

Stojan Novaković bio je prvi zakonodavac Biblioteke. Njegovom zaslugom, Zakonom o štampi iz 1870. godine, ustanovljen je obavezni primerak , a Biblioteka je izdvojena iz Ministarstva prosvete i crkvenih poslova i otpočela je izdavačka delatnost. Još nekoliko zakona koji se tiču Narodne biblioteke, doneto je u periodu do 1901. godine. To su Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, koji je nadzor nad radom Biblioteke dodelio ovoj ustanovi, zatim Zakon o Narodnoj biblioteci, koji je definisao osnovne zadatke biblioteke, a to su: a) da pomaže negovanju nauke u Srbiji, b) da olakša širenje narodnog obrazovanja i v) da vodi računa o srpskoj bibliografiji. U ovom periodu, Biblioteka je dobila i svoj prvi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i radu. 

Prvi svetski rat doneo je mnogo nesreće Biblioteci. U bombardovanju je stradao deo fonda, preostali fond je preseljen na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo i je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.

Zakon o štampi i novi Zakon o Narodnoj biblioteci iz 1919. godine, donose Biblioteci status centralne državne biblioteke i pravo na obavezni primerak sa čitave teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tekuća bibliografija Jugoslavije počinje da se izrađuje 1928. Kataloški listić međunarodnog formata usvojen je u Biblioteci 1938. Časopis Glasnik narodne biblioteke počinje da izlazi 1940. godine. 

Početkom drugog svetskog rata, u bombardovanju Beograda, Biblioteka je izgorela do temelja. Tada je izgubljen veliki deo fonda, katalozi i inventari. Obnova fonda počela je još za vreme rata da bi nakon njega bila intenzivirana. 

Biblioteka dobija nove, uređene kataloge i to 1947. godine Autorski, a 1948. godine Predmetni. Godine 1953. osniva se Bibliotečki centar, koji će prerasti u Odeljenje za unapređenje bibliotečke delatnosti. Bibliografsko odeljenje osnovano je 1960. godine sa svrhom izrade srpske retrospektivne bibliografije, iste godine i Arheografsko odeljenje sa ciljem da opisuje i registruje južnoslovenske ćirilske rukopise, kao i da rekonstriuše rukopisni fond. U to vreme nastala je i Konzervatorska laboratorija za zaštitu bibliotečkog materijala i naučno-eksperimentalna ispitivanja knjige i papira. 

Zakon o bibliotekama Srbije iz 1965. godine, Narodnoj biblioteci, kao centralnoj matičnoj biblioteci u Srbiji, dodeljuje posebno mesto i važne funkcije. 

Na dan stradanja u bombardovanju, 6. aprila 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, u kojoj je i danas. Sledeće 1974. godine, formira se Stručni katalog po UDK, a zatim i Centralni katalog Srbije i Centar za naučne informacije. Godine 1976, Biblioteka usvaja nova pravila za katalogizaciju građe i prelazi na novi, međunarodni standard za bibliografski opis ISBD. Vrše se pripreme za prelazak na automatizovanu obradu podataka. 

Godine 1987. Biblioteka započinje sa katalogizacijom publikacija pred izlazak iz štampe, izrađujući za monografije kataloški zapis u publikaciji CIP – Cataloguing In Publication, obuhvatajući pretežan broj izdanja u zemlji.

Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije formiran je 1989. godine. Budući da je obuhvatao svu novo-pribavljenu građu, doveo je do obustave izrade lisnih kataloga 1991. godine. 

Lokalnu računarsku mrežu biblioteka je dobila 1996. godine, kada je omogućen i pristup Internetu i izrađena prva web prezentacija.

Posle 2000. godine, Biblioteka čini značajne korake, u prvom redu u otvaranju prema svetu, pri čemu Centar za međunarodnu saradnju dobija intenzivniju i značajniju ulogu. Centar za naučne informacije inicira osnivanje Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KOBSON), koji omogućava pristup velikim elektronskim bazama časopisa sa preko 6000 naslova. Pokreće se veliki broj novih projekata. Jedan od njih je i osnivanje Centra Virtuelne biblioteke Srbije (VBS), koji povezuje elektronske kataloge biblioteka u Srbiji u jedinstven uzajamni elektronski katalog.


Istorija zgrade Narodne biblioteke Srbije

Prva zgrada Nrodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka.

Prva zgrada Narodne biblioteke

U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. Sledeća lokacija bila je zgrada Državne štamparije , preko puta dućana Gligorija Vozarevića. 

Pretpostavlja se da je tamo imala samo jednu sobu, magacin. Posle preseljenja u Kragujevac, delila je sudbinu Državne štamparije, ali se o tom periodu jako malo zna, osim da je 1838. preneta u Popečiteljstvo prosveštenija.

Biblioteka je vraćena u Beograd 1840. godine, kada se našla u “vojničkom špitalju”, na mestu današnjeg Studentskog trga. Iste godine je vraćena u Kragujevac, da bi se sledeće opet obrela u Beogradu.

Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu – izgorela 1941. godine

Popečiteljstvo prosveštenija je tada iznajmilo zgradu kneginje Ljubice, šest soba za kancelarije i tri za popečitelja. Biblioteka nije imala posebnu sobu, sve dok se Popečiteljstvo nije preselilo u vojnu kasarnu na Vračaru, kasnije zgradu Narodne skupštine. U proleće 1842. godine, Biblioteka opet menja lokaciju, zajedno sa Popečiteljstvom prelazi u zgradu Učiteljske škole (današnju zgradu Akademije primenjenih umetnosti u Ulici 7. jula). Sledeća lokacija je Tobdžijska kasarna na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice, gde Biblioteka dobija zasebnu sobu i svog prvog upravnika Milovana Spasića. 

Godine 1861, Biblioteka se seli u zgradu Više ženske škole, gde ostaje do 1864. kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje i tu ostaje do prvog svetskog rata. Na ovom prostoru, biblioteka je prvi put dobila više prostorija. U levom prizemlju dobila je tri velike sobe i jednu manju za službenike. Još dve sobe biblioteka dobija kada se iz Kapetan-Mišinog zdanja iselila Beogradska gimnazija i uređuje ih kao čitaonice, za naučne radnike i opštu. Električno osvetljenje Biblioteka dobija 1901. godine. 
Deo zgrade Kapetan-Mišinog zdanja u kome se nalazila Narodna biblioteka oštećen je prilikom bombardovanja 1914. godine. Zato se počelo sa preseljenjem u unutrašnjost i druge zgrade u Beogradu. Deo knjiga prebačen je u Niš, a deo u zgradu Štedionice Vračarske zadruge na uglu ulica kneza Miloša i Srpskih vladara. Posle napada Bugara na Niš, vredniji deo fonda, prebačen je iz Niša u Kosovsku Mitrovicu. 

Po završetku rata, 1920. godine Narodna biblioteka dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski za biblioteku, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Uprkos tome, Narodna biblioteka je u ovoj zgradi dočekala i drugi svetski rat.

Za sve ovo vreme, neprekidno su se ulagali napori da se dobije nova zgrada, koja bi bila namenski građena za biblioteku, ali na žalost, do toga nije dolazilo, uglavnom zbog nedostatka novca.

Zgrada Narodne biblioteke u Knez-Mihailovoj ulici

Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, zgrada Biblioteke izgorela je do temelja. Šteta je bila ogromna, izgorelo je mnogo retkih knjiga. Ono malo neoštećenih knjiga, i knjiga koje su bile na čitanju i u magacinu u Kosmajskoj ulici, preneto je i smešteno u zgradu Državne štamparije.

Opet je počelo seljakanje, tako da je prve ratne godine Biblioteka smeštena u zgradu Ferijalnog saveza u Francuskoj ulici. Nakon toga za smeštaj su određeni magacini u Višnjićevoj ulici, u kojima je ranije čuvano voće i povrće, gde je biblioteka dočekala i kraj rata. 

Posle rata je za potrebe Biblioteke adaptirana zgrada hotela “Srpska kruna”. Pitanje zgrade pokreće se još nekoliko puta da bi povodom proslave sto pedeset godišnjice prvog srpskog ustanka 1954. godine, bilo odlučeno da se kao spomenik ustanku podigne spomen-biblioteka. Prvobitno je određeno da plac bude na Guberevcu (ugao ulica Franše Deperea i Kneza Miloša). Kasnije se stvorila mogućnost za dobijanje bolje i povoljnije lokacije na svetosavskom platou. Arhitekta Ivo Kurtović je u toku 1961. i 1962. godine izradio idejni projekat zgrade Narodne biblioteke. Tadašnji upravnik Čedomir Minderović radio je na prikupljanju dokumentacije o organizaciji i načinu rada značajnih biblioteka u Evropi. Grupe stručnjaka Narodne biblioteke, u pratnji arhitekte Iva Kurtovića, obišle su biblioteke u Rimu, Parizu, Bonu, Štokholmu i još nekim gradovima.

Sadašnja zgrada Narodne biblioteke Srbije

Kamen-temeljac zgrade Narodne biblioteke položen je 20. oktobra 1966.godine. Sa preseljenjem Biblioteke počelo se u maju 1972. godine, čitaonica je otvorena 29. novembra iste godine, a svečano otvaranje upriličeno je 6. aprila 1973. godine. 

Funkcionalni sklop zgrade je postavljen sa namerom da zadovolji osnovne principe dobro organizovane biblioteke u svome vremenu: jasnu odeljenost osnovnih funkcionalnih grupa i brzi transport bibliotečkog materijala do korisnika. Uočljive su tri osnovne grupe: skladišta, čitalački deo i radni trakt. U skladu sa navedenim postavkama objekat je funcionalno, strukturno i likovno rasčlanjem na dva osnovna volumena spojena veznim delom. 

U okviru modularno rasčlanjene ljušture formiran je živi prostor za razvijanje svake od funkcija, jer su fleksibilnost i adaptibilnost osnovni i nezaobilazni uslovi za život i rad ovakve institucije.

Zgrada Narodne biblioteke je nezaobilazan objekat na karti Beograda zbog značaja institucije za nacionalnu kulturu i zbog smirenosti, ritma i mere kojima se odlikuje arhitektonsko rešenje, donoseći odjek tradicije i pozivajući prolaznike pod svoj veliki krov.

Zgrada Narodne biblioteke Srbije proglašena je kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture.


VIRTUELNA ŠETNJA KROZ NARODNU BIBLIOTEKU SRBIJE

Izvor: nb.rs

____________________________________________________________________________________________

 

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

tamoiovde-logo

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________