PERIOD LJUDSKE USAMLJENOSTI…

Da bi se svet na nov način preuredio, potrebno je da se ljudi sami duševno okrenu na drugi put. Dokle god ti zaista ne postaneš svakome brat, bratstvo neće nastupiti.

Nikad ljudi na osnovu nauke i koristi neće pravično podeliti među sobom i svoja prava. Neprestano će svakom biti malo, i neprestano će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog.

Vi pitate kad će se to zbiti? To će se zbiti, ali će se pre toga morati završiti period ljudske usamljenosti.”

“Kakve to usamljenosti?“ – pitam ja njega. „Pa eto, takve kakva danas svuda vlada, naročito u našem veku, ali se sva još nije završila, i još joj nije došao kraj.

Svaki vam danas teži da izdvoji svoju ličnost još većma; hoće da u samom sebi iskusi punoću života; međutim, iz svih njegovih napora izlazi, mesto punoće života, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno opredele svoje biće, oni padaju u potpunu usamljenost.

Svi su se u naše vreme podelili na jedinke, svaki se povlači u svoju jazbinu, svaki se od drugoga udaljuje, krije se, i što ima skriva, i svršava time da se sam odbija od ljudi i ljude od sebe odbija. Usamljen kupi bogatstvo i misli: koliko li sam ja sad moćan i koliko sam osiguran, a ne zna bezumnik: da što više kupi, tim više tone u samoubilačku nemoć. Jer je navikao uzdati se u sebe samog i kao jedinka se odelio od celine; navikao je svoju dušu da ne veruje u ljudsku pomoć, u ljude i u čovečanstvo, i samo strepi da će mu propasti novac i prava koja je stekao.

Um čovečji sad svuda podrugljivo počinje da ne shvata da se istinsko obezbeđenje ne sastoji u ličnosti, izdvajanju njenih napora, nego u ljudskoj opštoj zajednici. Ali će neizostavno doći kraj i toj strašnoj usamljenosti, i razumeće svi najednom kako su se neprirodno odvojili jedan od drugoga. Takav će tada doći duh vremena, i ljudi će se čuditi što su tako dugo ostajali u tami i svetlost nisu videli. Tada će se pojaviti i znak Sina čovečjeg na nebu…

Ali dotle treba ipak zastavu čuvati, i s vremena na vreme čovek mora, makar i pojedinačno, pokazivati primer i izvoditi dušu iz usamljenosti na veliko delo bratskog opštenja, pa makar i u vidu jurodivog. Samo da ne umre velika misao. “

Eto, u tako plamenim i oduševljenim razgovorima prolazile su naše večeri, jedna za drugom.  

Fjodor Mihailovič Dostojevski, Braća Karamazovi

Izvor: psihocose.com



DOK TRČIMO DO CILJA…

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
 
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
 
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
 
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)


 

TUNEL…

tamoiovde-logo

Moje čekanje beskonačno se odužilo. Ne znam koliko je vremena prošlo na  časovnicima, koliko tog bezličnog i univerzalnog vremena koje mere časovnici, a koje je strano našim osećanjima, našim sudbinama, nastajanju i nestajanju jedne ljubavi, iščekivanju jedne smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Ali je protekla ogromna i komplikovana količina mog ličnog vremena, nabijenog događajima iz prošlosti i sadašnjosti, nalik rečnom toku koji pokatkad biva mračan i uzburkan, a pokatkad opet čudnovato miran i gotovo nepomičan i večan poput mora, u kojem smo Marija i ja stajali jedno naspram drugog i nepomično se posmatrali, a onda bi to opet postajala reka koja bi nas odnosila, kao u nekakvom snu..

Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekakvim paralelnim hodnicima ili tunelima, ne znajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bi smo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao nekakvu tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta. Da li su se stvarno hodnici spojili i da li su se stvarno naše duše spojile?

Kako je sve to bilo samo moja glupava iluzija! Ne, hodnici su i dalje tekli paralelno, mada je zid koji ih je delio sada bio kao od stakla, i ja sam mogao da vidim Marijinu tihu i nedodirljivu figuru… Ne, čak i taj zid nije uvek bio takav: ponekad bi opet bivao od crnog kamena i tada ne bi znao šta se iza njega zbiva, šta se događa sa njom u tim bezimenim intervalima, kakvi čudni događaji se dešavaju; tada bih pomišljao da se u tim trenucima čak i njeno lice menja i da ga nekakva podrugljiva grimasa izobličuje i da možda ima osmeha podeljenih sa drugima i da je sva ta priča o hodnicima moja puka izmišljotina ili smešno verovanje, a da u svakom slučaju postoji jedan jedini tunel, mračan i usamljen; moj tunel, tunel u kom sam proveo detinjstvo, mladost, ceo život.

A kroz jedan od onih prozirnih delova kamenog zida ugledao sam tu devojku i naivno sam poverovao da ona korača drugim tunelom paralelnim sa mojim; dok je ona zapravo pripadala širokom svetu, svetu bez granica, svetu ljudi koji ne žive u tunelima; i možda je iz znatiželje prišla jednom od mojih čudnovatih prozora i nazrela prizor moje beznadežne usamljenosti ili je bila zaintrigirana nemim govorom, mojoj šifrovanom slikom. I onda je ona, dok sam ja i dalje išao svojim hodnikom, napolju živela normalnim životom, burnim životom kojim žive ljudi napolju, onim neobičnim i besmislenim životom u kome se organizuju igranke i proslave i u kome su ljudi veseli i bezbrižni.

Izvor fotografije: kultivisise.rs

Tako se dešavalo da kad prođem kraj nekog od mojih prozora ponekad vidim nju kako me nemo i čežnjivo čeka (zašto me čeka? i zašto nemo i čežnjivo); ali se dešavalo da i ona zakasni ili da zaboravi na ovo ubogo začaureno stvorenje i tada bih ja, lica priljubljenog uz stakleni zid, nju viđao kako se u daljini osmehuje ili bezbrižno pleše ili je, što je još gore, ne bih uopšte video te bih je zamišljao na nepristupačnim ili neprikladnim mestima.

A tada bih se osećao da mi je sudbina namenila još beskrajniju usamljenost od one kakvu sam mogao i da zamislim.

Ernesto Sabato/odlomak iz knjige Tunel


 

SAGLASJE U BIĆU ČOVEKA…

tamoiovde-logo

NEŽNOST JE HIGIJENA DUŠE

Duša je sestra duhu. Duh i duša su blizanci po rođenju. Koliko su oni saglasniji u biću čoveka, toliko su postupci uravnoteženiji napolju.

Foto ilustracija: Bora*S

Duh je hladan. On računa. Duša je topla. Ona igra i peva.

Na prvom spratu tela, u tamnim predelima utrobe, smeštena je pohota. Na drugom spratu, u plavim predelima grudi, stanuje duša. Na trećem spratu, u svetlim predelima glave, u večnom blesku svetlosti, nastanjen je duh. On je, gore, pronicljiv i hladan, kao čuvar celine postojanja.

Raziđe li se pohota sa duhom i dušom, telo slabi, a duh i duša postaju unezvereni i pod sobom nemaju oslonca. Raziđe li se duša sa pohotom i duhom, dolazi do usijanja tela i pohota raste, a duh, u strahu, bežeći u visine, postaje manji i dolazi do ludila. Raziđe li se duh sa pohotom i dušom, dolazi do naglog hlađenja tela, do zamrzavanja duše, a sa zamrzavanjem duše, u totalnom mraku, raste pohota i nagon za zločinima. Tada, u nemoći, duša plače, a duh je bezosećajan, »neživotan«.

Otuda, malo nežnosti nije na odmet. To pesnik zna. Nežnost je higijena duše. Iz higijene duše poniče poezija kao iznenadna histerija bića.

Vito Marković

V. Marković, Poezija i metafizika„Grafos“, Beograd, 1988. str. 28-29.

Izvor teksta: srodstvopoizboru


PROSTOR ŠTO PRIPADA NAMA…

LJUBAVNO PROSTRANSTVO

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Ilustracija: Ulje na keramici by Bora*S

Što god si ti dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom

Ako si ti kraj mora
do mora sve je naše

Ako si navrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama

To  prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.

Duško Trifunović