MANASTIR LJUBOSTINJA…

tamoiovde-logo

“ … Na otoku ravničarske zemlje omeđene Grabovačkim brdom i Ljubostinjskom rekom, pod Bogdanjem i crkvicom koju je Jug Bogdan podigao svojoj zaštitnici, nikla je još jedna zadužbina. Ljubostinja.

Da je Milica gradi i ukrašava. Da joj brine o rastu i lepoti i nadgleda neimare i ikonopisce. I da u njoj jednoga dana pronađe mir i sebe u Gospodu

carica-Milica

Carica Milica

– Neka se zove Milica. Da svakome bude mila. Da milost oko sebe širi. I da živi u milosti Božijoj – rekao je njen otac. Otkrio je želju za njenu budućnost. Svoj san o njenom životu. A da je drugačije sanjao, mogao je i Jelena da je nazove. Imala je pravo na to ime uzvišenih, taj znamen vladarki i carskih kćeri. Bila je Nemanjićka. I to od onih po krvi. Došla je na svet u domu župana i vojvode Vratka. A pre njih bejahu župan Vratislav, pa župan Dmitar, pa Vukan, sin Nemanjin …

 … Tako je Milica rasla srođena sa plavetnilom svoje krvi kao sa plavetnilom svojih očiju. Videla je sebe kao izdanak na bujnom čokotu svetorodne loze Nemanjića. Ta je slika bila u njenim mislima kao slatki kolač u ustima. I do kraja života nosila je svoje gospodstvo ne kao haljinu nego kao kožu. „

(Tekst iz knjige „Igra anđela“ Ljiljane Habjanović Đurović)

Na levoj obali Ljubostinjske reke, pet kilometara severno od Trstenika, nalazi se manastir Ljubostinja, sa crkvom Uspenja Presvete Bogorodice. Manastir je zadužbina knjeginje Milice, podignut krajem XIV i početkom XV veka. U njemu se knjeginja Milica postrigla u čin monahinje, dobila ime Evgenija i tu prikupila oko sebe udovice vlastele poginule u boju na Kosovu (1389. godine) prepustivši presto svom starijem sinu Stefanu. Ovde je umrla i sahranjena u crkvi sa leve strane od ulaza, gde se nalazi i grobnica.

Uglješina žena, Jefimija, jedna od prvih žena u Srbiji koja se bavila književnošću i umetnošću, izvezla je u zlatu, na svili, čuveni pokrov sa pohvalom knezu Lazaru, kao dar manastiru i njen grob se nalazi sa desne strane ulaza u crkvu. Takođe sa desne strane ulaza u soleju nalazi se i grob Stefana, Jefimijinog sina kesara Uglješe, koji je bio u srodničkim vezama sa Milicom i despotom Stefanom.

Nekoliko zapisa svedoči da se u manastiru služilo sve do poslednjih decenija XVII veka. Na njegovim zidinama nalaze se zapisi iz 1643. i 1673. godine. Tokom XVII veka manastir je oživeo, a njegovo bratstvo se istaklo u borbi protiv Turaka u doba Kočine krajine 1788. godine. U njemu je boravio i sam Koča Aranđelović, sa oberlajtnanom Vujadinovićem i majorom Branovačkim, koji su proklamacijom pozvali narod na oružje, a sam manastir je hranom i ostalim potrebama pomogao Kočinu vojsku. Zbog toga 1788. godine Turci popališe manastir a monasi se razbegoše.

ikonostas

Ikonostas crkve Uspenja Presvete Bogorodice

U XIX veku manastir je obnovljen, a 1822. godine ispisan ikonostas. Poslednja veća opravka nestručno je izvedena prvih godina XX veka, pa je crkva tom prilikom spolja omalterisana, a izvesni detalji njene arhitekture potpuno izmenjeni.

Crkva ima sve odlike spomenika moravske škole. Nad trolisnom osnovom uzdiže se kupola koja se oslanja na četiri slobodna stupca. Na zapadnoj strani nalazi se priprata zasvedena prostranom niskom kupolom. Spoljašnjem izgledu crkve majstor je posvetio naročitu pažnju.

osnova-crkve

Osnova crkve Uspenja Presvete Bogorodice

Sve četiri fasade ukrašene su bogato izrezbarenim kamenim prepletima, koji u vidu širokih pojaseva uokviruju vrata, prozore; nižu se u povezanim arkadama duž triju poligonskih apsida, ili ispunjavaju arhivolte iznad plitko usečenih dekorativnih niša. Karakteristični horizontalni kordon – venac deli spoljne zidove u dva dela; u donjem su smešteni prozori sa jednim otvorom ili dva (bifore), čiji su završeci ocrtani šiljatim lucima, kakve srećemo u venecijanskoj gotici ili islamskoj arhitekturi; u gornjem delu preovlađuju rozete ispunjene raznovrsnim čipkasto izrezanim ornamentima.

 

Ljubostinja

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

Arhitektura ljubostinjske crkve ubraja se među najreprezentativnije spomenike moravske škole. Francuski vizantolog Gabrijel Mije ističe, sa oduševljenjem, da je ova crkva moravsku arhitekturu dovela do savršenstva.
Zanimljivo je da su nam se sačuvala imena graditelja i slikara Ljubostinje. Na kamenom pragu vrata koja vode iz priprate u hram uklesan je natpis: Protomajstor Borović Rade. To je poznati Rade Neimar iz narodnih pesama koji je gradio crkvu.

Slikar Makarije zapisao je svoje ime na luku iznad istih vrata. On pripada grupi makedonskih slikara koji su pred navalom Turaka prešli na sever i radili u državi srpskih despota.

zivopis

Knez Lazar i knjeginja Milica

Na freskama su tačno zabeležena odela, nakit, insignije vladara, što je veoma važno za proučavanje materijalne kulture onoga vremena. U priprati na zapadnom zidu sačuvali su se likovi: levo od ulaza knjeginje Milice i kneza Lazara, a desno despota Stevana i njegovog brata Vuka.

Od živopisa u hramu sačuvano je samo malo fragmenata: Isceljenje uzetoga u južnoj pevnici; Arhanđeo Gavril, Sveti Teodor Studit, Sveti Juda, Sveti Teodosije i Sveti Jefrem Sirin na severozapadnom stupcu; Arhanđeo Mihail, Sveti Sava Jerusalimski, Sveti Simeon Srpski i Sveti Sava Srpski na jugozapadnom stupcu.

Zidanje Ljubostinje

– Vladika Nikolaj Velimirović –

Haj, Bože mili a Bože jedini
Šta se ono čuje iz daljine?
Dal’ to zveče sablje agarjanske,
Il’ jauče sirotinja raja;
Niti zveče sablje agarjanske,
Nit’ jauče sirotinja raja
No to čekić o kamen udara
Teški čekić Rada neimara
I njegovih trista kamenara.
Čekić tuče, čarne gore huče
Čekić bije, zverinje se krije.

1.
Kad je Rade pos’o počinjao
Sabrao je pet stitin’ majstora
Pa ovako njima govorio:
„Braćo moja i družino draga
Pozvala me carica Milica,
Najslavnija srpska udovica
Da joj zidam crkvu Ljubostinju
Njenoj duši vječnu zadužbinu
Ka što zidah slavnome Lazaru
Zadužbinu crkvu Ravanicu
Da se i njoj poje liturđija
Ovog sveta kano i onoga.

2.
„Al’ čujte me moja braćo draga
Nije zidat’ crkvu ka džamiju,
Nit je zidat crkvu ka ćupriju.
Kad se crkva pravoslavna zida
Prvo duša od greha se vida,
Pa se kadi tamjanom molitve,
Opasuje pasom uzdržanja
I svijetim pričešćem zalaže,
Tako samo i Gospod pomaže.
Eto vas je pet stotin’ majstora
Prije nego crkvu otpočnemo
Da postimo neđeljicu dana
Da postimo i Boga molimo
Sedmog dana da se pričestimo
Svetom Krvlju Hrista Spasitelja.

3.
„I još braćo zavjet da činimo
Da držimo petak i srijedu
I ostale poste po zakonu
Od zlih djela da se ustežemo
I od psovke, đavolje ulovke
I od svake zlobe u mislima
U mislima tajnim u srcima
Odvojeni od svojijeh ljuba
Da živimo strogo po hrišćanski
Po hrišćanski i po manastirski
Više sada nego li ikada
Dok zidamo crkvu Ljubostinju
Caričinu carsku zadužbinu
Tako nam je ostalo od starih
Kad je Savo svetu Žiču zid’o
Kralj Vladislav crkvu Mileševku
A kralj Stevan Visoke Dečane.

Ljubostinja2

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

4.
„Pa sad braćo da se razumjemo
Ko je voljan ‘vaki zavjet dati
Taj će moći sa mnom rabotati
Nek ostane, nek u Rada gledi
Rade će se njemu odužiti
A carica Radu neimaru.
Koj drugačije misli i umuje
Taj nek ide, prosto neka mu je
Neka zida po kalu kaldrme,
Begovima kamene konake
Hadžijama niz drumove hanove
I hodžama arapske džamije
Pa nek radi nek se hljebom hrani
Za tog nema posla ni dinara
U družini Rada neimara.

5.
Kad to čuše pet stotin’ majstora
Dvje stotine njih se izdvojiše
Na ramena alat zaturiše
Pa odoše kude koji znade.
Ostadoše tri stotin’ majstora
Ostadoše zavjet položiše
Zavjet Bogu i Bogorodici
A svom Radu vjernost i poslušnost.

 7.
Zida Rade crkvu Ljubostinju
Muški zida, ženski ukrašuje
Đevojački po mermeru veze
Po mermeru kano po đerđefu
Rukom zida, srcem Boga moli
Da zaštiti crkvu oda svuda
Te da traje do Strašnoga Suda.

8.
A Milica pokraj Rada stoji
Svaki kamen miluje i broji
Na svakome voštanicu pali
Suze lije, vako namjenjuje:
„Ovaj kamen neka spomen bude
Mom Lazaru čestitom koljenu
Vojskovođi krstonosne vojske
Što za Hrista pade na Kosovu
Da se vječno pjeva i spominje
U nebesnom carstvu Božijemu
I u svakom domu Srbinovu.

9.
Ovaj drugi neka spomen bude
Mom babajku starom Jug Bogdanu
Ćutljivome starcu na jeziku
Ali glasnom u viteškom boju.
O moj babo, spomen ovaj mali,
Al’ suzama ja ga više zali
Nego krečom Rade neimare.

10.
„Ovaj treći mojoj staroj majci
Miloj majci mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića
Što iz oka suze ne pustila
Ni za jednim sinom ni rođakom
Dok joj srce puče za Damjanom
Kad joj gavran pusti iz oblaka
Iz oblaka pa u krilo majci
Mrtvu ruku mog brata Damjana.
Tebi majko ovaj kamen mali
Suzama ga tužna ćerka zali
Vrele suze s vrelim krečom smeša
S vrelim krečom Rada neimara.

11.
„A sad Rade, slavni neimare
Glačaj meni devet kamenova
Nek blistaju ka sestrinske suze
Sve za pomen mojih devet brata
Devet brata devet Jugovića.
Glačaj dletom a ja ću rukama
I rukama i čelom i licem
Nek osjete njine svete duše
Koliko ih miluje sestrica
Sad žalosna robinja Milica.
Evo palim na svakom kamenu
Od mirisna voska voštanicu
Da Bog prosti moga milog Boška
Barjaktara sve careve vojske
I Vojina, Vlatka i Damjana
I ostale Bog da prosti redom …
Reč je slaba – jezik mi se suši
Ali eto – lakše mi je duši.“

Ljubostinja3

Crkva Uspenja Presvete Bogorodice

12.
Kad to čuo Rade neimare
I njegovih trista kamenara
Opustiše ćekić i mistriju
Zaplakaše kao deca mala
Pa je Rade kroz plač besjedio:
„Gospo naša, carice Milice
Ti jedina rodu uzdanice
Ta ne plači, srce nam ne paraj
Ne slabi nas i ne malaksavaj
Ova crkva treba da je pjesma
Pjesma Bogu iz doline plača.
Pjesma snaži ruke neimara
Težak poso pjesma olakšava
Ka što biva među žeteoci
Međ’ kopači i među orači
Među tkalje i među vezilje.
I ja gospo bejah na Kosovu
A sa braćom i rodbinom cjelom
Svi ostaše grobom na bojištu
Sam se vrati potucalo Rade;
Da sam hteo za njima plakati
Obadva bi oka isplakao
Te ti ne bih danas ovde bio
Ni zidao tvoju zadužbinu
Slijep ne zida svojijem rukama
Teke pipa tuđu zidariju.
Nego pjevaj Gospo ili ćuti
Primi savjet, na me se ne ljuti.

13.
„No počuj me što ću besjediti
Što je prošlo, niko ne povrati
Što će doći niko ne odvrati,
Nego skupi trista udovica
Sve kosovskih sinjih kukavica
Da pjevaju pjesmu budućnosti
Da pjevaju srpskom vaskrsenju
Tako ćemo, o carice svjetla,
Nosilice svenarodnog bola
Svenarodnog bola i nadanja
Tako ćemo tvoju zadužbinu
Brzo svršit i srećno dovršit“.

14.
Milica je mirno saslušala
Pa je Radu vako besjedila:
„Mudra glavo, neimare Rade
Mudro misliš i mudro govoriš
Poslušaću kako me sjetuješ
Al’ dopusti crkvi do slemena
Da ja sama plačem za Kosovom
Da oplačem kosovske junake
Da ožalim prošlost Srbinovu,
A po tome, Boroviću Rade,
Od slemena do vrha kubeta
Nek se ori pjesma budućnosti.

22.
„A sad Rade gle kubeta zida
Vitka, svjetla, visoka i krasna
da nam budu spomen budućnosti
Budućnosti svjetle Srbinove
Izidane na gorkoj prošlosti
Na mukama mnogih mučenika
Na žrtvama mnogih vitezova
Na suzama mnogih udovica
I na pisku mnogih siročića.
Sada sestre pjesmu zapjevajte
Zapjevajte pjesmu radosnicu
Zapjevajte srpskoj budućnosti
I budućim srećnim koljenima
Što će doći posle ropske noći
Zapjevajte srpskom vaskrsenju
Dokle Rade uzdiže kubeta
Na bijeloj Ljubostinji crkvi.“ 

Ljubostinja4

Konaci

23.
Kad to čulo trista udovica
U grlu su suze ustavile
Pa drhtavim glasom zapjevale
Zapjevale pjesmu radosnicu
Radosnicu srpskoj budućnosti
„O svevišnji Bože nad vojskama
Nad vojskama nebesnih anđela
I vojskama srpskijeh ratnika
Blagoslovi srpska pokoljenja
Što će doći posle ove noći
Da s’ umnože s Tvojom pomoći
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Suho drvo ozelenjet mora
Kad Ti htedneš i Ti kada rekneš
Srpski će se vaskrs zablistati
Tvojom slavom Srbi proslaviti
Porušeni dvori opraviti
I kandila hladna upaliti
Uprljano ime Isusovo
Opraće se vodicom od ruža
Uspravit se slomljeni krstovi
A zamukla zvona zazvoniti
Zemlja će se krstom osvještati
Narod će se Hristu pokloniti
Zavladaće pravda i sloboda
Zacariti ljubav i istina
Naša sela pjesmom napuniti
S mladićima starci će igrati
S nevjestama bake likovati.
Hvala Bogu i Božjoj milosti
O da divne srpske budućnosti
Krasne, svjetle, visoke i slavne
Ka kubeta carice Milice
Što ih gradi neimare Rade.
Sve će tako biti ako Bog da
I bijela crkva Ljubostinja
Naše mile Gospe zadužbina.

Ljubostinja5

Crkva Svetog Đorđa

24.
To sve sluša Rade neimare
Pa od milja i on zapjevao
Još povika na trista majstora
Da i oni glasno zapjevaju.
„Kad kosovske, braćo, udovice
Pjevat mogu narodu i Bogu
I u noći čekati svanuće
A u ropstvu sreću i slobodu
Šta j’ ostalo nama junacima
Što sa Lazom bismo na Kosovu?
No pjevajte, braćo moja draga
Sve pjevajte i opet pjevajte
Dok na crkvi kubeta svršite
Kubeta nas sa nebom vezuju
I sa svetom Nebesnom Srbijom
I sa svjetlom našom budućnošću
Tako reče gospođa carica
I ostalih trista udovica.“
Tad zapjeva tri stotin’ majstora
Zapjevaše muški glasovito
Čekićima pjesmu udvojiše
Sve pjevaše i popijevaše
Dokle svetu crkvu dovršiše.

25.
Eto tako, Srbi i Srpkinje,
Ljubostinja kako se gradila
Pola s plačem a pola s pjevanjem
To je sudba pravoga čovjeka
I to nam je sudba Srbinova
Bez plakanja nema radovanja
Bez trpljenja nema ni spasenja
Bez Golgote nema Vaskrsenja
Jedno s drugim kada se udruže
Liče trnju oko rujne ruže.
To je znala carica Milica
Ljubostinjska slavna ktitorica.
Sad na nebu ko zvezda se sija –
Sveta srpska mati Evgenija.

___________________________

1. „Manastir Ljubostinja“ – izdavač Manastir Ljubostinja
2. „Zidanje Ljubostinje“ – Vladika Nikolaj Velimirović, izdavač Manastir Ljubostinja
Izvor:zaduzbine-nemanjica.rs

___________________________________________________________________________________

MOJE VREME U LJUBOSTINJI…

_____________________________________________________________________________________

I SLONOVI TO ZNAJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Razmišljanja jednog slona

Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.

254477-lola

Foto: 24 sata

Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.

Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.

Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo  lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.

I opet smo mu oprostili.

Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.

Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.

 Da li si to znao, čoveče?

 

Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.

Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.

Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.

I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.

Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.

Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem.

Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.

 

Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.

Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?

Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?

Milka Knežević Ivašković /feniks.org.rs/ ___________________________________________________________________________________________

Krdo tužnih slonova okupilo se oko beživotnog tela mladunčeta koje je uginulo zbog srčane mane, u zoo vrtu Helabrun u Minhenu…

___________________________________________________________________________________________

Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godina milaSlonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“.

Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde.

Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa.

Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste.

Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima.

Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina.

Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.

 (blic.rs)

__________________________________________________________________________________________________________

I slonovi teše jedni druge

Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.

360600_slonovi1-rojters_f

Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.

Empatija i uteha su retke među životinjama.

Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.

Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…

 „Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.

  Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.

___________________________________________________________________________________________

 

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OČARAVAJUĆE LEDENE PEĆINE…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ledene pećine niko nije mogao da vidi godinama. Sada su otvorene i svi su bez teksta

Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, zadivljujuće ledene pećine na ostrvu Apostol su zvanično otvorene za posetioce.

3263472143_d2616e877fZa ovo možemo zahvaliti polarnom vrtlogu.

Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, ove zadivljujuće ledene pećine su zvanično otvorene za posetioce.

Park koji se sastoji od 21og ostrva i nalazi se u blizini obale severnog vrha Viskonsina poznata je letnja destinacija za kajakaše koja sada privlači posetioce šarenim, vijugavim pećinama i formacijama stena koje vire duž linije vode.

Tokom zime, obala se potpuno promeni. Kada ledeno vreme uzme svoj danak na Srednjem zapadu, ogromni stalagmiti i slataktiti formiraju izbrazdanu geologiju duž ostrva. Unutar pećina, voda iz jezera se zamrzava i stvara glatke, ledene površine prozirne kao staklo.

3264307222_e14c1c6be3Posetioci mogu stići do pećina ako prepešače otprilike jednu milju preko zaleđene površine jezera, ali samo ako je led dovoljno debeo.

Zvaničnici parka pažljivo nadgledaju stanje leda, a poslednji put kada je led bio dovoljno debeo da bi bezbedno moglo da se pređe preko njega bilo je 2009. godine. Na sreću, posle prethodnih nekoliko nedelja „arktičkog“ vremena, Gornjem jezeru je sada dovoljno zaleđeno da bi mogao da se odobri bezbedan prelazak od kopna do pećina.

Za najnovije informacije o stanju leda posetite Sea Shore Watch, gde možete naći slike jezera u realnom vremenu i informacije o vremenskoj prognozi.

Niste u mogućnosti da posetite zaleđene pećine ove zime? Ovde možete videti šta propuštate.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Očaravajuće, zar ne?

IF / blic.rs

___________________________________________________________________________________________

DVOPREĐNE ČARAPE TIMOKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________

Tokom vekova igraju jednu stalnu, glavnu i popriličan broj sporednih uloga…

TAMOiOVDE-SKICA ZA PORTRET-DSC04220

Načinjene od kože ili dlake životinja, vune, pamuka, najlona, poliestera, akrila…U raznim bojama i uzorcima.

Nazuvice, sokne, dokolenice, natkolenice, hulahopke, samostojeće, do bedara ženskih, sa čipkama, gaćicama, halterima…

Greju stopala i noge, sprečavaju znojenje, predstavljaju statusni simbol, krase, oćvršćuju  i podužu zadnjicu, uzbuđuju, paraju se u nezgodni ili pravi čas…

Čarape.

No, ovaj put sa namerom da upoznam čarape jedinstvene u svetu, odlazim u varoš Knjaževac.

Uz srtručnu pomoć Jelene Kurtić, etnologa, antropologa i kustosa  Zavičajnog muzeja Knjaževac i Ljiljane Mihajlović, predsednice udruženja “Izvor”, upoznajem dve  izuzetno bogate zbirke jednog od najlepših delova narodne nošnje knjaževačkog kraja.

Dakle, to su one. I takve su .

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________________________

 DVOPREĐNE ČARAPE TIMOKA

Raznovrsne u ornamenatalnom koponovanju i koloristički bogate, dvopređne čarape su izraziti predstavnici folklorne „naivne“ umetnosti.

TAMOiOVDE-Dvopređne čarape Timoka-Muzej Knjaževac-DSC04225

Poznato je da je dvopređno pletivo rasprostranjeno na širokom evro-azijsko tlu, ali u poređenju sa ostalim područjima u našoj zemlji, posebno u knjaževačkom kraju, sačuvan je najveći broj raznovrsnih i bogatih ornamentnih motiva na dvopređnim čarapama.

U knjaževačkom kraju dvopređni ornamenti dostigli su vrhunac estetskog razvoja. Retko se mogu naći dva para čarapa na kojima su ornamenti i kompozicija šara isti.

TAMOiOVDE-Muzej Knjaćevac-zbirka-DSC04226Dvopređno pletivo su u Srednju Evropu i na Balkan doneli Sloveni za vreme Velike seobe naroda.Dvopređni ornamenti na čarapama, kao autentična narodna tvorevina, doživeli su svoj puni procvat u 18. veku, dok već sredinom 20. veka dvopređni ornamenti i pletivo nestaju.

Dvopređne čarape su rađene od domaće vune u dve boje, te su zbog toga i dobile taj naziv.

Osnovni delovi čarape su stopalo i gornjište.

 TAMOiOVDE-Dvopređne čarape Timoka-Knjaževac-DSC04223pletenjeČarape se pletu od vrha stopla prema peti. Kada se isplete stopalo ili naglavak onda se pletivo nastavlja u gornjište. Stopalo i gornjište prostrano i ornamentno čine jedinstvenu celinu. Glavno mesto na gornjištima (prema kome se čarape dele na muške i ženske) jeste mesto za srednju šaru.

 U većini slučajeva na ženskim čarapama oblik motiva je složen, većih dimenzija, ispleten u više boja, a na muškim čarapama preovlađuju šare jednostavnijih oblika, manjih dimenzija i samo u jednoj boji (npr. crvena šara na crnoj osnovi).

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04185Najlepše čarape su bile tzv. „mladoženjske“, dok su najvrednije, koje su neke starice čuvale kao najveću svetinju – one odabrane, najlepše, „starinske“. U amanet bi ostavljale ukućanima da ih kada one umru ili njihovi starci, obuju, a one ostale stave pored njih u kovčeg.

Čarape se nisu plele za decu iz razloga što je svaka veća šara zahtevala gusto preplitanje dveju pređa, pa su čarape postajale krute i debele i kao takve neprikladne za nežnu dečiju nogu.

Ornamenti na dvopređnim čarapama su bogata riznica naše kulturne baštine.

 Ovaj značajni etnografski i umetnički materijal je 1965. godine proglašen kulturnim dobrom Srbije.

 TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04184Zbirka dvopređnih čarapa Timoka Vidosave (1902-1981) i Svetozara (1093-1982) Popovića, profesora književnosti knjaževačke gimnazije, dopunjena eksponatima iz fondova Zavičajnog muzeja u Knjaževcu, predstavla osnovnu građu jedinstvene zbirke „Dvopređnih čarapa Timoka“.

Zbirka Popovića sadrži: 675 etnografskih predmeta s kraja 19. i početka 20. veka.

41 par vunenih rukavica

40 tkanica

100 prtenih košulja

92 vunene suknje

18 pokrovica

308 dvopređnih čarapa

jedinstveni album u svetu sa 240 čarapa nacrtanih u originalnoj veličini i boji, od toga 426 kompozicija narodnih ornamenata u boji, album sa 800 tabli sa ornamentima u crno-beloj tehnici, rukopisnu građu i kartu istraživanja dvopređnih ornamenata i čarapa u oblasti Timoka.

 Jelena Kurtić, iz kataloga „Dvopređne čarape Timoka“, Dušica Živković, Knjaževac, 1985.

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 ZAVIČAJNI MUZEJ KNJAŽEVAC 

TamoiOvde-Zavičajni muzej-KnjaževacNа inicijаtivu učiteljа Nikole Micićа Lаnde, Knjаževаc 1970. godine dobijа istrijsko-muzejsku zbirku osnovаnu pri Mаtičnoj biblioteci, а od 1971. grаd preuzimа brigu o stаrinаmа i predmetimа sа obližnjih lokаlitetа. Muzejskа zbirkа nаlаzilа se u prostorijаmа Mаtične biblioteke nа Trgu oslobođenjа br. 19 sve do 1975. godine kаdа je, nаkon sistemаtskih аrheoloških istrаživаnjа nа rimsko-vizаntijskom lokаlitetu Timacum Minus u selu Rаvnа, otvorenа stаlnа muzejskа postаvkа u zgrаdi u Kаrаđorđevoj ulici.

Od 1971. godine zа potrebe čuvаnjа muzejskih predmetа oslobođen je jedаn deo objektа u Kаrаđorđevoj 15. Muzejskа zbirkа je u ovom prostoru i zvаnično otvorenа zа jаvnost 25. novembrа 1975. godine.

Kаo sаmostаlnа ustаnovа kulture počinje dа rаdi 1980. godine pod nаzivom Zаvičаjni muzej Knjаževаc. 1982. godine obezbeđen je objekаt zа potrebe muzejа, а nаkon istrаživаnjа praistorijskih nаlаzištа Škodrino polje i Bаrаnicа, koje je iste godine orgаnizovаo Centаr zа аrheološkа istrаživаnjа Filozofskog fаkultetа u Beogrаdu zbirkа je dopunjenа, te od 1985. dobijа novi izgled. 1987. godine аrhitektа Zаvodа zа zаštitu spomenikа kulture Simа Gušić, rаdi projekаt аdаptаcije objektа u Kаrаđorđevoj 15  nа osnovu kogа će se u nаrednih dvаdeset godinа rаditi nа uređenju prostorа muzejа. 1996. nаkon rаdovа nа sаnаciji i аdаptаciji jednog krilа ovog objektа, deo bogаtog fondа Zаvičаjnog muzejа, zаhvаljujući prof. dr Petru Petroviću, аrhitekti Simi Gušiću, kustosimа: аrheologu Svetozаru Jovаnoviću i etnologu Dušici Živković doživljаvа novu, modernu koncepciju i prezentаciju.

U toku nekoliko decenijа predаnog rаdа Zаvičаjni muzej Knjаževаc postаje kompleksnа celinа u čijem su sаstаvu odeljenjа zа аrheologiju, etnologiju, kulturnu istoriju i istoriju umetnosti, konzervаciju, fotodokumentаciju kаo i vodičkа službа, tj. mаtičnа zgrаdа Zаvičаjnog muzejа, Muzej grаdа u Kući Ace Stаnojevićа i Arheo-etno pаrk sа lаpidаrijumom u Rаvni.

 Zаvičаjni muzej Knjаževаc je smešten u Kаrаđorđevoj 15. Zgrаdа je u sklopu grаdskog jezgrа, sаgrаđenа kаo dvojnа porodičnа stаmbenа zgrаdа u vlаsništvu porodice Sibinović, bivših vlаsnikа timočkih rudnikа „Dobrа srećа“. Podignutа je 1906. godine i pripаdа vrsti kulturnih dobаrа grаđаnske аrhitekture sа stilskim kаrаkteristikаmа secesije, znаčаjnim zа period sа početkа XX vekа.

Radno vreme Zavičajnog muzeja Knjaževac je svakog radnog dana od 8 do 16 časova, vikendom i praznikom po najavi.

Kontakt telefon: 019/731-407

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„IZVOR“-UDRUŽENJE ZA NEGOVANJE TRADICIJE

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04179Udruženje za negovanje tradicije „IZVOR“ je registrovano 2005.godine, broji više od 90 članova ( i muškaraca i žena ) starosti od 16 do 75 godina, različitih profesija i interesovanja.

Sedište Udruženja je lokal u ul.Trg Oslobođenja br.17 u Knjaževcu koji je prodajnog karaktera i sa stalnom postavkom.

U sklopu udruženja „IZVOR“ su:

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04215• Izložbeno prodajni lokal sa sedištem • Izložbeni prostor – gradska postavka kraj 19. i početak 20. veka • Etno zbirka autentičnih predmeta – 19.  i 20. vek sa prostora Budžaka – Selo Ćuštica • Etno prodavnica i suvenirnica “Izvor Stara planina” – Hotel „Stara planina“, Jabučko ravnište

Inače, Udruženje „IZVOR“ je tvorac Susreta etno-udruženja i asocijacija Srbije – „Tradicijom u Evropu“.

TAMOiOVDE-Izvor-Knjaževac-DSC04189Pored velikog broja nastupa na gotovo svim manifestacijama u opštini i zemlji Srbiji, Udruženje se bavi i humanitarnim radom na šta je posebno ponosno.

Udruženje „IZVOR“ je dobitnik velikog broja zahvalnica, priznanja i plaketa kao i donacija iz naše zemlje i inostranstva.

 Kontakt „Izvor“:

Trg Oslobođenja 17, Knjaževac 063 15 56 596, 019 730 660

Ljiljana Mihajlović udruzenjeizvor@yahoo.com www.izvor.org.rs

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio&Foto: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

//