ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

Šta zapravo čoveka čini zrelom i celovitom ličnošću?

Moramo, najpre, poći od priznate činjenice da nema potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti. Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku čitavog njegovog života.

Efim Volkov

 Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje stvara roditeljska kuća u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena, verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju -imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogućnosti plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti. Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih) dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku.

Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

  1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

  1. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum“ naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

  1. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

  1. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje.

Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

  1. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

  1. Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo“.

U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti.

Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima.

Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad.

Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

 Iz knjige ČOVEK I NJEGOV IDENTITET, Zadužbina Vladete Jerotića, 2011.

Izvor orginalnog sadržaja: stokinblog


 

KAKO JE BITI ČOVEK…

tamoiovde-logo

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.
Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.

Izvor:alternativa.rs


Čarli Braun, crtani film


 

ALI, NE VERUJ MI…

tamoiovde-logo

Molim te, poslušaj ono što ne kažem

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim da skinem,
a nijedna od njih nisam ja.

Foto ilustracija. Bora*S

U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.

Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost,
a smirenost moja igra,
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.

Ali, ne veruj mi.          

Možda se čini da sam smiren,
ali moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.

Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.

Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.

Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.

To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.

To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu da uverim samog sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.

Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.

Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.

Tako počinje svetlucava, ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.

Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.

Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.

Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa da krijem,
Ne volim da igram veštačke, lažne igre,
želim da prestanem s igrama.
želim da budem iskren i spontan, te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.

Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.

Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!

Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.

Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj – do Boga pravedan stvoritelj – moje osobe
ako tako izabereš.

Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.

Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.

To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.

Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.

Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.

Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Charles C. Finn


Original (eng.) : Please Hear What I’m Not Saying


 

ISPRAZNI SE ČOVEK OD LAŽNIH LJUDI I DOGAĐAJA…

tamoiovde-logo

Isprazni se čovek od lažnih ljudi i događaja u svom životu i poželi malo mira

Isprazni se čovek od lažnih ljudi i događaja, isprazni se od uljeza u svom životu koji su kroz taj život promarširali bez ikakvih osećanja i oduzimali sve ono što je bilo lepo i vredno, i zaželi se na trenutak odmaknuti od svega i vratiti svoju staru moć, vratiti mir koji je imao.

Isprazni se čovek od razgovora koji su bili samo hrpe tračeva i ogovaranja, a zapravo vrlo daleko od bilo kog razgovora, razmene misli i osećanja i pita se kako su ga obične reči mogle tako umoriti i skršiti.

Isprazni se čovek od ljudi sa dva lica jer nikada nije mogao razumeti koje je lice tih ljudi bilo pravo, a još više od svojih nameštanja masaka kojih je imao u izobilju i nameštao ih po potrebi, umori se zato što nije bio iskren i uvek je morao paziti što kome govori.

 Isprazni se čovek što je svet samo gledao kao neko mesto pretnje, kao borilište u kojem se trebalo ratovati da bi se ispunile njegove želje, a nije video njegove lepe strane.

Isprazni se čovek kada se previše nada, kada previše veruje u ljude koji to ne zaslužuju, kada previše ljubi ljude koje je mislio da poznaje, a onda na kraju shvati da je većinu svoje energije potrošio uludo.

Mogao je dati onima koji su je potrebniji, mogao je dati onima koji bi je više cenili, a on je računao da dobro ne može biti bačeno uludo. Isprazni se čovek od toga što je previše živeo za neke druge ljude, a zanemario svoja osećanja, što se uvek prilagođavao drugima, a premalo tražio da ponekad bude po njegovom.

Kada ostane sam, shvati da je život mogao drugačije posložiti, da je o prioritetima mogao više misliti, da je vreme koje mu je dano mogao razboritije trošiti. No kako god bilo, nikada nije kasno da se malo povuče i pokuša stvari započeti ispočetka. Treba samo dane koji su pred njim drugačijim pogledom gledati i shvatiće da mu se život promenio i da je na greškama nešto naučio. Koliko god to kasno shvatio, nikada nije kasno za promenu.

Tekst napisao Mario Žuvela/ savjetnikuspjeha

Prilagodila ekavici Rea Mnc

Izvor: odknjigedoduse

____________________________________________________________________________________________

PRVA ROBOTSKA ŠAKA NAPRAVLJENA U SRBIJI…

tamoiovde-logo

Muzej nauke i tehnike nudi jedinstveno iskustvo

Malo Beograđana zna da su naučnici Instituta Mihajlo Pupin prvi u svetskoj istoriji konstruisali pretke robota i da se oni danas mogu videti u Muzeju nauke i tehnike, u Skender-begovoj 51.

Stalna postavka Muzeja Nauke i tehnike u glavnoj zgradi, u Skender-begovoj 51 nedaleko od centra Beograda, podeljena je u nekoliko celina: točak – mašina – motor, komunikacija, čovek i tehnika, mera i broj.

Na stalnoj postavci, koja prikazuje više segmenata tehnološkog napretka kod nas, izloženo je više od 400 predmeta, a posetioci mogu da saznaju nešto više o starim tehnologijama i razvoju elektrifikacije u Srbiji, kao i o tome kako se i kuda plovilo parnim brodovima, kako se štampalo bez štampača, kako su izgledali prvi kompjuteri domaće proizvodnje ili zbog čega je Teslin asinhroni motor revolucionarni izum.

Ipak, ono što zna celokupna svetska nauka – da su naučnici Instituta Mihajlo Pupin prvi u istoriji konstruisali pretke robota, malo Beograđana zna, a još manje da se oni upravo mogu videti u Muzeju nauke i tehnike.

Pored svega toga postoji deo i za najmlađe posetioce, Galerija igračaka, gde je izloženo oko 150 eksponata  – igračaka sa početka XX veka, pa do sedameseteih godina prošlog veka: lutke, automobili, kolica za bebe, muzičke kutije, plišane igračke…

Iako je malo prostora da se opiše jedinstveno iskustvo koje Muzej nauke i tehnike pruža,  izdvojili smo samo neke od najistaknutijih eksponata iz stalne postavke:

Model prve na svetu protetičke robotske šake na eksterno napajanje

Prvi na svetu hodajući aktivni egzoskeleti za antropomorfni hod

Prvi industrijski robot antropomorfne forme na svetu

Daljinar i šifarnik Mihaila Petrovića Alasa

CER 10 – prvi jugoslovenski digitalni računar

 

Izvor: turistickisvet.com/National Geographic

_________________________________________________________________________________________________

U REČIMA UVEK IMA VIŠE LAŽI NEGO ISTINE…

tamoiovde-logo

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…

Jovan Dučić

iz knjige Blago cara Radovana

____________________________________________________________________________________________