IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

Advertisements

NACIONALNI DAN KNJIGE…

tamoiovde-logo

Dan Narodne biblioteke Srbije

Narodna biblioteka Srbije osnovana je 28. februara 1832. godine u Beogradu.

Povodom 187. rođendana u Narodnoj biblioteci Srbije biće održana Centralna manifestacija na kojoj će biti dodeljena nacionalna nagrada iz oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik“. 

U toku programa biće otvorena izložba Žene u srpskom Đure Jakšića, zatim će književnik Goran Milašinović održati književni govor i biće predstavljena izdavačka produkcija iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti.

Program počinje u 11 časova.

Izvor: odknjigedoduse


Program
11.00 U Amfiteatru, Centralnа manifestacijа, na kojoj će se prisutnima obratiti upravnik Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković. Biće dodeljena nacionalna nagrada u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik”. Svečanu besedu održaće lekar i književnik Goran Milašinović. 
12.00 U Centralnom holu otvara se izložba Žene u srpskom Đure Jakšića. Autorke su istoričarke umetnosti i bibliotekarke Dragana Pantelić i Ljiljana Bašić. Na izložbi je predstavljen deo stvaralaštva našeg znamenitog pesnika i slikara, kao i artefakti koji upućuju na žene 19. veka, sa posebnim osvrtom na one koje su obojile umetnikov emotivni i pesnički život. 
13.30 U Atrijumu se organizuje književni program Razgovor sa Goranom Milašinovićem. Teme razgovora su: uloga institucija kulture u 21. veku, odgovornost umetnika, fenomen fragmentarnosti, naučnici pisci i lekari pisci. 
15.00 U Amfiteatru će biti predstavljene nove stručne publikacije u izdanju Narodne biblioteke Srbije. O ediciji Savremena biblioteka govoriće dr Dobrila Begenišić; o knjizi Predmetna klasifikacija, Predmetni katalog govoriće Nebojša Kovačević i Draginja Vitković; o knjiziKatalogizacija monografskih izvora govore Tanja Tasić (recenzent) i autorke Svetlana Jančić i Ana Savić.

______________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Nastajanje i razvoj biblioteke

Narodna biblioteka je osnovana 1832. godine i najstarija je ustanova kulture u Srbiji. Nastala je kao svojevrsni depozit knjiga, zatim bila biblioteka u sastavu (Knjaževsko-tipografijska biblioteka, Biblioteka Popečiteljstva prosveštenija), nakon toga je okupila više biblioteka javnih i državnih nadleštava i otkupila nekoliko privatnih biblioteka (Lukijana Mušickog, Josipa Šlezingera), da bi vremenom izrasla u nacionalnu biblioteku. 

Narodna biblioteka /novosti.rs/

Godine 1845. Biblioteka je imala 1421 naslov u 2283 sveske i autorski katalog, koji je izradio dr Milovan Spasić. Kneževim ukazom iz 1853. godine, uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. Naziv “Narodna biblioteka” ozvaničio je Đura Daničić, koji je definisao nacionalnu koncepciju nabavne politike i započeo izradu tekuće nacionalne bibliografije.

Stojan Novaković bio je prvi zakonodavac Biblioteke. Njegovom zaslugom, Zakonom o štampi iz 1870. godine, ustanovljen je obavezni primerak , a Biblioteka je izdvojena iz Ministarstva prosvete i crkvenih poslova i otpočela je izdavačka delatnost. Još nekoliko zakona koji se tiču Narodne biblioteke, doneto je u periodu do 1901. godine. To su Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, koji je nadzor nad radom Biblioteke dodelio ovoj ustanovi, zatim Zakon o Narodnoj biblioteci, koji je definisao osnovne zadatke biblioteke, a to su: a) da pomaže negovanju nauke u Srbiji, b) da olakša širenje narodnog obrazovanja i v) da vodi računa o srpskoj bibliografiji. U ovom periodu, Biblioteka je dobila i svoj prvi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i radu. 

Prvi svetski rat doneo je mnogo nesreće Biblioteci. U bombardovanju je stradao deo fonda, preostali fond je preseljen na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo i je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.

Zakon o štampi i novi Zakon o Narodnoj biblioteci iz 1919. godine, donose Biblioteci status centralne državne biblioteke i pravo na obavezni primerak sa čitave teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tekuća bibliografija Jugoslavije počinje da se izrađuje 1928. Kataloški listić međunarodnog formata usvojen je u Biblioteci 1938. Časopis Glasnik narodne biblioteke počinje da izlazi 1940. godine. 

Početkom drugog svetskog rata, u bombardovanju Beograda, Biblioteka je izgorela do temelja. Tada je izgubljen veliki deo fonda, katalozi i inventari. Obnova fonda počela je još za vreme rata da bi nakon njega bila intenzivirana. 

Biblioteka dobija nove, uređene kataloge i to 1947. godine Autorski, a 1948. godine Predmetni. Godine 1953. osniva se Bibliotečki centar, koji će prerasti u Odeljenje za unapređenje bibliotečke delatnosti. Bibliografsko odeljenje osnovano je 1960. godine sa svrhom izrade srpske retrospektivne bibliografije, iste godine i Arheografsko odeljenje sa ciljem da opisuje i registruje južnoslovenske ćirilske rukopise, kao i da rekonstriuše rukopisni fond. U to vreme nastala je i Konzervatorska laboratorija za zaštitu bibliotečkog materijala i naučno-eksperimentalna ispitivanja knjige i papira. 

Zakon o bibliotekama Srbije iz 1965. godine, Narodnoj biblioteci, kao centralnoj matičnoj biblioteci u Srbiji, dodeljuje posebno mesto i važne funkcije. 

Na dan stradanja u bombardovanju, 6. aprila 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, u kojoj je i danas. Sledeće 1974. godine, formira se Stručni katalog po UDK, a zatim i Centralni katalog Srbije i Centar za naučne informacije. Godine 1976, Biblioteka usvaja nova pravila za katalogizaciju građe i prelazi na novi, međunarodni standard za bibliografski opis ISBD. Vrše se pripreme za prelazak na automatizovanu obradu podataka. 

Godine 1987. Biblioteka započinje sa katalogizacijom publikacija pred izlazak iz štampe, izrađujući za monografije kataloški zapis u publikaciji CIP – Cataloguing In Publication, obuhvatajući pretežan broj izdanja u zemlji.

Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije formiran je 1989. godine. Budući da je obuhvatao svu novo-pribavljenu građu, doveo je do obustave izrade lisnih kataloga 1991. godine. 

Lokalnu računarsku mrežu biblioteka je dobila 1996. godine, kada je omogućen i pristup Internetu i izrađena prva web prezentacija.

Posle 2000. godine, Biblioteka čini značajne korake, u prvom redu u otvaranju prema svetu, pri čemu Centar za međunarodnu saradnju dobija intenzivniju i značajniju ulogu. Centar za naučne informacije inicira osnivanje Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KOBSON), koji omogućava pristup velikim elektronskim bazama časopisa sa preko 6000 naslova. Pokreće se veliki broj novih projekata. Jedan od njih je i osnivanje Centra Virtuelne biblioteke Srbije (VBS), koji povezuje elektronske kataloge biblioteka u Srbiji u jedinstven uzajamni elektronski katalog.


Istorija zgrade Narodne biblioteke Srbije

Prva zgrada Nrodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka.

Prva zgrada Narodne biblioteke

U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. Sledeća lokacija bila je zgrada Državne štamparije , preko puta dućana Gligorija Vozarevića. 

Pretpostavlja se da je tamo imala samo jednu sobu, magacin. Posle preseljenja u Kragujevac, delila je sudbinu Državne štamparije, ali se o tom periodu jako malo zna, osim da je 1838. preneta u Popečiteljstvo prosveštenija.

Biblioteka je vraćena u Beograd 1840. godine, kada se našla u “vojničkom špitalju”, na mestu današnjeg Studentskog trga. Iste godine je vraćena u Kragujevac, da bi se sledeće opet obrela u Beogradu.

Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu – izgorela 1941. godine

Popečiteljstvo prosveštenija je tada iznajmilo zgradu kneginje Ljubice, šest soba za kancelarije i tri za popečitelja. Biblioteka nije imala posebnu sobu, sve dok se Popečiteljstvo nije preselilo u vojnu kasarnu na Vračaru, kasnije zgradu Narodne skupštine. U proleće 1842. godine, Biblioteka opet menja lokaciju, zajedno sa Popečiteljstvom prelazi u zgradu Učiteljske škole (današnju zgradu Akademije primenjenih umetnosti u Ulici 7. jula). Sledeća lokacija je Tobdžijska kasarna na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice, gde Biblioteka dobija zasebnu sobu i svog prvog upravnika Milovana Spasića. 

Godine 1861, Biblioteka se seli u zgradu Više ženske škole, gde ostaje do 1864. kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje i tu ostaje do prvog svetskog rata. Na ovom prostoru, biblioteka je prvi put dobila više prostorija. U levom prizemlju dobila je tri velike sobe i jednu manju za službenike. Još dve sobe biblioteka dobija kada se iz Kapetan-Mišinog zdanja iselila Beogradska gimnazija i uređuje ih kao čitaonice, za naučne radnike i opštu. Električno osvetljenje Biblioteka dobija 1901. godine. 
Deo zgrade Kapetan-Mišinog zdanja u kome se nalazila Narodna biblioteka oštećen je prilikom bombardovanja 1914. godine. Zato se počelo sa preseljenjem u unutrašnjost i druge zgrade u Beogradu. Deo knjiga prebačen je u Niš, a deo u zgradu Štedionice Vračarske zadruge na uglu ulica kneza Miloša i Srpskih vladara. Posle napada Bugara na Niš, vredniji deo fonda, prebačen je iz Niša u Kosovsku Mitrovicu. 

Po završetku rata, 1920. godine Narodna biblioteka dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski za biblioteku, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Uprkos tome, Narodna biblioteka je u ovoj zgradi dočekala i drugi svetski rat.

Za sve ovo vreme, neprekidno su se ulagali napori da se dobije nova zgrada, koja bi bila namenski građena za biblioteku, ali na žalost, do toga nije dolazilo, uglavnom zbog nedostatka novca.

Zgrada Narodne biblioteke u Knez-Mihailovoj ulici

Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, zgrada Biblioteke izgorela je do temelja. Šteta je bila ogromna, izgorelo je mnogo retkih knjiga. Ono malo neoštećenih knjiga, i knjiga koje su bile na čitanju i u magacinu u Kosmajskoj ulici, preneto je i smešteno u zgradu Državne štamparije.

Opet je počelo seljakanje, tako da je prve ratne godine Biblioteka smeštena u zgradu Ferijalnog saveza u Francuskoj ulici. Nakon toga za smeštaj su određeni magacini u Višnjićevoj ulici, u kojima je ranije čuvano voće i povrće, gde je biblioteka dočekala i kraj rata. 

Posle rata je za potrebe Biblioteke adaptirana zgrada hotela “Srpska kruna”. Pitanje zgrade pokreće se još nekoliko puta da bi povodom proslave sto pedeset godišnjice prvog srpskog ustanka 1954. godine, bilo odlučeno da se kao spomenik ustanku podigne spomen-biblioteka. Prvobitno je određeno da plac bude na Guberevcu (ugao ulica Franše Deperea i Kneza Miloša). Kasnije se stvorila mogućnost za dobijanje bolje i povoljnije lokacije na svetosavskom platou. Arhitekta Ivo Kurtović je u toku 1961. i 1962. godine izradio idejni projekat zgrade Narodne biblioteke. Tadašnji upravnik Čedomir Minderović radio je na prikupljanju dokumentacije o organizaciji i načinu rada značajnih biblioteka u Evropi. Grupe stručnjaka Narodne biblioteke, u pratnji arhitekte Iva Kurtovića, obišle su biblioteke u Rimu, Parizu, Bonu, Štokholmu i još nekim gradovima.

Sadašnja zgrada Narodne biblioteke Srbije

Kamen-temeljac zgrade Narodne biblioteke položen je 20. oktobra 1966.godine. Sa preseljenjem Biblioteke počelo se u maju 1972. godine, čitaonica je otvorena 29. novembra iste godine, a svečano otvaranje upriličeno je 6. aprila 1973. godine. 

Funkcionalni sklop zgrade je postavljen sa namerom da zadovolji osnovne principe dobro organizovane biblioteke u svome vremenu: jasnu odeljenost osnovnih funkcionalnih grupa i brzi transport bibliotečkog materijala do korisnika. Uočljive su tri osnovne grupe: skladišta, čitalački deo i radni trakt. U skladu sa navedenim postavkama objekat je funcionalno, strukturno i likovno rasčlanjem na dva osnovna volumena spojena veznim delom. 

U okviru modularno rasčlanjene ljušture formiran je živi prostor za razvijanje svake od funkcija, jer su fleksibilnost i adaptibilnost osnovni i nezaobilazni uslovi za život i rad ovakve institucije.

Zgrada Narodne biblioteke je nezaobilazan objekat na karti Beograda zbog značaja institucije za nacionalnu kulturu i zbog smirenosti, ritma i mere kojima se odlikuje arhitektonsko rešenje, donoseći odjek tradicije i pozivajući prolaznike pod svoj veliki krov.

Zgrada Narodne biblioteke Srbije proglašena je kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture.


VIRTUELNA ŠETNJA KROZ NARODNU BIBLIOTEKU SRBIJE

Izvor: nb.rs

____________________________________________________________________________________________

 

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

tamoiovde-logo

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

PRE KRAJA…

tamoiovde-logo

Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka

Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata

Autor: Marina Vulićević 

Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.

Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)

Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).

Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.

Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.

„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.

U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.

Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.

Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.

Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.

Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.

Izvor: knjigoljupci

_______________________________________________________________________________________

ZAŠTO ČITAMO…

tamoiovde-logo

Herman Hese: Zašto čitamo i zašto ćemo uvek čitati

Među mnogim svetovima koje čovek nije dobio kao poklon prirode, već ih je stvorio svojim umom, svet knjiga je najveći. Bez reči, bez pisanja knjiga, ne postoji istorija, ne postoji koncept čovečanstva. Ako neko bude hteo da pokuša da zatvori u malom prostoru, u jednoj kući ili jednoj sobi, istoriju ljudskog duha, i načiniti je svojom, on to može uraditi samo u formi zbirke knjiga.

Za sve ljude reč i pisanje su magični i sveti; imenovanje i pisanje su originalno magijske radnje, magijsko osvajanje prirode kroz duh, i svuda se za dar pisanja smatralo da je božanskog porekla. Za većinu ljudi pisanje i čitanje su bile tajna i svete umetnosti rezervisane samo za sveštenstvo.

Danas se sve ovo potpuno promenilo. Danas, izgleda, svet pisanja i intelekta otvoren svima. Danas, izgleda, biti sposoban da se čita i piše je malo više od sposobnosti da se diše. Pisanje i knjiga su izgleda bili lišeni svakog dostojanstva, svake opčinjenosti, svake magije… Sa liberalne, demokratske tačke gledišta, ovo je progres i prihvaćen je sam po sebi; sa drugih tački gledišta, međutim, to je devalvacija i vulgarizacija duha.

Mi ne bi trebalo da se plašimo da će u budućnosti knjiga nestati. Naprotiv, što su više izvesne potrebe za zabavom i obrazovanjem zadovoljene kroz druge izume, knjiga će se vratiti sa dostojanstvom i autoritetom. Čak i najdetinjastija opijenost progresom će uskoro biti naterana da prizna da knjige i pisanje imaju funkciju koja je večna. Postaće očigledno da formulacije rečima i davanje ovih formulacija kroz pisanje nisu samo važna pomoćna sredstva, već zapravo jedina značenja posredstvom kojih čovečanstvo može imati istoriju i kontinuitet samosvesnosti.

Nismo sasvim došli do tačke gde su mlađi rivali poput radija i filma preoteli sve od štampane knjige, već samo onaj deo funkcije koji je nebitan.

Ono što masa još ne sumnja i što možda neće otkriti dugo vremena počelo je bivati odlučeno među samim tvorcima: osnovna razlika između medija je to da li je kroz njih pokušano ostvarenje umetničkog cilja. Kad se ovo razdvajanje završi, sigurno, još uvek će postojati šund romani i loši filmovi, čiji su kreatori nesigurni talenti, razbojnici u oblastima u kojima im nedostaje stručnosti. Ali razjašnjenju koncepata i oslobađanju knjževnosti i njenih sadašnjih rivala, ovo odvajanje će mnogo doprineti. Onda bioskop više neće biti u mogućnosti da šteti književnosti kao što je npr. fotografija štetila slikarstvu.

Zakoni duha su se promenili samo toliko koliko i prirodni zakoni, i jednako je nemoguće odbaciti ih. Sveštenstvo i astrolozi bi mogli biti razrešeni ili lišeni svojih privilegija. Otkrića ili poetska saznanja koja su ranije bila u tajnom posedu nekolicine, mogu biti dostupni mnogima, koji bi mogli biti prisiljeni da uče o ovim dragocenostima. Ali sve ovo odlazi na najpovršniji nivo, i u stvarnosti se ništa u svetu duha nije promenilo otkako je Luter preveo Bibliju i Gutenberg izmislio štamparsku mašinu. Sva magija je još uvek tu, a duh je još uvek tajna male hijerarhijski organizovane družine povlašćenih ličnosti, samo je sada družina postala anonimna.

Vođstvo je iskliznulo iz ruku sveštenika i naučnika na neko mesto gde više ne može biti pozvano da objašnjava i na odgovornost, gde se, međutim, ne može više legitimizovati ili obratiti sa pozicije nekog autoriteta. Za taj sloj pisaca i intelektualaca koji izgleda s vremena na vreme upravlja zato što oblikuje javno mnjenje ili u najmanju ruku snabdeva parolama na dnevnom nivou – taj sloj nije identičan sa kreativnim slojem.

Možemo primetiti svaki dan kako su potpuno čudesne i bajkovite istorije knjiga, u jednom momentu imaju najveću čaroliju i ponovo dar nevidljivosti. Pesnici žive i umiru, poznati nekima ili nikome i mi vidimo njihov rad posle njihove smrti, često decenijama posle njihove smrti, kako iznenada ustaje iz groba blistav kao da vreme ne postoji.

Ako je danas sposobnost da se čita, svačije sledovanje, ipak je samo nekolicina primetila kako je, dakle, jak talisman stavljen u njihove ruke. Dečiji ponos zbog znanja alfabeta prvo se postiže čitanjem stiha ili poslovice, onda čitanjem prve kratke priče, bajke i dok oni koji izgleda nisu pozvani, primenjuju čitalačku sposobnost na novinske izveštaje ili poslovne rubrike novina, postoji i ona nekolicina koja neprestano ostaje začarana neobičnim čudom slova i reči (koji su nekada sigurno za svakoga bili čarolija i magična formula). Od ove nekolicine proizlaze čitaoci. Oni su kao deca otkrili nekoliko pesama i priča… I umesto okretanja leđa ovim stvarima posle sticanja veštine čitanja, oni nastavljaju dalje u svet knjiga i otkrivaju, korak po korak, kako je ogroman, raznovrstan i blagosloven ovaj svet! Isprva su smatrali ovaj svet za mali dečiji vrt sa krevetom od lala, i malim ribnjakom; sad vrt postaje park, pa postaje krajolik, predeo zemlje, svet, postaje raj i obala slonovače, koji stalno mami novim čarolijama i cveta uvek u novim bojama. I što se juče pojavljivalo kao vrt ili park ili džungla, danas ili sutra je prepoznato kao hram, hram sa hiljadu hodnika i dvorišta u kojima je prisutan duh svih nacija i epoha, stalno čekajući ponovno buđenje, uvek spreman da prepozna kao jedinstvo različitost višeglasja svog fenomena. I za svakog pravog čitaoca ova beskrajnost sveta knjiga izgleda drugačije, svako traži sebe u njoj… Hiljadu puteva vodi kroz džunglu do hiljadu ciljeva, i nijedan cilj nije konačan; i svakim korakom se otvaraju nova prostranstva.

Svaki pravi čitalac bi mogao, čak i da se ne objavi nijedna nova knjiga, potrošiti decenije i vekove proučavajući, nastojeći da savlada, nastavljajući da se raduje riznici onih koje su mu pri ruci.

Velika i tajanstvena stvar oko čitalačkog iskustva je ovo: što selektivnije, što osećajnije, što povezanije, učimo da čitamo, to jasnije vidimo svaku misao i svaku pesmu u svojoj jedinstvenosti, u svojoj individualnosti, u svojim preciznima ograničenjima, i vidimo da sva ta lepota, sva ta čar, zavisi od ovih individualnosti i jedinstvenosti – u isto vreme mi uvek jasnije shvatamo kako sve ove hiljade glasova nacija streme ka istom cilju, zovu iste bogove različitim imenima, sanjaju iste želje, pate zbog istih tuga. Izvan hiljadostruke fabrike bezbrojnih jezika i knjiga od nekoliko hiljada godina, tu u ekstatičnim momentima, u čitaoca gleda čudesno plemenita i transcendentna himera: lik čovečanstva, začaran u jedinstvu od hiljadu protivrečnih crta.

Izvor: belegbg

Izvor: 6yka.com

______________________________________________________________________________________________

BUDUĆNOST UMA…

tamoiovde-logo

Mičio Kaku: Budućnost uma

U novoj Biblioteci odlomak iz novog hit izdanja Heliska, knjige Budućnost uma,od autora koji je najpoznatiji promoter nauke na svetu danas

Tekst: Mičio Kaku (Odlomak iz knjige Budućnost uma, Heliks 2014)

Da biste stekli predstavu o tome kakva bi mogla biti vanzemaljska svest, osvrnućemo se na strategije koje je priroda usvojila za razmnožavanje živih bića na Zemlji. Postoje dve osnovne reproduktivne strategije u prirodi s dubokim posledicama po evoluciju i svest.

Prvu strategiju primenjuju sisari: napraviti malobrojno potomstvo koje se potom pažljivo i ponaosob odgaja do zrelosti. Ovo je rizično rešenje, jer se u generaciji napravi tek po nekoliko potomaka, ali pretpostavlja se da će odgajanje povećati verovatnoću preživljavanja. To znači da se svako novorođenče neguje i pažljivo gaji tokom određenog perioda.

Ali postoji druga, mnogo starija strategija koju primenjuje najveći deo vrsta u biljnom i životinjskom carstvu, uključujući insekte, gmizavce i većinu drugih životnih oblika na Zemlji. Ideja je da se napravi veliki broj jaja ili semenki i potom se ti produkti prepuštaju sami sebi. Bez negovanja, najveći deo potomstva ne preživi, tako da samo nekoliko izdržljivih jedinki opstane do sledeće generacije. To znači da roditelji ne ulažu nikakvu energiju u svaku narednu generaciju, te se razmnožavanje oslanja na prosek u preživljavanju; tako se produžava vrsta.

Te dve strategije dovode do iznenađujuće različitih stavova prema životu i inteligenciji. Prema prvoj strategiji, svaki pojedinac je važan. Ljubav, negovanje, naklonost i vezivanje se vrednuju visoko u ovoj grupi. Ta strategija razmnožavanja je uspešna samo ako roditelji ulažu znatnu količinu dragocene energije da očuvaju mlade. Nasuprot tome, po drugoj strategiji nimalo se ne ceni pojedinac, već je bitno preživljavanje vrste ili grupe u celini. Za članove grupe individualnost nema nikakav značaj.

Strategija razmnožavanja ima značajne implikacije po evoluciju inteligencije. Na primer, kada se sretnu dva mrava, razmenjuju ograničenu količinu informacija putem mirisa i gestova. Iako su informacije koje dva mrava razmenjuju krajnje šture, pomoću njih uspevaju da naprave tunele i odaje i objedine ih u mravinjak. Premda pčele međusobno komuniciraju izvodeći ples, slične su mravima po tome što kolektivno dejstvuju: prave složeno saće i lociraju udaljene bokore cveća. Dakle, njihova inteligencija nije toliko odlika jedinke, nego proističe iz sveukupne interakcije čitave košnice i iz njihovih gena.

Razmislimo sada o inteligentnoj vanzemaljskoj civilizaciji zasnovanoj na drugoj strategiji, sličnoj kakvoj inteligentnoj vrsti pčela. U takvom društvu pčele radilice koje svakodnevno lete tražeći polen potrošna su roba. One se ne razmnožavaju, već žive s jednim jedinim ciljem, da služe košnici i matici, za koju su spremne da se žrtvuju. Veze koje povezuju sisare njima ništa ne znače. Hipotetički posmatrano, to bi moglo da utiče na njihov svemirski program.

Pošto je nama vredan život svakog astronauta, mnogo resursa se troši da bi se oni vratili živi. Veliki deo troškova svemirskog putovanja odlazi na stvaranje uslova za život za kosmonaute, tako da mogu da izvedu povratno putovanje i uđu u atmosferu. Ali civilizacija inteligentnih pčela možda ne smatra život svakog radnika toliko vrednim, te bi njihov svemirski program mogao da košta mnogo manje. Njihovi radnici ne bi morali da se vraćaju kući. Svako putovanje bi moglo biti jednosmerno i to donosi značajnu uštedu.

Zamislite sada da smo sreli vanzemaljca sličnog pčeli radilici. Kad naiđemo na pčelu u šumi, ona će obratiti pažnju na nas isključivo onda kad ugrozimo nju ili košnicu. Inače mi za nju ne postojimo. Stoga verovatno ni vanzemaljsku radilicu nimalo ne bi zanimalo da uspostavi kontakt ili da podeli svoje znanje s nama. Držala bi se svoje osnovne misije, ignorišući nas. A i vrednosti koji mi negujemo bile bi gotovo beznačajne za nju.

Sedamdesetih godina, na antene sondi Pionir 10 i 11 prikačene su plakete s najvažnijim informacijama o našem svetu i društvu. Na plaketama se veličala raznovrsnost i bogatstvo života na Zemlji. Naučnici su tada pretpostavljali da su vanzemaljske civilizacije kao mi, radoznale i zainteresovane za kontakt. Ali kada bi plaketu našla neka takva vanzemaljska pčela radilica, vrlo je verovatno da joj ništa ne bi značila.

Uz to, pčele radilice ne moraju da budu izrazito inteligentne, nego samo dovoljno inteligentne da služe interesima svoje košnice. Dakle, ako bismo poslali poruku planeti inteligentnih pčela, verovatno bi ih malo zanimalo da pošalju odgovor.

Čak i ako bi mogao da se uspostavi kontakt s takvom civilizacijom, komunikacija bi se verovatno teško izvodila. Na primer, kada komuniciramo jedni s drugima, razlažemo ideje u rečenice zasnovane na strukturi subjekat/predikat kako bismo izgradili narativ koji često predstavlja ličnu priču. Većina naših rečenica ima narednu strukturu: „Uradio sam to“ ili „Oni su uradili ono“.

Zapravo, u književnosti i razgovorima uglavnom koristimo pripovedanje, često protkano sopstvenim ili tuđim iskustvima i dogodovštinama koje smo doživeli mi ili naši uzori. Ovde se pretpostavlja da su naša lična iskustva glavni način otkrivanja informacija.

Međutim, civilizaciju zasnovanu na inteligentnim pčelama možda ne bi zanimali lični narativi. S obzirom na to da su izrazito opredeljene za život u kolektivu, njihove poruke možda nisu lične, već svedene na činjenice, s važnim informacijama nužnim za košnicu, umesto na lične trivijalnosti i tračeve koji bi mogli da poboljšaju položaj pojedinca u društvu. Zapravo, njima bi naše pripovedanje moglo biti pomalo odbojno, jer stavlja ulogu pojedinca ispred potreba kolektiva.

Takođe, pčele radilice bi imale potpuno drugačiji osećaj za vreme. Pošto su radilice potrošne, možda ne bi imale dug životni vek. Moguće je da bi učestvovale u projektima koji su kratkoročni i dobro definisani. No mi živimo mnogo duže, ali takođe smo svesni protoka vremena i biramo projekte i zadatke koje možemo da završimo u okviru svog života. Podsvesno izvodimo projekte, uspostavljamo veze s drugima i ciljeve u skladu s konačnim životnim vekom. Drugim rečima, živimo u jasnim etapama: samci, u braku, podižemo decu, penzionišemo se. Često, iako nesvesni toga, pretpostavljamo da ćemo živeti, na kraju i umreti, u konačnom vremenskom okviru.

Ali zamislite bića koja žive hiljadama godina, ili su čak i besmrtna. Njihovi prioritet, ciljevi i ambicije bili bi potpuno drugačiji. Mogli bi se upuštati u projekte koji bi trajali mnogo ljudskih vekova. Na međuzvezdana putovanja često se gleda kao na čistu naučnu fantastiku, jer, kao što smo videli, konvencionalna raketa putuje do obližnje zvezde približno sedamdeset hiljada godina. Za nas je to neostvarivo dugo. Ali za vanzemaljski oblik života, taj period bi možda bio potpuno nevažan. Na primer, moguće je da su u stanju da ulaze u hibernaciju, da uspore svoj metabolizam ili naprosto žive neodređeno dugo.

KAKO IZGLEDAJU?

Naši prvi prevodi tih vanzemaljskih poruka verovatno će nam dati nekakav uvid u njihovu kulturu i način života. Na primer, sasvim je moguće da su vanzemaljci evoluirali od grabljivica te da zato imaju neke njihove karakteristike. (U načelu, predatori na Zemlji su pametniji od plena. Tigrovi, lavovi, mačke, psi i drugi lovci primenjuju lukavštine da bi se prikradali, presretali i krili; za sve to potrebna je inteligencija. Sve te životinje imaju oči na prednjoj strani lica, što znači da poseduju stereo-vid, da bi se usredsredile na lovinu.

Životinje koje su plen, s očima postrance kako bi opazile predatora, mogu samo pokušati da pobegnu trčeći. Zato i kažemo „lukav kao lisica“ i „glupa guska“.) Vanzemaljski oblici života možda su prerasli mnoge predatorske instinkte svojih dalekih predaka, ali verovatno predator i dalje živi u nekom delu njihove svesti (na primer, u vidu težnje za zauzimanjem teritorije, za širenjem i, po potrebi, nasiljem).

Ako razmotrimo ljudsku rasu, vidimo da postoje najmanje tri komponente koje su u osnovi razvoja naše inteligencije:

Palac naspram ostalih prstiju, što nam omogućava da pomoću alatki manipulišemo okruženjem i preobražavamo ga.

Stereo-vid ili 3D oči lovca.

Jezik, koji omogućava da akumuliramo znanje, kulturu i mudrost kroz generacije.

Kada uporedimo ove tri komponente s karakteristikama životinja, opažamo da tek nekoliko životinja ispunjava te kriterijume za razvitak inteligencije. Na primer, psi i mačke nemaju sposobnost hvatanja niti složeni jezik. Hobotnice imaju napredne pipke, ali ne vide dobro i nemaju razvijen jezik.

Moguće su varijacije ova tri kriterijuma. Umesto naspramnog palca, vanzemaljac bi mogao imati kandže ili pipke. (Jedini preduslov je sposobnost manipulisanja okruženjem pomoću alatki napravljenih tim dodacima.) Možda ne bi imao dva oka, već mnogo više, poput insekata. Ili bi bio opremljen senzorima zvuka ili UV svetlosti namesto vidljive svetlosti. Najverovatnije bi imao stereo-vid lovca, jer su predatori načelno inteligentniji od plena. Takođe, umesto jezikom zasnovanim na zvukovima, moglo bi se desiti da vanzemaljci komuniciraju pomoću različitih oblika vibracija. (Jedini zahtev je da razmenjuju informacije među sobom kako bi uspostavili kulturu koja se proteže kroz mnoge generacije.)

Ali van ta tri kriterijuma, sve je moguće.

Dalje, svest vanzemaljaca bi mogla biti odraz njihovog okruženja. Astronomi sada uviđaju da najrasprostranjenije okruženje za život u univerzumu možda nisu planete kao što je Zemlja, na kojima možete uživati u toploti svetlosti s matične zvezde, već ledeno hladni sateliti u orbiti oko planeta veličine Jupitera, milijardama kilometara udaljeni od zvezde.

Rašireno je mišljenje da Evropa, ledom okovan Jupiterov mesec, krije tečni okean ispod zaleđene površine, zagrevan plimskim silama. Evropa se, kružeći oko Jupitera, sažima u različitim smerovima usled velikog gravitacionog privlačenja Jupitera, što izaziva trenje duboko u unutrašnjosti tog meseca. Tako se stvara toplota i formiraju se vulkani i okeanski ventili usled kojih se led topi pa nastaju tečni okeani. Procenjuje se da su Evropini okeani prilično duboki, zapremine višestruko veće od okeana na Zemlji. Budući da je moguće da oko 50 posto svih zvezda na nebu kruže planete veličine Jupitera (stoput ih je više nego planeta nalik Zemlji), najrasprostranjeniji oblik života mogao bi se nalaziti na ledenim mesecima gasovitih džinova kakav je Jupiter.

Zato će prva vanzemaljska civilizacija s kojom se budemo sreli najverovatnije biti vodenog porekla. (Takođe je verovatno da su ti vanzemaljci izašli iz okeana i naučili da žive na ledenoj površini svog meseca, daleko od vode. Razloga je više. Pre svega, svaka vrsta koja neprestano obitava pod ledom imaće prilično ograničen pogled na kosmos. Nikada neće razviti astronomiju niti svemirski program, jer će misliti da je sav univerzum taj okean pod ledenom kapom. Drugo, pošto voda stvara kratke spojeve elektronskih komponenata, nikada neće konstruisati radio ili televiziju ukoliko ostanu pod vodom. Da bi ta civilizacija napredovala, mora ovladati elektronikom, a elektronika ne može postojati u okeanima. Dakle, ti vanzemaljci su verovatno našli način da napuste okean i da opstanu na kopnu, kao što smo mi uradili.)

Šta se dešava ako ovaj životni oblik evoluira u civilizaciju sposobnu za svemirska putovanja i u stanju da dođe do Zemlje? Hoće li i dalje biti biološki organizmi kao što smo mi ili će biti postbiološka bića?

 

 Mičio Kaku, jedan od najplodotvornijih autora naučnopopularnih knjiga, pisac „Fizike nemogućeg“, „Paralelnih svetova“ i „Hiperprostora“, pod lupu je stavio najsloženiji objekat u poznatom kosmosu – ljudski mozak – i zapitao se kakva je budućnost uma u svetlu savremenih naučnih istraživanja i vrhunskih tehnoloških prodora.

Tajne funkcionisanja mozga živih bića u novije vreme se otkrivaju, pre svega, zahvaljujući računarima i sofisticiranim skenerima. Nekadašnji ekskluzivni domen naučne fantastike poslednjih decenija postao je deo stvarnosti. Tehnologije koje su ranije smatrane nemogućim, kao što je snimanje sećanja, telepatsko komuniciranje, video-zapisi snova i telekineza, demonstrirane su u laboratorijskim istraživanjima.

„Budućnost uma“ je pouzdan i fascinantan uvid u uzbudljive eksperimente koji se danas sprovode širom sveta, a zasnovani su na dostignućima u neuro-naukama i fizici. Možda ćemo jednoga dana razviti „pilulu za pamet“, koja će nam poboljšati pamćenje; biti u mogućnosti da prenesemo memorijske sadržaje naših mozgova na računar, neuron po neuron; odaslati misli i emocije u lokalni „internet“ tuđeg mozga; upravljati računarima i robotima svojim umom; pomeriti granice besmrtnosti; čak i uspeti da pošaljemo svest daleko u kosmos.

Kaku predstavlja i radikalno novu teoriju svesti koju primenjuje da bi na potpuno nove načine objasnio mentalne bolesti, veštačku inteligenciju i vanzemaljsku inteligenciju.

Mičio Kaku je doktorirao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Bavi se istraživanjima na polju teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike. Veliki je popularizator nauke. Napisao je nekoliko najbolje prodavanih naučnopopularnih knjiga o najintrigantnijim tokovima moderne fizike, između ostalog „Fizika nemogućeg“, „Paralelni svetovi“, „Hiperprostor“. U javnosti često istupa protiv nuklearnog naoružanja i zloupotrebe nauke i izražava brigu zbog globalnog zagrevanja i terorizma.

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

JANUŠ KORČAK I DECA…

tamoiovde-logo

Januš Korčak – DESET ZAPOVESTI ZA RODITELJE

Januš Korčak – (1878-1942) poljski pedijatar, pedagog, pisac….

…Kada je Hitlerova vojska ušla u Poljsku i okupirala Varšavu, Korčak je ostao sa svojim vaspitanicima u Domu siročadi. Godine 1940. Nemci su ga uhapsili. Nekoliko meseci je proveo u zatvoru odakle su ga otkupili njegovi bivši štićenici. Svetski poznat pisac, Korčak je imao mogućnosti da napusti Poljsku, no nije to učinio. Vratio se u „Dom siročadi“, koji se sada nalazio na teritoriji Varšavskog geta.

janus-korcak-1469897598-93366

Foto: Profimedia

Brojni prijatelji pokušavali su da  nagovore Korčaka da napusti geto, znajući da mu preti velika opasnost, uprkos dozvole  okupacione vlasti da slobodno ulazi i izlazi iz geta.

Petog avgusta 1942. decu iz Doma siročadi poslali su u koncentracioni logor Treblinku. Nekoliko dana kasnije Korčak je zajedno sa svojom decom ušao u gasnu komoru.

Na mestu Korčakove smrti u Treblinici nalazi se veliki kamen. Na kamenu je kratko napisano:

„JANUŠ KORČAK I DECA.“

.

Januš Korčak – 10 ZAPOVESTI ZA RODITELJE

  1. Ne očekuj da tvoje dete bude kao ti ili onakvo kakvo bi ti želeo da bude. Pomozi mu da postane samosvojan čovek, a ne tvoja kopija.
  2. Ne traži od deteta da ti plati za sve što si za njega učinio. Dao si mu život; kako ti se može zahvaliti? On će dati život drugome, drugi trećem… to je zakon nepovratne zahvalnosti.
  3. Ne sveti se detetu za uvrede koje su te snašle, da u starosti ne bi jeo gorak hleb. Jer, što si posejao to će i nići.
  4. Ne potcenjuj njegove probleme. Svakome je dat život u skladu sa snagom koju ima, i budi siguran da njemu nije lakše nego tebi, a može biti da mu je i teže, jer nema iskustva.
  5. Ne ponižavaj ga!
  6. Ne zaboravi da su najvažniji čovekovi susreti u životu – susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – mi nikada ne možemo znati koga srećemo u svom detetu.
  7. Ne muči sebe ako ne možeš nešto da učiniš za svoje dete. Seti se, detetu je uvek nedovoljno ako nije učinjeno sve.
  8. Dete nije tiranin koji vlada čitavim tvojim životom, i nije samo plod od krvi i mesa. Ono je ta dragocena čaša koju ti je Život dao  da je čuvaš i razvijaš u njoj stvaralački plamen. U toj oslobođenoj, rasplamsaloj ljubavi majke i oca, raste, ne „naše“, ne „moje“ dete, već duša koja nam je poverena na čuvanje.
  9. Nauči da voliš tuđe dete. Nikada ne čini tuđem detetu ono što ne želiš da čine tvom.
  10. Voli svoje dete uvek – i kada je netalentovano, nesrećno, odraslo. Razgovaraj sa njim, – raduj se, jer dete je praznik, dokle god je sa tobom.

Preveo i priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________

Januš Korčak – Zaštitnik i prijatelj dece

Januš Korčak je bio pedijatar i pedagog. Pisao je dečje knjige i borio se za prava dece. Godine 1942. dobrovoljno je pratio svoje štićenike iz sirotišta u Varšavskom getu u nacistički logor Treblinka.

16545450_303

Denkmal für Janusz Korczak in Warschau

Slika je obišla svet – na platnima, crtežima ili kao statua: muškarac među decom, najmanje od njih na njegovoj ruci, drugo ga prati držeći ga za ruku, na putu ka nacističkom logoru. U rano jutro 5. avgusta 1942. godine SS-vojnici su ispraznili jevrejsko sirotište u Varšavskom getu.

Vođa sirotišta Januš Korčak pratio je svojih 200 štićenika do mesta sa kojeg su svi zajedno transportovani u logor Treblinka. Poljsko-jevrejski lekar imao je mogućnosti da izbegne smrt, ali je odbio svaku pomoć poznanika i prijatelja, jer nije želeo da ostavi decu na cedilu. Na kraju je sam ubedio SS-vojnike da ga puste da ide zajedno sa decom.

„U svim jevrejskim getoima u Poljskoj koju je okupirao Hitler, vaspitači, učitelji i lekari su išli u smrt zajedno sa decom o kojoj su se starali. To ima veze sa osećajem odgovornosti tog vremena“, objašnjava biograf Joana Olčak-Roniker u razgovoru za Dojče vele.

I Jevreji i Poljaci

16402303_404

Tihi heroj – Januš Korčak

U njenoj biografiji o Korčaku, koja je 2012. objavljena i u Nemačkoj, učinila je vidljivim ljudsko lice „starog doktora“ sakriveno iza mita o mučeniku. „Korčaka bi ljutilo da ga proglase svecem. Njegovo hrabro koračanje u smrt zajedno sa decom bacilo bi u zasenak njegov hrabar život“, kaže autorka.

Poljska književnica i scenaristkinja kao dete je lično poznavala Korčaka. On je bio prijatelj s njenim dedom i babom, izdavačima iz Krakova. Njena majka je neposredno posle rata napisala prvu knjigu o Korčaku, kako bi dokumentovala njegovo herojstvo.

Januš Korčak rođen je kao Henrik Goldšmit u jednoj dobrostojećoj porodici asimilovanih Jevreja u Varšavi. Goldšmitovi nikada nisu okrenuli leđa judaizmu i živeli su u veri da mogu istovremeno da budu i Jevreji i Poljaci. Tog ubeđenja je bio i Januš Korčak.

Studirao je medicinu i kasnije je postao ugledni pedijatar. Vrlo rano je morao da izdržava porodicu, jer je njegov otac bio upućen na psihijatrijsko odeljenje. U to vreme, mladi lekar počinje da piše knjige za decu. Pod pseudonimom Januš Korčak, koje će zadržati do kraja života, pobedio je i na jednom literarnom takmičenju. „On je poznavao strah i patnju deteta iz sopstvenog iskustva. To znanje hteo je da prenese roditeljima“, kaže biografkinja Joana Olčak-Roniker.

Korčak nikada nije osnovao sopstvenu porodicu. Ipak, 1912. preuzeo je rukovođenje jednog jevrejskog sirotišta u Varšavi, sagrađenog prema njegovim planovima. Ubrzo su dom popunili i pedagozi reformatori jer Korčakova inovativna pedagogija je još tada bila legendarna. Njegovi štićenici su bili radosniji i samosvesniji od dece u drugim sirotištima. Korčak je „svoju decu“ posmatrao kao kompletna bića. U prvi plan je stavljao dostojanstvo deteta, zahtevao je individualnost i odlučno odbijao udaranje kao kaznu i prinudu.

Beskompromisna ljubav prema deci

16202935_404

Roman za decu Januša Korčaka

Korčak formuliše prva dečja prava: pre svega je insistirao na pravu deteta da bude onakvo kakvo jeste, da se poštuje i dobija aktivno, pozitivno razumevanje i toplotu. Time je postavio temelj za današnja prava dece, sadržana u Konvenciji UN o pravima deteta. Pod pseudonimom „stari doktor“, 30-ih godina vodi sopstvenu radijsku emisiju na poljskom radiju, u kojoj je sa decom pričao o deci.

U sirotištu u varšavskoj ulici Krohmalnaštrase, Korčak je realizovao svoje pedagoške ideje. Tamo je nastao svojevrstan model demokratske dečje republike sa sopstvenom samoupravom, dečjom skupštinom i sudom u kojem deca sama odlučuju o različitim „kaznama za izvinjenje“. U njegovom sirotištu nastao je i prvi list koji su pravila deca – „Mali pregled“. Iznad svetle zgrade sa prijatnom atmosferom vijorila se zelena zastava „Dečje republike“.

Godine 1940. sirotište je premešteno u Varšavski geto. Korčak je nastavio da ohrabruje decu i vaspitava ih za budućnost u slobodi. Jedan od očevidaca odvođenja Korčaka i njegovih štićenika iz geta u logor, bio je i jevrejski kompozitor i pijanista Vladislav Špilman. On u svojim memoarima opisuje kako je lekar ohrabrivao decu: „Ići ćete na selo, to je razlog za radovanje“, objašnjavao je siročićima… Sigurno je „stari doktor“ i u gasnoj komori poslednjim atomima snage šaputao deci: ‘Ništa, ništa to nije deco’, kako bi svoje male štićenike poštedeo užasa prelaska od života ka smrti“.

„Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“

Jedno od njegovih najznačajnijih pedagoških dela nosi naziv „Kako voleti dete“. Pisao je i romane za decu, najpoznatiji je „Kralj Maćuš Prvi“, obrazovni roman koji se protivi starateljstvu nad decom.

Trideset godina posle njegove smrti – 1972, u nacističkom logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi u celoj Nemačkoj nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“.

Autorke: Barbara Kelen / Ivana Ivanović

Odg. urednik: Ivan Đerković

 Izvor: dw.com/sr

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________

KNJIGE U RUKE…

tamoiovde-logo

Sajam knjiga pod sloganom „Knjige u ruke” od 23. do 30. oktobra

Pod sloganom „Knjige u ruke” na Beogradskom sajmu od 23. do 30. oktobra održaće se najznačajnija i najprestižnija književna manifestacija u jugoistočnoj Evropi, 61. Međunarodni beogradski sajam kjnjiga, a kako je najavljeno na konferenciji za novinare, očekuje se učešće više od 450 domaćih i inostranih izlagača.

61ad8cfcf211a25b4a704d5fb8ebc8f2_4048736237Prema rečima gradske sekretarke za kulturu Ivone Jevtić, poslovni izdavački koncept Beogradskog sajma knjiga ostao je nepromenjen i bazira se na predstavljanju savremene svetske i domaće izdavačke produkcije književnoj publici i široj javnosti, a uz prisustvo eminentnih pisaca na tribinama se pokreću aktuelna književna i društvena pitanja.

– Sajam će otvoriti profesor dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske iz Novog Sada, a počasni gost ovogodišnjeg sajma je Islamska Republika Iran. Mogu da najavim da smo već u dogovorima da naredne godine budu održani Dani Teherana u Beogradu – rekla je Ivona Jevtić.

Zoran Avramović, predsednik Odbora Beogradskog sajma knjiga, rekao je da i ove godine sajam povezuje tradiciju, kulturu i stvaralaštvo u raznim formama.

– I ove godine biće veliki broj izdavača, tribina i sajamskih izložbi, a posebno je važan Školski dan, Porodični dan, kao i programi za decu i bogat prateći program. Očekujmo veliki broj posetilaca i pozivamo sve poštovaoce knjige da nas posete – rekao je Avramović.

Kao zemlja počasni gost Iran će na ovom sajmu predstaviti svoju viševekovnu kulturu i tradiciju, dela naučnika, pisaca i umetnika, kao i domete dinamičkog razvoja u kulturi i izdavaštvu na 300 kvadrata izložbenog prostora.

Na najreprezentativnijem sajmu knjiga u regionu na više od 30 hiljada kvadrata izložbenog prostora u halama 1, 1a, 2a, 2b, 2c i 4 i tradicionalno će učestvovati najveći domaći, kao i brojni inostrani izdavači i pisci, a tokom osam sajamskih dana poštovaoci književnosti moći će po najpovoljnijim cenama da obnove svoju kolekciju knjiga najnovijim naslovima.

Izvor: beograd.rs

__________________________________________________________________________________

61.međunarodni beogradski Sajam knjiga

61.međunarodni Beogradski Sajam knjiga održaće se od 23.10. – 30.10.

43_img_vestiPored toga što je kulturna manifestacija velikog značaja, Sajam knjiga je mesto susretanja ljudi različitih profesija, diplomatsko-političkih i poslovnih kontakata.

Kao mesto susretanja ideja i mišljenja, Sajam knjiga će i ove godine organizovati Festival mladih – predstavljanje mladih stvaralaca iz različitih oblasti umetnosti, a radi afirmacije knjige i čitanja, uz pisce i izdavače, o iskustvu čitanja govoriće i istaknuti pojedinci iz različitih društvenih oblasti – privrede, politike, sporta, crkve, u okviru programa “Šta je knjiga meni“. Ove godine će na sajmu biti oko 1.000 izlagača i očekuje se oko 150.000 posetilaca.

Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga je Islamska Republika Iran i učestvovaće najmanje 10 izdavača iz ove zemlje koji će predstaviti dela na persijskom, engleskom i srpskom jeziku iz oblasti iranistike, religije, gnosticizma, zatim naslove savremene iranske književnosti, knjige za decu i omladinu i knjige iz kinematografije.

Fokus ovogodišnjeg programa Sajma knjiga će, kroz tribinske i promotivne programe, kao i tematske izložbe, biti usmeren na aktuelne teme proistekle iz domaće izdavačke produkcije i jubileje evropske i srpske istorije i kulture, od Šekspirove i Servantesove 400-godišnjice, 120-godišnjice pojave romana „Hajduk Stanko“ i 100-godišnjice Petra Kočića, do sećanja na godišnjicu osnivanja Jasenovca i početka genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu.

U okviru sajma biće održane izložbe „Šekspir i Servantes – 400 godina od smrti“, izložbe o Petru Kočiću, „Jasenovac, anatomija zaborava“, „Negujmo srpski jezik“, izložbe prvih i raritetnih izdanja knjiga Jaše Tomića, Milana Rakića, Milorada Mitrovića i Petra Kočića i tribine o evropskoj književnosti, srpskoj književnosti u domaćem filmu, novim srpskim pesnikinjama i prevođenju jugoslovenske književnosti. Pored toga, biće održane i tribine polemičkog usmerenja o temama od značaja za knjigu i kulturu danas “Arena od reči“, i program “Pisci u fokusu“ sa inostranim piscima gostima sajma, kao što su Zahar Prilepin, Erlend Lu, Vil Firt, Svejn Menensland, Vedrana Rudan, Aleksandar Mekol Smit, Pan Bujukas, Aleksandra Poter, Milenko Stojičić, Rumjan Ebert, Anton Holcer i Market Hajklova.

Ovogodišnji Međunarodni beogradski sajam knjiga predstaviće brojna izdanja i izdavače, uz bogatstvo i raznolikost pratećih programa i izložbi, što će tradicionalno obeležiti poslednju nedelju oktobra u Beogradu kao praznik knjige i kulture.

Školski dan 61. sajma biće četvrtak 27. oktobar, pojedinačne ulaznice koštaće 250, a grupne 150 dinara. Sajam knjiga je otvoren za posetioce u nedelju 23. oktobra od 10 časova.

Izvor: serbiatour.rs

___________________________________________________________________________________

NEMOJ DA MISLIŠ NI NA ŠTA I NE PITAJ NIŠTA…

tamoiovde-logo

erich_maria_remarque1Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora.

Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime…

Erih Marija Remark

________________________________________________________________________________

Nemački književnik Erih Marija Remark (Kramer) umro je u Lokarnu na današnji dan 1970. godine.

Svojim prvim romanom „Na zapadu ništa novo“ Remark je realistički i sa potresnim humanizmom prikazao razdoblje Prvog svetskog rata. Sledili su: „Povratak“, „Tri ratna druga“, „Nebo ne zna za miljenike“, „Iskra života“, „Crni obelisk“, „Trijumfalna kapija“, „Vreme života i vreme smrti“, „Lupeži“, „Utočište“ i pripovetke „Svetilište“ i „Nepobeđeni“. Zbog spretnosti u vođenju radnje, jednostavnog stila i obilja tema Remarkovi romani su imali izuzetan prijem kod čitalaca, ali su u nacističkoj Nemačkoj bili spaljivani zbog antifašističkog i antimilitarističkog stava autora u kojima je opisivao okrutnost nacista, rasizam i neljudske metode Trećeg rajha.

Izvor: rts

________________________________________________________________________________

„Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u „sladoledu od čokolade“.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati…

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljud…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“ –Crni obelisk

________________________________________________________________________________

Remark ponovo na srpskom

Branislav ĐORĐEVIĆ | 04. april 2015.

Slavni nemački pisac Erih Marija Remark, koji je neponovljivo opisao surovost oba svetska rata, ponovo na srpskom jeziku. Zbog romana u kojima “blati nemačku vojsku”, u domovini važio za izdajnika

kul-glas-coveka-1_620x0VOLEO je otmene žene, luksuzne automobile, jaku kafu i cigare, skupa odela i život na visokoj nozi. Bio je bestseler pisac veličan u celom svetu, koji je Veliki svetski rat video iz blatnjavog rova na prvoj liniji Zapadnog fronta.

Knjige su mu sa istim oduševljenjem hvaljene pa spaljivane, da bi ga zauvek odvele van domovine, zbog pokušaja da u njima obavesti o “jednoj generaciji koja je ratom razorena, mada je izbegla njegove granate”.

Da popularnost Eriha Marije Remarka (1898-1970), ne jenjava ni 45 godina posle smrti, potvrđuju i nedavno na srpskom ponovo objavljeni romani “Na zapadu ništa novo” i “Trijumfalna kapija”, u izdanju “Nove knjige”.

Veliki nemački pisac, vatreni borac za slobodu govora, u životu i u književnosti svedočio je o kataklizmi oba svetska krvava sukoba i metežu 20. veka. Poput Hemingveja, sa kojim su ga često poredili, neponovljivo je pisao o vojnicima u borbi, užasima ratnih naleta, nemoći čoveka da brani sopstevni identitet.

Rođen je u severnonemačkom gradu Osnabriku 1898. godine. Kao mladić učestvovao je u Prvom svetskom ratu, u borbama na Zapadnom frontu. U prvim borbenim redovima nije, međutim, boravio ni puna dva meseca, pošto je ubrzo ranjen, pa je ostatak rata proveo u vojnoj bolnici u Duizburgu.

– Uprkos tome, doživljaji iz ovog perioda trajno su obeležili njegovu ličnost, njegove političke stavove i njegovo književno stvaralaštvo – kaže za “Novosti” Jelena Kostić Tomović, profesor nemačke književnosti, na Filološkom fakultetu. – Po završetku ovog rata, Remark je radio kao nastavnik, a zatim kao novinar. Prvi roman “Soba iz snova” objavio je 1920, ali je on prošao nezapaženo. Narednih godina objavio je niz kraćih proznih tekstova u novinama i časopisima. Probio se, međutim, srazmerno brzo, romanom “Na zapadu ništa novo”. Ovo je delo prvo tokom 1928. izlazilo u nastavcima u novinama “Fosiše cajtung”, godinu dana potom (1929) objavljeno je kao knjiga, a 1930. čak je i ekranizovano u Holivudu, donevši piscu svetsku slavu, koja će ga pratiti do kraja života.

kul-glas-coveka-2Film slavnog Luisa Majlstona dobio je dva Oskara – za režiju i najbolji film, a nominovan je i za scenario i kameru. U romanu “Na zapadu ništa novo” Remark je obradio i sopstvene doživljaje iz rata, ali pre svega doživljaje svojih ratnih drugova i priče ranjenih vojnika koje je slušao u vojnoj bolnici u Duizburgu.

Za ovu knjigu koja je samo u godini objavljivanja prodata u tiražu od milion i po primeraka i odmah prevedena na 29 jezika, Remark je 1931. godine nominovan i za Nobelovu nagradu za mir.

– Savez nemačkih oficira protestovao je protiv te odluke, tvrdeći da Remark u knjizi blati nemačku vojsku. Od tada će Remark u Nemačkoj važiti za izdajnika, za nekog ko, kako se to na nemačkom kaže, “prlja sopstveno gnezdo” – kaže Jelena Kostić Tomović. – Remark je bio nepokolebljivi pacifista, što jasno dolazi do izražaja i u njegovim književnim delima. Veran antimilitarističkim uverenjima, Nemačku je napustio već narednog dana po dolasku Hitlera na vlast. Njegove su knjige u Trećem rajhu bile zabranjene kao “štetne i nepoželjne”, a poput drugih književnih dela koja su tako ocenjena, javno su spaljivane. Nacistička vlast oduzela mu je 1938. nemačko državljanstvo, koje mu ni po završetku rata nije vraćeno.

Drugi svetski rat Remark je proveo u emigraciji, prvo u Švajcarskoj, a zatim u SAD. Ženio se tri puta, od toga dva puta istom ženom, plesačicom Jutom Ilze Cambona, a potom bivšom suprugom Čarlija Čaplina Poletom Godar. Bio je u vezi sa Marlen Ditrih, Hedi Lamar i sa Gretom Garbo, vozio “lanču” kabriolet i sportski “bugati”, družio se sa Čaplinom, Kolom Porterom, Skotom Ficdžeraldom, Hemingvejem…

BORAC ZA MIR

– IAKO nikada kao stvaralac ne može zauzeti mesto među korifejima nemačke književnosti, u Nemačkoj se Remarku danas odaje veliko priznanje zbog njegovog zalaganja za mir i toleranciju – kaže Jelena Kostić Tomović. – Sećanje na njega naročito revnosno neguje rodni grad Osnabrik. Tamo je, između ostalog, 1986. godine osnovano i Remarkovo društvo, sa ciljem da čuva piščevo nasleđe i da tako doprinosi humanističkoj misli u književnosti, nauci i kulturi. U istom gradu 1996. otvoren je i Centar za mir “Erih Marija Remark”, koji pored Remarkovog arhiva i trajne postavke posvećene piščevom životu i delu obuhvata i Istraživački centar “Rat i književnost”. Od 1991. godine Osnabrik svake druge godine dodeljuje i Nagradu za mir “Erih Marija Remark”.

– Zahvaljujući uspehu romana i filma “Na zapadu ništa novo” on i njegova dela već su bili poznati američkoj publici, tako da su Remarkov materijalni položaj i društveni status u emigraciji bili neuporedivo bolji nego položaj većine drugih umetnika i kulturnih radnika koji su u tom periodu morali da emigriraju iz Nemačke. Zato su mu mnogi i prebacivali to da živi u mondenskom društvu, okružen luksuzom, gradeći književnu slavu na patnjama onih koji takve privilegije nemaju – kaže naša sagovornica.

Posle Drugog svetskog rata živeo je u SAD i u Švajcarskoj. Nakon nekoliko srčanih udara preminuo je od aneurizme, u Lokarnu 1970. godine. Sahranjen je u Švajcarskoj, u kantonu Tičino, koji je smatrao svojom izabranom domovinom.

Pored romana “Na zapadu ništa novo” poznata su i Remarkova ostvarenja “Tri ratna druga” (1938), “Ljubi bližnjega svoga” (1941), “Trijumfalna kapija” (1946), “Crni obelisk” (1956), “Nebo nema miljenike” (1961), “Noć u Lisabonu”(1962)… Knjige su mu prevedene na više od 60 jezika.

– Ključ Remarkovog uspeha kod čitalačke publike svakako treba tražiti u njegovoj sposobnosti da razumljivo, uverljivo i zanimljivo prikaže sudbinu običnog čoveka u zlim i burnim vremenima, odnosno borbu pojedinca da nekako prebrodi razorne potrese sa kojima ga suočavaju politički i istorijski vihori. Kako se njegovi romani ne odlikuju ni osobitom umetničkom vrednošću, a ni naročitom književnom originalnošću, Remark nikada nije bio miljenik književne kritike, a nije bio ni u žiži interesovanja književne istoriografije. Nasuprot tome, čitaoci širom zapadne hemisfere voleli su njegove romane i u vreme kada su prvi put objavljeni, ali ih podjednako rado čitaju i danas, gotovo vek kasnije – kaže Jelena Kostić Tomović.

Iako je neosporno reč o popularnoj književnosti, dodaje ona, Remarkova je proza jasna i zanimljiva, pa se čita lako i sa zadovoljstvom. Radnja njegovih romana po pravilu je vezana za sudbinu Nemačke i Nemaca tokom prve polovine 20. veka, ali uprkos tome Remark uvek uspeva da prikaže brige, probleme i patnje kakve u ratovima, previranjima i emigraciji muče sve ljude, bez obzira na nacionalnost.

– S obzirom na to da previranja, sukobi, ratovi, progoni i dalje suvereno vladaju političkom i istorijskom pozornicom, razarajući ljudske živote podjednako nemilosrdno kao i u Remarkovo vreme, njegovi će romani izvesno i nadalje privlačiti pažnju čitalaca, koji će u njima otkrivati delić sopstvene sudbine i sudbine svojih bližnjih. U tom će smislu i srpska čitalačka publika, koja odavno poznaje i voli Remarkova dela, svakako ponovo pokazati veliko interesovanje za ove romane, nalazeći na njihovim stranicama humanost, razumevanje, a možda i utehu – kaže Jelena Kostić Tomović.

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________

“Izmicala mi je – to sam osećao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame.
Ona to nije htela, i vraćala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni …
Ko uopšte kome pripada i šta znači pripadati jedno drugom – te građanske reči beznadne iluzije?
Ali sam uvek nanovo, kad se vraćala, za jedan čas, za jedan pogled, za jednu noć, sam sebi izgledao kao knjigovođa koji ne treba da računa, nego ne pitajući da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrećnica, osuđena na smrt.
Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuća – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoistične zakone smatraju zavetnim pločama Božijim.
Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …” – Noć u Lisabonu

***

Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.

Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “- Crni obelisk

***

„Čovek je veliki u svojim krajnostima. U umetnosti, ljubavi, mržnji, egoizmu, čak i u žrtvovanju – ali ono što svetu najviše nedostaje to je izvesna srednja dobrota.“

Erih Marija Remark

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE…

tamoiovde-logo (1)

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar, ali je ćutanje zagonetnije.

foto210Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.

foto113Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas.

Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

foto39Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.

18_isidora-sekulic-ovalŠezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

Izvor: rasen.rs

_________________________________________________________________________________

REČI KOJE NE GORE…

tamoiovde-logo

Newsweek o rušenju Narodne biblioteke Srbije

Bolna priča o rušenju Narodne biblioteke Srbije, jednom od najperfidnijih kulturnih zločina, nesposobnostima jugoslovenskih vlasti i krateru koji na Kosančićevom vencu stoji i 75 godina kasnije i podseća na kulturološki i etički ponor u kojem živimo

2-copy_14595309862

Foto: Jovan N. Tomić vrši pregled knjiga vraćenih iz Sofije 1919. godine/ Foto: Iz zbirke fotografija NBS

Čitavih sedamdeset pet godina nakon uništenja Narodne biblioteke Srbije lokalitet na beogradskom Kosančićevom vencu i dalje ima oblik velikog udubljenja koje je nastalo kao posledica višednevne vatrene stihije u kojoj je u potpunosti nestalo zdanje te institucije.

Krater koji je ostao da svedoči o mestu na kome se do 6. aprila 1941. godine nalazila nacionalna biblioteka bolno je svedočanstvo naše višedecenijske nebrige o kulturnom nasleđu. On predstavlja ne samo prirodni već, rekao bih, kulturološki i etički ponor u kojem godinama obitavamo.

Zato će obnova Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu biti snažan znak našeg sveukupnog društvenog i moralnog oporavka.

Narodna biblioteka Srbije nastala je u Kragujevcu 12. jula 1838, u okvirima Ministarstva prosvete, da bi početkom naredne godine bila preseljena u Beograd.

U drugoj polovini 19. i početkom 20. veka na njenom čelu nalazile su se neke od najznačajnijih ličnosti iz kulture i nauke poput Ðure Daničića, Janka Šafarika, Stojana Novakovića, Jovana Boškovića, Nićifora (Dučića), Milana Ð. Milićevića, Stojana Protića i Ljubomira Jovanovića.

Godine 1903. za upravnika je imenovan istoričar i akademik Jovan N. Tomić, koji se na tom mestu zadržao duže od bilo koga pre i posle njega – ukupno 24 godine.

ISTORIJA U DRVENIM SANDUCIMA

aaaa_14595310501

Foto: Zgrada NBS na Kosančićevom vencu, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Nakon što je austrougarski poslanik baron Fon Gizl predao ultimatum austrougarske vlade, ministar prosvete Ljubomir Jovanović već sutradan je naložio Jovanu N. Tomiću da najvrednije rukopise i stare štampane knjige izdvoji i na prestoničkoj železničkoj stanici preda predstavnicima Ministarstva inostranih dela.

Najdragocenija građa upakovana je u dva drvena sanduka i istog dana utovarena u vagon br. 6639, u okviru posebne železničke kompozicije. Veruje se da je krajnja destinacija bio Kruševac.

Tokom leta iste godine došlo je do delimičnog stradanja fondova Narodne biblioteke Srbije jer je neprijateljska artiljerija više puta pogodila Kapetan Mišino zdanje, u kojem se ona nalazila. Ministarstvo je naredilo hitnu evakuaciju zbirki na više lokacija. Krajem 1914. i početkom 1915. delovi zbirki preneti su u Niš, Skoplje, Kosovsku Mitrovicu i Peć.

Prve poratne godine zatekle su nacionalnu biblioteku u teškom stanju. Primarni zadatak odnosio se na povraćaj opljačkanih zbirki. U Narodnoj biblioteci Bugarske u Sofiji nađen je deo knjiga i časopisa opljačkanih iz srpske Narodne biblioteke.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-2_14595311069

Foto: Čitaoci u biblioteci između dva svetska rata, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Upravnik Tomić ulagao je napor da obezbedi odgovarajući prostor budući da su predratne prostorije Narodne biblioteke Srbije u Kapetan Mišinom zdanju bile tako oštećene da se nisu mogle koristiti.

Nacionalna biblioteka je tek 1921. dobila svoj prvi dom na beogradskom Kosančićevom vencu.

Šesti april od sudbonosnog je značaja za srpsku nacionalnu biblioteku i kulturu u celini.

 Tog 6. aprila 1921. upravnik Narodne biblioteke Srbije uputio je inicijativu ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću da se za potrebe njenog smeštaja otkupi zdanje u Kosančićevom vencu broj 12, što je i učinjeno.

Nakon što su okončani višegodišnji poslovi prilagođavanja objekta specifičnim bibliotečkim potrebama, prenosa i sređivanja zbirki, Narodna biblioteka Srbije otvorena je za javnost 1925.

Problem čuvanja najdragocenijih zbirki dobijao je na važnosti. Tek 1938. obezbeđeno je 120 limenih sanduka kako bi se, u izostanku odgovarajućeg trezora, najvrednija građa makar delimično osigurala od mogućih oštećenja. Posledice nedovoljnih aktivnosti u smislu uspostavljanja trezora sa sigurnosnim elementima ili dislociranog depoa na (tajnoj) lokaciji u punoj meri pokazale su se kad je 6. i 7. aprila 1941. godine došlo do potpunog uništenja zdanja Narodne biblioteke.

fond-istorijskog-arhiva_14595311766

Foto: Skica za adaptaciju zgrade iz 1920. arhitekte Branka Tanazevića, Foto: Fond istorijskog arhiva Beograda

Uprkos svim teškoćama ustanova je vršila prijem dobara. Narodna biblioteka Srbije istovremeno je drugim ustanovama ustupala delove ili čitave zbirke. Ova praksa pokazala se dragocenom imajući u vidu njeno stradanje, do koga je došlo 6. aprila 1941.

Već decenijama vlada mišljenje kako je čitav nacionalni fond, izuzev jednog srednjovekovnog rukopisa, u potpunosti uništen tokom tragičnih aprilskih dana 1941. Manji deo nacionalnog fonda ostao je sačuvan.

Godine 1939. rukovodstvo Muzičke akademije u Beogradu uputilo je molbu Narodnoj biblioteci Srbije u vezi sa ustupanjem muzikalija. Upravnik Dragoslav Ilić obavestio je rukovodstvo Muzičke akademije da je odlučeno da se toj visokoobrazovnoj ustanovi predaju „sva muzička dela kojima biblioteka raspolaže na stalan revers s molbom na upotrebu“.

Ovim činom spasena je od potonjeg uništenja celokupna Zbirka muzikalija Narodne biblioteke Srbije.

NAŠA KOBNA GREŠKA

Početak agonije nastupio je 1939, kad je bilo sasvim izvesno da je Jugoslavija sledeća na meti napada nacističke Nemačke i njenih saveznica.

Nakon serije sastanaka održanih u resornom ministarstvu odlučeno je da se prioritetno evakuišu dragocenosti Narodne biblioteke Srbije. Za tajnu lokaciju određen je manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Ali kasnije se odustalo od evakuacije, pa je doneta odluka da se u Beogradu obezbedi sklonište za kulturno blago pohranjeno u centralnim ustanovama kulture. U februaru 1941. odlučeno je da se sklonište obezbedi u lagumima ispod Tašmajdana. Ono je trebalo da bude u vidu tunela s ograncima kako bi svaka ustanova imala zaseban deo.

Nažalost, bilo je prekasno.

Posle puča izvedenog između 26. i 27. marta 1941. godine upravnik Ilić obavešten je da do evakuacije ustanove treba da dođe čim budu primljene instrukcije od Ministarskog saveta.

Istog dana Adolf Hitler održao je niz sastanaka s najbližim političkim saradnicima i vojnim zapovednicima. Vest o puču saopštena mu je rano tog jutra. Pobesneo je. Govorio je kako je bio izdan od Srba na najperfidniji način. Odlučio je da „smrvi Jugoslaviju“. Brzina je bila od suštinske važnosti. Napad je bilo važno izvršiti „nemilosrdnom oštrinom u munjevitoj operaciji“.

Predviđeno je da operacija počne u ranim jutarnjim satima u nedelju 6. aprila. Na vojnim mapama kao jedan od ciljeva koje je trebalo uništiti bila je i zgrada Narodne biblioteke Srbije.

foto-vojislav-radovanovic1_14595313316

Foto: Orginalna pločica sa poda zgrade, Foto: Vojislav Radovanović

Najveće dragocenosti bile su zapakovane u 60 limenih sanduka. Konačno, u večernjim satima 31. marta stigao je akt s instrukcijama za evakuaciju s rokom za 10. april.

Upravnik Ilić obavestio je 1. aprila ministarstvo da su dragocenosti spremne za evakuaciju.

Tokom istog dana javljeno je da je evakuacija dragocenosti u manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri planirana za kasne večernje sate 3. aprila ili jutro narednog dana.

Rano ujutro 3. aprila došlo je do iznenadnog preokreta. Upravnici najznačajnijih ustanova kulture pozvani su na hitan sastanak kod ministra Miloša Trifunovića, koji je kratko saopštio da se odustalo od evakuacije dragocenosti, te da sve treba da ostane na svom mestu. „Ministar vojske ne može da da nijedna kola, nijedan vagon. Sve mora da ostane ovde. To će biti kao 1915. Pokorena Srbija, a vojska će otići van granica. Kako hoćete da se sve to seli kad će vlada možda imati svega dva aviona na raspolaganju da ode?

Upravnik Ilić zabeležio je da su se prisutni bunili, protestovali, objašnjavali da nije reč o nekoj seobi van zemlje, nego o najobičnijem zbrinjavanju. „Ja sam objašnjavao prilike u zgradi, nemanje trezora, značaj starina koje mogu nepovratno propasti. Ostali su protestovali za svoja nadleštva. Ništa nije pomoglo. Ministar Trifunović je rekao: ‘Metite u podrume! Zbrinite kako znate!’ S tim nas je otpustio.“

biblioteckog-fonda-fakulteta-muzicke-umetnosti-u-beogradu_14595314194

Foto: Muzičko delo Josifa Šlezingera iz 1869. Jedan od sačuvanih segmenata, Foto: Iz bibliotečkog fonda Fakulteta muzičkih umetnosti

Upravnik je bez odlaganja otišao do nacionalne knjižnice kako bi tokom čitave noći bilo vršeno prenošenje sanduka s najvećim dragocenostima u suteren zdanja.

Pošto je bila prekinuta svaka veza s ministarstvom, upravnik Ilić je rešio da preduzme nešto ne bi li spasao ono najdragocenije. U subotu 5. aprila oko 21 sat obavešten je da su vojne vlasti odobrile angažovanje dva kamiona i deset vojnika kako bi u nedelju 6. aprila u 10 sati pre podne dragocenosti bile prenete do železničke stanice i ukrcane u posebnu vojnu železničku kompoziciju koja je trebalo da napusti prestonicu sutradan ujutro.

Bilo je naređeno da se tim vagonima dragocenosti prenesu do železničke stanice Jelen Do kod Užičke Požege, nakon čega bi Narodna biblioteka Srbije preuzela odgovornost za njihov transport do manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Jedino što je preostalo bilo je da se čeka.

 

NAPAD UZ MUZIKU

Nedelja 6. april

Vladala je potpuna neizvesnost. Prisutne je obuzimao osećaj bespomoćnosti.

Neprijateljska vojna operacija trebalo je da počne u nedelju 6. aprila, u pet sati i dvadeset minuta ujutro. Bilo je predviđeno da u njoj učestvuju ukupno 2.144 neprijateljska ratna aviona.

Napetost u nacističkom Ministarstvu propagande i vladinim službama bila je grozničava. Gebels je, uz Hitlerovo odobrenje, osmislio zvučni zapis koji bi putem radio-talasa označio početak združenog napada na Jugoslaviju. Muzički zapis bio je uzet iz uvoda ,“Marša princa Eugena“ austrijskog kompozitora Andreasa Leonarda.

Bilo je pet sati i dvadeset minuta.

Napad na Kraljevinu Jugoslaviju je počeo.

Dan tragedije osvanuo je vedar i prohladan.

Već oko šest sati i 20 minuta ujutro upravnik i deo zaposlenih bili su u Narodnoj biblioteci Srbije. Trebalo je da dva kamiona i vojnici pristignu oko 10 sati kako bi dragocenosti prevezli do železničke stanice.

Umesto vojnika i kamiona nad glavnim gradom začuli su se zvuci više stotina neprijateljskih lovačkih aviona i bombardera.

Počelo je višednevno bombardovanje Beograda.

Bio je to početak nemilosrdnog uništavanja stare evropske prestonice i čitavog jugoslovenskog kraljevstva.

Počeo je rat.

Prvi vazdušni napad na Beograd trajao je od oko šest sati i 50 minuta do oko devet sati.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-3_14595313754

Foto: Prenos nacionalnog fonda u zdanje na Kosančićevom vencu 1922., Foto: Zbirka fotografija muzeja grada Beograda

Tek u trećem vazdušnom naletu, do koga je došlo između 15 sati i 30 minuta i 18 sati istog dana, bombardovan je Kosančićev venac. Neprijateljski avioni doletali su iz pravca Velikog ratnog ostrva i tom prilikom zapaljivim projektilima zasuli čitav kvart.

U tom naletu, oko 15 sati i 30 minuta, zapaljivom granatom pogođeno je zdanje Narodne biblioteke Srbije.

Projektil kojim je pogođena zgrada dejstvovao je tako što kad zrno udari u kakav predmet ili zemlju, u njegovoj unutrašnjosti zapali se smesa stvarajući temperaturu od 1.300 stepeni Celzijusa i paleći svaki materijal na udaljenosti od jednog do dva metra. Parčići projektila rasprskavaju se na udaljenosti između 10 i 15 metara i nastavljaju da pale sve oko sebe. Time se postiže mnogo veći prostor obuhvaćen razornim požarom. Gasilo se isključivo peskom, a ne vodom.

Sava Veličković, koji je živeo na adresi Kosančićev venac broj 26, ostavio je dragoceno svedočanstvo o uništenju Narodne biblioteke Srbije.

„Na dan 6. aprila tek. godine, oko tri i po časa po podne, preleteli su više Kosančićevog venca nemački avioni, koji su bacali zapaljive bombe. Za vreme preletanja ovih aviona nalazio sam se u podrumu svoje zgrade na Kosančićevom vencu broj 26, koja se nalazi u blizini Narodne biblioteke. Čim su se avioni, koji su bacali zapaljive bombe, udaljili, izišao sam iz skloništa na ulicu. Na ulici pred mojom zgradom našao sam na rastojanju od dva do tri metra na tri zapaljive granate, koje sam s mojim sinom zasuo s nekoliko lopata peska i one su se u kratko vreme ugasile.

Izašao sam na ulicu da vidim kako je sa susednim zgradama. Došavši pred zgradu Narodne biblioteke video sam da se na mansardnom krovu zgrade nešto puši i to vizavi zgrade Kosančićev venac broj 17. Dim koji se pojavio bio je slab, ali plamena još nije bilo. Sused i ja pokušali smo da uđemo u zgradu, da obavestimo da se krov puši, pa da se vatra koju smo očekivali za vremena spreči. Zgrada je bila zaključana, nismo mogli ući u zgradu i nismo mogli tu u zgradi nikoga obavestiti.

autor-fotografije-marko-krstic_14595310795

Foto: Dejan Ristić, autor knjige „Kuća nesagorivih reči, Foto: Marko Krstić

Pred samo veče, oko šest i po časova po podne, primetio sam da je veći deo krova Narodne biblioteke bio u plamenu i vatra se sada počela širiti velikom brzinom. Ispočetka lak, a docnije sve jači vetar pokrivao je vatru, ona se širila neverovatno brzo i oko devet časova bio je ceo krov i ceo gornji deo zgrade u plamenu. Oko pola noći izišao sam na ulicu i od požara Narodne biblioteke bilo je pred mojom kućom svetlo kao u podne.

Uskoro je cela zgrada bila već u moru od plamena. Video sam da Narodnoj biblioteki nema spasa, ali sam se nadao da su stvari od vrednosti odnete na sigurno mesto. Sutradan, 7. aprila, gorela je Narodna biblioteka celog dana i požar se dalje širio. Gar od hartije, kao i pojedine polusagorele listove nosio je vetar daleko i cela okolina bila je preplavljena pepelom. U ponedeljak po podne vetar se polako stišavao.

U Narodnoj biblioteki još uvek je besneo jak požar i ogromna vatra, koja se sva sručila u podrum pošto su međusobne konstrukcije pregorele. Narodna biblioteka je gorela još u utorak i sredu. Vetar je potpuno prestao i vatra se nije dalje širila, ali Narodne biblioteke nije više bilo.“

JOŠ JEDNO SVEDOČENJE

Važno svedočanstvo ostavio je i Radoslav Grujić, upravnik Muzeja Srpske crkve, smeštenog u Konaku kneginje Ljubice. Opisujući kako je sam uspeo da ugasi zapaljivu bombu koju je pronašao u dvorištu muzeja, spomenuo je veliki požar koji se u toku noći rasplamsavao iz pravca Narodne biblioteke.

„U rano jutro 7. aprila našao se pred samom bibliotekom. I gotovo kao okamenjen stao sam kad sam ugledao da ne gori Grafičko odeljenje Državne štamparije nego baš Narodna biblioteka. To su mi bili najteži trenuci koje sam preživeo za vreme celog bombardovanja Beograda.

U momentu kad sam ja došao pred biblioteku, oganj je već uništio bio ceo zadnji deo biblioteke prema Zadarskoj ulici, pa se spustio i u podrume pod tim delom, ali još nije bio prodro u suteren prednjeg dela. Kako sam znao da se rukopisi, inkunabule i stara arhiva, dakle sve ono naše narodno blago koje se ne može nadoknaditi, nalaze na spratu prednjeg dela, to sam gotovo izbezumljen od bola potrčao prema Varoš kapiji ne bih li koga našao da mi pomogne naći vatrogasce da bi se spaslo što se još spasti moglo.

Docnije sam, između talasa bombardovanja, ponovo pošao po pustim ulicama da sam potražim vatrogasce. I ja sam iznemogao, s teškim bolom, morao da se vratim u svoje sklonište u Crkveni muzej pošto sam umom i srcem i dušom u sebi fotografisao sav užas prvih dana naše nove strašne tragedije. Te noći novi oganj rasplamsao se u ostacima biblioteke, podišao je i u suteren prednjeg dela i goreo je celu noć, a sutradan (treći dan), kad sam došao na zgarište, već je sve izgorelo bilo i videla se samo velika naslaga od žara narodnog duhovnog blaga, skupljanog i čuvanog u Narodnoj biblioteci više od jednog veka.“

ZLOČIN BEZ KAZNE

Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio.

Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.

Motivi za uništenje Narodne biblioteke Srbije mogu se, pre svega, tražiti u samoj ideologiji nacističke Nemačke. U skladu s tim, kulturna baština bivala je pljačkana i najvećim delom svesno i planski uništavana.

Nakon sloma nacističke Nemačke, general-pukovnik Aleksander Ler predao se britanskim trupama koje su ga izručile vlastima države na čijoj je teritoriji počinio najveće ratne zločine. Tokom svedočenja koje je dao oficirima Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije početkom maja 1945. godine u mestu Kupinecu kod Zagreba Ler je naglasio da mu je lično Hitler izdao naređenje da se Beograd razruši. „U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno“, kazao je tom prilikom Ler.

Na pitanje jugoslovenskih oficira zašto baš Narodnu biblioteku, on je odgovorio: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“

Tom izjavom otklonjena je sumnja u motive vrha nacističke Nemačke za uništenje srpske nacionalne biblioteke.

Odgovornost političkog i vojnog vrha Nemačke za uništenje nacionalnog fonda primarna je i nesumnjiva.

Usled propusta jugoslovenskih vojno-sudskih vlasti Aleksander Ler nije bio optužen, niti osuđen zbog uništavanja Narodne biblioteke. Iako do danas niko nije odgovarao za ovaj nesumnjivi ratni zločin istorijski izvori jasno ukazuju na odgovorne. Aleksander Ler je zbog učinjenih drugih ratnih zločina osuđen na smrtnu kaznu, koja je izvršena 27. februara 1947. u Beogradu.

Odgovornost jugoslovenskih vlasti nalazi se u kontinuiranom ignorisanju neophodnosti da se Narodnoj biblioteci Srbije obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima.

Odgovornost upravnika i osoblja Narodne biblioteke tercijalna je po značaju i posledicama (ne)činjenja. Treba ukazati i na to da su ovlašćenja i mogućnosti za delovanje upravnika Narodne biblioteke, kao i njegovih malobrojnih saradnika bili veoma ograničeni u datim okolnostima.

Nakon sedamdeset pet godina od uništenja nacionalne biblioteke nedvosmisleno se postavlja pitanje odgovornosti i naših generacija, koje tokom tog višedecenijskog perioda nisu učinile ništa kako bi revitalizovale lokalitet i tako realizovale akciju „Povratak knjiga na Kosančić“, koju je 2012. pokrenula Narodna biblioteka Srbije.

Bez jasne kulturne politike i vizije razvoja kulture savremena Srbija svojim ignorisanjem stanja lokaliteta na Kosančiću, nažalost, nastavlja da šalje nedvosmislenu simboličku poruku da kultura ni danas nije jedan od prioriteta.

Da li upornim očuvanjem tog ponora i nesvesno amnestiramo naciste za počinjeno zlodelo?

Odgovor na to, kao i na mnoga druga pitanja, mora da dâ svako od nas pojedinačno. Treba imati u vidu da vremena nema napretek.

PIŠE: Dejan Ristić, istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor knjige „Kuća nesagorivih reči“, koja uskoro izlazi iz štampe

Izvor: newsweek.rs/Objavljeno: 02.04.2016.

______________________________________________________________________________________

 

 

UMEĆE LJUBAVI…

tamoiovde-logo

 Da li je ljubav samo osećanje

Puno je toga napisano o ljubavi kao osećanju, ali malo o ljubavi kao sposobnosti. Erik From je, doduše, pisao o ljubavi kao “umeću” i pokušao da objasni iz čega se to umeće sastoji.

———————————————————————————————————————-

„„Je li ljubav umeće? Ako jeste, ona zahtijeva znanje i trud. Ili je ljubav ugodno osjećanje koje se rađa slučajno, nešto što čovjeka »obuzme« ako ima sreću?” , pita se From.

Dok većina ljudi veruje u ovo drugo, From, u svojoj knjizi “Umeće ljubavi” objašnjava ljubav kao veoma složeno umeće. Činjenica je da ljudi ne smatraju ljubav nevažnom. Oni su gladni ljubavi: iako gledaju bezbroj filmova o sretnim i nesretnim ljubavima, iako slušaju stotine tričavih pjesama o ljubavi — ipak će jedva ko pomisliti da bi išta trebalo naučiti o ljubavi.

To se čudno stanovište zasniva na više pretpostavki koje, ili pojedinačno ili kombinirano, teže da ga podrže. Većina ljudi shvata problem ljubavi ponajpre kao problem kako biti ljubljen, a tek onda kao problem voljenja, kao problem nečije sposobnosti da voli.

Zato je za njih problem: kako biti ljubljen, kako biti vredan ljubavi. U težnji za tim ciljem oni slijede nekoliko puteva. Jednim se naročito služe muškarci, a to je put koji im obećava uspjeh, moć i bogatstvo, koliko socijalna granica nečije pozicije dopušta. Drugi su put osobito izabrale žene, one se trude da budu privlačne, njegujući telo, uređujući odjeću itd.

Ostali se načini postizavanja privlačnosti, koje usvajaju i muškarci i žene, sastoje u razvijanju ugodnih manira, zanimljive konverzacije, u skromnosti, dobronamernosti, u nastojanju da se bude od koristi.

Mnogi od načina da postanemo vrijedni ljubavi isti su kao i načini kojima postižemo uspehe: „zadobiti prijatelje i uticajne ljude“. Zapravo, ono što većina ljudi u našoj kulturi podrazumeva pod — biti vredan ljubavi — u suštini znači „-biti popularan“ i „imati seksipila“.

* Pogrešne predstave o ljubavi

>>> Važnost objekta ljubavi nasuprot sposobnosti voljenja

Pošto smo usvojili stanovište da se nema šta učiti o ljubavi, druga premisa je pretpostavka da je problem ljubavi problem objekta, a ne problem sposobnosti. Ljudi vjeruju da je voleti lako, ali je teško naći pravi objekt ljubavi, ili pravu osobu koja bi nas volela. Za to stanovište postoji više razloga čije poreklo moramo tražiti u samom razvitku modernog društva. Jedan je razlog velika promena u izboru »objekta ljubavi« koja se zbila u dvadesetom veku.

U viktorijansko doba, kao i u mnogim tradicionalnim kulturama, ljubav većinom nije bila spontano lično iskustvo koje je moglo dovesti do braka. Naprotiv, brak je bio ugovaran prema konvenciji — ili između porodica partnera, ili pomoću bračnog pregovarača, ili bez tak vih posrednika. Brak je sklapan iz socijalnih motiva, a pretpostavljalo se da će se ljubav razviti pošto je brak već sklopljen.

U posljednjih nekoliko generacija ideja romantične ljubavi je postala gotovo univerzalna na Zapadu. U Sjedinjenim Državama, mada obziri konvencionalne prirode nisu potpuno odsutni, ljudi u velikoj meri traže »romantičnu ljubav«, lični doživljaj ljubavi, koji ih zatim treba da dovede do braka. Ta nova ideja slobode u ljubavi morala je znatno uvećati važnost objekta nasuprot važnosti funkcije.

>>> Tržišna orijentacija u ljubavi

S tim je faktorom usko vezana i druga karakteristična osobina savremene kulture.Čitava se naša kultura zasniva na apetitu za kupovanjem, na ideji uzajamno korisne razmjene. Sreća savremenog čoveka sastoji se u zadovoljstvu koje mu pruža gledanje izloga i kupovanje svega onoga što on sebi može priuštiti da kupi, bilo za gotovinu, bilo na otplatu. On (ili ona) promatra ljude na sličan način.

Za muškarca je privlačna devojka, a za ženu privlačan muškarac, nagrada koju traže. »Privlačan« obično znači zgodan omot osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. Ono Što specifično čini ličnost privlačnom zavisi o modi vremena, u fizičkom kao i duhovnom smislu. Dvadesetih godina bila je privlačna djvojka koja puši i pije, koja je neuglađena i izazovna; danas moda više zahteva privrženost domu i povučenost. Pri kraju devetnaestog i na početku ovog veka muškarac je morao biti agresivan i ambiciozan — danas mora biti društven i tolerantan, kako bi imao privlačan »omot«.

Na svaki način, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj vlastitoj mogućnosti razmenjivanja. Spreman sam, dakle, za pogađanje: predmet mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vrijeme mora me želeti uzimajući u obzir sve moje otvorene i prikrivene osobine i mogućnosti. Tako se dve osobe zaljubljuju kad osjećaju da su našle najbolji raspoloživi predmet na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih prometnih vrednosti.

Kao i pri kupovanju nekretnina, često prikrivene mogućnosti, koje se mogu razviti, igraju znatnu ulogu u tom pogađanju. Ne bi nas trebalo iznenaditi da u društvu, u kojem tržišna orijentacija prevladava i u kojem je materijalni uspjeh vrhunska vrednost, i ljudski ljubavni odnosi slede obrazac razmene koji vlada na tržištu roba i radne snage.

>>> O ljubavi se nema šta učiti

Treća greška koja vodi do pretpostavke da nema ničega što treba učiti o ljubavi leži u zbrci između početnog doživljaja »zaljubljivanja« i trajnog stanja »ljubavi« ili, bolje rečeno, »ostajanja« u ljubavi. Ako dvoje ljudi koji su bili stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost, taj trenutak sjedinjenja jedan je od najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu. Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za osobe koje su bile osamljene, izolovane, neljubljene. To čudo iznenadne intimnosti često je olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću i zadovoljenjem, ili njima podstaknuto. Međutim, ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi trajna.

Dva se bića dobro upoznaju, njihova intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter, dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi, dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prethodne usamljenosti.

To stanovište — da ništa nije lakše nego voleti — ostalo je i dalje pretežno shvatanje o ljubavi uprkos obilnim dokazima o suprotnom. Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili pothvata, koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama i očekivanjima, a koji se ipak tako redovno izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji su razlozi tom neuspehu i šta bi čovjek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se naprosto odrekli svakog nastojanja. Budući da je to drugo nemoguće kad se radi o ljubavi,čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.

* Kako naučiti umeće ljubavi

Prvi korak u tom nastojanju je spoznaja da ljubav predstavlja sposobnost, umeće, baš kao što je život umeće; ako želimo saznati kako se voli, moramo i dalje nastojati u istom smislu kao što to moramo činiti kad želimo svladati bilo koje drugo umeće, recimo muziku, slikarstvo, drvodeljstvo, umeće medicine, ili inženjerstva.

>>> Koji su nužni stupnjevi u ovladavanju bilo kojim umećem?

Proces ovladavanja umećem može se prikladno podijeliti na dva dela: jedno, ovladavanje teorijom, i drugo, ovladavanje praksom. Ako želim ovladati umećem medicine, moram prvo poznavati činjenice o ljudskom telu i o različitim bolestima. Kad imam sve to teorijsko znanje, nisam nikako merodavan u ocjeni umeća medicine. Postaću majstor tog umeća tek posle velike prakse, dok se rezultati mog teorijskog znanja i moje prakse ne stope u jedno — u moju intuiciju, tu suštinu majstorstva u svakom umeću. Ali, i pored svladavanja teorije i prakse, postoji i treći faktor nužan da netko postane majstor u bilo kojem umeću — ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj.

Iskustva u radu sa klijentima u mojoj dugogodišnjoj praksi psihoterapeuta uverila su me da su, u krajnjoj analizi, svi psihološko emotivni problemi ljubavne prirode, da su povezani sa nekim nedostatkom sposobnosti voljenja sebe, drugih, rada, života…Frojd je govorio o tome da je silj psihoterapije da se osoba osposobni da voli i radi. Mislim da je to jedan te isti cilj. I sposobnost za rad je produkt ljubavi.

>>> Odakle ljubav i da li je stvarno aktivnost?

Igrom evolucije i svojim stalnim razvojem, čovjek postaje prva vrsta izbačena iz svoje povezanosti sa prirodom. Od životinjskih međuodnosa, vođenih pretežno instiktom, u njemu ostaje samo trag i ono što mu se dešava kroz život, nije više određeno sigurnim sponama prirode, već njegovim vlastitim snagama i borbom.

Svest o tome da za njega ništa nije predviđeno, da njegova egzistancija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, vec zavisi od njega, svest da će taj život, ionako nesiguran, neizbežno završiti, a on tu neće moći ništa, svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost, koju From naziva „izolovanošću“. Ona izaziva stid, nelagodu i anksioznost, ako je ne uspijemo savladati, ona izaziva povlačenje iz stvarnog sveta, pri čemu on nestaje, što nije ništa drugo nego ludilo. Kroz istoriju, razvili su se različiti pokušaji savladavanja izolovanosti:

a) Orgijastička stanja – ulazak u stanje transa, prilikom rituala, u grupi ljudi. Tako osećamo povezanost sa grupom, sa drugim ljudima, a i ostatak sveta nestaje, pa se nemamo iz čega osećati izolovani. Odjek ovakvih rituala u modernim, zapadnim kulturama, jeste uživanje droge i alkohola, ili seksualni odnosi, podstaknuti samo željom da se doživi orgazam. Rezultat ovih stanja je intenzivan, kratkotrajan i snažno obuhvata i psihu i telo.

b) Komformizam – utapanje u grupi ljudi, potreba da ugušimo ili sakrijemo sve što nas čini posebnim, da bi smo bili deo nečega, da ne bismo bili sami. Gubi se individualnost, prihvata nametnuto mišljenje, a potreba da budemo drugačiji zadovoljava se nevažnim, sitnim detaljima.

c) Stvaralačka aktivnost – stvaranje kreativnog ili umetničkog dela sa kojim umetnik srasta, spaja se i prestaje biti izolovan.

Kako ovi načini sjedinjavanja, očito, nisu zadovoljavajući ni trajni, ljudskom rodu ostaje samo – ljubav, sila koja drži na okupu porodicu, društvo i sprečava plimu ludila. „Bez ljubavi, ljudski rod ne bi mogao opstati ni jedan dan.“ Ljubav nije sve ono što njome smatramo. Ponekad je to simbiotička povezanost, slična vezi majke i fetusa, u kojoj su oboje potrebni jedno drugome. Psihička simbioza ima dva oblika, sadistički – aktivan i mazohistički – pasivan.

Potčinjavanje drugih pod svoju kontrolu ili stavljanje sebe pod tuđu vlast – ništa od toga nije ljubav. Ona je aktivnost u kojoj pojedinac ne gubi, već zadržava ili čak pronalazi svoje ja. Iako je aktivnost, ona nije poput radnog vremena, provedenog u mukotrpnom radu za tuđe ciljeve, neusmjerenog na vlastito zadovoljstvo, izgrađivanje i pronalaženje, ali materijalno produktivnog. Ljubav ne proizvodi ništa, ali smo usmereni na to da dajemo, u nju ulažemo aktivno ucešće.

Davanje nije odricanje od svoga, već dokaz da u nama postoji život, da imamo šta da pružimo onoj osobi koju volimo. Davanje znači i dobijanje. „U činu davanju nešto je rođeno i obe osobe koje učestvuju u tom činu zahvalne su za život koji je za njih rođen.“

* Šta nam je to potrebno za ljubav?

Davanje koje znači primanje, nemoguće je bez iskrenosti i odsustva sebičnosti. Ljubav je moguća samo za zreo karakter, jer se on, kao takav, ne plaši dati sebe. Potrebne su još neke osobine.

a) Briga – nju najbolje pokazuje briga majke za dijete. Ljubav traži da nesebično i aktivno podstaknemo razvoj i rast osobe koju volimo. „Čovjek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli.“

b) Odgovornost – u ljubavi imamo dovoljno energije da odgovorimo na potrebe osobe koju volimo, otkrivši ih sami ili vodjeni njenom sugestijom.

c) Poštovanje – znamo ko je zbilja objekat naše ljubavi, pružamo sve što imamo, dobro znajući sve mane voljene osobe, ne pridajući joj osobine koje bismo zeleli da je karakterišu.

d) Poznavanje – omogućava da zanemarimo svoju emotivnu reakciju i voljenu osobu vidimo kao što se ona vidi. Prodiremo u dubinu njene ličnosti i znamo kako joj pomoći. Na ovaj način pokušavamo otkriti tajnu ljudske prirode, jer ako se odreknemo kognitivnog puta, misli i destrukcije, nasilja i rastavljanja jedinke, što je samo uništava, ostaje nam samo put ljubavi. To sjedinjenje daje nam osećaj da smo postali jedno sa voljenom osobom i sa celim svijetom, da smo upoznali. No, ovom osećaju spajanja mora predhoditi kongitivno poznavanje psihičkih osobina osobe koju volimo.

* Koga mi volimo?

Ljubav je aktivnost usmerena na jednu osobu, ali tako da kroz nju učimo da volimo celi svet i sve ljude. Ljubav se ne meri objektom koji volimo, već umećem kojim ga volimo, njega i celi svet. Usmjerena je na različite objekte, i tako razlikujemo različite vrsta ljubavi:

a) Bratska ljubav – osnova svih vrsta ljubavi. Prema svakom ljudskom biću osećamo brigu, odgovornost, poštovanje i poznavanje. Ona povezuje ravnopravne ljude, vodjena je potrebom da se upozna, da se ne sudi površno, već da se prodre u dubinu tuđe tuge, straha, nemoći. Odlikuje se saosećanjem i željom da se pomogne.

b) Majčinska ljubav – javlja se u dva vida. Prvi je briga i odgovornost za telesni rast i razvoj, a drugi je ulevanje volje i ljubavi za životom. Razvija osećaj da je divno biti živ, ali je taj osećaj moguć samo ako i sama majka to oseća. Usmerena je ne samo na malo dete, već na dete koje raste, razvija se i osamostaljuje se, što je najteži trenutak za majku ako nije naučila da voli druge ljude. Nesebična je i bezuslovna, dobijamo je “besplatno”, samo zato što postojimo, i ne moramo se boriti za nju. Sa druge strane, postoji očeva ljubav, koja je uslovljena i koju moramo zaslužiti zadovoljavajući postavljene kriterijume.

c) Erotska ljubav – želja za potpunim sjedinjenjem i stapanjem sa drugim ljudskim bićem. Ova ljubav nije zaljubljenost, ni seksualno privlačenje, ni razgovor o intimnim stvarima, ni sloboda da se svađamo, ni zajednički pogled na život, ni sebičnost u dvoje. Ona je pomalo od toga svega, i odluka da ćemo živeti za tu osobu koju odlikuju osobine svojstvene samo njoj. Ljubav je i čin volje i individualna privlačnost.

d) Ljubav prema sebi – briga za sebe, kao posebnu ličnost, bez koje ne bismo imali hrabrosti otvoriti se i dati sebe. Razlikuje se od sebičnosti, jer sebičnst nije ljubav – samo prazna osoba pokušava da se utopi u samo za sebe omiljenim bogatstvima. Čovjek koji voli ljudska bića, sasvim prirodno, voli i sebe jer je i on ljudsko biće.

e) Ljubav prema Bogu – potreba za sjedinjenjem sa vrhovnom bićem, nečim što je veće od nas samih. Od stepena razvoja pojedinca zavisi da li će u predstavi Boga tražiti majku ili oca, ili ga prihvatiti kao univerzalni princip, kao način života kroz koji će težiti da postane deo pravde, samilosti i ljubavi.

Autor: Nebojša Jovanović
Izvor:danas.rs/07/07/2010 

___________________________________________________________________________________