MOJA HEROINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Bila je žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i u tri rata previjala borce

Nadežda Petrović.

Rođena je 11. oktobra 1873. godine u Čačku.

Njen otac otac Dimitrije-Mita Petrović maštao je o studijama slikarstva podstaknut pohvalama Steve Todorovića, osnivača prve škole crtanja u Beogradu, ali je, poštujući očevu volju, od toga odustao. Postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata… a majka Mileva, rođena Zorić, bila je kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji.

Milevin ujak bio je Svetozar Miletić, najistaknutiji borac za nacionalna prava Srba u Habzburškoj monarhiji.

Nadežda je bila je prvo od devetoro dece. Sva su bila darovita – najpoznatiji je Rastko, jedan od najomiljenijih srpskih pesnika. Umetnost i obrazovanje bili su sastavni deo porodice Petrović, koja se 1884. godine preselila u Beograd. Živeli su u kući Nadeždinog dede hadži Maksima Petrovića, u sadašnjoj Ulici Kraljice Marije, kući koja je bila mesto pokretanja važnih društvenih i političkih događaja. Nadežda je, podrazumeva se, sve to upijala.

Prve pouke o slikanju pružio joj je ujak Svetozar Zorić, profesor Velike škole, poznavalac slikarstva koji je i sam slikao. I to je, gotovo sigurno, bilo presudno da Nadežda postane slikarka.

Višu žensku školu Nadežda je završila u Beogradu 1891. godine, a sledeće položila ispit za nastavnicu crtanja. Kada je 1893. godine uvažena njena molba za posao nastavnice crtanja u srednjoj školi, Nadežda je nastavila učenje kod čuvenog slikara Đorđa Krstića, da bi 1896. god. upisala slikarsku i crtačku školu Kirila Kutlika. Godine 1898. Nadežda Petrović nastavlja studije slikarstva u Minhenu, kod Slovenca Antona Ažbea.

U Minhenu je nameravala da ostane jednu, a ostala je četiri godine. Za to vreme naučila je nemački, ruski i francuski jezik.

Nadežda Petrović je 1903. godine morala da se vrati u Srbiju jer joj ministar prosvete nije odobrio novo odsustvo. Ustvari, pravi razlog njenog povratka bio je sledeći: Miti Petroviću, odličnom poznavaocu srpske istorije 19. veka, kralj Aleksandar ponudio je da napiše biografiju kraljice Drage u kojoj bi dokazao plemenito poreklo njenog dede Nikole Lunjevice, marvenog trgovca, i time je po rodu izjednačio sa Obrenovićima. Mita je odbio ponudu, a kralj je naredio da ga penzionišu.

U sali „Kolarca“, 15. avgusta 1903. godine bio je održan do tada jedan od najvećih ženskih mitinga u srpstvu tog doba, kojem je prisustvovalo više hiljada žena. Tada je osnovana humana i patriotska organizacija „Kolo srpskih sestara“, a Nadežda Petrović je postala njen sekretar.

Do 1912. godine izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Parizu i Rimu.
U Prvom i Drugom balkanskom ratu Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka na frontu. Za vreme balkanskih ratova Nadežda se redovno javljala svojima dopisnicama.

Na jednoj od njih Nadežda piše: „…Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo… Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset…“

U knjizi „Nadežda Petrović slikarka, u tri rata bolničarka„, Vojislava Latković piše:

„Posle svih napora, u pucnjavi i paljbi, jaucima beposmoćnih ranjenika, preteranoj vrućini, Nadežda se i sama razbole. Epidemija tifusa htede da je odnese. I dok je ležala i lečila se, pisala je svojoj dobroj prijateljici, koleginici, Kosari Cvetković, koju je kao vilu, u više navrata, slikala: „Mnogo sam ti se namučila, toliko da je naposletku bilo izvan moje moći, te padoh u postelju… moglo je biti da se više nikad ne vidimo…“. Objava rata 1914. zatekla je u Italiji. Oporavila se od tifusa preležanog u Skoplju za vreme epidemije 1913. i vratila odmah u zemlju.
Za vreme Prvog svetskog rata Nadežda Petrović je bila dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije, sa kojom učestvuje u borbi na Mačkovom kamenu. Svojima piše: „Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120.

Ranjenika smo imali 4 000, ja mišljah poludeću od jada i čuda …. imala sam nervnu krizu …. kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena … smestila sam ih u veliki šator … otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili… Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote …“

Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bitci u zatišju 1915. god. Nadežda odlazi za Skoplje gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, a u Vrhovnoj komandi je odlučeno da hrabra slikarka, neustrašiva, a ipak krhka, mora hitno da se povuče u mirnije područje, da radi u pozadini. Tada je Nadežda mogla da bira, da ide na konferereciju u Rim, u jednu beogradsku bolnicu na rad ili u bolnicu jedne strane misije u Niš. Međutim, sva odvažna, izabrala je svoju bolnicu u Valjevu.

Tada je Valjevo bilo „…velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav…“. Posle Suvoborske bitke ovaj grad je kosila epidemija pegavog tifusa. Bolest je odnosila vojnike, lekare, bolničare i civile. Krajem marta, zaraza je zahvatila i nju. Bolovala je sedam dana. U prolazu s bojišta video ju je prijatelj slikar Branko Popović. „Uz litar najbolje kameničke šljivovice koju sam joj po želji bio doneo, pretresali smo tada poslednji put važna pitanja našeg mladog slikarstva. To je bio razgovor dostojan umetnika i junaka, Nadežde Petrović”, zabeležio je kasnije.
Nadežda je umrla 3. aprila 1915. godine.

Prva rezervna bolnica u Valjevu sutradan je izdala saopštenje sledeće sadržine:
„S izrazima duboke i iskrene tuge objavljujemo da smo, pored tolikih žrtava koje su pale protiv epidemije, sinoć u osam časova prineli na oltar drage nam Otadžbine još jednu. Užasnoj bolesti podlegla je i Nadežda Petrović, akademski slikar, nastavnica Ženske gimnazije, dobrovoljna bolničarka Prve rezervne valjevske bolnice.

 Umrla je neumorno radeći na negovanju i spasavanju hrabrih boraca još od početka rata. Objavljujući ovaj redak i svetao primer samopožrtvovanja ove plemenite Srpkinje, molimo za saučešće“.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju.

Nadežda Petrović je bila žena koja je slikala, držala govore, maštala, pisala kritike i previjala borce.

U tri rata je bila bolničarka. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala najistaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti.

Dela ove velike srpske likovne umetnice čuvaju se u zbirkama velikog broja muzeja i galerija u Srbiji. Ona najznačajnija predstavljaju dragulje kolekcija Narodnog muzeja u Beogradu, Umetničke galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku i drugih.

U čast Nadežde Petrović, u Čačku od 1960. god. svake druge godine održava se likovna smotra pod nazivom „Memorijal Nadežde Petrović“.

Na papirnoj novčanici Narodne banke Srbije od 200 dinara nalazi se lik Nadežde Petrović, a na poleđini te novčanice čuvena fotografija bolničarke Nadežde Petrović iz 1913. godine.

mojheroj.com/M.H.(2009)

______________________________________________________________________________________________

resnikPriredio: Boras*S

Advertisements

PRAVA PORODICA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________

Kada je Ket imala jedanaest godina, majka joj  je rekla:  „Roditelji ti unište prvu polovinu života, a deca drugu.“

Ovo je bilo izgovoreno s jedva primetnim osmejkom, kao da je reč o šali koja zapravo uopšte nije šala.

Ket je bila izuzetno bistro dete i želela je da razmotri ovu izjavu. Na koji je tačno način uništila život svoje majke? Ali nije bilo vremena. Njena majka je žurila da se izgubi odatle. Crni taksi je čekao.

Jedna Ketina sestra je plakala-možda i obe. Ali to nije brinulo Ketinu majku. Jer napolju, u taksiju, čekao je čovek koji ju je voleo, uz koga je bez ikakve sumnje cvetala od zadovoljstva i koji  je u njoj budio nadu da za nju negde postoji neki neuništeni  život, verovatno iza vrata onog iznajmljenog stana u Sent Džons Vudu.

Detinji jecaji su se pojačavali dok je Ketina majka podizala kofere i torbe i kretala prema vratima. Da, kada je kasnije mislila o tome, Ket je bila sigurna da su obe njene seste zavijale, iako je ona sama bila suvih očiju i prilično skamenjena od šoka.

Kada su se za njihovom majkom zalupila vrata i ostao im samo trag njenog parfema-šanel 5, jer njihova je majka bila žena predvidljivog ukusa kad je reč o parfemima i muškarcima-Ket je odjednom shvatila da je najstarija u kući.

Imala je jedanaest godina i bila je glavna.

Zurila je u svakodnevni  nered iz kojeg je njena majka bežala. Igračke, hrana i odeća ležale su razbacane po dnevnoj sobi. Beba porodice Megan, mali trogodišnji Buda, okruglog lica i ne više beba, sedela je nasred sobe i plakala jer se ujela za prste grickajući keks. Gde je Nani?  Megan  ne sme da jede keks pre obroka.

Džesika, bleda setna sedmogodišnjakinja, za koju je Ket bila čvrsto ubeđena da je očeva ljubimica, ležala je sklupčana na sofi, sisala palac i dernjala se. Pa zašto?  Zato što plačljiva Džesika  stalno to radi.  Zato što je beba Megan zavitlala Džesikinu Barbiku stjuardesu preko sobe i  slomila njena mala kolica za piće. A možda najviše zato što je njihovoj majci  bilo tako lako da ode.

Ket podiže Megan i uspentra se na sofu na kojoj je Džesika sisala palac, kao da je, pomisli Ket, uprvo ona najmlađa u kući .Ket zabaci najmlađu sestru na bok i reče Džesiki „Hajde glupačo!“

Stigle su u poslednjem trenutku.

Tri sestre priljubiše lica uz veliki prozor svog gotovo rasturenog doma upravo u trenutku kada je crni taksi krenuo. Ket se setila obrisa muškarčevog profila-bio je to muškarac  sasvim običnog izgleda, jedva vredan tolikog meteža-a njihova majka se okrenula, da ih poslednji put pogleda.

Bila je vrlo lepa.

I otišla je.

Nakon majčinog odlaska Ketino detinjstvo je tiho isčezlo.

Do kraja tog dana i do kraja njenog života.

T. Parsons