REČI KOJE NE GORE…

Newsweek o rušenju Narodne biblioteke Srbije

Bolna priča o rušenju Narodne biblioteke Srbije, jednom od najperfidnijih kulturnih zločina, nesposobnostima jugoslovenskih vlasti i krateru koji na Kosančićevom vencu stoji i 75 godina kasnije i podseća na kulturološki i etički ponor u kojem živimo

Foto: Jovan N. Tomić vrši pregled knjiga vraćenih iz Sofije 1919. godine/ Foto: Iz zbirke fotografija NBS

Čitavih sedamdeset pet godina nakon uništenja Narodne biblioteke Srbije lokalitet na beogradskom Kosančićevom vencu i dalje ima oblik velikog udubljenja koje je nastalo kao posledica višednevne vatrene stihije u kojoj je u potpunosti nestalo zdanje te institucije.

Krater koji je ostao da svedoči o mestu na kome se do 6. aprila 1941. godine nalazila nacionalna biblioteka bolno je svedočanstvo naše višedecenijske nebrige o kulturnom nasleđu. On predstavlja ne samo prirodni već, rekao bih, kulturološki i etički ponor u kojem godinama obitavamo.

Zato će obnova Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu biti snažan znak našeg sveukupnog društvenog i moralnog oporavka.

Narodna biblioteka Srbije nastala je u Kragujevcu 12. jula 1838, u okvirima Ministarstva prosvete, da bi početkom naredne godine bila preseljena u Beograd.

U drugoj polovini 19. i početkom 20. veka na njenom čelu nalazile su se neke od najznačajnijih ličnosti iz kulture i nauke poput Ðure Daničića, Janka Šafarika, Stojana Novakovića, Jovana Boškovića, Nićifora (Dučića), Milana Ð. Milićevića, Stojana Protića i Ljubomira Jovanovića.

Godine 1903. za upravnika je imenovan istoričar i akademik Jovan N. Tomić, koji se na tom mestu zadržao duže od bilo koga pre i posle njega – ukupno 24 godine.

ISTORIJA U DRVENIM SANDUCIMA

Foto: Zgrada NBS na Kosančićevom vencu, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Nakon što je austrougarski poslanik baron Fon Gizl predao ultimatum austrougarske vlade, ministar prosvete Ljubomir Jovanović već sutradan je naložio Jovanu N. Tomiću da najvrednije rukopise i stare štampane knjige izdvoji i na prestoničkoj železničkoj stanici preda predstavnicima Ministarstva inostranih dela.

Najdragocenija građa upakovana je u dva drvena sanduka i istog dana utovarena u vagon br. 6639, u okviru posebne železničke kompozicije. Veruje se da je krajnja destinacija bio Kruševac.

Tokom leta iste godine došlo je do delimičnog stradanja fondova Narodne biblioteke Srbije jer je neprijateljska artiljerija više puta pogodila Kapetan Mišino zdanje, u kojem se ona nalazila. Ministarstvo je naredilo hitnu evakuaciju zbirki na više lokacija. Krajem 1914. i početkom 1915. delovi zbirki preneti su u Niš, Skoplje, Kosovsku Mitrovicu i Peć.

Prve poratne godine zatekle su nacionalnu biblioteku u teškom stanju. Primarni zadatak odnosio se na povraćaj opljačkanih zbirki. U Narodnoj biblioteci Bugarske u Sofiji nađen je deo knjiga i časopisa opljačkanih iz srpske Narodne biblioteke.

Foto: Čitaoci u biblioteci između dva svetska rata, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Upravnik Tomić ulagao je napor da obezbedi odgovarajući prostor budući da su predratne prostorije Narodne biblioteke Srbije u Kapetan Mišinom zdanju bile tako oštećene da se nisu mogle koristiti.

Nacionalna biblioteka je tek 1921. dobila svoj prvi dom na beogradskom Kosančićevom vencu.

Šesti april od sudbonosnog je značaja za srpsku nacionalnu biblioteku i kulturu u celini.

 Tog 6. aprila 1921. upravnik Narodne biblioteke Srbije uputio je inicijativu ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću da se za potrebe njenog smeštaja otkupi zdanje u Kosančićevom vencu broj 12, što je i učinjeno.

Nakon što su okončani višegodišnji poslovi prilagođavanja objekta specifičnim bibliotečkim potrebama, prenosa i sređivanja zbirki, Narodna biblioteka Srbije otvorena je za javnost 1925.

Problem čuvanja najdragocenijih zbirki dobijao je na važnosti. Tek 1938. obezbeđeno je 120 limenih sanduka kako bi se, u izostanku odgovarajućeg trezora, najvrednija građa makar delimično osigurala od mogućih oštećenja. Posledice nedovoljnih aktivnosti u smislu uspostavljanja trezora sa sigurnosnim elementima ili dislociranog depoa na (tajnoj) lokaciji u punoj meri pokazale su se kad je 6. i 7. aprila 1941. godine došlo do potpunog uništenja zdanja Narodne biblioteke.

Foto: Skica za adaptaciju zgrade iz 1920. arhitekte Branka Tanazevića, Foto: Fond istorijskog arhiva Beograda

Uprkos svim teškoćama ustanova je vršila prijem dobara. Narodna biblioteka Srbije istovremeno je drugim ustanovama ustupala delove ili čitave zbirke. Ova praksa pokazala se dragocenom imajući u vidu njeno stradanje, do koga je došlo 6. aprila 1941.

Već decenijama vlada mišljenje kako je čitav nacionalni fond, izuzev jednog srednjovekovnog rukopisa, u potpunosti uništen tokom tragičnih aprilskih dana 1941. Manji deo nacionalnog fonda ostao je sačuvan.

Godine 1939. rukovodstvo Muzičke akademije u Beogradu uputilo je molbu Narodnoj biblioteci Srbije u vezi sa ustupanjem muzikalija. Upravnik Dragoslav Ilić obavestio je rukovodstvo Muzičke akademije da je odlučeno da se toj visokoobrazovnoj ustanovi predaju „sva muzička dela kojima biblioteka raspolaže na stalan revers s molbom na upotrebu“.

Ovim činom spasena je od potonjeg uništenja celokupna Zbirka muzikalija Narodne biblioteke Srbije.

NAŠA KOBNA GREŠKA

Početak agonije nastupio je 1939, kad je bilo sasvim izvesno da je Jugoslavija sledeća na meti napada nacističke Nemačke i njenih saveznica.

Nakon serije sastanaka održanih u resornom ministarstvu odlučeno je da se prioritetno evakuišu dragocenosti Narodne biblioteke Srbije. Za tajnu lokaciju određen je manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Ali kasnije se odustalo od evakuacije, pa je doneta odluka da se u Beogradu obezbedi sklonište za kulturno blago pohranjeno u centralnim ustanovama kulture. U februaru 1941. odlučeno je da se sklonište obezbedi u lagumima ispod Tašmajdana. Ono je trebalo da bude u vidu tunela s ograncima kako bi svaka ustanova imala zaseban deo.

Nažalost, bilo je prekasno.

Posle puča izvedenog između 26. i 27. marta 1941. godine upravnik Ilić obavešten je da do evakuacije ustanove treba da dođe čim budu primljene instrukcije od Ministarskog saveta.

Istog dana Adolf Hitler održao je niz sastanaka s najbližim političkim saradnicima i vojnim zapovednicima. Vest o puču saopštena mu je rano tog jutra. Pobesneo je. Govorio je kako je bio izdan od Srba na najperfidniji način. Odlučio je da „smrvi Jugoslaviju“. Brzina je bila od suštinske važnosti. Napad je bilo važno izvršiti „nemilosrdnom oštrinom u munjevitoj operaciji“.

Predviđeno je da operacija počne u ranim jutarnjim satima u nedelju 6. aprila. Na vojnim mapama kao jedan od ciljeva koje je trebalo uništiti bila je i zgrada Narodne biblioteke Srbije.

Foto: Orginalna pločica sa poda zgrade, Foto: Vojislav Radovanović

Najveće dragocenosti bile su zapakovane u 60 limenih sanduka. Konačno, u večernjim satima 31. marta stigao je akt s instrukcijama za evakuaciju s rokom za 10. april.

Upravnik Ilić obavestio je 1. aprila ministarstvo da su dragocenosti spremne za evakuaciju.

Tokom istog dana javljeno je da je evakuacija dragocenosti u manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri planirana za kasne večernje sate 3. aprila ili jutro narednog dana.

Rano ujutro 3. aprila došlo je do iznenadnog preokreta. Upravnici najznačajnijih ustanova kulture pozvani su na hitan sastanak kod ministra Miloša Trifunovića, koji je kratko saopštio da se odustalo od evakuacije dragocenosti, te da sve treba da ostane na svom mestu. „Ministar vojske ne može da da nijedna kola, nijedan vagon. Sve mora da ostane ovde. To će biti kao 1915. Pokorena Srbija, a vojska će otići van granica. Kako hoćete da se sve to seli kad će vlada možda imati svega dva aviona na raspolaganju da ode?

Upravnik Ilić zabeležio je da su se prisutni bunili, protestovali, objašnjavali da nije reč o nekoj seobi van zemlje, nego o najobičnijem zbrinjavanju. „Ja sam objašnjavao prilike u zgradi, nemanje trezora, značaj starina koje mogu nepovratno propasti. Ostali su protestovali za svoja nadleštva. Ništa nije pomoglo. Ministar Trifunović je rekao: ‘Metite u podrume! Zbrinite kako znate!’ S tim nas je otpustio.“

Foto: Muzičko delo Josifa Šlezingera iz 1869. Jedan od sačuvanih segmenata, Foto: Iz bibliotečkog fonda Fakulteta muzičkih umetnosti

Upravnik je bez odlaganja otišao do nacionalne knjižnice kako bi tokom čitave noći bilo vršeno prenošenje sanduka s najvećim dragocenostima u suteren zdanja.

Pošto je bila prekinuta svaka veza s ministarstvom, upravnik Ilić je rešio da preduzme nešto ne bi li spasao ono najdragocenije. U subotu 5. aprila oko 21 sat obavešten je da su vojne vlasti odobrile angažovanje dva kamiona i deset vojnika kako bi u nedelju 6. aprila u 10 sati pre podne dragocenosti bile prenete do železničke stanice i ukrcane u posebnu vojnu železničku kompoziciju koja je trebalo da napusti prestonicu sutradan ujutro.

Bilo je naređeno da se tim vagonima dragocenosti prenesu do železničke stanice Jelen Do kod Užičke Požege, nakon čega bi Narodna biblioteka Srbije preuzela odgovornost za njihov transport do manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Jedino što je preostalo bilo je da se čeka.

 

NAPAD UZ MUZIKU

Nedelja 6. april…

Vladala je potpuna neizvesnost. Prisutne je obuzimao osećaj bespomoćnosti.

Neprijateljska vojna operacija trebalo je da počne u nedelju 6. aprila, u pet sati i dvadeset minuta ujutro. Bilo je predviđeno da u njoj učestvuju ukupno 2.144 neprijateljska ratna aviona.

Napetost u nacističkom Ministarstvu propagande i vladinim službama bila je grozničava. Gebels je, uz Hitlerovo odobrenje, osmislio zvučni zapis koji bi putem radio-talasa označio početak združenog napada na Jugoslaviju. Muzički zapis bio je uzet iz uvoda ,“Marša princa Eugena“ austrijskog kompozitora Andreasa Leonarda.

Bilo je pet sati i dvadeset minuta.

Napad na Kraljevinu Jugoslaviju je počeo.

Dan tragedije osvanuo je vedar i prohladan.

Već oko šest sati i 20 minuta ujutro upravnik i deo zaposlenih bili su u Narodnoj biblioteci Srbije. Trebalo je da dva kamiona i vojnici pristignu oko 10 sati kako bi dragocenosti prevezli do železničke stanice.

Umesto vojnika i kamiona nad glavnim gradom začuli su se zvuci više stotina neprijateljskih lovačkih aviona i bombardera.

Počelo je višednevno bombardovanje Beograda.

Bio je to početak nemilosrdnog uništavanja stare evropske prestonice i čitavog jugoslovenskog kraljevstva.

Počeo je rat.

Prvi vazdušni napad na Beograd trajao je od oko šest sati i 50 minuta do oko devet sati.

Foto: Prenos nacionalnog fonda u zdanje na Kosančićevom vencu 1922., Foto: Zbirka fotografija muzeja grada Beograda

Tek u trećem vazdušnom naletu, do koga je došlo između 15 sati i 30 minuta i 18 sati istog dana, bombardovan je Kosančićev venac. Neprijateljski avioni doletali su iz pravca Velikog ratnog ostrva i tom prilikom zapaljivim projektilima zasuli čitav kvart.

U tom naletu, oko 15 sati i 30 minuta, zapaljivom granatom pogođeno je zdanje Narodne biblioteke Srbije.

Projektil kojim je pogođena zgrada dejstvovao je tako što kad zrno udari u kakav predmet ili zemlju, u njegovoj unutrašnjosti zapali se smesa stvarajući temperaturu od 1.300 stepeni Celzijusa i paleći svaki materijal na udaljenosti od jednog do dva metra. Parčići projektila rasprskavaju se na udaljenosti između 10 i 15 metara i nastavljaju da pale sve oko sebe. Time se postiže mnogo veći prostor obuhvaćen razornim požarom. Gasilo se isključivo peskom, a ne vodom.

Sava Veličković, koji je živeo na adresi Kosančićev venac broj 26, ostavio je dragoceno svedočanstvo o uništenju Narodne biblioteke Srbije.

„Na dan 6. aprila tek. godine, oko tri i po časa po podne, preleteli su više Kosančićevog venca nemački avioni, koji su bacali zapaljive bombe. Za vreme preletanja ovih aviona nalazio sam se u podrumu svoje zgrade na Kosančićevom vencu broj 26, koja se nalazi u blizini Narodne biblioteke. Čim su se avioni, koji su bacali zapaljive bombe, udaljili, izišao sam iz skloništa na ulicu. Na ulici pred mojom zgradom našao sam na rastojanju od dva do tri metra na tri zapaljive granate, koje sam s mojim sinom zasuo s nekoliko lopata peska i one su se u kratko vreme ugasile.

Izašao sam na ulicu da vidim kako je sa susednim zgradama. Došavši pred zgradu Narodne biblioteke video sam da se na mansardnom krovu zgrade nešto puši i to vizavi zgrade Kosančićev venac broj 17. Dim koji se pojavio bio je slab, ali plamena još nije bilo. Sused i ja pokušali smo da uđemo u zgradu, da obavestimo da se krov puši, pa da se vatra koju smo očekivali za vremena spreči. Zgrada je bila zaključana, nismo mogli ući u zgradu i nismo mogli tu u zgradi nikoga obavestiti.

Foto: Dejan Ristić, autor knjige „Kuća nesagorivih reči, Foto: Marko Krstić

Pred samo veče, oko šest i po časova po podne, primetio sam da je veći deo krova Narodne biblioteke bio u plamenu i vatra se sada počela širiti velikom brzinom. Ispočetka lak, a docnije sve jači vetar pokrivao je vatru, ona se širila neverovatno brzo i oko devet časova bio je ceo krov i ceo gornji deo zgrade u plamenu. Oko pola noći izišao sam na ulicu i od požara Narodne biblioteke bilo je pred mojom kućom svetlo kao u podne.

Uskoro je cela zgrada bila već u moru od plamena. Video sam da Narodnoj biblioteki nema spasa, ali sam se nadao da su stvari od vrednosti odnete na sigurno mesto. Sutradan, 7. aprila, gorela je Narodna biblioteka celog dana i požar se dalje širio. Gar od hartije, kao i pojedine polusagorele listove nosio je vetar daleko i cela okolina bila je preplavljena pepelom. U ponedeljak po podne vetar se polako stišavao.

U Narodnoj biblioteki još uvek je besneo jak požar i ogromna vatra, koja se sva sručila u podrum pošto su međusobne konstrukcije pregorele. Narodna biblioteka je gorela još u utorak i sredu. Vetar je potpuno prestao i vatra se nije dalje širila, ali Narodne biblioteke nije više bilo.“

JOŠ JEDNO SVEDOČENJE

Važno svedočanstvo ostavio je i Radoslav Grujić, upravnik Muzeja Srpske crkve, smeštenog u Konaku kneginje Ljubice. Opisujući kako je sam uspeo da ugasi zapaljivu bombu koju je pronašao u dvorištu muzeja, spomenuo je veliki požar koji se u toku noći rasplamsavao iz pravca Narodne biblioteke.

„U rano jutro 7. aprila našao se pred samom bibliotekom. I gotovo kao okamenjen stao sam kad sam ugledao da ne gori Grafičko odeljenje Državne štamparije nego baš Narodna biblioteka. To su mi bili najteži trenuci koje sam preživeo za vreme celog bombardovanja Beograda.

U momentu kad sam ja došao pred biblioteku, oganj je već uništio bio ceo zadnji deo biblioteke prema Zadarskoj ulici, pa se spustio i u podrume pod tim delom, ali još nije bio prodro u suteren prednjeg dela. Kako sam znao da se rukopisi, inkunabule i stara arhiva, dakle sve ono naše narodno blago koje se ne može nadoknaditi, nalaze na spratu prednjeg dela, to sam gotovo izbezumljen od bola potrčao prema Varoš kapiji ne bih li koga našao da mi pomogne naći vatrogasce da bi se spaslo što se još spasti moglo.

Docnije sam, između talasa bombardovanja, ponovo pošao po pustim ulicama da sam potražim vatrogasce. I ja sam iznemogao, s teškim bolom, morao da se vratim u svoje sklonište u Crkveni muzej pošto sam umom i srcem i dušom u sebi fotografisao sav užas prvih dana naše nove strašne tragedije. Te noći novi oganj rasplamsao se u ostacima biblioteke, podišao je i u suteren prednjeg dela i goreo je celu noć, a sutradan (treći dan), kad sam došao na zgarište, već je sve izgorelo bilo i videla se samo velika naslaga od žara narodnog duhovnog blaga, skupljanog i čuvanog u Narodnoj biblioteci više od jednog veka.“

ZLOČIN BEZ KAZNE

Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio.

Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.

Motivi za uništenje Narodne biblioteke Srbije mogu se, pre svega, tražiti u samoj ideologiji nacističke Nemačke. U skladu s tim, kulturna baština bivala je pljačkana i najvećim delom svesno i planski uništavana.

Nakon sloma nacističke Nemačke, general-pukovnik Aleksander Ler predao se britanskim trupama koje su ga izručile vlastima države na čijoj je teritoriji počinio najveće ratne zločine. Tokom svedočenja koje je dao oficirima Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije početkom maja 1945. godine u mestu Kupinecu kod Zagreba Ler je naglasio da mu je lično Hitler izdao naređenje da se Beograd razruši. „U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno“, kazao je tom prilikom Ler.

Na pitanje jugoslovenskih oficira zašto baš Narodnu biblioteku, on je odgovorio: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“

Tom izjavom otklonjena je sumnja u motive vrha nacističke Nemačke za uništenje srpske nacionalne biblioteke.

Odgovornost političkog i vojnog vrha Nemačke za uništenje nacionalnog fonda primarna je i nesumnjiva.

Usled propusta jugoslovenskih vojno-sudskih vlasti Aleksander Ler nije bio optužen, niti osuđen zbog uništavanja Narodne biblioteke. Iako do danas niko nije odgovarao za ovaj nesumnjivi ratni zločin istorijski izvori jasno ukazuju na odgovorne. Aleksander Ler je zbog učinjenih drugih ratnih zločina osuđen na smrtnu kaznu, koja je izvršena 27. februara 1947. u Beogradu.

Odgovornost jugoslovenskih vlasti nalazi se u kontinuiranom ignorisanju neophodnosti da se Narodnoj biblioteci Srbije obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima.

Odgovornost upravnika i osoblja Narodne biblioteke tercijalna je po značaju i posledicama (ne)činjenja. Treba ukazati i na to da su ovlašćenja i mogućnosti za delovanje upravnika Narodne biblioteke, kao i njegovih malobrojnih saradnika bili veoma ograničeni u datim okolnostima.

Nakon sedamdeset pet godina od uništenja nacionalne biblioteke nedvosmisleno se postavlja pitanje odgovornosti i naših generacija, koje tokom tog višedecenijskog perioda nisu učinile ništa kako bi revitalizovale lokalitet i tako realizovale akciju „Povratak knjiga na Kosančić“, koju je 2012. pokrenula Narodna biblioteka Srbije.

Bez jasne kulturne politike i vizije razvoja kulture savremena Srbija svojim ignorisanjem stanja lokaliteta na Kosančiću, nažalost, nastavlja da šalje nedvosmislenu simboličku poruku da kultura ni danas nije jedan od prioriteta.

Da li upornim očuvanjem tog ponora i nesvesno amnestiramo naciste za počinjeno zlodelo?

Odgovor na to, kao i na mnoga druga pitanja, mora da dâ svako od nas pojedinačno. Treba imati u vidu da vremena nema napretek.

PIŠE: Dejan Ristić, istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor knjige „Kuća nesagorivih reči“, koja uskoro izlazi iz štampe

Izvor: newsweek.rs/Objavljeno: 02.04.2016.

______________________________________________________________________________________

 

 

ŠIROM OTVORENIH OČIJU…

Možete li naučiti da gledate pod vodom?

“Kad je naišla plima, deca su počela da plivaju, ali ne na način koji je bilo ko od nas video ikada ranije. Ličili su na morska stvorenja, ronili su širom otvorenih očiju – bili su kao mali delfini”.

Foto: James Chew / Flickr.com

Duboko u arhipelagu u Andamanskom moru, nedaleko od obala Tajlanda, živi malo pleme Moken naroda.

Ovi morski nomadi od malih nogu uče svoju decu da love ribu roneći i najveći deo dana provode na moru u potrazi za hranom.

Deca stiču i jedinstvenu “opremu” za to: njihov vid pod vodom je perfektan.

Ispostavlja se da bi uz malo vežbe, bilo koja mlada osoba mogla da stekne njihove jedinstvene sposobnosti.

Ana Gislen sa Lund univerziteta u Švedskoj 1999. je istraživala različite aspekte ljudskog vida, kada joj je jedan kolega predložio da ispita ovu .

“Sedela sam u mračnoj laboratoriji tri meseca, pa sam s oduševljenjem odlučila da idem u Aziju”, kaže Gislen.

Ona je sa šestogodišnjom ćerkom putovala na Tajland i zajedno s njom provela neko vreme u Moken plemenu, prateći ih u njihovom lovu i borbi za opstanak.

Ustanovila je da oni mogu da uhvate ribu, zato što je primete i na više metara dubine, što je sposobnost koju Gislen i njena ćerka nisu imale.

Onda je pokrenula eksperiment, kako bi ispitala kako ta deca zaista vide. Dete bi zaronilo i postavilo čelo na jednu ploču. Odatle bi mu bila prikazana karta sa vertikalnim ili horizontalnim linijama. Svaki put kad bi zaronili, linije bi postajale sve tanje i zadatak da odrede položaj linija postajao je sve teži.

Međutim, ispostavilo se da Moken deca vide dva puta bolje od malih Evropljana, koji su kasnije učestvovali u istom eksperimentu.

Šta je tako posebno u njihovim očima?

Gislen je zaključila da su se deca kroz mnogo decenija, pa i vekova prilagodila na gledanje pod vodom, a da to ne ugrozi njihov opšti vid.

Ispostavilo se i da zenice ovih mališana mogu maksimalno da se prošire i skupe, kao i da njihovo očno sočivo može da promeni oblik. Na sličan način se prilagođavaju oči foka i delfina.

“U normalnim okolnostima, kada pokušavate da gledate pod vodom, sve je toliko mutno, da oko čak i ne pokušava akomodaciju. To nije uobičajen refleks”, kaže Gislen. “Ali Moken deca mogu i da smanje zenice i da promene oblik svog sočiva”.

Ona je testirala i odrasle Mokene, ali oni nisu pokazali nikakve posebne sposobnosti, kada je reč o gledanju pod vodom, možda zato što odrasli love prvenstveno kopljem nad površinom vode.

“Kako starimo, naša očna sočiva postaju sve manje fleksibilna, pa je razumljivo što odrasli gube ovu sposobnost”, kaže Gislen.

Što je najzanimljivije, Moken deca nemaju nikakve genetske predispozicije za dobar podvodni vid. Drugi eksperiment koji je podrazumevao treniranje malih Šveđana da gledaju pod vodom pokazao je da i oni mogu steći podjednako dobre rezultate. Ipak, njih su pekle oči zbog soli u vodi, ali Mokeni nisu imali taj problem.

Gislen se nedavno vratila na Tajland da obiđe svoje prijatelje, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Cunami je 2004. potpuno razrušio dom Mokena. Od tada je tajlandska vlada vredno radila da ih preseli i zaposli u Nacionalnom parku.

Ponovo je testirala iste ispitanike koji su sad već tinejdžeri i ponovo su postigli vrhunske rezultate. Odrasle nije mogla da ubedi da i oni pokušaju da se testiraju, jer su bili suviše stidljivi. Ipak, sigurna je da su oni izgubili svoju sposobnost.

Mokeni su možda poslednji narod na planeti koji jasno vidi pod vodom, ali niko od njih više ne provodi mnogo vremena na moru.

“Sumnjam da će neka od njihove dece koja danas odrastaju imati tako izuzetan vid”, kaže Gislen.

Izvor: b92.net

____________________________________________________________________________________

NAJLEKOVITIJE BILJKE SVETA…

TAMJAN, JEDAN OD NAJSTARIJIH MIRISA

Tamjan je aromatična smola koja se dobija iz drveta Bosvellia koje raste širom Azije i Afrike.
Većini nas je poznat iz crkvenih obreda kađenja koje se obavlja tako da se komadić bele aromatične smole stavi na žeravicu.

Tamjan je jedan od najstarijih mirisa.

Njime se trgovalo još pre 5000 godina na Arabijskom poluostrvu i u severnoj Africi, gde je bio vredan poput zlata.
Put tamjana koji vodi od južne Arabije do Sredozemlja jedan od najstarijih trgovačkih puteva na svetu.
Zbog svojih svojstava u Egiptu je korišten za balsamovanje mumija.
Tamjan se od davnina koristi u obredima rimokatoličke i pravoslavne crkve zbog verovanja da tera zle duhove.

Tamjan ima svoju primenu ne samo u aromaterapiji, kozmetici, masaži i religijskom obredima, već i u lečenju.

Lekovitost tamjana

U aiurvedskoj medicini Indijski tamjan (Bosvellia serrata) koristi se već hiljadama godina za lečenje artritisa, zaceljivanje rana, jačanje ženskog hormonalnog sistema i zaštitu od patogenih mikroorganizma.
Prema aiurvedi, svakodnevno kađenje tamjana u kući donosi dobro zdravlje svim ukućanima.

Tamjan se iz davnina koristi na Bliskom istoku za održavanje zdravlja usne šupljine. Tamošnji ljudi imaju običaj da žvaću smolu tamjana, koja poboljšava zdravlje zubi i desni – zbog svojih antimikrobnih svojstava tamjan sprečava infekcije.

Na Zapadu, tamjan je najviše poznat po svojim antiupalnim svojstvima.
Aktivni lekoviti sastojci tamjana su seskviterpene ugljovodonici, monoterpeni, diterpeni i bosvelijske kiseline.
Bosvelijske kiseline su najvažniji sastojak tamjana. Imaju snažno antiupalno delovanje i efikasno ublažavaju bol prouzrokovanu artritisom, ali za razliku od konvencionalnih lekova ne uzrokuju nuspojave.

Tamjan poboljšava cirkulaciju i dotok krvi kroz žile oštećene upalom što dodatno pomaže zglobovima ugroženim artritisom. Njegovo moćno antiupalno delovanje pomaže i kod Chronove bolesti i cisti.
Neka istraživanja su pokazala da tamjan može pomoći i u lečenju nekolikih vrsta karcinoma – malignih melanoma, raka bešike i tumora na mozgu.

Potvrđeno je da ekstrakt tamjana, tamjanovo acetat, smanjuje neurološka oštećenja, olakšava depresiju i napetost, sprečava bolesti krvnih sudova i smanjuje loš holesterol.

U aromaterapiji se tamjan koristi za olakšanje stresa, napetosti, histerije i depresije.
Masaža i kupka s uljem od tamjana uvelike pomažu kod menstrualnih bolova i upale bešike.
Terapija uljem tamjana povoljno deluje na disajni sistem i olakšava bronhitis, astmu, sinusitis, česte prehlade i alergije.
Nakapajte na ruku par kapi ulja i udiše ih nekoliko puta dnevno ili inhalirajte tinkturu tamjana (1 kašičica na litru vruće vode).
Zanimljivo: Smatra se da tamjan može zaustaviti hrkanje – u ovu svrhu potrebno je uljem tamjana namazati vrat, prsa i područje oko nosa.
Ova biljka je izuzetna i za negu kože – pomaže kod akni, ožiljaka, strija, bora i rana.

Kroz milenijuma upotrebe tamjana nisu primećene neke značajnije nuspojave.
Novija toksikološka istraživanja su  potvrdila da su ekstrakti tamjana sigurni kako za spoljnu tako i za unutrašnju primenu.

Nemojte koristiti tamjan ako pijete lekove za razređivanje krvi, patite od visokog pritiska, ako ste trudni ili dojite.
Ne sme se koristiti čisto ulje tamjana, potrebno ga je razrediti u baznom ulju ili vodi.

Preparati od tamjana

Tamjan i proizvodi od njega se danas uvoze iz Indije. Za lečenje se koristi smola tamjana koja se skuplja tokom čitave godine.
Od smole se pripremaju tinkture, ulja, kreme i dodaci ishrani na bazi tamjana.

Jestivi tamjan mora biti proziran bez crnih ili smeđih tačkica. Najčešće je lagano žućkast s primesom zelenkaste boje, a žvaće se poput žvakaće.

Za unutrašnju primenu možete koristiti i tamjan u kapsulama.
Tinkturu bosvelije možete kupiti ili napraviti sami, tako da smolu tamjana prelijete 80-postotnim alkoholom.
Za kađenje se koristi smola ili mirisni štapići od tamjana.

Tamjan i njegove preparate potražite u biljnim apotekama i prodavnicama zdrave hrane.

Tamjan je nekad dat malom Isusu kao poklon. To je poklon koji ne bismo trebali odbacivati. Hiljadugodišnja tradicija korišćenja tamjana sama govori u njegovu korist.
Izvor: alternativainformacije.com

---

Foto:alternativa za vas.com

---

Priredio: Bora*S

VOJSKOVOĐA KOJI JE SKRATIO VELIKI RAT…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zaboravljeni ratnik vojvoda Petar Bojović

Vojvoda Petar Bojović, čovek koji je za godinu dana skratio Veliki rat, krenuo je iz Miševića u svet sa gorštačkim zavetom da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Umro je posle Drugog svetskog rata i Beogradu, gradu koji je jednom oslobodio, sahranjen bez ikakvih počasti.

Petar Bojović kao mlad konjički oficir u gardi/ Foto:Vikipedija

Vojvoda Petar Bojović bio je strateg srpske vojske u svim oslobodilačkim ratovima od 1876. do 1918. godine. Međutim, iako zaslužan kao i ostala trojica vojvoda iz tih ratova, njegovo je ime nepravedno zapostavljeno. Tu nepravdu Novovarošani godinama pokušavaju da isprave.
Iz rodne kuće život ga je odveo u škole pa u šest ratova. U impresivnoj vojnoj biografiji posebno mesto ima Solunski front.

Posle proboja, na čelu Prve armije kreće u otadžbinu oslobađajući Vranje, Niš, Beograd, dvesta kilometara ispred saveznika. Za dva meseca prešli su više od 800 kilometara što je podvig u svetskoj vojnoj istoriji.

Odlučujuću ulogu srpske vojske, posebno Bojovićeve Prve armije priznali su tada i saveznici i neprijatelji.
„Kada je on došao u Beograd 1. novembra, front na zapadu bio je još u Francuskoj i Belgiji„, objašnjava istoričar dr Vojislav Subotić. „Bojović je mnogo uradio ne samo za Srbiju nego i za saveznike, skratio je rat za godinu dana. Kada je kapitulirala Bugarska, nemački car piše bugarskom kralju: ‘Šezdeset šest hiljada srpskih vojnika rešilo rat, sramota’.“
U Miševićima stara kuća Bojovića polusrušena, selo opustelo, ali potomci i dalje s ponosom čuvaju sećanje na vojvodu, iako se decenijama o njemu uglavnom ćutalo.
„Znali jesmo, ponosni jesmo“, kaže Dobrica Bojović. „Međutim, ratni vihor je zahvatio celu zemlju. On je bio po ratovima, ovi naši preci su bili po ratovima tako da on nije dolazio više niti nas je posećivao.“

General Petar Bojović u svečanoj uniformi 1913. godine /Foto: Vikipedija

Iz Miševića, svog zlatarskog zavičaja, Petar Bojović je krenuo u svet sa gorštačkim zavetom iz detinjstva – da je svugde i svagda važno biti dobar čovek.
Takav je bio i kada se suprotstavio savezničkoj komandi kako bi zaštitio srpsku vojsku, ali i prema vojnicima od kojih je tražio da prema poraženom neprijatelju postupaju čovečno, kao i da stegnu srce i prođu kraj svojih domova koje nisu videli tri godine, sve do potpune pobede.
U novovaroškom kraju sećanje na vojvodu čuva česma na prilazu rodnom selu i spomenik u centru grada, dok u zavičajnom muzeju tek najavljuju bogatiju postavku o ratniku koji je nedugo posle ružnog susreta sa osionim oslobodiocima Beograda u Drugom svetskom ratu, preminuo i sahranjen bez ikakvih počasti u gradu kojem je jednom doneo slobodu.
Pripremila Slavica Jovanović

Izvor:rts.rs/rts.uzice@rts.rs

___________________________________________________________________________________________

Petar Bojović rođen je 4/16. jula 1858. godine od oca Peruta Bojovića i majke Rade (rođene Pešić) u selu Miševići kod Nove Varoši.

Petar Bojović kao pitomac Vojne akademije

Njegov otac se kao dečko sa svojim roditeljima, doselio iz sela Vasojevića kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovića i naselio se u selo Miševići u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović, stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije. Bojovićevi roditelji su imali šestoro dece, pet sinova (Iliju, Jovana, Jevrema, Luku i njega koji je bio najmađi) i jednu najmlađu kćerku Milenu. Ova zemljoradnička porodica je živela krajnje skromno. Kao devetogodišnji dečak prešao je sa svojim roditeljima i braćom 24. aprila 1867. godine iz Stare Srbije, koja je tad bila u sastavu Osmanskog carstva, preko Javora u selo Radaljevo kod Ivanjice.

Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:
„Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.“

Osnovnu školu je završio u Ivanjici a prvi razred gimnazije u Užicu. Pošto nije imao sredstava za dalje školovanje, Petar je podneo molbu Ministarstvu prosvete, da mu se kao izbeglici, dodeli stipendija. Ministar prosvete Stojan Novaković, odbio je molbu 19. marta 1871. godine. Na poleđini molbe, napisao je „ad akta“.

Po preselenju u Beograd, živeo je kod potpukovnika Koste Jankovića, ađutanta kneza Mihaila, koji ga je primio u svoj dom i za malu pomoć u kućnim poslovima, dao mu stan, hranu i džeparac njemu i njegovom starijem bratu Luki. Petar i Luka nastavili su školovanje u gimnaziji i drugi, treći, četvrti i peti razred završili sa odličnim uspesima. Po završetku školovanja zajedno sa svojim bratom stupio je u Artiljerijsku školu 6. oktobra 1875. godine kao pripadnik 12. klase, bez polaganja prijemnog ispita kao 1. u rangu. Tokom školovanja upoznao je pripadnike 11. klase Stepu Stepanovića i Živojina Mišića. To je bio prvi susret budućih istaknutih vojskovođa. Dana 4. maja 1876. Petar Bojović, zajedno sa svim pitomcima dobija čin kaplara, da bi već 1. juna iste godine, posle izbijanja Srpskog-turskog rata, cela klasa dobila podnarednički čin i upućena je na front.

____________________________________________________________________________________________

Odlikovanja

Domaća odlikovanja

Orden Karađorđeve Zvezde

• Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
• Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
• Orden belog orla 4. i 5. reda
• Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
• Orden Takovskog krsta 2, 3. i 4. reda
• Orden Svetog Save 3. reda
• Orden Jugoslovenske krune 1. reda
• Zlatna medalja za hrabrost
• Medalja kralja Petra I
• Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
• Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
• Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
• Spomen-krst 1913.
• Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
• Albanska spomenica
• Spomenica garde

Orden Jugoslovenske krune

Inostrana odlikovanja
• Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
• Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
• Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
• Orden za građanske zasluge, Bugarska
• Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
• Orden Daneborg 4. reda, Danska
• Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. reda, Engleska
• Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
• Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
• Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
• Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
• Ratni krst 1914—1918, Francuska

____________________________________________________________________________________________

Rekli su o Petru Bojoviću

Portet Vojvode Petra Bojovića

„Vojvoda Bojović je jedan od naših izuzetnih vojskovođa koji je svoju vernost otadžbini i kruni dokazao u svim bojevima i bitkama. On ima vrlo veliko srce i još veću dušu.“
(Nikola Pašić)

„Iako se nismo slagali i uvek sukobljavali, vojvoda Bojović je bio po meni veliki vojnik i još veći partiota, ponikao iz naše srpske zemlje.“
(Živojin Mišić)

„Vojvoda Bojović je vatreni patriota. On je svoj život posvetio svojoj zemlji. Njegove glavne osobine su iskrenost, požrtvovanje i dobronamernost. Ovaj hrabri vojnik je blag. Njegov glas, malo potmuo, gotovo se nikad ne izdiže i njegove oči koje gledaju pravo u vaše, imaju nečeg melanholičnog. To je nostalgija za otadžbinom i žalost za svima onima koji su izginuli za njenu slobodu.“
(Arčibald Rajs)

„Vojvoda Petar Bojović nije bio samo veliki vojskovođa i strateg, već i veliki pisac i teoretičar, književnik i mislilac, čija razmišljanja o istoriji, nauci, moralu i kulturi spadaju u najlepše stranice napisane u to vreme, koje i danas imaju svežinu i veliku vojnu, istorijsku i književnu vrednost.“
(general-pukovnik Milovan Bojović)

Izvor:sr.wikipedia.org

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

HEROJI SA HIMALAJA, ŠERPASI…

 

Ako se na neki himalajski, odnosno na neki od najviših vrhova sveta popne Amerikanac ili Evropljanin njegovo ime će se naći na mnogim svetskim naslovnicama.

Za Šerpase, bez čije pomoći ne bi mogle da se ostvare ni najteže himalajske ekspedicije,  bi se moglo reći da su neopevani heroji  planina.

Ali na ovom blogu ne bi bilo zanimljivo nabrajati imena Šerpasa, vrhove koje su popeli i koje godine…Želim da napišem  mali istorijat ovog naroda kao i neke lične utiske.

Etnička grupa Šerpasi su budističke vere i veruje se da su naselili južnu stranu Himalaja u Nepalu u ranim godinama šesnaestog veka, dolazeći iz kineske provincije Sečuan. Tada su ih Mongoli naterali na marš dug 1300 milja. Na osnovu tibetanskih dokumenata nađenih u Solu,  grupa od 50 ili više Šerpasa prešla je preko Nangpa La Passa 1533. godine i došla u skriveno, nenaseljeno područje divljih šuma.                                           

U novom zavičaju su se smestili što je bilo moguće više, u predelu gde se teško živi i za vreme kratkog leta, a posebno po hladnoj i vetrovitoj zimi. Nazvali su ga Solu Kumbu. Ni malo ih nisu privlačile zelene i plodne doline na jugu, daleke samo dva-tri dana hoda koje se lepo vide sa njihovih siromašnih polja. Susretali su se sa ljudima iz doline i oni su ih pitali kako se zovu. Najjednostavnije je bilo odgovarati da su oni ljudi sa istoka, a na njihovom jeziku se to izgovara šer-pa.

Neki su nastanjeni i na visinama čak do 4000 mnv. Na tako nepristupačnim terenima putevi nisu mogli da se prave, niti da se materijal dovlači do mesta gde ne mogu stići ni najjednostavnija prevozna sredstva, već sve, doslovno, mora da se donosi.

Obrada zemlje je teška i gajenje povrća (krompira, pšenice ili geršle) zahteva ogroman trud. Zbog velike visine sve raste veoma sporo. Nedostatak raznovrsne hrane i mala količina joda u vazduhu bili su uzrok avitaminoze od koje je ovaj narod oduvek patio.

Zbog života na visinama preko 2700 metara, jednolične ishrane, nošenja teškog tereta na leđima veći deo života,  siromaštva i negostoljubive klime, prosečan životni vek im je oko 50 godina. Iako im je život težak, oni žive bez napetosti i stresa.

Deca Šerpasa

Deca Šerpasa

Kasnije su Englezi došli u dodir sa Šerpasima koji su bili sasvim drugačiji – Prilagođeni tokom generacija na život na visini, a od detinjstva naviknuti da nose teške terete i da se sa njima penju uz planinu, postali su glavni pomoćnici i visinski nosači na ekspedicijama, još od prvih pokušaja pohoda na Mont Everest kao i druge najviše planine sveta.

Šerpasi nisu samo nosači i kuvari na ekspedicijama,  već i vodiči. Po njihovom verovanju, na vrhu Himalaja borave bogovi i stupiti u njihovo svetilište može da izazove božanski bes, svakojake nesreće i slabu žetvu. Stoga mnogi od njih zastanu i ne prilaze samom vrhu kada dovedu svoje sahibe do njega. Šerpasi su oduvek bili i pouzadni pratioci i prijatelji svojih sahiba, zbog kojih su često stavljali i svoje živote na kocku. Ostajali su uz povređene i promrzle i na svojim leđima ih snosili u dolinu, što i dan danas čine.  I oni često stradaju – po statistici, svaki drugi koji redovno godinama učestvuje u ekspedicijama ostavi svoj život na najvišim vrhovima. Nadam se da ove statistike ipak nisu precizne.

Tensing Norgaj Šerpa (Tensing Norgay Sherpa) u timu sa Novozelanđaninom Edmundom Hilarijem je 1953. godine postao prvi čovek koji se popeo na Mt. Everest.  Među njima je i veliki broj onih koji su oborili rekorde po broju uspona na najviše vrhove sveta.

Balegu jaka suše na suncu i koriste
za ogrev u nedostatku drva

Šerpasi se ne penju na vrhove zbog uživanja, postignuća ili adrenalina. Oni to rade iz nužde, zato što nemaju drugih mogućnosti da zarade novac sem da pomažu na ekspedicijama. Vremenom, kad uštede dovoljno novca prestaju da se bave ovim, po život vrlo rizičnim poslom. Tada, stariji Šerpasi mahom ostaju u svojim mestima, a svoju decu šalju u Katmandu na školovanje, dok se mlađi Šerpasi sele u gradove gde od svoje ušteđevine kupe stan i tamo se nasele, ostavljajući planinske vrhove.

Poslednjih godina sve više žele da se odsele u Ameriku ili Evropu i tamo  započnu novi život.

Ovaj narod ima svoje specifičnosti, na primer miroljubivost,  jer reč „TUČA“ ne poznaju, i koliko sam obaveštena, nemaju je uopšte u svom rečniku. Nikada nisam čula da je neki Šerpas povisio ton ili se svađao i raspravljao sa nekim. Isti je slučaj i sa Tibetancima.

Tihi, skromni, izdržljivi, nasmejani, vredni, ljubazni i posvećeni, Šerpasi, nastanjeni u podnožju Himalaja i nevidljivi heroji najviših vrhova sveta, iz godine u godinu polako se menjaju. I ovde je stigao zapad, pa novac počinje da kvari ovaj divan narod.

I umesto da mi težimo da postanemo slični njima, izgleda da, na žalost, oni postaju slični nama.

 P.S.  Dalaj Lama je, na pitanje šta ga je najviše iznenadilo o čovečanstvu, odgovorio:

„Čovek, jer on žrtvuje svoje zdravlje kako bi zaradio novac. Tada žrtvuje novac kako bi ozdravio, a onda je toliko zabrinut za budućnost da ne uživa u sadašnjosti, a rezultat toga je da ne živi ni u sadašnjosti ni u budućnosti, živi kao da nikada neće umreti, a potom umire kao da nikada nije stvarno živeo“.

Dragana Rajblović/bastabalkana.com/

_________________________________________________________________

DAME STVARALE ISTORIJU…

TAMOiOVDE______________________________

DOK SU ENGLESKINJE SANJALE, SEDAM VOJVOĐANSKIH DAMA STVARALE ISTORIJU SRBIJE

Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 1918, kada je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom, po prvi put u Evropi pravo glasa su imale i žene. Kao poslanice najdublji trag ostavile Srpkinja Milica Tomić i Bunjevka Mara Malagurski

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene. Štaviše, njih sedam – Milica Tomić, Mara Malagurski, Anastazija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić i Manda Sudarević – izabrane su i za poslanice te skupštine.

– Bio je to zaista revolucionaran demokratski iskorak u doba u kojem su Engleskinje, Francuskinje ili Nemice o pravu glasa samo sanjale – skicira istorijski kontekst tog vremena novosadski istoričar dr Drago Njegovan, jedan od najboljih poznavalaca burnih i uzvišenih događaja severno od Save i Dunava s kraja Prvog svetskog rata.

– Njih sedam je inače vrlo aktivno učestvovalo i u radu skupštine, i donošenju odluka koje su, i danas, trn u oku onima koji sadašnju Vojvodinu žele da odvoje od Srbije.

A ko su, zapravo, bile dame koje su stvarale istoriju i čija imena je tradicionalni srpski nemar za sopstvenu istoriju uveliko prekrio velom zaborava? Od njih ukupno sedam, i tada i docnije, najpoznatije su, svakako, bile Srpkinja Milica Tomić (1859 – 1944) i Bunjevka Mara Malagurski (1894 – 1971), mada su i ostale, na upečatljiv način, obeležile vreme u kojem su živele.

– Milica je bila kćer Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, dveju ključnih ličnosti u borbi Srba za autonomiju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka – kaže publicist Gordana Stojaković, koja se godinama bavi ženskim pokretom u Vojvodini. – Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, a koliko je bila obrazovana najbolje svedoči to što je govorila francuski, nemački, engleski i mađarski.

Prava kćer velikog oca, Milica je bila odan saborac i Miletiću i, docnije, svom suprugu Jaši, a 1911. je pokrenula i mesečnik „Žena“, prvi časopis u ovom delu Evrope koji se bavio isljučivo položajem žena i koji je izlazio gotovo celu deceniju.

Na drugoj strani, Mara Malagurski je potekla iz ugledne subotičke bunjevačke porodice i, uz ostalo, u Londonu studirala engleski jezik. Bila je jedan od najvećih boraca za samobitnost bačkih Bunjevaca, ali i afirmisan prozni pisac.

– Među najaktivnijim osnivačima Bunjevačke prosvtne matice 1927. bila je upravo Malagurska koja će, docnije, udajom za senator Dragoslava Đorđevića svom prezimenu dodati i njegovo – kaže, za naš list Ivan Sedlak, sadašnji predsednik Bunjevačke matice. – Objavila je niz knjiga iz života nas Bunjevaca, a za pripovetku „Vita Đanina“ je 1928. dobila nagradu „Cvijeta Zuzorić“ koju je dodeljivala tadašnja Kraljevska akademija nauka.

Uz nju, među poslanicama iz Subotice i okoline bile su i Bunjevke Katica Rajčić i Manda Sudarević o kojima, nažalost, manje znaju i sami Bunjevci. Prva je bila supruga Aleksandra Rajčića, potonjeg podgradonačelnika Subotice, a druga, opet, supruga Vranje Sudarevića, velikog župana grada na krajnjem severu Bačke.

– Zasada smo utvrdili da je Manda bila izuzetno agilna u obnovi subotičke bolnice posle Prvog svetskog rata, ali ćemo, podstaknuti ovom inicijativom „Novosti“, do detalja istražiti i njen, kao i živote drugih značajnih Bunjevki – dodaje Sedlak.

U Novom Sadu su u novembru 1918. bile još dve Subotičanke, Srpkinje Olga Stanković i Anastazija Manojlović. Olga je bila supruga Vojislava Stankovića, direktora tadašnje Hrvatske zemaljske banke u Subotici, koji je i sam bio poslanik istorijskog zasedanja.

S druge strane, Anastazija je pripadala najuglednijoj subotičkoj porodici na razmeđu dva veka čija su tri izdanka – njen suprug Vladislav i njegova braća Jovan i Dušan, sva trojica advokati – takođe bili poslanici Velike narodne skupštine.

Najzad, zahvaljujući inicijativi našeg lista i njome motivisanom naporu Ivane Spasović iz Istorijskog arhiva u Pančevu, tračak svetlosti bacamo i na ime Marije Jovanović (1853 – 1939), poslednje u bisernom nizu žena aktera istorijskog događaja.

– Ona je bila supruga čuvenog pančevačkog izdavača Kamenka Jovanovića koji je ceo svoj život posvetio borbi za ujedinjenje Srpstva – kaže Spasovićeva. – Smrt 1916. ga je pretekla da i sam dosanja svoj životni san, ali je to, glasajući na Velikoj narodnoj skupštini 1918. za bezuslovno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, umesto njega učinila Marija.

KAKO SE BRANI ČAST ŽENE

Kao Tomićeva supruga, Milica je 1890. bila u središtu takozvane tucindanske tragedije. Na Tucindan te godine radikal Tomić je nožem ubio svog političkog takmaca, liberala Mišu Dimitrijevića, ali ne iz ideoloških razloga.

Liberali su, naime, bili došli u posed jednog pisma mlade Milice Zrenjanincu Branku Petroviću, sa kojim je nekad bila verena, pa je njihov list „Branik“ danima javno pretio da će ga objaviti, a njihove žene ga, na čajankama, zlurado prepričavale.

Braneći čast svoje žene, Tomić je Dimitrijevića najpre izazvao na dvoboj, a kad je ovaj to odbio i nastavio sa pretnjama u „Braniku“, u trenutku rastrojstva ubio ga je lovačkim nožem. Na suđenju na kojem je, u njegovu korist, uz ostale svedočio i Jovan Jovanović Zmaj, osuđen je na šest godina zatvora. Izdržao ih je u Vacu, da bi ga, po izlasku, kao heroja, na Železničkoj stanici dočekalo čak 5.000 novosadskih žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića. 

VREME DARIVANJA

Marija Jovanović je, uz ostalo, ostala upamćena i po tome što je 1928. svoju kuću u današnjoj Ulici vojvode Bojovića 15 zaveštala Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja pančevačkih, dok su Kamenko i njegov brat Pavle još dve kuće ostavili crkvenoj opštini. S druge strane, porodica Manojlović je u Subotici, takođe, crkvenoj opštini zaveštala jedno od najraskošnijih zdanja na tamošnjem „Korzou“ koje i danas nosi naziv „Palata Manojlovića“.

Izvor: V.Novosti

____________________________________________________________________________________

FORMA I KOMPOZICIJA REALNOG ŽIVOTA …

TAMOiOVDE_____________________________________________

  Anri Kartije Breson, francuski fotograf, kojeg smatraju ocem moderne fotografije i foto žurnalizma.

Bio je među prvima koji su počeli da fotografišu fotoaparatima koji su koristili 35 milimetarki film.

Pomogao je i direktno uticao na formiranje i razvijanje tzv.,,ulične fotografije,,, odnosno fotografije koja odslikava realni život.

Ovaj stil uticao je i idalje utiče na mnoge fotografe širom sveta.

  Kartije Breson rodjen je 22.avgusta 1908.godine u mestu Seine-et-Marne u Francuskoj. Njegov otac je bio bogati tekstilni magnat i preduzetnik, a porodica njegove majke bila je takodje vrlo imućna, jer su se bavili uzagajanjem, proizvodnjom i preradom pamuka, a posedovali su i ogromne količine zemlje u Normandiji. Upravo zbog ovoga Kartije nije morao da se brine za svoju budućnost i egzistenciju. Porodica mu je pružala punu podršku u bavljenju fotografijom i sa moralne i sa materijane strane. Ovo mu je omogućilo da se slobodnije i nezavisnije bavi fotografijom od većine fotografa tada.

  Nakon besuspešnih pokušaja da se bavi i studira muziku, Kartije je počeo da se bavi slikarstvom, tj. da uči slikarstvo, prvenstveno ulje na platnu, kod talentovanog pariskog slikara Luisa. U toku 1927.godine, Kartije upisuje prestižnu privatnu slikarsku školu Lot, koju drži kubista i vajar Andre Lot. Ovde se Kartije Breson zainteresovao i za remek dela Renesanse uz dotadašnje intersovanje za modernu umetnost.

  Učenje i rad u Lot akademiji, pomoglo mu je da shvati i reši probleme koji su ga mučili po pitanju forme i kompozicije u umetnosti, naročito u pogledu fotografije. Tih godina počinje fotografska revolucija pod parolom: ,, Srušite tradiciju! Fotografišite stvari onakvim kakvim jesu! ,,.

Ideje pokreta Surealizam su bitno uticale na Kartijea, posebno na početku njegove karijere.

  Krajem 30-tih godina , dvadesetog veka, Kartije Breson je diplomirao engleski jezik i književnost na Univerzitetu Kembridž. U potrazi za avanturom, odlazi u Obalu Slonovače gde se bavi lovom. Loveći sa lokalnim stanovništvom, znatno je unapredio svoje lovne tehnike što će mu kasnije, kako je rekao, znatno pomoći u bavljenju fotografijom. Nakon povratka u Francusku, produbljuje svoju saradnju sa pokretom Surealizam.Fotografija koja će mu umnogome tada prometniti život je fotografija madjarskog fotografa Martina Munkaša, na kojoj au siluete tri afrička dečaka koji trčeći ulaze u jezero Tanganjika.Ta fotografija inspirisala ga je da prekine da se bavi slikarstvom i da se potpuno posveti fotografiji. Kako je jednom prilikom naveo, tada je shvatio da fotografija može da namesti ili popravi večnost u samo jednom trenutku.

  Tada je nabavio fotoaparat Lajka sa 50 milimetraskim objektivom kojom će fotografisati najveći deo svoje karijere. Za ovaj aparat izjavio je da mu je kao nastavak oka i da mu pruža mogućnost da ,,zaustavi,, svet i fotografiše ga u aktuelnoj brzini i transformaciji. Baveći se fotografijom Kartije je obišao svet i fotografisao Berlin, Brisel, Varšavu, Prag, Budimpeštu i Madrid. Prvu izložbu imao je 1932. godine u galeriji ,,Džulijen Levi,, u Njujorku, a potom i u Ateneo klubu u Madridu.

Kartije Breson 1934 .godine upoznaje poljskog fotografa Dejvida Sejmora, poznatijeg  kao Chim, a potom i čuvenog Roberta Kapu. Njih trojica su početkom 30-tih godina delili studio i blisko saradjivali. Robert Kapa je tokom tih godina bio mentor Kartije Bresonu i promenio mu poglede na fotografiju i fotografisanje. Učio ga je i savetovao da prestane sa striktnim bavljenjem umetniškom fotografijom nego da postane fotoreporter koji će tražiti dogadjaje i fotografisati ih. ,, Nemoj da ostaneš samo u okviru umetničke fotografije i surealizma. Budi fotoreporter! Pokreni se! ,, , bio je presudan savet koji je Kartije Breson dobio od Roberta Kape. 

Prvi zadatak koji je Kartije Breson imao kao fotoreporter bila je sahrana kralja Džordža VI za francuski nedeljnik Regards.

  Kada je počeo Drugi Svetski rat, Kartije Breson se priključio francuskoj vojsci kao kaplar u filmskoj i foto jedinici. Tokom bitke za Francusku 1940. godine, Kartije je bio zarobljen i proveo je 35 meseci u logoru za ratne zarobljenike gde je obavljao najteže poslove. Njegov treći pokušaj bekstva iz logora bio je uspešan. Neko vreme nakon toga se krio na jednoj farmi sve dok nije nabavio lažna dokumenta koja su mu omogućavala da se vrati u Francusku. Nakon povratka Kartije Breson je bio ilegalac i pomagao je ostalim zarobljenicima koji su uspeli da pobegnu.

Takodje je sa ostalim fotografima tajno dokumentovao okupaciju Francuske,ali i borbe za oslobodjenje i samo oslobodjenje. Godine 1943., Kartije je iskopao svoju čuvenu Lajku, koju je zakopao nedaleko od mesta gde je bio zarobljen tokom bitke za Francusku.

  U proleće 1947. godine  Kartije Breson zajedno sa Dejvidom Sejmorom, Robertom Kapom, Džordž Rodžerom i Vilijamom Vandivertom, osnovao je Magnum Photos. Osnivači su podelili zadatake  i delove sveta na kojima će raditi,medju sobom. Kartije Breson je otišao u Indiju i Kinu. Medjunarodno prizanje i slavu stekao je za fotografije Gandijeve sahrane i za fotografije završne faze Kineskog gradjanskog rata. U to vreme fotografisao je poslednje preživele carske evnuhe u Pekingu, neposredno pre nego što su grad osvojili komunisti.

  Kartije Breson je 1952.godine objavio knjigu pod nazivom ,,The Decisive Moment,, u kojoj je bilo 126 fotografija sa Istoka i Zapada. Naslovnu stranu knjige uradio je čuveni Anri Matis. U predgovoru knjige Kartije je citirao jednu filozofsku misao iz 17.veka :  ,, There is nothing in this world that does not have a decisive moment,,.

  Upravo je ova knjiga bila lajtmotiv mnogim fotografima širom sveta i odredila jedan potpuno nov pravac u fotografiji, tzv. ,,fotografije trenutka,,. Kartije Breson je tokom svoje karijere najviše i najduđe koristio 35 milimetarski fototaparat Leica sa objektivom od 50 milimetara. Često je oko aparat vezivao crnu traku da bi aparat bio što manje uočljiv i da bi on što mirnije i neopaženije radio.  Tokom godina razvio je svoj jedinstven i prepoznatljiv stil fotogafisanja. Nikada nije koristio blic, jer je smatra da je to, kako je jednom izjavio ,, u najmanju ruku nepristojno… ,,. Verovao je da se fotografija planira i stvara u tražilu fotoaparata, a ne u laboratoriji i mračnoj komori. Svoje fotografije je izradjivao isključivo u punom formatu bez korekcija i tzv. ,,kropovanja,,.

Sve fotografije je radio u crno beloj tehnici.

U svojoj karijeri napravio je svega nekoliko fotografija u koloru kojima je bio vrlo nezadovoljan i večinu svojih kolor fotografija je uništio. 

  U intervju za Washington Post 1957.godine, o svojoj tehnici i stilu rada, izjavio je: ,, Fotografija nije kao slikarstvo. U fotografiji postoji kreativno deljenje te sekunde kada napravite fotografiju. Morate svojim očima videti kompoziciju i detalje ispred vas koji vam se nude i morate imati intuiciju,da osetite kada da stisnete okidač fotoaparata. To je trenutak kada je fotograf  kreativan. Trenutak! Kada ga jednom propustite, nestao je zauvek! ,,.

Kartije Breson je verovao da u fotografiji i najmanja stvar može biti ogromna. Mali detalj može biti lajtmotiv.

  Bavljenje fotografijom Bresona je odvelo širom sveta. Boravio je u Kini, Meksiki, Indiji, Americi, Japanu, Sovjetskom savezu. Bio je prvi zapadni fotograf koji je mogao slobodno da fotografiše u posleratnoj Rusiji.

   Kartije Breson je prestao da se bavi fotografijom početkom 70-ih godina. Svoj čuveni fotoaparat  Lajka držao je zaključanu u sefu svoje kuće.

Nakon povlačenja iz sveta fotografije, Breson se vratio crtanju i slikanju. Prvu izložbu svojih crteža imao je u galeriji Karlton u Njujorku 1975.godine.

  Čuveni fotograf,koji je imao neponovljiv stil i koji je stvorio novi pravac u fotografiji, Anri Kartije Breson, umro je 3.avgusta 2004.godine u svojoj kući u mestu Monthustin u Francuskoj. Više od tri decenije ovaj fotograf pratio je dokumentovao, za magazin Life ali i druge prestižne novine, neke od najznačajnijih događaja i ljudi u istoriji, kao što su Španski gradjanski rat, Drugi svetski rat, oslobodjenje Pariza, Kinesku revoluciju,ubistvo Mahatme Gandija, studentske nemire u Parizu 1968.godine, ali i neke od najznačajnijih ljudi  iz sveta umetnosti, kulture i politike, među kojima su Albert Kami, Pablo Pikaso, Anri Matis…

  Njegova najpoznatija fotografija oko koje je i nastao čitav pravac u fotogarfiji i umetnosti generalno, bila je ,, Behind the Gare St. Lazare,, koja je umnogome promenila njegov život,ali i fotogarfiju generalno.

Od svih kadrova u životu i karijirei, ovaj je verovatno bio najvažniji za Anri Kartije Bresona.

  Zajedno sa ženom i ćerkom, Kartije Breson je 2003,godine osnovao fondaciju koja nosi njegovo ime i bavi se očuvanjem njegovog nasleđa i širenjem ideje.

bauk-online.net

---

 

Henri Cartier-Bresson

---

Izvor fotografija: pleasurephotoroom.wordpress.com

---

---

Priredio: Bora*S