Pronađi neki put, pronađi novi svet ja sam alergičan na strah a još sam gori nego pre I nema razloga da poverujem sve štedi svoj proliveni znoj, moj bol je, ipak samo moj
Sve kao da je san i kao da smo tu već bili neki dan u isti čas, to prati nas od malih nogu Sanjao sam te, kucaš eksere moje ruke krvare, ja kao podnosim sve
Poželim na tren da nisam više tu da prosto prestanem da tražim zvezdu vodilju E, vidiš, to je laž i za to ne postoji lek kad misliš gotovo a ono počinje tek Jednom u životu digni belu zastavu i prihvati to kao svoju pobedu Svest za opšte dobro, skupi ranjene pa im podari so- neka se okale
Izveštačeni smeh što odnosi tvoj greh na listu čekanja, na listu kajanja , bez trajanja Lice sakriva, ruke pune darova i čeka da ti da čeka da ti da …
Oči velike, u njima vidi sve al’ on je tako star, on nema nerava osramoćen i sed u očima mu led Ista uloga dve hiljade i kusur godina i nikad neće stići i nikad neće stići, nikad,
Melanija Bugarinović, prva Srpkinja u Bečkoj operi
Melanija Bugarinović (1903-1986) je 40 godina suvereno vladala operskim scenama širom Evrope. Bila je prva je Srpkinja sa stalnim angažmanom u Bečkoj operi i prva koja je nastupala na Bajrojtskim svečanostima, gde pravo učešća imaju najeminentniji solisti i dirigenti. Priča o njoj otkrivena je [ove godine] u Noći muzeja u okviru interaktivne postavke „Čarobni glas Melanije Bugarinović“ u Banatskoj sobi u Beloj Crkvi.
Melanija je rođena 29. juna 1903. u Beloj Crkvi i već sa šest godina je pevala u tadašnjoj crkvi i školskom horu. Hteli smo da vratimo sećanje na nju, slušanjem njenih kompozicija i muzike i razgovorom sa posetiocima o tome koliko znaju o njoj. Želja nam je da pokažemo da posedujemo umetnike od neprocenjivog bogatstva i da treba da inspirišemo mlade generacije u duhu tog umetničkog stvaranja – kaže za „Blic“ Jasmina Turturea, autorka izložbe i predsednica Škole plus „Dositej Obradović“.
Operski repertoar Melanije Bugarinović bio je izuzetno bogat, i po broju operskih uloga i po broju zastupljenih kompozitora. Bila je Karmen u istoimenoj operi, Kabanjiha u „Kaći Kabanovoj“, Končakovna u „Knezu Igoru“, Koštanu, Acučenu u „Trubaduru“, Urlika u „Balu pod maskama“, Groficu u „Pikovoj dami“, Friku u „Prstenu Nibelunga“, Ortrud u „Loengrinu“, Amneris u „Aidi“… Gostovala je u Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Italiji, Francuskoj, SSSR-u, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Izraelu, Egiptu…
Isticala je da voli svaku svoju ulogu: „Zavolim je u radu, inače je ne bih ni pevala, jer moja fraza, moja muzika, ono što moram da donesem leži u mom srcu. Volim svaku ulogu, jer i ona najmanja nosi u sebi lepotu“, citirala je Melaniju Bugarčić teatrolog dr Vesna Krčmar u monografiji o ovoj operskoj divi.
Prilikom svakog od svojih brojnih gostovanja Melanija je kupovala detalje kojima je opremala svoju vilu u Beogradu. Naročito je volela austrijsko i rusko srebro, staklo iz Venecije, porcelan iz Beča, studijske kopije značajnih evropskih slikara.
U Beograd se vratila posle Drugog svetskog rata i to kao zvezda po koju su naročito slali auto u Beč. Iz javnosti se povukla 1968. govoreći da je „bolje otići dok je još snage i glasa i tako ostati u lepoj uspomeni“.
Imala je ćerku jedinicu, Mirjanu Kalinović-Kalin, takođe prvakinju Bečke opere koja je zbog bolesti morala da prekine karijeru 1957. Umrla je 1975. Melanija je zato govorila da joj je najteža uloga bio život.
Nakon ćerkine smrti Melanija je 1978. u Novom Sadu osnovala Fond za unapređenje vokalne umetnosti mladih u svoje i ćerkino ime. Fondom je predviđeno da se sva pokretna i nepokretna imovina Melanije i Mirjane daruje novosadskoj opštini u cilju školovanja mladih talenata vokalnog i klavirskog odseka iz SMŠ „Isidor Bajić“ i Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Melanija je umrla 1986. a iza nje su ostale dve vile u Beogradu, vredna numizmatička i filatelistička tbirka, raskošan nakit. Jedna kuća je u međuvremenu prodata, a najvredniji deo zbirki i zlatnog nakita je nestao.
Život primadona u zelenilu mirnog Senjaka danas je moguće videti samo na nekoliko filmskih traka i fotografija koje se čuvaju u Muzeju grada Novog Sada.
– Lokalna sredina veoma malo zna o Melaniji i zato smo iz njenog Fonda u Novom Sadu pozajmili fotografije i druge predmete. Shvatamo da naši sugrađani malo znaju o njoj a osećamo se dužnim da ih podsetimo, ponajviše mlade, da ih podsetimo da je u njihovom gradu rođena ova čarobna diva sa karijerom koja se može porediti sa najvećim svetskim zvezdama i verovatno je bez premca i do danas u Srbiji – istakla je Jasmina Turturea.
U Beloj Crkvi ništa od Melanijine imovine nije ostalo, kuća u kojoj je rođena sada je privatna kuća, ali je važno napomenuti, podeća Turturea, da je Bugarinovićeva prema statutu svog Fonda naglasila da prioritet za stipendije imaju deca iz Bele Crkve.
U MUZEJU NARODNOG POZORIŠTA PROMOVISANA KNJIGA O MELANIJI BUGARINOVIĆ
Promocija knjige prof. dr Vesne Krčmar „Melanija Bugarinović – primadona čarobnog glasa“, održana je u sredu 12. decembra u Muzeju Narodnog pozorišta.
O knjizi, kao i o karijeri i životu Melanije Bugarinović pored autorke, govorili su muzikolog Marija Adamov, primadona i profesor emeritus Radmila Bakočević, profesor Zvonimir Krnetić i primadona Breda Kalef.
Na promociji je trebalo da učestvuje i profesor dr Svetlana Stefanović član upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalnih umetnosti mladih „Melanije Bugarinović i ćerke Mirjane Kalinović – Kalin“ iz Novog Sada, ali je ona bila sprečena da dođe u Beograd zbog vremenskih nepogoda. U pismu, koje je pročitao kustos Muzeja Narodnog pozorišta Dragan Stevović, ona je, između ostalog, ocenila da je Melanija Bugarinović „srpska Karmen, bila žena neverovatne snage, vanserijskog talenta, jakog duha i plemenite prirode“.
– Ostavila je za sobom neporeciv trag u umetnosti i napretku srpske kulture. Bila je pevačica sa imperesivnom biografijom, umetnica evropskog renomea, anđeoskog glasa i neumorna u želji da svaku ulogu proživi i osmisli do perfekcionizma – napisala je gospođa Stefanović.
Adamov je kazala da je Vesna Krčmar u ovoj knjizi obelodanila brojne činjenice, od kojih i neke sasvim neobične i potpuno nepoznate podatke o stvaralačkom i životnom opusu, kao i kreativnom razvoju te osobene, po mnogo čemu, a naročito po sasvim specifičnom raritetnom glasu ogromne izražajnosti, čudesne i fascinantne operske i koncertne pevačice.
Ovu prvu monografiju o našoj velikoj operskoj pevačici, inicirao je 2006. godine kompozitor Stevan Divjaković, predsednk Upravnog odbora Fonda za unapređenje vokalne umetnosti „Melanije Bugarinović i kćerke Mirjane Kalinović- Kalin“, a ideju su do konačne realizacije podržale aktuelna predsednica Fonda Marina Jaško i članica Odbora, Gabrijela Teglaši-Velimirović.
Od smrti Melanije Bugarinović (1903-1986), solistkinje Beogradske opere i Bečke državne opere prošlo je 26, a od njenih početaka na domaćoj sceni, 81 godina. S pozornicom i našom publikom oprostila se 1968. ulogom Marfe u Hovaščini izvedenom povodom njenog ličnog četrdesetogodišnjeg jubileja i stogodišnjice postojanja Narodnog pozorišta u Beogradu.
Tokom karijere koja ju je s „prtljagom“ od stotinak uloga vodila širom sveta, nastupala je najviše u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Španiji, Italiji, Francuskoj, a 1952. i 1953. godine i u Bajrojtu, kao treća Jugoslovenka i prva Srpkinja, pozvana da učestvuje na čuvenim Svečanim igrama u počast Vagneru.
Pevala je s najvećim operskim zvezdama i pod vođstvom najznačajnijih dirigenata, snimala za domaće i strane radio i televizijske stanice, a s ansamblom Beogradske opere, za kuće „Decca“ i „His Master’s Voice“, zabeležila dela ruskih kompozitora. U Operi Srpskog narodnog pozorišta gostovala je 1959. i 1960, a posle smrti ćerke Mirjane, mecosoprana slične tamne, altovske boje, i bolešću prekinute, obećavajuće sjajne karijere, rešila je da Novom Sadu, gradu kojem je zaveštala svu imovinu, ponudi i osnivanje Fonda za razvoj mladih vokalnih talenata, koji u svojoj osnovnoj funciji uspešno deluje već dvadesetak godina, a zvanično je ustanovljen 1978. godine.
Veče posvećeno Milanu Mladenoviću, jednom od najznačajnijih umetnika bivše Jugoslavije, biće održano 21. septembra, od 20h, u Galeriji Polet (Cetinjska 15).
Na dan njegovog rođenja, beogradski umetnici će, zajedno sa poštovaocima kultnog jugoslovenskog benda EKV odati počast jednoj od najvećih legendi srpskog i jugoslovenskog rokenrola koji je ostavio neizbrisiv trag za mnoge generacije.
U muzičkom delu nastupiće Luna Škopelja (EKV Tribute Deca iz vode), Milutin Jovančić i Dejan Hasečić (ex Block out, Čovek vuk), Zlatko Stevanović, Jovana Kapriš i Aleksandar Milisavljević (Trio Rifat), Peđa Todić (Weird Fishes), Stefan Niketić (Two Horses), Natalija Rajković, Mladen Pecović, Marko Kragović, Pavle Pavičić i Ivan Deda Dedić.
Boris Aranđelović (13. 10. 1948. Kragujevac — 27. 08. 2015. Roterdam) – „Balkanski Gilan“ i „Mr. Voice“, emocija „Šumadijskog bluza“ i jedini vokal koji je mogao da peva u duetu sa Točkovom gitarom, čovek koji je između života na dva kontinenta (Australiji i Evropi) obeležio glavni period grupe Smak. Školski primer pojma „roker“ i „motherfucker“ po temperamentu, veliki zaljubljenik u Kragujevac i Šumadiju, dobričina i bez dlake na jeziku, bio je pre svega čovek velike životne energije.
Poznat po pevanju u visokim registrima, što mu je, uz osobenu boju glasa, i donelo prepoznatljivost, u grupu „Smak” je došao 1973. godine, a izveo je neke od najpoznatijih pesama ovog popularnog sastava, poput „Crne dame”, „Šumadijskog bluza”, „Satelita”, „Bluza u parku”, numere „Alo”.
Bio je koncertni frontmen i na svojim plećima je iznosio teret koji su nametale složene melodije i ritmička kompleksnost tekstova. Posebnu atrakciju u nastupima „Smaka” predstavljao je „dijalog” između Borisovog glasa i gitare Radomira Mihailovića Točka, što je posebno uočljivo u pesmama „Šumadijski bluz”, Alo” i „Profesor”.
Bio je svetski putnik. U životu je radio svakakve poslove; u jednom periodu je bio i rudar. U društvu, na snimanjima, u kafani, pričao je viceve i šalio se, ali na sceni je bio gotovo stidljiv. Ponekad je znao da se povuče u pozadinu, odakle bi samo kuckao svojim dairama. Njegov odnos prema muzici bio je rigidan. Odbacivao je sve što mu se ne bi dopalo, bez obzira na kvalitet. Za njega je samo „Smak” bio svetinja. Nije bio ambiciozan, slava ga nikad nije interesovala. Muziku je osećao prirodno, nikad je nije učio.
Šumadijski vitez, pevač potpuno drugačiji od drugih, jednostavan čovek koji se po toj svojoj osobini razlikovao od svih drugih velikih pevača jugoslovenske rok scene. Njegov šumadijski bluz bio je amalgam od sna i sevdaha, iz njegovog srca dopiralo je, podjednako, pevanje i plakanje. To je šifra gubitnika koji su jednom imali sve. Na kraju je završio bez dinara i viška popularnosti, taj svetski frajer i kafanski laf.
Milan Delčić Delča preminuo je 24. jula 2011. godine. Mi koji smo ga znali, slušali i gledali i danas sećamo ga se.
Bora*S
Milan Delčić Delča je bio muzičar, dramaturg i televizijski voditelj iz Srbije. Rođen je u Pirotu 19. novembra 1960. godine, a detinjstvo je proveo u Kruševcu, gde je završio niže razrede osnovne škole pre nego što se sa porodicom preselio u Beograd.
Muzikom je počeo da se bavi krajem 1970-ih. Sa Zoranom Vulovićem i Aleksandrom Vasiljevićem 1979. je osnovao grupu „Furije furiozno furaju“, koja je kasnije preimenovana u „Prolog za veliki haos“. U to vreme njih trojica su pripremali amaterske pozorišne predstave, a radili su i kao novinari-saradnici radio stanice Studio B. Grupi su se 1980. pridružili novi članovi i ona je dobila naziv „U škripcu“.
Prve snimke, pesme „Južno voće“ i „Pamflex dom“, objavili su 1981. na albumu „ARA“ koji je okupio sastave druge generacije beogradskog novog talasa. Delčić je sa ovom grupom snimio pet albuma: „Godine ljubavi” (1982), „O je” (1983), „Nove godine” (1983), „Budimo zajedno” (1984) i „Izgleda da mi smo sami” (1990).
Nakon toga je nastavio samostalnu muzičku karijeru i objavio još nekoliko albuma: „Delča i sklekovi” (1994), „S jezikom u usta” (1997), „Krenuo sam davno, ne sećam se gde” (2003) i kompilaciju najvećih hitova.
Godine 1984. diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Autor je nekoliko pozorišnih predstava: „Hari ne putuje vozom“ (SKC, 1984.), „Kraljevo blago“ (Atelje 212, 1986.), „-{Transsex hard-core one man show}-“ (Bitef teatar, 1992.), „Radmilo Gnusni i Radmila Pogana“ (Bitef teatar, 1992).[1] Takođe je autor i režiser storije „Lepe, čiste, dobre“ u omnibusu „Beogradske priče“, dramaturg televizijske serije „Dome, slatki dome“, scenarista serije „U ime zakona“ (1991) i koscenarista filma „Ne skreći sa staze“ (2003).
Pojavljivao se u filmovima „Slatko od snova“ (1994) i „Sivi kamion crvene boje“ i u TV seriji „Otvorena vrata“ (1994-1995).
Na televiziji Art je vodio emisiju „Kult detektivi“ i noćni program „Kabinet doktora Mrmora“. Jedno vreme je bio muzički urednik televizije Metropolis.
U aprilu 2010. održao je samostalnu izložbu fotografija pod nazivom „-{Manhattan from Brooklyn}-“. Bilo je izloženo devet fotografija nastalih tokom 2009. godine, na kojima je Delčić pokušao da dočara svoj utisak Menhetna tokom kišnih i oblačnih večeri.
Nakon nekoliko godina borbe protiv raka, Delčić je preminuo 24. jula 2011. godine u svojoj 51. godini.
NIKOLIĆ PREVOZ BESPLATNO PREVOZI PUTNIKE ZA 51. GITARIJADU!
Nikolić prevoz sponzor je ovogodišnje Gitarijade.
Ovaj autobuski prevoznik će za vreme trajanja 51. Gitarijade, 29. juna, 30. juna i 1. jula besplatno prevoziti putnike do Zaječara iz tri mesta, iz Knjaževca, Negotina i Bora.
Iz Knjaževca se polazi u 19:30 isped hotela „Timok“.
Iz Negotina autobus polazi u 19:30 sati ispred Pedagoške akademije.
Iz Bora autobus kreće u 19:30 sati ispred Doma kulture.
ALBUM THE WALL, ZAPOČET I OKONČAN KAO SASVIM LIČNA EGZORCISTIČKA SEANSA, USPUT JE IZRASTAO U SVOJEVRSNI REKVIJEM. VOTERSOV ZID PRETVORIO SE U NADGROBNI SPOMENIK ČITAVOM JEDNOM VREMENU; IZA UTOPIJSKOG GLAMURA SEDAMDESETIH VREBALA JE MRAČNA DISTOPIJA DECENIJE KOJA JE BILA NA PRAGU. TEŠKO DA JE IKO OD ONIH KOJI SU PRED BOŽIĆ 1979. GODINE KUPOVALI „ANOTHER BRICK IN THE WALL“ POMISLIO NA TAKO NEŠTO: UZ TU PESMU SE TAKO DOBRO MOGLO PLESATI
Pokušaj stvaranja „globalne metafore“ jedna je od najpouzdanijih prečica ka umetničkom promašaju: istorija umetnosti, književnosti naročito, prepuna je tužno nedovršenih spomenika stvaralačkoj sujeti.
Naravno, to nipošto ne znači da ne postoje dela koja u sebi sažimaju iskustva čitavih epoha – ima ih, ali je iznenađujuće velika većina njih začeta kao plod introvertnih nastojanja da se odgonetnu neka sasvim lična pitanja: Eliot je Pustu zemlju opisao kao „sasvim privatno staračko gunđanje“; Kafka je svoja dela osudio na smrt, uveren da nikome osim njemu ne mogu značiti ništa; Džojs je svoj Dablin gradio ponajpre zbog sebe, kao gorki protivotrov za smrtonosnu nostalgiju; slično važi i za Markesov Makondo. Duboko lični intimni umetnički iskazi po pravilu imaju više izgleda da dosegnu univerzalnost, nego oni koji svesno nastoje da sažmu i objasne kolektivno iskustvo generacije ili epohe, da bi se neosetno rasplinuli i nestali u magli apstrakcije koja ne sažima i ne objašnjava ništa.
Album The Wall je pored ozloglašene „globalne metaforičnosti“ nosio u sebi još jednu tempiranu bombu: u pitanju je bio takozvani „konceptualni album“. Krajem sedamdesetih, takva oznaka je u svetu rok muzike najčešće bila drugo ime za pretencioznu budalaštinu koja nemilosrdno otkriva nedoraslost autora vlastitim megalomanskim ambicijama. Pri tome, jedini greh takvog umetničkog poduhvata ogleda se u pokušaju povezivanja muzike s drugim umetničkim medijima – najčešće s književnošću. Jer, osnovna ambicija svakog konceptualnog albuma jeste da ispriča priču, i to na način znatno konkretniji no što to muzika obično čini.
PRAVO NA SOPSTVENI ŽIVOT: Rodžeru Votersu, istinskom autoru albuma potpisanog imenom grupe Pink Floyd, ni to nije bilo dovoljno: The Wall je od samog početka bio zamišljen kao multimedijalni poduhvat, bez pravih prethodnika u dotadašnjoj istoriji popularne kulture; za priču koju je želeo da ispriča bili su mu neophodni album (koji se sasvim lepo može čitati i kao zaokružena, brižljivo komponovana zbirka poezije), scenski spektakl, i film.
Mnogima je to unapred poslužilo kao povod za podozrivost, čak i za podsmeh: zadatak bas-gitariste jeste da svira bas i možda ovde-onde ponešto zapeva, ako ume – alegorijske prikaze ljudske egzistencije treba ostaviti „pravim“ umetnicima, naročito u vremenu u kome su pesme već počele nepovratno da ulaze u trominutni MTV format, podesan za nenametljivu popunu vremena između dva bloka reklama. A Voters je, zapravo, mučio svoju muku: The Wall je pre svega bio njegov način da bez milosti rastavi na delove sopstveni život. Zadatak mu je bio prilično olakšan činjenicom da je taj život već bio u stanju raspadanja: veliki bend se lagano gasio; zajedno s njim i Votersova vera u smisao avanture koju je zajedno sa zlosrećnim Sidom Baretom otpočeo u Kembridžu petnaestak godina ranije; dugi i bolan razvod mučno ga je podsećao na to koliko je u svetu industrije zabave uzaludno tražiti pravo na sopstveni život.
Njegov je, činilo mu se, pripadao svima osim njemu. Ta mnogostruka frustracija dovela ga je do trenutka koji je predstavljao okidač za nastanak ideje o Zidu: na koncertu u Montrealu, 6. septembra 1977. godine, pozvao je jednog od obožavalaca iz grupe onih koji su u prvim redovima prilično napadno izražavali svoju naklonost da mu priđe bliže – a onda ga pljunuo. Bio je to iracionalni gest otpora prema svima koji nepozvani žele da uđu u njegov svet, gest čoveka koji je zaboravio da je taj svet sam ponudio na prodaju. Tada je počeo da razmišlja o zidovima koje oko sebe nesvesno podižemo da bismo se zaštitili od onih koje su drugi podigli oko nas.
Takva razmišljanja uvek vode samo u jednom pravcu: unatrag, kroz nostalgiju za ružnom prošlošću koja je ipak bila bolja od pogane sadašnjosti, do prapočetaka u kojima su postavljeni temelji svih tamnica koje smo odabrali da u njima živimo. Iz tog sveta izronio je tek dve godine kasnije, noseći sa sobom priču pod naslovom Zid, kojoj da bi bila ispričana nije bio dovoljan tek dvostruki album: ta priča bila je pretočena i u film Alana Parkera, kao i u scenski spektakl, megalomanski čak i po kriterijumima koje su godinama postavljali upravo Rodžer Voters, Dejvid Gilmor, Ričard Rajt i Nik Mejson, sve labavije povezani u grupu pod imenom Pink Floyd. Album The Wallpokidao je i poslednje veze među njima, i istovremeno označio kraj jednog perioda u istoriji rokenrola – onog u kome je još bilo moguće pisati epove.
Snažna, duboko proživljena Votersova poezija dobila je odgovarajuće grandioznu muzičku podlogu: labudova pesma benda u raspadanju ovekovečena je na dva komada vinila koji su primorali kritičare da im u vremenu kada je već bilo pitanje časti rugati se takvim poduhvatima, ipak odaju priznanje. Priča koju je Voters ispričao imala je, kao i sve istinski velike priče, hipnotičku moć koja slušaocu nije ostavljala mogućnost izbora: uvlačila ga je u svoj mračni tunel na čijem ga je drugom kraju izbacivala omamljenog i zbunjenog. Ako ga je uopšte izbacivala; The Wall je bio zatvoren krug, započet i završen rečenicom koja se uliva sama u sebe: Isn’t this where we came in? U bezizlazu nagoveštenom ovim pitanjem izgubljen je glavni junak Votersove priče; njegovo ime je Pink, prezime Flojd: svaka eventualna sličnost s postojećim ličnostima, naravno, sasvim je slučajna.
KOD ZIDA VREMENA: Kao što je sasvim prirodno nastojanje da takve sličnosti prepoznamo: metafora zida uvedena je u pesmi „Another Brick in the Wall, Part 1“, koja korene traumatičnog Pinkovog detinjstva pronalazi u pogibiji njegovog oca, pilota, u Drugom svetskom ratu. Identičan događaj bio je prva cigla u zidu iza koga progovara Rodžer Voters, obilato darujući Pinka svojim nemoćnim gnevom, svedenim na biblijsko pitanje: daddy, what d’ya leave behind for me? Neke od mogućih odgovora na ovaj upit nudi „Another Brick in the Wall, Part 2“ – svakako jedna od ključnih pesama na albumu, i to ponajmanje zbog činjenice da se pretvorila u najveći hit u povesti grupe Pink Floyd.
Činjenica je, uostalom, višestruko ironična: subverzivna himna anarhiji, pankerskija od svakog panka (koji je netom objavljenim albumom London Calling grupe Clash, upravo dostizao svoj zenit), zasela je na prvo mesto britanske top liste u valjda najneprikladnijem mogućem trenutku – neposredno uoči Božića. Umesto prigodnih poruka o miru, dobroti i ljubavi, pesma je u hipnotičkom ritmu disko-koračnice nudila ogorčen protest protiv kontrole i uniformisanja detinjih misli u školskim učionicama, budeći jasne asocijacije na jezivu, subliminalnu hipnopediju iz Hakslijevog Vrlog novog sveta.
Ciljevi školovanja, po Haksliju i Votersu, svode se na proizvodnju duhovnih klonova, na pretvaranje ja u mi. Deca u Votersovom horu već su prošla kroz taj preobražaj: nepovratno uterana u prvo lice množine, ona samo sanjaju pobunu – kao dečaci (kad se već bavimo distopijskim referencama) koji u Goldingovom Gospodaru muva glume anarhiju unutar nametnutog modela društvenog ustrojstva, nasleđenog od sveta odraslih. Muzički oplemenjena filigranskim radom Dejvida Gilmora, pesma je na pravi način odjavila srećne sedamdesete i najavila novo, olovno vreme.
Kadar iz filma Zid
Pink kroz to vreme prolazi u šarenoj odori dvorske lude, tačnije u kostimu i ulozi rok zvezde koja sa hedonizmom očajnika u vrtoglavom sunovratu prolazi kroz obavezni program poroka i stiže do očekivanog krajnjeg odredišta: prazne hotelske sobe i otvorene telefonske veze na čijem drugom kraju nema nikoga. „Čemu besmrtnost, ako ne postoji život?“, pitanje je koje pre ili kasnije sebi postavljaju svi kojima je industrija zabave podarila iluziju neograničene moći i neograničenog trajanja; Pink na to pitanje odgovara pokušajem da stupi u novi život. U njemu će se pretvoriti upravo u ono što ga je u prethodnom životu ubilo: otelovljenje fašistički brutalne kontrole misli i osećanja, diktatora koji upravlja masama zato što nije u stanju da gospodari samim sobom. I koji će, budući da zakone sam stvara, na kraju morati da sudi samome sebi. Zagonetan, otvoreni kraj tog suđenja, nemalo nalikuje onom u najpoznatijem romanu Franca Kafke: proces se i u njemu odvija pre svega u glavi Jozefa K.; zato i jeste tako neizbežan i neumoljiv, i zato može imati samo jedan ishod.
Tako je The Wall, započet i okončan kao sasvim lična egzorcistička seansa, usput izrastao u svojevrsni rekvijem. Votersov zid pretvorio se u nadgrobni spomenik čitavom jednom vremenu; iza utopijskog glamura sedamdesetih vrebala je mračna distopija decenije koja je bila na pragu. Teško da je iko od onih koji su pred Božić 1979. godine kupovali „Another Brick in the Wall“ pomislio na tako nešto: uz tu pesmu se tako dobro moglo plesati…
Legendarni muzičar, tekstopisac i umetnik Leonard Koen preminuo je u 83. godini.
Vest o smrti kanadskog muzičara, čiji su stihovi, šarm i specifična boja glasa obeležili svetsku muzičku scenu objavljena je noćas na njegovoj zvaničnoj Fejsbuk stranici, mada neki dobro obavešteni na forumu Leonarda Koenatvrde da je preminuo u ponedeljak i da je sahranjen na privatnoj ceremoniji u Montrealu. I na njegovoj stranici na Vikipediji kao datum smrti stoji 7. novembar, a isti podatak preneo je i „Vošington post“.
Foto: Tanjug/AP
„Izgubili smo jednog od najcenjenijih i najplodnijih vizionara muzike“, navedeno je u tekstu u kome se ne napominje uzrok smrti legendarng muzičara.
Privatna memorijalna služba biće održana kasnije tokom dana u Los Anđelesu, javile su agencije, napominjući da uzrok smrti velikog muzičara nije objavljen.
Koenov sin Adam je objavio da mu je otac umro „mirno u svom domu u Los Anđelesu“.
„Pisao je do poslednjih trenutaka sa svojim osobenim humorom“, naveo je Adam Koen.
U nedavnom intervjuu koji je dao za „Njujorker“ Leonard Koen je izjavio: „Spreman sam da umrem. Nadam se da nije previše neprijatno. To je to od mene“.
Foto: Reuters
„Velika je promena blizina smrti. Ja sam uredan momak i volim da dovršim stvari koje sam započeo“, rekao je tada Koen.
Koen je rođen 21. septembra 1934. godine u Montrealu. Počeo je da piše još 1951, a svoju prvu knjigu pesama „Let Us Compare Mythologies“ objavio u Montrealu 1956. godine.
Privučen poezijom i kompozicijama Boba Dilana odlučio je da postane muzičar u vreme kada je već uveliko zahvaljujući svojim knjigama poezije i proze, uživao ugled u književnim krugovima.
Neki od njegovih najvećih hitova su „Suzanne“ i „I’m Your Man“, a prošlog meseca objavio je 14. album pod nazivom „You Want it Darker“.
Album „Popular Problems“, tada 80-godišnjeg Leonarda Koena, spada u kategoriju „probranih umetnika“ kojima poodmakle godine nisu smetale da snime odličan materijal.
Tajnu Koenove muzičke dugovečnosti verovatno najbolje objašnjava činjenica da je oduvek bio mudar tekstopisac.
Foto: Reuters Opraštanje od velikana
„Bio je poštovani pesnik i pre nego što je svoje stihove preneo u pesme krajem 1960-ih, a poznato je da pesnici duže zadržavaju kreativnu vitalnost od ‘običnih’ muzičara“, navodi londonski list „Gardijan“ koji je povodom objabljivanja tog Koenovog albuma sačinio listu muzičara koji su potkraj života svetu podarili odličnu muziku.
Tokom karijere objavio je 14 albuma i dobio je oko 40 nagrada, što za poeziju, što za muziku.
U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2008, a Gremi za životno delo dobio je 2010. godine.
Zastave na pola koplja
Kanadski premijer Džastin Trudo oglasio se na Tviteru povodom Koenove smrti:“Ničija muzika nije zvučala kao Koenova. Nedostajaćeš i Kanadi i svetu“.
U Montrealu su gradske vlasti naložile da se zastava spusti na pola koplja, preneo je AFP.
Bob Dilan dobitnik Nobelove nagrade za književnost
Članovi švedske Akademije odlučili su da ovogodišnja Nobelova nagrada za književnost pripadne američkom kantautoru Bobu Dilanu (75).
Foto: Tanjug/AP Bob Dilan
Bob Dilan nagrađen je za „stvaranje novih poetskih izraza u velikoj tradiciji američkog pesništva“, izjavila je predstavnica Akademije. Nobelova nagrada za književnost, koja uz veliki prestiž donosi i novčanu sumu od oko 900.000 dolara, biće svečano uručena Dilanu i dobitnicima iz drugih oblasti na ceremoniji u Stokholmu 10. decembra 2016.
Foto: Nobel Prize / Facebook Bob Dilan je dobitnik Nobelove nagrade za književnost
Dilan je prvi Amerikanac koji je osvojio nagradu za književnost još od 1993. kada je laureat bila Toni Morison. On je ujedno i 259. Amerikanac-nobelovac.
Sara Danils, sekretar Švedske akademije, opisala je Dilana kao „divnog uzora koji već 54 godine sebe menja i usavršava“.
Album „Blonde on Blonde“ (1966) je „izvanredan primer njegovih savršenih rima, sastavljanja refrena i briljantnog načina razmišljanja“, smatra Danilsova.
Foto: Tanjug/AP
Ona je priznala da izbor možda nekima može da bude iznenađenje ali „ako pogledate unazad 5000 godina otkrićete Homera i Sapfo. Oni su pisali poetske tekstove namenjene izvođenju, isto je i sa Dilanom. I dalje čitamo i Homera i Sapfo i uživamo u njihovim stihovima“.
Švedska akademija, po običaju, ne otkriva uži spisak kandidata, što ostavlja širok prostor za nagađanja i neosnovana kladioničarska predviđanja.
Iako iza sebe ima armiju obožavalaca i premda se njegovo ime godinama unazad nalazi među kandidatima koji se pominju za Nobelovu nagradu (često se čak i zbijaju šale na njegov račun) prema predviđanjima kladioničara ove godine nije bio ni među prvih 10 favorita i malo ko je očekivao da će biti laureat i to ne samo zato što je svoju karijeru gradio na sceni, pred mikrofonom a ne u štampanom formatu.
No, nesporno je da je Dilan ostvario ogroman uticaj na umetnost i umetnike u celom svetu. On je deveti pesnik i prvi kantautor koji je dobio Nobela za književnost.
Foto: Tanjug/AP
Rođen kao Robert Alen Cimerman 24. maja 1941. Dilan je postao jedan od najvećih kantautora 20. veka i najsnažniji glas generacije šezdesetih godina.
Kod nas su 2005. objavljeni njegovi memoari „Hronike 1“ u izdanju „Geopoetike“.
„Hronike“ nisu standardna autobiografija niti ispovest, već vrlo važan dokument o vremenu i životima nekoliko poslednjih generacija druge polovine 20. veka koje su, verujući u utopiju, menjale sve(s)t. „Hronike“ pokazuju da je Dilan važan hroničar, briljantnog pamćenja, istančanog zapažanja, književno originalnog jezika, nepatetične iskrenosti, zdravog humora i umerenog cinizma.
Život i delo Boba Dilana ROKENROL MU NIJE BIO DOVOLJAN
Robert Cimerman, omiljeni sin Hibinga u Minesoti koji će postati revolucionarni glas nekoliko generacija kao tekstopisac, pesnik, disk džokej, autor i buntovnik Bob Dilan, dobio je Nobelovu nagradu za književnost.
Foto: Tanjug/AP
Rođen je kao Robert Alen Cimerman 24. maja 1941. u Dalutu u Minesoti. Njegovi baka i deka po ocu, Cigman i Ana Cimerman emigrirali su iz Odese u SAD nakon antisemitskog pogroma 1905.
Baka i deka po ocu, Ben i Florens Stoun, bili su litvanski Jevreji koji su se doselili u SAD 1902. U svojoj autobiografiji „Hronike 1“, Dilan je napisao da je devojačko ime bake po ocu bilo Kirgiz i da je njena porodica poreklom iz Kagizmana u provinciji Kars u severo-istočnoj Turskoj.
Foto: Tanjug/AP
Dilanovi roditelji Abram Cimerman i Beatris Biti Stoun bili su deo male, čvrsto povezane jevrejske zajednice u Minesoti. Kada je Robertu bilo šest godina preselili su se iz Daluta u Beatrisin rodni grad Hibing, takođe u Minesoti.
Robert je od malih nogu slušao radio, prvo bluz a potom kantri stanice, a kasnije, kada je postao tinejdžer, prešao je na rokenrol.
Još u srednjoj školi je osnovao nekoliko bendova, u kojima je svirao obrade Elvisa Preslija i Litl Ričarda. Jedan koncert održan u srednjoj školi u Hibingu bio je toliko glasan da je direktor isekao kabl na mikrofonu.
U školskom izveštaju za 1959. uz njegovu sliku pisalo je: „Robert Cimerman: Pridružiće se Litl Ričardu“.
Foto: Tanjug/AP
Septembra 1959. preselio se u Mineapolis i upisao tamošnji Univerzitet. Sklonost ka rokenrolu zamenilo je interesovanje za američki folk.
„Rokenrol mi nije bio dovoljan. Bilo je tu zaraznih fraza i pulsirajućih ritmova, ali pesme su bile neozbiljne i nisu opisivale život na realan način. Znao sam da je folk ozbiljnija stvar. Pesme su ispunjene očajom, tugom, trijumfima, verom u natprirodno, opšte uzev, tamo je bilo dubljih osećanja“, izjavio je 1985.
Njegovih idoli bili su muzičari Vudi Gatri,Robert Džonson i Henk Vilijams a bio je inspirisan i prvim autorima bit generacije kao i pesnicima modernizma.
Preselio se u Njujork 1961. i počeo da nastupa u klubovima i kafićima u Grinič Vilidžu. Tamo je upoznao muzičkog producenta Džona Hamonda i potpisao ugovor za prvi album, „Bob Dylan“ 1962.
Narednih godina snimio je brojne ploče koje će imati ogroman uticaj na popularnu muziku: Bringing It All Back Home and Highway 61 Revisited (1965), Blonde On Blonde (1966), Blood On The Tracks (1975).
Ništa manje produktivan nije bio ni u decenijama koje su usledile, kada je izdao remek-dela poput Oh Mercy (1989), Time Out Of Mind (1997) ili Modern Times (2006).
Njegove turneje sredinom šezdesetih privlačile su mnogo pažnje. Jedno vreme ga je pratio reditelj D.A. Penebejker od čijih je video zapisa na sceni i oko nje nastao film Dont Look Back (1967).
U karijeri dugoj preko pola decenije istraživao je tradicije američkog pesništva od folka, bluza, kantrija i gospela preko rokenrola i rokabilija do engleske, škotske i irske folk muzike, usvojivši čak i neke elemente džeza. U svojim pesmama Dilan se bavio temama poput društvenih stanja čovečanstva, religije, politike i ljubavi.
Od kraja osamdesetih Dilan neprestano održava koncerte u okviru „Beskrajne turneje“ (Never-Ending Tour). Na nastupima svira gitaru, harmoniku i klavir/klavijature.
Dilan je i slikar, glumac i scenarista. Od 1994. obajvio je šest knjiga crteža i slika i više knjiga sa tekstovima iz svojih pesama.
Godine 2004. napisao je autobiografiju „Hronike 1“ koja opisuje uspomene iz prvih godina po dolasku u Njujork i nudi nam uvid u njegov život u epicentru popularne kulture.
Kao muzičar prodao je preko 100 miliona ploča. Dobitnik je brojnih nagrada, među njima je 11 Gremija, Zlatni globus i Oskar.
Član je dvorana slavnih rokenrola, tekstopisaca i muzičara Minesote.
Žiri za Pulicervou nagradu 2008. dodelio mu je posebno priznanje za „dubok uticaj na popularnu muziku i američku kulturu obeležen lirskim kompozicijama izvanredne poetske snage“.
Foto: Tanjug/AP
Maja 2012. od Baraka Obame je primio predsedničku medalju slobode.
Sam Dilan, međutim, veoma je rezervisan prema nagradama. Kada mu je Francuska 2013. dodelila najviše kulturno priznanje, Legiju časti, kamermanima i foto-reporterima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju ovoj vrlo kratkoj ceremoniji u Parizu.
On je, inače, poznat kao veoma povučena osoba i jedan je od najtajanstvenijih rokera. Kada nije na turneji, veći deo vremena provodi u Malibuu u Kaliforniji, iako poseduje više nekretnina širom sveta. Iz dva braka ima četvoro dece.
OTIŠAO JE ČOVEK VELIKOG SRCA – LAZA RISTOVSKI (1956-2007)
PIŠE: Miroslav Milošević
Preminuo je Laza Ristovski…Za prijatelje kratko Laki…
Jedan od najvećih rock-muzičara bivše Jugoslavije…
Bio je mag, bio je virtouz…Bio je najbolji…Svi se slažu…
Ovo je moj skromni doprinos sećanju na čoveka velikog srca…
Sećanju na Lakija…Velikog umetnika…Velikog prijatelja…
Laza Ristovski je rodjen 23. januara 1956. godine u Novom Pazaru, ali se posle tri godine njegova porodica preselila u Kraljevo, gde je Laza odrastao i počeo ozbiljnije da se bavi muzikom.
Početkom sedamdesetih godina, Laza je u Kraljevu formirao grupu Bezimeni, koju sam imao prilike da čujem na jednom od Rock-maratona, koji su se u to vreme često održavali u Hali sportova na Novom Beogradu. Grupa Bezimeni nije ostavila iza sebe veći snimljeni opus, osim instrumentalne teme Maštarije, koja se nalazi u audio-arhivi Radio Beograda.
Sredinom sedamdesetih, tačnije 1975. godine, Laza Ristovski postaje član legendarne kragujevačke grupe Smak.
Srdjan Stojanović, generalni direktor Multimedia Concerts, koji je održao besedu na komemoraciji povodom smrti Laze Ristovskog u prostorijama SOKOJ-a, o ovom periodu Lazine karijere kaže:…,,Prvi put sam ga video i čuo na koncertu tada nove muzičke senzacije – kragujevačke grupe SMAK, čiji je član upravo postao.
Došao sam u halu Čair da čujem i vidim gitarističkog heroja Radomira Mihajlovića – Točka, a uz to magično iskustvo sam dobio i nenadani bonus: 19-godišnji dečak koji je tek počeo da svira sa Smakom, oduševio me je svojom solo tačkom: Na belom Melotronu, Hammond orguljama i Moog sintisajzeru izveo je odlomke iz „Slika sa izložbe“ Modesta Musorskog, inspirisane izvedbom legendarnog Keitha Emersona. I time me je kupio kao obožavaoca za ceo život…’’.
Posle dva albuma i tri singla, Laza je napustio grupu Smak i krajem 1976. godine, prešao u grupu Bijelo Dugme.
Bio je to do tada najveći rock-transfer u istoriji jugoslovenske muzike.
Muzici grupe Bijelo Dugme u tom periodu, Laki je dao ogroman doprinos, što ilustruju antologijski albumi Eto, baš hoću i Koncert kod Hajdučke Česme
O ovom periodu Lazine karijere, Srdjan Stojanović u svojoj komemorativnoj besedi je rekao sledeće: …,,Mnogi poklonici Smaka, uključujući i moju malenkost, smatrali su to za izdaju ideala, muzike i misije, zarad slave i novca. Medjutim, mnogo kasnije smo shvatili da je to bio nužan korak napred u Lazinoj biografiji, novo iskustvo rada u najboljim uslovima i praćenje aktuelne svetske muzičke tehnologije – nešto što je u tadašnjoj SFRJ bilo nemoguće.
I svojim dolaskom u Bijelo Dugme Laza je oplemenio pastirsko-narodnjački idiom Gorana Bregovića kroz svoje sviranje i aranžiranje numera kao što su „Sanjao sam noćas da te nema“, ili „Loše vino“.
Te numere su bile koncipirane, aranžirane i odsvirane na način koji kasniji opus Bijelog Dugmenta nikada neće dostići – originalno, sofisticirano, emotivno i virtuozno…’’.
Od svih članova Bijelog Dugmeta, sa Lazom se najviše družio bubnjar Ipe Ivandić, slična muzička opredeljenja su ih zbližila i njih dvojica polovinom 1978. godine, napuštaju Bijelo Dugme i objavljuju zajednički album Stižemo, za to vreme veoma inovativan i hrabar projekat u jugoslovenskom rocku.
Posle albuma Stižemo i kratkotrajne neuspešne avanture sa grupom Vatra iz Kragujevca, Laza Ristovski se vraća u grupu Smak sa kojom će snimiti još dva albuma.
Početkom osamdesetih godina, posle raspada grupe Smak, Laza Ristovski je bio član pratećeg benda čuvenog engleskog gitariste Alvina Lija, što je dokaz da je Lazina svirka, kao i oprema koju je posedovao bila na svetskom nivou.
U prvoj polovini osamdesetih godina, Laza Ristovski je postao cenjeni i nezamenjivi studijski muzičar koji je saradjivao, izmedju ostalih, sa Džez-orkestrom RTB-a, Oliverom Mandićem i pevačem grupe Smak Borisom Arandjelovićem.
U tom periodu je objavio i nekoliko solo-albuma. Prvi, pod nazivom Merge je objavljen 1982. godine, za koji je Ristovski dobio nagradu za najbolji instrumentalni album. Ploču je obeležila obrada narodne pesme Kaleš bre Andjo.
Drugi album 2/3 je objavljen naredne 1983. godine, koji predstavlja mešavinu studijskih i koncertnih snimaka.
Za vreme služenja vojnog roka, Ristovski je 1984. godine objavio album sa obradama revolucionarnih pesama Vojnički Dani, a iste godine izlazi i odličan album Roses for General.
Sredinom osamdesetih godina, Laza Ristovski se vratio u grupu Bijelo Dugme, gde će ostati do njihovog konačnog raspada 1991. godine.
U značaj Ristovskog za kasniju karijeru Dugmeta, uveriće nas albumi Kosovka Devojka, Pljuni i zapevaj moja Jugoslavijoi Ćiribiribela, kao i nekoliko koncerata na beogradskom Sajmu sa Mladenom Vojičićem-Tifom i Alenom Islamovićem kao pevačima.
Laza se dobro uklapao i dopunjavao sa drugim klavijaturistom Bijelog Dugmeta Vladom Pravdićem, što se najbolje može čuti na koncertnom albumu Mramor, Kamen i Željezo.
Laza Ristovski je bio i uspešan kao kompozitor filmske muzike. Radio je muziku za filmove Zaboravljeni, Sveto Mesto, Nečista Krv i Lazar, za koju je dobio prvu nagradu na filmskom festivalu u Sopotu, a nosilac je i Estradne Nagrade Srbije za 1986. godinu.
Posle raspada Bijelog Dugmeta, Laza Ristovski je sa još jednim vrhunskim klavijaturistom Aleksandrom-Sašom Loknerom, uz pomoć pevačice Bebi Dol i gitariste Vlade Negovanovića, 1994. godine objavio fenomenalan album Naos, koji je postao kamen medjaš instrumentalne muzike. Na ploči se nalazi i numera Moravo, jedna od najboljih Lazinih kompozicija.
Moj prijatelj Saša Lokner mi je pričao o radu na tom albumu, rekavši da je od Laze puno toga novog naučio, o zapadnjačkim i istočnjačkim sakralnim sinkopama, harmonijama i ritmovima, o nečemu što do tada nije svirao ni u Instruktorima ni na svojim solo-radovima.
Izvanredna kompilacija Best Of Instrumental Worksje objavljena 1996. godine i zahvata sve dotadašnje periode Lazine solo-karijere.
Poslednje godine Lazinog života su bile teške. Bolest ga je prikovala za invalidska kolica, ali to nije moglo da smanji njegovo veliko srce, njegovu energiju i ljubav prema muzici, životu i ljudima.
Poslednji album Gondola, Laza je objavio 2003. godine, sa kojeg se izdvajaju teme Lavirint, Nebo nad Beogradom, Super Nova i Bit-ola.
Bolest ga nije sprečila da učestvuje na velikoj povratničkoj turneji grupe Bijelo Dugme 2005. godine.
Poslednji dani života Laze Ristovskog su proticali u radu na novom albumu, na kojem su bili angažovani mnogi poznati muzičari kao što su Saša Lokner, Nikola Čuturilo, Dado Topić, Dragi Jelić i drugi, a Laza je uporedo radio i na novim projektima Milića Vukašinovića i bivšeg saradnika iz grupe Smak Borisa Arandjelovića.
Laza Ristovski je preminuo 06. oktobra 2007. godine. Komemorativni skup je održan u prostorijama SOKOJ-a, gde se od Laze oprostio Srdjan Stojanović, kako smo već naveli. Sahranjen je 11. oktobra na Novom groblju u Beogradu.
Pored članova porodice, na komemoraciji i na sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina Lazinih kolega, prijatelja i poštovalaca njegove muzike.
Nećemo navoditi imena prisutnih, nekoga bismo zaboravili. Bili su svi oni koji su Lazu voleli i poštovali.
Na njegovom poslednjem staništu od Laze su se biranim rečima oprostili predstavnik grada Kraljeva i grupe Bezimeni i prijatelj Lazine porodice, gitarista Nikola Čuturilo-Čutura.
Navešćemo još jedan citat iz besede Srdjana Stojanovića: ,,…Tehnička virtuoznost je ne samo dar od Boga, već nešto na čemu mora stalno da se radi. Laki je radne navike imao od mladosti i nikada nije prestajao da radi na sebi, usavršava ne samo tehniku sviranja, već je pomno pratio razvoj tehnologije vezane za svoj posao. On je bio kompjuterski čarobnjak i vizionar mnogo godina pre nego što su kompjuteri ušli u opštu upotrebu. To samo po sebi ukazuje na jedan veliki intelekt i duh koji istražuje, protivan konzervatviizmu i očuvanju postojećeg stanja…’’.
Na raznim forumima i blogovima, pročitao sam stotine komentara i poruka o Lazi Ristovskom.
Za kraj ćemo izdvojiti komentar jedne devojke:
Plavetnilo nedovršenih nota u mojoj suzi…
Danas dotakni dugu, kao što si muzikom znao dotaći nas…
Freske, naslikane na zidovima srednjovekovnih crkava i manastira, osim umetničkih vrednosti, istovremeno pružaju saznanja o načinu života naših predaka iz davne prošlosti.
Uprkos religioznoj sadržini scena koje ilustruju jevanđelje i druge pisane izvore, freske oslikavaju i stvarnost svakodnevnog života: one govore o rođenju i smrti, učenju škole i zidanju gradova, o zemljoradnji i stočarstvu, lovu i ribolovu, suđenju i kažnjavanju, bolesti i lečenju, gozbama i muzici, nošnji i tekstilu, nakitu i posuđu, oruđu i oružju, trgovini i ratovanju.
Posmatrajući ove freske, u izvesnoj meri može da se oživi svakidašnjica naših predaka i upozna njihov život i običaji, napori i težnje, radosti i patnje.
Scene rođenja slikane su uvek sa naglašenim nežnim i lirskim raspoloženjem vezanim za dolazak novorođenčeta na svet i za materinstvo. Sve pojedinosti ovih kompozicija podsećaju na scene koje su se verovatno mogle videti u domovima ljudi tog vremena: kupanje odojčeta, ljuljanje novorođenčeta u kolevci, trenutak kada majka hrani svoje dete, kao i prinošenje poklona porodilji.
Prizori vezani za smrt i posmrtne obrede uvek su puni bola i dramatičnosti, bilo da se radi o kompozicijama koje ilustruju smrt istorijskih ličnosti ili prikaze Starozavetnih scena.
Portreti običnih ljudi, ratnika, vladara, crkvenih velikodostojnika, plemića i drugih istorijskih ličnosti su od posebnog značaja jer su prikazani u autentičnoj crkvenoj ili svetovnoj nošnji načinjenoj po modi svoga vremena ukazujući na društveni položaj. Ovi portreti takođe, svedoče i o fizičkom izgledu, kostimu, kraljevskim insignijama, nakitu, oružju i zahvalan su izvor za proučavanje kulturne istorije jednog vremena i jednog naroda.
Figure svetih ratnika su takođe neizbežna tema u slikarstvu srednjeg veka. Naročito su često predstavljani u vreme neposredne opasnosti od Turaka ali i kao borci za svoju veru i otadžbinu.
Pismenost je u srednjem veku bila privilegija viših društvenih slojeva – vladara, plemstva, kaluđera i sveštenstva. Običan narod je bio nepismen. Zidno slikarstvo u tom pogledu pruža dosta podataka o alatkama pisaćeg i slikarskog pribora. Pisalo se na pergamentu u obliku svitka, a od 14. veka i na hartiji. Od pribora za pisanje upotrebljavalo se pero (od trske ili ptice), mastionice, diviti (za pera i mastilo), a od alatki makaze, nož, lenjir, šestar, posude za mastilo i boje. Knjige su često bile okovane u metalne korice i ukrašene emajliranim, srebrnim ili pozlaćenim pločicama sa dragocenim kamenjem i biserima.
Arhitektura raznovrsne aktivnosti i delatnosti srednjovekovnog čoveka možemo da upoznamo zahvaljujući zidnom slikarstvu: način na koji su gradili crkve, žitnice, gradove, gradske komplekse sa bedemima, kulama, zvonicima.
Trgovina u srednjovekovnoj Srbiji odvijala se vodenim i kopnenim trgovačkim putevima. Najviše uvozilo i izvozilo preko Dubrovnika i Kotora. Veliki trgovački brodovi – galije opremane su naoružanjem. Na pristanišna mesta su se nadovezivali kopneni trgovački putevi na kojima se roba prenosila do odredišta u karavanima.
Muzika je kod Srba u srednjem veku bila veoma negovana. Crkvena muzika je verovatno bila najglavniji vid muzičkog izražaja kao sastavni deo verskih obreda. Ipak, svetovnom muzikom su se profesionalno bavili i putujući muzikanti nazivajući se skomrasi ili špilmani. Oni su u isto vreme glumili, igrali svirali i pevali. Nastupali su kao zabavljači u zatvorenim vlasteoskim i dvorskim krugovima ali i na javnim narodnim svečanostima. Kako nije sačuvan nijedan muzički instrument iz srednjovekovne Srbije, izgled i vrste tadašnjih instrumenata može se steći isključivo preko likovnog prikaza.
Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti, kaže Minja Subota i priseća se njenog raskošnog glasa i kako je publika često plakala na njenim nastupima.
commons.wikimedia.org/Nationaal Archief / I lepota i talenat: Lola Novaković u vreme najveće popularnosti
Srpska estrada ostala je bez još jedne legendarne pevačice. Zorana Lola Novaković preminula je u nedelju u 81. godini. Prva dama srpske i jugoslovenske muzike ostavila je iza sebe brojne evergrin hitove i ožalošćene kolege i obožavaoce.
– Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti. Bila je fenomen izuzetne muzikalnosti i sećam se, kada je pevala u Zagrebu, publika je plakala. Posle nje ništa više neće biti isto – rekao je Minja Subota, njen dugogodišnji prijatelj i saradnik.
– Izgubili smo veliko ime i predstavnika jugoslovenske zabavne muzike. Lola je bila bogom dana i imala je neverovatan glas. I najteže pesme ona je izvodila sa lakoćom. Ovo je veliki gubitak za našu scenu – rekao je Zafir Hadžimanov. I Maja Odžaklijevska ne krije da je vest o smrti koleginice izuzetno potresla.
– Lola nikada nije jurila popularnost, a imala je izuzetnu karijeru. Imate utisak da će neki umetnici večno živeti, da su besmrtni, a onda vas zatekne vest da su umrli – kaže Odžaklijevska.
Lola Novaković rođena je 25. aprila 1935. godine u Beogradu i uvek je isticala koliko je vezana za rodni grad. Karijeru je započela 1957. godine kada je primljena kao vokalni solista u Radio-Beograd. Njen raskošan talenat nije mogao da ostane neprimećen, pa je ubrzo snimila prvu ploču s pesmom „Alisa u zemlji čuda“ i kubanskim hitom „Babalu“ na španskom jeziku.
Publika ju je brzo zavolela zbog izuzetnog glasa i raskošne lepote, pa su kolege znale da kažu da Bog nije štedeo kada je njoj delio i lepotu i talenat.
Kao predstavnik tadašnje Jugoslavije 1962. godine takmičila se na Pesmi Evrovizije sa numerom „Ne pali svetla u sumrak“ i osvojila je četvrto mesto. Učestvovala je na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu, ali i išla na turneje po Bliskom istoku i Japanu što je i tada, i danas gotovo nezamislivo za pevačicu iz jedne male zemlje kao što je Srbija.
Iako je bila prvenstveno pop pevačica, zahvaljujući svom jedinstvenom glasu mogla je da peva sve – od starogradskih pesama koje je rado izvodila do romansi.
Pevala je na više svetskih jezika, pa ne čudi što su je proglasili kraljicom evergrina i balkanskom divom. Međutim, skromno vaspitana nikada nije dozvolila da je slava i popularnost ponesu, pa se sa estradne scene zvanično povlači 2000. godine. Posle toga nastupala je retko uglavnom na retrospektivnim koncertima, iako su mnogi njeni obožavaoci smatrali da ona itekako još ima šta da ponudi publici.
Živela je mirno i povučeno, jer joj se smučila žuta štampa koja je svojevremeno proglašavala agentom CIA, objavljivali su kako je, navodno, završila u ruskom zatvoru i slične gluposti zbog čega se i povukla i umetničkog sveta.
U predvečerje Savindana, 26. januara u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je velika retrospektivna izložba “Portreti života”, autora Milorada Antića Pirketa Dugogodišnji vredan i plodan rad Antićev, krunisan je ovom, dostignutom 45. samostalnom izložbom, koja je posvećena srpskom prosvetitelju Svetom Savi.
Reč je o retrospektivnoj izložbi „Portreti života“, a čine je eksponati inspirisani ličnostima iz istorije, nauke, kulture, ili pak, monaškog života.
Poznati borski i srpski skulptor, ovom je prilikom izložio 35 portreta u drvetu, kamenu, bronzi, gvožđu i terakoti. Iste večeri promovisana je i monografija o stvaralaštvu Milorada Antića Pirketa.
Izložbu je otvorio Igor Jovanović, vd direktora Muzeja, a o stvaralaštvu autora govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, istoričar umetnosti i likovni kritičar.
Poetiku njegovog napisanog publici prenela Snežana Savićević, direktorka Osnovne škole „3. oktobar“, dok je hor učenika ove škole, pod dirigentskom palicom g-đe Ljubov Panasenko, dodatno oplemenio ovaj kulturni događaj.
Ovom izložbom, kao i sveukupnim dosadašnjim delima i postignućima, Milorad Antić Pirke urezuje značajan trag i nalazi mesto u lokalnoj ali i nacionalnoj riznici kulture. Iza njega je do sada ostalo 150 kolektivnih izložbi na kojima je prikazano više od 300 dela.
Izlagao je širom Srbije i bivše Jugoslavije, kao i u galerijama susednih zemalja, poput Rumunije i Bugarske.
Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.
Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.
No, stiče se utisak da je ipak najponosniji na „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu, jedinstvenu galeriju, gde je na otvorenom prostoru izložio više od 3o skulptura.
Jedan od najlepših krajolika Borskog jezera postao je poznat i izvan granica naše zemlje, te zbog toga Antić planira da „ Dolinu mira“, ovog leta dodatno oplemeni postavkom nove izložbe.
Želja mu je, (i sa pravom negoduje), da ovo mesto što pre bude uvršteno u zvaničnu turističku i kulturnu ponudu borske opštine.
Neke su svirali za svoju dušu, a neke za podstrek i motivaciju naroda
U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.
Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.
Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.
Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.
Nakon završetka Drugog svetskog rata i sa pojavom radija, televizije i gramofona, muzički instrumenti se gotovo više i ne proizvode. U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.
Sa druge strane, muzički instrumenti su dobili i jednu novu svrhu, a to je da su postali sastavni deo srpskog turizma, pa se često mogu videti male replike izrađene od drveta koje se prodaju kao suveniri. Svirale i dvojnice izrađuju se u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.
Cevare u okolini Svrljiga Na Kosovu i Metohiji se izrađuju citeljke, kavali i supeljke, a u Vojvodini tambure.
Evo nekih od najomiljenijih srpskih tradicionalnih instrumenata:
instrument koji je simbol srpstva, frula
Frula predstavlja sinonim za srpsku kulturu. Njih su uglavnom pravili pastiri, koji su, sem za svoju dušu, svirali i na većim ili manjim seoskim skupovima.
Ovaj instrument se pravi od bočnih grana nekog drveta, koje se ostave da se preko zime dobro osuše.
Uz gusle su se pevale epske pesme i stvarala se istorija
Gusle su ne samo najomiljeniji, već i najpoštovaniji instrument kod nas.
One ne služe da bi se na njima samo sviralo, niti da se uz njihovu muziku igra, već je najvažnija pesma koja se uz njih kazuje.
Ovaj muzički instrument najčešće su izrađivali sami guslari i to najčešće od suvog javorovog drveta, a za strune se uzimaju konjske dlake iz repa ili grive konja.
Harmonika je jedan od najomiljenijih instrumenata i od vremena kad se pojavila kod nas, oko Prvog svetskog rata, pa do danas, prodrla je i u najudaljenija sela, potisnuvši mnoge tradicionalne muzičke instrumente.
Truba je od davnina korišćena za vojničke signale i svečane fanfare, pa je to ostavilo bitan trag na njegovom osnovnom karakteru i tipičnim načinima upotrebe u muzici.
Tokom Prvog svetskog rata počela je da se koristi i u našim krajevima, a zahvaljujući raznim muzičkim festivalima poput sabora trubača, postala je i omiljeni instrument kod nas.
Danas je svaka proslava gotovo nezamisliva bez makar kratkog izvođenja trubača.
Tamburica se vezuje za vojvođanske krajeve. Najčešće se svira u kafanama uz ljubavne ili setne pesme, dobru hranu i piće. Smatra se da je donesena iz Turske.
Kod nas, najstarija tambura je samica. Za nju postoji još naziva, kao što su: dangubica, razbibriga, tikvara i slično. Ona liči na tikvu od koje se pravi nategača (naprava za izvlačenje vina iz bureta), a uzdužno je presečena na dve jednake polovine.
Pravi se od jelovine, javora, klena, topole, palisandra, kruške, šljive, višnje, duda, oraha i drugih vrsta drveta, a ponekad i od kornjačinog oklopa.
Plavo se nebo zna preslikati u vodi rečnoj i morskoj, prozirno u očima devojčice, a tmurno i sivo na zidu kazamata i u očima samotnog čoveka, baš kao što se sada preslikavalo na zidu požarevačkog kazamata i u očima jednoga kralja, koji je bio više tužan nego vedar — kralja Milana, koji se upravo beše proglasio kraljem Srbije, a bio u poseti zatvoru.
— Da li je moj narod čekao trenutak moga proglašenja, ili, kako izgleda, baš i nije, kad mi je samo Franja Josif čestitao? — grmnu kao iz topa na prema njemu hladnokrvne službenike zatvora, tresnu vratima i izjuri iz kancelarije na zatvorsko dvorište, kojim će se uputiti sâm, bez pratnje, do kapije gde su ga čekali. Istrčaše službenici, ali ih on mahom ruke udalji od sebe. Koračao je pokraj zida u kojem se zaista ogledalo jednako hladno i sivo nebo, kao što je bilo i njegovo srce.
Ali najednom kraljevo lice poče da prima blažen izgled i korak da mu pokazuje da zastajkuje, jer iz neke od mnogih ćelija, kroz omaleni zatvorski prozor, bejaše u njegove uši dolazila tako zadivljujuća arija, da bi i najsmrknutiji čovek morao da se opusti. Tad dozva službenike u luk savijenim kažiprstom, kako bi mu odgovorili ko to svira. Rekli su:
— Ima tu jedan lakši osuđenik koji svakoga dana uz violinu peva svoj roman, koji ga je i doveo u zatvor — i odmah tu primiše naredbu da pevača dovedu smesta u zasebnu kancelariju, gde ga je čekao samo kralj.
— Aleksandar Dišković se zovem, Vaše veličanstvo, zovu me i Šanko, a služio sam vašu vojsku u vranjanskom kraju i 66. i 67-me. Znam, pitaćete me zašto sam osuđen — to Vam mogu reći samo kroz pesmu, koju pevam o sebi, kao da sam neko treći, a ne ja lično, ovaj kojega vidite. Eto:
— Šanko si Bonka zalibi?* — započe dramatično Šanko i tu mu se, odmah, kod prvih nota navirčiše oči suzama, kao da kulminacija drame neće doći tek kasnije, ali je prisutnost kralja navela pevača na brzo iznošenje prvog osećanja — tuge, zato je gotovo već zaplakao, i produžio:
— Libi ja Šanko, grli ja/ godina i polovina — no, četvrti stih, zagrcnut, gotovo jedva razumljivo i teško izgovori: ali ga Bonka izvara.
— Nali se Bonka zalibi/kroz devet sela deseto/u toa pusti Negotin/vikale Šanka na svadba — iskaza i drugu strofu, i oporavi se od stegnutosti i stresa, tako da je kralj vrlo razgovetno čuo i treću (strofu):
— Da sviri, Bonka da isprati/Šanko si kolo zasviri/Bonka si oro povede/Šanko si nož izvadi/zabi ga Bonki u srce — i tu, zbunjen stade:
— Vaše veličanstvo, da Vam objasnim: ovo je tako samo u pesmi, za narod, koji ma otkuda dolazio, voli tragedije, i Srbi, kao i mi Jermeni, pa sam ja to tako ostavio. A lakši sam zatvorenik, zato što se sve malo drugačije dogodilo: dok sam tri godine služio Vašu vojsku, da zlato ne gledam, ona je obećana starom bogatom negotinskom trgovcu. Para na paru ide. Taman kad sam se vratio priređena je najveća svadba u Zaječaru. Subotnji gosjani u kući mladinoj behu se okupili. Mene su pozvali da Bonku ispratim violinom. Htela je kolo, i da ga vodi. Nadnosio sam se violinom nad njeno lice, pa je uspela da mi došapne da prekinem kolo i dođem kod nje u sobu. Da se ne bi dosetili gosti, zavih cigaru i iz avlije krenuh preko praga da tražim kibrid, vatru. U sobi sam izvukao nož i, dao joj ga, rekavši joj da me ubije jer bez nje ne mogu da živim, ali ona mi ćupi sečivo i zari ga sebi u srce, govoreći da od moj nož oće da gina, i mlada da se pogubi. Pobegao sam, krio se i ne bi me ni uhvatili da nisam na sahrani izišao pred povorku i molio da je otkriju da je još jednom celivam. Na sudu sam ispričao moju priču, a ne ono što su ljudi smislili i što pevam, i odredili su mi manju kaznu, jer su veštaci pronašli da je trag sečiva na srcu bio vodoravan, kad ide iz desne joj ruke, a ne uspravan, kakav bi bio da sam joj ga ja zario.
— Ti dušmani ne dadoše da se uzmemo — izusti i klonu od duge priče koju je kralj veoma strpljivo slušao, i, koji je znao šta su to ti dušmani, jer ih je i on imao, od rođenja u Jašiju, pa do rane smrti u Beču, i koji uz to, kad ču da Šanko i to što je pričao zna takođe da peva, zamoli da još jednom čuje prvu kraću verziju, pa pođe. I kao da je drugi, veseliji, opet prođe pokraj onoga zida koji mu se sada učini svetlim i blistavim kakvo je, činilo mu se, bilo i nebo.
Sedajući u kola, gde ga je čekao i sekretar, dade naredbu da se ovaj dobri čovek i umetnik Šanko oslobodi daljeg služenja kazne, i tad se posveti tihom, bezglasnom razmišljanju o tome zašto su, i kako, svi ljudi tako jednaki kao njih dvojica u toj baladi, da li ih je tuga sjedinila, to jest, kako to da su i Srbi i Jermeni gotovo jednaki kao narod, kao da imaju isto srce, jer Šanko bejaše objasnio kralju kako su njegovi stigli iz Jermenije i naselili Veliki Izvor, pored koga se nalazio manji Zaječar. * Silazeći niz Čestobrodicu, Šanko pogleda ka Krivome Viru i pihnu, kao da je slutio šta će se te 83. godine dogoditi protiv njegovog dobrog kralja od strane timočkih bundžija. Nešto ga žacnu posred tankog srca, ali on produži put. Već u Zvezdanu, sačekala ga je svita najboljih drugara i muzičara, a mnogi su mu se pridružili već još diljem doline Crnoga Timoka, prepoznajući jasnog lautara, jer svoju popularnost on bejaše stekao i pre ovih događaja.
Kad su ulazili u Zaječar i prolazili gradskim ulicama, ljudi su izlazili na kapidžike i otvarali pendžere da vide čudo koje se valjalo putem u vidu grupe lautara koji su pevali roman svakog Timočanina, iako je naslovno to bio Šankov roman za pevanje.
Prolazeći pokraj glavne mesne kafane, Šanko je napravio neobjašnjiv čin: nije želeo da uđe i da ga vide obožavaoci. No, svima je ipak sve bilo jasno kad je izustio:
— Ništa u ovoj tragičnoj varoši neću učiniti i ni za čim posegnuti dok najpre ne obiđem grob one što se tu sas duša razdeli, a kojoj sam ja pomogao da to učini — i ujutru, ranom zorom, najpre je na humku položio buket ruža, a potom u ruke uzeo ćemane. Da li je tad Bonka s neba videla buket koji je mogla smatrati obećanim cvećem, jer joj je u prvom pismu vojno bio napisao: Krećem se sa vojskom ka jugu, ako stignem do Carigrada, doneću ti otuda čuvene hrizanteme. Jedno od mnogih zaječarskih grobljanskih svitanja imalo je priliku da se ulepša tonovima najtužnije balade koju je ovaj kraj iznedrio, jer Šanko ju je odsvirao celu. Celi nemi svet je plakao tiho milionom jecaja koji su se utišavali u proplamsajima dana koji se najavljivao, samo su lautar i carigradske hrizanteme plakale, jer su im se suze na svetlosti jutra mogle i da vide.
Tek posle posete grobu i tek posle nekoliko poseta istom grobu, Šanko je zašao u publiku, vidno gnevan i ucveljen. Ali toga dana, a buna je već uveliko pokazivala svoje lice, planirano i najavljeno okupljen narod u „aščinici i kafani Lugomerskih“ mogao je da čuje celovitu i neokrnjenu baladu u originalnom izvođenju od strane njenog autora, jer Šanko je uživo pevao svoj roman, od početka do kraja, javno za građane.
Izvodiće Aleksandar Dišković svoju baladu, pevaće svoj roman do kraja života, kao da je to moglo da oživi Bonku, ali će se uvek tokom pevanja sećati one jedne i po godine kad mu je u životu bilo najlepše. * Svi se mi sećamo te godine i po, kad smo bili najsrećniji, ili nam se bilo samo tako učinilo, i to je ono zbog čega smo i bili rođeni. Možda je Šanko tako neprekidno i svirao — da ne bi prekinuo neprekid toka misli na mladost. Zbog toga će i sav bakšiš, i pare od lumperajke, koje će sve do duboke starosti zaraditi svirajući, i imajući bolju kapelu od Cicvarića, upravo potrošiti na jelo i naročito piće za pokoj duši njegove Bonke. Nikada ništa nije doneo kući. Njegov brak sa znatno mlađom ženom smatrao je tuđim, zato se i porodici i potomcima zamerio, jer je on bio ostao sa carigradskim hrizantemama na jednoj zaječarskoj humci još i mnogo pre nego što je u 78-oj godini izdahnuo, kao siromah, kakav je bio i kad je upoznao bogatu Bonku.
Još jednom se pokazalo da čistoj ljubavi može zasmetati razlika u materijalnom stanju zavoljenih (zalibenih), što je svakako jedna od grešaka prirode. Ta greška je i proizvela tako tragičnu baladu, koja nije naročito zaživela posle Šankove smrti, iako su i opere, pa i scenski prikazi pokušani sa njom. Opstrukcija porodice zbog svih predrasuda u palanci učinila je svoje, a najpre i zbog toga što je autor preuzeo zločin na sebe, sve misleći da je i to malo za onoliku ljubav u koju je uložio sve, a dobio ništa.
Ipak, o Zaječarskoj Karmen i danas se snimaju muzički nosači zvukova, jer carigradske hrizanteme, kažu, nikada ne venu, dok ima ljudi koji vole tako strasno ko što su se voleli Šanko i Bonka pod šam-dudom, iliti, poljskim dudom koji sam sebe rasađuje po poljima (champs), posebno u Zapadnoj Evropi, Francuskoj, kao što verujemo da je i pesma Šanko si Bonka zalibi takođe rasad za ono što će tek izniknuti u našem narodu, koji je domaćinski prihvatao dolaznike iz drugih nacija, ako su imali poput njega i jednako ljudsko srce. Izniknuće nove pesme na jednakim temama koje nikada ne umiru, kao i tragičari koji ih doživljavaju.
12. april 2012., Pariz Vlasta Stanisavljević Šarkamenac
Šanko sa svojom violinom uveseljava zaječarske trgovce i boeme u dvorištu jedne od tadašnjih kafana u Zaječaru
________________________________________________________________________________________
*) Stihovi pesme (a slede i dalje) koju je Šanko komponovao i pevao na „velikoizvorskom“ dijalektu, na kome su dalje date još neke reči (u italiku)
ŠANKO SI BONKA ZALIBI Aleksandar Dišković – Šanko
Šanko si Bonka zalibi, Libi ja Šanko, voli ja, Godina i polovina. Kuga sa Bonka isprosi, Isprosi more za drugog, Prez devet sela i deseto, U toa pusti Negotin. Šanko si Bonći dumaše: „Zašto ma, Bonće, izvara, Vara ma, Bonće, laga ma, Godina i polovina Pa sa za druđi isprosi?“ Ali mu Bonka dumaše: „Nesam te Šanko varala, Varala, Šanko, lagala, Nego ma majka ne dava, Majka mi opšte bašta mi, Za tebe Šanko da ida.“ Kuga je bila s’bota, S’bota sproti nedelja. Teška se svadba podigla, Svadbata ošte svatove, Te Bonka da mi odved’t, U toa pusti Negotin. Najni sa Šanka viknale, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Kuga e bilo v’ nedelja, Šanko mi rano porani, Bela si riza premeni, Zapasa poes do grdi, Zabode oštro nožlence, I ze si jasna lauta, Bonći na svadba da sviri, Da sviri da ja isprati. Rano na svadba utide, Gospodsko oro zasviri. Dorde si Šanko sviriše, Bonka si oro vodeše, Pa si na šanka dumaše: „Libe le, Šanko, mlad zelen, Kuga mi oro razvališ, Po mene v’ soba da vlezneš, Sas tebe da sa oprosta, . I da ta, Šanko, daruvam, Če as šta, Šanko da ida, U toa pusti Negotin.“ Šanko mi oro razvali, Pa si kutija izvadi, Cigara da si napravi, Pa v’ soba trgna da vlezne, Cigara da si zapali, Orata da se ne setat. Kuga mi v’ soba toj vlezna, Ubava Bonka sagleda, Bonka mi stoji i plače, Kato plačeše, dušmane: „Što stojiš, Šanko, što gledaš, Zašto ma mlada ne gubiš Od tvoja ruka da gina, Svatove da ma ne vodat, U toa pusti Negotin.“ Šanka mi žalba napadna, S ljava je r’ka prigrna, Basna mu r’ka vaf pojas, Izvadi pštro nožence, Pa toj si Bonka ubode, Na ljava strana v srceto. Bonka mi pisna, zaplaka, Zaplaka, bolno produma: „Male le, majko, prokleta, Zašto ma, majko, ne dade, Za Šanka mlada da ida, Nali sam nego libila, Godinu i polovina. Šanko ma, mamo, ubode, Raf ljava strana v srceto, Aze šta, majko, da umra, Bog da ta, mamo, ubije,“ Kuga si tova izreče, Ća sa sas duša razdeli. Zarana v’sveta nedelja, Nejin si Bonka zimale, Odnele pa sa raevale, A Šanko more ostana, Okovan, Šanko, zatvoren, Dvaes godin osuden, Zaradi Bonka ubava.
Zapisao Sergije Kalčić
Tekst, stihovi pesme i fotografija preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 34 | glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2012. Izvor:riznicasrpska
Kada sam prvi put čuo Šumadijski bluz, ne znam da li sam bio srećniji zato što je šumadijski, ili zato što je bluz. I tu se uvek javljala, neka neprepoznatljiva nota, falset, ili tenor, nemojte mi verovati, a i znam da se ne radi o istoj kategoriji pojmova, koji bi tananim vibracijama, nehajno lakim, a virtuoznim, uz prepoznatljiv Točakov manevar elektiricitetom što žice krasi, davao pesmi, kosmopolitski zvuk. Čuo sam, deo stiha, „žuta dunja“, i znao sam, da to zaista, peva Šumadija.
I da, Boris Aranđelović, Pavaroti među rokerima, rodio se u Kragujevcu. Imao je svetski glas. Napunio je Ušće? To je mnogo za nas, nažalost, ali malo za njega. Takav mi je uspeh, delovao neverovatno, 2015. godine.
Prepuno Ušće, peva iskonski rokenrol! I to ne onaj sa oporom težinom vremena u kome je kod nas nastupio na scenu, da nikad sa nje ne siđe, već onakav, poletan, vragolast, kakav je u svojim korenima, tamo u zemljama zalazećeg sunca, ili tužan, kako samo može smakovski bluz, biti. To je bio trijumf rokerskog larpuraltizma.
Peca Popović, tvrdi, da rokenrol, kao smesa, muzike i reči, može postati umetnost, samo kada se se bine odašilju vibracije, koje publika svojom euforijom vari, i takvom kolizijom nota i reči s jedne, i huka, gotovo koloseumskog, sa druge strane, stvara se aura, nad čitavim gradovima, koja jeste jedinstvena i neponovljiva, i ostavlja samo onakav utisak kakav umetsnot može ostaviti u pojedincu. Najveći takav razgrađivač mase na pojedince, svojim glasom, verovatno je bio Boris Aranđelović. Niko nije ostao imun, na njegov glas. Svojim pevanjem, on nam je donosio, magiju jednog doba, u kome je mladost imala poslednju reč.
Zato, koncert na Ušću, jeste možda, bio najveća pesma, i ujedno labudova, Borisa Aranđelovića. On je, po poslednji put, od rokenrola stvorio umetnost, u svoje ime, ali je zato revitalizovao umetnost rokenrola, za sve nas. Šta je on, sa ostalim članovima grupe Smak, i neprevaziđenim Točkom, uradio? On je postigao da se vrati nada. Do ovog koncerta, rokenrol je u Srbiji važio za mrtvu umetnost. Govorili su da su ih ubili, neki novi ukusi, neki novi karakteri.
Junsko Ušće, kroz poslednji odjek našeg najlepšeg muškog falseta, kao Miloš svojevremno Srbe iz zbegova, izvadilo sve ljubitelje rokenrola, iz nekih pećina i mračnih podruma, i oslobdilo sve nas, koji tavorimo u senci nekih anahronih i kičastih muzika, utiska da je rokerol mrtav. O, ne, nije. I to je možda, bila životna misija Borisa Aranđelovića. Pokazao nam je put.
Ako sutra, negde iz daleka, možda odozgo, sa visina, čujete daire, a mesečevom rekom, dođu Cigani, znajte, da Boris nije umro. Smrt ljudi, kao što je on, je samo treptaj oka, i prelaz u besmrtnost, koju on, naročito među poklonicima rokenrola, a sa specifičnom težinom koju rokenrol ima u Srbiji, i među svima nama, zaslužio, a bogami nas i prezadužio. By Tiosav Purić Izvor:beogradskanedelja.rs/objava. 27.08.2015.
PREMINUO PEVAČ GRUPE SMAK BORIS ARANĐELOVIĆ
Napustila nas je velika rok legenda : Iz Holandije je danas stigla tužna vest da je u 67-toj godini iznenada preminuo pevač grupe Smak Boris Aranđelović
Vest o iznenadnoj smrti pevača grupe Smak Borisa Aranđelovića saopštila je danas izdavačka kuća Music Star, a kako javljaju ostali mediji on je preminuo nakon duge bolesti, posle operacije od koje se nije uspeo oporaviti.
Boris Aranđelović je rođen u Kragujevcu 13. oktobra 1948. godine, a u Smak došao 1973. godine.
Bio je jedan od najvećih rok pevača bivše Jugoslavije.
Poslednjih 25 godina živeo je u Holandiji. Poslednji put nastupio je pre samo dva meseca, na veličanstvenom koncertu na Ušću .
Vreme i mesto sahrane Borisa Aranđelovića biće naknadno objavljeni.
Legendarni kantautor Arsen Dedić preminuo je u ponedeljak uveče u 78. godini u bolnici u Zagrebu, javio je Jutarnji list.
Dedić je pre više od dve nedelje smešten na bolničko lečenje zbog sepse, nakon što mu je prethodno ugrađen veštački kuk. Poslednjih dana mu se zdravstveno stanje naglo pogoršalo i otkazali su mu bubrezi. Preminuo je 17. avgusta 2015. u Zagrebu.
Rođen je u Šibeniku 1938. godine. U Zagrebu je upisao Pravni fakultet, koji je napustio 1959. a u istom gradu je upisao Muzičku akademiju, na kojoj je diplomirao 1964. Gotovo celoga život aje pisao pesme, pa se sredinom šezdesetih otisnuo u kantautorske vode.
Prvi album „Čovjek kao ja“ objavljuje 1969, a od tada je snimio na desetine ploča. Njegov muzički stil se može opisati kao mešavina mediteranske pop muzike, šansone i džeza. Šezdesetih je nastupao na mnogim festivalima pop muzike u SFRJ. Sem poezijom i muzikom, amaterski se bavio slikarstvom.
Objavio je na desetine knjiga, zbirki pesama. Pisao je muziku za pozorište, film, televiziju i reklame. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada, a jedna od najznačajnijih je ona iz San Rema 1982. za „autorsku šansonu“.
Muzički pečat Arsena Dedića na muzičku scenu SFRJ je ogroman. Nećete pogrešiti ako kažete da ono šta su Šarl Aznavur, Žak Brel, Leonard Koen, Serž Gejnzbur i Skot Voker predstavljali za svetsku, to je Arsen bio za muzičku scenu dvadesetdvomilionske Jugoslavije.
Iza sebe je ostavio suprugu Gabi Novak, sina Matiju Dedića i ćerku Sandru.
Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.
Izvor: b92.net/Jutarnji list /ponedeljak, 17.08.2015
Čistim svoj život, kroz prozor, ormar stari, čistim svoj prostor od nepotrebnih stvari.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život, petkom odvoze smeće kada se nada budi, i kad je blago veče.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život od onih šupljih ljudi, kojima vjetar huji kroz glave i kroz grudi.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život, da spasim dok je vrijeme, malu jutarnju nježnost i gorko noćno sjeme.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život od prividnog svijeta, od ljubavi bez traga, od jeftinih predmeta.. Gdje li sam ih kupio? Gdje sam ih sakupio? Čistim svoj život, to hrđa je i tmina, i ostat ću bez ičeg al bolja je tišina…
Sa poznatim muzičkim sastavom “Duo Moderato”, snimali smo materijale za spot kompozije“ Itaka“ sa njihovog najnovijeg muzičkog projekta „Post Scriptum“ na sjajnim prirodnim i turističkim lokalitetima borske opštine
Mima Vrbanić i Milan Ignjatović, članovi ovog sastava, pojačani Bojanom Čukićem, poznatim borskim muzičarem i njihovim dugogodišnjim saradnikom, tokom jula u dva navrata, boravili su na prostoru Lazarevog kanjona, Borskog jezera i u Lazarevoj pećini snimajući materijale koji će biti spakovani u video-spot za kompoziciju „ Itaka“.
Kada video zapis bude završen, upakovan i dostupan javnosti, predstavljaće svojevrsnu i izvanrednu muzičku- turističko razglednicu. Sa jedne strane, najbolju moguću promociju borske turističke ponude, a sa druge, muzičkog stvaralaštva ovog izvanrednog i posebnog sastava.
– Naša je misija da kroz muziku, nastupe, interjvue i izjave koje dajemo medijima, širimo ne samo muzičku, nego i turističku kulturu. Ja u ovom projektu vidim jedan fantastičan spoj između muzike, kulture i turizma. Mi smo prvi put ovde i opšti utisci su fantastični.
Sjajni su ovi vaši predeli prirode i turistički lokaliteti koje ste odabrali za snimanje i ovo je zaista jedna prelepa destinacija– rekao je Milan Ignjatović.
On je izrazio verovanje da će oni koji budu gledali ovaj video, kao muzičku ili kao turističku razglednicu imati izvanredan ugođaj i za uši i za oči.
– Nadam se da će preko ovog spota veliki broj ljudi upoznati sa lepotom ovog kraja i da će to uticati da se okrenu ovom delu Srbije i da ovde što češće dolaze.
-Moram da napomenem da je aranžman za moju kompoziciju “Itaka” uradio Bojan Čukić, te da je on u najvećoj meri zaslužan da se materijali za ovaj spot snimaju baš ovde.
Saradnja sa Bojanom je otpočela pre nekoliko godina, nakon upoznavanja na jednom našem divnom koncertu na Gardošu i od tada smo praktično nerazdvojni. Ta saradnja nije planirana, niti je klasično poslovna. Ona je rezultat isključivo muzičkih i umetničkih razloga– kazao nam je Milan Ignjatović.
Čelistkinja Mima Vrbanić, takođe nije sakrivala svoje iznenađenje i oduševljenje atraktivnošću i lepotom ovih predela.
– Ja sam prosto opčinjena, da ne kažem začarana ovim krajem. Ali moram da izdvojim doživljaj snimanja u Lazarevoj pećini. To je za mene bilo fascinantno. Zaista nisam znala da takvo božanstveno mesto postoji u našim krajevima.
Svakako ću svoje impresije podeliti sa prijateljima i definitivno sam rešila da ovde ponovo dođem.
Snimanje i izrada spota je uz podršku borske lokalne samouprave uz saradnju sa Turističkomorganizacijom “Bor”, povereno ekipi RTV Bor, na čelu sa rediteljem Miodragom Kokelićem i snimateljem Jovicom Zečevićem.
Kako je planirano, muzičko-turistička razglednica “Itaka” će biti završena do kraja leta, a ako se steknu uslovi premijerno promovisana 3. oktobra, povodom dana opštine Bor, verujem, kao lep uvod u celovečernji koncert sastava “Duo Moderato”.
Istorija ovog festivala datira s kraja šezdesetih godina prošlog veka, kada su se na temeljima svetske produkcije, kod nas pojavili prvi rok sastavi, stekavši veliku popularnost među mladima.
foto:politika.rs
Tih godina se, po ugledu na Gitarijadu, koja je 1966. godine održana u Beogradu, u manjim gradovima širom zemlje osnivaju slične manifestacije. Na inicijativu lokalnih bendova, nastao je i festival u Zaječaru, koji je u početku organizovan dva puta godišnje. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, Gitarijada od lokalnog, prerasta u najznačajniji festival demo bendova u regionu.
Tokom višedecenijskog trajanja, Gitarijada je afirmisala mnoge domaće bendove, koji su na samom početku muzičke karijere, kao pobednici ili učesnici festivala, snimili svoja prva izdanja i dobili ogdovarajuću medijsku podršku.
Za razliku od sličnih manifestacija koje su u međuvremenu nastajale i nestajale, Gitarijada do današnjih dana odoleva izazovima vremena, pre svega zahvaljujući doslednosti u očuvanju autentičnog identiteta, kao i podršci Ministarstva kulture Republike Srbije, grada Zaječara, brojnih donatora, sponzora i medija.
Višedecenijska tradicija i značaj Gitarijade, učinili su ovu manifestaciju nacionalnim brendom, promoterom i jednim od nosilaca razvoja turističke privrede grada Zaječara.
***
A ja, sa nostalgijom sećam se moje prve Gitarijade, i te 1978. godine. Tada je u moj život uplovila „Galija“. Usledila je potom Plovidba. Sa veslima u rukama i suncem u džepovima, otisnusnuli smo se tada mlađani na životnu pučinu. Srećom ta plovidba još uvek traje. A nije da nije bilo, vetrova, kiša i oluja…
19,00 Otvaranje Izložbe ilustracija knjige Ilustrovani rokenrol vodič Autor: David Vartabedijan GITARIJADA FREE ZONE
Četvrtak 30.7.2015.
17,00 Dragutin Matoševič: Barikada sajtova i trenutno stanje BiH rocka 18,00 Premijera filma o grupi Limunovo drvo Autor: Branko Radaković 19,00 Promocija izdavačke kuće Croatia records
Petak 31.7.2015.
17,00 Promocija albuma „Naivno srce“ Scarlet Notes 17,30 Promocija albuma „Rocknroll“ Hard time Promocija kompilacije hrvatskog hardrocka i heavy metala 19,00 Promocija knjiga: BG – blues / Najveće tajne i misterije Srbije Autor: Aleksandar Saša Ignjatović
Subota 1.8.2015.
17,00 Svet kompjutera Predrag Jovanović i Nenad Tubić 18,00 Promocija festivala Bedemfest / Nikšić 19,00 Dušan Hedl: Frontrock supkulturni azil
ROCK KAMP Od 29. 7 – 1. 8. 2015. Prvi Rock kamp koji je uspostavljen na prostorima Ex Jugoslavije sa višedecenijskom tradicijom. U Kampu je smešten jedan deo posetilaca Festivala, uz besplatan smeštaj i jedan besplatan obrok dnevno!
19. MOTO SKUP ZAJEČAR Od 31. 7 – 1. 8. 2015. Centralni motoskup Republike Srbije, kome prisustvuje preko 4.000 bajkera iz zemlje i inostranstva.
GITARIJADA EXPO Od 30. 7 – 1. 8. 2015. Ovaj program predstavlja novinu u programu Festivala. Pokreće se sa ciljem, da kao jedan od elemenata u sistemu multiplikatora, upotpuni multimedijski karakter manifestacije sadržajima koji će proširiti ciljne grupe učesnika i posetilaca. Sardžaj programa: – Javna snimanja i emitovanja radio emisija – Izložbe, promocije – Sajmovi muzičkih izdavačkih kuća, muzičkih časopisa, popart – Sajam muzičkih instrumenata, audio i video produkcije – Prodajna izložba proizvoda tradicionalnog zanatstva i rukotvorina – Međunarodna izložba tradicionalnih trpeza (Srbija, Bugarska, Indonezija …. ) – Sajam predstavljanje omladinskih organizacija, itd.
VOLONTERSKI KAMP
Od 28. 7 – 2. 8. 2015. Ovaj sadržaj namenjen je unapređenju aktivnog učešća mladih u organizacionim timovima 49. GITARIJADE. Mladi ljudi, omladinski aktivisti i volonteri, iz zemlje i regiona, uključeni su u rad sledećih organizacionih timova festivala: – Press centar (izdavanje akreditacija za učesnike, pisanje saopštenja, organizacija press konferencija, i sl.); – Tehnička služba (pomoć tehničarima u postavljanju bine, razglasa, rasvete); – Informativni punktovi (rad na IP koji će biti postavljeni na više lokacija u gradu za vreme festivala) -Smeštaj, prevoz i organizacija učesnika festivala.
Sin Anđela Dragoljuba Firulovića, zbirka sažetih misli koju ne treba zaobići
Zbirka pesama nesvakidašnjeg naslova „Sin Anđela“, negotinskog umetnika, pesnika, slikara i muzičara Dragoljuba Firulovića, jedna je od onih vanvremenskih promišljanja o životu (i smrti), koja postavlja mnoga pitanja videća samo izabranima.
Dragoljub Firulović
Firulovićev „Anđeo“ nije nebesko, fluidno nadnaravno biće. To je igrom slučaja ili usudom vlastito ime njegovog oca, kome posvećuje stihove duboke i do kraja nedefinisane tragike.
Priznaje da „Nije lako biti/ Sin Anđela“, a u drugoj pesmi obraća mu se molbom: „Pruži mi ruku oče/ I nemoj žaliti/ Što si me patnjom/ Podario/ Izdržaću ja/ Sreća me prati“.
Čim je čovek sam on nosi teret pitanja koje čine čitav njegov život. Pokušaj odgovora na ta pitanja uvek dovodi do jednog jedinog odgovora: „Život je tako lep i krhak, da se nikada ne može završiti“.
Procep koji postoji između dubine svakog bića i spoljašnje forme, gradi stvarnost zasnovanu na unutrašnjoj manifestacijama svakog pojedinca. Kod Firulovića je to posebno naglašeno sažetošću misli, za koje, da bi ih izrazio koristi neobično malo reči.
Tako Hegelova definicija filozofije kao „vremena sabranog u mislima“, kod Firulovića nailazi na punu potvrdu. Jer, da bi se nešto iskazalo nije potrebno mnogo reči. Dovoljno je i sa malo reči dotaći suštinu, samo ako se izaberu prave.
Sa vrcavom energijom, gotovo škrto, deli svoja unutrašnja osećanja sa drugima, nemilice razgrćući i izvlačeći sakriveno. Razotkriva naša očekivanja, uvek veća od relanog. Njegova se misao kreće od poznatog, da je nada, često neosnovana, ono za što se poslednje oslanjamo, i navodi nas na zaključak da je baš zato što je poslednja –najvažnija. (Nada mi je jedina/ U tvom oku/ Koje mi šalje slamku/ I osmeh/ Bićeš spašen)
Franulovićeva promišljanja o životu (i smrti), u njegovoj poeziji povezana su sa četiri praelementa: zemljom, vodom, vazduhom i vatrom. (Lepo je ovde (na Zemlji)/ Ima vazduha, vode/ I raznih plodova/ Uklopio sam se nekako/ Ima tu i svesnih bića/ Bubamara, recimo). Pojavljuje se tu i peti element – kamen kao vatra u vidu kosmičkog Sunca (U kamen je urezano/ Oko/ Koje gleda umesto/ Nas).
Pisac nam sugeriše: I kada se olenjiš/ Nemoj prestati da hodaš/ Prepusti se makar / Besciljnom letu/ Negde ćeš već stići, da bi u nekoj drugoj misli konstatuje da: Život je kratak/ Ma koliko trajao, i uverava nas da ne treba da imamo strah od letenja (Let i nije neka/ Atrakcija/ Ako se prevrćeš/ U mislima gde/ Prepreke nema)
Dr Mićo Cvijetić u pogovoru knjige napisao je: „Ovaj je umetnik osobena pojava, neka vrsta renesansnog rapsoda, u kome se sreću nekolika stvaraoca – u njegovom slučaju: pesnik, slikar i pevač“. Kroz sve svoje umetničke izraze, bilo da se služi rečju, glasom ili crtežom, Firulović se ne razmeće svojim talentima već bez preterivanja, jezgrovito nam kazuje svoje skrivenosti, ali nikada do kraja i sve, ostavljajući prostora za promišljanje i maštanje.
„U svom pevanju, poetskim gnomama i maksimama, najčešće fragmentarno, pesnik pokušava da napravi iskorak iz efemernog i dokuči neke više spoznaje, da iz vlastite ovozemaljske egzistencije dosegne, makar imaginativno, unoverzalnije sfere bića i bitka. Radomir Andrić.
Dragoljub Firulović u svojoj poeziji sledi i logiku neočekivanog, onog što je malo ko spreman da prizna: Uvek živopisno lažem/ Da biste saznali istinu o meni ili Ponestalo mi je ideja/ Za danas/ Poslužiću se onim/ Koje su drugi napustili.
Ovo je knjiga pesama koju nam je pesnik dao ne otkrivajući sve, već je ponešto ostavio za neki drugi put.
Dragoljub Firulović je rođen u Negotinu 1956. godine gde i danas živi i radi. Napisao je nekoliko zbirki pesama, jedan je od osnivača Umetničkog udruženja Krajinski krug, pokretač Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“.
Do sada je imao deset samostalnih i više zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu. Inspirisan izvornim motivima Negotinske i Timočke krajine ostvario je nekolo muzičkih projekata, a sa Firul Orchestra feat, koji neguje Etno džez obrade motiva izvornih narodnih melodija istočne Srbije, daje koncerte širom zemlje.
Kao pesnik i član Udruženja književnika Srbije, objavio je zbirke pesama: Umiranje vode, Ja, Galerije ili rimovanje u slikarstvu, Lov na kamenje, Mi smo Astafir.
Jedan je od osnivača Umetničkog idruženja „Krajinski krug“, čiji je aktuelni predsednik, kao i udurženja likovnih stvaralaca Negotina. Pokretač je Umetničko-ekološkog udruženja „Lovci na kamenje“. Iza sebe ima desetak samostalnih izložbi i više grupnih u zemlji i inostranstvu.
TAMOiOVDE 