LJUBAV I VOLJA…

tamoiovde-logo

SARGY MANN – SLEPI SLIKAR

Život kroji čoveka, ali i čovek kroji svoj život.

Fotografija od Philip Sinden-a

Zapamtite ime Sargy Mann, jer spada u neverovatne ljude, borce, koji se ne predaju, ma kakve nevolje da ih zadese.

Sa samo 36 godina dijagnostifikovana mu je katarakta na oba oka, i ubrzo nakon toga ostao je potpuno slep. Pre katarakte bio je slikar i nije mogao da zamisli život bez četkice u rukama, zato je osmislio tehniku svojstvenu njemu i njegovom problemu.

Posle 25 godina slikanja u „mraku“ njegovi radovi dostižu vrtoglave cifre i svetsku popularnost. Ogromnu podršku ima od svoje supruge Elizabeth Jane Howard. Ovaj čovek spada u heroje od kojih treba da učimo šta nam svima u životu treba. Ljubav i volja.

Sve ostalo su prolazne stvari.


 

 

BBC je snimio i kratak video o ovom slikaru, pa ako želite možete da ga pogledate ovde.

Izvor: otkacenaplaneta

____________________________________________________________________________________________

Advertisements

IDIOKRATIJA…

tamoiovde-logo

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije. Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu?

Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi.

Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

Tekst: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

PRE KRAJA…

tamoiovde-logo

Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka

Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata

Autor: Marina Vulićević 

Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.

Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)

Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).

Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.

Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.

„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.

U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.

Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.

Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.

Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.

Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.

Izvor: knjigoljupci

_______________________________________________________________________________________

ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Foto ilustracija: Bora*S

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor teksta: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

S vremena na vreme – Biblijska tema


Priredio: Bora*S

SVET NAM IZMIČE KONTROLI…

tamoiovde-logo

Sve veći broj naučnika smatra da smo, nakon dvanaest hiljada godina epohe holocena, na prelomu hiljadugodišnjih epoha i stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete. Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“.

Naučnici smatraju da prisustvujemo prelomu hiljadugodišnjih epoha Zemljinog razvoja, da se nalazimo na izmaku perioda holocena, koji je trajao 12.000 godina, i da stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete.

Jasno je da se dve epohe ne smenjuju preko noći i da je period smene obeležen istovremenim prisustvom karakteristika obe epohe.

Šef Instituta za klimatske promene Australijskog nacionalnog univerziteta Vil Stefen smatra da upravo sada ulazimo u novu eru.

Antoni Gidens, britanski politolog, poznat po svojim holističkim gledištima, kaže da trenutno živimo u svetu „koji izmiče kontroli“, karakterističnom po tome što smo pokrenuli procese koji su jači od naše sposobnosti da ih kontrolišemo.

Međunarodna komisija za stratigrafiju ozbiljno razmišlja o formalnom proglašenju novog perioda u razvoju Zemlje 2016. godine.

Pojam „antropocen“ je 2002. godine uveo Paul Krucen, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju. Krucen je u jednom članku napisao da čovek bitno utiče na životnu sredinu u poslednjih 200 do 300 godina, i to u sve većoj meri – globalno.

Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“. Teorija o globalnom otopljavanju je poslednjih godina postala politički prihvaćena doktrina, koja ima veliki broj protivnika.

Prekretnica 1800. godine

Prema politički široko prihvaćenoj doktrini čovek menja hemijski sastav atmosfere, što će kao jednu od posledica imati sprečavanje nastupanja sledećeg ledenog doba.

Geolozi koji podržavaju prelazak u antropocen rukovode se i drugim merilima – oni ukazuju na dramatičan porast broja ljudi na Zemlji, na nestajanje mnogih biljnih i životinjskih vrsta, te na velike geološke zahvate, koje izaziva poravnavanje rečnih meandera ili poljoprivreda.

Mark Viliams, geolog sa univerziteta u Lesteru predlaže da se kao početak antropocena uzme godina 1800. Neki smatraju da bi pravi trenutak bila erupcija, zapravo, eksplozija vulkana Tambora u Indoneziji 1815. Količina pepela koja je tada dospela u atmosferu bila je tolika da je na severnoj hemisferi leto sasvim izostalo.

Sunčevi zraci nisu uspeli da u dovoljnoj meri zagreju planetu, jer je sloj pepela u atmosferi predstavljao vrlo veliku barijeru.

Od 2002. godine i Krucenove teorije pa do danas bilo je dosta pokušaja da se uticaj čoveka uzme u obzir kao bitan faktor u istraživanju razvoja Zemlje. Uvođenje nove epohe je i među geolozima, ipak, sporno.

Tako je, svojevremeno, naučnik bonskog univerziteta Tomas Lit čitavu diskusiju nazvao preteranom i izneo drugačije viđenje stvari.

Čovek ne utiče na Zemlju tek od pre 200 godina, smatra Lit, i poput drugih naučnika podseća da je i ranije bilo dramatičnih događaja kakve su, na primer, seče šuma oko Sredozemnog mora, zbog kojih na tom području već dugo nema prirodno šumovitih terena.

Izvor:balkanmagazin.net

_________________________________________________________________

ULAZIMO U NOVU GEOLOŠKU EPOHU – ANTROPOCEN

Ulazimo u novu geološku epohu – antropocen – i naš ekološki otisak biće zapisan u slojevima planete Zemlje

U 21. veku čovečanstvo je pred dvostrukim izazovom: kako održavati prirodu i njene usluge i kako stvoriti pravedan dom za ljude na planeti sa ograničenim resursima. Kako je izjavila Duška Dimović, direktorka WWF programa u Srbiji: „Mi, ljudi, nemamo izbora hoćemo li ili nećemo zaštiti prirodu, moramo to učiniti, naše zdravlje i naši životi zavise od nje!“

Profimedia

Najnovija istraživanja pokazuju da će se brojnost životinjskog i biljnog sveta do 2020. godine smanjiti za dve trećine, navodi se u WWF-ovom „Izveštaju o živoj planeti 2016″.

 Brojnost različitih biljnih i životinjskih vrsta bi do kraja ove decenije mogla da se smanji za čitavih 67% u odnosu na njihovu brojnost od pre pola veka. Prema izveštaju, populacije riba, ptica, sisara, vodozemaca i gmizavaca manje su za 58% u odnosu na 1970. godinu. Ovakav globalni trend sugeriše da degradiramo prirodne ekosisteme na nivou koji do sada nije zabeležen u ljudskoj istoriji.

Saveti za negu biljaka u domu prirodnim sredstvima

„Tokom naših života divlje vrste nestaju do sada neviđenom brzinom“, izjavio je Marco Lambertini, generalni direktor WWF -a.  „Nije reč samo o divnim vrstama koje svi volimo. Biološka raznovrsnost je temelj zdravih šuma, reka i okeana. Nestanu li vrste, ekosistemi neće moći da nam obezbede čistu vodu, vazduh, hranu i klimatske uslove koje nam sada pružaju. Imamo sve mogućnosti da rešimo to pitanje, i moramo početi odmah da ga rešavamo ako želimo da sačuvamo planetu radi našeg ličnog opstanka i boljitka.“

Jasmina Stojanović

Nastavak teksta: lovesensa.rs

_________________________________________________________________

 

NEDELJA SVESTI O MOZGU…

tamoiovde-logo

Manifestacija posvećena fascinantnim tajnama čovekovog mozga održava se u Beogradu, od 13. do 19. marta

Saznajte kako mozak  sluša rok muziku, a kako Mocartove kompozicije, otkrijte kako spavaju kosmonauti i životinje, rešite dilemu ”jesti ili spavati”, poslušajte naučnika koji zna kako da izlečite glavobolju, upoznajte se sa fiziologijom noćnog učenja i istražite brojne  druge zagonetke najmističnijeg ljudskog organa tokom manifestacije Nedelja svesti o mozgu.

Manifestacija koja se održava u Beogradu, od 13. do 19. marta obuhvata zanimljiva predavanja iz oblasti neuronauka, tribine, posete laboratorijama, interaktivne radionice i izložbe, kao i bogat program posvećen najmlađima. Tokom sedam dana oni će biće održani na više lokacija – u prostorijama Galeriji nauke i tehnike SANU, Studentskom kulturnom centru, Kulturnom centru Beograda i drugim brojnim lokacijama 

Nedelja svesti o mozgu 2017. sa sloganom „Mozak u zemlji snova“, posetiocima će približiti tajne spavanja i sanjanja. To je istovremeno i tema izložbe koja se održava u Galeriji nauke i tehnike SANU.

Zabavne radionice za decu će biti održavane svakog dana manifestacije, a ove godide u njihovo organizovanje prvi put se uključila i Mensa Srbije. Za decu uzrasta 4 do 7 godina, održaće se demonstraciona radionica NTC sistema učenja, dok će deca od 7 do 12 godina imati priliku da razmrdaju vijuge i pozabave se kreativnom matematikom.

Nedelju svesti o mozgu sedmi put organizuju mladi naučnici i entuzijasti Studentske sekcije Društva za neuronauke Srbije. Centar za promociju nauke tradicionalno je podržao ovu manifestaciju i uključio se u organizovanje tribinskog programa.

Ulaz na sve događaje je besplatan.

Istražite više program Nedelje svesti o mozgu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________

EMPATIJA…

tamoiovde-logo

Empatija je sposobnost da se oseća isto ono što oseća i drugo biće, sposobnost da se saoseća, da se sa drugima podeli njihova radost i njihov bol.

empatija“Pathos“ na starogrčkom znači „patnja“. Tuđi bol osećaju i biljke. Ako se postave elektrode galvanometra, aparata za merenje električnog otpora na koru drveta, a čovek, naslonivši se na drvo, nožem poseče svoj prst, kazaljka na aparatu će zatreperiti. Drvo je primetilo uništenje ćelija! To znači, kada se u šumi desi ubistvo, svako drvo to oseća i pati.

Po mišljenju amerčikog pisca Filipa K. Dika, autora romana „Sanjaju li androidi električne ovce“, ako je robot sposoban da oseti tuđi bol i saoseća, dostojan je da ga smatramo čovekom. I obrnuto, ako neki čovek ne shvata patnju bližnjeg, onda ga treba lišti prava da se naziva čovekom.

Možemo zamisliti i novu sankciju u krivičnom zakonu: lišenje prava zvati sebe čovekom. Njoj će biti podvrgnute ubice, mučitelji, teroristi, svi koji pričinjavaju patnju drugima, a sami zbog toga ne pate.

Bernard VerberEnciklopedija relativnog i apsolutnog znanja

Prevod: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

HAJDEGEROVO BIĆE I VREME…

tamoiovde-logo

Biće i vreme je projekat koji je Hajdeger započeo sa idejom da osnaži ontologiju. Dakle, hteo da pokrene pitanje o biću, za koje se smatralo da je zapostavljeno. Nažalost, Biće i vreme Hajdeger nije stigao da završi.

heidegger-cropSvakako, mnogo pitanja je otvoreno i u onome što je zvanično publikovano. Hajdeger određuje smisao bića kroz bavljenje ontologijom. (Ontologija je nauka o bivstvujućem kao bivstvujućem, tj. nauka o biću svega postojećeg). Biće je u osnovi svega kada govorimo o bilo čemu za šta tvrdimo da postoji. Onda je ispitivanje smisla bića jedan fundamentalni korak u ispitivanju stvarnosti.

Jedino čovek može postaviti pitanje o smislu bića.

Kada govorimo o suštini ma koje stvari, onda govorimo o načinu njenog postojanja. Mora se napraviti i bitna razlika- predmeti postoje na jedan način, a čovek na drugi način. Dakle, moramo napraviti ovu bitnu ontološku razliku kad govorimo o postojanju. Da bismo razumeli pitanje o smislu bića uopšte (Sein), moramo najpre ispitati smisao ljudskog bića (Da-Sein) ili tubivstvovanje.

Osnovne oblike ljudske egzistencije Hajdeger naziva egzistencijalima. Egzistencijale čine biće u svetu, osećanje, govor, razumevanje, fakticitet i briga. Reč fakticitet možemo najpribližnije odrediti rečima – svakodnevni život. Mada, daleko od toga da su stvari tako jednostavne za objašnjenje. U svakom slučaju Hajdeger je izraze Dasein i Existenz vezao isključivo za čoveka i ujedno ih je međusobno tesno vezao, ali ne i u potpunosti poistovetio.

digne-meller-marcovicz-the-philosopher-martin-heidegger

           Bit tubivstvovanja je u njegovoj egzistenciji

       Das Wesen des Daseins liegt in seiner Existenz

Dakle, Tubivstvovanje je u Sein und Zeit-u naziv za ono bivstvujuće koje smo mi sami a obično ga nazivamo čovekom (der Mensch). Jedna od bivstvovnih određenosti tubivstvovanja jeste razumevanje bivstvovanja.

Šta će biti s čovekom? Kako otkriti smisao prave tj. autentične egzistencije?

Uobičajeno je da se čovek ophodi u svakodnevnici takoda je zapravo svako od nas jedna anonimna osoba, prosečna, čak i nesvesna svog propadanja u svetu koji nas okružuje. Ali zašto čovek pada u to neautentično bivstovanje? Najpre zato što beži od odgovornosti prema sebi, onda zato što i nije spreman za slobodu, a samim tim i za najizvesniju stvar, a to je smrt.

Najbanalnije rečeno, čovek neće da prihvati svoju autentičnost jer se plaši smrti. Ako hoćemo da autentično bivstvujemo, onda moramo prihvatiti smrt kao nešto što je najličnije, najdublje, najvlastitije. Ako je ona baš to što je navedeno, onda je ona u osnovi ljudskog određenja. Zato će Hajdeger reći da je čovek biće koje bivstvuje ka smrti, ili koje je okrenuto smrti.

143Tek kada smo uočili smrt kao mogućnost mi smo se osvestili da smo slobodna konačna bića koja egzistiraju u vremenu. Kroz vreme čovek razume sopstveno bivstvovanje.

Napomena: Nastavak ovih ‘filozofskih skica’ je napravljen na osnovu iščitavanja zagrebačkog izdanja Hajdegerove knjige Bitak i vreme. Svrha ovog teksta nije da razumete Hajdegera, za to je potreban daleko veći napor, ali neka ovo bude samo putokaz za obraćanje pažnje na neke pojmove koje Hajdeger koristi, a važni su za razumevanje Bića i vremena kako je knjiga prevedna kod nas.

Ontologija ne proučava neko posebno područje bivstvujućeg ni opšta svojstva svega bivstvujućeg. Njen predmet je bivstvovanje bivstvujućeg. Ona razgraničava bivstvovanje (das Sein) od bivstvujućeg ( das Seiende). Ona otkriva smisao bivstovanja. Hajdeger analizira bivstvovanje u svetu (das In-der-Welt-sein) kao osnovnu odliku tubivstvovanja i otkriva brigu (die Sorge) kao bivstvovanje tubivstvovanja.

U analitici tubivstvovanja Hajdeger zasniva pojam autentičnosti preko pojma uvek-mojosti (Jemeingkeit) koji je jedan od najspecifičnije njegovih pojmova. Kako Hajdeger uvodi ovaj pojam? Tako što piše da smo bivstvujuće, čija je analiza zadatak, uvek mi sami. Bivstvovanje toga bivstvujućeg je uvek moje. U bivstvovanju tog bivstvujućeg odnosi se ovo samo prema svom bivstvovanju. Kao bivstvujuće tog bivstvovanja ono je prepušteno svom vlastitom bivstvovanju. Bivstvovanje o kojem se tom bivstvujućem radi u njegovom bivstvovanju jeste uvek moje. Oslovljavanje tubivstvovanja mora prema karakteru uvek mojosti tog bivstvujućeg uvek suiskazati ličnu zamenicu: Ja jesam, ti jesi.

Znači li ova teza da je tubivstvovanje uvek samo moje, a nikada tvoje ili njegovo ili njihovo? Znači li to da Hajdeger zastupa radikalni subjektivizam tj. solipsizam?

To može biti u prvi mah utisak. Međutim, Hajdeger kaže da se o tubivstvovanju i to upravo u skladu sa njegovim karakterom uvek mojostimora suizreći lična zamenica, te kao primer navodi dve takve zamenice: ja i ti. Ne znači li to da tubivstvovanje može biti ne samo moje, nego i tvoje? Nabrajajući lične zamenice Hajdeger je stao kod ti. Ali ako prihvatimo da tubivstvovanje može biti moje i tvoje onda može biti i naše. Ključno je shvatiti da je tubivstvovanje uvek bivstvujuće koje sam uvek ja sam.Bivstvovanje je uvek moje.

heideggerUvek mojost tubivstvovanja prema ovome znači da je tubivstvovanje uvek neko ja.

Prva čovekova neposredna suština je u tome što bivstvuje u svetu. Ali svet nije u ovom izrazu neka spoljnja priroda nezavisna od čoveka, nego konstitutivni moment čovekove fundamentalne strukture.

Tri su načina da se bude ono Tu. To su tri konstitutivna načina u-bivstvovanja (U-bivstvovanje Hajdeger principijelno razlikuje od bivstvovanja – u! Određenje koje karakteriše ovo drugo bivstvovanje jeste u stvari da je to bivstvujuće koje ne bivstvuje na način tubivstvovanja.)

Ta tri načina su: nastrojenost, razumevanje i govor. Nastrojenost i razumevanje jednako su izvorno određeni govorom.

U jednom delu Hajdeger analizira tri modusa neautentičnog u-bivstvovanja:govorkanje, znatiželju i dvosmislenost.

Nikad nije dat neki izolovani ja bez drugih. Svet nije nikad samo moj nego ga uvek delim sa drugima. Svet tubivstvovnja je su-svet. U –bivstvovanje je su –bivstvovanje s drugima. Unutarsvetsko bivstvovanje po sebi je su – tubivstvovanje.

Briga i smrt

Put od bivstvovanja u svetu do brige vodi preko teskobe koju Hajdeger shvata kao temeljnu nastrojenost i kao odlikovanu razotkrivenost tubivstvovanja. Osnova je to da je briga kao bivstvovanje tubivstvovanja fundamentalniji pojam od teskobe.

Hajdegerova briga nikako nije psihološko stanje nego jedna egzistencijalno-ontološka struktura. Tu strukturu on izražava rečima: Biti –već –ispred-sebe-u-svetu kao bivstvovanje-pri (unutarsvetski susrećućem bivstvujućem).

heidegger1Put od BRIGE do VREMENITOSTI vodi preko SMRTI. Čovek nije samo bivstvovanje u svetu i briga nego i bivstvovanje ka smrti. Svakodnevno bivstvovanje ka smrti predstavlja stalno bežanje pred njom. Ovo svakodnevno PROPADAJUĆE IZMICANJE pred smrću ujedno je neautentično bivstvovanje ka smrti. Ali neautentičnost ima za temelj moguću autentičnost. Neautentičnost označava jedan način bivstvovanja u koji se tubivstvonje može pomeriti.

Autentično bivstvovanje ka smrti takođe je jedna egzistencijalna  mogućnost tubivstvovanja. Autentično bivstvovanje ka smrti je bivstvovnje ka smrti kao mogućnosti autentične egzistencije. Pravo shvaćena smrt je čovekova najvlastitija neprenosna nesavladiva izvesna i neodređena mogućnost.

Autentično bivstvovanje ka smrti znači preuzimanje te mogućnosti, ono je strastvena sloboda KA SMRTI. To je odlučnost ka smrti! Da li će neki čovek bivstvovati autentično ili neautentično zavisi od njegovih ličnih napora i odluka.

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL…

tamoiovde-logo

U znak sećanja: DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL

Te, 2007. godine, kada je “Nova timočka revija” objavila tekst autora Brane Filipovića naslovljen “DOBRI ČOVEK DOBRI SA PLANINE STOL”, Dobri Jonović imao je 57 godina. Danas je stari Dobrijev prijatelj, planinar i alpinista, Vasa javio da njegov pobratim s ledenih vrleti nije više među nama. Zato i objavljujemo ovaj stari novinski zapis.  Da se setimo legende sa Stola…

dobri-djilda-800x445…IAKO je uzeo otpremninu u RTB-u Bor, otisnuo se u neizvesnost. Ne haje. Ima on  na svojoj pojati ili domaćinstvu podno Stola pet krava muzara i zlatno belo stado od 13 ovaca. Nastaviće da ih čuva.

Ceo radni vek, 31 godini, radio kraj topioničkih peći u Boru, ali je više bio uz planinare i Draganove mlade istraživače, uz zaljubljenike prirode iz celog sveta. I leti i zimi, kad odradi vikend u planinarskom domu, skokne kući, u “okrajak” planine da pomogne ukućanima.

-Nikad se nisam plašio snega, pa ni smetova većih od svakog čoveka. Nisam bežao ni od vuka, ni bilo koje zveri. Izbegao sam jedino noć. Bez ovčarskog psa nigde nisam ni maknuo. Ovu planinu poznajem u dušu, znam svaki njen žbun, i kamen, pohodio sam svaki pedalj. Zajedno sa suprugom pravim i prodajem gostima najbolji sir na svetu. To je naš život. Sin se okrenuo kompjuteru. Na mari za planinu. Pre neki dan čuvao je ovce i – zaspao. Dva sata smo tražili stado i jedva našli.  I pas koji je bio uz stado nije se javljao. Uplašio se, osetio je vuka. Nije ovo za decu. Neka ih kod kuće, u toplom – priča Dobri spremajući doručak još nerazbuđenim planinarima iz Užica.

On je u domu na Stolu “devojka za sve”, od spremanja hrane do pranja i peglanja posteljine. Dovlači i seče drva za šporet. Dočekuje i ispraća goste. Poslužuje ih, ostaje sa njima u društvu do svitanja. Dočekao je na hiljade, možda i 100 hiljada gostiju. Sada mu stižu i oni sa džipovima, paraglajderima. Tu su i specijalne jedinice policije koje vežbaju “gore, na steni”. To je najteži i najveći vrh Homolja (1.156 metara). Spelolozi, i oni dolaze. Navraćaju ljudi želni čistog vazduha, zelenila, poljskog cveća i bistrih potoka. Uvek ih čeka 40 čistih postelja.

r-v-058-e1476818810746-Poznatijih sam i od nekih TV zvezda. Ko god dođe prvo pita za mene. Zanima ih moj sitni vlaški sir, ljuta rakija, domaće vino, pečenje na ražnju. Svega je toga ovde u izobilju. I najviše je lepe reči i dobrote do neba. Leti je kao u raju. Na jazercetu se kupaju mladi i odvažni, ne plaše se zmija belouški. Nema ni zašto. Stol je naša, pitoma planina – kazuje Dobri pokazujući na herbarijume biljnog sveta okačene na zidovima.

Od sela Krivelja u podnožju do doma i prvih vikendica šest je kilometara makadamaskog puta. Ne zna se kad je neprohodniji, zimi ili leti. Mnogi ostavljaju vozila kod Dobrija u dvorište, tamo je najsigurnije, a onda se zapute šumarcima i puteljcima uživajući kao nikad do tada. Izviđači su označili staze i napravili bivake.

-Vazda su vredna ta deca, reći će Dobri izbegavajući da izusti kako je, on, najobičniji topioničar, dočekivao i “cara Iićesara”: od ljubavnih parova do najviših funkcionera. Svako voli da se skrije od sveta i brblivog naroda. Jadanput je, priseća se, iznenada, sleteo helikopter. Bio je to predsednik vlade sa generalima, naš, borski čovek. Imali su merak da im spremim vlaške palačinke. Uveče su večerali jagnjetinu sa kuvanim krompirom. Ono što su doneli to su i pili. Nemamo mi u planini bogzna kakvu vinsku i rakijsku ponudu. Ovde je sve domaće.

Kad nisam tu preko nedelje, planinari i nihovi drugari dolaze i snalaze se. Ništa nije zaključano. Bile su ovde i razne igrarije, od čuvene “Kosidbe na Stolu” do nekadašnjih ferijalnih “plavih večeri”. Pokatkad su se, u davnija vremena, organizovale i poznate političke škole, susreti radnika cele Juge. Malo se za nas zna, a najlepši smo krajolik u celoj zemlji. Boga mi, ko ne veruje neka navrati. Imao ili nemao da plati, ko te pita. Može da donese hranu, “uključi” kuhinju i da se odmori ko čovek. Ne treba ama baš ništa, ni beli dinar. Ako zatreba neka para, uvek je tu RTB, nema zime, naši smo, bre – raširi osmeh dobri čovek sa Stola sve do plavoga Dunava koji se kao na dlanu vidi sa čuvene Stene.

( Na fotogrrafijama: Dobri Jonović sa svojim planinarima na Stolu…)  

Izvor: solarismedia/18/10/2016

________________________________________________________________________________

NEMOJ DA MISLIŠ NI NA ŠTA I NE PITAJ NIŠTA…

tamoiovde-logo

erich_maria_remarque1Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora.

Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime…

Erih Marija Remark

________________________________________________________________________________

Nemački književnik Erih Marija Remark (Kramer) umro je u Lokarnu na današnji dan 1970. godine.

Svojim prvim romanom „Na zapadu ništa novo“ Remark je realistički i sa potresnim humanizmom prikazao razdoblje Prvog svetskog rata. Sledili su: „Povratak“, „Tri ratna druga“, „Nebo ne zna za miljenike“, „Iskra života“, „Crni obelisk“, „Trijumfalna kapija“, „Vreme života i vreme smrti“, „Lupeži“, „Utočište“ i pripovetke „Svetilište“ i „Nepobeđeni“. Zbog spretnosti u vođenju radnje, jednostavnog stila i obilja tema Remarkovi romani su imali izuzetan prijem kod čitalaca, ali su u nacističkoj Nemačkoj bili spaljivani zbog antifašističkog i antimilitarističkog stava autora u kojima je opisivao okrutnost nacista, rasizam i neljudske metode Trećeg rajha.

Izvor: rts

________________________________________________________________________________

„Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u „sladoledu od čokolade“.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati…

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljud…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“ –Crni obelisk

________________________________________________________________________________

Remark ponovo na srpskom

Branislav ĐORĐEVIĆ | 04. april 2015.

Slavni nemački pisac Erih Marija Remark, koji je neponovljivo opisao surovost oba svetska rata, ponovo na srpskom jeziku. Zbog romana u kojima “blati nemačku vojsku”, u domovini važio za izdajnika

kul-glas-coveka-1_620x0VOLEO je otmene žene, luksuzne automobile, jaku kafu i cigare, skupa odela i život na visokoj nozi. Bio je bestseler pisac veličan u celom svetu, koji je Veliki svetski rat video iz blatnjavog rova na prvoj liniji Zapadnog fronta.

Knjige su mu sa istim oduševljenjem hvaljene pa spaljivane, da bi ga zauvek odvele van domovine, zbog pokušaja da u njima obavesti o “jednoj generaciji koja je ratom razorena, mada je izbegla njegove granate”.

Da popularnost Eriha Marije Remarka (1898-1970), ne jenjava ni 45 godina posle smrti, potvrđuju i nedavno na srpskom ponovo objavljeni romani “Na zapadu ništa novo” i “Trijumfalna kapija”, u izdanju “Nove knjige”.

Veliki nemački pisac, vatreni borac za slobodu govora, u životu i u književnosti svedočio je o kataklizmi oba svetska krvava sukoba i metežu 20. veka. Poput Hemingveja, sa kojim su ga često poredili, neponovljivo je pisao o vojnicima u borbi, užasima ratnih naleta, nemoći čoveka da brani sopstevni identitet.

Rođen je u severnonemačkom gradu Osnabriku 1898. godine. Kao mladić učestvovao je u Prvom svetskom ratu, u borbama na Zapadnom frontu. U prvim borbenim redovima nije, međutim, boravio ni puna dva meseca, pošto je ubrzo ranjen, pa je ostatak rata proveo u vojnoj bolnici u Duizburgu.

– Uprkos tome, doživljaji iz ovog perioda trajno su obeležili njegovu ličnost, njegove političke stavove i njegovo književno stvaralaštvo – kaže za “Novosti” Jelena Kostić Tomović, profesor nemačke književnosti, na Filološkom fakultetu. – Po završetku ovog rata, Remark je radio kao nastavnik, a zatim kao novinar. Prvi roman “Soba iz snova” objavio je 1920, ali je on prošao nezapaženo. Narednih godina objavio je niz kraćih proznih tekstova u novinama i časopisima. Probio se, međutim, srazmerno brzo, romanom “Na zapadu ništa novo”. Ovo je delo prvo tokom 1928. izlazilo u nastavcima u novinama “Fosiše cajtung”, godinu dana potom (1929) objavljeno je kao knjiga, a 1930. čak je i ekranizovano u Holivudu, donevši piscu svetsku slavu, koja će ga pratiti do kraja života.

kul-glas-coveka-2Film slavnog Luisa Majlstona dobio je dva Oskara – za režiju i najbolji film, a nominovan je i za scenario i kameru. U romanu “Na zapadu ništa novo” Remark je obradio i sopstvene doživljaje iz rata, ali pre svega doživljaje svojih ratnih drugova i priče ranjenih vojnika koje je slušao u vojnoj bolnici u Duizburgu.

Za ovu knjigu koja je samo u godini objavljivanja prodata u tiražu od milion i po primeraka i odmah prevedena na 29 jezika, Remark je 1931. godine nominovan i za Nobelovu nagradu za mir.

– Savez nemačkih oficira protestovao je protiv te odluke, tvrdeći da Remark u knjizi blati nemačku vojsku. Od tada će Remark u Nemačkoj važiti za izdajnika, za nekog ko, kako se to na nemačkom kaže, “prlja sopstveno gnezdo” – kaže Jelena Kostić Tomović. – Remark je bio nepokolebljivi pacifista, što jasno dolazi do izražaja i u njegovim književnim delima. Veran antimilitarističkim uverenjima, Nemačku je napustio već narednog dana po dolasku Hitlera na vlast. Njegove su knjige u Trećem rajhu bile zabranjene kao “štetne i nepoželjne”, a poput drugih književnih dela koja su tako ocenjena, javno su spaljivane. Nacistička vlast oduzela mu je 1938. nemačko državljanstvo, koje mu ni po završetku rata nije vraćeno.

Drugi svetski rat Remark je proveo u emigraciji, prvo u Švajcarskoj, a zatim u SAD. Ženio se tri puta, od toga dva puta istom ženom, plesačicom Jutom Ilze Cambona, a potom bivšom suprugom Čarlija Čaplina Poletom Godar. Bio je u vezi sa Marlen Ditrih, Hedi Lamar i sa Gretom Garbo, vozio “lanču” kabriolet i sportski “bugati”, družio se sa Čaplinom, Kolom Porterom, Skotom Ficdžeraldom, Hemingvejem…

BORAC ZA MIR

– IAKO nikada kao stvaralac ne može zauzeti mesto među korifejima nemačke književnosti, u Nemačkoj se Remarku danas odaje veliko priznanje zbog njegovog zalaganja za mir i toleranciju – kaže Jelena Kostić Tomović. – Sećanje na njega naročito revnosno neguje rodni grad Osnabrik. Tamo je, između ostalog, 1986. godine osnovano i Remarkovo društvo, sa ciljem da čuva piščevo nasleđe i da tako doprinosi humanističkoj misli u književnosti, nauci i kulturi. U istom gradu 1996. otvoren je i Centar za mir “Erih Marija Remark”, koji pored Remarkovog arhiva i trajne postavke posvećene piščevom životu i delu obuhvata i Istraživački centar “Rat i književnost”. Od 1991. godine Osnabrik svake druge godine dodeljuje i Nagradu za mir “Erih Marija Remark”.

– Zahvaljujući uspehu romana i filma “Na zapadu ništa novo” on i njegova dela već su bili poznati američkoj publici, tako da su Remarkov materijalni položaj i društveni status u emigraciji bili neuporedivo bolji nego položaj većine drugih umetnika i kulturnih radnika koji su u tom periodu morali da emigriraju iz Nemačke. Zato su mu mnogi i prebacivali to da živi u mondenskom društvu, okružen luksuzom, gradeći književnu slavu na patnjama onih koji takve privilegije nemaju – kaže naša sagovornica.

Posle Drugog svetskog rata živeo je u SAD i u Švajcarskoj. Nakon nekoliko srčanih udara preminuo je od aneurizme, u Lokarnu 1970. godine. Sahranjen je u Švajcarskoj, u kantonu Tičino, koji je smatrao svojom izabranom domovinom.

Pored romana “Na zapadu ništa novo” poznata su i Remarkova ostvarenja “Tri ratna druga” (1938), “Ljubi bližnjega svoga” (1941), “Trijumfalna kapija” (1946), “Crni obelisk” (1956), “Nebo nema miljenike” (1961), “Noć u Lisabonu”(1962)… Knjige su mu prevedene na više od 60 jezika.

– Ključ Remarkovog uspeha kod čitalačke publike svakako treba tražiti u njegovoj sposobnosti da razumljivo, uverljivo i zanimljivo prikaže sudbinu običnog čoveka u zlim i burnim vremenima, odnosno borbu pojedinca da nekako prebrodi razorne potrese sa kojima ga suočavaju politički i istorijski vihori. Kako se njegovi romani ne odlikuju ni osobitom umetničkom vrednošću, a ni naročitom književnom originalnošću, Remark nikada nije bio miljenik književne kritike, a nije bio ni u žiži interesovanja književne istoriografije. Nasuprot tome, čitaoci širom zapadne hemisfere voleli su njegove romane i u vreme kada su prvi put objavljeni, ali ih podjednako rado čitaju i danas, gotovo vek kasnije – kaže Jelena Kostić Tomović.

Iako je neosporno reč o popularnoj književnosti, dodaje ona, Remarkova je proza jasna i zanimljiva, pa se čita lako i sa zadovoljstvom. Radnja njegovih romana po pravilu je vezana za sudbinu Nemačke i Nemaca tokom prve polovine 20. veka, ali uprkos tome Remark uvek uspeva da prikaže brige, probleme i patnje kakve u ratovima, previranjima i emigraciji muče sve ljude, bez obzira na nacionalnost.

– S obzirom na to da previranja, sukobi, ratovi, progoni i dalje suvereno vladaju političkom i istorijskom pozornicom, razarajući ljudske živote podjednako nemilosrdno kao i u Remarkovo vreme, njegovi će romani izvesno i nadalje privlačiti pažnju čitalaca, koji će u njima otkrivati delić sopstvene sudbine i sudbine svojih bližnjih. U tom će smislu i srpska čitalačka publika, koja odavno poznaje i voli Remarkova dela, svakako ponovo pokazati veliko interesovanje za ove romane, nalazeći na njihovim stranicama humanost, razumevanje, a možda i utehu – kaže Jelena Kostić Tomović.

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________

“Izmicala mi je – to sam osećao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame.
Ona to nije htela, i vraćala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni …
Ko uopšte kome pripada i šta znači pripadati jedno drugom – te građanske reči beznadne iluzije?
Ali sam uvek nanovo, kad se vraćala, za jedan čas, za jedan pogled, za jednu noć, sam sebi izgledao kao knjigovođa koji ne treba da računa, nego ne pitajući da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrećnica, osuđena na smrt.
Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuća – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoistične zakone smatraju zavetnim pločama Božijim.
Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …” – Noć u Lisabonu

***

Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.

Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “- Crni obelisk

***

„Čovek je veliki u svojim krajnostima. U umetnosti, ljubavi, mržnji, egoizmu, čak i u žrtvovanju – ali ono što svetu najviše nedostaje to je izvesna srednja dobrota.“

Erih Marija Remark

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

ČOVEK – SUPERPREDATOR ILI BILJOJED…

tamoiovde-logo (1)

Mesožder, biljojed, svaštojed, kanibal…? Šta je čovek zaista u svojoj prirodi? 

Analizirajući prehrambene navike i zdravstvene kartone oko 110.000 ljudi (gotovo 38.000 muškaraca i 84.000 žena) tokom više od 20 godina, grupa naučnika došla je do rezultata koji bi morali da utiču na naš stav prema ishrani i našem jelovniku.

kebabObimna studija „Konzumacija crvenog mesa i smrtnost“, koja je početkom marta ove godine objavljena u časopisu „Archives of Internal Medicine“,  zaključuje da je svako crveno meso loše za čovekovo zdravlje.

Istraživači Škole za javno zdravlje na Harvardu u saradnji sa naučnicima iz još nekoliko medicinskih institucija, izračunali su da bi, ukoliko bi samo jednu porciju crvenog mesa (oko 75 grama) zamenili drugom hranom (bilo da je to živinsko meso, riba, leguminoze kao sočivo ili pasulj, mlečni proizvodi ili žitarice), smrtnost bi bila manja za 7 do 19 odsto.

Takođe su zaključili da bi više od devet odsto smrtnih slučajeva među muškarcima i gotovo osam odsto među ženama moglo biti sprečeno da su dnevno u proseku jeli manje od 40 grama crvenog mesa. Ili, obrnuto, dodavanjem 85 grama crvenog mesa, što je jedna šnicla veličine špila karata, šansa ispitanika da umre tokom trajanja studije povećana je za 13 odsto. Ako na to dodaju još dve šnite slanine ili jedan hot-dog, povećavaju tu brojku na 20 odsto.

Praistorijski mesožder

predator-300x200

I zubi i instinkti: mali predator

Brojni antropolozi slažu se da meso nije, bar ne u nekoj značajnoj meri, činilo deo ishrane čoveka do Homo erectusa pre oko dva miliona godina.

Izgleda da je čovek od početnog vegetarijanstva, sudeći prema izgledu vilice raznih naših predaka, evoluirao tako da je pre dva do dva i po miliona godina polako postao i mesožder.

Naučnici su do ovakvog zaključka došli na osnovu razlike u obliku zuba mesoždera i biljojeda. Zubi mesoždera seku više nego što melju, pa što su zubi oštriji, odnosno špicastiji, to lakše seku meso, a njihov „vlasnik“ je veći mesožder.

Piter Ungar, istraživač sa Univerziteta u Arkanzasu, otkrio je da je Australopithecus afarensis, čovekov predak koga je svet upoznao zahvaljujući otkriću fosila Lusi, imao znatno špicastije zube od svojih predaka.

Ungar je ispitivao oblik zuba mesoždera, biljojeda i čoveka i njegovih predaka, i zaključio da je Australopithecus afarensis imao tvrđe zube i od gorile, koja jede lišće i grane, ali ne i meso. Ipak, zubi Australopithecusa afarensisa su mnogo manje špicasti od zuba šimpanzi koje jedu uglavnom mekanu hranu poput voća, a gotovo da ne jedu meso. Međutim, kada šimpanzi ponudite meso drugog majmuna, malu antilopu ili insekte, ona će ih pojesti.

U prilog teoriji da je čovek, bar u nekoj meri, bio mesožder ide i podatak da su u ostacima skeleta Australopithecus afarensis koji su živeli pre 1,5 do 2,8 miliona godina pronađeni tragovi bakterije koja izaziva bolest brucelozu, a koja se obično dobija iz mesa ili mlečnih proizvoda.

Ruđero D’Anastazio, paleoantropolog sa italijanskog Univerziteta „Gabriel D’Anuncio“, tvrdi da je moguće da je ova bakterija potekla iz mesa kopitara, zebre ili antilope. D’Anastazio navodi da su ove južnoafričke životinje nosioci soja Brucella abortus, koji kod njih izaziva spontane pobačaje ploda. Moguće je, navodi D’Anastazio, da je čovek pojeo takav plod i zarazio se.

Iako očigledno postoje dokazi da je jeo i meso, naučnici još nisu utvrdili u kojoj meri je čovek pre dva miliona godina bio mesožder. Još nije pronađeno mesto u Africi na kome su živeli praistorijski ljudi, a da je dokazano da je tu bilo i dovoljno hrane biljnog porekla za njegovu ishranu.

Prljavi rat

krava-263x300

Enzim više: biljojed

Danas je rasprava, ili bolje reći rat između onih koji tvrde da je čovek mesožder, i onih koji misle da je vegetarijanac toliko buran i povremeno prljav, da je teško razabrati činjenice. Čak, obe strane redovno koriste iste argumente kako bi dokazali svoju tvrdnju.

Jedan od takvih argumenata je dužina creva čoveka. Zastupnici teorije o čoveku mesožderu navode da mesožderi čovekove veličine kao i mi imaju kratka creva jer je potrebno da meso brzo kroz njih prođe kako ne bi počelo da truli.

Zastupnici vegetarijanstva pak navode da su kod čoveka, baš kao kod ostalih biljojeda, creva duža – vlaknasta hrana mora mnogo da se vari kako bi se iz nje izvuklo što više hranljivih sastojaka.

U prilog tezi o čoveku mesožderu ide činjenica da u čovekovom organizmu ne postoji enzim koji bi mogao da svari celulozu iz ćelijskih zidova biljaka. Čovek ne bi mogao da ima koristi od, na primer, sirovog pirinča ili pšenice, samo bi ih izbacio neiskorišćene, pa se zato smatra da oni nisu deo čovekove prirodne ishrane. Umesto toga, mora prethodno da ih skuva ili samelje, a alat za tako nešto u kamenom dobu nije postojao. Ne samo da je bilo potrebno da nauči da koristi vatru već i da napravi posudu u kojoj bi spremio semenje.

O instinktima i građi

Međutim, ima i suprotnih argumenata.

Jedna od najvažnijih tvrdnji pojedinaca i organizacija koje se zalažu za vegetarijanstvo i veganstvo jeste da čovek može da ostane zdrav iako ne jede životinjesko meso.

„Kada vidite mrtvu životinju pored puta, da li vam krene voda na usta? Da li maštate o ubijanju krave golim rukama? Da li ogladnite kada vidite pticu na grani?“ Ovakva pitanja postavlja organizacija PETA, koja se zalaže za zaštitu životinja i veganstvo.

Oni koji se sa time slažu navode kao dokaz konstatacije naučnika da se čovek tokom istorije nije najbolje snašao u ulozi mesoždera – ne samo da mu nedostaju fizičke karakteristike već i instinkti.

Na primer, čovek ima prilično mekane nokte i varlo male očnjake u odnosu na prosečnog mesoždera. Pogledajte vilicu mačke ili psa, koji su dominantno mesožderi – njihovi očnjaci su zaista upadljivi i oštri, dok su čovečji znatno manji i tuplji. I kutnjaci čoveka su ravni, za razliku od nekog dokazanog predatora. Osim toga, i način pokretanja vilice za vreme žvakanja hrane je drugačiji: mesožderi vilicu pomeraju samo gore i dole jer kidaju hranu, a biljojedi je gnječe – oni mogu da pomeraju vilicu i levo-desno, baš kao čovek.

I sastav želudačne kiseline je drugačiji: kod mesoždera je ona mnogo jača jer treba da omogući raspad velikih komada hrane i da pobije mikroorganizme od kojih se mesožder može razboleti. Međutim, kiselina kod čoveka je, kažu zastupnici ove škole mišljenja, mnogo manje agresivna, jer čovek dobro sažvaće hranu pre gutanja.

Zagovornici veganstva se pitaju i zašto nas meso ubija ako je priroda htela da ga jedemo. Zašto onda drugi mesožderi ne pate od raka, srčanih oboljenja i gojaznosti? Vegetarijanci veruju da su naši preci bili pretežno biljojedi, a da su se okretali mesu tek kada su otkrili vatru koja ubija parazite tokom pripreme hrane, i to samo u periodima kada im biljke nisu bile dostupne.

Još pitanja

U ovoj velikoj raspravi izostavljeno je mnogo pitanja i argumenata: o građi čovekovog tela, o evoluciji koja traje, o tome da li čovekovo ubijanje životinja stvara ili ne stvara ravnotežu vrsta u prirodi, o uticaju poljoprivrede na Zemlju…

Čini se kao da se u opštem ratu onih koji se zalažu za visokoproteinsku ishranu i onih koji su za vegetarijanstvo ne može čuti neko srednje rešenje, kao ono koje je najočiglednije – da su ljudi danas, a i oduvek, svaštojedi kojima meso nije dominantno u ishrani.

Tekst: Marija Vidić

Izvor: elementarium

_________________________________________________________________________________

Da li je čovek po anatomiji biljojed ili mesožder?

Vodeći stručnjaci imaju različite teorije o tome koja hrana je idealna za ljudsko telo – ona životinjskog ili biljnog porekla.

Teksaški kardiolog Vilijam S. Roberts ističe da ljudi, po anatomskim karakteristikama, nisu bića koja bi trebalo da jedu meso.

bol-u-grudima-srcani-udar-600x400„Mislim da su dokazi prilično jasni. Ako pogledate različite karakteristike mesoždera i biljojeda, ne treba da budete genije da biste shvatili gde spada čovek“, ističe dr Roberts, glavni urednik magazina The American Journal of Cardiology i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Medicinskog centra u Dalasu Univerziteta „Bejlor“.

Roberts objašnjava da mesožderi imaju kraća creva, oko tri puta veća od dužine tela, dok biljojedi imaju duži digestivni sistem, zbog čega je čovek bliži biljojedima.

Ipak, zagovornici teorije o tome da čovek jeste mesožder ističu da su ljudska creva, u odnosu na telo, ipak kraća nego creva biljojeda.

Zatim, i ljudi i biljojedi unose vitamin C putem hrane, dok mesožderi sami prave ovu kiselinu.

Pored toga, ljudska bića i biljojedi imaju malu usnu duplju u odnosu na glavu, dok mesožderi imaju velika usta za grabljenje i ubijanje plena, dodaje dr Milton R. Mils iz Komiteta lekara za odgovornu medicinu.

Osnivač i predsednik ove institucije dr Nil D. Barnard objašnjava da ljudi nemaju sposobnosti neophodne da budu dobri lovci.

„Nismo brzi kao mačke, sokolovi i drugi predatori“, kaže on. „Tek s pojavom vrha strele, sekire i sličnih predmeta postalo je moguće ubijanje i zarobljavanje plena.“

Dr Barnard ističe i da su ljudi počeli da piju mleko životinjskog porekla pre oko 10.000 godina, dakle nedavno, a mnogima ono ne prija. Štaviše, troje od desetoro ljudi je netolerantno na laktozu.

„Naša fiziologija otkriva da nismo zaista evoluirali toliko da konzumiramo mlečne proizvode i nakon ranog detinjstva.“

Međutim, tu je i sve češće pitanje – jesmo li svaštojedi?

„Očigledno je da nismo mesožderi“, ističe anatom Džon Mekardl, „ali jednako očigledno nismo ni potpuni vegetarijanci, što ćete videti ako pažljivo analizirate anatomske, fiziološke i fosilne dokaze.“

Da smo strogi biljojedi, imali bismo drugačija creva, drugačije zube, drugačiji želudac, smatra ovaj anatom.

Izvor:vestinet.rs/Nacionalna Geografija

_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE…

tamoiovde-logo (1)

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar, ali je ćutanje zagonetnije.

foto210Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.

foto113Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas.

Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

foto39Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.

18_isidora-sekulic-ovalŠezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

Izvor: rasen.rs

_________________________________________________________________________________

POKRETAČI ČOVEKA…

tamoiovde-logo

            U ovom tekstu ćemo nastaviti putovanje u dubinu ljudskog uma, onako kako je to Frojd činio i onako kako to čine danas stručnjaci koji sebe nazivaju psihoanalitičarima. Dakle, danas ćemo svi zajedno igrati ulogu psihoanalitičara i kroz nju pokušati da odgovorimo na jedno od najvažnijih i najintrigantnijih ljudskih pitanja – ko smo mi i šta nas pokreće?

            polarity-460731_960_720Svi ljudi, bez obzira na to ko su, šta su, odakle su, šta piju i jedu, imaju jednu univerzalnu potrebu, a to je da što bolje spoznaju svoju okolinu, kako bi što efikasnije preživeli i što bolje živeli.

Osnovna ljudska težnja se sastoji u tome da upozna i sebe samog, da zna šta hoće, kada to hoće i zašto to hoće, da zna šta drugi hoće od njega, te da istražuje oba ta domena do one tačke do koje će biti zadovoljavajuća za njega; istina, kod nekih je ova potreba zamaskirana nekim drugim prioritetima, ili se pak očituje u nekim drugim potrebama.

Ipak, ono što definiše čoveka kao razumno biće, sa svom svojom inteligencijom i (koliko je meni poznato) najrazvijenijem mozgu na planeti, je prirodna i urođena – radoznalost. Ta radoznalost ga je terala i gurala napred van pećine i šuma u gradnju sela i gradova, u istraživanje i razvijanje nauke, osvajanje vrhova i dubina mora, sada i kosmosa, a u buduće verovatno i drugih planeta.

Međutim, ista ta radoznalost ga tera i da istražuje sebe i da se zagleda u dubine svoje duše, svog uma, tela i duha. Iz te radoznalosti i istraživanja samog sebe proizašle su mnoge misli i teorije koje čovek ima sam o sebi. Mada se nekako čini da paradoksalno da čovek, pored toga što mora da istražuje svoju okolinu, mora da istražuje i sebe, to se nekako postavilo jedno od krucijalnih problema. Zar nije nekako logično da bi čovek trebao da savršeno dobro poznaje samog sebe, jer je valjda sam sebi najbliži?

Kada je reč o okolini i spoljašnjosti, prirodi i svemiru, on te oblasti istražuje zato što su nepoznate. Da li to onda znači da, usled toga što i dalje ima potrebu da istražuje sebe, da “gura nos” u ambis i ponor svog beskrajnog uma, te da i dalje stvara samo nekakve “teorije”, pretpostavke i hipoteze o sebi – a da o fizici planeta ima čvrste zakone, znači da sebe ne samo što i dalje ne poznaje, već da je možda čovek najveća nepoznanica u univerzumu? Po svemu sudeći izgleda da je tako, a sa tim bi se složio i sam Frojd, koji je upravo to i tvrdio kada je otpočinjao sa radom na svojoj teoriji. Zapravo, tek nas je on osvestio koliko mi u stvari nemamo pojma o sebi.

Naime, jedno veliko otkrovenje za čovečanstvo i za samog čoveka kao istražioca koji želi sve da upozna je to da postoji jedan deo u njemu koji je izvan njegovog “vidokruga”. To je deo uma koji ne može da se vidi, u koga ne može da se direktno pogleda, koji je sam po sebi neshvatljiv i nerazumljiv samom čoveku u čijem se umu nalazi. To je jedna mračna strana čoveka, jedna podzemna reka čije postojanje samo možemo videti prema izvorima koji izviru tamo negde u planini.

Taj deo čoveka, ta iskonska i stalna nepoznanica je njegova podsvest, to jest njegovo nesvesno. Upravo je Frojd bio taj koji je stavio naglasak i uperio prst u ovaj deo uma, naglašavajući njegov ogroman značaj i ujedno zadavši sebi zadatak da ga upozna i otkrije. Koliko god da je Frojd u ovome bio uspešan i koliko god da je rasvetlio mnoštvo aspekata u ovom domenu, mnogo toga je i dalje potpuna nepoznanica.

U svakom slučaju, Frojd je načinio ogroman pomak u psihološkoj misli, jer nas je ubedio u par stvari. Svako od nas, bez obzira na pol, sposobnosti, inteligenciju, poreklo ili bilo šta drugo, ima svesni i nesvesni deo uma. Jedno bez drugog ne ide i ova podela je suštinska. Dalje, sve (ili skoro sve) što se nalazi u svesnom delu uma, ima duboke korene u nesvesnom delu uma. Stoga, svaka naša misao, pa i akcija, proizvod su nečega što se kuva u našem nesvesnom.

Na primer, ukoliko idete u kupovinu i kupite majicu određene boje, za to postoji čvrst razlog, razlog kojeg ste možda svesni, a možda i ne. Možda ste majicu kupili jer znate da želite istu majicu kao i vaš prijatelj, ali možda ste majicu kupili “onako” jer vam se svidela. Ako vas neko pita, ne postoji poseban razlog zašto ste je kupili. Međutim, psihoanalitičari se tu ne bi složili: po njima, postoji tačan razlog zašto ste baš tu boju odabrali, samo što vama vaš um nije to otkrio.

Dakle, bili vi njega svesni ili ne, razlog postoji. Ništa, ama baš ništa, što neko kaže, uradi i pomisli, nije iz čista mira (tvrdio je Frojd). On je, naime, smatrao da je svako čovekovo ponašanje u potpunosti već unapred određeno iz “komandnog centra” koji se nalazi u podsvesti. Tamo su zameci svih stvarnih čovekovih osećanja, misli, stavova, uverenja, i slično. Čovek je, tako, samo u iluziji da vrši neke svesne izbore i da tačno zna zašto nešto misli i radi, dok je stvarna slika da je neka sila u njegovoj podsvesti već odredila kako i šta će se desiti. Zanimljivo, zar ne? Malo i zastrašujuće, mora se priznati.

Naravno, Frojd nije bio nekakav mistik koji je svoju teoriju izlagao u maglovitim pretpostavkama i opskurnim frazama, već se nije zadržao na ovakvom objašnjenju iz kojeg nekom može delovati kao da svima nama vlada neka mračna sila u dubini naših umova i da smo svi samo njeni pasivni robovi. On je napravio korak dalje i, kao temeljan naučnik i doktor kakav je bio, pokušao da razjasni, osvetli i razume šta se tu tačno dešava. Pitanja koje je on postavio bila su: šta je nesvesno i od čega se ono sastoji? Šta tačno čoveka tera da radi to što radi, da bude takav kakav jeste? Od čega se sastoji ličnost i koji su mehanizmi na kojima počiva rad naših umova?

Rana psihoanalitička teorija kaže da čoveka pokreću prvenstveno njegovi instinkti, ta arhaična, biološka struja koja postoji u svima nama. Postoji mnoštvo instikata, a jedan od glavnih pokretača svih živih bića, pa i čoveka, je instikt za preživljavanjem.

Zaključak je da je čoveku pre svega najvažnije da on sam preživi, da bude zdrav, da se ne povredi, to jest da se sačuva od smrtne situacije. Iako mi i svesno želimo sebi sve najbolje, taj instinkt za preživljavanjem je duboko usađen u našu anatomiju, pa je samim tim i nesvestan – pokreće se automatski i maltene se ne može kontroliše. Usko povezan sa instinktom za očuvanjem sebe je drugi veoma važan pokretač – instinkt za očuvanje i produžavanje vrste, instinkt stvaranja.

U suštini, ovaj instinkt čini deo nas koji nas “tera” da tražimo partnera i prenesemo genetski materijal na naše potomstvo. Logično je da i ovaj instinkt predstavlja nekakav deo instinkta za preživljavanje, jer tako na neki način nastavljamo da živimo kroz svoje potomstvo (kao što i naši preci žive kroz nas).

            Ovde ne treba više pojašnjavanja – razumljivo je da nas nešto motiviše i gura da idemo dalje i borimo se za sebe i da će sve što radimo imati koren u ovome. Frojd, naravno, ovde nije ništo potpuno novo rekao. Međutim, ono što je on tu dodao, a što je već malo strano i kontra-intuitivno, to je da čoveka pokreće i jedna druga sila; ta sila je skoro isto tako jaka kao i ova prva, a predstavlja njenu suštu suprotnost – to je instinkt smrti, ili instinkt uništavanja. Naime, isto tako kao što čovek u dubini sebe ima usađenu potrebu da živi, radi i razvija se, tako ima i potrebu, bolje reći težnju, da miruje, čak i da se vrati “nazad” u stanje mirovanja, u stanje neorganskog (odakle je i došao). Ovo je već, priznaćete, nešto o čemu možda i ne razmišlja prosečan čovek kada se baci na analiziranje sebe.

Razumljivo je da čoveka pokreće da živi, ali da ga nešto u njemu, nešto biološki, pokreće ka smrti? Možda je takav zaključak malo i bizaran, međutim, ako malo bolje razmislimo, shvatićemo da postoji mnoštvo situacija gde čovek kao da hrli u smrt, kao da želi i priziva smrt. Samoubistvo sigurno nije pokrenuto instinktom ka životu, već nečim sasvim suprotnim. Ubistvo takođe, iako u nekim, veoma uskim, situacijama može služiti kao sredstvo za preživljavanje (ako je u odbrambene svrhe), ono predstavlja izraz motiva za uništenjem drugoga, isto kao što ratovi (kojih i dalje ima i oduvek ih je bilo) potiču iz destruktivne težnje, težnje ka uništenjem materijalnog sveta. Alkoholizam i drogiranje takođe predstavljaju neku vrstu sporog samoubistva, pokušavanja vraćanja u status quo, iz stanja nemira u neko stanje maltene “neorganskog” mirovanja.

Psihoanalitička teorija kaže da kod čoveka, instikt smrti proizilazi iz težnje ka vraćanju u matericu, u sigurnost majčine utrobe, kada je sve bilo mračno, toplo, mirno i stabilno. Rođenje na neki način predstavlja nagli prelazak iz tog stanja nirvane u “ludilo” i haos spoljnog sveta, gde su sva čula odjednom nadražena i gde je malo ljudsko biće, nespremno prvi put kročilo. Ovaj trenutak inače, sa razlogom predstavlja veliku traumu za bebu, te neki teoretičari tvrde da je ova, tzv. primarna trauma pri rođenju, koren svih kasnijih anksioznosti, strahova i fobija.

Da li se čovek, nakon rođenja, ikada potpuno adaptira na ovaj, spoljni svet, ostaje pitanje za debatu. Ipak, ukoliko ovako gledamo na stvari, nameće nam se zaključak da spoljni svet, ova realnost u kojoj živimo, predstavlja stanje konstantnog nemira – te je onda razumljivo što u svima nama postoji i neki skriveni otpor prema njemu, pa i težnja da pobegnemo iz njega u neko mirnije stanje postojanja.

Da zaključimo: sve što se u čoveku odvija i što se kasnije manifestuje u spoljašnjošti kroz ponašanje, reči, gestove i dela, proizvod je borbe i konflikta između ove dve suprotstavljene sile. Svakako da o ovoj situaciji ima još dosta toga da se kaže, mada mi ovde nemamo mnogo mesta za neku još dublju priču.

Iz svega navedenog, očigledno je da psihoanaliza nije nimalo naivna stvar za proučavanje, a posebno ukoliko je želimo prihvatiti kao okvir kojim ćemo objašnjavati čitav čovekov unutrašnji život. Ukoliko vam je ovo do sada kompleksno, znajte da nismo ni zagrebali površinu; stoga se pripremite, jer ćemo to učiniti u narednim tekstovima.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihoanaliza (2)

Prethodni članak: FROJDOVSKI POGLED

________________________________________________________________________