ZAŠTO SMO SUJETNI…

tamoiovde-logo

Svi, ponekad, imamo potrebu za potvrdom sopstvene vrednosti. U korenu taštine je nesigurnost, a podjednako je prisutna kod oba pola. Praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe.

372434_1Kada biste želeli da pronađete čoveka bez sujete, morali biste svećom da ga tražite. Nakon mnogo vremena, pronašli biste ga. Na pustom ostrvu.

Ali, ne biste zadugo uživali u svom pronalasku. Jer, pre ili kasnije, i kod njega bi se pojavila taština.

Sujeta je osnova svega, govorio je Gistav Flober. I bio je u pravu. Svi je imamo, ali je retko ko prepozna kod sebe. U današnjem društvu koje podstiče takmičenje u svim oblastima, ima je više nego ikad u istoriji. Sagovornik „Života plus“, psihološki savetnik Ivan Ogrizović ističe da se kod svakog od nas koji živimo u savremenom društvu ponekad javi sujeta. I to onda kad želimo da budemo prihvaćeni u cilju potvrđivanja sopstvene vrednosti.

– Sujeta je društveni fenomen jer su za njeno javljanje i održavanje potrebni drugi ljudi. Današnji vrednosni sistem joj posebno pogoduje jer podstiče da se vrednost ljudi meri društvenim uspehom, slavom ili bogatstvom. Sujeta se javlja u situacijama kad nam je potrebna potvrda sopstvene vrednosti. Osoba od drugih očekuje odobravanje, divljenje, čestitke ili čak strahopoštovanje – kaže psiholog.

Bez drugih, dakle, nema ni sujete jer nemamo kome da se dokazujemo. A u njenom korenu je nesigurnost, pa čak i inferiornost, primećuje naš sagovornik. Ona predstavlja manifestaciju slabosti i nemoći jer osoba nije u stanju da sagleda realno sebe i oseti zadovoljstvo i unutrašnje smirenje.

– Umesto toga, preduzima ponašanja kojima želi da skrene pažnju na sebe kako bi dobila potvrdu vrednosti. Zbog toga, sujeta lako prerasta u gordost kojom osoba pokušava da ostavi utisak moći. Sa stanovišta razvojne psihologije, sujeta predstavlja infantilno osećanje, jer takva osoba poput malog deteta nije u stanju da pravi razliku između sebe kao bića i svojih postupaka. Sa druge strane, zrela osoba pravi razliku između svog bića i ponašanja, prihvaćenosti i osećanja lične vrednosti, pa je u stanju da umesto ponosa ili sujete doživi osećanje samozadovoljstva i samopoštovanja – ističe Ogrizović.

Zvuči neverovatno, ali praksa nas uverava da neko za koga svi misle da je sujetan, tu osobinu ne vidi kod sebe. Ako mu bliska osoba predoči problem, nastupiće odbrambeno pravdajući se da je neshvaćen, napadnut, pa i glumiti žrtvu protiv koje se urotio ceo svet. Ovakvo ponašanje ne čudi našeg sagovornika koji kaže da je sujetnom čoveku teško da objektivno sagleda sebe.

– Ova osoba oseća da je često ponižena, uvređena, omalovažena, te neretko doživljava ljutnju, mržnju, gnev, zavist. Svaku kritiku tumači zlonamernošću ili zavišću okoline i to čini nesvesno kako bi zaštitila svoje poštovanje. Spolja gledano, mogu biti primetne promene u ponašanju, poput preteranog isticanja uspeha, javnog eksponiranja, privlačenja pažnje, specifičnog izraza lica, gestikulacije, držanja tela. Zato najčešće drugi primete sujetu pre nego sama osoba – naglašava Ogrizović.

Ima i onih koji veruju da sujeta nije loša osobina. Karl Lagerfeld je govorio da je taština najzdravija stvar u životu. Al Paćino nazivao ju je svojim najdražim grehom, a Metju Mekonahej tvrdi da je ona odličan pokretač. I zaista, reklo bi se da nema ničeg lošeg u tome ako nas želja da se dokažemo tera da budemo dobri u poslu ili da činimo plemenita dela. Naš sagovornik, ipak, upozorava da je sujeta loša osobina i vodi u negativnom pravcu razvoja ličnosti čak i kad nas tera na dobra dela.

– Sujetne osobe su preosetljive na kritiku, emocionalno veoma nestabilne i uvredljive jer preterano zavise od mišljenja drugih. Čak i manji pokušaj kritike doživljavaju kao neprijateljstvo i poniženje na koje odgovaraju destruktivnošću ili osvetom. Sujeta može biti pokretač materijalnog uspeha ili nekog drugog postignuća, ali dugoročno ne vodi ničemu jer prolaskom uspeha nastupaju inferiornost i očaj. A kada sujetna osoba čini „dobra dela“, ona to opet radi da bi dobila priznanje okoline. Ukoliko očekivana zahvalnost ili divljenje izostane, može reagovati veoma negativno – kaže Ogrizović.

Mada je Viktor Igo govorio da žena bez sujete nije žena, naš sagovornik kaže da su pripadnici oba pola podložni taštini. Razlikuje se samo povod i ponašanje, pa će tako žena češće ispoljavati sujetu preteranim eksponiranjem svog fizičkog izgleda, a muškarac će isticati položaj, imovinu, snagu i moć. Ali, dobra vest je da se sa sujetom možemo izboriti.

– Treba da sagledamo sebe, prepoznamo i prihvatimo svoje istinske vrednosti. Cilj je postignut kad naše osećanje lične vrednosti zavisi od nas samih, a ne od mišljenja drugih ili prihvatanja autoriteta. Takođe, borba protiv sujete se ostvaruje nevezivanjem za površne, materijalne stvari i slavu, već okretanjem drugim ljudima i razvojem ljubavi u sebi i za druge. Kad čovek nauči da svoj život posmatra iz duhovne perspektive koja podrazumeva da je svako od nas ravnopravan deo sa različitim sposobnostima i ulogama u jednoj velikoj celini, moći će i da prihvati sebe – zaključuje Ogrizović.

GLUMCI, NOVINARI, DOKTORI

Pripadnike nekih profesija, poput glumaca, novinara, lekara, prati glas da su sujetni. Ne bez razloga. Kako primećuje naš sagovornik, pojam usko vezan za sujetu je slavoljublje. Samim tim, pogodno tle za javljanje taštine su sve profesije koje uspeh postižu popularnošću i priznanjem od strane javnosti ili autoriteta. – Problem nastaje ako osoba poistoveti svoju vrednost samo sa uspehom u profesiji. Neko, na primer može da završi medicinu jer ga to zanima, voli da pomaže ljudima, dobar je u tome i oseća se zadovoljnim. Ali, primarni motiv može biti i priznanje i društveni prestiž kako bi osoba imala doživljaj sopstvene važnosti.

Da li je neko zadovoljan ili sujetan, možemo primetiti po ponašanju te osobe – kaže Ivan Ogrizović.

 Izvor: rtvbn.com/Novosti

__________________________________________________________

SKUPO PLAĆENA ULAZNICA U SVET ODRASLIH…

tamoiovde-logo

Raport kaplara Gavrića

Momčilo Gavrić, sin Alimpija i Jelene, iz sela Trbušnica kod Loznice, rođen je prvog maja 1906. godine. U osmoj godini 1914. postao je kaplar Drinske divizije, sa devet je prešao Albaniju, sa jedanaest unapređen u čin podnarednika, sa dvanaest probijao Solunski front i oslobađao Beograd…

Gavric na Krfu

Gavrić na Krfu

Rat je državni posao. Vode ga armije i mase. U njemu nema mesta za pojedinca, za njegove razloge i sudbinu. S druge strane, ratovi se pamte i kao pojedinačne tragedije i herojstva.

Sudbina, ratna i životna, osmogodišnjeg dečaka Momčila Gavrića objedinila je sve paradokse i apsurde rata.

Jedan, za velike državne razloge, nebitan mali život spojio je u svom trajanju bol i nesreću, hrabrost i rešenost da se stigne do časnog kraja.

Leopold fon Berhtold, ministar spoljnih poslova Austrougarske, izdao je nalog da 28. jula 1914. telegram o objavi rata Srbiji bude poslat običnom poštom u Beograd. Kako su sve državne ustanove bile evakuisane, telegrafisti su ga prosledili u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda srpske vojske.

Tako je počeo rat koji je odneo deset miliona života, izbrisao tri imperije, razorio Evropu, zauvek odredio život jednog dečaka koji se toga dana verovatno bezbrižno igrao čuvajući stoku na padinama planine Gučevo.

Već u prvim danima rata, sredinom avgusta 1914. austrougarska vojska je počinila masovna ubistva među civilnim stanovništvom Podrinja. Momčilov otac Alimpije rekao mu je da otrči do susednog zaseoka i javi sestri Milosavki, koja je tamo bila udata, da se spremi za bežaniju.

Momcilo Gavric raportira majoru Tucovicu

Kaplar Gavrić raportira majoru Tucoviću

Dok se on vratio austrougarski vojnici su upali u dvorište Gavrića i pobili celu porodicu. U jednom danu dečaku Momčilu Gavriću su u dvorištu kuće, na padinama Gučeva, pobijeni i zaklani otac Alimpije, majka Jelena i sedmoro braće i sestara.

Bežeći u dečjem strahu od tog prizora, naišao je na vojnike Šestog artiljerijskog puka srpske vojske kojim je komandovao potpukovnik Stevan Tucović, rođeni brat Dimitrija Tucovića.

Momčilo je Tucoviću ispričao šta se desilo. Stevan je postrojio vojnike i upitao: Ko se javlja da kao dobrovoljac sa ovim malim osveti njegovu familiju?

Gavric posmatra odvodjenje austrougarskog oficira 1914

Momčilo Gavrić 1914. godine

Bez ijedne reči iskoraknuo je ceo puk. Stevan je odredio jednog starijeg vojnika, Zlatiborca Miloša Mišovića. Sačekali su noć, uzeli torbu bombi i njima zasuli pijane austrougarske vojnike u dvorištu Momčilove kuće…

Tako je osmogodišnji Momčilo postao vojnik. Sa Šestim artiljerijskim pukom učestvovao je u Kolubarskoj bici i dobio čin kaplara.

Prešao je Albaniju i preživeo tako što je dnevno jeo po jednu sušenu ribicu saragu iz venca koje je dobio kod Skadarskog jezera.

Gavric na Solunskom frontu

Ranjenik na Solunskom frontu

U Grčkoj je sačuvana jedna lepa i tužna fotografija dečaka vojnika u novoj uniformi srpske vojske, to je portret Momčila Gavrića kako ponosno pozira ispred neke tarabe na Krfu. Mnogo godina posle on je ispričao potresno svedočanstvo, svoj prvi san kada su onako iscrpljeni stigli na Krf…

Sanjao sam da sam na našoj livadi pod Gučevom i da se igram sa anđelima. Odnekud se pojavila moja majka Jelena sa punom korpom rumenih jabuka i deli, meni i anđelima, te jabuke… Posle mi je bilo žao što sam se probudio…

Na Solunskom frontu Momčilo je brinuo o dvema mulama i snabdevao vojnike, te je dva puta ranjavan. Vojvoda Živojin Mišić ga je prilikom jedne inspekcije zatečen tragičnom sudbinom i nestvarnom hrabrošću deteta, unapredio u čin podnarednika. Imao je tada jedanaest godina.

Momcilo Gavric u Favershamu 1921

Gavrić na školovanju u Britaniji

Posleratne godine je kao ratno siroče proveo u Engleskoj gde je, u Faberšemu kod Londona, završio osnovnu i grafičku školu. Vratio se u Srbiju, ali pošto u regrutnoj komisiji nisu verovali njegovoj priči, ponovo je služio vojsku – kao artiljerac.

Na početku Drugog svetskog rata bio je mobilisan, a čak je pobegao iz nemačkog zarobljeništva. U okupiranom Beogradu hapsio ga je Gestapo, a po oslobođenju, dva puta, i vlasti nove, socijalističke države.

Grafički radnik Momčilo Gavrić, tada otac dvojice sinova Branislava i Aleksandra, solunac, kaplar i podnarednik Drinske divizije, artiljerac Šestog artiljerijskog puka, postao je tako ćutljiv i tih čovek. O sebi je malo i retko govorio. Čak i sinovima.

Tek negde pred kraj šezdesetih oglasio se u dnevnom listu Politika major Svetislav Ćirić, komandir Momčilove baterije, i pitao: „Gde je kaplar Gavrić?“

Kaplar Gavrić se javio komandiru Ćiriću, koji mu je sve vreme, skoro 50 godina, čuvao Albansku spomenicu, odlikovanja i podnaredničku platu pretvorenu u zlatnike.

Momcilo Gavric sa suprugom i sinovima

Momčilo Gavrić sa suprugom i sinovima

Životnu priču kaplara Momčila Gavrića nije lako prihvatiti. Suviše je drugačija, opominjuća, previše nestvarna. Ali, pamtiti je moramo. Da svoj deci ulaznice u svet odraslih ne budu tako skupe kao Momčilova.

Momčilo Gavrić je umro u Beogradu 27. aprila 1993. godine i sahranjen je na Novom groblju.

Prilikom ispraćaja generel Milorad Prelević rekao je rečenicu u koju potpuno staje njegov životni put: „Nema Srbina u 20. veku koji je tako skupo platio ulaznicu u svet odraslih kao Momčilo Gavrić.“

Autor: Božidar Đuran

Film Božidara Đurana „Raport kaplara Gavrića“

Izvor:rts.rs

_________________________________________________________________________________________

PREPORUKA: PADNEM LI,TI PRODUŽI DALJE

LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

tamoiovde-logoSUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

the_persistence_of_memory_1931_salvador_dali

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić: Iz pripovetke Na stadionu
Izvor:kljucnekosti

___________________________________________________________________________

KAO DA JE BILO DANAS…

tamoiovde-logo1Dve decenije od smrti Milana Mladenovića

Prošlo je 20 godina od smrti rok muzičara, čoveka koji je verovao srcu a ne rečima

mil_620x0

Milan Mladenović

ROK umetnik, jugoslovenski muzičar, kompozitor, gitarista i pevač Milan Mladenović, preminuo je na današnji dan pre 20 godina.

Stvarajući, svirajući i pevajući u grupama „Limunovo drvo“, „Šarlo Akrobata“, EKV, ostavio je neizbrisiv trag na kulturnoj sceni bivše SFRJ.

Milan je rođen 21. septembra 1958. u Zagrebu, odrastao je u Sarajevu, a najveći deo života proveo je u Beogradu.

Njegova „Ekatarina Druga“, a potom i EKV, koju je oformio 1982. po mnogo čemu je izuzetna pojava na domaćoj rok sceni. Nijedna grupa pre ni posle EKV, nije uspela da pridobije toliku većinu a da joj se, pritom, ničim nije dodvoravala, ni podilaženjem, ni ponižavanjem.

Kompozicije EKV jedinstven su primer na ovdašnjoj sceni, posebno što se ne može osporiti činjenica da Milanovi tekstovi jednako dobro funkcionišu i kao „slova na papiru“.

Njegova primenjena poezija vratila je značaj rečima.

Reči gube značenje u odnosu na onog ko ih izgovara, tako da se mnoge stvari trenutno ne mogu objasniti rečima nego samo srcem – pričao je Milan 1993.

– Ima mnogo ljudi koji se pojavljuju u medijima, političari, razni kulturni radnici, profesori, članovi SANU, koji su vrlo vešti s rečima i mogu da naprave takav utisak kao da govore istinu. Postoji mnogo stvari koje možeš da dokažeš rečima, a koje jednostavno nisu istinite. Verujem da ljudi mogu da osete šta je laž, a šta istina, bez nekog obrazloženja rečima. Neke stvari mogu mnogo jednostavnije da se osete nego objasne. Ali, to ljudi ne znaju, ovi veruju u reči, to je problem. Treba više verovati svom srcu nego rečima.

mil (1)Mladenović je svirao drugačiju muziku, koju nije bilo lako svrstati ovde ili onde. Za 10 godina rada, EKV je objavila sedam albuma, a sveopštu euforiju izazvali su 1989. sa pločom „Samo par godina za nas“, mada se njihova treća ploča „S vetrom uz lice“ iz 1986. sa klasicima „Ti si sav moj bol“, „Budi sam na ulici“, „Stvaran svet oko mene“, „Novac u rukama“ i „Kao da je bilo nekad“, smatra prelomnom u karijeri EKV.

– To su bile prave pesme, obične po zvuku i aranžmanima, ali progresivne – opisao ih je Milan. – Uspeli smo da ovladamo nekim svojim jezikom, kojim smo mogli da se izrazimo na način na koji ranije nismo mogli. Postali smo precizniji.

Kroz osamdesete se provlačila neka zlokobna nit, kao da će nešto strašno doneti na kraju. I donela je. Ljudi su jedni drugima potezali nerve do krajnjih granica. Ti nervi su sada pukli i išibali sve oko sebe.

Po Milanu, EKV je bila mala grupa gorkih ljudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, a delimično nije. EKV je živela potpuno istim životom kojim je krajem osamdesetih živelo veoma mnogo ljudi u Jugoslaviji i, na neki način, govorili su ono što je njihova generacija želela da kaže.

Ipak, ideja o Milanu kao glasnogovorniku generacije, bila je bliža svima osim njemu. Sve do albuma „Dum dum“ odbijao je da se bavi bilo čim – osim muzikom. Nije želeo da bude vođa i odgovoran za bilo šta. Osim za svoje pesme.

mil (2)Rok kritičar i publicista Petar Janjatović kaže da se za Milana slobodno može reći da je bio imun na banalnost. Bio je relativno škrt u priči, ali je uvek imao meru. Zoran Kostić Cane tvrdi da je Milana najviše nervirao nedostatak dobrog ukusa, primitivizam.

Bio je oličenje pravednika i imao pozitivnih vibracija dovoljno za čitav svet.

To je lepo opisao Dušan Dejanović, nekadašnji bubnjar „Katarine Druge“:
Ja Milana nisam nikada voleo ni zato što je bio dobar čovek, ili gitarista, ili talentovani pesnik, ili kreativan umetnik. Niti sam ga voleo zbog bilo kojih njegovih svojstava, ili osobina. Niti što mi je nešto u životu učinio. Voleo sam ga i volim ga samo zato što on jeste. I što je jedini Milan koji je ikada postojao.

Početkom 1992. Milan je sa Giletom, Canetom, Čavketom, Antonom i Švabom oformio „Rimtutituki“ i snimio antiratnu pesmu „Slušaj ‘vamo“.
Bio je to prljavi rokenrol, koji sviraju ljudi koji su isto tako prljavi, ali su iskreni i čisti iznutra – objasnio je tada Milan. – I govori o tome koliko dobrog želimo svima. Slovenci imaju dobar moto koji glasi „Manje pucaj, više tucaj“, koji se nalazi i u pesmi „Slušaj ‘vamo“.

Klavijaturistkinja EKV Margita Stefanović, koja je preminula pre 12 godina, prisetila se poslednjeg susreta sa Milanom u knjizi Aleksandra Žikića „Mesto u mećavi“, koja je ovih dana doživela reizdanje:
Razgovarali smo o muzici, uglavnom i skoro samo o tome. Trebalo je da primi infuziju i ja sam rekla okej, primi infuziju, pa ću ja posle da dođem, a on je rekao, nemoj, dođi odmah, ne znam kako ću posle da budem. To je bilo dan pre kraja. Nismo ništa pričali o njegovom stanju i samo smo se dogovorili da me, ako se opet oseti nesigurnim, odmah zovu. Njegova majka me je zvala sutradan rano ujutru, jer je on počeo da ustaje, hteo je da ide, imao je potrebu da ode i govorio je „Hajdemo, hajdemo“. Ja sam odmah otišla, jer to „hajdemo“ se u neku ruku odnosilo i na mene, pošto smo stalno putovali, stalno smo nekuda išli. To je poslednje o čemu je mislio i poslednje što je rekao. Da treba da ide.

mil (3)Milan je otišao 5. novembra 1994. u 36. godini, od raka pankreasa. Sahranjen je na beogradskom Novom groblju.

Njemu u čast plato ispred Doma omladine nosi ime Milana Mladenovića, kao i ulice u Zemun Polju, Podgorici i Zagrebu.

Određeni broj studenata Filozofskog i FPN odlučio je da se u svojim diplomskim, ili naučnim radovima bavi temama koje su vezane za rokenrol kulturu bivše Jugoslavije, stvaralaštvo Milana Mladenovića i sastava EKV.

VEČE SEĆANjA

DOM omladine Beograda u sredu, na 20. godišnjicu smrti Milana Mladenovića, organizuje veče sećanja na njegov život i rad. Biće prikazana jedna epizoda serijala „EKV – kao da je bilo nekad“ Dušana Vesića, a zatim će uslediti tribina, na kojoj će govoriti Dragan Ambrozić, Sandra Rančić, Moma Rajin i Dušan Vesić.

Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/sa-njim-je-umrla-i-rok-muzika-u-nasoj-zemlji/

Priredio: Bora*S

FINA DEVOJKA IZ BEŠKE…

tamoiovde-logo1Bila je prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska”

Ispod prašine zaborava – slikarka Danica Jovanović

autoportret

Autoportret

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka.

Želja joj se konačno ostvarila, kad je u martu 1914. godine diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minhenu i stekla zvanje akademske slikarke.

Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. godine izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno s još nekoliko uglednih meštana, i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra.

U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva.

Mnogo godina kasnije, kad je počela da prodaje kćerkine slike, one su privukle pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicenbloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kad je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova porastao je na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Put u svet

motiv-srbije

“Motiv iz Srbije“

Još kao dete, Danica Jovanović izbegavala je kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kad se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica, opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini”, tek 1903. uspela je da ode u Novi Sad i upiše Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući daru i upornosti, skrenula je pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. S Varađaninom će se dopisivati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotografija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, čine sve što znamo o tom razdoblju njenog života. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Enestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević, Mir Jam.

Čitala je Dučićeve pesme a, mada veliki patriota, verovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu predvodila tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austrougarski podanik morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog doba sačuvana je jedna mrtva priroda s očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtom narodnim ćilimom postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

seljak

“Seljak sa naramkom sena“

seljanka

“Seljanka u voću“

____________________________________________________________________________________________

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi za nastavak školovanja „na strani”. Pored umetničke zrelosti, koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedan od osnivača ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi.
„Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverićete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bih ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše”, pisala je Varađaninu u jesen 1909.

danica

Danica Jovanović ispred ateljea Oberpolinger u Minhenu, 1913.

„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoje putovanje počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ’Jogunica’. Iz Novog Sada došli su svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova.

U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana pripremila je i dekor i predstavu…

Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno obilazili muzeje i divili se delima stranih slikara”, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Kao ptica, mala i plava

Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju preuzela je kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne opštine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912, kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu, doživljava teške trenutke. Kad joj je kći Sofija krenula na svadbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, skladni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama.

„Veoma mi je prijatno bilo kad su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav, sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.”

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje”. Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu” kako bi mogla da predaje u školi.

Želela je da posle studija ode u južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična”.

U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom”.

predeo

“Seoski predeo“

Godine života „na strani” nisu izbrisale svest o potrebi da se stvaralaštvom i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka.

Odlučnost i želju da ličnim primerom u slikarstvu pomogne isticanje kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija” u Minhenu.

Danica nije bila jedini student slikarstva pridružen „Srbadiji”: u različitim razdobljima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. godine izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad”. Njen rad u „Srbadiji” učinio je da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca”.

„Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ’Otmicu’: blondinka, malecna rastom, sa ’užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to.”

Aralica misli da je Dana bila bezuslovno darovita devojka. Ipak bila je još đak. „Još nije imala svoje slikarske note”, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu.
„Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…”

otmica

“Otmica Leukipovih kćeri“

Preko Save

Leto 1912. godine Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici, u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih razdoblja u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se s počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se obavesti preko filmskih žurnala koji su prikazivani u minhenskim bioskopima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici”.

Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austrougarsko državljanstvo verovatno je i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima se ratovalo, ali je ona ipak te predele zabeležila na svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije”, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike.

Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da do Pariza nikad nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kad je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Kao austrougarski podanik koji često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom u želji da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih agenata, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana, našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i kao taoce odveli u Petrovaradin.

Danica Jovanović imala je svega dvadeset sedam godina kad su pucnji u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuli njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Neostvareni snovi

danica2Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri” koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koje je ostalo nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju s Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća.

Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način prikazala je i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe naslikala baš onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoispitivanja.

Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, s namerom da do 1915. bude „gotova s nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže”, gleda nas neumoljivo i odlučno.

Sličan postupak nalazimo na portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je vrhunac ekspresije slikarka ostvarila u danas najpoznatijoj slici „Ciganka”. Po autentičnoj strasti s kojom je slikan, ovaj portret često je doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o snažnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost.

Nažalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je zakasneli nemački impresionizam, ali i nameru da se izražava gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava.

U postupku umetničkog odrastanja istaknuto je prisustvo nacionalno-prosvetiteljskog činioca, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima, deluje jedinstveno i celovito.

Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o njoj. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove.
Autor: Jasna Jovanov
Izvor:politikin-zabavnik.rs/br.3042/2010

____________________________________________________________________________________________

1ced522bd8552a621b8968f27b3300dd

„Ciganka”

hkd7lmm267c4d3t4xerd

Izvor fotografija:tvorac-grada.com

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ZAŠTO, PITAJU SE MNOGE ŽENE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Evolucija (švaleracije) je kriva za sve
Pitanje je prastaro – šta to tera mnoge muškarce da varaju svoje žene? Može da se pita i obratno, ali ovde se bavimo samo muškom naravi. Jedan psiholog tvrdi da ima konačni odgovor. Zapravo, 27 odgovora.

0,,15817269_303,00Zašto, pitaju se milioni žena koje uhvate svog partnera u prevari i laži.

Isto pitanje je psiholog Martin Stjuart čuo hiljadama puta. „Bavio sam se opštim istraživanjem problema u emotivnim vezama. Ali dok sam radio na tome, od žena sam non-stop slušao: Mi samo hoćemo da znamo zašto nas muškarci varaju. Tako sam odlučio da to bude moja tema“, priča u razgovoru za DW Stjuart, šef odseka psihologije na katarskom koledžu Doha.

Studija je psihologa odvela u Veliku Britaniju gde je razgovarao sa 500 muškaraca u potrazi za odgovorom na jednostavno žensko pitanje. Čak 45 odsto njih je počinilo prevaru nekada u životu, 27 odsto priznaje da vara aktuelnu partnerku. I skoro svi su imali izgovore, nabraja Stjuart: Došlo mi je na tacni! Nemamo dovoljno seksa u vezi! Pa to je samo seks, i dalje volim svoju devojku! „Sa psihološkog gledišta, ovo nisu razlozi“, kaže Martin Stjuart.
Pravi razlozi, tvrdi psiholog, nalaze se u teoriji evolucije.

Osnovna ideja je da ponašanje današnjih jedinki ima duboke korene u prošlosti. Pravo pitanje bi, kaže naš sagovornik, bilo: zašto su muškarci u prošlosti varali? Na počecima ljudske vrste neko ponašanje je imitirano samo ukoliko je osiguravalo opstanak rase. Za muškarce je itekako imalo smisla da oplode nekoliko žena – tako su obezbeđivali da njihovi geni prežive.

Uzmi sve što ti život pruža

0,,17672793_404,00

Stjuart planira da obavi slično ispitivanje sa ženama u glavnoj ulozi

Stjuart tvrdi da je evolucija stvorila različite vrste mozgova kod muškarca, da su svi manje-više skloni preljubi, ali iz raznih razloga. „Postoji 27 tipova muškaraca i žene bi trebalo da budu svesne sa kojim od njih su u vezi. Neki su skloniji varanju od drugih“, kaže ovaj psiholog.
Jedan tip je recimo oportunista – on nije u stanju da propusti ni jednu priliku koja mu se nudi. DW je razgovarao sa nekoliko Britanaca koji svi tvrde da su verni. Među njima je i Pol (40) koji ipak poznaje nekoliko idealnotipskih oportunista.

„Okolnosti su povoljne, božićna žurka recimo. Imaš brzopotezni seks gde god, jednostavno oboje su spustili gard, i to se desi! Na kraju se samo to i može reći – desilo se“, kaže Pol.

Drugi tip je manipulator. Stjuart ga definiše kao čoveka koji svaku situaciju pokušava da okrene u svoju korist, spreman je da obmane porodicu, partnerku i prijatelje, samo kako bi imao momentalnu satisfakciju. Ben iz Londona nam kaže da se nekoliko puta svađao sa prijateljem za kojeg misli da je manipulator. „On tvrdi recimo da, ukoliko ne zna dečka devojke sa kojom želi da se smuva, onda i nije važno što ona ima dečka.“

Ima nade za žene
Ipak Martin Stjuart nije ostavio ženski rod bez tračka nade. Njegova studija zaključuje da negde tamo postoje i dostojni muškarci. „Jedan primer je mister sigurni. Njegov cilj je da se uhvati u koštac sa svojim vrlinama i manama kako bi živeo pristojno. Postoje i vizionar, mislilac, porodični čovek…“
Za kraj pitamo Stjuarta kojem tipu on pripada? „O ne! To svi hoće da znaju, ali nikada nećete to izvući od mene!“
Autor: Lindzi Meling, London / nr
Urednik: Jakov Leon
Izvor:www.dw.de

_____________________________________________________________________________________________________

DO RATA I BEZ ATENTATA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine u Sarajevu je nacionalni revolucionar iz organizacije „Mlada Bosna“ Gavrilo Princip, ubio austrougarskog nadvojvodu, prestolonaslednika Franca Ferdinanda.

Austro-Ugarska je iskoristila taj događaj da Srbiji postavi ultimatum, optužujući je, neosnovano, da stoji iza atentata. Pošto je Srbija odbacila ultimatum, Austro-Ugarska joj je objavila rat i napala je, čime je započela Prvi svetski rat. Prethodno je na Ferdinanda bombom atentat pokušao Nedeljko Čabrinović, bezuspešno.

Atentatori su pohvatani i osuđeni: Veljko Čubrilović i Danilo Ilić na smrt, a Princip, Čabrinović i Trifko Grabež kao maloletnici na 20 godina robije, ali su ubrzo umrli pod torturom u tamnici u Terezinu u Češkoj, ne dočekavši raspad Austro-Ugarske i oslobođenje njihove zemlje.
Izvor:rtv.rs

_____________________________________________________________________________________________________

POSLEDNJA ISPOVEST GAVRILA PRINCIPA
Šta je mladi atentator ispričao Martinu Papenhajmu u tvrđavi kazamatu 1916. godine. Inteligentan čovek, duševno zdrav. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega porazno delovale. Želeo da umre za ideju

Zatvor u kome je bio smesten Gavrilo Princip

Tvrđava kazamat, Gavrilo Princip

MNOGI su mislili da je Princip jedno dete, zaključio je sažaljivo psihijatar dr Martin Papenhajm, jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip je skinut sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima.
„Novosti“ objavljuju delove zaboravljene zabeleške dr Papenhajma, koje su poslednja zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.

– Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka – zabeležio je dr Papenhajm. – Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim.
rep-gavrilo-MALAPsihijatar je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi.
– Najviše pati zato što nema šta da čita – zapisao je Papenhajm. – Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja.
Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.
– Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda – zapisao je dr Papenhajm. – Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab.
Utamničenom Principu su bile uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobija tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.
– Čuo sam tragične vesti da Srbija više ne postoji – zabeležio je Papenhajm. – Teško mom narodu. – Imao sam ideale, a sada je sve srušeno.

RAZOČARAN AUSTRIJOM
– STARIJIM generacijama govorili su o slobodi koju treba da dobiju legalnim putem od Austrije, ali mi ne verujemo u takvu slobodu – govorio je Princip dr Papenhajmu, razgočaran u nade starijih generacija Srba.

Devetnaestogdišnji atentator je u vreme razgovora već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu,mirnim i vrednjim ljudima, koje nikada nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.
– Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio – sećao se Princip.- Moja ljubav nije prestala, ali joj nikad nisam ni pismo napisao.
Te sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi.
– Čitao sam mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise – sećao se Princip.- Bio sam u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema meni. Napustio sam školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.
Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školvoanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrtuni centar četnika.
Našli da sam slab i odbili me – kazao je Princip.
Tu ranu na duši Princip nikad nije preboleo, primetio je psihijatar. U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.

SANJAO REVOLUCIJU
SVAKE noći sam snivao da sam anarhista, da se rvem s policajcima – pričao je Princip lekaru o vremenu uoči atentata.- Mnogo sam čitao o ruskoj revoluciji, o borbama, uživeo sam se u tu ideju. Smatrao sam da su školske stvari prozaične, bezvredne.

U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.
– Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama – prizano je Princip.
Kada je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajeveo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.
– Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj – pričao je Princip.- Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju.
Ispovest dr Papenhamu prekinulo je Principovo očajno zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč se pravio gluv prema molbama za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo lečenje se pretvorilo u agoniju koja se otegla do aprila 1918.godine. Kad je umro, Princip je imao samo oko 40 kilograma.
Boris SUBAŠIĆ
Izvor:V. Novosti

_____________________________________________________________________________________________________

JEDINA SAČUVANA PESMA GAVRILA PRINCIPA: Ove stihove je noktima urezao na zid zatvora!

Pesma je prvi put objavljena 17. marta 1919. godine, posle Prvog svetskog rata, u „Zvonu“, pod naslovom „Sarajevski atentat 1914“

Nakon što je ubio austrougarskog prestolonaslednika, Franca Ferdinanda, Gavrilo Princip je uhapšen i bačen u zatvor u Terezinu. Princip je tamo napisao svoj jedini literarni rad, koji je nosio političku poruku.

S obzirom da je znao da iz te tamnica nikada neće izaći, Gavrilo Princip je ove stihove urezao sopstvenim noktima na limenoj činiji, objavio je “24 sata”. Sa druge strane, neki kažu da je stihove napisao kašikom, i to šifrovanom robijaškom azbukom u zid, kao poruku ostalim zatočenicima.

Atentat-Franc-Ferdinand-1Sarajevo, 1914

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu,
Na nama lanci zveče.

Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt.
Ja nijesam idiot –
Pa to je za mene smrt.

Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
“Ko hoće da živi nek mre,
Ko hoće da mre nek živi!”
(Telegraf.rs)

_____________________________________________________________________________________________________

SVOJIM OČIMA SAM GLEDAO KAKO UMIRE GAVRILO PRINCIP

Potresna ispovest Luidija Pozeka iz istarskog gradića Savudrije koji je robijao zajedno sa Gavrilom Principom u zloglasnom zatvoru „Terezin“ u Češkoj

U malom primorskom gradiću Savudrija u Istri sve do nedavno živeo je čovek koji je sa Gavrilom Principom, sarajevskim atentatorom koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, robovao zajedno u zloglasnom zatvoru Terezin u Češkoj.
Kako je nedavno zabeležila i hrvatska štampa, Luidi Pozek, skončao je u poznoj starosti, a jedini je čovek koji je preživeo robijaški pakao i koji je gledao kako umire Gavrilo Princip, njegov drug iz zloglasne tamnice, kazamata u Terezinu.
Starac Luidi Pozek, ribar i težak po zanimanju, živeo je maloj kamenoj kućici na obali mora u Savudriji. Gotovo ceo život proveo je sam ovde uz more, ribe i galebove.
Zanimljiva je prica Luidija Pozeka o tome kako je i zašto dospeo u tada jedan od najpoznatijih svetskih zatvora za politicke osuđenike i kako je upoznao Gavrila Principa, koji je, kao gimnazijalac, iz patriotskih pobuda usmrtio, austrougarskog prestolonaslednika. Pozek je isprićčao da je još 1915. godine u austrijskom gradu Grac, sa svojim kolegama železničarima, organizovao demontracije i proteste. Uhapsila ga je austrijska policija i organizovano mu je suđenje. Bio je osuđen na četiri godine „teške tamnice“. Odveden je u zatvor negde daleko, za koji mu je jedan austrougarski žandarm rekao „da otuda nikada neće živ izaći“! Kaže da se seća da je uz stražare do zuba naoružane doveden pred velike zidine nekakve trvđave koja je ležala uz reku. „Dovode me u pakao“. Pomišljao je u sebi, jer je sve u ovom kazamatu izgledalo veoma zastrašujuće. Saznao je od stražara da je doveden u tada čuveni i zloglasni kazamat za političke zatvorenike Terezin u Češkoj, Austrougari su ga „germanizovano“ zvali – Terezinštad.
Luidi Pozek je ispričao da je posle nekoliko dana boravka u Terezinu primetio suvonjavog mladića, koji je licio na ljudski kostur. Bio je to Gavrilo Princip.
Mladić iz Bosne bio je izmasakriran svuda po telu, pa čak i po licu – Na licu mladića, umrljanom tragovima krvi i dubokih posekotina, zjapile su crne i crvenkaste žive rane, koje su svedočile o zverskim mučenjima. On se izdvajao od ostalih zatvorenika upravo zbog tragova od batina i mučenja, bio je živi leš.
– Sreo sam Gavrila Principa prvi put u zatvorskoj ambulanti. Tek pošto me zatvorski lekar pregledao zbog problema sa neuhranjenošću i teškim kašljem koji je odavao utisak da sam možda zaradio tzuberkulozu ili najmanje upalu pluća od spavanja na golim daskama i u vlažnim ćelijama punim krupnih miševa i drugih životinjica koje žive i obitavaju u otpadnim vodama i kanalizacijama, usudio sam se da pitam lekara – ko je ovaj izmasakrirani i do smrti izmučeni mladić?
„To ti je zemljak“, odgovorio mi je lekar, a na moje iznenađenje i pitanje: „Kakav zemljak“, on mi reče – Gavrilo Princip! Za to ime sam čuo, a odmah sam se zapitao – pa, to je čovek koji je izvršio atentat na Franca Ferdinanda. Zbunjen i iznenađen ovim odgovorom, bez reči sam napustio zatvorsku ambulantu, kaže Luidi Pozek.
On je ispričao da je osećao veliki bol i ranu zbog stanja u kome je bio Gavrilo Princip i postupanja prema ovom mladiću, pa je počeo da se interesuje „za zemljaka“, tražio je da ga i poseti i porazgovara sa njime, ali mu nije bilo dozvoljeno.
Pričao je da je Gavrilo Princip bio zatočen u samici, gde je polagano umirao od gladi i bolesti, prebijan sistematski, bukvalno svakodnevno. U vlažnim ćelijama, punim glodara, na golim daskama obitavali su robijaši u zloglasnom Terezinu. Gavrilo Princip je bio u samici. Nešto, što je pre bilo splačina nego čorba robijašima je deljeno svaki treći dan, a Gavrilo Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na raznorazne načine, a „specijalitet“ zatvora bilo je mučenje Gavrila Principa tako što bi ga stavili u drveno bure u koje je prethotno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali u takvom buretu dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo izranavljeno mlado telo!
Luidi Pozek je ispričao da nikada sa Gavrilom Principom nije uspeo da razgovara, ali je sa njime ipak uspeo da uspostavi kontakt.
– Zatvorski lekar je bio fini čovek, imao je nešto humano u sebi, pa je lako uspostavljao kontakte sa nama, političkim zatvorenicima, i uvek težio da nam pomogne. Često sam sa zatvorskim lekarom pričao o Gavrilu Principu, zamolio sam lekara da pozdravi Gavrila Principa i da mu kaže koju reč o meni, njegovom zemljaku. I na moje veliko zadovoljstvo, lekar je pozdravio Gavrila i ispričao mu o meni. Gavrilo mi je poručio preko lekara „da mu je teško što nema prilike da razgovara samnom“. Bio sam veoma srećan Gavrilovom porukom upućenoj meni, ali sam i dalje imao neodoljivu želju da lično porazgovaram sa čovekom za koja je tih godina znao ceo svet, a čiji mladi život se polako gasi u zatvorskoj ćeliji u Terezinu, u paklu koji se zvao zatvor – kaže Luidi Pozek.
– U zatvor u Terezinu sam došao krajem 1915. godine, tamo je već bio zatočen Gavrilo Princip. Video sam ga više puta 1916. godine, a pamtim i susrete sa njime 1917. godine. Tako je jednom te godine, dok su ga nosili iz zatvorske ambulante, ja sam mu se sasvim približio i neprimetno sam mu se javio rečima: „Ja sam tvoj zemljak…“.
Gavrilo je izgovorio par nerazumnih reči, hteo je nešto da mi kaže, ali sam bio siguran da više nije imao snage da to i izgovori. Bio je živi leš, sa ne više od tridesetak kilograma. Znao sam da neće još dugo živeti. I tako je, nažalost, i bilo – ispričao je Pozek.
Ovaj istarski ribar je gotovo tri godine gledao kako umire čovek koji je na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu celom svetu pokazao da mora doći kraj austrougarskom ropstvu i austrougatrskoj tiraniji, kojoj je odvajkada trn u oku bila – Srbija.
Luidi Pozek kaže na kraju svoje neverovatne ispovesti da nikada nije ni pomišljao da će izaći na slobodu iz pakla Terezina. Na njegovu sreću, to se dogodilo početkom 1918. godine, kada mu je saopšteno da napusti Terezin. Opraštajući se od svojih zatvorskih kolega, uprkos sreći da je dočekao slobodu, bio je tužan zbog Gavrila Principa, koga nije uspeo da poseti i sa njime porazgovara. Tražio je prilikom izlaska iz zatvora da ga poseti makar na trenutak, ali na njegovu žalost to mu nije bilo dozvoljeno. Ipak, uz mito zatvorskom stražaru, uputio je preko njega svoj poslednji pozdrav Gavrilu Principu.
Samo nekoliko dana po dolasku u zavičaj, u rodnu Savudriju, u aprilu 1918. godine pročitao je u novinama da je umro Gavrilo Princip, sarajevski atentator, čije ime je zauvek zabeleženo u novijoj istoriji. Naravno, nije u novinama pisalo o zverskim mučenjima Gavrila Principa.
A na samrti, Gavrilo Princip je ispisao svoje poslednje reči na zidovima ćelije u Terezinu, kao rodoljubivu poruku generacijama koje će ga se sećati sa poštovanjem:
„Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašeći gospodu“!
Piše: Mujo Bjelopoljac/Izvor:svedok.rs

______________________________________________________________________________________________________

Sarajevski atentat u režiji Beča
Milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biće prikazan TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kome se ne krivi Srbija za pripremu i početak rata, već Austrougarska

ojgen-kneht-kao-gavrilo-princip

Glumac Ojgen Kneht u ulozi Gavrila Principa (Foto Pres-služba ZDF-a)

U jeku rasprava o krivici i krivcima za izbijanje Prvog svetskog rata, iduće nedelje će milionima gledalaca u Austriji i Nemačkoj biti prikazan igrani TV film „Atentat, Sarajevo 1914” u kojem se, za razliku od stava većine tamošnjih istoričara, Srbija ne optužuje da je vinovnik atentata, a time ni ne krivi za početak ratnih operacija na Starom kontinentu.

Premda je reč o trileru čija se filmska priča tek oslanja na istorijske ličnosti i događanja, pri čemu detalji mahom ostaju daleko od istorijskih činjenica, čini se da će ovaj TV film više doprineti da nemačka i austrijska javnost razumeju tadašnje stvarne događaje, nego sve stručne replike na nova tumačenja anglo-američkih, austrijskih i nemačkih istoričara koji uoči stogodišnjice atentata podvrgavaju reviziji definiciju Versajskog (mirovnog) ugovora, po kome Nemačka i Austrougarska snose isključivu krivicu za izbijanje svetskog sukoba. Triler proslavljenog austrijskog režisera Andreasa Prohaske usredsređuje se na sudbinu Lea Pfefera, istražnog sudije u postupku protiv sarajevskih atentatora, to jest na pritiske kojim je carski Beč izložio svog istražitelja ne bi li on „rutinski” potvrdio unapred osmišljenu tezu – da je vlada u Beogradu bila naručilac atentata na austrougarskog prestolonaslednika, nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Ideja za scenario filma koji će iduće srede biti prikazan u glavnim večernjim programima na prvom kanalu Austrijske radio-televizije (ORF) i Druge nemačke televizije (ZDF) potiče iz romana o istorijskim akterima sarajevskog atentata koji je austrijski književnik srpskog porekla Milo Dor (Milovan Doroslovac) napisao davne 1982. godine.
Međutim, za razliku od originala, u kome kosmopolita i humanista Dor opisuje sudbine „malih ljudi” koji postaju žrtve vremena, sudbine i nezajažljivih apetita velesila, TV film se usredsređuje na borbu hrabrog pojedinca protiv državne sile koja zahteva unapred definisane istražne rezultate da bi opravdala dugo pripremanu agresiju, a pri tom izbegla da bude proglašena agresorom.

scena-iz-filma-atentat,-sarajevo-1914

Scena iz TV filma „Atentat, Sarajevo 1914” (Foto Pres služba ORF-a)

„Želeo sam da izbegnem ’romantiku’ carskih uniformi koja prati bezmalo sve igrane filmove na temu nekadašnje monarhije i budi maštanja gledalaca… Umesto toga sam prikazao ružno lice onih koji su odlučivali o ratu i miru, ali i snishodljivu poslušnost njihovih sledbenika i službenika”, izjavio je Prohaska.

Uvidom u sadržaj filma stiče se utisak da je režiser uspeo u svom naumu. U njegovoj verziji, istražitelj Leo Pfefer shvata da je krivac za atentat unapred određen i pokušava da ospori verodostojnost od policije iznuđenih priznanja, po kojim su atentatori delovali po nalogu Beograda. Pfefer otkriva strašnu istinu o pretećem ratu i pokušava da ga spreči tako što će obavestiti nadležne i javnost o „montiranoj” istrazi.
Kada ni najveća ucena ne pokaže rezultate – policija u Sarajevu hapsi sina lepe srpske udovice Milunke, istražiteljeve ljubavnice i preti Pfeferu da će i sin biti optužen za učešće u atentatu ako ne prihvati zahtevanu verziju krivice – istražitelj završava karijeru kao milioni Evropljana u Prvom svetskom ratu, u blatnjavom rovu na liniji fronta…
Milo Dor je u svom romanu drugačije opisao događaje. U njegovoj verziji se Milunka zove Marija i žrtva je „ratnog ludila” koje će desetkovati kontinent, baš kao i Leo Pfefer. On će, kao milioni carskih podanika u crno-žutoj monarhiji, podleći pritisku pretpostavljenih i odustati od istine, shvatajući da je slamka u moćnoj struji Dunava. Ipak, ni drama Dorovog romana ne zaobilazi najbitniju činjenicu – da je Beč režirao povod za ratni sukob sa Srbijom.
U svakom slučaju, čini se da je uspeo naum proslavljenog književnika i prevodioca Mila Dora da istorijskim romanima, poput Ive Andrića, ukaže širokoj javnosti na istorijsku istinu, i to efektnije od istorijskih naučnih dela. Njegova priča će izvesno imati više uticaja na „obične ljude” nego sva naučnoistorijska istraživanja i ubeđivanja, sažeti je zaključak recenzije pozorišnog komada u nemačkim i austrijskim medijima, od lista „Frankfurter algemajne” do bečkog „Prese”.
Nažalost, Dor neće saznati koji je efekat imala njegova priča – preminuo je 2005 – ali će ostati zapamćeno da je doprineo novoj popularnosti stava da se poroci pobeđenih huškača rata ne smeju pravdati. Upravo ovaj stav Dor je izneo prilikom jednog od poslednjih susreta sa autorom ovih redova, sredinom devedesetih godina, u Beču.

U starobečkoj kafani „Humel”, nedaleko od njegove kućne adrese, Dor je izvadio cigaru tipa „virdžinac” iz futrole, omiljenu marku austrougarskog cara Franje Josipa, koja se do danas proizvodi u Austriji. Na čuđenje da i on puši cigaru marku koja je bila simbol Šenbruna, Dor je tada rekao: „Legitimno je pravo pobednika (mislio je na to što je potomak Srba) da uživaju u porocima pobeđenih ako ti poroci ne izazivaju krvoproliće.”
Miloš Kazimirović
objavljeno: 18.04.2014.
Izvor:politika.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________

FILOZOFIJA SLOBODE…

tamoiovde-logo

Laš Fr. H. Svensen: FILOZOFIJA SLOBODE

Laš Fr. H. Svensen (1970) profesor je filozofije na Univerzitetu u Bergenu. U ovoj provokativnoj i zanimljivoj knjizi čije najzanimljivije odlomke objavljujemo uz dozvolu izdavača autor pokušava da osvetli mnoge dimenzije ovog pojma: od ontoloških ili metafizičkih do političkih i ličnih. Jedna od polaznih ideja ove knjige jeste da naše poteškoće s razumevanjem slobode delimično proističu iz mešanja različitih pojmova o slobodi.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Nema apsolutne slobode izražavanja

felj01_ocp_w360_h500Liberalna demokratija se zasniva na kritici, na tome da svi građani imaju pravo da iskažu svoj stav o smeru u kojem se društvo razvija, i istaknu ono što smatraju pogrešnim.

Liberalne demokratije nikada ne dostižu apsolutnu ravnotežu: sadrže individue i grupe s različitim interesima, koji pokušavaju da kontrolišu društvo u skladu s tim interesima. Moraju postojati funkcionalne javne arene u kojima se ta neslaganja mogu ispoljiti nenasilno, a to je moguće samo pod pretpostavkom slobode izražavanja. Takva kritička kultura zahteva toleranciju. Pojam tolerancije je, međutim, u novijem dobu poprimio oblik koji može podriti slobodu izražavanja, pre nego je unaprediti.

Srž slobode izražavanja je jednostavno da čovek ima slobodu da se javno izrazi. Svaka razumna diskusija o slobodi izražavanja podrazumeva da ona ima izvesna ograničenja. Nikada nije bilo – a teško da će ikada biti – društva u kojem je sloboda izražavanja apsolutna. Svaka razumna diskusija danas će takođe pretpostaviti da nam je potrebna sloboda izražavanja, jer je to jedan od osnovnih principa liberalne demokratije. Svako ko bi poništio slobodu izražavanja kao takvu, morao bi takođe ukinuti liberalnu demokratiju, a to je toliko marginalno stanovište da se na njega nećemo obazirati u daljem tekstu. Diskusija će se baviti pitanjem ograničenja koje sloboda izražavanja treba da ima.

U raspravama o slobodi izražavanja najčešće se prvenstveno ističe uloga koju državne sankcije mogu ili treba da imaju. Ima i drugih pretnji slobodi izražavanja. Džon Stjuart Mil, na primer, ističe društvene restrikcije, što znači da ljudi mogu odlučiti da se ne iskažu jer se plaše reakcija društvenog okruženja. Kada se izgradi čvrst društveni konsenzus o nekoj temi, cena izražavanja suprotnog stanovišta može biti velika. Još jedna opasnost jeste pritisak privatnih organizacija, koje, na primer, mogu zapretiti da će pojedinac izgubiti ekonomsku podršku ako izrazi stav koji organizacija ne zastupa. U ovom poglavlju ipak ću se mahom ograničiti na državne sankcije koje zakon dozvoljava, i proceniti ih uz pomoć Milovog takozvanog principa štete.

Pregled istorije slobode izražavanja može se započeti Sokratovom odbranom iz 399. godine stare ere, ili s Velikom poveljom sloboda (1215). Ili se mogu istaći pluralizam i tolerancija u muslimanskoj kulturi osmog i devetog veka. Pomalo je ipak anahrono učitavati modernu problematiku prava u starije kulture. Princip slobode izražavanja više spada u moderniji istorijski kontekst, posle protestantske reformacije i verskih i političkih sukoba koje je pokrenula. Prvi zaista značajni spis o slobodi izražavanja napisao je Džon Milton, koji je 1644. objavio traktat Areopagitica. Areopagitika je reakcija na pokušaj Britanskog parlamenta da zaustavi publikacije sa sadržajem koje su iz različitih razloga smatrane neželjenim. Milton je izneo niz argumenata u korist slobode izražavanja. Među najvažnijima je i stav da možemo doći do istine samo ako razmotrimo sva postojeća stanovišta, i da nema individue koja je sama dovoljno mudra da pronađe istinu za sve ostale. Mnoštvo ideja je ključno kako bi razum mogao ispunjavati svoj zadatak, naime, tražiti istinu. Stoga je napisao da „onaj ko ubije knjigu, ubija sam razum.“ Taj argument slobodi izražavanja daje instrumentalnu vrednost u potrazi za slobodom.

Možemo napraviti grubu razliku između konsekvencijalističkih i deontoloških argumenata za slobodu izražavanja. Konsekvencijalista polazi od toga da postupci nisu „po sebi“ dobri ili loši, moralni ili nemoralni. Da li je neki postupak dobar, zavisiće u potpunosti od njegovih posledica. Isto tako, nijedan postupak nije po sebi loš, i sve što uradimo može biti dobro dokle god to ima boljih posledica od drugih alternativa. U ovako širokoj definiciji ostaje otvoreno pitanje šta se smatra „boljim posledicama“, ali se to najčešće određuje kao sreća, blagostanje ili nešto slično. Argumentacija koja se iz te perspektive zalaže za slobodu izražavanja tvrdiće da su posledice takve slobode bolje od njenih alternativa. Konsekvencijalističko stanovište pripisuje slobodi izražavanja čisto instrumentalnu vrednost u dostizanju datog cilja. Konsekvencijalističko opravdanje slobode izražavanje jeste da je neophodan preduslov funkcionalne demokratije. Građani moraju imati mogućnost da izraze, pročitaju, čuju, prihvate i odbiju različita shvatanja, što obuhvata i shvatanja koja smatraju neprihvatljivim.

FILOZOFIJA SLOBODE _________________________________________________________________________________

Država ne može delovati unapred

felj02_ocp_w380_h300Bez slobode izražavanja ne bismo imali učesničku demokratiju. Uvek bismo mogli imati pseudodemokratiju u kojoj građani imaju pravo glasa, ali ako ne mogu slobodno obrazovati svoje mišljenje ona neće biti istinski demokratska, jer će joj nedostajati sam proces koji predstavlja srž demokratije.

Nedostatak konsekvencijalističkih argumenata jeste to što odbrana pada ako se pokaže da će se ostvariti bolje posledice ukoliko se u pojedinim slučajevima ili na opštoj bazi sloboda izražavanja ukine.

Deontološki argumenti će tipično tvrditi da ljudi imaju pravo na slobodu izražavanja, i da imamo obavezu da to pravo poštujemo, bez obzira na posledice. Takvi argumenti se često zasnivaju na obziru prema autonomiji građana. Prava su teške, normativne veličine. Ona su, kao što je ranije rečeno, vrsta aduta, što znači da imaju veći značaj od eventualnih dobara koja bi se mogla dobaviti postupanjem u suprotnosti s njima. Nedostatak deontološkog argumenta jeste to što se čini kontraintuitivnim reći da posledice nisu važne, ma koliko bi nepovoljne mogle biti.

Srednja pozicija bi se mogla nazvati slabim konsekvencijalizmom, i ona se zalaže za to da pravima normalno treba dati apsolutnu važnost, ali priznaje da obzir prema posledicama može biti važniji u pojedinim slučajevima. Jedna od osnovnih ideja liberalne demokratije jeste da su svi građani ravnopravni, i da svi imaju pravo da izraze svoje viđenje društva, kakvo jeste i kakvo bi trebalo da bude, a to obuhvata i sve one koji nisu pristalice liberalne demokratije. Pri tom može biti situacija u kojima se od tog principa odstupa, na primer, ako izvesni iskaz predstavlja veliku i neposrednu opasnost po dalje postojanje liberalne demokratije. Slabi konsekvencijalista će se prema slobodi izražavanja mahom odnositi kao prema apsolutnoj veličini u političkom kontekstu, ali će istovremeno ostati otvoren za mogućnost da obziri prema posledicama mogu prevagnuti, ako se pojave naročito teški dokazi koji to podržavaju. Takav konsekvencijalizam neće jasno definisati koliko ozbiljne posledice moraju biti kako bi prevagnule. Po mom mišljenju se mora raditi o specifičnoj i neposrednoj opasnosti po bezbednost države ili pojedinca. Slična ideja bila je jasno formulisana na američkom vrhovnom sudu, u slučaju Brandenburg protiv Ohaja (1969), gde je utvrđeno da je sloboda izražavanja neporeciva, osim kada određeni iskaz ima za cilj „da neposredno ubrza ili izazove protivzakonit postupak u bliskoj budućnosti, a verovatno je da će uspeti da ga ubrza ili izazove.“ Iz takvog principa proizlazi da država ne može delovati unapred, i cenzurisati iskaze koji bi na duže staze potencijalno mogli biti štetni – mora biti verovatno da će iskaz direktno prouzrokovati „protivzakonit“ postupak, i da mora biti reči o neposrednoj pretnji. Možemo, međutim, zamisliti da će slabi konsekvencijalista smatrati da ni iskaze koji u perspektivi mogu predstavljati opasnost, ne treba zaštititi slobodom izražavanja.

Odbrana slobode izražavanja najčešće ne polazi isključivo ni od konsekvencijalističkog ni od deontološkog stanovišta, već se sastoji od mešavine obe vrste argumenata. Često se smatra da demokratija ne može postojati bez velike slobode izražavanja, i time se ta sloboda posmatra kao sredstvo u cilju demokratskog razvoja, a istovremeno se tvrdi da svi imaju pravo na slobodu izražavanja, iako bi se ona mogla upotrebiti za podrivanje demokratije.

Džon Stjuart Mil pruža jednu od najčuvenijih odbrana slobode izražavanja u knjizi O slobodi (1859). Milov liberalizam, što podrazumeva i njegovu odbranu slobode izražavanja, zvanično je konsekvencijalistički utemeljen, ali je adekvatnije posmatrati njegovu poziciju kao mešovitu teoriju s utilitarističkim i deontološkim elementima – a takođe i značajnim dodatkom etike vrlina. Pojam slobode je suštinski kamen temeljac Milove političke filozofije, a ne princip koristi. Mil smatra da mora postojati najveća moguća sloboda za izražavanje i raspravu o svakom stanovištu, koliko god bi se nemoralnim moglo učiniti. Moramo imati apsolutnu slobodu da se izrazimo o svakoj temi, bilo da je naučna, moralna ili teološka. I to nema nikakve veze s brojem pristalica nekog shvatanja: „Kada bi svi ljudi bili jednog mnjenja, a samo jedan čovek protiv javnog mnjenja, tada celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tom jednom čoveku zapuši usta, nego što bi taj isti čovek, samo kada bi mogao, imao pravo da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Debata i kritika ključ demokratije

felj03_ocp_w380_h300Jasno je da u mnogim slučajevima određeni iskaz može prouzrokovati štetu u vidu povrede prava, kao kada advokat ili lekar prekrše obavezu na poverljivost podataka.

Obzir prema zaštiti ličnih podataka u mnogim će slučajevima postaviti jasne granice slobodi izražavanja. Ima, međutim, i veliki broj složenijih slučajeva, jer eventualna povreda prava zavisi od konteksta u kojem se iskaz pojavljuje. To znači da iskaz koji nije problematičan u jednom kontekstu, može biti kažnjiv u drugom. Milov primer je da mora biti dozvoljeno napisati članak u novinama o trgovcima žitom koji dozvoljavaju da siromašni gladuju, ali da se s pravom može kazniti osoba koja to izgovara pred razjarenom ruljom koja stoji pred kućom jednog od tih trgovaca. U praksi će to uvek biti stvar procene, ali Mil eksplicitno tvrdi da svaki iskaz može izgubiti svoj „imunitet“, ako su okolnosti u kojima se iznosi takve da on predstavlja neposredan poziv na štetan postupak. Takođe je jasno da sloboda izražavanja kod Mila ne obuhvata iskaze koji podrazumevaju kažnjivu prevaru ili prinudu.

Milov princip štete nagoveštava da bi trebalo imati veoma široke okvire slobode izražavanja, i neko će to nazvati „fundamentalizmom slobode izražavanja“, jer joj se daje prednost nad mnogim drugim važnim vrednostima liberalne demokratije. Princip štete, međutim, počiva na uvidu da je sloboda, što podrazumeva i slobodu izražavanja, sama žila kucavica demokratije, i da se stoga ne može potisnuti iz obzira prema drugim dobrim ciljevima.

Razvoj demokratije odvija se preko debate i kritike. Kritika može biti veoma neprijatna. Može se doživeti kao uvreda, ili povreda, čak i kada čovek sam uviđa da je ispravna – ili možda naročito tada. Pojam „kritika“ ima etimološko poreklo u grčkom krinein, što znači razdvojiti, urediti, razlikovati, odlučiti, presuditi, pregledati itd. Kritika ne predstavlja samo dokaz izvesnih tvrdnji, već je i praksa koja ima za cilj razlikovanje odbranjivog od neodbranjivog. Najčešće se pojavljuje u obliku negativne kritike, koja se isključivo usredsređuje na ono što je neodbranjivo, i pokušava da utvrdi greške i nedostatke osoba, grupa, institucija, shvatanja, iskaza i praksi.

Oštra kritika se ne kosi s idejom jednakosti među ljudima, već je, naprotiv, neraskidivo povezana s njom. Ako odlučim da ne kritikujem neku osobu ili grupu zbog stanovišta koje smatram pogrešnim samo zato što verujem da su suviše osetljivi da kritiku prime, upravo se prema njima ne ophodim kao prema jednakima. Nema sasvim objektivnog kriterijuma koji određuje kada kritički iskaz predstavlja uvredu. Stoga se može učiniti da je bolje prikloniti se čisto subjektivnom kriterijumu koji podrazumeva da neko zaista jeste povređen samo na osnovu toga što se oseća povređenim. To je očigledno neodrživ kriterijum, jer je teško da ima ijednog kritičkog iskaza koji niko u bilo kom smislu ne bi mogao doživeti kao uvredu. Ako, na primer, kažem „Marksova teorija o kapitalu je neodrživa“, neko ko se snažno identifikuje s Marksovim teorijama sigurno bi se mogao osetiti uvređenim, ali svakako da ja zbog toga nisam prekoračio nikakvu granicu. Navedimo nekoliko primera s nešto grubljim jezikom: „Volerenga je jadan klub“, „sving muzika je sranje“, ili „ekstremni desničari su retardirani“. Ovi iskazi će nesumnjivo biti uvredljivi navijačima Volerenge, ljubiteljima svinga i ekstremnim desničarima. Pitanje je da li oni s pravom mogu tvrditi da je došlo do povrede, i da li činjenica da se za neki iskaz posle procene može reći da predstavlja uvredu ima posledice po njegov status u svetlu slobode izražavanja.

Pitanje da li je iskaz X uvredljiv svakako je povezano s emotivnom reakcijom primaoca. Ona se, međutim, kao i sve druge emotivne reakcije, može smatrati razumnom ili nerazumnom u odnosu na svoj objekt, jer ćemo jednu reakciju smatrati adekvatnom, a drugu neadekvatnom. Osećaj uvređenosti osim toga obično prati mišljenje da čovek ima razloga da se oseti uvređenim. Taj razlog unosi element racionalnosti koji prevazilazi čistu subjektivnost, i koji se može sagledati iz nešto nepristrasnijeg ugla. Razlog ukazuje na odliku samog iskaza koji treba da potvrdi da je osećaj uvređenosti razumna reakcija. Tada se pomeramo iz sfere čiste subjektivnosti i zalazimo u objektivni, ili makar intersubjektivni prostor. Polazeći od ovoga možemo reći da iskaz X treba smatrati istinski uvredljivim ako se društvo složi s mišljenjem „povređenog“ da je X zaista uvredljiv. Problem je u tome što različite zajednice unutar jednog društva mogu imati različita mišljenja o uvredljivosti iskaza X. Možda će ga religijska zajednica, na primer, smatrati uvredljivim, dok sekularni deo društva neće, ali se tim problemom ovde nećemo detaljnije baviti. U svakom slučaju je jasno da je potrebno nešto više od pukog osećaja uvređenosti. Mora se navesti i razlog zbog kojeg je X uvredljiv, i taj razlog moraju prihvatiti i drugi.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Tolerancija kao osuda

felj04_ocp_w360_h500Sloboda izražavanja može biti u sukobu s drugim pravima, od autorskog prava do zaštite ličnih podataka, i u tim slučajevima će morati da se povuče.

Princip štete, međutim, obuhvataće uvredu samo ako imamo pravo da ne budemo uvređeni. Ako takvo pravo nemamo, a lično smatram da ga nemamo, onda nema ni sukoba prava. Iskazi sami po sebi ne predstavljaju vrstu povrede koju zakoni moraju sprečiti. Svet bi po svemu sudeći bio bolje mesto kada bi se čulo manje iskaza punih mržnje, ali bi svet u kojem su takvi iskazi zabranjeni ipak bio gori od sveta koji ih dozvoljava.

Najvažniji aspekt međuljudske komunikacije nije obzir prema tuđim osećanjima. Uvreda, ili nešto što se doživljava bolnim, nije nužno nešto što treba izbegavati. Sloboda izražavanja je često bolna, ali neretko povređuje upravo one stavove koji to zaslužuju, jer su neodbranjivi. Obzir prema tuđim osećanjima može biti relevantan, i svakako je nemoralno uvrediti nekoga samo uvrede radi, ali takav nemoral ne treba da bude predmet zakonodavstva.

Čini se da je kultura izražavanja, koja je toliko usredsređena na kritiku, veoma netolerantna, a tolerancija je nesumnjivo jedna od najvažnijih vrlina liberalne demokratije. Reč „tolerancija“ potiče od latinskog tolerantia, što znači istrpeti ili izdržati nešto. Tolerancija ima karakter osude (implicitno ili eksplicitno). Čovek može biti tolerantan samo prema nečemu što na neki način smatra pogrešnim, ili u najmanju ruku manje vrednim. Tolerantan je samo ako je kritički procenio da je nešto neodrživo. Ne može biti tolerantan prema sopstvenim shvatanjima, a stoga ni prema tuđim shvatanjima koja su saglasna s njegovim. Svet u kojem se svi slažu u svemu bio bi svet bez tolerancije, jer bi ona bila sasvim nepotrebna. Čovek ne može biti tolerantan ni prema stavovima koje nije kritički razmotrio, nego je prema njima ravnodušan. Da bi nešto „tolerisao“, dakle, čovek prvo mora imati negativan stav prema tome, zatim mora imati moć da to otkloni ili se bori protiv toga i, najzad, mora odlučiti da to ipak ne učini.

Tolerancija zahteva prihvatanje prava drugih da žive drugačije, misle drugačije, i izražavaju drugačije stavove. Ne zahteva da se slažemo sa svima, već samo da ne prisiljavamo druge da žive, misle i izražavaju se kao mi. Naprotiv, tolerancija se uopšte ne kosi sa oštrom kritikom onoga što tolerišemo. To je srž čuvene Volterove formulacije: „Ja se ne slažem niti s jednom rečju koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.“ Volter time hoće da kaže da čovek mora poštovati tuđe pravo da iznese izvesnu tvrdnju, ali da to nije isto što i poštovanje same tvrdnje. Takvo poimanje tolerancije je, međutim, izbledelo u novijem dobu, i sada se smatra da je neophodan pristanak ili „priznanje“ onoga što se toleriše. To je pogrešno razumevanje logike tolerancije, jer je ona moguća samo pod pretpostavkom da se čovek ne slaže s onim što toleriše, i zapravo je izuzetno netolerantno tražiti slaganje sa svim ostalim načinima življenja i mišljenja. Iako istinska tolerancija uvek sadrži element osude, ona počiva na dubljem uvidu u važnost pluraliteta shvatanja i življenja za postojanje individualne slobode i liberalnog društva.

Tolerancija ni u jednom društvu nikada nije bila potpuna, i uvek je bilo izvesnih shvatanja ili iskaza koji se nisu tolerisali. Džon Lok, koji je svojim delom Pismo o toleranciji (1689) bio važan rani zastupnik verske tolerancije, upečatljiv je primer. On ističe da zadatak zakonodavstva nije da utvrdi šta je tačno, a šta netačno, već da samo stvori bezbednost za građane. U skladu s tim Lok tvrdi da verska ubeđenja ne treba da budu predmet političkih regulativa. Navodi, ipak, dva velika izuzetka od tog pravila, i tvrdi da ne treba tolerisati katolike i ateiste, jer su katolici odani stranoj moći, a ateisti ne prihvataju božansku volju koja je izvor prava i morala. U današnjoj Norveškoj ne možemo tvrditi da su katolici i ateisti predmet tolerancije, jer nikome ne pada na pamet da ih prisili da odustanu od svoje vere odnosno nedostatka vere. Tolerancija je u tom slučaju nepotrebna. S druge strane se može reći da se bogohulni iskazi u izvesnom smislu ne tolerišu, jer još imamo paragraf o blasfemiji, pa u tom smislu možemo nametnuti pravne sankcije izjavama tog tipa. Paragraf je „uspavan“, ali je u principu i dalje moguće iskoristiti pravnu zabranu blasfemičnih iskaza

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Razlikovanje između prava i morala

felj05_ocp_w360_h500Liberalno društvo ne sme određivati koja se verska ubeđenja i kritike tih ubeđenja smeju iskazati.

 To znači da čovek ima pravo da ih izražava kako god hoće. Moguće je, na primer, s pravom zabraniti nekoj verskoj zajednici da emituje svoju poruku preko ogromnih zvučnika na određenom mestu okupljanja, ne zato što nam se poruka ne dopada, već jednostavno zato što je zvuk toliko glasan da ometa druge. Pravo slobodnog izražavanja nije pravo na izražavanje u bilo kom kontekstu i bilo kakvim sredstvima.

Poslednjih godina imali smo niz slučajeva u kojima su različite verske zajednice tvrdile da su pojedini iskazi povredili njihovo versko osećanje, bilo da se radilo o romanima, predstavama, filmu ili karikaturi. Iz perspektive principa štete, ovde je ključno proceniti da li postoji pravo koje štiti verska osećanja i uverenja od uvrede. Te grupe tvrde da je sloboda izražavanja legitimna, dokle god pojedini iskaz ne vređa ničija verska ubeđenja. Jasno je kakav će biti odgovor na to pitanje, polazeći od Milovog principa štete. Možda se može reći da povreda verskih osećanja spada pod „štetu“ u širem smislu. Ali kao što smo rekli, princip štete zahteva da se povreda odnosi na nečija prava, a povreda osećanja nije povreda prava. Stoga ne bi trebalo zabranjivati iskaze s takvim učinkom.

Da li su rasistički iskazi dopustivi? Rasizam je kao fenomen u fundamentalnoj suprotnosti s osnovnom liberalnom idejom jednake vrednosti svih ljudi. Stoga bi neko mogao pomisliti da će se liberalizam pozitivno postaviti prema zabrani rasističkih iskaza, i smatrati da ih treba kažnjavati. U liberalnoj demokratiji imamo obavezu da ističemo ideju o jednakoj vrednosti svih ljudi, i da se stoga borimo protiv rasizma, ali zabrana rasističkih iskaza nije rešenje. Protiv njih se pre treba boriti dokazivanjem njihove neosnovanosti. Može biti situacija u kojima rasistički iskazi predstavljaju relativno jasnu opasnost po jednu ili više etničkih manjina, ali će tada izgubiti svoj imunitet sa stanovišta principa štete.

Važno je napraviti razliku između moralne i pravne tolerancije, između onoga s čime se ne slažemo, ali što nećemo napasti moralnom kritikom odnosno pravnim sankcijama. Povredu prava ne treba tolerisati ni moralno ni pravno. Druge vrste povreda, nečijih verskih ubeđenja, na primer, apsolutno treba tolerisati pravno, ali ne nužno i moralno, u zavisnosti od cilja i posledica datog iskaza. Neke druge povrede bi trebalo tolerisati i pravno i moralno. Politički relevantno pitanje jesu granice pravne tolerancije, dok se granice moralne tolerancije moraju prepustiti pojedincu i civilnoj sferi.

Toliko širok princip slobode izražavanja koji nalazimo kod Mila , ima svoju cenu, jer će se ljudi osećati oštećenima i uvređenima, i s vremena na vreme mogu nastajati ozbiljni konflikti. Pojedinci će tvrditi da je ta cena previsoka, da moramo biti pragmatični i „izvagati“ različite obzire. Onda se postavlja pitanje kako je moguće „izvagati“ vrednost slobode izražavanja i vrednost verskih osećanja, na primer. Koje bi merilo trebalo upotrebiti? Za verskog fundamentalistu odgovor je jednostavan, jer će religija uvek biti prva, ali onda se udaljavamo od liberalne demokratije. U istinski liberalnom društvu izvesne slobode imaju status apsolutnih prava koja ne mogu biti predmet „vaganja“ različitih obzira i interesa u drugim pitanjima. Prava se ne uspostavljaju samo zato što je to „korisno“. U okvirima liberalne demokratije potrebni su nam principi koji regulišu sukobe vrednosti. Liberalna demokratija ne može opstati bez određenih osnovnih principa koji se ne mogu potisnuti – ili „vagati“ – te smatrati nevažnim kada nastanu neprijatni sukobi.

Iako sam pristalica pravne tolerancije govora mržnje, nisam nužno pristalica i moralne tolerancije u tom pogledu. Odbrana slobode izražavanja u potpunosti se može pomiriti s oštrom kritikom određenih iskaza i date kulture izražavanja. Liberalna prava građanima omogućavaju prostor za samostalno odlučivanje, što s izvesnim ograničenjima podrazumeva i nemoralne izbore. Sloboda izražavanja ljudima pruža mogućnost da se izraze na način koji može biti bolan ili uvredljiv, iako se time ne postiže ništa dobro. To što je određeni iskaz po svemu sudeći netačan ili nemoralan, nije važno u proceni da li ga treba zaštititi pravom slobodnog izražavanja. Jedan od stubova liberalnog društva je razlikovanje između prava i morala. Dozvoljeno je biti nemoralan, ali je nemoral svakako opet nemoral. Možemo uputiti najsnažniju moralnu kritiku govoru mržnje, ali ga ne smemo napadati zakonima.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Tradicija ograničava izbor

felj06_ocp_w360_h500Ljudi moraju imati pravo da iznose pogrešne ili odvratne stavove, ali čovek takođe mora imati puno pravo da istakne da je to što govore pogrešno ili odvratno.

Takva kritika se u potpunosti može pomiriti s principom da je sloboda izražavanja nepovrediva. Ukratko, neophodno je istovremeno biti svestan dve stvari: da čovek može braniti nečiju slobodu izražavanja, i kritikovati to što govori.

Pojam slobode o kome govorim, naročito se ne obazire na moral. Ne navodi recepte za dobar život, već pokušava da skicira okvire koji su neophodni za mogućnost ostvarenja dobrog života u slobodi. Mnoge vrste dobrog života moguće su unutar tih okvira, ali i mnoge vrste lošeg. Vrednost političke slobode na kraju krajeva sastoji se od doprinosa ličnoj, individualnoj slobodi. Ne možemo staviti znak jednakosti između političke i lične slobode, jer je politička sloboda samo deo, i jedan od mnogih preduslova lične slobode. Ovaj deo knjige naslovljen je „Etika slobode“ zbog toga što ćemo razmotriti kako bi trebalo živeti, i bliže pogledati kako je sloboda povezana s moralom i životnim smislom. Ukratko, razmotrićemo kako slobodi možemo dati realnu supstancu u životu.

Uslovi lične slobode strahovito su se menjali. Tek u novijem dobu životni standard i višak vremena i materijalnih resursa više nije rezervisan samo za nekolicinu, a to slobodu izbora čini najvažnijim aspektom postojanja. U ranijim društvima je životom većine dominirala sasvim drugačija nužnost i borba za opstanak. U poznom modernom društvu, u kojem većina može zadovoljiti osnovne materijalne potrebe, potraga za identitetom postaje glavno zanimanje. Šta ćete postati zahvaljujući svojoj slobodi? Čarls Tejlor piše:

Pitanje kako bi trebalo da živim svoj život dotiče se pitanja kakav život ima vrednost, ili kakav život može ispuniti obećanje sadržano u mojim talentima, ili zahteve koji se postavljaju nekome s mojom darovitošću, ili šta sačinjava kvalitetan, smislen život – nasuprot životu usmerenom ka sekundarnim ciljevima ili trivijalnostima. To je stvar jake procene, jer ljudi koji postavljaju ova pitanja uopšte ne sumnjaju da čovek, sledeći svoje želje i sklonosti, može skrenuti na pogrešan put i ne uspeti da ostvari dostojan život.

Jaka procena je razmišljanje o onome što čovek želi da postane. Jedna od glavnih Tejlorovih tvrdnji jeste da se desila ključna promena u osnovi jakih procena modernog doba. Može se reći da su jake procene u predmodernom ili tradicionalnom društvu posedovale izvesnu prirodnost time što su uglavnom bile određene društvenim kontekstom u kojem čovek odrasta. Tradicionalna društva ljudima pružaju nedvosmislenu definiciju onoga čime bi trebalo da se bave. Tradicija ograničava izbor, i ljudi najčešće imaju malo znanja o drugačijoj vrsti života. U takvim društvima ima manje autonomije, ali je jednostavnije pronaći smisao života jer čovek ne mora da ga traži. U modernom društvu, međutim, društveni kontekst je znatno više pluralistički – ili fragmentarniji – i stoga jake procene gube svoju prirodnost, i sve su više predmet eksplicitnih izbora pojedinca. Pripadnost određenoj grupi i dalje je važna za identitet, ali moderni čovek pripada znatno većem broju grupa od predmodernog. Danas možete biti građanin Norveške, dete vijetnamskih imigranata koje stanuje u Belgiji, fizičar, kreacionista, demokrata, ljubitelj blek metal muzike, homoseksualac i filatelista. Sve će to doprinositi vašem identitetu i povezivati vas s raznim grupama. Okviri jakih procena su znatno labaviji i neodređeniji, i manje je očigledno kakva osoba čovek treba da bude. To ne znači da je svaki izbor jednako dobar. Ima boljih i gorih procena u uspostavljanju identiteta i smislenog života. Ali nije tako jednostavno odlučiti kakvim životom treba živeti. Kako je to Viktor Frankl formulisao: „Za razliku od životinja, čoveku instinkt ne govori šta mora da radi. I za razliku od ljudi prošlih vremena, tradicija mu ne govori šta bi trebalo da radi. On najčešće čak i ne zna šta duboko u sebi želi da radi.“ Upravo zbog toga što je nejasno šta bi trebalo da postane, pozni moderni čovek je obuzet – možemo reći i opsednut – samoostvarivanjem. Sve veća eksplicitna težnja ka samoostvarenju takođe svedoči o individui koja najčešće ne uspeva u potrazi za sobom. Kako je to opet Frankl izvrsno primetio: „Bumerang se vraća samo ako lovac koji ga je bacio nije pogodio cilj, a isto se tako čovek vraća samome sebi i cilja na samoostvarenje samo ako nije uspeo u svom poduhvatu.“

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Kontrola sopstvenog identiteta

frlj07_ocp_w360_h500Moderna individua je oslobođena stega tradicije, ali je stekla novu odgovornost prema svojoj ličnosti, pre svega odgovornost da bude ta ličnost.

Kako je to Niče formulisao: „Moraš biti ono što jesi.“ Takva individua odnosi se refleksivno prema samoj sebi. Izvesna mera refleksije odlikovala je ljude u svim društvima, ali se ona radikalizuje u društvima čiji su članovi manje vezani tradicijom koja im objašnjava ko su. To znači da pojedinci u sve većoj meri moraju konstruisati sopstveni identitet polazeći od sredstava koja im stoje na raspolaganju, jer jastvo više nije dato. Jastvo postaje nešto što se mora stvarati, nadgledati, održavati, menjati itd.

Ta misao je centralna u poznijoj filozofiji Mišela Fukoa. On odbacuje ideju o postojanju datog jastva koje može funkcionisati kao norma. Nema „esencije“ u koju se možemo uzdati, i stoga je naš zadatak da stvorimo same sebe kao „umetničko delo“. Ne treba pronaći sebe, već izumeti sebe. Takva konstrukcija jastva odigrava se, osim ostalog, i putem onoga što Fuko naziva „askezom“, što znači da subjekt neprekidno radi na samom sebi kako bi zagospodario sobom. Subjekt time radi na sebi dok je okružen nebrojenim strukturama moći koje postavljaju granice tom oblikovanju. Ali te okvire subjekt može prevazići. Fuko posmatra pojedinca kao društvenu konstrukciju, ali konstrukciju sa sposobnošću da stvara samu sebe. Nedostatak Fukoove definicije jeste to što ne navodi principe ili norme obrazovanja jastva. Naprotiv, on odbacuje predstavu o opštem moralu, o praktičnim, opštevažećim principima ili nečemu sličnom. Sasvim je otvoreno šta će jastvo postati. Pitanje je da li je previše otvoreno. Najbliža definicija norme koju nalazimo kod Fukoa jeste životni stil kao privlačna koncepcija pri stvaranju jastva. On sumnja da ćemo ikada uspeti da „sazrimo“. S obzirom na to da nema normi za stvaranje jastva, ono u suštini nikada ne može znati šta je i kuda ide, uvek se udaljava od samog sebe, i shvata oslobođenje kao neprekidan rad na sprečavanju da ostane isto. To je jastvo koje nikada neće uspeti da postane ono što jeste, upravo zato što ne zna – niti ima najblažu slutnju – šta bi trebalo da bude. To je jastvo koje ne uspeva da ispriča koherentnu priču o sebi, jer mu je budućnost sasvim neodređena.

Kao što je Pol Riker istakao, razumevanje jastva zahteva da čovek može ispričati donekle koherentnu priču o tome šta je bio i šta će postati. Posedovanje jastva znači da čovek može objasniti sebe, reći šta je bio, šta će postati, i šta je sada, između prošlosti i budućnosti. A najvažniji aspekt te priče je pitanje: Šta te interesuje?

Smisao i identitet može se uspostaviti samo ukoliko se čovek interesuje za nešto. Nije sasvim jednostavno utvrditi šta to znači. U tom pitanju se slažem s mišljenjem Harija Frankfurta. Interesovati se za nešto znači ceniti to, u širem smislu je to predmet nečije želje, ali želje koju čovek želi da ima. To nije nešto prolazno, već se čovek poistovećuje s time, i smatra to izrazom onoga što jeste. Brigom o nečemu svet postaje smislen i život dobija smer. Kada čovek odluči da je određena želja izraz onoga što jeste, on istovremeno izgrađuje sebe kao osobu. Ono za šta se najviše interesujemo jeste ono što volimo. Frankfurt stoga piše da je ljubav osnov praktičnog razuma i krajnji izvor naših vrednosti. Zahvaljujući tome možemo pripisati vrednost nečemu drugom. Frankfurt preuzima aristotelovsko stanovište da će samo ako izvesne stvari tražimo radi njih samih, i sve ostalo imati nekakav smisao. Čisto instrumentalne aktivnosti dobijaju smisao kada se podrede aktivnostima koje su vredne same po sebi.

Takođe je važno da nisam i suviše svestan sebe kada se interesujem za nešto. Ako me X zanima samo da bih mogao reći samom sebi da sam osoba koju zanima X, činim to iz pogrešnih razloga. Ako, na primer, dobrovoljno pomažem životinjama kojima je potrebno udomljavanje, to je samo po sebi pohvalno. Ali time se mogu baviti iz više razloga: zato što vidim da je životinjama potrebna pomoć, ili zato što samog sebe želim da smatram osobom koja pomaže životinjama. S obzirom na našu ogromnu sklonost ka samoobmani, lako možemo skliznuti s jednog u drugo, ali je velika razlika između postupka izvedenog iz jednog i iz drugog razloga. U prvom slučaju je objekt mog interesovanja u centru moje pažnje, dok sam u drugom ja najvažniji.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Preduslovi smislenog života

felj08_ocp_w360_h500Čovek koji se interesuje za nešto poistovećuje se s time. Filozof Hari Frankfurt smatra da je interesovanje naša vodilja i u pojedinom i u opštem, definišući time ono što jesmo.

Slično kao i Hajdegerova „briga“ (Sorge), interesovanje okuplja sve naše učešće u svetu i u izgradnji sebe. Interesovanje obrazuje jastvo i sve njegove projekte. Ako me nešto istinski zanima, to postavlja granice mom delatnom životu, jer izvesne postupke ni pod kojim uslovima ne bih izvršio. Ta ograničenja onoga što mi je uopšte zamislivo, definišu i granice mog jastva, mog identiteta. I obrnuto, osoba bez tih ograničenja neće imati identitet, jer će ono što u bilo kom trenutku čini biti određeno okruženjem. Kako je to Frankfurt formulisao:

Svaka stabilna odlika volje koju bi mogao imati, proizvod je neličnih, kauzalnih uticaja. Ona ne slede iz toga što želi da bude osoba određenog tipa, ili da se posveti određenoj vrsti života. Ne uspostavlja je njegova volja, već slučajnosti izvan volje. Drugim rečima, njegovu volju u potpunosti određuju okolnosti, a ne njegova suštinska priroda. Nijedna odlika njegove volje nije nužna, pošto nijedna ne potiče iz njegove prirode. To znači da mu nedostaje lična esencija koja bi obuhvatala neophodne uslove za njegov integritet. Uprkos svemu, on nema ličnih granica čiju bi nepovredivost mogao braniti. On u suštini nije ništa. Ono što u svakom trenutku jeste, nije ništa drugo do ono što mora biti, nešto proizvoljno.

Frankfurt tvrdi da su ljudi jedina bića koja su u stanju da sebe shvate ozbiljno, a pod time podrazumeva da je za nas najvažnije da „sve uradimo kako treba“, da otkrijemo šta bi trebalo da budemo i živimo u skladu s tim uvidom. Kao što smo već istakli, identitet i interesovanje neraskidivo su povezani. Da bismo „sve uradili kako treba“ osim ostalog moramo i otkriti svoja interesovanja. Frankfurtovo mišljenje je da bi trebalo da se interesujemo za ono što nas zaista interesuje. On tvrdi da naša interesovanja na kraju krajeva ne zavise od nas, jer ih određuje „nužnost volje“.

Nužnosti volje jesu ono za šta čovek ne može da se ne interesuje. Budući da je podvrgnut nužnostima volje, ima stvari koje čovek ne može da ne uradi ili odbije da uradi. Naša interesovanja u krajnjoj liniji određuju biologija i druge prirodne okolnosti, tako da mi na to ne možemo uticati, tvrdi Frankfurt. Neke nužnosti volje su opšteljudske, dok druge zavise od pojedinca, ali Frankfurt generalno smatra da se ljudi mahom interesuju za iste stvari, jer ima relativno malo varijacija u biološkim, psihološkim i spoljnim uzrocima koji formiraju našu volju. Ako se moramo interesovati za ono što nas interesuje, ako biologija i okruženje skoro u potpunosti određuju naša interesovanja, čini se da nema normativnog prostora na osnovu kojeg se bilo ko od nas može smatrati odgovornim za ono što ga interesuje. Gubimo logički prostor za racionalnu procenu smisla i morala.

Ovo je takođe problematično zbog toga što Frankfurt moral posmatra kao nešto izvedeno, zasnovano na interesovanjima. Ali ima tako mnogo interesovanja. Frankfurt želi da izbegne aspekt morala, jer želi da predstavi moguće preduslove smislenog života, ali smisleni život nipošto ne mora biti moralan život. Kapo u koncentracionom logoru koji vodi najnemoralniji mogući život, može biti predan svom poslu i živeti sasvim smisleno. Ali i biti moralan je oblik smislenog života, a čak i ako takav život nije nužno smisleniji od nemoralnog, ipak je u moralnom smislu bolji.

Trebalo bi da je nekontroverzna tvrdnja da su izvesni načini života bolji od drugih, da je Raul Valenberg, na primer, živeo moralnije od Adolfa Ajhmana. To ne znači da je Valenbergov život bio smisleniji, ili da je on bio požrtvovaniji od Ajhmana. Ajhman se u izuzetnoj meri brinuo o svojim poslovima u organizaciji deportacije Jevreja u koncentracione logore. Kako sam Frankfurt ističe: „U posvećenosti svojim idealima nacista može steći sposobnost prevazilaženja samog sebe, mogućnost samopožrtvovanja, stapanja s velikom zajednicom istomišljenika, ljudi koji se nesebično i hrabro posvećuju onome što smatraju važnim.“ On takođe tvrdi da će uvek postojati određeni broj uzroka onome što jeste i što činite, što znači da niste mogli biti drugačiji ili postupiti drugačije, dokle god je niz uzroka takav kakav je. Za Frankfurta se sloboda stoga sastoji iz svesrdnosti, iz izvršavanja postupaka zato što čovek želi da ih izvršava, i ako pri tom želi tu želju. Kada ste svesrdni, kada vaša volja nije podeljena, kada se u potpunosti interesujete za nešto, uživate sasvim poseban oblik slobode. Veću slobodu od te čovek ne može dostići, tvrdi Frankfurt.

FILOZOFIJA SLOBODE_________________________________________________________________________________

Prihvatljivi i neprihvatljivi postupci

felj09_ocp_w380_h300Polazeći od stanovišta filozofa Harija Frankfurta, čini se da moramo reći da i Valenbergovu želju da spasi što je moguće više Jevreja, i Ajhmanovu želju da što već broj njih sprovede u koncentracione logore treba smatrati nužnostima volje.

Onda logički moramo zaključiti da je Valenberg „sve uradio kako treba“ time što je svesrdno prigrlio svoje želje, i da je Ajhman učinio to isto. Onaj ko poznaje Valenbergovu i Ajhmanovu biografiju neće posumnjati da su se obojica iskreno interesovala za ono što su činili, da su bili svesrdni, i da je to njihovom životu donosilo smisao i identitet. Ali bi takođe trebalo da je izvesno da je Valenbergovo „sve kako treba“ bilo znatno ispravnije od Ajhmanovog, a teoriju koja briše tu razliku teško je ozbiljno shvatiti. Da li je moguća normativna procena Valenbergovog života kao boljeg od Ajhmanovog u okvirima Frankfurtove teorije? Frankfurt priznaje da postoje postupci koji su neprihvatljivi iz moralnih ili drugih razloga, ali je istovremeno teško videti kako se ta razlika između prihvatljivih i neprihvatljivih postupaka može povući u okvirima njegove teorije o slobodi.

Frankfurt je krajnje skeptičan prema mogućnosti da čovek igra aktivnu ulogu u određenju sopstvenih interesovanja. Stoga je jednako skeptičan prema normativnom pitanju za šta bi trebalo da se interesujemo, delom zbog toga što nije na nama da to odlučimo, a delom zbog toga što se na to po njegovom mišljenju ne može odgovoriti ne-cirkularno. Zaključuje da „osnovno i suštinsko pitanje koje čovek postavlja o svom životu ne može biti normativno pitanje kako bi trebalo da živi“, zato što je takvo pitanje smisleno postaviti samo na osnovu odgovora na prethodno pitanje za šta se čovek zapravo interesuje. Procena onoga što nam je važno, za šta se interesujemo i za šta bi trebalo da se interesujemo, nikada ne može poći ni od čega. I razumno je tvrditi da procena onoga za šta bi trebalo da se interesujemo mora doći posle razjašnjenja onoga za šta se zapravo interesujemo. Frankfurt takođe pravi razliku između onoga za šta je „vredno“ interesovati se i onoga za šta nije, ali nije izvesno kako on može povući tu granicu.

Frankfurt je u pravu kada tvrdi da to normativno pitanje ne može poći ni od čega, da se svako razmatranje o tome kako bi trebalo živeti može odigrati samo na osnovu zaliha shvatanja i želja koje su već tu. Kada bismo pošli ni od čega, izbor bi bio sasvim proizvoljan, jer bismo odlučivali bez ikakvog razloga da izaberemo jednu opciju namesto druge. Izbor mora praviti razliku, a ako to treba da bude smislen izbor, mora praviti smislenu razliku. To, međutim, podrazumeva da već imamo predstavu o tome šta je smisleno, što pak podrazumeva da se interesujemo za nešto. Ali to ne znači da se normativno pitanje ne može legitimno postaviti i da se ne može doći do odgovora – a zatim korigovati čovekova interesovanja i život kojim već živi. Frankfurt ipak tvrdi da s obzirom na to da pitanje za šta bi trebalo da se interesujemo zavisi od pitanja za šta se zapravo interesujemo, „svaki odgovor na to pitanje mora poći od očigledno subjektivnih razmatranja“. Ako je to sve što se može reći, onda smo porekli svaku racionalnu osnovu za moralnu pohvalu ili osudu.

Kao što smo videli, Frankfurt definiše slobodu kao saglasje između sklonosti prvog i drugog reda. Takvo saglasje može se uspostaviti time što će se sklonosti prvog reda uskladiti sa sklonostima drugog, ili tako što će se sklonosti drugog reda uskladiti sa sklonostima prvog. Frankfurt se prvenstveno priklanja drugoj alternativi, jer smatra da od nas ne zavisi za šta ćemo se interesovati.

Da li je to ispravno? Iako akter ima pozitivnu identifikaciju drugog reda sa svojim sklonostima prvog reda i postupa u skladu s time, nije očigledno da je zbog toga nužno slobodan. Tvrdim da pored toga moramo imati u vidu i sledeće: da bi bio slobodan, čovek takođe mora biti u stanju da utvrdi da se ne može identifikovati s nekom sklonošću, da može postupiti suprotno njoj, jer ima dovoljno dobrih razloga za to, i da može modifikovati svoju sklonost. I sam Frankfurt priznaje izvesnu mogućnost da čovek svesno može promeniti svoja interesovanja, ali ne objašnjava kako je to moguće, što je utoliko problematičnije ako takva promene ne može biti predmet voljne kontrole.

FILOZOFIJA SLOBODE________________________________________________________________________________

Odgovornost nije stvar karaktera

felj10_ocp_w360_h500Interesovanja se menjaju. Ono za šta se čovek trenutno interesuje ne mora biti podudarno s nekim prošlim ili budućim interesovanjem.

Istovremeno je za Frankfurta ključno da čovekova interesovanja nisu neposredno podvrgnuta njegovoj volji, niti da se mogu menjati. Čovekovo najosnovnije interesovanje mora biti nešto neizbežno. Samo ako poseduje takav oblik nužnosti, interesovanje može poslužiti kao osnova konkretnog smisla u životu, tvrdi on.

Aristotel tvrdi da niko ne može izbeći da se ponaša u skladu sa svojim karakterom, ali i to je ipak u izvesnom smislu svojevoljno, jer smo mi sami delimično prouzrokovali sopstveni karakter Hari Frankfurt eksplicitno odbija aristotelovsku teoriju, i tvrdi da odgovornost za sopstveni karakter – i postupke koje izaziva – nije pitanje stvaranja ili uzrokovanja tog karaktera, već o „preuzimanju odgovornosti za njega“.

Frankfurtove nužnosti volje vezuju čoveka time što on ne može želeti ništa što već ne želi. To se ipak ne doživljava kao nešto nametnuto, jer čovek i ne želi ništa drugo. Sartrovski rečeno, u Frankfurtovoj teoriji ima previše činjenica a premalo trenscendencije. Više egzistencijalističko ili libertarijansko stanovište priznalo bi da je jastvo u velikoj meri nešto dato, i da ga pojedinac u izvesnom smislu mora prisvojiti, priznajući da je autonomno, ali će libertarijanac ipak tvrditi da akter mora imati sposobnost da prevaziđe to što je dato, da preoblikuje i redefiniše samog sebe, polazeći od radikalnog izbora. Po Frankfurtovom viđenju, mogućnost takvog radikalnog izbora uopšte nije preduslov autonomije, već naprotiv, nešto što podriva mogućnost autonomije. U situaciji u kojoj jastvo ne bi već bilo dato, u kojoj ne bi bilo granica ljudske volje, čovek ne bi mogao da se orijentiše i ne bi imao kriterijume za izbor jastva. Problem je u tome što Frankfurt postavlja oštru dihotomiju u kojoj je jastvo ili u potpunosti dato, ili sasvim nezavisno od svake datosti.

Niko sebe ne može stvoriti ni iz čega. Mi imamo mnoštvo shvatanja o svetu i samima sebi, i niz vrednosti i sklonosti. Tek se za šačicu tih shvatanja, vrednosti i sklonosti iole razumno može reći da je izabrano. Svakako da imamo sposobnost da mnogo šta od toga razmotrimo i promenimo – kao kada se lišimo neke predrasude, ili naučimo da volimo neko jelo – ali je to opet nešto što možemo učiniti samo polazeći od drugih sklonosti, vrednosti i shvatanja koja u suštini nismo birali. Stvaranje sebe ex nihilo jednostavno nije moguće, i ako zahtevamo da jastvo u potpunosti mora biti stvar izbora kako bi čovek bio slobodan, zahtevamo nešto što se nikada ne može ostvariti. Svako stvaranje i modifikacija jastva mora se odigrati na osnovu nečeg već datog. Ne možemo modifikovati samo sklonosti prvog reda, već i drugog, polazeći od sklonosti trećeg reda. Ali će se i te sklonosti trećeg reda zasnivati na nekoj datosti, i nikada nećemo biti u stanju da donesemo bezuslovan izbor koji se ne gradi na već postojećim shvatanjima i sklonostima.

Onaj ko bi želeo da ni iz čega stvori samog sebe biće isti kao i Čovek iz podzemlja Dostojevskog, koji smatra da je sloboda moguća samo pod pretpostavkom potpune nezavisnosti od svake zamislive vlasti ili sile. Postupak je za njega slobodan samo ako se ne može objasniti nikakvim spoljnim uticajem. Pošto svoj razum i osećanja doživljava kao posledice takvog uticaja, istinski slobodni postupci ne smeju zavisiti od njih. Iz toga sledi da istinski slobodni postupci ne smeju polaziti od akterovih želja, sklonosti i vrednosti. Ali to je daleko od našeg shvatanja slobodnog aktera koji izvršava slobodne postupke. Da bih bio slobodan akter, moji postupci moraju u nekom smislu poticati od mene i biti izraz onoga što jesam. A to što jesam ne može se, međutim, shvatiti polazeći od mene samog, apstrahovanog iz okruženja. Kako je to Čarls Tejlor formulisao: „Svoj identitet mogu definisati samo na osnovu fenomena koji nešto znače. Ali isključenje istorije, prirode, društva, potrebe solidarnosti, svega što ne nalazim u samom sebi, znači eliminaciju svih kandidata za ono što ima značenje.“ Sloboda je u krajnjoj liniji sloboda žrtvovanja za svoja interesovanja, a ona nikada ne nastaju u vakuumu. Ali čovek ima sposobnost da porazmisli o svojim interesovanjima, da se zapita da li treba da ih ima, i kako će se žrtvovati za njih. Tako definiše ono što jeste.

FILOZOFIJA SLOBODE_______________________________________________________________________________

Pravedna analiza sebe

felj11_ocp_w360_h500Osim predstave o onome što smo sada, svi mi, izuzev nekolicine najsamozadovoljnijih, imamo ideju i o budućem, boljem izdanju sebe.

Svakako je moguće da postoje ljudi s toliko neadekvatnom slikom o sebi da misle da su savršeni, i bez mogućnosti poboljšanja. Ljudi u izvesnim ekstremnim situacijama, na ivici smrti od gladi, na primer, verovatno ne razmišljaju naročito mnogo o tome kako mogu postati bolji. I pri kraju života mnogi verovatno misle da sve samo može ići nizbrdo, da će čovek neumitno postajati sve gore izdanje samog sebe, kako slabe telo i duh. Ali većina nas je svesna da imamo još da prevalimo pre nego što postanemo ono što bi trebalo da budemo – kao i da nikada nećemo dostići cilj. Može se čak reći da osećamo obavezu prema takvom promatranju sebe. Kako je to Kant formulisao, čovek je jedino biće koje ima uvid u sebe, i koje ima obavezu da taj uvid traži, kako bi time postalo bolje. Kant takođe smatra da imamo razloga da verujemo da će većina nas doći do razočaravajućeg rezultata, uspemo li da sprovedemo trezvenu i pravednu analizu sebe. Prema Kantu, međutim, čovek ima sklonost ka samoobmani, tako da najčešće ne dolazi do istinitog uvida u svoje očajno stanje. Samoobmana će ipak retko kada biti toliko potpuna da ne možemo shvatiti da postoji razmak između onoga što jesmo i što želimo da budemo.

Hari Frankfurt tvrdi da je značaj morala u razmatranju vrednosti i smislenog života znatno precenjen. Tu je možda u pravu, i u svakom slučaju je jasno da postoje i druge vrednosti pored morala, kao i da se ne mogu sve vrednosti podrediti moralu ili se redukovati na njega. Umetničko delo, na primer, može imati neposredno negativnu moralnu vrednost, ali ipak imati veliku estetsku vrednost – prekoračenje morala zapravo može predstavljati estetsku snagu. Ako bismo izbacili moralna prekoračenja iz književnih dela Žana Ženea ili Luj-Ferdinana Selina, istovremeno bismo umanjili njihovu estetsku vrednost. Čak i ako uvažimo estetsku perspektivu nekog dela ili postupka, to ne znači da smo obesnažili moralnu perspektivu. Ništa nas ne sprečava da moralno užasavajući postupak posmatramo kao veličanstveno umetničko delo, i istovremeno smatramo da zaslužuje moralnu osudu ili čak kaznu. Neophodno je istovremeno imati dve misli u glavi, ali one nisu u suprotnosti. Stoga moramo priznati da Frankfurt delimično ima pravo kada kaže da moramo priznati i druge vrednosti osim moralnih u definiciji smisla i vrednosti života, ali to ne znači da moralne vrednosti možemo zanemariti – one su nezaobilazne.

Vaša lična sloboda je sloboda da ostvarite izvesne vrednosti u svom životu, i morate preuzeti odgovornost za njih. Slobodan život ne mora biti naročito smislen, iz prostog razloga što pojedinac može izabrati da besmisleno upotrebi svoju slobodu. Isto tako ni smislen život ne mora biti naročito slobodan, jer pojedinac može pronaći smisao u načinu života u kojem sloboda ne igra veliku ulogu.

Zamislimo ženu koja je doživela verski preobražaj i koja dolazi do zaključka da je živela nemoralnim i bezvrednim životom kao „emancipovana“, te donosi drastičnu odluku da se priključi radikalnom verskom pokretu, uda se i podvrgne muževljevoj volji, jer joj nova vera tako nalaže. Ne sme ni da izađe iz kuće ako nije u pratnji svog muža, i mora skoro sasvim da se pokrije. Ne može da se zaposli i nimalo ne odlučuje o porodičnom budžetu. Ono što je važno za našu temu jeste da je odlučila da se u svemu podvrgne muževljevoj volji. Takva žena zadovoljava kriterijume autonomije utoliko što živi u skladu s vrednostima koje je razmotrila i svojevoljno prihvatila. S druge strane je sebi praktično oduzela prava i živi bez sopstvene volje. Zadovoljava kriterijume minimalne autonomije, i stoga je odgovorna za život koji je izabrala. Na primer, smatrali bismo je akterom sa sposobnošću krivice. Istovremeno ona je izabrala život koji upravo svodi autonomiju na minimum. Autonomija i samoostvarenje nisu nužno podudarni ideali, jer iako je autonomija nužan preduslov samoostvarenja – zbog toga što čovek bez autonomije ne može ostvariti svoje jastvo – nije izvesno da li će to samoostvarenje unaprediti ili sprečiti dalji razvoj autonomije.

Kraj

Izvor:danas.rs/danasrs/feljton

___________________________________________________________________________________________

OGLAS…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

TAMOiOVDE-Oglas-1Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav. 

 ***

Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo ingliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.

I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru Terazije, dok je bio još nov-novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom Mažestiku i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.

Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer Na lepom plavom Dunavu s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

 ***

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.

Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci —  hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…

Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

 ***

Traži se nada.

U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i  obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

 ***

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Plela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule  daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

 ***

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je  u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i  našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči…

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

 ***

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem! Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,  svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. 

Momo Kapor/Najbolje godine i druge priče/

Foto ilustracija: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

U POSETI PLEMENU MASAI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

U kenijskim savanama žive Masai plemena.

3601_ocp_w380_h300

Foto: danas.rs

   Da bismo ih posetili, vodič je morao dugo da pregovara sa posrednikom plemenskog vrača, nekom vrstom „portparola“ i dobije pristanak.

Prišli smo selu.  Jedva sam ga uočila – utabana zemlja i kuće dopola ukopane, radi zaštite od divljih zveri. Sve su oblepljene blatom, okrugle, bez prozora i sa malim ulazom. Red dugačkih koplja je zabodeno u zemlju. Iza njih stoje žene sa ogrtačima živih boja i mnoštvom perlica oko vrata.

Glave su im obrijane i samo se po nakitu može znati kom polu pripadaju. Stoje i posmatraju nas.

Muškarci su po strani; visoki, dugonogi i dostojanstvenog držanja. Uopšte nas ne gledaju. Tela su im obavijena crvenom tkaninom, u ruci svakog je koplje. Donji deo uha je probušen i u njemu je kutija sa travama protiv ujeda životinja. Za razliku od žena svi imaju dugačku kosu ulepljenu blatom.

Za pripadnike Masai plemena postoje dve glavne stvari u životu: preživeti i postati dobar ratnik.

Da bi to postigli, mušku decu od 12 godina odvode iz plemena u divljinu, gde ih uče raznim veštinama. Dokaz vrhunske uspešnosti je kad mladi čovek ubije lava, što je san svakog mladića. Nažalost, često bude obrnuto.

Masai narod se hrani isključivo mlekom, mesom i krvlju životinja. Surov prizor koji se ne zaboravlja – ulovljenoj antilopi Masajac vrh koplja zabija u vratnu arteriju. Krv je šiknula, a mnogi su se gurali ispod mlaza i halapljivo je gutali. Iz iznemoglog tela antilope sa krupnim preplašenim očima lagano je nestajao život…

– Ne smete ih slikati, ni snimati, niti praviti nagle pokrete. Masai su nepredvidivi i nikad se ne zna kad može potegnuti svoje koplje! Naša vlada pravila im je kuće i cisterne sa vodom, ali oni su sve to napuštali i vraćali se svom starom, vekovnom, nomadskom životu – objašnjavao nam je kenijski vodič dok smo se udaljavali od sela.

Pa je još dodao: „Oni se klone nas, mi se klonimo njih – tako je najsigurnije.“

Autor: Mila Starčević/danas.rs

MOJE VREME IZ SATA U „SAT“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________

sat2FOTOPIS: Sa  snimanja materijala za emisiju “SAT” i reviju  “SAT PLUS“, 18. i 19. januara 2013. godine.

FotoMotivi:  Površinski kop Bor, “Jama Caffe”, ZOO Bor, Borsko jezero, Skijalište Crni vrh, Brestovačka banja, Dubašnica, Malinik, Lazarev kanjon…   

DANAS na RTS1 u 15.20-  http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1254018/SAT.html    

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Foto: Bora*S

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

VIDEO:

ŠTA SE DANAS PRODAJE U RADNJAMA…

tamoiovde-logo

Koratigin dođe do Tikakejeva i ne zateče ga kod kuće.

zen_garden_mandolux2

foto: blog.b92.net

A Tikakejev je u to vreme bio u radnji i kupovao šećer, meso i krastavce.

Koratigin se neko vreme muvao pokraj Tikakejevljevih vrata i spremio se već da mu napiše poruku, kad odjednom gle, ide lično Tikakejev i nosi u rukama ceger.

Koratigin ugleda Tikakejeva i viče mu:– A ja vas čekam već čitav sat!
– Nije istina – govori Tikakejev – bio sam odsutan svega dvadeset i pet minuta.
– Pa, to ja već ne znam – reče Koratigin – znam samo da sam ovde već čitav sat.
– Ne lažite! – reče Tikakejev – Sramota je lagati.
– Mnogopoštovani gospodine! – reče Koratigin. – Potrudite se da birate izraze.
– Smatram… – započe Tikakejev, ali ga Koratigin prekine:
– Ako vi smatrate… – reče, ali tu Koratigina prekine Tikakejev i reče:
– E ti si mi baš zgodan!
Ove reči tako razjariše Koratigina, da prstom začepi jednu svoju nozdrvu, a iz druge se usekne na Tikakejeva.
Tada Tikakejev izvuče iz cegera najveći krastavac i tresne njime Koratigina po glavi. Koratigin se rukama uhvati za glavu, padne i umre.

Eto – kakvi se veliki krastavci prodaju danas u radnjama!

Danil Harms

____________________________________________________________________

MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.

Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji.

Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.

Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.

Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.

U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.

U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“

U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka„, Vojislava Latković piše:

„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“. Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120.

Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.

Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.

Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

______________________________________________________________________________________________

resnikPriredio: Boras*S

DIPLOMIRANI PRIMITIVAC iliti, LUDOST ODVAJANJA OD PUNOG ČANKA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

O POLUINTELEKTUALCU

 Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda čak i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja, nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje.

On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. 

On sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u čaršijskom smislu, dakle, sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavelom moralnom kočnicom, on ima sirove snage napretek.

Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom. U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo, koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da ne bi bili živa bića nego materijalne prepone. On je dobar “laktaš”, – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno sa pojavom poluintelektualca.

Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija, i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu, i zato će smatrati da je to sada nešto “njegovo”. Iz te svoje tečevine ili bolje reći, plena gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće “korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu.

Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: “Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!” Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.

Pored poluintelektualca koji je uspeo, ima i poluintelektualac koji nije uspeo. Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari:

da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca stane slabiti;

da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.

Slobodan Jovanović (1869. Novi Sad1958. London )

Iz knjige, ” Jedan prilog za proučavanje srbskog nacionalnog karaktera”, posthumno izdanje, Vindzor, Kanada, 1964.