ŠTO JE BILO TO ĆE BITI…

tamoiovde-logo

Taština nad taštinama,
veli propovednik,
taština nad taštinama,
sve je taština.

Foto ilustracija: Bora*S

Kakva je korist čoveku
od svega truda njegova,
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi
i drugi dolazi,
a zemlja stoji uvek.

Sunce izlazi i zalazi,
i opet hita na mesto svoje
odakle izlazi.

Vetar ide na jug
i obrće se na sever:
ide jednako obrćući se,
i u obrtanju svom
vraća se.

Sve reke teku u more,
i more se ne prepunja;
odakle teku reke,
onamo se vraćaju
da opet teku.

Sve je čudno,
da čovek ne može iskazati,
oko se ne može nagledati,
niti se uho može naslušati.

Što je bilo to će biti,
što se činilo to će se činiti,
i nema ništa novo
pod suncem.

Ima li šta za šta bi ko rekao:
„Vidi, to je novo?
Već je bilo za vekova
koji su bili pre nas.“

Ne pominje se što je pre bilo,
ni ono što će posle biti
neće se pominjati u onih
koji će posle nastati.

KNJIGA PROPOVEDNIKOVA   (2-11)

po prevodu Đure Daničića
GLAS CRKVE, 2007.

Priredio: Aleksandar Mirković

Izvor teksta: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________

S vremena na vreme – Biblijska tema


Priredio: Bora*S

IZAZOVI ADOLESCENCIJE…

Period života na prelazu iz detinjstva u odraslo doba teško se može zamisliti bez kriza, teškoća, sukoba, dilema. To je burno doba kako za mlade tako i za njihovo okruženje, pre svega, roditelje. Zbunjenost, frustracije, sukobi prisutni su gotovo svakodnevno. Donedavno relativno adaptirana, uspešna i poslušna deca počinju da popuštaju u školi, da izostaju sa nastave, da insistiraju na kasnim izlascima, da se izležavaju ili spavaju veći deo dana, da se suprotstavljaju gotovo svemu što govore roditelji i ostali značajni odrasli u njihovom okruženju.

Zašto je takav/a, da li  sam negde pogrešio/la – uglavnom se pita većina roditelja. Da li je to samo prolazno ili je razvoj krenuo neželjenim tokom? U velikoj većini slučajeva to jeste razvojna faza koja će na kraju dovesti do formiranja nezavisne, odgovorne osobe sa stabilnim identitetom i jasnim ciljevima za budućnost. Ipak, ne treba zaboraviti da je to veoma osetljivo doba kada su psihičke snage adolescenta na ozbiljnoj probi i da nije na odmet biti na oprezu.

Promene koje se dešavaju u velikoj meri su van kontrole mlade osobe. Fizički razvoj se ubrzava, telo se menja što utiče na sliku o sebi i zadovoljstvo sobom, razvoj mozga se takođe nastavlja do kasne adolescencije i u velikoj meri određuje misaone procese, emocionalne i nagonske reakcije.

Sve ovo se dešava svima ali naravno, ne istim tempom. Mnogi adolescenti pate jer su drugačiji od većine svojih vršnjaka. Oni samo žele da se uklope i često su spremni na rizične odluke i ponašanja da bi to postigli.

Šta roditelji mogu učiniti? Jednostavan recept ne postoji ali određena ponašanja mogu pomoći adolescentima da se lakše i uspešnije izbore: ne treba ih kritikovati kroz poređenja sa drugim, treba podsticati zdrave navike ishrane i fizičke aktivnosti, tolerisati pojačanu potrebu za spavanjem, razgovarati iskreno i bez vrednovanja o “tabu“ temama, biti strpljiv i ne shvatati lično česte “nepristojnosti“ i sebičnost adolescenata.

Osim ubrzanog fizičkog razvoja i kognitivne sposobnosti se značajno menjaju u ovom dobu. Logičko mišljenje je efikasnije, pojavljuje se sposobnost apstraktnog mišljenja, meta-kognicija, odnosno, sposobnost da se ima uvid u funkcionisanje sopstvenog misaonog procesa. Ovo poslednje je jako bitno jer predstavlja osnovu za saznanje o tome kako nas drugi vide i doživljavaju. Promene u kognitivnom funkcionisanju dovode do dva nova rizika sa kojima se sreću adolescenti i njihove porodice. Prvi je tendencija da postanu toliko okupirani sobom, da se toliko samoposmatraju i samoprocenjuju da ih to vodi u uverenje da i drugi sigurno primećuju sve što i oni sami. Ovo naravno, ni izdaleka nije tačno i često vodi u preteranu samokritičnost, nesigurnost, a vremenom i u sve niže samopoštovanje.

Drugi rizik predstavlja preterano samopouzdanje i sklonost ka rizičnim oblicima ponašanja zbog uverenja o sopstvenoj “neranjivosti“.

Šta je roditeljima činiti? Pre svega trudite se da imate iskren, autentičan odnos sa njima. Pričajte otvoreno o greškama, probajte da razumete kako se oni osećaju i ispoljite svoja osećanja. Omogućite im da otvoreno razgovaraju o “dobrim“ i “lošim“ postupcima, neka uzmu učešće u određivanju pravila i posledica za njihovo kršenje. I budite uvek tu za njih.

Osim ovih promena koje im se, hteli oni ili ne, dešavaju, život u zajednici postavlja još neke zadatke pred adolescente. Pomenimo samo najuniverzalnije: da formiraju stabilan identitet; da budu nezavisni i samostalni; da uspostave bliske odnose van porodice; da sebe prihvate kao seksualno biće; da budu uspešni i postignu nešto u životu.

Kako im pomoći? Ohrabrite njihovo uključivanje u različite grupe u školi i van nje, pohvalite ulaganje napora, istrajnost, čak i kad ne dovedu do željenih rezultata, pružite im realističnu (ne i previše pesimističnu) sliku sveta rada, podstičite ih da osveste svoje sklonosti i specifične sposobnosti i veštine, uključite ih u definisanje porodičnih pravila ponašanja, omogućite im da postepeno preuzimaju odgovornost za svoje ponašanje, upoznajte njihove prijatelje, roditelje njihovih prijatelja, potrudite se da znate kuda se kreću i sa kim. Adolescenti treba da stiču sve više nezavisnosti, ali to ne sme da ih dovede u opasnost. Postavite granice preko kojih se ne može prelaziti, pružite im jasnu strukturu bez obzira na protivljenje. Na taj način pružićete im najbolju podršku da se nose sa svim izazovima adolescentnog doba.

Nemojte zaboraviti da je vaš adolescent suočen sa komplikovanom situacijom. Želi da se osamostali, ali zna da to nosi rizik gubitka sigurnosti i podrške porodice. Stoga je važno da, i pored neizbežnih sukoba, oseti da ga roditelji prihvataju i podržavaju.  To će mu omogućiti da uspešnije donosi teške i važne odluke, da isprobava nove uloge i životne vrednosti i na taj način postepeno dostiže zajednički cilj – samostalnost i odvajanje uz očuvanje dobrih odnosa sa roditeljima.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Posted by Od knjige do duše


 

KAKO JE FRULA POSTALA SRPSKI NACIONALNI INSTRUMENT…

tamoiovde-logo

Smatra se da je frula najstariji i najmnogobrojniji instrument na svetu. U raznim varijantama, veličinama i oblicima, nalazimo ih gotovo kod svih naroda planete. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument.
hqdefault-3Društveno uređenje i zanimanja kojim se naš narod bavio ostavili su duboke tragove, pa ne samo što su uticali na organizaciju svakodnevnog života našeg naroda, već i na umetnost i muzičko stvaralaštvo.

Frula je u Srbiji u svoje vreme predstavljala centar društvenog, javnog života u seoskim sredinama. Čim bi se pojavila frula ljudi bi pevali. Frula je bila u upotrebi u svim slobodnim, javnim prostorima, u prirodnom okruženju među pastirima, na seoskim saborima, prelima, mobama.

Ona je nudila mogućnost ljudima da obogate svoj život. Ona je bila svojevrsni simbol srpskog naroda, sve do nedavnih vremena.

Osnovno zanimanje prosečnog Srbina pre svega je bilo stočarstvo, koje je doprinelo očuvanju i razvitku muzičke tradicije kod nas. U patrijarhalnim sredinama popularni instrumenti su bile gusle i svirale, jer je narod bio vezan za epske junačke pesme.

Umetnik Bora Dugić, zvanični srpski kralj frule, objasnio je poreklo ovog instrumenta u našoj tradiciji:

“Mnogo puta ljudi me pitaju da li je frula samo srpski instrument. Odgovaram da nije, jer postoji u gotovo svim zemljama sveta. Ipak, jedno je sigurno: frula je vremenom postala srpski nacionalni instrument. Srbi su je doneli sa sobom kad su došli na Balkan i nikada se od nje nisu odvajali. I kada nam je bilo lepo, i kada nam je bilo teško, frula je bila uz nas da podeli i radost i tugu.

Srbi su kroz svoju istoriju gubili i dobijali teritorije, gubili i dobijali ratove, ali taj mali instrument nikada nisu izgubili. Kad je bilo ratno vreme, u ropstvu, daroviti Srbi su na frulici svirali u poluglasu, ali su zato znali i da sviraju kad su bili srećni i slavili pobedu. Ni sreća, ni tuga nisu naš narod odvojili od frule.

Kad sam počeo da nastupam, primetio sam da mala deca koju majke dovedu na koncerte od svih instrumenata zapaze najpre frulu. To nije slučajno. Neki su to pokušali da objasne da malo dete koje još nije prohodalo logično zapaža najpre frulu, jer je i ona mala. Međutim, to nije tačno. Naučno je dokazano da dete ne razlikuje veliki i mali instrument, ono samo prepoznaje zvuk, a to nam je došlo kao kolektivno nesvesno nasleđe. To je Karl Gustav Jung u svojim psihoanalitičkim radovima sjajno objasnio: sve jedinke jednog istog kolektiva prepoznaju iste stvari na sličan način.

“Dato nam je da kroz frulu govorimo. Sve ono što nosimo u sebi, sve ono što je utkano u naše biće, frula zvukom dočarava. Ona je spojila nebo i zemlju, živo i mrtvo, muško i žensko, dušu i telo, i takva, čarobna, ne može da dosadi nikome na svetu,”zaključio je sa sigurnošću naš veliki frulaš Bora Dugić.

Krajem 19. i početkom 20. veka, sa dolaskom modernizacije, frule i gusle ustupaju mesto zanatskim i fabričkim instrumentima poput trube, harmonike i violine.

U nove muzičke sastave danas se, od tradicionalnih instrumenata, uklapaju samo svirale, frule i dvojnice.

Mit kaže da je frula zaveštanje šumskog i pastirskog božanstva Pana, koji je od nimfe Siringe preobražene u trsku sačinio prvu frulu i odsvirao svoj prvi zvučni san.

Frula se pravi od gotovo svakog drveta, najčešće je u pitanju šljiva ali i dren, bagrem jasen, trešnja… Drvo za frulu treba biti što starije, oko dvadeset godina. A ako je dren u pitanju oko trideset godina. Najpoznatiji graditelj frule u Srbiji je Mitar Vasić.

Svirale i dvojnice izrađuju se ponajviše u okolini Užica, Zaječara i u Banatu.

Sastoji se iz čepa (dance) kojim je instrument zatvoren sa gornje strane, uskog proreza za uduvavanje vazduha (pisak ili labina), otvora sa oštrim bridom koji se naziva vetrilo. Na dnu svirale nalazi se rupa koja se naziva oduška. Na prednjoj strani svirale nalazi se šest rupa koje se pokrivaju prstima i jedna na poleđini pomoću kojih možemo izvesti sedam tonova u dve oktave. U Srbiji se, pored ovakve frule, prave i frule dvojnice – dve spojene svirale — frule.

Jedan od najboljih frulaša Srbije bio je legendarni Sava Jeremić.

Koliko je ovaj instrument popularan i koliko se frulaška tradicija do danas očuvala u Srbiji najbolje svedoče brojne manifestacije posvećene fruli (selo Jagnjilo kod Mladenovca), Dani Save Jeremića (Ražanj), sabori frulaša (Lelić kod Valjeva, Prislonica kod Čačka), takmičenja frulaša (selo Iđoš kod Kikinde), Frula fest (Kruševac)…

Izvor: opanak.net/ 26 June 2017

__________________________________________________________________

Bora Dugić – Zov za nedostižnom lepotom

_________________________________________________________________

FRULA NADSVIRALA MENJUHINA…

NEMOJTE SVOJ ŽIVOT PRENATRPAVATI LJUDIMA…

tamoiovde-logo
DOVOLJNO JE DA JE U NJEMU PAR ONIH KOJI IMAJU DUŠU!

Žalosna je činjenica da često onakvi kakvi smo sa stvarima znamo ponekad biti i sa ljudima. Želimo postići neke stvari na brzinu, upotrebimo sve svoje sposobnosti, napravimo par poteza, manje ili više veštih, i uspeli smo. Ponekad želimo da su nam i takvi odnosi, kupimo poklon, poklonimo osmeh, par lepih reči, jedan poljubac i mislimo da smo stvorili odnos. Ali, sa ljudima nije kao sa stvarima. Tu važi obrnuta logika, u odnosima ćemo uspeti samo ako budemo polaganiji, umereniji, dosledniji.

Happy young family spending time together outside in green nature.

Kvalitetni odnosi traže vreme, traže nas kao potpune osobe, ne samo nekoliko stvari koje možemo napraviti na brzinu. Steći nečije poverenje znači dokazati se i u iskušenju, videti kakvi smo za vreme onih loših dana, kakav smo prijatelj i kada taj drugi nema ništa i kada je doveden pred zid.

Ali problem čoveka je brzina i kvantitet. Želi imati mnogo ljudi oko sebe, zvao ih ili ih ne zvao prijateljima, za slučaj da neko od njih opadne iz bilo koje razloga.

A otpašće sigurno jer ne možete mnogo ulagati na različitim područjima. Ne možete istovremeno biti vrhunski stručnjak u svim granama nauke, umetnosti, sportu, roditeljstvu, hobijima i nečemu drugom. Vaše vreme je život i ograničeno je i zato ga nemojte prenatrpavati različitim ljudima da se nađu tu u teškim trenucima. Ako su vaše veze površne a ljudi koji su tu došli – došli su iz nekog interesa kojeg ste ponudili, sigurno će otići kada vam bude trebalo.

Tražite blizinu ljudi koji imaju dušu, toplih ljudi kraj kojih se lepo osećate i bez da im morate nešto govoriti ili objašnjavati. Ko vas hoće razumeti – razumeće vas bez dokaza. Ko vas hoće prihvatiti – prihvatiće vas bez da plešete onako kako on svira. Ali u te odnose trebate ulagati, trebate prvo vi dati svoju dušu da biste osetili blizinu tuđe. Tu nema prečica, tu svaki dan treba živeti iskreno i bez glumljenja. Ali takvi odnosi jedini na kraju opstaju i ostaju!

Mario Žuvela

Posted by  Od knjige do duše

Izvor:  Savjetnikuspjeha.com

_________________________________________________________________________________

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

PA KAD JE TAKO…

tamoiovde-logo

Osnivač moderne srpske lirike i tvorac verističkog izraza u srpskoj poeziji Vojislav Ilić rođen je na dnašnji dan, 20. aprila 1860. godine.

200px-Војислав_Илић2

Foto: Vikipedija

Njegova lirika označila je raskid sa romantičarskom poezijom i obeležena je misaonim skepticizmom.

Pisao je elegične, setne pesme u kojima preovlađuju motivi prošlosti i samoće.

Među najpoznatijim Ilićevim pesmama izdvajaju se: „Zimska idila“, „Jesen“, „Ja ništa više ne verujem“, „Tamara“ i „Istok“.

rts.rs

______________________________________________________________________________

Ispovest

I
Na trošnom čunu, bez krma i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

Na moru burnom ljudskoga života
Prerano ja sam upoznao svet:
Za mene život ništava je senka,
Za mene život otrovan je cvet.

Trpi i živi!… Prijatelju dragi,
O mnogom čemu mislio sam ja
O blago onom ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!

Veselo čedo Arkadije cvetne,
On ne zna šta je trnje, šta je kam;
Za kršne klance on je slušô možda.
Ali po njima nije išô sam.

Za njega svet je perivoj od ruža,
Po cveću šeće kao paun mlad,
Njegova duša jezero je mirno,
Njegov se nikad ne koleba nad.

II
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.

Triumvir silni, ovladatelj sveta,
Prezire gordo u zanosu sve,
I vojsku svoju žrtvuje i carstvo,
I, grozno pavši, od ljubavi mre.

Akcijum vide neizbrojne žrtve,
Požar galija, porazu i jad
Mnoga je zvezda utrnula tada,
Mnoga je majka zakukala tad!

Čudni su puti kojim strasti vode,
Al’ sve što živi ove pute zna:
Sadašnjost njina nepobedljiv grad je,
Prošlost je njina pepeo i pra’.

Pa kad je tako – tako mora da je!
Zalud je, dakle, kuknjava i plač:
U borbi s njima ne pomaže ništa
Blažena mudrost, očajnički mač.

________________________________________________________________________________

Pesnik Vojislav Ilić

vojislav-ilic-mladji_500x300“Moja duša od detinjih dana,
Stremila je u burnome letu

Nekom čudnom, nepoznatom svetu,
Gde radošću sve živo miriše
I večitom harmonijom diše.”

Mojim prijateljima

Detinji snovi Vojislava Ilića ostali su samo snovi. Radost je bila samo iskra koja tugu pojačava. Njegova stremljenja i nade nije mogao pronaći niti ostvariti u surovom svetu. Gde na ovom svetu “harmonija diše”? Ni danas nema takvog mesta. Samo u nekom malom okruženju radost neko vreme diše, čim iz njega izađeš tmuri se i boli naša mala duša.

Zar da se beži od sveta? Kako god, svi naši pokušaji da “burno letimo”vode nas ka krahu… Čovek i let? Čovek i harmonija? Pusti snovi…Sreća je izgleda privilegija pojedinaca koji ne umeju da vide što se vidi ili koji sa lakoćom neće da vide.

Ako je romantizam došao na naše prostore sa zakašnjenjem, za realizam se to ne može reći. Tek mala vremenska razlika deli nas od uporednog hoda sa evropskim književnim razvojem. Tako se u nas prepliću ili uporedo postoje i romantizam koji je još uvek imao šta da kaže i realizam. Romantičarsko “Ja” polako je postalo preterano, iskazano do kraja počelo je da se izvitoperuje i samim tim tražilo je novu tendenciju u umetničkom stvaranju. Ostaje lepota romantizma, ali joj se pridružuje potreba da se okrene objektivnoj stvarnosti koja će i postati predmet umetničkog stvaranja u realizmu. A da bi se stvarnost videla onakvom kakva jeste potreban je i razvoj kritičkog, analizirajućeg duha.

Vojislav_J._Ilic_rad_Jovana_Pesica_iz_1902-KalemegdanNovo promišljanje uvek je praćeno i traženjem nove izražajne forme koja od sada postaje strožija, preciznija i odgovornija. I dok na evropskoj sceni vladaju Balzak, Stendal, Gogolj, Flober… Turgrnjev, Dostojevki, Tolstoj… na našoj stvaraju Laza Lazarević, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Stevan Sremac, August Šenoa…

Već po ovim poznatim imenima vidi se da je ovo period u kojem dominira proza. Ipak, i poezija nastavlja svoj put, sada kao suprotnost idealizmu i sa značajnom crtom deskriptivnosti u prikazivanju stvarnosti kakva jeste.

Najpoznatiji pesnik ovog doba je Vojislav Ilić, bolna i setna duša beogradska. Rođen je u porodici koja je sva posvećena pesništvu. Otac Jovan je poznat kao pesnik i političar, njegova braća pišu pesme, ali Vojislav se ističe i postaje jedan od najznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti.

Rodio se 1860.godine u Beogradu, u vreme kada poezija Branka Radičevića biva u jeku popularnosti, a samo neki njegovi sledbenici i nadalje stvaraju pesme vredne i nezaboravne. Iako drugačiji, Vojislavljeve pesme osvojile su čitaoce.

Život mu je bio težak, obeležen slabim zdravljem i nesrećnim ljubavima. Gimnaziju je napustio i sam sticao znanja iz domena koja su ga interesovala.

Atmosfera u njegovoj kući bila je na zavidnom intelektualnom nivou: stecište svih viđenijih pisaca i pesnika ( Zmaj, Jakšić, Kostić, Lazarević, Matavulj, Sremac, Nušić…). Ona će po svoj prilici podstaći muzu u Vojislavljevoj duši. U poeziji je našao mir i odlučnost za svoj kolebljiv duh.

…S nebesne visine svoje, ko svetli đenije mira,
Ti si mi pružila liru. I kolebljiv duh
Prenu se od glasa tvoga, i gordo potrese lire
Moj očarani sluh…
Kao zaljubljenik ruske književnosti ( posebno Puškina ), neko će vreme stvarati pod njihovim uticajem, ali će brzo pronaći sebe, svoju sopstvenu i neponovljivu originalnost.

Već sa šesnaet godina objavio je svoju prvi pesmu – baladu “Lepid”. Objavio je pojedinačno svoje pesme u mnogobrojnim časopisima i tri zbirke pesama (1887, 1889 i 1892.godine).

Vojislav je lepo izgledao i bez teškoća osvajao srca devojaka. Uprkos tome, sve njegove ljubavi su bolne. Prva ljubav, lepa glumica Zorka se na očevo primoravanje udala za starijeg od sebe. Druga ljubav Tijana, ćerka Đure Jakšića, završila se brakom. Imali su dvoje dece ali ih sve pokosi smrt. U tugovanju za Tijanom i decom zaljubljuje se u Tijaninu mlađu sestru Milevu, ali ih razdvajaju zbog neodobravanja njihove ljubavi. Nakon toga Vojislav se prepustio kafani u kojoj je boravio gotovo čitav dan. Da bi ga od kafane otrgao otac ga zbližava sa Zorkom, ćerkom svojih prijatelja. Vojislav se ženi, ali ovaj put nakon nekoliko godina zajedničkog života on napušta Zorku i ćerku Svetlanu odlazeći mlad na večni počinak (1894.godine). Svoje je ljubavi opevao kako to čine svi pesnici.

Iako je mlad umro, napisao je veliki broj pesama i bio cenjen kao vrsni pesnik za života.

U svojoj poeziji Ilić je svojevrstan splet klasicizma, romantizma, realizma, parnasovac je i vizionar – simbolista. Veliki je esteta koji pridaje značaj formi, pažljivo bira i sklapa reči stvarajući pesme koje teku kao reka. Njegove pesme obrađuju mitološke motive, prošlost kao brzo prolaženje života, tu je i prizvuk istoka, satira, deskripcija prirode snagom i veštinom vekih slikara, antički motivi… a pred kraj života pojavljuju se i pesma –dve pisane u duhu simbolizma čije vreme tek dolazi.

Ma o čemu pevao Ilić je sudržan i umeren, ali time ne umanjuje veličinu svoje pesme, jer stvara kroz novu, lepu formu i pridružuje se evropskom pevanju. Postaće uzor – učitelj čitavoj generaciji naših poznatih pesnika. Ilić piše uporedo sa našim velikim pripovedačima realizma, a svoju vrednost iznedrio je širokim promišljanjem stvarnosti kojoj nije dovoljna samo sadašnjost već i veličina prošlosti, udaljeni prostori… Ilić piše i o poeziji kroz pesmu…pesma, čemu pesma…

Iz širokok spektra, ali i broja Ilićevih pesama teško je napraviti kratak izbor kojim ću ga predstaviti. Bez obzira na razlike u izboru (vaše ili književnih kritičara) svakom se svojom pesmom predstavlja u svojoj jedinstvenosti te će i svaki izbor biti njegovo primereno predstavljanje.

Imam utisak da nas je Ilić pre svega zaveo rečima oslikanom prirodom, poimanjem života koji je u značajnoj meri obojen tamom te da čovek sam mora da traži svetlost svojih dana. Samo onaj ko vidi tminu potražiće sunce da ga ogreje i smisao na videlu pronađe. Na svetlosti naših teških života ljubav nas u visine nosi…i nije nužno da je mladost na gubitku, a ni pozno doba. Da je sveta koji misli, da je sveta koji voli, nužne bi se tmine ljudske smanjile do manjine. Pustimo ipak da se Ilićeva reč čuje:

“… Ah, šta su snovi i beskrajne želje,
Kad život pada kao tih san!”

Elegija

Svoju prvu neostvarenu ljubav, Zorku, opevao je u pesmi

 Uveo cvet
Ja ljubljah lepu curicu,
Mirisnu, belu ružicu,
Još sinoć moja bejaše,
Jutros je svati ubraše;
Svet mi je sreću odneo,
Zato sam bleđan uveo.

Supruga Tijana činila ga je srećnim i on stvara u velikom nadahnuću. Njegove pesme već tada učinile su ga slavnim. O njoj peva:

Pod nama lisje šuštalo je žuto
Kraj mene, dušo stajala si ti;
Mirna si bila, ah, i ja sam ćut’o,
Obojim nama tužni behu sni…

Njegova sudbina je poput Zmajeve, i tada piše:

A najdraže smrt je pograbila,
Da se meni nikada ne vrate…

Ilić, za razliku od Zmaja, nastavlja da voli i svojoj trećoj ljubavi, Tijaninoj sestri, spevao je ove stihove:

Veče je odavno prošlo…
U šumarcima gustim
Bezbrojnih, malenih tica zvučni je stao hor,
Ponoć je spustila veo. Po dolinama pustim
Umuko ljudski zbor.

A po obali cvetnoj, mi sami bludimo dvoje,
Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj
Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,
I stidljiv šapat tvoj…

Ljubim te dušo

Veselo sve je – samo nisam ja!
Nemir mi stisno umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi.

Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!

Proleće

Proleće milo na zemlju slazi,
I sunce zdravi polja, breg

Srebrni potok šumno upravlja svetli skok,
I burno mumla i vri – i pada u cvetne ravni
Blaženi tok
Kako je čarobno sve!

Podmlađen zove nas svet, sa pesmom kliknimo druzi:
Da živi nad!

Kad veče je “klone ceo svet”, a u “bajnoj” noći “sve grli mir i san”… Jeste li primetili da je zemlja “okićena cvećem” i da kad zima dođe “pokida sav nakit”, jeste li čuli šapat grana koje se dotiču, jeste li primetili kako grm prkosno stoji a nižu se zime


Kad jesen dođe evo i tuge… Sigirno ste čuli za jauk vetra:

 Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše
I guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

U poznu jesen

Sivo sumorno nebo…
Sve mračna obori jesen, I sve je pusto i tavno,
Bez života je sve.
Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže,
I ona tiho mre…

Jesen je i drugačija jer nudi svoje bogate plodove i tada Ilić kaže:
“kako je mamljivo sve!

Jesen

****

Slutnja

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
dragoj dragi ne dolazi.

Kao odziv bojnoj trubi,
Momče jedno smrt ljubi.

Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?

Stara pesma

To je stara pesma koju čitam sada
Mračna neka tuga u pesmi je toj;

U njojzi je pesnik o istini pevo,
O istini gorkoj: sve je laž i san

Čudna, mračna pesmo!…

Ti si moju dušu otrovala sobom,
Ti si meni nade sahranila sve,
moje misli ti si pomirila s grobom,
sa životom…ne.

Na kraju ćemo se ispovediti Ilićevom “Ispovešću” kako i dolikuje pre kraja. A nakon toga primerena je samo duboka tišina stvorena bolom i setom velikog pesnika – tražitelja istine.

…U meni vera gubi se i mre;
Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il’ bolje reći: ja verujem sve.

O mnogo čemu mislio sam ja –
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna!

Slavica Štulić

Izvor:secanja.com

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S