KRVAVO ZLATO…

Izložba „Đorđe Andrejević Kun u Boru“

Izložba grafika „Đorđe Andrejević Kun u Boru“, otvorena je u četvrtak, 4. septembra u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Otvaranje izložbe: Suzana Mijić, Mira Kun i Slađana Đurđekanović Mirić

Izložbu je otvorila Suzana Mijić, direktor Mizeja, o životu i stvaralaštvu umetnika sa posebnim naglaskom na njegov boravak i rad u Boru, govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, viši kustos, istoričar umetnosti a otvaranju izložbe prisustvovala je Mira Kun, ćerka ovog majstora slikarstva.

– Izuzetno sam počastvovana i uzbuđena što se nalazim po četvrti put među vama uvek prezadovoljna vašim gostoprimstvom. Izložba mape grafika „Krvavo zlato“ je ovoga puta obogaćena reprodukcijama dveju slika, a ja sam se trudila da obogatim dokumentaciju Muzeja materijalom koji je u vezi sa nastankom grafike i uopšte sa biografijom moga oca. Želim kolektivu Muzeja da bere plodove uspeha i dalje, da radi na dobrobit mladih generacija, a onoliko koliko naša porodica može pomoći, mi smo tu – rekla je prisutnima Mira Kun, filolog, bibliograf i istraživač.

Tako su posetioci pored razgledanja, sagledavanja segmenta grafičkog opusa i upoznavanja sa  biografijom i stvaralaštvom Đorđa Andrejevića Kuna, imali ekskluzivnu priliku da se upoznaju i razgovaraju sa, ljubaznom i prijatnom gospođom Mirom.

---

Autor: Bora*S _____________________________________________________

Đorđe Andrejević Kun, autoprtret

Razlozi za ponovni susret, sagledavanje i čitanje segmenata grafičkog opusa Đorđa Andrejević a Kuna, majstora slikarstva, profesora, rektora Akademije likovnih umetnosti u Beogradu, redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i dopisnog člana Jugoslovenske znanosti i umjetnosti u Zagrebu, su mnogobrojni. Za ovaj čin, nije manje ni povoda u ovoj 2014. godini:

– 110 godina od rođenja u Vroclavu u Poljskoj, – 100 godina od preseljenja porodice u Beograd, –  80 godina od prve grafičke izložbeu Beogradu, – 80 godina od boravka i rada u Boru na materijalu buduće mape grafika „Krvavo zlato“, – 50 godina od smrti, – 10 godina od poslednje izložbe u Boru.

Izdvajanje nekoliko jubileja iz kratkog, ali veoma bogatog i sadržajnog života Đorđa Andrejević a Kuna dato je umesto uobičajenih bibliografskih podataka. Organizovanje izložbe predstavlja davanje omaža umetniku,koji je, osim kao autor, učinio i ljudski napor pomogavši da likovna zbirka muzeja u osnivanju u Boru dobije umetničko delo, koje je bilo jedno od obeležja stvaralaštva četvrte decenije 20. veka socijalne orjentacije u Jugoslaviji.

U istoriji umetnosti prihvaćeno je da 1934. godina predstavlja prelom u stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna, kada od poetskog realizma i intimizma, slikanja portreta, mrtvih priroda, pejžaža i sl. se okreće socijalnim temama, a kao sredstvo izražavanja slikanje zamenjuje grafičkim tehnikama.

Počela je je organizacijom i učešćem na Prvoj grafičkoj izložbi u beogradu, održanoj od 04. do 15. februara u Umetničkom paviljonu, na kojoj je izloženo šest drvoreza (Kosmajska ulica br. 13, Testeraši, Harmonikaš, Prosjak i Ulica) i dva linoreza (Podne i Fragmenti) a autor je i izložbenog plakata. Iste godine osnovana je i umetnička grupa „Život“, koja je, iako bez formalnog idejno-organizacionog programa, odigrala značajnu ulogu u razvoju socijalne umetnosti u Srbiji između dva rata.

Borski rudnik, 1955. Ulje na kartonu kaširano na lesonitu. Otkupljena od autora 1956.godine

Preokretu u stilskom i idejnom stvaralaštvu Đorđa Andrejević a Kuna doprineo je i jednomesečni boravak u Boru, koji je tada bio najveći proizvođač rude bakra u Evropi i sedmi u svetu, a u vlasništvu Francuskog društva Borskih rudnika- Kompanija „Sveti Đorđe“.

Cilj umetnikovog boravkau Boru bio je da zbeleži uslove života i rada rudara, ali lokalnog stanovništva. Dragocene podatke o Kunovom vremenu provedenom u Boru nalazimo u intrvjuu autora iz 1958, ali i izjavi supruge Nade Kun, date borskom novinaru tokom prisustvovanja otvaranju izložbe „Krvavo zlato“ 1979. godine u borskom muzeju.

Đorđe Andrejević Kun došao je u Bor bez najave i prethodne saglasnosti uprave rudnika za obilazak i rad u rudničkom krugu. Prvih nekoliko dana ulazio je sam u rudarske pogone, ali njegov blok i skice koje je pravio na terenu izazvale su interesovanje radnika, ali i podozrenje nadzornika, policije i uprave rudnika. Poznanstvo i odmah stečeno prijateljstvo sa bravarskim radnikom Krstom Petrovićem u pogonu drobilice olakšalo mu je izbegavanje kontrola prilikom ulaska u fabrički krug kao i susreta sa ljudima iz uprave.

Radio je svakodnevno, sve do prijave upravi od strane jednog nadzornika da bez dozvole obilazi pogone. Sutradan je Kun priveden u policijsku stanicu, saslušan i naređeno mu je da napusti Bor. Uz izjavu da je „Bor grad kao i svi ostali“ i da on kao slobodan građanin može da boravi gde hoće, Đorđe Andrejević Kun je ostao u Boru, ali je nakon narednog zahteva policije da napusti Bor bio primoran da zatraži saglasnost rudničke uprave dozvolu za obilazak rudnika u cilju slikanja. Dobio je jednodnevnu dozvolu, pa je u pratnji nadzornika posetio jamu i druge pogone. Posle toga napustio je Bor na tri dana prešavši u Zaječar, nakon čega se krišom vratio u Bor, smeštivši se kod prijatelja Krste Petrovića.

Taj drugi boravak u Boru u suštini je bio ilegalan, jer je izlazio jedino noću kada je sa Krstom Petrovićem obilazio rudnik da bi završio planirane crteže i skice. Za njega, kao slikara, najupečatljiviji su bili upravo ti noćni obilasci, kada su boje iz topioničarskih peći ili livačkih lonaca najupadljivije i naiupečatljivije.

U takvim uslovima neizvesnosti , policijskih privođenja, ilegalnih ulazaka u krug kompanije, promena mesta stanovanja, prekida u radu prelaskom u Zaječar, Kun je u periodu od oko mesec dana uspeo da uradi skice i crteže prepunjene tehnoloških i ambijentalnih detalja, grupa ljudi ili pojedinačnih figura i likova sa insistiranjem na psihološko stanje, gest ili detalj. Dramaturške preokrete postiže svedenijim kompozicijama, ili čak prikazivanjem iz ptičje perspektive.

Nakon povratka u Beograd, crteže i skice preneo je u drvene klišee, koje je u tiražu od 10 primeraka otisnuo u svom stanu u jesen 1936. na finoj japanskoj hartiji, jer je za tako očigledan kritički sadržaj, koncipiran po sistemu „romana u slikama“, zbog cenzure, nije se mogao lako naći štampar spreman da rizikuje kazne ili zatvaranje.

….. Bor je delovao inspirativno na Đorđa Andrejevića Kuna, jer je već 1935. godine na Prolećnoj izložbi u Beogradu izlagao sliku rađenu uljanom tehnikom „U rudokopu“ (90 x 130 cm.). Sliku je kupio Dvor, ali se nakon toga ne zna njena sudbina. Takođe je 1955, po narudžbini Vlade nastala slika „Borski rudnik“ čija se sudbina, takođe, ne zna. Jedna slika Borskog rudnika nalazi se u Modernoj galeriji Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju.

Levičarsko opredeljenje i slobodarski duh Đorđa Andrejevića Kuna uticali su na njegove životne odluke, koje su opredeljivale njegovo stvaralaštvo. Po izbijanju Španskog građanskog rata 1936. godine, želeo je da se priključi borbi protiv fašizma. U Španiju je otišao ilegalno 1937. Naime, jula meseca iz Beograda je sa suprugom Nadom otputovao u Pariz na Svetsku izložbu, odakle je ilegalno prešao u Španiju. Po dolasku, prvo je bio u borbama na barikadama, a potom je priključen štabu 129. brigade kao kulturni radnik, gde je davao idejna rešenja za plakate.

Kada je maja 1938. dobio naređenje da se vrati u zemlju, ponovo je ilegalno prešao špansko-francusku granicu, u Parizu je oko mesec dana čekao zajednički pasoš sa suprugom, kojim je i doputovao u Francusku i legalno se vratio u zemlju. Skice i crteže, koje su nastale u Španiji, poslao je drugim kanalima u Beograd.

Već početkom 1939. iz štampe je izašla mapa „Za slobodu“ sa 20 drvoreza inspirisanih borbom španskog naroda. Međutim, rasturen je samo deo tiraža, a ostale i klišee zaplenila je policija. Mapa je zabranjena, a Kun uhapšen. U zatvoru je ostao skoro mesec dana, ali nije priznao da je bio u Španiji. Nakon oslobođenja, povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije, 1946. štampao je mapu „Za slobodu“ u tiražu od 350 primeraka. Mapa je već u julu ponovo štampana i to: 20 specijalnih primeraka, 1000 primeraka kartonirano, a 4000 popularno izdanje.

Muzej rudarstva i metalurgije u Boru poseduje peto izdanje mape, kompjuterski skeniranih 12 drvoreza. Mapa je štampana uz pomoć vlade Kraljevine Španije u tiražu od 330 primeraka.

U muzejskoj zbirci nalazi se od 2008. godine zahvaljujući poklonu Udruženja španskih boraca i prijatelja (1936/39), a posredstvom ćerke Đorđa Andrejevića Kuna, Mire Kun.

Slađana Đurđekanović Mirić

Foto: Bora Stanković

---

ŽIVOT OBOJEN U CRNO-BELO…

TAMOiOVDE______________________________________________________

Bobi Fišer, šahovski velemajstor, bivši prvak sveta u šahu i jedan od najboljih šahista u istoriji, rođen je 9. marta 1943.u Čikagu (SAD).

 Titulu svetskog prvaka osvojio je 1972. u Rejkjaviku pobedom nad Spaskim, a kruna mu je oduzeta tri godine docnije, pošto je odbio meč protiv izazivača Karpova. Kada je 1956. kao trinaestogodišnak, postao juniorski prvak SAD, proglasen je za „čudo od deteta“, a već naredne godine trijumfovao je na Otvorenom prvenstvu SAD. Titulu velemajstora osvojio je sa 15 godina.

Šahu se vratio 1992. kada je na Svetom Stefanu i u Beogradu odigrao revanš protiv Spaskog. Vlada SAD optužila ga je tada zbog kršenja sankcija protiv Srbije (SRJ) što je Fišer javno ismejao doslovno pljunuvši na tekst optužbe. Nakon osmomesečnog pritvora u Japanu, zbog zahteva SAD za deportaciju, 2005. dobio je islandsko državljanstvo, pa je ostatak života proveo u Rejkjaviku. Umro je 17. januara 2008. u Rejkjaviku (Island).

---

Najveća tajna Bobija Fišera

U izdanju ‘’Everly books publishing co ’’ iz Njujorka se prvih dana januara 2013, pojavila i celom svetu preko Amazon.com –a u elektronskom i štampanom varijetetu postala dostupna knjiga ‘’Najveća tajna Bobija Fišera’’ ( The greatest secret of Bobby Fischer ) autora Nenada Nesh-a Stankovića.

Ovo dugoočekivano delo predstavlja do sada jedinu mogućnost da se široka čitalačka publika diljem planete upozna sa, po preovladjujućem mišljenju, najvećim šahistom svih vremena.

Autor je tu privilegovanu mogućnost svedočenja ‘’zaslužio’’ činjenicom da je u svojstvu ličnog asistenta i sekretara misterioznog američkog velemajstora proveo gotovo dve godine u vreme ‘’Revanš meča XX veka’’ 1992.godine Sveti Stefan ( Crna Gora) – Beograd ( Srbija), kao i u mesecima koji su usledili nakon ovog spektakla. Izazvavši veliko interesovanje u čitalačkim krugovima na svim meridijanima , delo je u svoj život krenulo preko već pomenutog američkog izdanja, ali i već učinjenih prevoda na ruski, kineski, srpski, crnogorski i albanski jezik.
Zbog čega su lik i delo Roberta Jamesa Fischer-a toliko značajni za prošlost, sadašnjost i budućnost ? Zašto ova posebna ličnost toliko intrigira ne ‘’samo 600 miliona’’ ljudi koji su svojom strašču i interesovanjem vezani za šah već i sve one ljubitelje izuzetnosti i svekolike posebnosti.

Kada se na stranicama knjige večnosti bude pisala sveobuhvatna i konačna istorija XX veka u svakom pojedinačnom segmentu ljudske aktivnosti i delatnosti biće mnogo pojedinaca i podataka. Ipak je neminovno da se iz svakog od tih sazvežđa važnosti izdvoji jedno ime koje će kroz sva vremena i buduća pokoljenja blistati jače od drugih i čije će se značenje poistovetiti sa naslovom poglavlja kome pripada. Van svake sumnje je da će u toj enciklopediji posebnosti, poglavlje* šah *biti označeno likom i delom ”dečaka iz Bruklina, junaka iz Rejkjavika, siromaha iz Pasadene, srpsko-crnogorskog buntovnika, japanskog zatočenika te islandskog stanovnika Valhale” Roberta Džejms-a – Bobija Fišera. Ovaj američki velemajstor je, hteo to neko da prizna ili ne, razdelio šahovske epohe.

Svoje doba je obeležio snažnim kreativnim idejama na 64 crno-bela polja ali i grandioznom željom za poštovanjem šahovskih dostignuća kroz svekoliko poboljšanje položaja ove igre i statusa ljudi koji se njome bave. Ogroman publicitet koji je svojom voljom zadobio i koji mu je sa zaslugom pripao nemerljivo je doprineo da šah postane planetarna medijska atrakcija regrutujući tako milione novih igrača i zaljubljenika. Pravedniku sa osudom i krivcu bez kazne, legendarnom Bobiju Fišeru. Istoriju je lako sagledati.

Hronologija govori sama. Mesto, godina rođjenja, prve titule, Rejkjavik, Island, 1972 godine. Svetski tron. Povlačenje sa javne scene. Dvadeset godina izolacije, samoizolacije, povučenosti i mraka. A onda nova ljubav koja ga vraća igri koju je živeo. 1992. Beograd, Sveti Stefan, Srbija i Crna Gora. Rimejk islandskog dvoboja, ponovo Fišer- Spaski, ali ovog puta za najveći nagradni fond u istoriji šaha, 5 miliona dolara. Nakon toga ponovo povučenost, Madjarska, Filipini. Velika mržnja i ogorčenost.
Utamničenje u Japanu. Na kraju puta ponovo Island, kao druga kuća.
Poslednji i večni dom.
Jednostavni fakti koji se mogu naći. I kao što je rečeno, to je lako sagledati.
Ali, ko je zapravo bio Bobi Fišer? Samo mali krug povlašćenih, onih koji su nekim slučajem ili proviđenjem imali priliku da svedoče o njegovom hermetičnom svetu mogu o tome nešto reći. Istina, pre svega, zahteva objašnjenje koje dolazi kroz odgovor šta je svetu dao i šta je od njega dobio glavni junak naše priče.

Priča o Bobiju Fišeru je priča o nadarenosti i briljantnosti. Namerno ćemo izbeći reč genijalnost jer bi i Bobi u svakodnevnom razgovoru, kada bi se taj termin vezao za njegove uspehe, to sa ogorčenjem odbio. Govorio je: “Postoji samo talenat i sve se na njemu zasniva”. Nepobeđeni prvak sveta je sve bazirao na ovoj prirođenoj ili odnegovanoj osobini za koju on sam nije imao objašnjenje odakle dolazi.
”Ne verujem da je ona nasledna jer da je to tačno neko od mojih predaka zasigurno bi bio svetski prvak”- reći će mi uz osmeh. Sećao se priče koja je negovana u porodici Fišer da je brat njegovog dede po majci, koga Bobi nije nikada upoznao, bio solidan šahista. Bobi nije bio ni vernik. I ako je njegova višegodišnja epizoda sa pripadnošću *World Wide Church of God*mogla ličiti na to, on je čitavog života zapravo bio agnostik.

Verovao je ”da tamo gore nešto postoji” ali da to nije bog po konceptu tradicionalnih religija. On je dakle razumeo da njegov talenat nije došao ni iz tog pravca.
Najveći šahista svih vremena je svoj dar prihvatao kao silovitu snagu koja ga je od najranijeg detinjstva motivisala i usmeravala da svoj život oboji u crno – belo. Teško mi je verovati da je u bilo kom segmentu ljudskog postojanja bilo još mnogo personaliteta koji su se sa takvom strašću vezali za izvor svog nadahnuća. Bobi Fišer je od svojih najranijih dana živeo šah.

U svojim najboljim godinama, pedesetim, i u vremenu koje smo proveli zajedno u svakom trenutku sam video i osetio tu posvećenost. U hodu, šetnji, u bioskopu, za večerom. Hitro bi iz levog džepa svoga sakoa ili jakne vadio malu magnetnu šahovsku garnituru ploveći neizmerljivom brzinom misli u šahovsku zemlju Oz. Kada bi se posle nekog vremena vratio, budivši se kao iz sna, ponovo bi bio tu, u razgovoru, u hodu, u filmu ili u zalogaju. Fascinantna mera poistovećivanja čoveka i njegovog stvaralaštva.
Bobi i šah su bili jedno.
S druge strane realni život je nosio i tražio svoje. Tu, van svog jedinog, realnog sveta drvenih figura u kome je bio ultimativni vladar i gospodar čekala ga konekcija dana i noći je java svakodnevnice koju u velikoj meri nije razumeo i koju takvu neobjašnjivu nije mogao da prihvati.

Njegovi sukobi, njegovi konflikti, spoljnji i unutrašnji, rušili su svaku mogućnost da konekcija dana i noći, levog i desnog, onoga što je gore i onoga što je dole, bude uspostavljena. Često povređivan, ranjavan, bez za njega prihvatljivog razloga kao večiti usamljeni putnik, kao *AHASVER* bez smiraja, kao brod u boci ili stranac u noći, lutao je svetom od Čikaga punog nade do islandskog hladnog zadnjeg vapaja: ništa ne prija kao ljudski dodir.

U priči o Bobiju Fišeru nema nevinih. Strasno je volio svoju zemlju, svoju Ameriku. Smatrao je da u stalnom ratu sa Rusima nad šahovskom tablom snažno zastupa interese svoje zemlje. Trijumf nad Borisom Spaskim u Rejkjaviku bio je finalna potvrda da je zastavu Amerike trijumfalno uzdigao iznad Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta. Ali sva priznanja koja su mu po njegovom mišljenju i objektivnoj oceni pripadala su izostala i nisu nikada dodirnula njegove junačke grudi.
Govorio je: “Pobedio sam Ruse u najintelektualnijoj igri na svetu. Pokazao sam moć duha i snagu talenta…”
Širom otvorenih očiju zagledan u daljinu tražio je odgovore koje nikada nije našao.
Iz Fišerovih biografija je na neki misteriozan način poglavlje njegovog povratka u javni život, sada već davne i daleke 1992 godine gotovo izbrisan.

Da li će to nekome biti lakše što nije veličina prepoznata na mestu na kome je to trebalo biti? Da li najveći nagradni fond u istoriji šaha od 5 miliona dolara i još stotine miliona koje su bile u blizini, nekome i sada smeta? Treba znati da je po prvi put u istoriji igre miliona zahvaljujući njenom naistaknutijem protagonisti Bobiju Fišeru svet šaha dobio sve što mu je u istinu pripadalo. Novac, neverovatne uslove i pogodnosti za igru, opipljivu moć i posle Rejkjavika ponovo globalnu medijsku senzacionalnost. U jeku balkanskih ratova, kao da su sve druge vesti utihnule pred onom najvećom da se prvog septembra 1992. godine kralj vratio na životnu i šahovsku scenu. U intimnom Bobijevom svetu to je bila nova nada, novi početak i sa stanovišta retrospektive njegovog celokupnog životnog puta jedini trenutak potpunosti i sreće.

Živimo u svetu koji se usprkos mnogim plemenitim nastojanjima polako pretvara u svet ravnodušnosti i neznanja.Usprkos savremenim tekovinama informatike i komunikacije sve smo dalje od izvora znanja i suštine.

Stoga je poziv da se vratimo i obratimo još jednom Bobiju Fišeru oslušnuvši njegovu intimnu ispovest kroz pero neposrednog svedoka zapravo poziv da u istom trenutku učinimo dve dobre stvari. Prvu za njega, drugu za nas.
U verovanjima mnogih naroda diljem planete postoji priča o tome kako se neutešna duša preminulog grešnika ne može smiriti dok se sa svetom ne izmiri i tako za večnost bude spremna. Tu vrstu spokoja dugujemo Bobiju zbog talenta, kreacije, iskrenosti i poštenja koju je večnosti dao svojim stvaralaštvom. S druge strane, za ovozemaljskog bitisanja izgovorene reči mržnje koje su se pretvarale u surovi obračun sa samim sobom i sa svojim poreklom, te u otrovne strele autodestrukcije, traže priliku za objašnjenje bez opravdanja.
Zato ovaj momenat treba iskoristiti.

Vreme je da za večnost i generacije koje dolaze Robert Džejms Bobi Fišer dobije puno i pravo mesto u sveobuhvatnoj riznici posebnosti veka koji je iza nas.
Knjiga ”Najveća tajna Bobija Fišera” predstavlja snažni, definitivni rezultat takvih želja i stremljenja koje se na poštovanju i ljubavi temelje.

Izvor:radmilamilosevic.wordpress.com

---

---

Bobi Fišer, crno-bela magija

Bobi Fišer, genije šaha, kontroverznim postupcima zbunjivao je i šokirao javnost. Može li novi film pojasniti misteriju koja je obavijala njegov život?

Bobi Fišer bio je blagoslov i kletva šaha XX veka.

Uzbudio je svet šaha kada se pojavio 60-ih i 50-ih godina prošlog veka. Postao je svetski prvak nakon čuvenog meča protiv sovjetskog šampiona Borisa Spaskog 1972. godine. Potom je izazvao iznenađenje odbivši da brani titulu 1975. godine, počeo da „luta“ svetom narednih 30 godina, 2008. umire na Islandu, jedinoj zemlji koja mu je pružila utočište.

Njegovo odsustvo iz sveta šaha bilo je interesantnije od bilo čijeg prisustva, njegova senka još uvek obavija ovu igru.
Liz Garbus je napravila zanimljiv dokumentarac o Fišeru pod nazivom „Bobi Fišer protiv sveta“. Film prikazuje kako je oduzeo titulu SSSR prvaku, zatim kako je odbio da je odbrani, potom kako je okrenuo leđa Americi odbivši da plaća porez, i na kraju kako je prekršio UN sankcije odigravši meč sa Spaskim u Jugoslaviji u vreme besnila građanskog rata 1992. godine. Šokirao je svet izjavom koju je dao u radio intervjuu na Filipinima povodom napada na Ameriku 11. septembra. Informaciju o ovoj masovnoj tragediji Fišer je okarakterisao kao „divnu vest“. Svoj stav on je objasnio rečima: „Vreme je da se završi sa US jednom za uvek. Bio sam srećan i nisam mogao da verujem šta se događa. Svi zločini koje je US počinila u svetu. Aplaudirao sam tom činu. US i Izraelci su mučili Palestince godinama. Sada im se to vraća.“

Bobi Fišer, iako Jevrejin, postao je zagriženo anti-američki i anti-jevrejski nastrojen. Garbusova naglašava da je zbog toga Fišer u Americi etiketiran kao ludak koji se radovao 11. septembru i koji je izgovarao zastrašujuće stvari o Jevrejima.Ona zaključuje: „želela sam da istražim njegovu životnu priču i da nađem sve u čemu je podbacio kao individua, a ne samo ono u čemu je izneverio nas.“

Fišerova majka Regina je bila veoma inteligentna žena, koja je zapostavljala svog sina. Tokom puberteta bio je prepušten sam sebi, dok je ona studirala medicinu. On se potpuno udaljio od nje, mada film dirljivo svedoči o tome da je umro sa majčinom fotografijom pored kreveta. Zvanično on je bio sin Hans Gerharda Fišera, naučnika nemačkog porekla, ali je njegov pravi otac, gotovo zasigurno, mađarski fizičar Paul Nemenji sa kojim je Regina bila u tajnoj vezi.

Zbog usamljenosti u kući, Fišer je spas potražio u šahu, našavši u njemu rigorozna pravila suprotna nesređenoj realnosti u kojoj je živeo. Ubrzo postaje jak igrač i američki šampion 1958. u 14. godini, postigavši rekord koji do danas nije oboren. Igrao je kao mašina i do kasnih 60-ih potukao sve velemajstore u svojoj zemlji.

Garbusova u dokumentarcu o Fišeru ne koristi naratora. Služi se arhivskim snimcima i intervjuima, puštajući publiku da se na osnovu neobrađenog materijala odluči šta će misliti o ovom kontroverznom majstoru. Ona smatra da su Spaski i Fišer odigrali sraman meč u Jugoslaviji samo zbog para. Takođe, zaključuje i da je Bobi, izjavom da je kompjuter uništio šah, zapravo želeo da ubedi sebe da je poslednji pravi šampion.

Liz Garbus se priseća konferencije za štampu koju je Fišer održao 2005. godine na Islandu. Tad joj je postalo jasno da Bobi većinu vremena provodi „online“, skupljajući dokaze da postoji jevrejska zavera koja vlada svetom. „Sve to postoji na Internetu“, govorio je on: „Zbog čega ne proverite?“

Na pitanje kakva je njena slika o Fišeru, Garbusova odgovara: „Moj je utisak da je on bio čovek koji se nikada nije razvio van sveta šaha. Bio je arogantan ali briljantan, imao je momente lucidnosti koji su često bili zatrovani paranoidnim mislima. Na kraju, tužno je što nije postojao niko ko bi mu se dovoljno približio, ili ko bi bio trajno prisutan u njegovom živortu kako bi mu pružio istinsku sigurnost. Bio je izopšten iz sveta ljudi.“

Fišer je umro u 64. godini, to odgovara broju polja na šahovskoj tabli. Njegov život je tužna priča o zapuštenom detetu koji je postao izvanredan šahista. Čelična volja je koren njegove igre ali i odbijanja da popusti bilo kome, što ga je učinilo veličanstvenim igračem ali i nedodirljivim ljudskim bićem.

Izvor: Guardian /b92.rs/6.07.2011./

---

 Priredio: Bora*S

ČUDESAN GRAD OD PAPIRA…

TAMOiOVDE_______________________________________________

GRAD od papira? Kako je to moguće?

Naravno, nije reč o pravom gradu, nego o maketi.

U praškom gradskom muzeju čuva se maketa Praga koju je načinio Antonín Langweil.

Foto by_kohutic

   Na njoj je radio čak 11 godina, od 1826. pa sve do 1837, kad ga je smrt prekinula u poslu. Šta ga je navelo da se upusti u tako zahtevan poduhvat?

Langweil se rodio 1791. u češkom gradiću Postoloprtima. Nakon što je na Akademiji likovnih umetnosti u Beču izučio litografski zanat, u Pragu je otvorio prvu litografsku radionicu. No posao mu nije dobro išao, pa je na kraju morao zatvoriti radionicu. Godine 1826. na jednoj je izložbi u Pragu video maketu Pariza izrađenu od gipsa. Oduševljen onim što je video, odlučio je da od kartona i malo drveta napravi maketu Praga.

Langweil je najpre nekoliko godina obilazio Prag i beležio razne pojedinosti.

Foto:www.abcprague.com

Prošao je grad uzduž i popreko, skicirajući ulice i beležeći gde se tačno nalazi svaka kuća, drvarnica, klupa, statua i stablo. Zabeležio je čak i sitne detalje kao što su bačve na tlu, razbijeni prozori, merdevine naslonjene na zid kuće i naslagana drva za ogrev! Potom je počeo da praviti maketu u razmeru 1:480. Budući da je imao vrlo skromna primanja, izrađivao je i makete domova uglednih ljudi kako bi zaradio još nešto novca.

Godine 1837. Langweil je oboleo od tuberkuloze te je umro u junu iste godine. Iza sebe je ostavio ženu i pet kćeri. Tri godine kasnije njegova je maketa završila u muzeju. Kako se to dogodilo? Godine 1840. supruga pokojnog Langweila ponudila je maketu caru Ferdinandu I. On ju je otkupio i potom velikodušno poklonio Otadžbinskom muzeju, koji se danas naziva Narodni muzej. Maketa je onamo dopremljena u devet sanduka.

“U 19. stoleću Langweilova je maketa bila izlagana samo povremeno. Godine 1891. bila je izložena na Zemaljskoj jubilarnoj izložbi. Za tu je priliku bila i restaurirana, na što je potrošeno mnogo novca. (…) Od 1905. maketa je bila deo stalne izložbene postavke u lapidarijumu Narodnog muzeja”, izjavio je portparol Muzeja grada Praga, u kojem se maketa danas nalazi.

Prava poslastica za istoričare

Foto by_kohutic

   Ljudi pokazuju veliko zanimanje za Langweilovu maketu Praga. Ona je dugačka 5,76 metara, a široka 3,24 metra. Nalazi se u hermetički zatvorenoj staklenoj vitrini, osvetljena plafonskim svetiljkama . “Grad” izgleda tako stvarno da lako možete zaboraviti kako se zapravo radi o maketi! Langweil je izradio više od dve hiljade minijaturnih građevina na kojima je neverovatno verno prikazao svaki detalj.

Na primer, Langweil je na svaku zgradu napisao njen kućni broj. Izradio je i ulične svetiljke, odvodne kanale i ulice popločene kamenom. Verno je prikazao crkve i njihove vitraže — čak je obratio pažnju na stakla koja su nedostajala ili su bila razbijena. Na mestima na kojima je s kuća otpao malter naslikao je golu ciglu. Izradio je i reku Vltavu, koja teče kroz Prag.

Langweilova maketa nije samo zanimljiv muzejski eksponat. Ona je ujedno prava poslastica za ljubitelje umetnosti i istoričare koji istražuju koliko se Prag s vremenom promenio. Naravno, neki delovi grada danas izgledaju puno drugačije jer su u njima sagrađene neke nove zgrade, dok su neke stare obnovljene. To se posebno vidi u Jevrejskoj četvrti i Starom gradu. Uz pomoć savremene kompjuterske tehnologije načinjen je interaktivni digitalni prikaz Langweilove makete koji posetiocima omogućava da se još bolje upoznaju s time kako je Prag izgledao davne 1837.

U aprilo 1837. teško bolesni Langweil ponudio je Otadžbinskom muzeju da izloži njegovu maketu, no uprava muzeja nije bila zainteresirana za nju. To ga je sigurno jako razočaralo.

No zamislite samo kako bi se osećao kad bi danas mogao da poseti gradski muzej i na kompjuterskom ekranu “prošeta” ulicama starog Praga. Sigurno bi bio presrećan kad bi video da se silan trud koji je uložio u izradu makete itekako isplatio.

Izvor:wol.jw.org

---

Priredio: Bora*S

PRINCEZIN „PUT RUŽAMA POSUT“…

---

TAMOiOVDE………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

 Kako je princeza Olivera završila u Bajazitovom haremu

 Snimanje prvog dokumentarnog filma, sa igranim delovima, o srpskoj princezi Oliveri Lazarević počelo je  na lokalitetima na Smederevskoj tvrđavi, saopštio je fond „Princeza Olivera“.

Foto:vesna.atlantidaforum.com

Film pod nazivom „Put ružama posut“ prati sudbinu kćerke kneza Lazara i kneginje Milice koja je nakon Kosovske bitke predata Turcima kao zalog za mir i poslata u harem sultana Bajazita.

Autorski tim za ovaj srednjemetražni film okupio je fond „Princeza Olivera“. Reditelj je Marko Novaković. Scenario je, prema monografiji „Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja“, napisala Olivera Šaranović, a dramaturški ga je uobličila Nataša Drakulić.

Narator je Milan Caci Mihailović. U igranim rekonstrukcijama pojavljuju se u ulozi princeze Olivere – Vesna Stanojević i Aleksandra Manasijević, kao i Tanja Bošković (kneginja Milica), Dragan Mićanović i Ljubomir Bulajić (Despot Stefan), Ivan Jevtović (Bajazit Prvi), Aleksandra Nikolić (Jela Balšić).

U filmu će biti korišćena bogata arhivska građa, umetnički predmeti, inserti iz dokumentarnih i igranih filmova, mape.
Snimaće se na autentičnim lokacijama širom Srbije (Beogradska tvrđava, crkva Ružica, Konak kneginje Ljubice, Saborna crkva, crkva Lazarica, ostaci Lazarevog grada u Kruševcu, tvrđava u Baču, manastiri Manasija, Studenica, Ravanica.)

Film govori o životnom putu princeze Olivere koju su iz rodnog Kruševca u harem Bajazita Prvog, koji je pogubio njenog oca, Srbi ispratili bacajući pred nju pupoljke ruža.

Priča o sudbini princeze Olivere neodvojiva je od priče o njenim roditeljima, bratu despotu Stefanu, sestri Jeli Balšić, sestriću Đurađu Brankoviću, pa će film biti prilika da se oživi ovaj nedovoljno istražen deo srednjovekovne srpske istorije, ističu producenti.

Princeza Olivera je uspela da se dostojanstveno izbori sa nedaćama koje joj je život na turskom dvoru doneo, da uz to pomogne Srbiji, da se u nju vrati i nastavi da pomaže vladavinu svog brata Despota Stefana. Autorski tim filma i fond „Princeza Olivera“ dobili su blagoslov patrijarha srpskog Irineja za snimanje ovog filma. Premijera se očekuje na leto.      

(tanjug.rs /08.04.2013)

---

POD SEDAM VELOVA

 Životna priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Pomagala Srbe utičući na sultana

Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.

    ŽIVOTNA priča princeze Olivere, najmlađe kćeri kneza Lazara i kneginje Milice, ostala je maglovita. Njoj su dodeljeni tek manji odeljci u literaturi koja se bavi srednjovekovnom epohom ili porodicom Lazarević.

Žrtva koju je podnela odlaskom u harem Bajazita I ističe se kao njena najveća istorijska zasluga. Pre svega zato što je svoj uticaj na turskog sultana koristila za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića.

Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića, najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje i starijeg brata kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića iz Prilepca kod Novog Brda. Pominje se da je on bio u službi cara Stefana Dušana i imao titule peharnika, logoteta i velikog sluge. Pripadao je nižoj vlasteli.

Po nekim naznakama, Lazar je navodno bio samo posvojče Pribčevo, a zapravo vanbračni sin Dušanove polusestre Teodore ili možda samog cara Dušana, pa time i sam Nemanjić. Na to ukazuju, mada ne precizno, “Pećki rodoslov” ili Dukina “Tursko-Vizantijska istorija 1341-1462. godine”. Čak i da su ovi podaci istiniti, Lazar i Milica su bili više nego dovoljno srodnički udaljeni, tako da se njihov brak nikako nije mogao smatrati rodoskrnavljenjem.

Knez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu, Oliveru, Stefana i Vuka. Olivera je, nesumnjivo, bila najmlađa kći, ali nije konačno utvrđeno da li je bila i najmlađe dete kneževskog para.

O Oliverinom rođenju, detinjstvu i ranoj mladosti gotovo da nema neposrednih podataka. Godina njenog rođenja nigde u izvorima nije precizno zabeležena. Neki autori rodoslova Lazarevića smatraju da je rođena 1373. ili 1376. godine. Sa druge strane, na osnovu nekih savremenih genealogija, rukovodeći se podatkom da je despot Stefan, Oliverin brat, rođen oko 1377, može se izvući zaključak da se u tom slučaju mogla roditi između 1378. i 1380. U slučaju da je rođena između 1373. i 1376. godine mogla je imati između četrnaest i osamnaest godina kada je otišla u harem.

U razdoblju pre Kosovske bitke, život kneževske dece odvijao se u sjaju neke vrste političke i kulturne renesanse. Kneževa deca, pa i sama Olivera, imala su prilike da se sretnu sa mnogim umnim ljudima, umetnicima i zanatlijama i da se upoznaju sa lepotom njihovih dela.
Svet zabave bio je takođe lako dostupan. Na očevom dvoru ili na gradskim trgovima, mogli su da vide putujuće glumce, propovednike, muzičare i mađioničare. Bili su u prilici da posmatraju i mnogobrojne viteške igre, nalik viteškim turnirima na Zapadu.

Njihovo obrazovanje bilo je temeljno. Učili su strogu dvorsku etikeciju, čitanje, pisanje, matematiku i pevanje. Pored maternjeg jezika, morali su tečno govoriti latinski i grčki. Proučavali su i hrišćansku teologiju i filozofiju. Čak i ženska deca morala su, bar delimično, biti upućena u pravila i tajne diplomatije.

Lazareve i Miličine kćeri bile su lepo vaspitane, ambiciozne, pametne, obrazovane, samosvesne i energične žene, prave vladarke nalik svojoj majci. Potvrda za ovo je i obrazovanje Jelene Balšić, čija se pisma smatraju izvanrednim dometom srpske srednjovekovne epistologije. Dokaz su i vladarske karijere, kako Jelene Balšić, tako i njene sestre Mare Branković, pa i čitava sudbina princeze Olivere.(Nastaviće se)

---

ZA SPAS NARODA

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, bili su politički. Milica dala Bajazitu najmlađu kćer

Srpske zemlje krajem 14. veka

 POLITIČKI brak bio je uobičajena pojava u srednjovekovnoj Srbiji. Svi brakovi vladara iz dinastije Nemanjića, od Stefana Nemanje do cara Uroša I, bili su politički. Kralj Milutin je sklopio čak pet takvih brakova.

I brak kneza Lazara i Milice, visokog dvorskog službenika i kneginje – Nemanjine potomkinje bio je usmeren politikom. Njihove četiri starije kćeri bile su, takođe, u političkim brakovima. Mara je udata za Vuka Brankovića, Dragana za bugarskog cara Jovana Šišmana, Teodora za palatina na ugarskom dvoru Nikolu Gorjanskog (Garevića, Garu), a Jelena za gospodara Zete – Đurađa Balšića.

Ni osmanlijski vladari iz tog doba nisu ostali imuni na posezanje za brakom kao političkim sredstvom. Sultan Orhan, otac Muratov i deda Bajazitov dobio je od pretendenta na vizantijski presto i kasnijeg cara Jovana Kantakuzena, njegovu kći Teodoru za ženu (1346. ili 1347). Kantakuzen je, u sukobima oko vizantijskog prestola, privoleo Turke na svoju stranu i na kraju bio krunisan za cara. Nije prošlo mnogo vremena, a sultan Murat je za ženu uzeo jednu hrišćansku princezu. Kada je car Jovan, koji je kontrolisao južni deo Bugarske, izgubio Drenopolj (Jedrene), a potom i Filipopolj (Plovdiv) morao je pristati na vazalstvo Muratu. Izvori kažu da je sam Murat kao zalog tražio Jovanovu sestru Tamaru.

Dvadesetak godina kasnije slična sudbina zadesila je i princezu Oliveru Lazarević. Kako navodi teolog Nikola Giljen njeno venčanje sa Bajazitom pokazalo se u datom istorijskom trenutku kao najracionalnije rešenje za opstanak srpskog naroda i srpske države.

Nedugo posle kosovske tragedije, koja se dogodila na Vidovdan 1389, nastali su sukobi među Srbima koji su bili za primirje sa Turcima i onih koji su bili za dalji otpor. Srbijom je u to vreme, s mukom, ali uz svesrdnu pomoć malobrojne preživele vlastele, a u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković, koji je odbijao njenu prevlast u porodičnom savezu.

Milica je nameravala da se sa decom, Stefanom, Vukom i Oliverom skloni privremeno u Dubrovnik. Mađarski kralj Žigmund je saznao za to i želeći da iskoristi njeno odsustvo prodro je u severnu Srbiju. Dok su mađarske trupe pljačkale po Šumadiji, a turske po jugu Srbije, Bajazitove posade već su bile zaposele nekoliko srpskih gradova. Kneginja Milica promenila je odluku, ostala u Srbiji i sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu. Tu odluku Milica je donela uz saglasnost vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve.

Mir je pre svega podrazumevao veliki novčani danak Turcima i pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske. Kao zalog za ispunjenje ovih obaveza, Milica je dala svoju najmlađu i jedinu neudatu kćer Oliveru u harem sultana Bajazita, čoveka koji joj je pogubio oca.

Vreme Oliverinog odlaska u Bajazitov harem, Stojan Novaković povezuje sa kanonizacijom kneza Lazara i prenosom njegovih moštiju iz Prištine u Ravanicu. Taj događaj odigrao se 28. juna 1391. godine, zbog čega Novaković Oliverin odlazak u harem smešta u proleće te godine. Pre sklapanja mira Turci nisu dozvoljavali prenos moštiju, a to je bio jedan od uslova da ga Srbi prihvate. Ne može se pouzdano reći da je ovaj Novakovićev zaključak tačan. Prenos moštiju kneza Lazara mogao se dogoditi, posle duže pripreme, na Vidovdan, naredne godine.(Nastaviće se)

---

SULTAN SE PROPIO

 Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Bila je dovoljno mudra da zna granicu

Biblijska Jestira (Tatjana Kilibarda)

 DATA je Bajazitu! Odlaskom Olivere Lazarević u harem sklopljen je mir između Srbije i Osmanske imperije. Konstantin Filozof ovom događaju daje epsku crtu. Zapaža da je Olivera data Bajazitu “da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali”.

Vekovima kasnije, Vladimir Ćorović zaključuje da je majka Milica “morala pristati na to”.

Olivera je otišla onome ko je pogubio njenog oca, kneza Lazara! Ako već nije mogla podeliti teret majčinske tuge, kneginja Milica je sa srpskom vlastelom i crkvom podelila teret ove teške odluke.
Bajazitu su Oliveru odvela braća, kneževići Stefan i Vuk. Bilo je to njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca.

Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu. Prema navodima Željka Fajfrića, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila “dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije”. Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu “umela je da izbori šta se moglo”.

Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju, zapaža teolog Nikola Giljen. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje. To joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života. Malobrojni pisani izvori iz tog doba otkrivaju da je Olivera s vremenom stekla poseban položaj i snažan uticaj na Bajazita. O tome svedoči Konstantin Filozof u “Žitiju Despota Stefana”.

Drugi izvor, turska “Hronika” Ašik-paše Zade puna je velikih grešaka u godinama i imenima, a provejavaju i nesimpatije prema sultaniji hrišćanki. On čudno pripoveda o miru sklopljenom između Srba i Turaka iz 1390. godine. Po njemu, na poklonjenje Bajazitu nije došao sam Stefan, već njegov izaslanik sa “sestrom njegova oca”, što je mogla biti samo Dragana, žena čelnika Muse, koja je umrla pre 1389. godine. Sasvim je nejasno da li je taj izaslanik sa sobom doveo princezu Oliveru ili je po nju, naknadno, došao Bajazitov emisar. Olivera se nigde ne spominje imenom, već isključivo kao “Srpkinja devojka” i “Kaurka devojka”.

Iz rečenice: “Kada se devojka sastade sa Hanom, ostvari se što se želelo”, ne može se zaključiti da li hroničar govori o miru između Srba i Turaka ili sklapanju braka između Olivere i Bajazita. Isto tako se ne zna da li je Ašik-paša mislio na Oliverin uticaj na Bajazita u korist Srba ili na ispunjavanje bračnih dužnosti, kada je zapisao: “Kada je devojka poodrasla, poslužila je za ono što joj je dužnost bila.”

Što se tiče Oliverinog uticaja na Bajazita, tu se Ašik-paša, kao pravoverni musliman, usredsredio isključivo na činjenicu da se turski sultan propio zbog njenog negativnog uticaja. Masovne pijanke u haremu odvijale su se, tobože, uz odobravanje i podsticanje velikog vezira Ali-paše, po nekim izvorima Srbima nimalo naklonjenog. Ove tvrdnje se ponavljaju nekoliko puta, pa i u stihu, sa očekivanim zaključkom o štetnosti brakova osmanskih vladara sa hrišćankama.
I iz ovih zapisa zaključuje se da je Olivera bila uticajna, u većoj meri nego što je bilo dozvoljeno. Bila je jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune. (Nastaviće se)

---

MILJENICA SULTANA

 PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana. Zadobila i održala ljubav besnog Bajazita

Harem prema starim gravirama

  PREMA turskim izvorima, Olivera Lazarević bila je vanredno lepa, otmena i imala veliki uticaj nad strastima odanog sultana Bajazita. Pripisuju joj da je sultanova strast prema alkoholu samo manji deo njenih grehova. Najveći greh joj je, ipak, po njihovom mišljenju, to što je neprestano šaputala sultanu u korist svog brata despota Stefana Lazarevića.

Nije bilo lako, u velikom haremu u kome se neprekidno odvijala intrigantna diplomatska borba među ženama, postati miljenica sultana. Olivera je to uspela. Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno društvo, izolovano od stvarnosti i spoljašnjeg sveta. Većinom su ga činile robinje, zarobljenice ili kupljene žene. Bilo je tu i po nekoliko stotina žena. Prostorije je čuvala straža sačinjena od evnuha – crnaca uškopljenika, pod komandom harem age. Nadzirala ga je sultanova majka, koja je pazila da se neka od žena harema previše ne dodvori sultanu.

Tek pristigle žene imale su rang adžamije, odnosno početnice, a vremenom su prelazile, u zavisnosti od svojih sposobnosti, ali i sultanove volje, put od džarija (obične robinje), preko šagirdi (šegrtica) i gediklija (u rangu kalfi), do usti (majstora za različite dužnosti prema sultanu). Uste koje su obavljale ono što se danas naziva „bračnim dužnostima“ nazivale su se hasećijama. Samo četiri hasećije, koliko je propisivao šerijat, mogle su stupiti u šerijatski brak i nazivane su kadunama, a ako rode sinove baš-kadunama.

Prema nekim izvorima, žene za harem birane su prema turskom osećanju za žensku lepotu, pa su tako na ceni osim Turkinja bile i žene sa Kavkaza, Gruzijke i Jermenke, uglavnom punije građe i crnomanjaste. Turski sultani ženili su se, međutim, i hrišćanskim princezama – Grkinjama, Bugarkama, Srpkinjama i Ruskinjama. Tako je bilo i u Oliverinom vremenu.

Sa inovernim princezama sultani su sklapali šerijatske brakove. One nisu morale da prihvate islamsku veru, postajale su kadune ili sultanije. Neke od njih su ne samo ostajale u pravoslavnoj veri, već su pored muževljevih džamija gradile crkve. Hrišćanske kadune imale su znatan politički uticaj. Ruskinja Rokselana, poznatija kao Hurem-sultanija, imala je uticaj čak i u nasleđivanju vlasti. Zbog toga su takvi brakovi od druge polovine DžVI veka bili zabranjivani.

Olivera je vrlo brzo shvatila sistem funkcionisanja harema. Vešto izbegavajući intrige i strogu hijerarhiju našla je put do Bajazitovog srca. Kao njegova miljenica uspela je da pomogne svojoj zemlji. Ovakvim ponašanjem pokazala je izuzetnu diplomatsku mudrost.

PozivajuĆi se na ranija istorijska iskustva, Stojan Novaković povezuje Oliverin uticaj na Bajazita sa preimućstvom koje su Lazarevići imali nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićkim osobinama Stefana Lazarevića, novoga kneza,

Lazareva je porodica, kako se iz naših savremenih spisa vidi, zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom. To je mnogo doprinosilo i utvrđenju njenom u samim srpskim zemljama.“ Kao posledica toga, odmah po Vukovoj smrti (1398.) sve zemlje Brankovića ušle su u sastav države Lazarevića.
Politika mira sa Turcima dala je svoje najzrelije plodove po Srbiju. Zasluge za to Novaković pripisuje upravo princezi Oliveri, podsećajući da je ona „u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto, zadobije i održi ljubav besnog Bajazita (Nastaviće se)

---

GLAS ZA BRATA

 Zahvaljujuči Oliverinom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom. Spasila Stefana od sultanovog gneva

Stefan Lazarević

  ODLAZAK Olivere Lazarević u harem sultana Bajazita doneo je Srbima preko potreban mir.

Zahvaljujući njenom uticaju na turskog sultana, porodica Lazarevića dobila je preimućstvo nad ostalom srpskom vlastelom, pre svega nad buntovnim Brankovićima. Lazareva porodica, kako se vidi iz savremenih spisa, zauzela je vrlo povoljan položaj na turskom dvoru.

To je doprinelo njenom utemeljenju u srpskim zemljama, a zemlje Brankovića su ušle u sastav države Lazarevića 1398, odmah po smrti Vuka Brankovića.

Negde u to doba, u sklopu osvajačkih pohoda na Balkanu, Turci su poslali jake vojne odrede u Bosnu. U tom pohodu sa svojim trupama učestvovao je knez Stefan Lazarević. Usled nezapamćeno jake zime doživeli su krah, a Stefan je, uz pomoć Ugara, pokušao da to iskoristi za oslobođenje od turskog vazalstva.

Srpski plemići, koji su želeli da se osamostale, pripremili su zaveru protiv Stefana. Poslali su Bajazitu signale o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh u Bosni i njegovim vezama sa Ugrima. To je poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Mada se neuspeh bosanske misije nije neposredno mogao povezati sa Stefanom, to je zbog njegove prougarske politike podsećalo na izdaju, zaključuje teolog Nikola Giljen.

Jedan od trojice urotnika, Novak Belocrkvić, Nikola Zojić i izvesni Mihailo (ili Mihalo), otkrio je Stefanu zaveru. Ubrzo je Stefan pogubio Belocrkvića, a Zojića proterao sa čitavom porodicom u manastir Ostrovica. Da bi ispravile štetu, kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu. Istoričar Vladimir Ćorović navodi da je to bila prva naša diplomatska misija koju su vodile žene.

Prema istorijskim izvorima, njih dve su otišle Bajazitu sa zvaničnom molbom da im dozvoli da prenesu mošti svete Petke iz Trnova u Vidin, kako bi njihove čudotvorne moći pomogle srpskoj zemlji i narodu, a Stefanovo pravdanje od optužbi za izdaju, spomenule su samo usput. Istoričari kažu da Bajazit nije poverovao monahinjama da je Stefan nevin, ali nije posumnjao da je njihov dolazak povezan sa moštima.

Usledila je Stefanova poseta Bajazitu. Hroničari smatraju da je Oliverino “šaputanje u bratovljevu korist” tada odigralo ključnu ulogu i spaslo ga sultanovog gneva. Bajazit ne samo da je oprostio Stefanu, već je prema njemu zauzeo još blagonakloniji, gotovo očinski stav.

Konstantin Filozof prenosi da je Stefan, iskreno se kajući, tada rekao Bajazitu: “Gospodaru, umesto da me ko ocrnjuje pred tvojom moći, sam ću izneti sagrešenje moje, koje carstvu tvome neki za mene behu saopštili, kako sam odstupio od službe tvojoj državi i da sam drug Ugrima. Rasudivši opet da je stvar neumesna, setih se vaspitanja, tvoje moći i zakletve, i dođoh. Evo, život je moj pred Bogom u tvojoj ruci, šta hoćeš, učini.” Prema istom izvoru, Bajazit je svog vazala nazvao “najstarijim i vazljubljenim sinom” i ukazao mu na jalovost i štetnost paktiranja sa Ugrima.

Proročanske Bajazitove reči da treba da pričeka njegovu smrt i borbu njegovih sinova za vlast, pa da to iskoristi za osamostaljivanje i proširenje države, piše Giljen, možemo uzeti sa rezervom, jer su one svesna ili podsvesna posledica Konstantinovog poznavanja kasnijih događaja. Ipak, takve tvrdnje ukazuju da je Bajazitov odnos prema Stefanu mogao biti krajnje dobronameran. Nema sumnje da je na takav odnos Bajazita prema Stefanu uticala Olivera.

Dragana Matović (01.- 05. novembar 2009)/www.novosti.rs

---

 Priredio: Bora*S

---