VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi. Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo. Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

Advertisements

UPOZNAJTE VEŠTICE…

tamoiovde-logo

SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA 

Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.

Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže  da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.

Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.

Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.

U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.

Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.

Kako se postaje veštica?

Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticakrvava košuljica u vezi.

Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila vešticababice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.

Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.

Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.

Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.

Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice. 

U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.

Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Zaštita od veštica

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi. 

Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.

Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.

Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.

U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.

Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu  Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.

Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.

Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.

Veštice u mitologiji

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.

Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.

Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.

Spaljivanje veštica

Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.

Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.

Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzejArtur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.

U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.

Srpski progon veštica

U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.

U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.

Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.

U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica. 

Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.

I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.

U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Noć veštica

Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.

Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com

Izvor: www.rokselana.com

_____________________________________________________________

REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“

Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“. 

Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.

Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.

Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.

Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017

______________________________________________________________

MALA CRNA HALJINA…

tamoiovde-logo

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

ŽENE U SREDNJEM VEKU…

tamoiovde-logo

Kad je na početku trećeg milenijuma završio aktivnu karijeru univerzitetskog profesora u SAD srpski književnik iz Čikaga i istoričar književnosti Nikola Moravčević počeo je da piše istorijske romane iz dubokog profesionalnog uverenja da je ovaj žanr kod Srba strašno zaostao.

Osim što je poradio na popravci žanra, Moravčević je u srpsku književnost vratio srpski srednji vek gotovo celu deceniju pre nego što su Nemanjići postali popularni u Srbiji i dobili prvi TV serijal na državnoj televiziji. Posle knjiga u kojima su glavni junaci bili srpski srednjovekovni vladari i plemići, Nikola Moravčević je u izdanju svog ovdašnjeg izdavača Arhipelaga objavio istorijsku studiju o ženama državnicima i diplomatama s kraja 14. i početka 15. veka, pod nazivom Srpske vlastelinke.

U njoj su opisani životi šest znamenitih Srpkinja: kneginje Milice, supruge kneza Lazara, njihovih tri kćeri Olivere, Mare i Jelene Lazarević, Mare Branković, starije ćerke despota Đurđa Brankovića i malopoznate plemkinje Jelene Dejanović, koja je udajom za vizantijskog cara Manojla Drugog Paleologa postala poslednja romejska carica. Kneginja Milica, njena najstarija kći Mara, udata za Vuka Brankovića, kao i nešto mlađa Jelena supruga Đurđa Stracimirovića Balšića na državnu scenu stupile su nakon što su postale udovice.

Dok su kneginja Milica i Mara Branković, uprkos teškoćama, uspešno upravljale posedima koje su nasledile, Jelena Balšić je žestoko ratovala protiv dominacije Mletačke republike. Sa političke scene povukla se udajom za Sandalja Hanića Kosaču, kojom je osigurala potporu svom sinu Balši Trećem kao vladaru Zete. Dve srpske sultanije, Olivera Lazarević i Mara Branković, bile su diplomatska potpora Srbiji – Olivera za života sultana Bajazita, kasnije je posredovala u porodičnim sporovima, a Mara posle smrti svog muža sultana Murata Drugog, u čemu je imala veliku pomoć svog posinka sultana Mehmeda Drugog. Veruje se da posle sultanije Mare niko od Srba nije imao toliki uticaj na Porti.

Princeza Jelena Dejanović Dragaš, kći vlastelina Konstantina Dejanovića i unuka rođene sestre cara Dušana, bila je poslednja vizantijska carica. Veruje se da je zahvaljujući njenoj državničkoj mudrosti propast Vizantije bila odložena bar za pola veka. Posle smrti cara Manojla Drugog preuzela je državničke dužnosti, a potom u vođenju države pomagala i svom sinu caru Jovanu Osmom, kome ni kad je napustio ovaj svet nije zaboravila potpisivanje crkvene unije sa Rimom – zabranila je da mu se ime pominje na liturgijama uz imena ostalih romejskih careva.

„Osnovni razlog za pisanje ove studije jeste to da se prepoznaju i cene jedinstveni doprinosi ovih žena u oblasti državništva i diplomatije i da buduće generacije Srba bolje razumeju koliko im je kuraži, samopregora i mudrosti bilo potrebno da u predominantno muškom svetu surovih političkih sukoba i borbi za dolazak i ostanak na vlasti u njihovom dobu uđu u ta opasna nadmetanja i na delu dokažu da su u njima ne samo ravne, nego čak i superiorne u pogledu mnoštva realnih vladalačkih postignuća koje istorija i dolazeće generacije treba da dostojno pamte“, objašnjava Nikola Moravčević u završnici knjige, koja je kao i sva njegova dela o srpskoj prošlosti zasnovana na obimnim istraživanjima istorijske građe i umeću istorijske rekonstrukcije.

Nikola B. Moravčević (Zagreb, 1935), univerzitetski profesor, pisac istorijskih romana i istoričar književnosti, po završetku Akademije za pozorišnu umetnost BU otišao je u SAD, gde je magistrirao na pozorišnom odseku Umetničkog instituta u Čikagu, a potom i doktorirao na odseku za svetsku književnost Univerziteta države Viskonsin u Medisonu. Profesor na odseku svetske književnosti Univerziteta države Ilinois u Čikagu, bio je osnivač i šef katedre za slavistiku. Autor je dve stotine književnih eseja i kritičkih prikaza iz oblasti ruske i srpske književnosti štampanih u desetak zbirki eseja u više vodećih enciklopedija, kao i u velikom broju književnih časopisa u SAD i Kanadi. Član je nekoliko američkih i internacionalnih profesionalnih udruženja i počasni doktor Vroclavskog univerziteta u Poljskoj. Bio je osnivač i 15 godina glavni urednik Srpskih studija, jedinog naučnog časopisa u Americi posvećenog srpskoj kulturi. Dobitnik je nagrade Rastko Petrović za životno delo. Član je Krunskog saveta i nosilac Ordena Belog orla prvog stepena.

Piše: J. Tasić

 Izvor: Danas.rs

_____________________________________________________________

VELIKA GOSPOJINA…

tamoiovde-logo

Srpska pravoslavna crkva danas praznuje dan Uspenja presvete Bogorodice ili Veliku Gospojinu, kako se taj praznik naziva u narodu. To je jedan od 12 najvećih hrišćanskih praznika, posvećen danu kada se Bogorodica „preselila na nebo” i za njega je vezan veliki broj narodnih običaja i verovanja.

Danas se u pravoslavnim crkvama koje koriste stari kalendar obeležava praznik Velika Gospojina. Zvanični naziv praznika je Uspenje Presvete Bogorodice.

Beograd, grad posvećen Bogorodici

Srbi veoma poštuju Bogorodicu. Legenda kaže da je despot Stefan Lazarević, obnavljajući Beograd u 15 veku, napisao: „Došavši, nađoh najkrasnije mesto od davnina, preveliki grad Beograd, koji je po slučaju razrušen i zapusteo. Sazdah njega i posvetih ga Presvetoj Bogorodici.“ Zbog ovoga, brojne crkve i manastiru u Srbiji posvećeni su Bogorodici, a širom zemlje mnoge porodice slave današnji praznik kao svoju krsnu slavu. Održavaju se vašari i narodni sabori, a jedan od onih s najdužom tradicijom je u Beogradu, kod ženskog manastira u Rakovici.

Kako Velikoj Gospojini prethodi dvonedeljni post, danas se vernici, posebno žene, pričešćuju.

U Srbiji se veruje da je Bogorodica zaštitnica svih živih bića, ali posebno porodilja i majki. Zato na današnji dan dame ne bi trebalo ništa da rade već da dan posvete poštovanju Bogorodice.

Za praznik Uspenja Presvete Bogorodice nije dobro išta raditi rukama, ili započinjati nov posao.
Do današnjeg dana treba završtiti sve letnje poslove u polju, a tek od Male Gospojine treba početi sa novim, jesenjim radovima.

Ikona Presvete Bogorodice treba da se nalazi u kući svoj hrišćana. U nekim krajevima Srbije još se i danas veruje da boja sastrugana sa ove ikone, ako se popije pomešana sa vodom na današnji dan, može da izleči mnoge ženske bolesti.
Takođe, veruje se da bilje i trave ubrane na Veliku Gospojinu imaju izuzetno lekovita svojstva. Beru se borovnice i lekovite trave, a veruje da se će one doneti zdravlje i blagostanje svima u domu.

Presveta Bogorodica je, prema verovanju Srba, zaštitnica bolesnih, pa su za Veliku Gospojinu u Srbiji mnogi bolesnici odvođeni na izvore lekovite vode da se umiju.

U prošlosti su održavana bdenija u hramovima, ili nad izvorima vode i tada su izgovarane molitve za ozdravljenje od kostobolje i očnih bolesti.

Šta je bilo sa Bogorodicom nakon Isusovog vaskrsnuća?

Predanje kaže da je Bogorodica živela 60 godina, prema nekim izvorima 72, da je nadživela svoga sina i kao svedok mnogih slavnih događanja, nastavila njegovu misiju.
Sveto pismo ne daje saznanja o kraju zemaljskog života Bogorodice. Po predanju i spisima, koji nemaju sveti karakter, smatra se da je majka božija do kraja života, posle smrti i vaskrsenja Hristovog, živela u Jerusalimu, okružena pažnjom apostola i prve hrišćanske zajednice.

Velika Gospojina uspomena je na smrt Bogorodice i, prema jevanđeljskom predanju, dan kada se ona vaznela na nebo i „predala svoj duh u ruke Spasitelja“.

Telegraf

Izvor: Od knjige do duše

_____________________________________________________________

ŠTA JE ŽENAMA NJIHOVA BORBA DALA…

tamoiovde-logo

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Te davne 1857. godine na 8. mart žene zaposlene u industriji odjeće i tekstila u New Yorku, prvi put su organizovale javne demonstracije izazvane nezadovoljstvom lošim uslovima rada i niskim plaćama. Više od 150 godina od tog događaja, Dan žena je kod nas sve osim ono zbog čega je i nastao.

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Praznik koji bi trebao da slavi ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnica ženskog spola, osim na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih republika i pokoje socijalističke zemlje, širom svijeta obilježava se masovnim demonstracijama na kojima žene traže više prava i poštivanje onih prava za koja su se izborile.

Na našim prostorima zadržala se tradicija slavlja i darivanja cvijeća preuzeta iz ranijeg sistema u kojem je 8. mart izgubio ideološku osnovu i pretvorio se u suprotnost svojim idealmia, dok se o pravima žena, njihovom statusu u društvu, nasilju nad njima i mobbingu na poslu kojem su češće izložene, nažalost malo ili nimalo govori.

Danas na stotine žena u trgovinama, kladionicama, super-marketima… rade osam do deset sati dnevno, bez osnovnih ljudskih i radničkih prava, potplaćene su, ne plaća im se prekovremeno, na radnim mjestima mnogima je zabranjeno čak i da sjednu i odmore, a na razgovorima za posao nerijetko ih dočeka pitanje: „Misliš li ti zatrudniti“ čime im se sugeriše da nije izvjesno hoće li ih posao čekati nakon trudničkog odsustva tokom kojeg su im također uskraćena mnoga prava.

Protiv takvog stanja glas je u Sarajevu diglo tek 20-ak žena koje su organizirale protestni marš od Zemaljskog muzeja do Trga Djece Sarajevu noseći transparente i uzvikujući parole „Neću karanfil, hoću prava!“ dok su ih žene sa cvijećem u rukama u čudu gledale, žureći s posla ili na posao gdje im se neće poštovati osnovna prava ali će ih zato radni kolege i šef počastiti cvijetom i otići da se u njihovo ime napiju…

Vratimo se još malo korijenima: Iste godine s početka teksta, 1857., žene su organizovale i sindikat, a godinama poslije na isti datum organizirani su veliki protesti na kojima su žene tražile veća prava koja zaslužuju., a 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeči kraće radno vrijeme, bolje plaće i pravo glasa.

Onaj ko dopušta da kapitalisti tlače radnike, dopušta i da muškarci tlače žene. One će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne„, kazala je 1889. godine Klara Cetkin, žena čije je ime sinonim borbe za prava žena i koja bi se „u grobu okretala“ da vidi kako današnje žene slave ono za šta su se ona i druge aktivistice borile. Klara je 1907. godine organizirala prvu žensku konferenciju, prvi put je Dan žena obilježen 28. februara 1909. a od 1910. je 8. mart proglašen Danom žena. Pa, nek’ vam je sa srećom…

Izvor: nezavisne

_______________________________________________________________________________

Foto čestitka 


____________________________________________________________________________

NAJVEĆI GREH JE NAŠE ODBIJANJE DA SPOZNAMO ZLO U SEBI…

tamoiovde-logo

Dejvid Herbert Lorens, engleski pisac, umro je  2. marta 1930. godine

 “Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

________________________________________________________________________

240px-dh_lawrence_1906

Lawrence u dobi od 21 god. (1906) Foto: wikipedia.org

1930 – Umro je engleski pisac Dejvid Herbert Lorens, koji je opisivanjem seksualnosti skandalizovao puritansko britansko društvo. Bio je preokupiran problemom seksualnih odnosa, zainteresovan za primitivne religije i misticizam i neprijateljski raspoložen prema industrijskom 20. veku, puritanizmu i anglosaksonskim društvenim konvencijama.

Dela: romani „Beli paun„, „Sinovi i ljubavnici„, „Ljubavnik ledi Četerli„, „Zaljubljene žene„, „Duga„, priče „Pruski oficir„, „Engleska, moja Engleska„, „Žena koja je ođahala„, eseji „Psihoanaliza i nesvesno„, „Pokreti u evropskoj istoriji„, „Studije o klasičnoj američkoj književnosti„, „Pornografija i opscenost„, „Apokalipsa„, pesme „Ljubavne i druge pesme„, „Amores„, „Kornjače„, „Ptice, zveri i cveće„.

Izvor: tvmost

_________________________________________________________________________________

  Dejvid Lorens 

(11. septembar 1885 – 2. mart 1930)

„Ono što krv oseća, veruje i govori, uvek je istina.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Herbert Lorens pisac, pesnik, kritičar, esejista i slikar, rodio se 11. septembra 1885. godine u Istvudu, u Engleskoj. Sin siromašnog i nepismenog rudara i obrazovane majke, nekadašnje učiteljice, Dejvid je rastao u atmosferi stalnih roditeljskih svađa i borbe za golu egzistenciju. Ove svađe i otuđenost izvršile su presudan uticaj na njegov odabir budućih književnih tema. 

Njihov brak bio je putena, krvava borba. Rodio sam se mrzeći oca:
od kada znam za sebe, tresao sam se sa užasom kada bi me dotakao.“
(Dejvid Lorens)
 

Autor današnjih remek-dela, a nekada osporavanih i zabranjivanih knjiga (za života i nakon smrti u javnosti su ga često nazivali pornografom koji je protraćio svoj veliki talenat): “Duga“, “Zaljubljene žene“, “Sinovi i ljubavnici“ i “Ljubavnik lejdi Četerli“, od 1891. do 1898. godine pohađao je lokalnu osnovnu školu u Istvudu (koja se danas zove po njemu). Prvi je učenik koji je osvojio stipendiju grofovije za srednju školu u Notingemu, koju je, ipak, morao da napusti 1901. godine, jer se porodica nalazila u veoma teškoj materijalnoj situaciji, pa su ga zaposlili u frabrici hirurške opreme. Već nakon tri meseca dobio je zapaljenje pluća, pa je zauvek napustio fabriku i nakon oporavka se, na svoju sreću, vratio školovanju. 

“ Bio je veoma inteligentan čovek; i usamljen, kako to obično biva sa takvim ljudima; strastan čovek, na svoj način…“
(Dejvid Lorens) 

Od 1902. do 1906. godine radio je kao učitelj-pitomac u Britanskoj školi u Istvudu. U ovom periodu počeo je sa pisanjem prvih pesama, kratkih priča, a započeo je i rad na romanu koji će u javnosti postati poznat pod naslovom “ Beli paun“. Krajem 1907. godine njegova kratka priča pobedila je na konkursu lista “Nottingham Guardin“. 

“ Nikako me mogu da razlučim da li su moji snovi proizvod mojih misli, ili su moje misli proizvod mojih snova.“ 
(Dejvid Lorens) 

Diplomirao je 1908. godine i započeo učiteljsku karijeru u Davidson Road School, u Krojdonu. Zahvaljujući Džesi, prijateljici iz detinjstva sa kojom je živeo u ovom periodu, koja je njegove radove poslala uredniku veoma uticajnog časopisa “The Ehglish Review“, Ford Medoks Fordu, štampane su mu prve pesme i kratke priče. 

1910. godine objavio je svoj prvi roman, “Beli paun“ i doživeo relativan uspeh, ali je sve palo u vodu kada je dobio vest da mu je umrla majka. Oduvek veoma emotivno vezan za nju, Lorens je njenu smrt teško podneo i ostatak godine proveo je u očajanju. 

1911. godine počeo je sa radom na, verovatno svom jedinom romanu koji će, za njegovog života, kritika dočekti sa pohvalama, “Sinovi i ljubavnici“ (1913). Roman je odmah prihvaćen kao fantastična ilustracija teorije Sigmunda Frojda o Edipovom kompleksu, jer je Lorens veoma snažno i slikovito sopstveni život pretočio u uverljivu psihoanalitičku studiju. Iste godine je započeo rad na svom romanu “Prestupnik“, koji će izaći pre malo čas pomenutog, a za koji mu je koleginica sa posla pozajmila intimne ljubavne dnevnike, koji su mu poslužili kao odlična osnova za delo. Ubrzo je ponovo oboleo od zapaljenja pluća, pa je definitivno morao da napusti posao predavača i u potpunosti se posveti samo pisanju. Verio se sa Louie Burrows, ali je ubrzo i raskinuo veridbu. 

“Sve što je ranjivo mora nestati pred valjanjem i izlivanjem gvožđa.“
(Dejvid Lorens) 

A onda se marta 1912. godine upoznao sa Fridom Vikli. Bila je to obostrana ljubav na prvi pogled ali, da li će Frida poći sa njim u neizvesnost? Hoće li se odreći relativno udobrnog života i krenuti u nepoznato? Hoće li njena ljubav biti snažnija od razuma, jača od okolnosti? Odluka je bila samo njena, jer je ona najviše stavljala na kocku. Frida je bila udata za Lorensovog bivšeg profesora na univerzitetu, Ernesta Viklija. 

“ Bili su tako prisni, a ipak bez ikakvog dodira.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dejvid se divio njenoj inteligenciji i lepoti, ali i strahovao od sutrašnjice, od jutra, od realnosti. Jer, ma koliko da je voleo, on se istovremeno plašio pozitivnog odgovora. Plašio se, jer kao i svaki zaljubljen čovek, želeo je za svoju ženu samo najbolje, a znao je da to nije u stanju da joj pruži. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, on više nije mogao da radi teške fizičke poslove i bio je upućen na pisanje kao na jedino sredstvo za izdržavanje. A svi dobro znamo da se od pisanja nikada nije lagodno živelo i da su prihodi, kada ih ima, uvek skromni. 

“Ispod njegovog bledog, nepomičnog, razočaranog lica, njegova detinja duša je upućivala jecaje zahvalnosti ženi i nadala se da će joj ponovo prići; dok je istovremeno njegova izgnanička duša znala da će je u stvarnosti izbegavati.“ 
(Dejvid Lorens) 

Da bi sebi olakšao ovaj period, zamišljao je kako bi izgledao njihov budući život, ali zamišljao je najgoru opciju, najcrnju, onu po kojoj ljubav gasne, po kojoj je sve postajalo rutina, navika, a čarolija se gubila u sivilu stvarnosti, stvarnosti prozaičnih života. On je imao tipičnu umetničku dušu, delikatnu, osetljivu, ćudljivu, koja zahteva mnogo pažnje i strpljenja. Ispod hladne fasade često je besnela oluja.

A da li bi ona mogla da se izbori sa tim? I tada bi mu bilo lakše, tada, kada bi budućnost sebi naslikao samo tamnim bojama, tada, kada bi mu se činilo da je više ne voli, da je sve prošlo… Ali, nije čak morao ni da je vidi, dovoljno je bilo samo da se seti njenih blistavih očiju, očiju koje je toliko voleo da ih se potajno i plašio, pa da sve padne u vodu, da strast ponovo bukne u njegovim grudima, tim grudima izmučenim čestim zapaljenima pluća, ali tako željnim ljubavi i razumevanja. 

“ S beskrajnom nežnošću mislio je o ovoj ženi. Jadno, izgubljeno biće; divnija je nego što je sama toga svesna i ah, i previše divna za onaj okoreli svet sa kojim dolazi u dodir.“ 
(Dejvid Lorens) 

Bila je to prava i sudbinska ljubav, koja će u mnogome odrediti dalji tok njegovog života i karijere. 

“Zaljubljen sam – i moj Bože, to je najvažnija stvar koja se čoveku može desiti. Kažem vam, pronađite devojku u koju možete da se zaljubite. Učinite to. Prepustite se ljubavi. Ako to ne učinite, propustićete život.“ 
(Dejvid Lorens) 

A šta je odgovorila Frida? Frida ne samo da je napustila svog muža, već i troje male dece i pobegla sa Lorensom u inostranstvo. On joj nikada nije tražio da ostavi decu, ali takve su bile društvene okolnosti, da bi samo u ovom slučaju mogla da se nada da će suprug pristati na razvod, što se i pored toga, desilo tek nakon dve godine. 

“ Čekao je dugo… ali je ona ipak došla.“ 
(Dejvid Lorens) 

Sada su bili zajedno, zaljubljeni i bez novca. Započeo je period lutanja, koji se nije završio sve do njegove smrti. Često su živeli u takvoj bedi da nisu imali ni za novine, pa je promena mesta boravka na svakih par meseci postala uobičajena praksa. Njihova veza bila je daleko od idilične, imali su burne svađe, ali se nikada nisu rastajali i uvek su ostajali jedno uz drugo. 

“ A ona je moja drugarica. I mi vodimo borbu protiv novca, mašina i bezosećajnog majmunskog ideala koji vlada u svetu. I tu će mi ona pružiti podršku. Hvala Bogu što sam našao pravu reč! Hvala Bogu što sam našao ženu koja je uz mene, koja je nežna i svesna mene. Hvala Bogu što nije ni rospija ni budala. Hvala Bogu što je nežna i svesna žena!“ (Dejvid Lorens) 

Kada su pobegli iz Engleske, prvo su otišli kod njenih roditelja u Nemačku, ali se tamo nisu dugo zadržali. Prvi svetski rat je već bio na vidiku, a lokalne vlasti su neprestano progonile Lorensa smatrajući ga britanskim špijunom, što je veoma zanimljivo, jer kada se nakon dve godine bude vratio u Englesku, tamošnje vlasti će ga proglasiti nemačkim špijunom i optužiti da šalje tajne signale neprijateljskim podmornicama! Oduzeti pasoš vraćen mu je tek 1919. godine. Mnogi danas ugledni i priznati ljudi u vreme dok su živeli bili su proganjani na različite načine, pa je to neke navelo da pomisle da se veliki ljudi rađaju samo iz velikih patnji. Ovo nije tačno, oni su patnjom bili samo sputani da pruže mnogo više. 

“ Bilo je deo samog njegovog bića, to što mora da prekine svaku vezu i postane slobodan, usamljen, pravi pas-samotnjak. Kod njega je to bila velika potreba, mada je uvek govorio: „Ona me je napustila!“
(Dejvid Lorens) 

Od Nemačke su krenuli u pravcu juga, preko Alpa do Italije, a ovo putovanje opisao je u jednom od svojih, inače veoma cenjenih, putopisa. Ovo je možda prilika da napomenemo da Lorens spada u retku grupu pisaca kojima danas priznaju podjednaku umešnost na različitim kreativnim poljima. Njemu ne priznaju samo da je izvrsno pisao romane, već i kratke priče, pesme, eseje, kritičke studije, putopise, ali i da je bio izvrstan ekspresionistički slikar. 

13. jula 1914. godine, Dejvid i Frida su se venčali, nakon što je njen bivši suprug konačno pristao na razvod. Nakon dve godine lutanja, ponovo je živeo u rodnoj zemlji, ali daleko od toga da je život krenuo nekim uobičajenim i mirnijim tokom. Fridino nemačko poreklo i Lorensov pacifizam učinili su ih sumnjivim kako vlastima, tako i meštanima sela u kojem su živeli. Vlasti su ih neprestano pratile i pritiskale. 

“Surovo je bio svestan svoje nedovršenosti, usamljenosti. Želeo ju je, da je dotakne, da je čvrsto drži u naručju, u jednom trenutku savršenstva i sna.“ 
(Dejvid Lorens) 

1915. godine izlazi prvi “problematičan“ roman, “Duga“, u kojem Lorens prati razvoj jedne porodice iz Istvuda kroz tri generacije, tako da sa društvenim promenama koje prikazuje on predstavlja i svojevrsnu hroniku. U njemu je pokušao da prikaže kako se ljudi postepeno razvijaju i uzdižu; od prve generacije, zasnivača porodice, koja je okrenuta zemlji i nezainteresoavana za duhovne teme, ka novim generacijama, koje teže proširivanju sopstvene svesti i duhovnosti.

Priča se vrti oko sestara, Gadrin i Ursule, od kojih ovoj poslednjoj ne uspeva brak sa vojnikom za kojeg se udala i čije dete pobacuje. Brak nije uspeo, jer je ona bila intelektualno superiornija od svog supruga. Gotovo čim je izašao, roman je uzburkao duhove zbog upotrebe prostih reči i navodne skarednosti, pa ga je sud zabranio, naređujući plenidbu tiraža i javno spaljujući hiljadu primeraka. 

Ali Lorens se ne osvrće mnogo na ovo, već piše nastavak ovog romana, pod nazivom “Zaljubljene žene“, ne odustajući od svog stila i tema koje su ga zanimale. U ovom nastavku, Lorens istražuje destruktivne osobine savremenog društva, pomoću likova koji vode debate o umetnosti, politici, ekonomiji, seksualnim iskustvima, prijateljstvu i braku. Knjiga je mračna, čovečanstvo je prikazano jetkim i ciničnim, pa je nije bilo moguće objaviti tokom rata.

Danas u ovom delu vide veliku dramsku silu i visoku intelektualnu veštinu. Glavnu reč ponovo imaju sestre Gadrin i Ursula, moderne žene, obrazovane, oslobođene stereotipa i seksualno autonomne. Iako nisu sigurne šta će sa svojim životima, nisu spremne da brak doživljavaju kao rešenje svih problema. Lorens ponovo sukobljava dva ugla posmatranja sveta, dve perspektive koje se ogledaju u gotovo svim njegovim romanima, a to ovde manifestuje izabranicima sestara. Gadrin će se zaljubiti u nemilosrdnog, prividno dominantnog industrijalaca, koji upravlja porodičnim rudnikom, a Ursula u školskog inspektora, umetniče duše.

Na ovaj način Dejvid Lorens ponovo sukobljava tešku industriju, koja melje sve pred sobom ne bi li povećala još koji procenat profita, pri tom se ne obazirući ni na šta što joj stoji na putu i utopističku viziju čovečanstva koje se vraća svojim korenima i prirodi. Ova tema će mnogo izraženije doći do izražaja u njegovim kasnijim delima. 

“Želela je neku pomoć sa strane. Ali, u celom svetu nije bilo pomoći. Društvo je bilo užasno, zato što je poludelo. Novac i takozvana ljubav su njegove dve velike magije; novac daleko na prvom mestu. Pojedinac se potvrđuje kao ličnost, u svojoj iščašenoj ludosti, na ta dva načina: kroz novac i ljubav.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ursula i njen izabranik su puni nade i produktivni, mada je teško pronaći savršeni balans među partnerima gotovo podjednakih intelektualnih sposobnosti. Drugi par upada u odnos dominacije i zavisnosti, nasilja i na kraju, smrti. Pri tom, Lorens prikazuje i kako se borba prve generacije iz prethodnog romana sa fizičkog prenela na verbalni nivo. Birkinova (Ursulin izabranik) intelektualna sila kod Ursule proizvodi pomešana osećanja i topline i skepticizma, ali donosi i emotivnu stabilnost. Drugi par prikazuje mušku dominaciju kojom se samo prikriva unutrašnja praznina i nedostatak samosvesti, što će na kraju kod Gadrin proizvesti osećanje odvratnosti.

Dejvid Lorens neprekidno, u svim svojim delima, traga za prikladnim oblikom braka, koji će doneti i sačuvati ljubavnu i seksualnu ispunjenost, a ipak biti u skladu sa društvenim okolnostima i potrebama. Ni jedan njegov roman nema srećan kraj, a u najboljem slučaju, kraj ostaje otvoren. 

“Bolje umreti nego mehanički živeti, ponavljajući ono što je već hiljadu puta ponovljeno.“ (Dejvid Lorens) 

Nakon traumatskih ratnih godina, Lorens je započeo sa onim što je nazvao “hodočašćem u divljinu“, dobrovoljni egzil. Čim se ukalazala prilika pobegao je iz Engleske i ostatak života proveo putujući sa svojom ženom. Ovo lutanje obuhvatalo je Australiju, Italiju, Cejlon (današnja Šri Lanka), Severnu Ameriku, Meksiko i Francusku. 

“Izbegavao je da donosi odluke u životu. Mislio je da će u šumi biti bezbedan, bar izvesno vreme… Biće sam i izdvojen od života, to je bilo sve što je želeo. Morao je da ima neku vrstu zaleđa. A ovo je bilo njegovo rodno mesto… Tu je mogao da prolazi kroz život, bitišući od danas do sutra, bez ikakvog odnosa i bez ikakve nade. 
Jer, on nije znao šta će sa sobom.“ 
(Dejvid Lorens) 

Novembra 1919. godine, Lorens je napustio Englesku i krenuo ka jugu; prvo ka centralnoj Italiji a onda ka Siciliji. 

Februara 1922. godine, napustio je Evropu nameravajući da ode u SAD, ali se prvo obreo na Cejlonu, a potom i u Australiji. Tokom boravka u Australiji napisao je roman “Kengur“, u kojem opisuje ličnu golgotu preživljenu tokom rata. 

“Najveći greh je naše odbijanje da spoznamo zlo u sebi.“ 
(Dejvid Lorens) 

Lorens je konačno došao u SAD septembra 1922. godine, gde se upoznao sa istaknutom Njujorčankom, Mabel Dodge Luha, spisateljicom i umetnicom, poznatom po svojim socijalističkim uverenjima, čiji dom su često posećivali mnogi ugledni i poznati autori.

Zajedno sa njom došao je na ideju da zasnuje utopijsku zajednicu u okrugu Taos (Novi Meksiko), koji su naseljavali Pueblo indijanci, a koji su im postali uzor zbog svog jednostavnog životnog stila. 1924. godine trampio je rukopis romana „Sinovi i ljubavnici“ za imanje. Iako je bio ubeđen da će ostatak života provesti na tlu Amerike, ubrzo je dobio malariju, a potom i tuberkulozu, te bio prinuđen da se vrati u Evropu, kako bi se lečio. 

U periodu od 1923. do 1924. godine često je obilazio mesta u Meksiku, a iz ovih iskustava nastaje roman “ Pernata zmija“ (1926). U ovom delu on iznosi stav da se ratom uništena Evropa može uzdići samo na religioznim osnovama, a ako je hrišćanstvo mrtvo, svaki region treba da se vrati svojoj prvobitnoj religioznoj tradiciji. Protagonista je prorok-heroj, meksički general, koji oživljava rituale Asteka na bazi nove teokratske države. Lorens mašta o smeni hrišćanstva i zapadne demokratije sa misticizmom i nekim oblikom političke diktature. 

“Lepo je pronaći sopstvenu religiju u srcu, a ne zavisiti od tradicije i istrošenih ideala.“ 
(Dejvid Lorens) 


tamoiovde-ledi-c48deterliLorens i Frida preselili su se u selo u blizini Firence, gde je napisao prvu verziju romana “Ljubavnik lejdi Četerli (1928 )“. Ovim romanom, koji je objavljen u privatnoj režiji i prodavao se ispod tezge, obnoviće svoju ozloglašenost, koja je privremeno utihnula.

Zbog neprestane potrebe da izjednači seksualnost sa osećanjima, rigorozno je cenzurisan. Napisao je različite članke, između ostalog i traktat “Pornografija i nepristojnost“, pokušavajući da objasni da njegovo delo nije nemoralno već iskreno, te da može da povredi osećanja samo lažnih puritanaca. Kritikovali su ga i napadali, jer nisu razumevali simboliku kojom se koristi, nisu razumevali neprestanu transformaciju njegovih likova, koja se uvek odvija na potsvesnom ili čak nesvesnom nivou, a ne na svesnom i očiglednom. Lorens je zalagao za otvorenost prema onome što je nazivao “mračnim bogovima“ prirode, osećanjima, instiktu i seksualnosti. Smatrao je da samo ponovnim uspostavljenjem veze sa ovim silama, čovek može da se uputi na put mudrosti. 

“ Ponekad je inteligentno biti budala ako hoćeš da postigneš svoj cilj.“ 
(Dejvid Lorens) 

Ni njegove izložbe nisu bolje prolazile. One su često zabranjivane, a slike konfiskovane. 

“Suštinska funkcija umetnosti je moral. Ali strastveni, bezuslovni moral, a ne poučni.“ 
(Dejvid Lorens) 

Nastavio je da piše uprkos lošem zdravlju. Zadnjih meseci napisao je brojne pesme, recenzije i eseje. Preselili su se u Francusku, gde je i umro 2. marta 1930. godine. 

Tek na suđenjima tokom 1960-tih godina u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim američkim državama, roman “Ljubavnik lejdi Četerli“ dobio je dozvolu da se objavi u potpunosti, bez cenzure. Tih godina Dejvid konačno dobija priznanja koja je zasluživao još za života, ali za koja nije bilo spremno društvo u kojem je živeo. Pojedinac koji se nalazi ispred svog vremena, nikada ne dobija za života priznanje koje zaslužuje, ali će na njegovim delima buduće generacije graditi tradiciju, kojom će gušiti nove stvaraoce, koji žele da prošire vidike i pređu nove granice. Zato je čovečanstvo, kao masa, gotovo neprekidno na istom nivou; samo se pojedinci s vremena na vreme uzdižu, skupo plaćajući svoja uverenja. 

“Vidiš, ja nisam mogao da se zavaravam. To većini ljudi polazi za rukom. Oni zauzmu neki stav i prihvate laž. Ja nikada nisam mogao da se zavaravam.“
(Dejvid Lorens) 

Dejvid Lorens će ostati upamćen kao pisac koji se prvi, potpuno otvoreno pozabavio temom muško-ženskih odnosa, istraživao seksualnost, ali i odnos ljudi prema novom, industrijskom dobu, koje melje sve pred sobom u potrazi za profitom. 

“ Nikada ne verujte umetniku. Verujte priči.“ 
(Dejvid Lorens) 

Dragan Matić

Izvor: vojvodina.cafe

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MESTO GDE ŽENE VLADAJU…

tamoiovde-logo
Minangbau – najveći matrijarhat na svetu, Indonezija

U planinskim krajevima zapadne Sumatre, muškarac se smatra gostom u ženinoj kući, a na dan venčanja se umesto po mladu ide po mladoženju, koji nakon venčanja nastavlja da živi sa ženom i njenom porodicom.

Mesto gde žene vladaju

14502923_1205637279459207_8352978656974856750_nU ovom delu Indonezije, Minangkabau etnička grupa je svetski najveći matrijarhat i u rukama nežnijeg pola je sve.

Legenda kaže da je sredinom 12. veka, kralj Maharajo Dirajoi, koji je osnovao Koto Batu kraljevstvo, umro ostavljajući iza sebe tri žene i tri sina koji su bili još bili bebe.

Prva žena Puti je preuzela kraljevstvo i utrla put matrijarhatu na ovim prostorima, piše Blic

U ovoj jedinstvenoj i složenoj društvenoj strukturi, ćerke nasleđuju imanja i pirinčana polja. Deca uzimaju majčino prezime, a muž se smatra gostom u njenoj kući.

Kombinacija religija

U početku je ova grupa verovala u elemente prirode, a tek kasnije su prodrli hinduizam i budizam iz Indije. Kultura ove etničke grupe i dalje se zasniva na lokalnim običajima i verovanjima i zakonima koji su izvedeni iz animizma i hinduizma, a posebni spiritualisti se bave lečenjem, predviđanjem budućnosti i komunikacijom sa duhovima umrlih. Uprkos matrijarhatu, prigrlili su i islam, koji je patrijahalno orjentisan.

Nakon venčanja, mladoženja živi s mladinom porodicom

14520621_1205637749459160_4378382191221381766_nZa razliku od tradicije da se žena seli u muževljevu kuću, nakon venčanja, u ovoj grupi mladoženja ide kod mlade i živi sa njenom porodicom. Miraz određuje mladina porodica, na osnovu obrazovanja i zanimanja mladoženje.

Na dan venčanja, ide se po mladoženju i dovodi se u mladinu kuću gde se održava svečana ceremonija. Mladina porodica nosi tradicionalne nošnje i nose novac, poklone i hranu na glavama, kako bi sve to poklonili mladoženji.

Vlast se prenosi sa žene na ženu

Brak ženama donosi i društvene i ekonomske privilegije. Kad već steknu određene godine žene kontrolišu sve. Kao glave domaćinstva, vode celo imanje, rešavaju svađe i imaju veliku ulogu u bračnim razgovorima i raznim ritualima. Vlast se prenosi sa žene na ženu.

Muškarci treba da imaju redovan izvor prihoda i da vode računa o deci i troškovima. Mnogi napuštaju sela u potrazi za poslom, vraćajući se povremeno kući. Kada se desi njihov odlazak, nemaju pravo glasa u vezi stvari koje se tiču poslova u kući.

Prema legendi kada je kraj Majapatih carstva u Javi objavio rat Minangkabau, kralj Sumatre je ponudio bivolje borbe umesto rata. Bivo Minangkjabau ljudi je ubio protivnika. Tako je i ime grupe nastalo: Minang, što znači pobedonosan, i kabau što znači bivo. Zato su i ženski šeširi ove etničke grupacije u obliku bivoljih rogova.

Iako je matrijarhat odavnu zamro, ova etnička gupa se ponosi svojom tradicijom. Njihova zastava je trobojna i označava tri planine koje simbolizuju buntovan karakter, hrabrost i poreklo kulture i običaja.

Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

PODACI SU SUROVI…

tamoiovde-logo

Omaž srpskim precima slavno palim u oslobodilačkim ratovima

01

Oficiri 1. bataljona II pešadijskog puka „Knjaza Mihaila“ Moravske divizije, sa komandantom bataljona potpukovnikom Vladimirom Pešićem (u sredini sedi), 29. juna 1916. Logor – Surukli

Uz nesebičnu pomoć saradnika, izložbu su pripremili kustosi istoričari – savetnici muzeja u Leskovcu Mira Ninošević i Veroljub Trajković.

Otvaranje izložbe „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je u 18 časova u galeriji Radio-televizije Srbije, a biće otvorena do 25. aprila.

 

Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16. godine, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.
1

Objava ministra vojnog generala Nikole Žekova od 5. oktobra 1915. stanovništvu teritorija okupiranim od bugarske vojske

U prvi plan istaknuti su, pre svega, pojedinci, ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koja je pokazala besprimernu požrtvovanost u odbrani otadžbine.

Izložene su pojedinačne i grupne fotografije  odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi, ratne beleške ratnika, originalna dokumentna, izveštaji, naoružanje, oprema i još mnogo toga što upečatljivo svedoči o stradanjima na jugu Srbije u Velikom ratu.

Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćene zločine.

3

Na lečenju u Bizerti, ranjenici II pešadijskog puka Moravske divizije, Milunka Savić u uniformi, 1917. godine

Strah od gladi, bolesti, internacije, zatvora i raznih vrsta maltretiranja od strane okupatora, obeležio je svakodnevni život ogromne većine Srba, onih koji su ostali u okupiranoj otadžbini i na svojoj koži osećali tešku sudbinu porobljenog stanovništva.

Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac…

7 (2)

„Muška Marija“ – Rajković Marija iz Leskovca, u internaciji u Pirotu, 1918.

Podaci su surovi: 1917. godine iz Moravske okupacione oblasti je internirano u bugarske logore oko 65.000 lica od 18 do 60 godina.

U ovaj broj interniranih ulazi 8.000 devojčica koje su Bugari za zlatan novac, kao roblje, prodali Turcima za njihove hareme.

Po Rajsovom tvrđenju, to su mahom bila ženska deca od deset do petnaest godina.

Od masovnih ubistava interniranih treba navesti likvidaciju jednog konvoja od oko 600 dece iz leskovačkog kraja u okolini Sofije i konvoja od 1.000 civila, 17. aprila 1917. godine, kako se navodi u izveštaju anketne komisije.

Posebno su potresne fotografije ubijenih u Surdulici i Arapovoj dolini kod Leskovca, sa unakaženim telima civila.

MUŠKARCI NE VARAJU ZBOG SEKSA…

tamoiovde-logo

 Geri Njumen ima neobičnu teoriju

Od kada postoji monogamija, postoji i varanje partnera. Šta navodi ljude na upuštanje u seksualne aktivnosti van veze ili braka? Naročito muškarce?

142715879056a2505bb4d67341051855_v4_big

Foto: Thinkstock

Psihoterapeut Geri Njumen smatra da je pronašao glavni razlog zašto su muškarci neverni u vezi a, ako je verovati njegovim navodima, on uopšte nema veze sa seksom niti fizičkom privlačnošću uopšte.

Njumen je na osnovu ankete u kojoj je učestvovalo 200 nevernih muškaraca došao do nesvakidašnjeg zaključka – na osnovu sakupljenih podataka smatra da je glavni razlog prevare zapravo emotivna neispunjenost.

Psihoterapeut je na osnovu ovog saznanja zaključio da su pripadnici muškog pola osetljiviji nego što se to u današnjem društvu obično smatra.

Ukoliko ne dobijaju dovoljno emotivne pažnje u trenutnoj vezi, oni će jednostavno biti primorani na to da je potraže na nekom drugom mestu.

Prema sakupljenim podacima, 48 odsto muškaraca je svoju prevaru opravdalo emotivnim nezadovoljstvom, dok je njih 40 posto zadovoljstvo pokušalo da pronađe na radnom mestu zbog činjenice da su kolege sklonije davanju komplimenata za njihove uspehe.

Psihoterapeut ističe da fizička privlačnost igra ulogu u podsticanju na prevaru, ali ona nije onolika kolika se na prvi pogled čini.

Prema Njumenovim podacima, čak 88 odsto muškaraca varalo je partnerku sa manje atraktivnom ženom.

Još jedan faktor u odluci da se prepuste varanju jeste iskustvo prijatelja. Ukoliko je muškarac okružen ljudima koji imaju iskustvo u vanbračnim seksualnim aktivnostima, veća je verovatnoća da će se dotad veran muž upustiti u “zabranjeno druženje”.

Takođe, 68 odsto ispitanih muškaraca je nakon varanja osetilo grižu savesti.

Izvor:b92.net

_________________________________________________________________________________

ZNAMENITE SRPKINJE…

tamoiovde-logo

 Ljubica Cuca Sokić

 U 38. godini postala član SANU

Učila je od Zore Petrović, čiji je atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine i nasledila. Usavršavala se u Parizu, ali se vratila Beogradu

20-ljubica-(2)_620x0U SRPSKU akademiju nauka i umetnosti ušetala je kao treća žena slikar. Učinila je to sasvim tiho. Možda još tiše od svojih velikih prethodnica, Katarine Ivanović i Zore Petrović. A imala je samo 38 godina…

Ljubica Cuca Sokić bila je omiljena među kolegama, poštovana među studentima, voljena među ljubiteljima umetnosti. Govorili su joj kako njene slike umiruju, a ona da i njima, kao i svemu što radi, pristupa sa neizmernom čestitošću. Nikada se nikome nije zamerila, pa i kada je imala na koga i zašto da se ljuti, radije je ćutala, nego ružno govorila.

Ljubica je rođena 9. decembra 1914. godine u Bitolju. Prvi svetski rat je odredio mesto njenog rođenja, jer se zbog njega njena trudna majka Ruža sklonila iz Beograda u Makedoniju, a potom u Niš. Oca Manojla, novinara i vlasnika „Pravde“, koji se povlačio preko Albanije, nije videla do četvrte godine. Kasnije se prisećala kako je saonicama došao do njihove kuće, padao je sneg, a ona je samo stajala na prozoru i gledala ga zbunjeno. Prišao joj je, zagrlio je i podigao uvis, a ona mu je tiho rekla: „Ja tebe znam sa slike“.

Nežni i topli roditelji su je puštali da leti na krilima bezbrižnog detinjstva. Devojčica koja još nije znala da piše, crtala je po trotoaru, na papiru i tarabi. Tek što je položila malu maturu, pažnju joj je 1930. godine privukao oglas u novinama, poziv na prijemni ispit za Umetničku školu. Znatiželjna Cuca odlazi da proba, a iz zgrade izlazi kao primljena učenica, koju je komisija jednoglasno proglasila vanredno talentovanom. Prisećala se kasnije kako ju je slikarstvom najverovatnije „zarazila“ Zora Petrović, njena nastavnica crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji.

– Blok pod miškom, čas crtanja, Zora Petrović, šetnje sa njom – bile su to Ljubičine asocijacije na trenutke koji su je uveli u svet slikarstva, a da toga nije bila ni svesna.

20-ljubica-(1)Zorin atelje u potkrovlju Kolarčeve zadužbine je nasledila 1960. godine, što joj je, kako je priznala, bio najsrećniji dan u životu, jer deceniju i po pre toga nije imala prostora za rad. Do njega je dva puta dnevno dolazila od obližnje Makedonske ulice, u svetlobraon kaputu i sa beretkom na glavi tokom hladnih dana.

Pored nje je radila Beta Vukanović, kod koje je završila nastavnički tečaj, posle kojeg se usavršila na akademskom kod Ivana Radovića. Potom je 1936. godine, gladna znanja i željna promena, krenula tamo gde sve vri od umetnosti – u Pariz. Stigla je na dan Sezanove retrospektive, pa je sve vreme provela u galeriji.

Tri godine je radila, učila i stvarala u gradu na Seni, izlagala sa grupom jugoslovenskih slikara, u kafanama sretala mnoge umetničke „gromade“ poput Pikasa, družila se sa Levijem, atelje delila sa Borom Baruhom… Ali, vratila se Beogradu i počela da radi na prvoj samostalnoj izložbi slika, grafika i crteža, koja je organizovana u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, a tamo je kasnije često izlagala.

Profesor Jovan Bijelić je njoj i njenim kolegama sa klase predložio da osnuju grupu, kako bi im slike lakše stizale do galerija. Tako je nastao „Deseterac“ ili „Desetoro“, ali pojedini članovi su stradali u Drugom svetskom ratu. Nemci su već na početku okupacije proterali Ljubicu i njenu porodicu iz Vlajkovićeve ulice u Beogradu i tu se više nikada nije vratila, jer su joj dom posle rata oduzeli komunisti. Sa tugom, ali bez trunke mržnje, pričala je kasnije kako joj je u toj kući ostalo mnogo uspomena, pa i knjiga „Alisa u zemlji čuda“, koju joj je majka čitala kada je bila mala.

Ljubica je volela decu i ilustrovala knjige za njih u „Poletarcu“ i „Pioniru“, govorila je da su oni najiskreniji kritičari. Uživala je da gleda studente na Akademiji likovnih umetnosti, gde je predavala od 1948. do 1972, ali nikada nijednog nije želela da izdvoji jer je verovala da je svako od njih poseban. Kada su već stasali u slikare, imala je običaj da na izložbama razmenjuje slike sa njima. Govorila im je da je Ivo Andrić bio u pravu kada je rekao da zavidi slikarima na sreći da budu usamljeni i nezavisni.

Volela je da se vraća Parizu, ali je na svojim slikama najviše pokazivala ljubav prema Beogradu. Na platnu i sa kičicom u ruci svedočila je o njegovim lepotama, koje su se neretko mešale sa sremskokarlovačkim, jer je bila očarana ovim mestom.

Nikada nije zasnovala porodicu i nije se kajala zbog toga, zato što je njen kredo bio da zbog jedne ljubavi čovek mora da se odrekne druge. A, ona je izabrala slikarstvo i bila mu je odana do poslednjeg dana. Umrla je u 95. godini, 8. januara 2009, sahranjena je na Novom groblju u Beogradu. Sve što je stvorila zaveštala je muzejima i galerijama širom zemlje.

NAGRADE
KADA je 1995. godine dobila nagradu iz fondacije „Vladislav Ribnikar“, priznala je da je bila srećna i da joj je telefon tog dana zvonio kao nikad pre. Dve godine pre toga ju je obradovala „Vukova nagrada“, a u njenoj biografiji su ispisane još Gran pri Prvog bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti, priznanje „Boža Ilić“ i mnoga druga državna i lokalna.

Tatjana Loš

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________________

Slikarstvo Ljubice Cuce Sokić na primerima iz Zbirke MSU

Umetnički opus Ljubice Sokić (Bitolj, 1914) pruža savremenoj istoriji umetnosti višestruke mogućnosti iščitavanja, najpre mogućnost sagledavanja njenog individualnog doprinosa genezi intimističkog slikarstva usvojenog svojevremeno u krugu intimista tridesetih godina prošlog veka a kasnije razvijanog u posleratnim decenijima na krajnje ličan način; potom kao mogućnost istraživanja jednog od aspekata ženskog stvaralaštva; zatim sagledavanjem kroz kratkotrajnu, ali važnu delatnost za ocenu stanja umetničke scene uoči Drugog svetskog rata, u grupi Desetorica, osnovanoj 1940. (Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Danica Antić, Dušan Vlajić, Nikola Graovac, Bora Grujić, Milivoje Nikolajević, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović), a čiji su preživeli članovi u posleratnim decenijima imali vidnu ulogu u održavanju i funkcionisanju kontinuiteta međuratne i posleratne jugoslovenske umetnosti XX veka.

Baveći se prvom od navedenih mogućnosti sagledavanja ovog opusa, uočavamo da je vreme nastanka, period sredine tridesetih godina, kad se domaća umetnost polarizuje i na ideološkoj osnovi raslojava između larpurlartističke linije oličene kroz dominaciju ekspresionizma boje i nešto umereniju, više poetizovanu liniju intimističke umetnosti, nasuprot društveno angažovanoj liniji slikarstva koja odbacuje larpulartističku poetiku savremenika.

U ovako polarizovanom umetničkom kontekstu pojavljuje se i slikarstvo Ljubice Cuce Sokić, viđeno na prvoj samostalnoj izložbi priređenoj 1939. u Paviljonu Cvijeta Zuzorić na Kalemegdanu, posle trogodišnjeg boravka u Pariza između 1936. i 1939.

Na ranim radovima Pijaca (1937) i Dvorište (1937), pored za intimizam tematskog bogatstva koje Cuca donosi, zapaža se i diskretno zanimanje za socijalono okruženje, zaintresovanost za sam fizički rad (Pijaca), ili pak kao na drugom primeru Dvorište, gde monotona tekstura zidova naglašava egzistencijalnu otuđenost, neku vrstu urbane klaustrofobije. Ta vrsta socijalne angažovanosti u posleratnim decenijama razvoja u potpunosti će se ne samo izgubiti, već sasvim učvrstiti u jednom sasvim suprotnom, parnasovskom odnosu prema umetnosti. I mada je to period formiranja ličnog izraza period opreznog ispitivanja vlastite sposobnosti i granica usvajanja modernističke sintakse, a čija se postupnost može pratiti do 1956, već na ovim ranim radovima Cuca u bitnoj meri definiše okosnicu daljih likovnih istraživanja, posvećenu pre svega uspostavljanju ravnoteže između racionalnog, strukturalnog pristupa predmetu i sistematskog istraživanja njegovih pikturalnih vrednosti.

Nakon kratkotrajnog, uslovno shvaćenog postkubističkog perioda ( Mrtva priroda sa stolom, 1960, Velika mrtva priroda ili pored prozora, 1961.) i iskustva u razgrađivanju predmeta na dvodimenzionalne površine, kao i redukovanje palete na suptilni izbor sivih, zelenih, smeđih i plavo-ljubičastih tonova, započinje period odlučnog prečišćavanja plastičkog sloja dela. Istovremeno to je i utvrđivanje vlastite pozicije u odnosu na tradiciju visokog modernizma i težnju ka čistoj pikturalnosti kao suštini moderne slike.

Potiskivanje predmeta, apstrahovanje do nivoa postavljanja čistih bojenih površina, nedvosmisleno se može pratiti na seriji mrtvih priroda iz sedamdesetih godina (Uspravna kompozicija u zeleno-plavom, 1971,Kompozicija A u plavom 1970), gde je proces apstrahovanja izveden redukcijom svega mimetičkog, stvrajući dela najbliža Grinbergijanskom formalizmu. Stroge površine odvojene su čvrstim ivicama, dosledno naglašavajući čistu formu. (Velika kompozicija, 1970).

Međutim slikarstvo Cuce Sokić nikada neće biti u potpunosti lišeno asocijativnosti, niti će proces apstrahovanja biti izveden do krajnjih granica i usvojen kao isključivi umetnički koncept, a što se podrazumeva pod odrednicom visokog modernizma.

Brojni primeri sa motivom Sremskih Karlovaca, Ečke, Dorćola govore o intenciji autora, da se jednom pronađena struktura dela, zadrži i varira sa različitim pikturalnim rešenjima (naročito je karakteristična serija Dorćola rađena devedesetih godina, a koja je u posedu autora), i to vraćanje određenom motivu, želja za bogaćenjem asocijativnosti ispoljava se kao svojevrsna bliskost i potreba da predmeti razviju međusobnu usredsređenost, bez obzira na odsustvo ljudske figure. Specifičnu vrstu bliskosti sa posmatračem, umetnica ostvaruje i upotrebom određenih formata dela, (najčešće 50x46cm), ostajući u granicama srednjeg formata, retko prelazeći u veće dimenzije.

Hronološki posmatrano slikarstvo Ljubice Sokić ispisuje evolutivnu liniju srpske moderne umetnosti XX veka, koja bi se najtačnije mogla odrediti terminom umerene apstrakcije. Po svojoj suštini ono nosi odlike modernog projekta jer »estetski prostor postaje privilegovano mesto za kretanje individue prema punom samoostvarenju.Takav model pruža umetnička aktivnost, shvaćene sada kao postupak koji u sebi nalazi motivacije i svrhovitost i koji preuzima, upravo zbog toga, značenje delanja u kojem se stvaralačke sposobnosti subjekta slobodno i potpuno razvijaju.» (Filiberto Mena)

Svetlana Jovanović,
viši kustos

Izvor: artmagazin.info

___________________________________________________________________________________________

GALERIJA


Izvor fotografija: kulturniheroj.com/artmagazin.info

_______________________________________________________________________________________
Priredio:Bora*S

TRAGIČNA SUDBINA RUSKIH PRINCEZA…

tamoiovde-logo
DINASTIJA ROMANOV: U vrtlogu ljubavi i rata

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla

dinastija-romanov-1437032752-63428

Foto: Wikipedia

Ovo je priča o mladim ženama, koje su platile cenu svog porekla, a ubijene su 1918. godine od strane boljševika u Sibiru, zajedno sa ostatkom svoje porodice.

Ljubav majke Carice Aleksandre Fjodorovne Romanova (Александра Фёдоровна Романовa) i poslednjeg Cara Nikolaja II Aleksandroviča Romanova (Николай II Александрович Романов) krunisana je brakom u novembru 1894. godine.

Pored četiri ćerke, na kraju su dobili i sina, koji je na nesreću njegove porodice bolovao od hemofilije. Carica Majka, koja je bila nemačkog porekla izazvala je na početku rata burne reakcije naroda, koji ju je proglašavao špijunom.

Evo koje ruske princeze su platile kobnu cenu

dinastija-romanov-1437032714-63430

Foto: Wikipedia

Olga Nikolajevna Romanov (Ольга Николаевна Романова)
Rođena je 1895. godine kao najstarija ćerka Nikolaja i Aleksandre. Bila je po opisima divno dete, jedna od najučenijih princeza tog doba i vrlo inteligentna. Svojim najboljim životnim prijateljem smatrala je 18. meseci mlađu rođenu sestru Tatjanu (Татьяна Николаевна).

Imale su nadimak “Veliki par”, pošto se skoro nikada nisu odvajale, a na poklon su dobile i određeni broj vojske koji su mogle da kontrolišu. Za vreme rata, prošla je bolničku obuku i zajedno sa svojom majkom i mlađom sestrom Tatjanom vodila računa o ranjenicima, sve do kućnog pritvora 1918. godine. Imala je nepune 23 godine kada je ubijena.

 Tatjana Nikolajevna Romanov

Bila je velika kneginja od Rusije, rođena 1897. godine. Opisivali su je kao najlepšu carsku kćerku, i bila je omiljena svojoj majci Aleksandri. Taj izgled je zdravstveno narušen kada je dobila boginje i svoju kilažu vidno izgubila, ali je to nije sprečilo da svom mlađem bratu Alekseju (Алексей Николаевич Романов) bude kao druga majka kada je porodica Romanov bila zatočena.

dinastija-romanov-1437032714-63432

Foto: Wikipedia

Kralj Srbije Petar I nameravao je da osigura ruku mlade princeze za prestolonaslednika Aleksandra. Prilikom posete Petrovgradu 1914. godine predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, predao je pismo Kralja Petra na koje je Car Nikolaj odgovorio da on prepušta svojim kćerkama da odluče za koga se žele udati.

Imala je 21 godinu kada je streljana. Vest o masakru porodice Romanov stigla je na Solunski front gde se naslednik Aleksandar burno oprostio od svoje nesuđene supruge i jugoslovenske kraljice.

Marija Nikolajevna Romanov (Мария Николаевна Романова)

car-nikolaj-1437034004-63434

Foto: Wikipedia

Kao treća ćerka u porodici, rođena je 1899. godine. Bila je miljenica cara Nikolaja zbog svoje ljupkosti i topline. Važila je za anđela porodice, s obzirom na to da su sestre govorile da ona nije njihova sestra, jer nikada ne upada u nevolje.

Sa sestrom Anastasijom (Анастасия Николаевна Романова), najmlađom ćerkom dinastije, važila je za “Mali par”. Govori se da je pokazala ogromnu hrabrost pred samo ubistvo u Sibiru, a imala je svega 19 godina.

Anastasija Nikolajevna Romanov

Rođena kao porodično „spadalo“ 1901. godine. Sa činom najmlađeg člana porodice, gde je sa prethodno troje dece sve već bilo viđeno, zadatak joj je bio da bude glavni zabavljač porodice. Sa Marijom je bila u “Malom paru”, na koju je zbog svoje energičnosti imala velikog uticaja. Guvernanta Margarita Iger (Маргарита Александра Игер) govorila je da je Anastasija najšarmantnije dete koje je ona poznavala.

Za vreme pritvora, mentalni razvoj joj je bio usporen i praćen izuzetno teškim emotivnim uslovima, ali je ipak pored svega uspevala nekako da razvedri svoju porodicu. Većina veruje da je u svojoj 17 godini ubijena sa ostalim članovima porodice, ali postoji sumnja da je ipak preživela kada je nađena masovna grobnica i to se vodi kao jedna od najvećih misterija 20. veka.
Autor: Stil
Izvor: stil.kurir.rs

______________________________________________________________________________________

NESREĆNA DESPOTICA JERINA…

tamoiovde-logo

Istina o prokletoj Jerini: Da li je unesrećila Srbiju i svoju porodicu?

Tek se pre par godina počelo da  spekuliše o pozivnoj strani ličnosti nesrećne despotice Jerine Branković.

jerina-brankovic-1436454963-63064

Foto: Wikipedia

Pet vekova je narod slušajući o njoj uz gusle stekao utisak da je ona unesrećila Srbiju i svoju porodicu, a zapravo Jerina je u jednom trenutku za svoju državu žrtvovala nešto najdragocenije što je imala – svoju decu.

Rođena u grčkoj porodici Kantakuzina, na samom početku petnaestog veka, Jerina se sa samo petnaest godina udala za srpskog despota Đurđa Brankovića. Iako je bio dvadeset godina stariji od nje, neki izvori tvrde da je par imao mnogo zajedničkih interesovanja koja su dovela do toga da se u braku između Đurađa i Jerine razvije jaka ljubav.

Prvi sin im je preminuo kao trinaestogodišnjak, pored njega imali su još Grgura, Stefana i Lazara, kao i ćerku Katarinu. Što se tiče njihove ćerke Mare, nije poznato da li je ona njihova ćerka ili pak kći iz prvog braka despota Đurđa.

Period Jerinine vladavine bio je jako težak za Srbiju. Ugari su je pritiskali sa severa, a Turci sa juga. Pošto je bio prinuđen da Ugarima ustupi Beograd, Đurađ je morao da premesti svoju prestonicu. Tako je dobio dozvolu da počne sa izgradnjom Smedereva.

get_image_variation.phpVeliku ulogu u izgradnji imala je sama despotica, koja je dovela neimare iz Grčke da tvrđavu grade po uzoru na carigradske, a u tome je pomagao i njen brat Toma. Kako je narod bio prinuđen da gradi, mnogima se u startu nije dopadalo što će učestvovati u ovom poduhvatu. U izgradnji su korišćena jaja kao vezivni maretijal, što se ionako gladnom stanovništvu nije dopadalo.

Kako bi smirili strasti sa Ugarima, Brankovići su svoju kćer Katarinu udali za grofa Urliha II. Turcima se nije dopao ovaj savez i odmah su zatražili drugu kćer, Maru. Jerini je jako teško pao ovaj rastanak, kao i velikom broju Srba u to vreme, pogotovo jer je Mara odlazila u harem.

Ipak mnoge srpske princeze vaspitavane su tako da svojom udajom i uticajem na svog muža pomažu porodici i Srbiji, pa ni Mara nije bila izuzetak. Dugo je vršila uticaj da sultan Murat II pomaže njenoj braći, čak je i podučavala njegovog naslednika Mehmeda II, koji ju je veoma poštovao. Takođe sultan joj je dozvolio da zadrži svoju veru. Marina predaja samo je dodatno opravdala mržnju prema Jerini.

Istoričarima nikada nije bila sasvim jasna ova mržnja prema despotici, s obzirom da je kneginja Milica, koja je takođe udala svoju Oliveru za sultana ispala mučenica i svetica.

Iako su njeni sinovi bili prinuđeni da ratuju za Turke (Grgur je čak i pomagao da se osvoji Solun, rodni grad njegove majke i njegova ujčevina), Turcima to nije bilo dovoljno. Da bi Turci bili sigurni da Brankovići neće sklopiti savez sa Ugarima, Grgur i Stefan su poslati sultanu kao taoci. Uprkos Marinom uticaju i molbi da ih poštedi koja je stigla prekasno, Grgur i Stefan su oslepljeni.

Ovo je bio još jedan udarac za nesrećnu Jerinu. Nakon toga morala je da beži na Svetu goru od kuge, a ona i Đurađ su veliki deo svog bogatstva trošili otkupljujući pravoslavne robove od Turaka, ne bi li bar delimično spasili svoj narod. Turska vojska, je uprkos kakvom-takvom savezu odlučila da uđe u Srbiju i osvoji Smederevsku tvrđavu. Grad se predao uglavnom zbog gladi, ne zbog toga jer je tvrđava bila lako osvojiva. Bračni par Branković je pobegao u Zetu, odakle je Đurađ pokušao da traži pomoć od Ugara, ali je i ovaj plan propao.

Kraj života Jerina je dočekala kao monahinja na Rudniku. Posle Đurađove smrti, najmlađi sin Lazar, tada već naslednik i njegova žena Jelena proterali su porodicu iz Smedereva, smatrajući da se od njih krije blago porodice Branković.

Jerina je preminula u maju 1457. godine. Smatra se da je otrovana od strane svog najmlađeg sina Lazara. Ne zna se gde je sahranjena, a ne zna se ni kako se Srbijom proširio loš glas o Jerini koja je u narodu, poput svog svekra Vuka Brankovića, ostala prokleta i izdajica.

Izvor: stil.kurir.rs

_______________________________________________________________________________________

TAMOiOVDE FotoPlus

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VELIKI RAT I MALI ČOVEK…

tamoiovde-logo

U Velikom ratu muška košulja ušla u žensku garderobu

Društvene okolnosti uticale da se odeća prilagodi nemaštini, ali je i dalje jedan sloj stanovništva, ne samo Srbije već čitave Evrope, „terao” novu modu

Zivka-Ranojevic.png

Živka Ranojević 1917. u srpskom građanskom kostimu, u znak otpora okupatoru (u sredini) i u predratnim evropskim modelima (1911. i 1912.)

Manji obodi na šeširima, suknje iznad gležnjeva koje ne sputavaju korak žene u čiju su svakodnevicu, zbog ratnih dešavanja, ušli do tada isključivo muški poslovi; mogućnost da na ulicu izađu gole glave i ponesu komad muške garderobe poput bele košulje i kravate, neke su od promena koje je Prvi svetski rat uveo u modu, na početku 20. veka.

Do tada veliki saloni, poput onoga u vlasništvu dizajnera Žana Patua, postali su krojačnice uniformi za bolničarke i vojnike. Prilagođena damama, ova garderoba takođe je postala, današnjim rečnikom, „trendi”.

A na stranicama modnih magazina iz Pariza, Beča i Berlina uvedene su rubrike „Rat i moda” da bi se čitateljke uputile kako da se obuku u novonastalim okolnostima.

Nisu zaobiđene ni najtragičnije situacije – redakcije su crtale predloge za udovice. Ni Srbiju, kao siromašnu i okupiranu zemlju, nisu mimoišle ove, tektonske modne promene, o čemu svedoče fotografije običnih ljudi iz tog doba.

Na predavanju u okviru ciklusa „Veliki rat i mali čovek” u beogradskom Etnografskom muzeju, mr Bojana Popović, kustos Muzeja primenjenih umetnosti, osvetlila je segment odevanja u četvorogodišnjem ratnom periodu i prvim poratnim godinama.

– Veliki rat je na posredan način doprineo ne samo emancipaciji žena kroz njihov novi društveni položaj već je uticao i na odevanje. Krojevi koji su do tada bili strukirani, višeslojni, isticali ženske obline, polako su napušteni – ispričala je kustoskinja Popović.

Iz praktičnih razloga, poput onih da su žene preuzele do tada muške poslove do činjenice da nije bilo vremena da se dugo šije, bila je oskudica materijala. Tekstilna industrija radila je u ratne svrhe, a nedostajala su prirodna prediva. Veliki rat bio je doba kada su se prvi put proizveli sintetički žersej u Austriji, dok su Britanci stvorili veštačku svilu.

Pariz je zadržao titulu prestonice sa modnim normativima koji su u naše krajeve stizali posredno preko Beča i Berlina. Zaraćene strane pokušavale su da nametnu pridev nacionalnog modi, čime je ona gubila suštinu – internacionalnost.

– Najveći deo našeg stanovništva pod okupacijom ili u izbeglištvu bio je u oskudici. Kako se kaže. bili su „goli i bosi”. Za fotografije koje su u to doba služile kao dopisne karte i svedočanstvo da su dobro, Nišlijke, Kruševljanke, Beograđanke podjednako su se oblačile u skromne predratne haljine. Ne tako često porodica je raspolaga jednim parom obuće. Samo malobrojni mogli su da priušte poneki šešir ili nove komade odeće – pojasnila je Bojana Popović.

Žena čiji je rad u vreme stvaranja nove slike sveta doneo i kopernikanski zaokret u modi, Gabrijel Koko Šanel započinjala je razvoj svoje kompanije. Primera radi, 1916. u pariskom salonu imala je 300 krojačica. Prvi butik, ne slučajno, otvorila je u Bijaricu na Azurnoj obali, gde je bilo zbirno mesto za izbeglu aristokratiju iz Rusije, pokorenih zemlja Evrope, ili za bogate Amerikanke. Njeni svedeni krojevi bili su inspirisani uniformama mornara i najavili su poratni talas ležernih, nesputanih dečačkih krojeva za dame. Ratnu krinolinu, kako su nazivali široku suknju dužine iznad gležnja, zamenila je ravna forma uz obrise tela mršavih devojaka. Sve ostalo je deo savremene modne istorije.

———————————-

Dečja mornarska odelca
Deca su se do mature oblačila kao deca. Dečaci u kratke pantalone, devojčice u kratke suknjice. Tek po stasavanju dobijala su priliku da se obuku poput odraslih: devojke da stave šešir, ponesu dugačku suknju i rukavice, a momci da nose dugačke nogavice i šešir na glavi. Industrijska proizvodnja mornarskih odelca za decu oba pola donela je revoluciju i gotovo da nema arhaičnih fotografija na kojima se ne vidi dete u ovakvom, najčešće belom kompletiću.

———————————-

Boje i nošnja
Neposredno pred Veliki rat nosile su se pastelne boje. Siva i crna dominirale su tokom četvorogodišnjeg ratnog perioda i tek početkom dvadesetih godina 20. veka kolorit se vratio. Do seoskog stanovništva moda nije stizala. Njihovu garderobu činili su nošnja i nacionalni građanski kostim. Čak su se i žene koje su se oblačile „evropski” tokom okupacije okretale tradicionalnim modelima kako bi pokazale nacionalnu pripadnost i prkos okupatoru.

Andrijana Cvetićanin
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________