STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…

Sa Boračkog krša  se na lepote  gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!

U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.

---

SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“

Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.

Borački krš

Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.

Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.

Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.

Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.

Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…

Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.

Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.

---

Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić

---

FOTO – PLUS

Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije

---

Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs

---

Priredio: Bora*S

---

 

IZLOŽBA „OD ČIKA PAJE“…

Izložba slika Paje Jovanovića u Domu Jevrema Grujića, od 01. novembra 2017. do 04. marta 2018. godine

U Domu Jevrema Grujića u sredu, 01. novembra, u 19.00 časova biće otvorena izložba jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića, pod nazivom „Od čika Paje”.  Izložba će trajati do 04. marta.

Na izložbi će biti predstavljeno 38 remek-dela od kojih će neka prvi put biti prikazana našoj javnosti.

Dela koja će biti izložena čine mozaik Pajinih radova iz različitih istorijskih perioda: portreti građanske klase, srpskih i autrijskih vladara, orjentalističke slike Balkana, mitološke teme, idealizovane ženske alegorijske figure i raznovrsni prikazi umetnikove supruge Hermine-Muni Dauber, kao njegove neiscrpne inspiracije.

Izložena dela su ustupljena iz kolekcija Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Pančevo, Istorijskog muzeja Srbije, kao i tri privatne kolekcije.  Izložba je organizovana u saradnji sa Muzejom grada Beograda, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Radno vreme Doma Jevrema Grujića kada se može posetiti izložba je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom i nedeljom od 11.00 do 16.00 časova, sa vođenim turama i video-predavanjem prof. dr Igora Borozana na svakih sat vremena.

Izvor: srbija.travel/Oktobar 2017

______________________________________________________________

Paja Jovanović – Realnije od realizma

Prvi srpski slikar koji je stekao svetsku slavu, majstor za detalje, umetnik na čijim platnima ljudi oživljavaju, Pavle Paja Jovanović, rođen je 1859. godine u Vršcu.  Jedan od najboljih slikara svih vremena je u svom životu dugom 98 godina naslikao neverovatan broj slika, a gotovo svaka se može nazvati remek-delom. Oslikavao je običan balkanski narod i njegove običaje, ali i ugledne ljude čiji portreti odišu gospodstvenošću. Te dve strane svoje ličnosti je umeo da pomiri Paja Jovanović. Bio je i veliki gospodin i čovek iz naroda pa je umeo da predstavi ono najbolje iz oba načina života.

Reprodukcija iz lista Nova iskra

Još kao dečak je zavoleo crtanje. Satima je sedeo u crkvi, posmatrao ikone a zatim ih crtao. Pajin otac, koji je bio fotograf, nije želeo da njegov sin postane slikar smatrajući da od tog posla neće moći da živi. Međutim, kada je shvatio kakav talenat ima njegov sin, Stevan Jovanović se više nije protivio njegovoj želji već mu je pomogao da ostvari svoje snove.

Kada je Paja imao 14 godina, za vršačku crkvu je naručeno novo zvono iz Beča pa je trebalo poslati crteže ikona koje će ukrasiti zvono. Sveštenici su ovaj posao poverili dečaku koji je stalno posmatrao ikone i crtao ih.

Majstori iz Beča su bili oduševljeni crtežima, raspitvali se ko je autor ne verujući da je  to samo dečak. Otac dobija pismo kojim mu poručuju da je dečak rođen za slikara i da bi trebalo da se školuje za ovaj poziv na bečkoj akademiji. Porodica je skromno živela, ali otac je želeo da pomogne svom sinu pa ga odvodi u Beč.

Paja Jovanović nije odmah primljen na Akademiju zbog svojih godina ali je celu godinu proveo marljivo radeći pa sledeće godine postaje jedan od bečkih studenata slikarstva. Tu godinu je proveo onako kako je proveo  ceo život, danonoćno radeći, učeći, usavršavajući svaki pokret, večito nezadovoljan svojim delima želeći uvek bolje. Nesigurnošću dolazi do savršenstva.

Studije slikarstva je završio za tri godine kao jedan od najboljih studenata u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, a kasnije nastavlja da se usavršava u oblasti istorijskog slikarstva. Za vreme studija je živeo veoma skromno, sa malo novca ali i malo materijalnih potreba,  a kasnije tokom života ljudi daju čitavo bogatastvo za slike velikog majstora. Imao je 21 godinu kada je njegova slika „Ranjeni Crnogorac“ dobila prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu u vidu stipendije. Za mladog sliakra, ovo je bila velika čast. A nekoliko godina kasnije sklapa ugovor sa londonskom galerijom Frenč po kome je u obavezi da za ovu kuću slika motive iz života balkanskih naroda.

Tako počinje njegova prva slikarska faza koju su obeležile žanr scene. Slike iz ovog perioda su jedne od najživopisnijih, pune boja i ljudi u narodnim nošnjama. Prikazani su Balkanci kako rade, zabavljaju se, sukobljavaju se, uče da koriste oružje, ili jednom rečju kako žive.  Veliki perfekcionista je svaku scenu  prvo proučio pa je tek onda preneo na platno. U ovom vreme je dosta putovao, posmatrao narod, proučavao je običaje, nošnje, tradiciju, oruđe, a pre svega mentalitet i narav ljudi. Svaku sliku je detaljno pripremao tražeći od sebe uvek još.

Odlazio je često u rodni Vršac gde je i dobio inspiraciju za čuvenu sliku „Čas mačevanja“. Engleski kritičari su ovu sliku proglaslili remek-delom tvrdeći da je ona dovoljna da Paja Jovanović postane najbolji slikar svog vremena. Išao je na brojna studijska putovanja, ne samo po Balkanu već je obišao i  Afriku, Kavkaz, Maroko, Španiju, Egipat i uvek se vraćao sa gomilom skica i crteža. Najpoznatije slike iz prve faze su: Guslar, Pričanje o Boju na Kosovu, Arnautska straža, Povrtatak Crnogorca iz čete, Krvna osveta kod Kuča, Igrač s mačevima, Crnogorska krčma, Arnautski dvoboj, Kićenje neveste, Boj petlova, Hercegovačka švalja, Boško Jugović…

 Paja Jovanović nije voleo da svojim slikama daje nazive verujući da slika sama treba da nam prenese priču. Govorio je: „Teško onoj slici kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ona je slika dobra s koje gledalac bez naslova čita šta ona priča“. A njegove slike su upravo takve. Većinu svojih slika je radio po porudžbini ali i sa ljubavlju. Na slikama iz prve (žanr scene) i druge faze (istorijske slike) dolazi do izražaja njegova ljubav prema narodnoj poeziji kojoj se diivio još od dečačkih dana.

Slikar kome se ceo svet divio, bio je priznat i u svojoj rodnoj zemlji što i nije tako čest slučaj među velikanima. Voleo je Srbiju i čitav Balkan, a Srbija je pratila njegov rad. Domaća šampa je redovno prenosila članke i kritike iz strane, a 1888. godine dvadesetdevetogodišnji Paja Jovanović postaje član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) i najmlađi član u njenoj istoriji. Ubrzo nakon toga napušta London i odlazi u Minehn, zatim Pariz i Beč u kome je proveo najveći deo svog života. Između dve faze stvaralaštva nastaje njegovo najčuvenije delo vezano za rodni grad, „Vršački triptih“ na kome su predstavljene tri najznačajnije privredne delatnosti ovog mesta: vinogradarstvo, ratarstvo i trgovina.

Druga faza u njegovom stvaralaštvu počinje slikom „Seoba Srba“ a ovu fazu karakterišu istorisjke slike rađene u stilu akademskog realizma. Imao je 27 godina u vreme kada je pripremana tradicionalna Milenijumska izložba u Budimpešti. Tom prilikom je Crkveni sabor od njega poručio ovu čuvenu sliku kako bi bio zastupljen i srpski narod i kako bi bila poslata poruka da je ovaj narod došao u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića na poziv asutrougarskog cara da brani granice njegovog carstva. Međutim, umesto ove slike izložen je „Vršački triptih“. 

Najpre je Karlovački sabor imao primedbu na prvu verziju slike „Seoba Srba“ jer Srbi nisu jasno predstavljeni kao vojna sila već kao običan narod koji može izgledati kao da se povlači pred Turcima. „Briši one ovce i žene“ bile su reči patrijarha Georgija Brankovića nakon kojih slikar počinje da radi drugu verziju ove slike na kojoj je izmenjen deo kompozicije i jasno se vidi pozivna diploma cara koja garantuje Srbima određene slobode, prava i privilegije. Međutim, ova verzija nije završena do izložbe. Do kraja Jovanovićevog života nastale su još dve verzije ove slike jer je za vreme Drugog svetskog rata do njega došla netačna informacija da je slika uništena, pa je on ponovo slika. Ovo je njegova prva slika velikog formata pa se na njoj uočava problem prvog plana i pozadine kao i veličine likova i njihovog odnosa.

“Seoba Srba”

Povodom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine vlada Srbije naručuje od Paje Jovanovića sliku „Proglašenje Dušanovog zakonika“ („Krunisanje cara Dušana“). Slika je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom a do danas je sačuvano 7 njenih verzija od kojih se najveća nalazi u Narodnom muzeju, a jedna se nalazi u Muzeju Paje Jovanovića. Pre nego što je počeo da radi na ovoj slici, obišao je stare srpske prestonice (Prizren i Skoplje) i manastire (Gračanica, Žiča…) kako bi prikupio autentičan materijal i kako bi došao do detalja o životu cara Dušana. Nakon izložbe, francuska vlada Paji Jovanoviću dodeljuje titulu Officer d’academie što je bilo najveće odličje koje je mogao dobiti umetnik tog vremena. Slika je prvi put izložena u Beogradu 1904. godine, a tom prilikom je Nadežda Petrović zapisala „… Paja Jovanović svojom pesničkom dušom pravog umetnika, nadahnut narodnom poezijom, dade nam u slici to narodno blago, našu narodnu poeziju“.

Druga faza stvaralaštva Paje Jovanovića je bila najuspešnija, a u to vreme je dobio najviše nagrada a još neke od slika iz ove faze su: Ženidba cara Dušana, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Takovski ustanak (dve verzije) , Sveti Sava izmiruje braću.

“Proglašenje Dušanovog zakonika”

Treća faza počinje 1905. godine i traje do kraja slikarevog života (1957). Ovu fazu čine portreti koje su od njega naručivale mnoge ugledne ličnosti. Na svojim platnima je ovekovečio državnike, naučnike, vojskovođe, umetnike, članove kraljevske porodice. Pre početka ove faze radio je ikonostase za crkve širom sveta. Tako dolazi u SAD gde nastaje čuveni portret Mihajla Pupina. Kasnije je često putovao po Evropi kako bi naslikao naručene portrete koji se danas nalaze u muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama. Radeći porterete mnogo pažnje je poklanjao detaljima uspevajući da verno naslika različte materijale od kojih je napravljena garderoba, nakit ili nameštaj. Neke od slika iz ove faze su: Portret princeze Milice, Portret Franje Josifa, Gospođa Kaufman, Sofija Dunđerski, Kraljica Marija, Milutin Milanković, a među njima je i više portreta njegove supruge Muni.

“Muni u salonu”

Svetski priznati slikar je govorio pet jezika , bio je vanserijski talenat, stalno je učio i obrazovao se a odlikovao se i skromnošću. Do kraja života je ostao „Paja moler“ kako je sam sebe nazivao. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču ali u to vreme nije mogao da radi jer je bio pod stalom prismotrom austrougarske policije zbog svog srpskog porekla. Prvi put je došao u Beograd 1910. godine, ali je voleo ovaj grad u kome je često boravio između dva svetska rata kada je radio portrete mnogih uglednih ličnosti i kraljevske porodice. U Beogradu je proveo i čitav Drugi svetski rat i nekoliko godina nakon rata.

Na svoj devedesti rođendan je odlikovan od jugoslovenskih vlasti Ordenom zasluga za narod prvog reda. Vraća se u Beč 1950. godine. U ovom gradu je započeo svoje slikarske korake, proveo najveći i najelpši deo svog života, ali nakon povratka zatiče opljačkan svoj velelepni atelje. Srećom, susedi su spasili veći broj njegovih dela i deo nameštaja i pribora. Nakon ovog događaja Paja Jovanović svu svoju imovinu zaveštava Muzeju grada Beograda, a deo ovog bogatstva se može videti u Muzeju Paje Jovanovića koji se nalazi u ulici Kralje Milana. Nažalost, još uvek ne postoji dovoljno veliki prostor na kome bi mogla biti izložena sva zaostavština velikog slikara, ali u ovom muzeju možete upoznati jedan deo njegovog stvaralaštva. Pored slika i skica, u muzeju se nalazi i deo nameštaja iz njegovog bečkog ateljea  pored koga su često pozirale ličnosti sa slika.

Paja moler, najmlađi sprski akademik, jedan od najpriznatijih slikara sveta, dobitnik mnogih priznanja, ostavio je veliko blago našem narodu. Da li ćemo umeti da ga čuvamo i cenimo?

 Jovana Nikolić

Izvor: portalmladi.com

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

OVA SRPSKA KUĆA ODUŠEVILA JE CEO SVET…

I vi ćete odlepiti kada je vidite!

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine Maljen i uzidana je u padinu, zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Koliko vremena je prošlo otkako ste poslednji put videli neku malu kuću, a toliko lepu i utopljenu u prirodu da ste ostali bez komentara? Ne znamo kada vam se poslednji put desilo tako nešto, ali smo sigurni da ćete upravo sada ostati bez komentara.

Naime, na planini Maljen sagrađena je mala vikendica koja je toliko jednostavna, a toliko posebna, da nikoga ne može ostaviti ravnodušnim, pa čak ni one koji vole luksuz i raskoš.

Da li biste živeli u ovakvoj vikendici?

Da živim usred ničega okružen/na šumom i životinjama? Nikada!

Mogao/la bih da provedem neko vreme, ali ne bih mogao/la da živim tu

Obožavam prirodu tako da verujem da bih bio/la veoma srećan/na u njoj

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Tijana i Andreja Mitrović, koji se bave projektovanjem i dizajniranjem su tvorci ove vikendice koja je trebalo da pokaže kako moderna i tradicionalna arhitektura može da se spoji, pa su za krajni rezultat svoje ideje dobili vikendicu na obroncima Maljena, koja se savršeno uklapa u okolinu.

Inspirisani su bili srpskom tradicionalnom brvnarom, a planinski objekat je dimenzijama usklađen s prirodnom vegetacijom, niskim zimzelenim rastinjem, dok je njegov oblik proistekao iz planinskih uslova i uklopljen je u otvoreni, strmi i kameniti teren.

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Ova kućica je smeštena na južnoj strani planine i uzidana je u padinu zbog čega je i zadržala autentičnost planinskih brvnara, a njene fotografije su objavljenje na OVOM BLOGU.

Verovali ili ne, iako deluje kao veoma mala, ova vikendica može da primi i do sedam ljudi. Na dva sprata je, pa je u njenom donjem delu smeštena kuhinja, dnevna soba i trpezarija, a na spratu se nalazi kupatilo i velika prostrana spavaća soba iz koje se pruža predivan pogled na pejzaž.

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Sve ovo je deo projekta mladih arhitekata Srbije, a koliko je uspešan i koliko je zadivio svet pokazuje činjenica da su vest o ovoj vikendici preneli i vodeći svetski magazini iz sveta arhitekture “Wallpaper” i “Archaily“.

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Nadam se da se i vama dopala kao što je i nama.

Foto: reljai.com/Relja Ivanić

Izvori: kutaknet (Telegraf /4. novembar 2015.)

________________________________________________________________________________

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

Rođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

Putovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

Njegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

Nakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

Ipak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

U tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

Paja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

Već na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

Brojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

Od svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

MOĆ VEŽBE…

Na ćerkama je sproveo zabranjeni eksperiment – i napravio od njih genijalke!

Psiholog Laslo Polgar i otac čuvenih sestara Polgar koje su godinama uspešno igrale šah i očaravale svet postavši prvakinje, javno je izjavio da će njegova deca, koja tek treba da se rode, postati svetski šampioni. I dokazao je da je u pravu. Njegove ćerke su više nego opravdale sve što im je pre rođenja najavljivano.

Sestre Polgar, Foto: Wikipedia

Polgar je bio jedan od zagovornika primene teorije ekspertize, a čak je napisao i radove koji objašnjavaju njegove ideje.

Zauzeo se kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad, a ne na talenat i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem.

Pošto mu nije bilo odobreno da radi ovaj eksperiment, on je odlučio da ipak to primeni na sopstvenoj deci.

U tom trenutku nije bio oženjen, tako da se bacio u potragu za devojkom koja će da prihvati rad na ovom eksperimentu. To je bila Klara s kojom je dobio Žužanu 1969. godine.

„Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost. To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo – šah! Zašto šah? Jer je objektivan„, rekao je jednom prilikom Polgar.

Vredno je radio na tome da Žužana nauči da igra šah, da ga zavoli, a kada je napunila šest godina prijavio je na takmičenje. Tako mala fascinirala je svet – pobedila je!

Krajem 1974. godine Klara je rodila Sofiju, a dve godine kasnije i Judit, a već sa pet godina ih je upoznao sa čarima šaha.

Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju.

Uspeh sestara Polgar

Žužana Polgar, Foto: Wikipedia

Kada je napunila 12 godina Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina, dve godine kasnije postala je najbolja šahistkinja na svetu, a onda je dosegla status velemajstora.

Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu.

Danas vodi šahovski centar u Njujorku.

.

Sofija Polgar, Foto: Wikipedia

Sofija je sa pet godina osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od 11 godina, a onda su se zlatne medalje samo nizale.

Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija protiv najboljih šahista.

Trenutno živi u Izraelu gde vodi šahovski sajt i priznata je slikarka.

 

Judit Polgar, Foto: Wikipedia

Nakon niza oborenih rekorda u tinejdžerskom dobu, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od 12 godina.

Sa 15 godina postala je najmlađi velemajstor u istoriji šaha. Judit se vodi kao svetska šahistkinja broj jedan već više od 10 godina.

„Rekli su da je njihov uspeh puka sreća“

Ali ovo je iluzija koja prikazuje samo vrh ledenog brega: posmatrači misle da je učinak posledica posebnih sposobnosti jer su videli samo mali procenat aktivnosti neophodnih da bi se ostvario uspeh.

„Da su samo videli veoma spori napredak, poboljšanje koje dolazi mic po mic, ne bi tek tako lako nazvali Žužanu čudom od deteta„, rekao je jednom prilikom Polgar i dodao da ljudi misle da je uspeh njegovih ćerki puka sreća.

„Kažu da je slučajnost kako je čovek koji je krenuo da dokaže praktičnu teoriju izuzetnih postignuća koristeći šah, eto, baš nekako, dobio tri najtalentovanije šahistkinje u istoriji. Možda neki ljudi jednostavno ne žele da veruju u moć vežbe„, zaključuje on.

Autor: detinjarije.com

Izvor: 24sata.rs

_________________________________________________________________________________

ZALJUBLJENIK U LJUBAV…

ISTINA O NAJVEĆEM PESNIKU 20. VEKA: Nerudina romansa je dokaz da se vredi boriti

Buntovnik, večiti dečak, borac za pravdu i istinu, zaljubljenik u ljubav, život, slobodu, kosmopolita, ali i ženskaroš – Pablo Neruda ostavo je neizbrisiv trag u poeziji 20. veka oplemenivši je i učinivši malo poletnijom, malo srećnijom, malo „življom“ i daleko optimističnijom.

Legendarni Čileanac bio je pesnik ljubavi, ljubavi koja ima krila, ljubavi sa srećnim krajem, ljubavi koja nas budi i tera na velika dela.

Kada pomislite na poeziju koja slavi ljubav, onakvu kakvu bismo svi voleli da imamo, ne možete da se ne setite Nerude.

Njegove reči otvaraju srce i dušu, uče nas da je ljubav iskra života, neprolazno čudo koje prožima čitavo naše biće, zbog koje plačemo, skačemo, smejemo se, pevamo, dodirujemo zvezde i ostajemo noću budni…

I sam Neruda živeo je takve ljubavi – velike, strasne, nemirne i burne, često kratkotrajne i prolazne, a samo jednom večnu i do smrti.

O čuvenom Nobelovcu znamo mnogo – bio je ostrašćeni političar, odličan diplomata i senator, a istina i pravda koju je na tim funkcijama propagirao i zalagao koštale su ga mirnog i stabilnog života – progonjen od strane režima azil je zatražio u susednoj Argentini. Ipak o Nerudinoj intimi i romansama, koje su zapravo inspirisale čitavo njegovo stvaralaštvo, znamo veoma malo.

Zato, danas, uplovite u romantičnu priču o najvećoj ljubavi ovog pesnika koja je trajala gotovo četvrt veka, do kraja njegovog života, a koja dokazuje da istinska osećanja ne biraju vreme, godine i mesto, kao i da mogu da se sačuvaju i podnesu prepreke, bol i trzavice.

Matilde Urutije bila je treća i poslednja supruga Pabla Nerude, njegova životna saputnica tokom 22 godine, njegova saveznica, saradnica, najbolja prijateljica i nepresušna inspiracija. Matilde?

Matilde je bila fascinantna žena kojoj se Neruda divio od trenutka kada je prvi put video njenu vatreno-crvenu kosu na koncertu na kom je pevala i koju je obožavao bez zadrške. Obožavao toliko da joj je posvetio jednu od najdirljivijih zbirki pesama u istoriji – „100 soneta o ljubavi“

Ako ste pomislili da neko ko piše tako snažno, ko dočarava plime ljubavi na najbolji način, čije su emocije duboke i „ludačke“ ne može da bude nitkov, niste u pravu.

Neruda je bio čovek ljubavi, gajio je kult žena, voleo ih i divio im se, te su brojne avanture činile njegov život, čak i kada je bio u zvaničnom braku. Tako mu se desila i Matilde – trebalo je da bude samo još jedna ljubavnica u nizu… Ali, sudbina i strelice ljubavi učinili su svoje.

Počeci njihove ljubavi vezuju se za romantično i skriveno morsko mesto Atlantida u Urugvaju, gde su oni udarili „temelje“ svojoj velikoj romansi. Drvena kućica na plaži, orkužena mirisnim borovima, pripadala je Nerudinom prijatelju koji je bio jedan od retkih upućenih u ovu vezu.

Oni su danima plivali, smejali se, čitali poeziju, pričali, i dok je Matilde spremala večeru, Neruda je pripremao i služio im aperitive. Potom, ona bi dekorisala sto neobičnim stvarčicama koje bi tokom dana pronalazila na plaži. Zaljubljeni par skupljao je i cvetove, koje bi odlagali u svesku sa Nerudinom poezijom – na kraju su taj spomenar i „spomenik“ njihove ljubavi poklonili u znak zahvalnosti prijatelju koji im je pružio to utočište.

Afera se pretvorila u ozbiljnu i trajnu vezu, a Pablo i Matilde izgradili su „gnezdo“ u kom su zajedno živeli njegovoj tadašnjoj supruzi ispred nosa. Konačno, godinama kasnije, Neruda se razveo i odveo Matilde pred oltar.

U svojim memoarima, ona je priznala da je upravo „atmosfera greha“ podstakla njihovu ljubav i učinila da se ona ne ugasi.

– Taj ukus greha, to laganje, skrivanje, bežanje – bio je najveći podsticaj našojj ljubavi. Ti tajni pogledi, saučesništvo u svakoj minuti jeste nešto zbog čega je naša želja da budemo zajedno stalno rasla. Želja nas je izjedala, i uveravala u to da ne možemo da živimo odvojeno – napisala je Matilde.

Nerudino pismo Matildi

Kao uvod u „100 ljubavnih soneta“ Neruda je priložio pismo svojoj obožavanoj supruzi, puno metafora i ličnih utisaka, ali ipak moćno, bogato strastima, uspomenama, protkano snažnim romantičnim nabojem i dubokim emocijama.

Za moju voljenu ženu

Patio sam dok sam pisao ove sonete bez imena, boleli su me i činili tužnim, ali sreća koju osećam dok ti ih nudim je velika kao savana. Kada sam sebi dao ovaj zadatak, znao sam pravac ovih soneta, sa elegantnim diskriminišućim ukusuom, pesnici su se uvek trudili da njihove rime zvuče kao srebro, kristal ili topovska paljba.

Ali sa velikom poniznošću napravio sam ove sonete od drveta, dao sam im zvuk te neprozirne čvrste supstance, i to je način na koji ti treba da ih čuješ.

Šetajući šumom ili plažom, pored skrivenih jezera, na predelima posutim pepelom, ti i ja smo pokupili komade čiste kore, komade drveta koji su dolazili sa svakim talasom, sa svakom promenom vremena. Od takvih mekanih relikvija džepnom sekirom sagradio sam ove gomilje ljubavi, i sagradio sam male kuće, tako da tvoje oči, kojje ja obožavama i kojima pevam, mogu da žive u njima.

Sada kada sam otkrio temelje moje ljubavi, predajem ovaj vek tebi – drvene sonate koje se uzdižu samo zato što im ti daješ život.

Prvi sonet

Matildo, ime od biljke, kamena ili vina,
od svega što se rađa iz zemlje i traje,
reci u čijem rastu sviće,
u čijem letu planu svetlo limunova.

U tom imenu plove brodovi od drveta
okruženi rojem vatre morske modrine,
i ova slova su voda neke reke
koja utiče u moje zakrčeno srce.

O ime otkriveno ispod puzavice
kao da su vrata nepoznatog tunela
što se s mirisom sveta spaja!

O, osvoji me svojim vrelim ustima,
istraži me, ako želiš, svojim noćnim očima,
ali me pusti da plovim i spavam u tvome imenu.

Matilde je Nerudi opraštala sve grehe, sitne i krupne, a kada to i nije mogla – ona mu je priređivala male, „slatke“ osvete. Njena ljubav bila je iznad svega, iznad prolaznih avantura, iznad sitnih razmirica, iznad političkih obračuna… Kada je poeta imao aferu sa svojom nećakom, Matilde je, umesto da ga ostavi, glasala protiv njegovog kandidata na političkim izborima. To je bio njen način da mu uzvrati udarac.

Kada je 1973. njen Pablo, njen vitalni, razigrani, nestrpljivi čovek, umro, ona je ostala uz njegovo telo dugo, dugo, gorko plačući i ne mogavši da ga ne dodiruje. Zaspala je pored hladnog Nerude, i čak u snu držala ga je za ruku.

Ona je svoje dane i godine provedene sa legendarnim Čileancim pretočila u memoare „Moj život sa Nerudom“, donoseći duhovitu, toplu i na trenutke srceparajuću priču koja je zapravo najbolja biografija ovog čoveka uvek gladnog života i ljubavi.

Pesma za Matilde

Danas, posvećujem ovo tebi, ti si tako duga
kao telo Čilea, delikatna
kao cvet anisa
i svaka stabljika je svedok
naših neizbrisivih proleća:
Koji dan je danas? Tvoj dan.
A sutra je juče, i još ne prolazi,
ali dan nikada ne može da isklizne iz tvojih ruku:
ti čuvaš sunce, zemlju, ljubičice
u tvojoj senci dok spavaš
I na taj način, svako jutro
ti udišeš meni život.

Autor: S. Pavlović Foto: Wikipedia

Izvor: dnevno.rs

________________________________________________________________________________

KORIFEJ SRPSKE I JUGOSLOVENSKE UMETNOSTI…

Na današnji dan, 21. novembra 1902. u Beogradu je  rođen Marko Čelebonović, slikar, profesor Likovne akademije u Beogradu, ambasador…

Marko Čelebonović (Beograd, 21.11. 1902 – Sen Trope, 23. 07. 1986)

Marko Čelebonović je studirao ekonomiju u Oksfordu, a pravo u Parizu. Vajarstvo je učio u Burdeleovom ateljeu, ali se kasnije opredelio isključivo za slikarstvo.

Bio je član francuskog Pokreta otpora, a posle rata vratio se u Beograd, gde je kao slikar i javni radnik razvio impozantnu aktivnost. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti i sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a zatim poslat na ambasadorsko mesto u Parizu. 

Čelebonović je izlagao samostalno u Beogradu (1938, 1952, 1953) i desetak puta u Parizu. Pojavljivao se često na revijalnim izložbama ULUS-a i sa grupom „Samostalnih“, čiji je bio osnivač i član.

Najčešće je slikao mrtvu prirodu, enterijere sa figurom i figuru, portrete žena u narodnoj nošnji, ali i predele naše zemlje i Francuske. Bio je doživotni predsednik Međunarodnog udruženja likovnih umetnika.

---

 

Marko Čelebonović

Osetio sam odmah osobitu privlačnost boja i njihovih razmaza u različitim gustinama (…) Rekao bih da slikar, u toku života, prvo stanuje u prizemlju, blizu tla, a kasnije se seli na prvi ili drugi sprat, što ga odvaja od materijalne realnosti i uvodi u neopterećeni duhovni svet.
Marko Čelebonović, 1981.

Umetnici se različito odnose prema sopstvenim delima. Skoro svi najreprezentativnija promovišu na likovnim smotrama i samostalnim izložbama. Mnogi ih rado prodaju ili poklanjaju muzejima i ljubiteljima, ispravno uvereni da tek onda počinju da snažno dejstvuju i da svedoče o tokovima epohe.

Pojedini se od nekih teško rastaju iz sentimentalnih ili bilo kojih drugih razloga, katkad ubeđeni da su bolja od ostalih i da nikakva materijalna protivvrednost ne može da nadoknadi onu umetničku.

Tako su i u porodici Marka Čelebonovića ostali njegovi radovi za koje je, uvereni smo, bio posebno vezan. Oni su dragoceni zato što otkrivaju autora kao čoveka, supruga, oca i prijatelja, takođe i kao umetnika, jer ovaj vredan skup omogućava sagledavanje njegovog stvaralaštva od 1923. do 1984, od prvih rezultata, preko najviših uzleta do poslednjih pokušaja koji su zaslužili overu potpisom.

Marko Čelebonović spada u red korifeja srpske i jugoslovenske umetnosti XX veka.

Njegova dela nalaze se u stalnim postavkama najuglednijih muzeja i galerija, a bila su neohodna i kod najprobranijih antologijskih pregleda, kakve su Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej priredili kod nas i u inostranstvu.

Njgovo stvaralaštvo su pratili, tumačili i proučavali najeminentniji kritičari, teoretičari i istoričari umetnosti. Na pojedinačna ostvarenja u okviru zajedničkih smotri pre Drugog svetskog rata, osvrtali su se Todor Manojlović, Rastko Petrović, Boško Tokin, Milan Kašanin, Branko Popović, Đorđe Popović, Sreten Stojanović i drugi. Samostalnu izložbu u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1932) prikazali su, uz pohvale, nadahnuto i nepogrešivo, Miodrag B. Protić, Moma Stevanović, Pavle Vasić, Petar Lubarda i Stojan Ćelić. Slike kojima je zastupao Jugoslaviju na Bijenalu u Sao Paolu (1957) brazilskoj i svetskoj publici približio je Oto Bihalji-Merin.

Od tada su i mnogi drugi u javnim glasilima iznosili stavove o dometima ovog velikana, posebno stalni saradnici dnevnika i nedeljnika među kojima Lazar Trifunović, Katarina Ambrozić, Miodrag Kolarić, Dejan Medaković, Zoran Markuš, Vladimir Rozić, Boris Petkovski, Dušan Pajin, Đorđe Kadijević, Aleksandar Basin, Ješa Denegri, Kosta Vasiljković i Nikola Kusovac. Studije u monografijama, katalozima i knjigama o srpskoj umetnosti objavili su Stojan Ćelić, Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović, Stanislav Živković, Aleksa Čelebonović, Andre Tedesko i Ivana Ivanović.

Oto Bihalji Merin je ispravno istakao da Čelebonović poseduje gotovo apsolutnu hromatsku percepciju, da kod njega svaka boja izaziva eho u beskraju. Na početku svoje izuzetne studije, Miodrag B. Protić je nepogrešivo ocenio: Slikar stvari, prostora, raspoloženja, i preživljenog iskustva daleko više nego mentalnog iskustva, za Čelebonovića bi se moglo reći ono što je Kasu rekao za Vijara – da je magičar malih čuda svakidašnjeg života. Isti stručnjak je poglavlje o njegovom stvaralaštvu u Srpskom slikarstvu XX veka rekapitulirao tvrdnjom da Čelebonovićev istorijski značaj nije, dakle, samo u ulozi – koja je često i sticaj okolnosti – već u samoj suštini i vrednosti njegove umetnosti: izuzetna slika, struktura i doživljaj sveta u jednoj tako presudnoj i protivurečnoj epohi.

Lazar Trifunović se saglasio da je Stojan Ćelić dao prihvatljivo objašnjenje kada je izneo da su obe komponente – francuska tradicija i balkanska, istočnjačka senzibilnost posebne vrste – ne isključuju jedna drugu, što je svojevremeno osetio i Žan Bure kad je govorio o Čelebonovićevim urođenim čisto slovenskim osobinama.

Posle iscrpne analize, Stanislav Živković je rezimirao da Čelebonovićevo slikarstvo sadrži realnost pomešanu sa fantastikom, mistiku epa sa poezijom svakodnevnog života (…) jedna od poruka ovog slikarstva, gde je umetnost neka vrsta alhemije, a sam stvaralački akt nešto pomalo mistično, gde se sve dešava instiktivno, nagonski, bez racionalne kontrole.

Stojan Ćelić zaključuje da Čelebonović duguje francuskom slikarstvu mnogo, ali može se reći da on sebe osećanjem tog duga nije opteretio. On je otkrivao vrednosti u tom slikarstvu i one su u njegovom posedu, dakle već izmenjene kao elementi, samo jedan nužan , sa razlogom usvojen deo njegovog izraza. Ostalo, složena struktura njegove umetničke ličnosti izgrađena je na doticajuma sa drugim školama, pre svega španskim i sa holanskim (…) Na kraju treba reći (…) da je Čelebonovićevo slikarstvo zasnovano na vrednim, u stvari najvrednijim osloncima koje je Evropa u svojoj tradiciji stvorila, da je doticalo značajna iskustva umetnosti ovog veka i da se samo nudi kao iskustvo izuzetno i nezamenljivo.

Aleksa Čelebonović, slikar i izvanredan teoretičar, objavio je razgovore sa svojim starijim bratom Markom i istakao: Po njemu, umetnost nije realizovanje nekih odreređenih, unapred stvorenih zamisli, nego je ona izraz konttinuiteta življenja. U njegovim slikama, kako ih sada radi, nema ni početka ni kraja. Sve izvire jedno iz drugog. Kad sedne pred takozvano belo platno, ono za njega nije belo, nego već ima neke sadržaje. Sadržaje koji proističu iz onog što je prethodno radio.

Andre Tedesko i nazivom Marko ou les objets et leurs ombres navodi na večitu zapitanost između stvarnog i nikad uhvatljivog, trajnog i prolaznog, što jeste bitno svojstvo poetike našeg izuzetnog umetnika koji pripada i srpskom i francuskom slikarstvu.
Ivana Ivanović konstatuje da je Čelebonović objasnio ne samo svoje viđenje procesa nastanka umetničkog dela već je u rečenici: „U borbi između reda i nereda leži cela drama čovekove kreacije” ujedno sažeo suštinu sopstvenog stvaralaštva koje počinje i završava jedinstvom suprotnosti između emocija i razuma, spontanosti i samokontrole, logike i haosa.

Stanislav Živković pretpostavlja da je Čelebonović uradio preko dve hiljade ulja i oko pet stotina pastela, crteža i grafika. Potpuniji popis nije urađen, što opravdava i činjenica da su eksponati uglednih manifestacija rasuti širom sveta, a autor nije vodio nikakvu evidenciju. Isti istoričar umetnosti stvaralaštvo ovog umetnika deli na faze koje bi mogle da nose nazive: parisko školovanje (1923-1926), sazrevanje (1926-1928), mrka (1928-1933), zelena (1933-1939), dramatični intermeco (1940-1945), prelazna (1945-1955), zeleno-plava (1956-1965) i bela (od 1965).

M. B. Protić je Čelelebonovićeve pređene deonice odredio kao naivni romantizam, poetski realizam i intimizam, realistički ekspresionizam, s napomenom da je njegovo delo uklopljeno u pojedine evropske pokrete, ali u svim razdobljima i izraz neponovljive umetničke ličnosti, čije oznake postoje u svim njegovim slojevima, od predmetnog i fenomenalnog do transcendentalnog.

Polazeći od psihološkog i simboličkog konteksta, Ivana Ivanović predlaže periodizaciju u odnosu na sledeće motive: zid i ograda, globus, ramovi za slike i vrata, obilje, kotarice i plodovi; ptica i krčag; ogledalo, čaša i jabuka.

Međutim, Čelebonovićevu ikonografiju ne mogu u potpunosti da odrede ponuđeni pojmovi. Na slikama između 1930. i 1940. pojavljuju se, iznosi Aleksa Čelebonović, dve persijske figure, pozlaćena barokna bogorodica, stari globus, makedonski peškiri i delovi narodne odeće iz Skopske Crne Gore, rimski ćup, porcelanski krčag sa izvijenim trakama od pozlate itd. Sada (1981, prim. Lj. M.) ničeg od toga nema. Sve je manje-više razdelio, a umesto toga opet je poređao niz dekorativnih stvari koje imaju istu funkciju, ali nemaju nikakvu akntikvarnu vrednost.

Zapazićemo kamenje nađeno na žalu, korenje, dečje poklone i jednog veoma ekspresivnog lava od keramike.

Skoro po pravilu, Čelebonović je za podnožje mrtvih priroda od sredine šezdesetih koristio malu komodu sa jednom fiokom iz svog odeljenja u Sen Tropeu. Odgovarajući na bratovljevo pitanje, objasnio je šta mu ona znači: To je donji ritam, a iznad nje je gornji ritam. Lišće je vazduh. Mora dole nešto da postoji da bi se mogla izraziti gornja dinamika. (…) U većini mojih slika, bar za mene je to tako, postoji transpozicija onog što je vidljivo u nešto što odgovara osećanju svečanog. Svečanost je sam život. Svečanost nije slavlje.

Čelebonović je slikao portrete, figure, enterijere, predele i, posebno mrtve prirode sa predmetima iz svog okruženja. Međutim, usredsređivao se na srž plasičnog govora i stvaralački proces po sebi i, kako je sam izjavio: Moje preokupacije nisu nikada bile skoncentisane na estetsku stranu slikarstva već na ono što može čoveka drastično da uzbudi i ponese. Duhovnost i simbolika boja stremile su istom cilju. Cezure u njegovom opusu nisu oštre. Zato su potrebna i drugačija razvrstavanja koja bi segmente izdvojila iz celine i istovremeno ih sa njom spojila. Kretao se od novog realizma prožetog ekspresionizmom forme, ponekad postkubizmom i, kratko, šagalovskim onirizmom i fantastikom, preko umerenog ekspresionizma do poetskog ili poetizovanog realizma obeleženog snažnom ekspresijom i metafizičkom dimenzijom. Sve ono što je u nasleđe ostavio svojim najbližima pruža uvid u estetske postulate, omiljene motive, slikarski postupak i vrhunske rezultate.

Dva najranija platna svedoče o darovitosti mladog pravnika sa Sorbone, koji je skulpturu učio kod Burdela, ali se okrenuo slikarstvu. Nesuđeni vajar je zadržao skulpturalno modelovanje kompatnih oblika i voluminoznih masa, što su bili i zahtevi vremena, a odmah iskazao i izraziti koloristički senzibilitet. Kod figura i aktova razrešavao je iste probleme forme i konstrukcije kao kod uništene kompozicije poznate po reprodukciji u francuskom časopisu Krapujo, predstavljene na Salonu Tiljeri (1925). Čelebonović je, posle prvog učešća na cenjenoj smotri, tražio i u onostranom, a pre svega u slobodnom tretiranju oblika, zvučnim pigmentima i nesputanijem iznošenju kulturom i obrazovanjem izbrušenih emocija.

Četiri slike, od kojih se Čelebonović nije rastajao i ostavio ih porodici, u rasponu od 1926. do 1928, dokazuju da su mu mnogo značile kao prvi uspesi, svedočanstvo o vrlo brzo postignutoj zrelosti, podsećanje na odanog prijatelja Mila Milunovića i ostale njemu drage ljude.

Njegovi potezi su sigurni i gestualni, crtež razgiban i pojednostavljen, boje istančane i nešto sonornije. I dalje je blizak ekspresionizmu, najčešće vrlo umerenom, uvek sklon izvesnoj liričnosti uslovljenoj i činjenicom da svesno nije radio po modelu nego po sećanju, u nameri da njegova slika bude samo eho realnog, odraz proosećanog i doživljenog.

Po njemu, bilo je to slikarstvo osećanja, koje se petnaestak godina potompretočilo u razrešavanje problema koje sam sebi postavlja, čvrsto rešen da, kako slikovito pojašnjava, Aleksa Čelebonović, gazi po terenu koji je težak, možda i mučan, jer odražava njegov život, a ne da se odmara rezultatima koje je već postigao.

Sklonost ka zasićenim površinama, očita je i u mrkoj fazi čiji naziv dovode u sumnju slike svetle palete. Ćelić pominje i belu fazu, za koju misli da se naslućuje u delima iz 1928-1929, kulminira 1931-1932, a završava 1933. godine. Ipak, u njenom zenitu ima slika koje nisu ni bele ni mrke. Zato bi naziv razdoblje toplih harmonija okera i smeđe, često sa znalačkim akcentima crvene i plave, bilo preciznije od opšte prihvaćenog. Čelebonović je, 1928, prvi put slikao po prirodi svog dvorišta u Sen Tropeu, koji su ukućani zvali kokošinjac. Od tada mu je polazište bilo samo podstrek za nalaženje hromatskih i prostornih odnosa, za sprovođenje likovnih zakona i stvaranje prirode slike. Pored nekoliko motiva iz Sen Tropea, obradio je dramatičnu, asocijativnu mrtvu prirodu, figure u enterijeru i, kao uvek, likove dragih osoba, među kojima i nadahnute portrete svoje ćerke. Iz ovog perioda potiču i njegova prva remek-dela.

Slike iz porodične kolekcije koje pripadaju zelenoj fazi, dokazuju da je Čelebonović i dalje koristio iste tople harmonije, poneki akcenat crvene, a zelenu uveo kao lajtmoti kolorističke orkestracije. Njemu je ova grupa radova bila važna iz više razloga. Pretpostavljamo da ga je enterijer ateljea podsećao na prve godine u Sen Tropeu, takođe i zato što se u njemu već kristališu mrtve prirode iz sedamdesetih. Dva poetskorealistička akta vezuju se za seriju onih koje je naslikao tokom šeste decenije. Likove i karaktere Freni, porodičnih prijateljica i, nadasve, ćerke Nikol, sugerisao je na način izvanrednog portretiste koji ne povlađuje modelu nego ističe suštinu i potvrđuje Ćelićeve reči: Njega nešto goni da pronalazi mnoge skrivene, zamagljene podatke o ljudima i stvarima, da razotkriva tajne ljudske psihe ili da podređuje čoveka svojoj meri i svom biću.

U fazi dramatičnog intermeca Čelebonović je uspešno definisao i svog prijatelja Van der Ensta. Istim žustrim potezima, širom četkom i svetlijim pigmentima, kompozicijom i izvesnom tajnovitošću usmerio je na govor predmeta, na određeno raspoloženje prema duši stvari, kako je sam izjavio, što postaje njegovo trajno obeležje. U svojoj prelaznoj fazi (1945-1955), zahteve socrealizma u Jugoslaviji zadovoljio je novim motivom, ne neizbežnim poletnim pokličem i ulepšavanjem stvarnosti. Nije se odrekao stare plastične građe, pikturalnog bogatstva i svedenim oblika. U isto doba, radio je mrtve prirode i portrete, od kojih je jedan (Devojka sa lišćem, 1948) izlagao u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1952). Uskoro je supruga Freni postala i centar i detalj razvijenog enterijera sa mrtvom prirodom. Slikarskim postupkom, hromatikom i nervaturom crteža, ovaj rad sa njenim likom vezuje se za motiv Sen Tropea, izveden samo po strogim moralnim načelima umetnika koji ne pristaje na diktat bilo koje vrste, nego se hrabro zalaže za slobodu umetnika i umetnosti, a to potvrđuje i članstvom u grupi Samostalni.

Čelebonović je zenit dostigao u najplodnijoj i priznanjima ovenčanoj zeleno-plavoj fazi (1955-1965), u kojoj nisu zanemarljive ni istančane nijanse okera ni dejstvo crvene i žute. Ostvarenja u porodici upućuju u sve motive kojima je tada posvećivao pažnju, a pre svega u ono što je sam smatrao najbitnijim: Mene prvenstveno interesuje sam slikarski problem. Duboko verujem da se slikarska sadržina izjednačuje sa samim procesom rada. Melodija je ista. U tom mučenju ima nečeg veoma važnog što ranije nisam cenio.

Dosegao je autentičan izraz, krajnje artikulisan likovni govor, željenu kolorističku zvučnost i izvođačku sigurnost. Ostao je u matičnim tokovima srpske i jugoslovenske posle socrealizma obnovljene moderne, iako se oslobodio obaveze da prati i interpretira trendove. Na Bijenalu u Sao Paulu, zastupao je Jugoslaviju sa trideset novih slika, među kojima se nalazila i jedna stara, njemu posebno bitna Porodica (1931). Sigurno je zato za sebe sačuvao nekoliko eksponatasa ove prestižne smotre svetske umetnosti (Starac iz Prizrena, Trgovac, Akt s pticom, Ženski akt s leđa, Žuto i zeleno) ili njihove srodne varijante (Obilje II – koju je ćerka Nikol Čelebonović poklonila Srpskoj akademiji nauka i umetnosti; Svetla mrtva priroda), isto kao i one sa pariskog Jesenjeg salona (Mrtva priroda sa gipsanom glavom, Beli i zeleni čaršav) i svojih samostalnih i retrospektivnih izložbi.

Osim zbog istorijskog značaja one su bitne jer pružaju dobar uvid u sve ono što što je postigao i potvrđuju da se nije poveo za aktuelnim tendencijama, pre svega za enformelom i aprstakcijom, takođe da se suprotstavio najavljenom kraju slikarstva. Uspeo je da grafizmom i pikturalnošću, prefinjenim nijansiranjem i reskim pigmentima, uzvišenom melodijom i tišinom nad burama u svetu, iskaže poglede na život i umetnost, da dosegne vrhove.

Čelebonović je tada pretežno slikao mrtve prirode sa tikvama, jabukama, pomorandžama, paradajzom, punjenim pticama, mrtvom guskom, bocama vina, hlebom, lukom, gipsanim glavama, punjenim orlovima, sovama, čapljama, rodama, tetrebima i drugim predmetima koji su, nema sumnje, bili i lični i opšti simboli koji zahtevaju odgonetanje, bez obzira što su uvek i svuda prisutni zbog čisto likovnih razloga.

Po završetku Drugog svetskog rata, on je pažnju poklanjao devojkama u pitoresknim narodnim nošnjama i ljudima kod kojih se osete damari prošlosti, ženskim aktovima u enterijeru, prirodi i, u okviru složenih kompozicija, predelima iz primorja, najčešće nastalim tokom letnjih odmora u Budvi.

U porodici nema mnogo dela odmah po Čelebonovićevom povratku u Francusku 1960. godine. Na osnovu nekoliko, uočavamo da je kod manjih slika formu sveo na ritam ploha, da je izražajnost i ubedljivost likova ostvario minimalnim sredstvima, da se kod predela vratio započetom krajem pedesetih, odnosno nastavio da realno pretače u arabesku crteža, vehementne poteze, sklad toplih i hladnih tonova, igru prozirnog i neprozirnog, atmosferu mediteranskog podneblja.

Devet slika iz porodične kolekcije pripada Čelebonovićevoj beloj fazi, koja počinje od sredine sedme decenije. Najviše je obrađivao mrtve prirode, sa uobičajenim predmetima i mobilijarom, lišćem, skulpturama i, katkad, sopstvenim likom, ne više ispred slike, nego, ikonografski dobro osmišljeno, u slici ili kao odraz u ogledalu.

Na svetloj, katkad skoro beloj osnovi, odvija se dinamičan koloristički ritam. Faktura je mestimično reljefna, ostvaruje igru sa predmetima i pojednostavljenom linearnom arabeskom. O tome svedoči i Mrtva priroda s pticom i keramikom II, reprodukovana u monografiji čiji je autor Stojan Ćelić, ali sada sa izbrisanim potpisom i, nesporno, nešto malo doslikana. Čelebonović je, vrlo često, radio preko gotovih slika ili prepravljao one kojima, nekada i bez razloga, nije bio zadovoljan. Aleksa Čelebonović je u pitanju postavljenom bratu dao i odgovor: Slikanjem jednog delića i nagomilavanjem materije na tom mestu ideš ka izražavanju jedne mnogo opštije sadržine. Ceo život konkretizuješ u tom deliću, nije ti potrebna priča, nego i najmanji povod na slici koristiš da kažeš sve o sebi, pa i o drugima, na kraju krajeva.

Na izložbi u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1982), Čelebonović je predstavio osamdeset četiri rada ili ovog poslednjeg razdoblja koje, po njemu, proističe iz svega kroz šta je prošao: Celo delo je povezano i ne može jedna faza da opstane bez druge. Zbog toga se ne može reći da je nešto počelo pre nekoliko godina. Jedna je linija koja vodio od blistavih momenata melodije, koja je u čoveku, do traženja inspiracije u đubretu. U starim legendama o počecima ljudskog roda uvek se navodi blato kao element iz kojeg je čovek izišao. Nisam ja to hteo, ali postoji nešto što me goni na taj put. Moje cveće ne raste u kristalnim vazama, nego iz blata. Osećam da je to osnovno u mojim poslednjim godinama, a sastoji se od izvesnog mučenja (…) I smrt je poetična. Sve može biti poetično. Nije sve gadno što se dešava u starosti. Uglavnom se razvijanje moje plastične misli odvija na putu između lepog pevanja i šumova brutalne muzike. Bilo je to traženje u sebi, borba sa sobom, dirljivo suočavanje sa prolaznošću i nepokolobljiva vera u stvaranje koje slavi život.

Pri kraju, Čelebonović je, osim mrtvih prirodi i enterijera, naslikao kompozicije sa figurama od kojih jednu po umetnosti, po pomenutoj Porodici, svom vrhunskom ostvarenju koje se izlaže u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu i na mnogim antologijskim pregledima. I kod ovog, posle više od pola veka kasnije ponovljenog monumentalnog grupnog portreta svojih dragih rođaka i supruge Freni za stolom u enterijeru, kao i kod ostalih kompozicija, njegove linije su ostale seizmograf duše, jarke boje odraz drugačije percepcije autora koji se suočava sa nestajanjem, forma odjek onih koji su fizički nestali.

Potvrdio je svoj stav: Važan je sam čovek, a ne htenje ili program. Ja sam malo pomalo izgubio kontakt sa tom vrstom problema. Sada mi je glavno: kako se može izgraditi kompleks elemenata pun značenja. To će reći da rad ne bude prazan i samo dekorativan. Intenzivno značenje može biti i u smislu boje, harmonije, u smislu otkrivanja subjekta. Za mene više nije važno da li je mrtva priroda ili pejzaž. Radim isključivo na otkrivanju nekog ritma. Umetnički rad je za mene potpuno odvojen od značenja, od istorijskog procesa, rekao bih da je taj rad kod mene sličan muzici, sličan inspiraciji muzičara koji pridaje značaj melodiji, šumu ili zvuku. To treba razlikovati „son” u „bruit”. (…) Ako produžimo paralelu sa muzikom, u poslednjim godinama faktor u kome živim nije više melodija nego je šum. Proizvodi ga život, a melodiju proizvodi ljudski genije.

Čelebonović nije želeo da bude krik čovečanstva, nego mudrac koji u malim stvarima otkriva smiraj, koji sebe traži u svetu, a svet nalazi u sebi samom. Zalagao se za umetnost oslobođenu ideologija i dnevno-političkih programa.

Ipak, suprotstavio se haosu surovog XX veka. Kao pripadnik Pokreta otpora borio se protiv nemačke okupacije Francuske i surovosti nacizma, kao umetnik protiv diktature socrealizma, i svaga što čoveka odvraća od života i vodi smrti tradicionalnih likovnih oblasti.

Ono što je ostavio svojima, zaslužuje studioznije proučavanje, povezivanje sa njegovom celokupnim stvaralaštvom i sa umetnošću kod nas i u svetu. Mnoga dela iz porodične kolekcije biće neizbežna za retrospektivne, tematske ili bilo koje druge izložbe, čak i vrlo sažete preseke srpske umetnosti.

Izložbeni katalog Marko Čelebonović: slike iz porodične kolekcije objavljen je povodom izložbe u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (Beograd, 7.10-6.11. 2010. )

Izložbeni katalog je dostupan u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук II 10230.

Ljubica Miljković

Izvor:kulturniheroj.com

---

---

GALERIJA

---

Priredio: Bora*S

PLJUNI, PA ZALEPI…

Da li biste se usudili da ga dodirnete?

ULAZ U ULICU ŽVAKA, FOTO: FLICKR, DAVEYNIN

Šriom sveta postoje različite prakse, nekada i tradicije lepljenja i kačenja određenih nazovimo predmeta na zidove i mostove.

Amerikanci u proseku žvaću od 160 do 180 žvaka po osobi godišnje što je oko 800 grama po osobi godišnje.

To ih svakako donekle čini zavisnicima, jer se ukupno u Americi sažvaće 250.000 tona žvaka godišnje!

Većina žvaka na kraju završi na nečijim cipelama, dakle na ulici, često na zidovima, u školi ispod klupa, a neretko i na stolicama gradskog prevoza tj. na nečijoj garderobi.

ZDI JEDNE OD ZGRADA, FOTO: FLICKR, RLEVANS

 Na čišćenje žvaka Amerikanci godišnje potroše milione dolara!

Ali ko bi rekao da žvake zbog svoje rastegljivosti, ali i boja mogu da inspirišu i ponekog umetnika. Pogledajte samo ovaj gadan zid koji zaista privlači ogromnu pažnju u Americi.

Nazivaju je Ulica žvaka, a nalazi se u San Luis Obispu u Kaliforniji. Četiri ipo metra visoka, a 21 metar dugačka uzana ulica izlepljena je žvakama prolaznika.

LEPI SE I PO PROZORU, FOTO: FLICKR,JAREED

Žvake se nalaze na zidovima i jedne i druge strane, a kada se sve žvake sa zida saberu dobijemo dužinu od oko 20 metara!

Ko je započeo lepljenje ovih žvaka nije baš najjasnije. Istoričari veruju da je tradicija lepljenja žvaka počela nakon Drugog svetskog rata i to od strane maturanata San Luis Obispa.

OBE STRANE ZIDA SU POTPUNO IZLEPLJENE, FOTO: FLICKR,DAVEYNIN

Moguć rivalitet između Srednje škole San Luis Obispa i Politehničkog univerziteta Kalifornija i takmičenje ko će više žvaka zalepiti eskaliralo je u jedu ulicu sa zidovima od žvaka.

 Već 1970. godine ova uska ulica postala je popularna među lokalnim stanovništvom.

Javile su se i mnogobrojne žalbe vlasnika prodavnica zbog čega su zidovi te godine čak dva puta potpuno očišćeni.

Al džaba!

A REKLO BI SE DA UOPŠTE NE MIRIŠE PRIJATNO, FOTO: FLICKR,JHAYNE

Mnogi stanovnici ovoga grada sada zidove od žvaka smatraju umetnošću.

Na njima su žvake izlepljene u raznim obilcima, znakovima, slovima. Tu ima portreta, cveća, pisama.

Na primer od žvaka u raznim bojama preko zida je ispisano „Ja volim SLO“, što su prva slova imena ovoga grada.

 

DA LI BISTE I VI ZALEPILI JEDNU ŽVAKU?, FOTO: FLICKR,MORGAN_KERN

Da li biste i vi zalepili jednu žvaku?

Izvor:prva.rs

___________________________________________________________________________________

SVE SE OSIPA I PROLAZI…

Samo na Drini ćuprija ostaje…

Višegrad i Andrićgrad, turistički biseri Republike Srpske: Dok prelazite čuveni most, ne možete a da ne zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda

Na mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona… Ovim rečima nas Ivo Andrić uvodi u knjigu „Na Drini ćuprija“, u živote Višegrađana čije je karaktere ovaj most oblikovao, i sudbine odredio.

Na 16 km od granice Republike Srpske sa Srbijom, „na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog u uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stjene i Uzavničke planine“ – nalazi se Višegrad.

Prvi put se pominje 1433. godine kada je pripadao moćnoj srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlović, pod čijom je upravom bio i srednjovekovni grad Dobrun. Prema turskim izvorima 1544. godine osvaja ga Osman Paša i on ostaje pod turskom vlašću sve do Berlinskog kongresa 1878. kada čitavu Bosnu preuzima Austrougarska.

Dolaskom Austrougara, koji uvode zemljišne knjige, gradi se vodovod, pruga i javne građevine,a Višegrad dobija konture gradske sredine. Nakon toliko vekova, događaja koje Drina donela i odnela, pogledi ovdašnjih ljudi su i dalje uprti u ćupriju, mesto kome hrle reke turista, a koja je jula 2007. godine stavljena na UNESKO listu svetske kulturne baštine.
Građen u istočnjačkom stilu pod „dirigentskom palicom“ najčuvenijeg turskog arhitekte Kodže Mimar Sinana u periodu od 1571. do 1577. godine, čuvena ćuprija je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1506-1579). Jedno od velikog broja dece koje su Turci za vreme Danka u krvi oteli od roditelja, preveli u islam i školovali kao elitne osmanlijske vojnike, bio je i Bajica Sokolović, iz sela Sokolovići u okolini Višegrada.

Zahvaljujući svojim sposobnostima, postaće jedan od velikih vojskovođa, koji će na vrhuncu svoje moći narediti gradnju mosta na Drini i to o svome trošku.

Remek delo tadašnjeg graditeljstva, dužine 179,5, širine 6,30 i visine 15 metara, građen je od kamena dovoženog iz Višegradske banje. Desna terasa, kada se ide iz grada, zove se sofa i predviđena je za odmor prolaznika (ovde se vode borbe turista za savršenu fotografiju), a preko puta nje se nalazi kameni zid u koga su ugrađene dve ploče od belog mramora, sa stihovima pesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Dok prelazite most, zaobilazeći turiste i prodavce suvenira, primorani ste da zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda. Pijanog Ćorkana kako šeta po ogradi mosta, lepu Avdaginu Fatu koja se baca sa ovog mesta kako je ne bi udali u Nezuke, popa Nikolu i Mulu Ibrahima u živom razgovoru, jednako smelu i otresitu Lotiku i Alihodžu koji se pita kako to da baš svaka promena u kasabi zakači baš njega…

U svom postojanju most je, kao i Višegrađani, pretrpeo mnoge nedaće, poplave, ratove, promenio mnoge vlasti. U periodu između dva svetska rata, most je privremeno bio osposobljen za saobraćaj uz pomoć metalne konstrukcije, ali su miniranjem 1943. godine stradala još četiri stuba. Tek nakon detaljne rekonstrukcije od 1949. do 1952. godine, mogla je da se nastavi „nesvesna filozofija kasabe” da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.

I kao što je gradnja mosta uvela polemiku među ljude ovoga kraja, tako je bilo i sa izgradnjom druge turističke atrakcije Višegrada – Andrićgradom. Zamišljen kao vremeplov kroz 500 godina istorije ovog podneblja, šetnja kroz knjigu „Na Drini ćuprija“ i kao oda Andriću, ceo kompleks je nastao juna 2012. godine. Prolazak kroz glavnu kapiju otvoriće vam čitav jedan novi, nestvarni, a ipak tako opipljiv svet.

Niske građevine, sa ašik pendžerima i fasadama od haotično složenog kamena odvešće vas u neko staro doba. Desno od kapije, nalazi se prva celina Andrićgrada u čijem sklopu su Vizantijska kula i Srpski trg. Ovde se nalazi kopija starog vizantijskog konaka koji će uskoro postati dom brojnim studentima. Tu će se naći i spomenik Mehmed-paši Sokoloviću i Patrijarhu Makariju.

Nasuprot ovog trga nalazi se Trg Osmanlija sa brojnim dućanima, a čije je centralno zdanje Karavan saraj, odnosno stari Kameniti han iz romana. Glavna ulica nosi naziv Mlada Bosna, po organizaciji kojoj je pripadao i sam Andrić. Treća celina počinje kada se prođe Turska kula i posvećena je sećanju na Austrougarsku vlast. Precizno složen kamen, ukrasi i kovano gvožđe jesu odlika ove arhitekture, u čijem duhu je urađena i knjižara zanimljivog naziva „Ili-ili“.

Uprkos činjenici da se u njoj prodaju knjige, ali i autohtona hercegovačka vina, naziv se ne odnosi na izbor koji će kupac napraviti- ili knjiga ili vino- već na omiljeno delo našeg nobelovca. Tu knjigu Sorena Kjerkegora, Andrić je uspeo da „prošvercuje“ u zatvor u Mariboru, nakon što su ga austrougarske vlasti uhapsile u Splitu kao pripadnika organizacije koja je izvršila atentat na Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine.

Fasadu multipleksa, sa tri bioskopske sale, ukrašava mozaik od 300.000 kamenčića koga je narod nazvao „Povuci-potegni“. Na njemu su prikazani Emir Kusturica, Branko Ćopić, Novak Đoković, Milorad Dodik, ali i Bisenija Treščenko, mlada neafrimisana umetnica. Konopac koji drže u rukama simbol je načina na koji je ovaj grad građen.

Dalje, šetnjom niz ulicu videćete mozaik na kome su pripadnici Mlade Bosne- Bogdan Žerajić (1910. pokušao atentat na generala Varešanina, austrougarskog namesnika Bosne, i misleći da ga je ubio izvršio samoubistvo), Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Danilo Ilić…

Tu su ispisani poslednji stihovi koji su ostali iza Principa u Terezinu, u ćeliji gde je umro: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”.

Tako se stiže do glavnog gradskog trga (Nikole Tesle), građenog u renesansnom stilu, koji je zaobišao ove krajeve zahvaljujući viševekovnoj vladavini osmanlija.

Tu se nalazi spomenik našem jedinom nobelovcu, isti kao i onaj koji se nalazi na Andrićevom vencu U Beogradu. Gradska kuća sa primesama antičke arhitekture je centralno zdanje na trgu, a tu su još Gradska kafana i poslastičarnica. U njima turisti, ali i „domaći“, pijući crnu kafu, u toplim mesecima traže spas od žege.

Sunce koje ovde često prži, učiniće da vam grad izgleda belji i svetliji nego što jeste, savršeno čist.

Na manjem trgu sa fontanom, nazvanom po Francisku Goji, je pozorište sa 300 mesta.

Ovde će se izvoditi opera „Na Drini ćuprija“.

Tik uz reku, smestila se i Češka pivnica, sa pogledom na most i vodu koja baš kao i život nepovratno protiče.

Posle haustora gradske kuće nailazite na trg posvećen Petru Petroviću Njegošu, koji je Andriću bio neka vrsta duhovnog oca.

Na kraju kompleksa se ugnezdila crkva, manja replika manastira Dečani, posvećena Knezu Lazaru. Ikonostas jednostavno oduzima dah.
Da ideje menjaju svet jasno je pokazao Emir Kusturica, koji je poput Mehmed-Paše Sokolovića i njegove ideje o mostu koji spaja dve obale Drine, sagradio još jedan omaž slavnoj, ali i prečesto tragičnoj srpskoj istoriji.

RAFTING LIMOM

„Vesla leva, leva…Sad svi! Idemo, lunge (pravo)! Sad samo desna!“, kroz huk vode jedva se probija glas skipera Dejana. Približavajući se bukovima „Valine“, čućete vrištanje ljudi sa čamca koji je 50-ak metara ispred vas. Njihova vriska će vam još više podići adrenalin, a u glavi ćete premotavati priče skipera o veličini buka pred vama, odnosno padu i brzini vode koja protiče tim delom, pogotovo kada je nivo Lima izuzetno visok. Kad preživite taj deo i niko ne ispadne iz čamca, puls će se umiriti, a na licima će blistati osmesi..

Na rafting se kreće sa gradske plaže istorijskog mesta Rudo, koje se nalazi u blizini tromeđe između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, na 30 minuta vožnje od Višegrada. Podeljeni u nekoliko čamaca, predvođeni iskusnim skiperima i u punoj „ratnoj“ opremi, spuštaćete se sve do Limskog jezera. Čist vazduh, prozirna voda i lepota obala, nateraće vas da poželite da „vožnja“ duže potraje. Temperatura vode je i u letnjim mesecima tek 15 stepeni.

GRAD RUDO
Novootvoreni hotel „Komsar Rudo” nije samo luksuzan hotel sa brojnim sadržajima, već i pravi čuvar retkih slika koje svedoče o istoriji ovog grada. Posebno se izdvaja ona na kojoj se nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz i Elizabet Tejlor.

Obavezno se upustite i u panoramsku vožnju Vodenim Ćirom, koji afirmiše sećanje na nekadašnju uskotračnu prugu i popularnog „Ćiru“ koji je povezao ove krajeve sa Evropom 19.veka.
Manastir u Draževini je takođe neozaobilazna destinacija, pogotovo ako ste poštovalac Draže Mihailovića, koga su na ovom mestu marta 1946. uhvatili pripadnici komunističke tajne policije OZNA.
Suzana Milošević
Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

„Andrićgrad“ ove godine posetilo 200.000 ljudi

Višegradski kompleks Andrićgrad posvećen nobelovcu Ivi Andriću beleži veliku posećenost, dok su radovi na restauraciji mosta Mehmed-paše Sokolovića u poodmakloj fazi.

Izgradnja ovog kompleksa koji se prostire na 23.000 kvadratnih metara, a koji se nalazi u blizini čuvenog spomenika od istorijskog značaja, mosta Mehmed-paše Sokolovića započela je 2011. godine.

U njegovoj unutrašnjosti smešteni su ugostiteljski objekti, knjižara, galerija, crkva…

Andrićgrad je ove godine posetilo gotovo 200 hiljada ljudi. Iako turisti već odavno pohode ovo mjesto, još uvek se čeka na završetak određenih infrastrukturnih objekata čime će ponuda Andrićgrada biti upotpunjena.

„Otvorili smo neke nove objekte i smeštajne kapacitete, a naredne godine očekujemo otvaranje hotela i time će se kompletirati turistička ponuda Andrićgrada i očekujemo još bolju sezonu nego ove godine“, kaže pored ostalog u razgovoru za AA menadžer Andrićgrada Đorđije Šipčić.

Prema njegovim rečima, Andrićgrad beleži veliku posećenost, a nema sumnje da će ona rasti iako sledi zimski period.
„Kada je reč o posećenosti mi smo veoma zadovoljni. Sezona jeste pri kraju ali posećenost još ne jenjava zahvaljujući sunčanim intervalima. Ove godine Andrićgrad je posetilo skoro 200.000 turista što je mnogo više u odnosu na prošlu godinu. Očekujemo da će i tokom zimskog perioda takođe turisti nastaviti dolaziti“, zaključuje Šipčić.

Inače, Andrićgrad je nastao kao ideja režisera Emira Kusturice o srednjovjekovnom gradu inspirisanom delima i likovima književnika Ive Andrića. Izgrađen je tako da posetilac šetajući njegovim ulicama ima utisak da prolazi kroz različite istorijske periode.
Kada je reč o arhitekturi, kompleks je osmišljen tako da se mešaju vitanzijski stil sa osmanskim periodom, renesensom i klasicizmom.
Andrićgrad u svom kompleksu ima značajan broj kulturnih i turističkih objekata i prenoćišta.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SLIKANJE LIRIČNIH RASPOLOŽENJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

Na današnji dan, 24. decembra 1883. godine, rođen je slikar i grafičar Stojan Aralica, član Srpske akademije nauka i umetnosti i JAZU

---

STOJAN ARALICA
(Škare, Lika, 24. decembar 1883 – Beograd, 4. februar 1980)

Život Stojana Aralice može se pratiti preko studija u Minhenu (1909–1914), kratkotrajne praške etape, pariskog usavršavanja, života u Zagrebu i konačnog prelaska u Beograd 1941, gde – osim boravka 1946/48. u Stokholmu – ostaje do kraja života.

Kao i u životnim razdobljima, i u njegovom slikarskom opusu razlikujemo četiri jasno odvojena perioda: minhenski, pariski, zagrebački i beogradski.

Tokom školovanja u Minhenu tematski preovladavaju portret i akt, po formi bliski akademizmu i kasnim odjecima secesije. Kratkotrajnu prevlast forme nad bojom (1922–25), posle dolaska u Pariz (1926), smenjuje period umetničkog sazrevanja. Uključujući se u žive lokalne tokove, okreće se od dekorativnog ka čisto likovnom interesovanju.

Ranije naglašena forma punog volumena, postepeno se rastače u kolorisane površine. Ta velika prekretnica započinje malim aktovima i mrtvim prirodama, rađenim u Lotovom ateljeu, da bi se koloristička organizacija slike razvila na pejzažima Malakova, Kasisa i posebno Sen Tropea.

Neophodno prečišćavanje završilo se u sledećem, zagrebačkom periodu (1933–1941), kada se Aralica ponovo uključuje u aktuelne umetničke tokove u zemlji. Postupak blizak fovistima posebno se ističe na primorskim pejzažima – Dubrovnik, Orebić, Korčula.

Najzad, beogradski period, posebno između 1951. i 1959. godine, može se smatrati stvaralačkim zenitom Stojana Aralice. Slikanjem liričnih raspoloženja u širokim, slojevitim namazima, na seriji pejzaža iz Rovinja, Beograda i sve češće Like, izdvojio se iz okvira intimističke slike, da bi je razvio do monumentalne celine opšteg značenja.

Mada je Araličino slikarstvo bilo u stalnom kontaktu sa aktuelnim zbivanjima u evropskoj umetnosti, u užem smislu ono, ipak, pripada podneblju naših slikara kolorista, čije stvaralaštvo crpi snagu i inspiraciju s vlastitog, domaćeg tla. Nizom značajnih dela koja je naslikao u godinama posle oslobođenja (1944) doprineo je i daljem razvoju savremene umetnosti druge polovine dvadesetog veka.

____________________________________________________________________________________________

Voćnjak (1929)

Jedan od najstarijih pariskih pejzaža, Voćnjak iz 1929. godine, najavljuje grupu slika rađenih u duhu nove kompozicije.
Na ovom platnu iz pariskog ateljea u Malakovu javljaju se burni sukobi agresivnog kolorističkog slikanja i postupka svetlo-tamno.

Zanimljivo je da se predmeti u prvom planu nalaze u dubokoj senci, dok su snažni, zvučni tonovi povučeni u dubinu prostora drugog plana, na krovove udaljenih zgrada ili na nemirno nebo. Najzanimljiviju novost predstavljaju bogata, gusta pasta emajlnog sjaja i prodor reskih crvenih boja koje izbijaju iz nekadašnje orkestracije prigušenih smeđih tonova.

Pojava tog novog zvuka zabeležena je već na prvom Araličinom javnom predstavljanju u Parizu, na Jesenjem salonu 1927, kao i na Salonu nezavisnih 1928. godine. Tom prilikom kritičar Journal des Debats završava svoje poglavlje o pejzažu: „Milo i Aralica oduševljavaju se pred prirodom, plahovito i nervozno”. Početkom 1929. godine Stojan Aralica pojavio se iznenada u Beogradu, kao prvi samostalni izlagač u tek otvorenom Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu. Tada je Todor Manojlović pozdravio Aralicu, kao trećeg borca, posle Save Šumanovića i Petra Dobrovića, za „potpunu pobedu kolorizma i tzv. čisto ‘slikarskog slikarstva’”. Upravo ga je Manojlović svrstao među umetnike koji su „iz jednog tonskog i plastičnog načina prešli, naprasno, u najraskošniji i najsvetliji dvodimenzionalni kolorizam, u jednu takoreći ‘peinture-peinture’ ”.

Plava kapija (1930)

Godine 1928. Marko Čelebonović okupio je u Sen Tropeu malu koloniju jugoslovenskih slikara. Pored samog Marka, Mila Milunovića i Marina Tartalje, tu je i Stojan Aralica. Novi doživljaj slikanja u prirodi u velikoj meri je pomogao slikaru da brže i do kraja izgradi svoj novi likovni jezik.

 Ako je u pariskom ateljeu, u tamnim senkama ulica u Malakovu, nalazio opravdanje za postupak u kom su se mešali kolorističko i tonsko slikanje, sad se osetio oslobođenim da se u punoj meri prepusti svom unutrašnjem nagonu – svetlosti i boji.

U tom smislu Plava kapija, inače jedan od motiva sa Azurne obale, reprezentuje njegova platna na kojima atmosfera ustupa mesto kolorističkoj orkestraciji, ton boji, a linija treperavoj arabesci. Zanimljivo je da slikar – poput Montičelija – gotovo potpuno zaobilazi motiv mora, zadržavajući se na detaljima na kojima puno sunčano osvetljenje čini da boje vibriraju.

Rezultate svojih novih inspiracija Aralica je prikazao na zajedničkoj izložbi s Milunovićem, Čelebonovićem i Uzelcem, u pariskoj galeriji Bernheim Jeune 1931. godine. Tom prilikom komentator lista Comoedia zaključio je svoj članak visokim komplimentom: „Ovih četrdesetak slika kojima smo mogli da se divimo kod Bernhajma, veoma modernim po izrazu i tendencijama, nisu samo predstavnici savremenog jugoslovenskog slikarstva, već čine čast pariskoj školi iz koje su četvorica slikara zahvatila ono najbolje u svojoj umetnosti.”

Enterijer (1933)

Stojan Aralica vratio se 1933. godine iz Pariza u umetnički život Zagreba kao afirmisani slikar, čije su stvaralačke snage bile u punom naponu. Međutim, bez obzira na ugled koji ga je pratio, u početku nije imao uslova za miran umetnički rad.

Bez ateljea i sigurnih prihoda, jedno vreme je bio prinuđen da honorarno predaje crtanje u IV realnoj gimnaziji. Prvi atelje u kom je mogao normalno da radi ustupio mu je Hinko Jun, vajar i profesor Škole za umjetnost i obrt. Konačno, u zgradi iste škole, dobio je atelje starog Otona Ivekovića u kojem je ostao do izbijanja rata i svog odlaska u Beograd. Ipak, uprkos pomenutoj situaciji kad je bio bez ateljea, Aralica je od samog početka vredno slikao.

Pored pejzaža i figure u enterijeru, te dve za njega najomiljenije i najvažnije teme, nastao je i izvestan broj mrtvih priroda i, naročito, bonarovski komponovanih enterijera. Jedan od prvih svakako je i Enterijer iz 1933. godine. Data kao intiman isečak iz svakodnevnog života, ova slika karakteristična je po kolorističkom zvuku, poznatom još iz pariskih dana.

U brzom postupku slikar je bojom izvlačio oblik predmeta, rešavao plitku perspektivu, komponovao planove. Potez je širok, faktura slobodna, boje izrazito intenzivirane, pri čemu još uvek dominira topla crvena. Kao u najvećem broju slučajeva, Aralica je pokazao prefinjen sluh, koji se ispoljavao u orkestracijama prečišćenog zvuka, povezujući kitnjaste ritmove, rascvetane širom platna, u skladne celine. Vedra, optimistička gama nadjačava potisnutu melanholiju, jedva nagoveštenu ponekim ugašenijim tonom.

Žena sa slamnim šeširom (1934)

Novi, zagrebački period u slikarstvu Stojana Aralice, koji je potrajao od 1933. do izbijanja rata i okupacije 1941. godine, predstavlja logičan nastavak pariskih rezultata. Kad je u pitanju tematika, to su predeli s Jadranskog primorja, mrtve prirode, retko portreti.

Ako se može govoriti o nekoj novini, onda je to povratak figure na njegova platna, ali kao figure u pleneru; dakle, opredeljenje za izbor intimnog motiva, određenog punim, neposrednim kontaktom s prirodom, s tim što uvek dominiraju svetlost i boja. Nesumnjivo, reprezentativan primer takvog interesovanja jeste poznata Žena sa slamnim šeširom.

Na ovoj slici, gde mu je pozirala njegova supruga Karin, figura se nametnula kao centralna tema, okružena i dopunjena detaljima plenera, odnosno mrtve prirode. Ono što je pri tom zanimljivo, jeste dosledno Araličino opredeljenje za postupak blizak impresionističkom. Poreklo tog postupka nalazimo još na pariskim motivima, kao što je, recimo, Mrtva priroda sa belim bokalom (1930). Iz gustog tkanja reljefne fakture, gde su boje nanošene sočnim in pasto postupkom, iz nekadašnje „kajgane” – kako je to svojevremeno nazvao jedan pariski kritičar – razvio se sistem kosih poteza, kojim su prečišćene, svetle boje polagane u jasnom komplementarnom sazvučju.

Žena sa slamnim šeširom predstavlja najkarakterističniji primer ovakvog slikanja, koje bismo mogli uporediti sa impresionističkim slikarstvom Renoarovog tipa. Čista u zvuku, rafinirana u jednostavnim, ali skladnim odnosima zelenih i crvenih, plavih i žutih tonova, ova slika predstavlja izuzetno ostvarenje ne samo u Araličinom opusu.

Izvor: pavle-beljanski.museum

---

---

STOJAN ARALICA je rođen u selu Škare (Otočac, Lika).

Posle gimnazije u Otočcu, u Osijeku završava učiteljsku školu i počinje da se bavi slikarstvom. Prve pouke iz slikarstva dobio je u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu. Godine 1910, upisuje se u klasu Karla Mara na minhenskoj Visokoj školi za likovnu umetnost, a dve godine kasnije prelazi u klasu Ludviga Herteriha.

Po izbijanju Prvog svetskog rata vraća se u Zagreb i otvara privatnu slikarsku školu. Potom odlazi u Prag, gde pohađa grafički odsek Akademije za likovnu umetnost, kod Augusta Bremsa, a potom kod Maksa Švabinskog. Deo života je proveo u Rimu, Parizu, Stokholmu, a jedno vreme je proveo u selu Brestač kod Rume, gde je radio kao učitelj. Posle 1948. godine se nastanjuje u Beogradu gde ostaje do kraja života.

Njegov opus čini preko 1.500 umetničkih dela. On se hronološki može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku fazu, sa jasno određenim stilskim obeležjima. U prvoj fazi vidljivi uticaji akademizma i secesije. Počinje sa portetima i sakralnim motivima, da bi potom nastavio da radi portete i aktove. U Parizu iz osnova menja umetnički pristup, a najčešći motivi su mu pejzaž i mrtva priroda. U vreme kada je živeo u Zagrebu slikao je vlastiti doživljaj predela sa Jadrana. To je najuspešnije doba njegovog stvaralaštva, sa slikama punim topline, svetlosti i intezivne čiste boje. Njegovo delo je puno vedrine i optimizma, sa istančanim osećajem za boju i prozračnu atmosferu mediteranskog podneblja. Najznačajnije slike: „Motiv iz Lošinja“, „Žena sa slamnim šeširom“, „Portret B. Petronijevića“, „Put“ i dr.

Dominantan slikarski stil mu je u duhu pariskog postimpresionizma i lirske apstrakcije.

Dopisni član SANU postaje 14.11.1965; redovni od 7. marta 1968. godine. Bio je član JAZU (Jugoslovenske Akademije Znanosti i Umetnosti) u Zagrebu, član je ULUS-a i umetničkih grupa Oblik, Dvanaestorica i Šestorica. Samostalno je izlagao u Zagrebu, Osijeku, Karlovcu, Beogradu, Splitu, Stokholmu, Somboru. U Otočcu je 1972. osnovao fond Stoajna Aralice.

Umro je u Beogradu, 4. februar 1980. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Izvor: Vikipedija

---

Priredio: Bora*S

ZAOSTAVŠTINA JEDNOG „POKVARENJAKA“…

ATANASIJE STOJKOVIĆ

Pre dva veka, on je pisao o flogistonu kao supstanci koja prenosi toplotu, prema tada popularnom naučnom konceptu koji se kasnije pokazao pogrešnim. I koji je, zatim, sasvim iščezao. Sto godina posle toga, u brdo usred sibirske tajge koje je nosilo njegovo ime neobičnom snagom udario je ogroman meteor. I odmah zatim, sasvim ispario. Još sto godina kasnije, svi drugi njegovi tragovi potpuno su izbledeli.

Reprodukcija: Pavel Đurković, dr Atanasije Stojković, pisac i profesor Univerziteta u Harkovu; Galerija Matice srpke, Novi Sad

Atanasije Stojković (1773–1832; sam Atanasije se potpisivao kao Stojkovič), prosvetitelj, književnik i utemeljivač prirodnih nauka, najuticajniji intelektualac među Srbima krajem XVIII i početkom XIX veka, danas se imenom i prezimenom u Srbiji pominje samo u najtežim pitanjima na televizijskim kvizovima jer se čini da je javnosti gotovo sasvim nepoznat.

Stojković je napisao prvi roman na srpskom jeziku, kao i prvu srpsku enciklopediju prirode koja je, osim priče o flogistonu, dala pregled svih tadašnjih znanja o prirodnim pojavama. Bio je prvi pravi naučnik među Srbima, čija je naučna i profesorska karijera daleko dosegla, a njegov intelektualni ugled je bio toliki da je bacio senku na čitav vek duhovnog razvoja tada najmlađe evropske nacije.

Međutim, danas ni u najvećim srpskim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd, ne postoji ulica sa imenom Atanasija Stojkovića. Nigde nema njegovog spomenika, nema nacionalnih društava i nagrada koje nose njegovo ime, savremena kritička izdanja njegovih dela gotovo se ne objavljuju, a sasvim je nezamislivo da neki mladi pisac kaže kako piše pod Stojkovićevim uticajem ili da je neki naučnik inspirisan njime.

Ovo nije još jedna tužna priča o tome kako neke nacije zaboravljaju svoje duhovne utemeljivače. Slučaj Atanasija Stojkovića, prvog srpskog fizičara i romanopisca, bitno je komplikovaniji. Zapravo, Stojković je vrlo prisutan u narodnom i umetničkom sećanju, ali kao negativna epizoda iz brojnih filmova, drama i knjiga o ovoj epohi. Uvek prikazan kao džangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, Stojković se javlja kao prevrtljiv i zlonameran kritičar progresivnih ideja i, pre svega, reforme srpskog jezika i kulture koju je sproveo jedan drugi velikan tog doba, Vuk Karadžić, književnik čije slike danas vise u svakoj učionici, u svim zemljama u kojima žive Srbi.

Šta to nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem?

Rođen 1773. u Rumi, bio je sin nepismene seljanke, pohađao je „gramatikalne latinske“ škole, potom nalik na uzora koga je posle jednog susreta našao u prosvetitelju Dositeju Obradoviću, svoje obrazovanje sticao je putujući Evropom – u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se, zahvaljujući stipendiji od 300 forinti srpskog arhimandrita Startimirovića, upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.

Njegovo životno delo predstavlja „Fisika“ koja je u periodu 1801– 1803. izdata u Budimu u tri toma, kao originalni i sistematični pregled nauke odakle su se obrazovale prve generacije srpskih naučnika. U duhu vremena, bavio se raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane – između ostalih i prvi originalni roman na srpskom jeziku, sentimentalno delo iz 1801. godine „Aristid i Natalija“. Napisan na teško razumljivom slavenoserbskom jeziku, roman je ipak stekao ogromnu popularnost u građanskim slojevima.

„Mada je deo jednog danas uglavnom prevaziđenog prosvetiteljskog literarnog koncepta, i sama Stojkovićeva Fisika je primer čini se još uvek nedovoljno korišćenih potencijala literarizacije naučnih žanrova“, kaže Goran Korunović sa Katedre za komparativnu književnost Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, objašnjavajući kako Stojković nije za srpsku literaturu važan samo kao autor prvog romana na srpskom jeziku.

Međutim, upravo u doba najveće slave „Aristida i Natalije“, o autoru tog dela počinju da se šire svakojake glasine i ružne vesti. Budući da ne pronalazi nikakvo postavljenje, Stojković na sve načine pokušava da dođe do novca, od krijumčarenja do krupnijih podvala. Ne dobija mesto na katedri za fiziku na Požunskoj akademiji, tako da, uprkos svojim javnim prosvetiteljskim nastupima, 1802. prividno odlazi u monahe kako bi dobio mesto arhimandrita manastira u Kovilju.

No, bez uspeha. Na kraju dobija mesto profesora na novom Univerzitetu u Harkovu u Rusiji, u koju trajno odlazi 1804. godine. Živi u Harkovu, Kišnjevu i Petrogradu, a zbog naučnih dostignuća osvaja raznovrsne privilegije, dva puta biva biran za rektora univerziteta, stiče čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, sve se više bogati, da bi u Besarabiji dobio od cara jedno imanje, feud od 26.000 jutara. Međutim, rđave glasine brzo dolaze za njim. Kao i njegov loš karakter i još lošije navike.

Kako opisuje upravo Vuk Karadžić, Stojković čak pokušava da Srbe, koji su se u tadašnjoj seobi na istok doseljavali u Rusiju, naseli kao kmetove na svoj „spahiluk“ u Besarabiji, ali oni, nenaviknuti na kmetstvo ni pod Turcima, odbijaju da rade kao robovi za Stojkovića. Posle jedne posete Habzburškoj monarhiji, u ruskoj javnosti izbija afera o njegovoj umešanosti u krijumčarenje robe iz Austrije u Rusiju. Istraga na početku otkriva da je krijumčario vino, svilu, drago kamenje i umetnine, ali se proces oteže i nikada se ne okončava. No, zbog toga Stojković 1813. gubi položaj rektora na univerzitetu i napušta mesto profesora.

Čini se da Stojković zasluženo stiče glas „zlog naučnika“, no, kad se uporedi sa drugim velikanima nauke koji nisu baš briljirali na moralnom planu, ipak je čudno kako je zaboravljen, bar zbog „kapitalnog dela“ koje je bez sumnje „ostavilo veliki trag u našoj kulturi i nauci“, kako o Stojkoviću pišu istoričari nauke Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović. U tom smislu se može porediti i sa Isakom Njutnom, koji je, osim kao utemeljivač moderne fizike, poznat i po retko lošem karakteru. Stojkovićeva „Fisika“ je na neki način za srpsku kulturu imala podjednako pionirski i temeljan značaj kao Njutnova „Philosophiae Naturalis Principia Mathematica“ za svetsku nauku, pa je čudno da je spontano potisnuta.

Biće da brisanju zaostavštine ovog pokvarenjaka ipak nisu najviše kumovali njegov karakter i neprijatne afere, koliko sukob sa Vukom Karadžićem oko uvođenja narodnog jezika u književnost. Sam Stojković je pisao slavenoserbskim jezikom, veštačkom tvorevinom koju je razumela samo građanska elita, pa je posle rata oko prevoda „Novog zaveta“ iskoristio sve svoje uticaje da diskredituje Vukovu reformu. I u tome je uspeo.
To je odložilo štampanje Vukovog „Novog zaveta“ i pobedu njegovih ideja sve do 1847. godine – punih pet godina pošto je Stojković preminuo kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija, nesvestan da se u verovatno najvažnijoj kulturnoj revoluciji u srpskoj istoriji nalazio na pogrešnoj strani. Potonji potpuni poraz veštačkog slavenoserbskog jezika gurnuo je u senku slavu „Fisike“, kao i sve ostale Stojkovićeve doprinose. „Teško svjakomu onomu koji rod svoj prosvjećivati počne, teško njemu od sujevernih, nerazumnih i zlobnih nekih svojega roda ljudi“, pisao je svojevremeno sam Stojković, nesvestan da zapravo govori o Vuku, kao svom poslednjem, nemoćnom neprijatelju, koga je tokom života samo prividno porazio.

Rascep između Vuka Karadžića i Stojkovića nastao je oko Vukovog prevoda „Novog zaveta“ na narodni jezik. Kako kaže Vladimir Mošin u tekstu „O Vukovom prevodu Novog zaveta“, Biblijsko društvo iz Beča poslalo je prevod na recenziju doktoru Stojkoviću u Rusiju, a on ga je sasvim iskasapio uz komentar da je „prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može“. Potom je sam preveo Novi zavet na veštački slavenoserbski jezik kojim se nije govorilo u narodu, a kojim je Stojković pisao svoja književna i naučna dela. Slavenoserbskim je pisao dobar deo elite tog doba – pre svega tadašnji „bestseler“ autor sentimentalnih romana Milovan Vidaković (1780–1841), takođe Vukov protivnik, koji je iščezao iz istorije.

Autor: Slobodan Bubnjević/ Izvor: nationalgeographic.rs

_______________________________________________________________________

KAMEN PO KAMEN, PALATA IDEALE…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Poštar koji je izgradio hram od kamenčića

Trideset godina je  ovaj Francuz proveo gradeći svoj dom iz snova od kamenja koje je usput pronalazio dok je delio pisma.

Ferdinand Čeval, počeo je sa izgradnjom njegove „Palate Ideale” još 1879. godine kada se sapleo o jedan kamenčić. Inspirisan oblikom, počeo je da sakuplja sve više kamenja. 

Stavljao ih je u džepove, a posle kada je počeo da skuplja sve više i više, počeo je da nosi sa sobom kolica i kofu.

Prvih 20 godina proveo je praveći spoljnu stranu palate u malom gradu Dromu u Francuskoj.

Čeval je koristio kreč i malter kako bi spojio kamenje koje je sakupljao za ovu palatu. Radio je sve sam i to noću, jer je danju radio kao poštar. Noću je put sebi osvetljavao samo uljanom lampom.

Gotova palata imala je motive Hrišćanske i  Hinduističke arhitekture, iako to nije bila ideja.

Poštar tu nije stao, u njegovim kasnim sedamdesetim, odlučio je da će napraviti spostvenu grobnicu, takođe od kamenčića, na groblju u selu pored.

Ferdinad Čeval tamo je i sahranjen 1929. godine.

Palata je proglašena kulturnim i istorijskim obeležjem 1969, a poštarov lik se štampao na markicama francuske 1989. godine.

Sin jednog običnog farmera, poštar Ferdinand, nikada nije imao neku umetničku ili  obuku za arhitektu.

Ali je zato imao prirodan talenat i istrajnost.

Autor: Đ. M./Photo: Postman Cheval’s Ideal Palace

---

Izvor:dnevno.rs

---

---

KUĆA OD CIGLE SA BELIM PROZORIMA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bunjuel kakvog niko nije poznavao

U dnu uske, slepe ulice u centru oblasti u Sijudad Meksiku gde živi srednja klasa, leži trospratna kuća od cigle sa belim prozorima koja ne daje nikakav nagovještaj o bizarnim i šokantnim predstavama koje su u njoj smišljene.

Luis Bunjuel, otac nadrealističkog filma, živeo je u jednostavnoj, ograđenoj kući više od 30 godina nakon što se smestio u Meksiku, gde je pobegao iz građanskim ratom razorene Španije. Za čoveka koji je šokirao gledaoce scenama ruke zagađene mravima, sečenja očne jabučice žiletom i eklatantnih večera na klozetskim šoljama, Bunjuel je ovdje živeo iznenađujuće pitomo i mirno.

Sada je španska vlada, koja je kupila kuću od Bunjuelove porodice, otvorila vrata publici. Plan je da se kuća pretvori u stecište španskih i meksičkih režisera sa radionicama i povremenim izložbma u čast filma na španskom jeziku.

Inauguracija se poklopila sa 30. godišnjicom Bunjuelove smrti u glavnom gradu Meksika.

Kritičari Bunjuela smatraju jednim od najvećih režisera sa filmovima “Zlatno doba” i “Opskurni predmet želje” koji su pomerali granice dobrog ukusa, ali i naracije.Meksiku

Njegovi savremenici u Holivudu, pre svih Alfred Hičkok i Džordž Kjukor, divili su se njegovoj slobodi i kreativnosti sa kojima je izveo svoja 32 filma. A njegova dela su i dalje inspiracija za filmadžije – režiser Vudi Alen učinio je da se lik Ovena Vilsona u filmu “Ponoć u Parizu” iz 2011. upozna sa mladim Bunjuelom.

I pored živopisne ostavštine, Bunjuelov dom je predstavljen onakav kakav je bio za života režisera i ni nalik muzejskom tretmanu kuća ruskog revolucionara Lava Trockog ili slikarke Fride Kalo. Kuću je moguće posetiti samo kada su organizovani posebni događaji, izložbe ili zakazivanjem posete kod Ministarstva kulture Španije.
Bunjuel nikada nije zamislio svoju kuću kao ogledalo svog rada. Pisac Karlos Fuentes jednom prilikom se našalio na Bunjuelov račun rekavši da je njegov dom “bezličan kao zubarska čekaonica”.

I pored toga, poseta kući u okrugu Del Valje podseća da je Bunjuel tu živeo. Osunčani foaje idealan je za ispijanje suvih martinija koje je voleo pre ulaska u dnevnu sobu gde se prikazuje film. U dnu kuće je mala, udobna kuhinja sa belim pločicama, a ispred bašta sa roštiljem.

Sveštenik koji je poznavao Bunjuela kaže da je Bunjuel voleo da prekine rutinu spaljivanjem romana Agate Kristi i drugih pisaca u svom kaminu.

– Uvek je bilo mašte i humora i dobre hrane – rekao je njegov sin Huan Luis, koji je takođe režiser.

U kući postoje poneki podsetnici na Bunjuelove filmove poput plakata za “Mlade i proklete”. Scenarija i rolne takođe su izloženi, kao i fotografije sa snimanja nekih filmova.
Izgrađena početkom 1950-ih prema planu arhitekte Artura Senca, zgrada je rađena po ugledu na Studentsku rezidenciju, kulturni centar Madrida u kojem su rasli slikar Salvador Dali i pesnik Federiko Garsija Lorka, obojica bliski prijatelji Bunjuela.

Nekadašnja Bunjuelova muza, glumica Silvija Pinal, rekla je da kuća nije ni nalik onoj kakva je bila kada su prijatelji dolazili na paelju i martini koktele koje je nazivao “bunjueloni”.

– Kuća će pokazati Bunjuela kojeg mnogi ne znaju. On nije bio samo režiser. Bio je ljudsko biće – rekla je Pinal.

Probno otvaranje

Bunjuelova kuća probno je otvorena izložbom u decembru 2011. povodom pola vijeka filma “Viridijana”, koji je Vatikan nazvao blasfemičnim. Kuća je zatvorena ponovo u maju 2012. i opet otvorena prošle sedmice okruglim stolom na kojem su učestvovali režiseri, novinari i glumica Silvija Pinal, koja je igrala u njegovim filmovima.

Tanjug/glassrpske.com/21.08.2013

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 CEO FILM “ TRISTANA“ Luisa Bunjuela (Ovde) http://www.youtube.com/watch?v=FJXLCYZMGQ8#t=73

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

INSPIRISANO ŽIVOTOM…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priroda je već rešila mnoge tehnološke zagonetke – sve što treba je da ih iskopiramo

U svojim brojnim sveskama, Leonardo da Vinči crtao je najrazličitije mehaničke životinje, uključujući ptice, viline konjice, pa čak i mehaničkog čoveka-viteza. Za većinu njegovih nacrta mnogo kasnije utvrđeno je da ih je bilo nemoguće konstruisati tako da “mašine” zaista budu funkcionalne, dok se za viteza pretpostavlja da je nekada možda i bio napravljen, da je mogao da se kreće, pomera ruke, glavu, vilicu…

Da Vinči je ovog viteza pravio kako bi udovoljio svom pokrovitelju Ludoviku Sforci, zaljubljeniku u oružje i uopšte opremu za rat. Vitez je trebalo da služi kao zabava u palati “Sforca” u Milanu: na vrhuncu zabave, kada se okupe sve zvanice, vitez je trebalo da se pojavi i veoma teatralno pokaže svoje sposobnosti zabavljajući i oduševljavajući milansku aristokratiju.

No, Da Vinči nije radio na ovim mašinama samo zarad koristi, već je kao pronalazač i naučnik bio fasciniran prirodom, studiozno je proučavao i pokušavao da je imitira, ispitujući sve njene zakone. Bio je fasciniran letenjem pa je tokom života napravio ogroman broj studija o anatomiji ptica i načinu na koji uspevaju da lete.

U svesci datiranoj na 1505. godinu sa 18 manjih stranica dimenzija 21×15 centimetara koja se danas nalazi u biblioteci “Reale” u Torinu, Da Vinči je najpre zapisao svoja razmišljanja o letenju ptica, da bi onda ponudio mehanizam za letenje čoveka. Među nekoliko planova mašina za letenje skicirao je i jedrilicu i napravu nalik helikopteru – sve po uzoru na ptice. Zna se da je želeo da svoje mašine isproba na brdu u blizini Firence, ali u tome nije uspeo.

ČOVEK-PTICA

Smatra se da je Leonardo prvu leteću mašinu nacrtao 1490. godine. Bila je to ogromna letelica koja je podsećala na slepog miša. Da bi se pokrenula krila, čovek-letač morao je da koristi i ruke i noge. Iako znamo da letelica nikad nije napravljena, ovo je za to doba bilo neverovatno dostignuće i inspiracija za brojne druge pokušaje. Neke od ovih mašina konstruisane su po Da Vinčijevom nacrtu i testirane u XXI veku – pojedine su se pokazale kao vrlo uspešne, dok su druge bile totalni promašaj.

Ornithopteri, letelice sa krilima koja tokom letenja prave pokrete nalik pticama, nisu samo maštarija iz davnina, starija i od Leonarda, već se izrađuju i u 21. veku.

Čovek je od davnina kopirao prirodu.

Zašto i ne bi kada među njenim stvorenjima postoje savršene žive naprave čiji izgled, način života i osobine ne samo da inspirišu stvaraoce već se mogu u potpunosti preslikati i ukrasti kao dobre ideje za čovekovo stvaralaštvo. Priroda je tako rešila mnoge od najvećih tehnoloških zagonetki iz oblasti hemije, proizvodnje energije i hrane, transporta, ambalaže…

Zanimljivo je da je čovek tek u 20. veku skovao termine koji opisuju imitaciju prirode u tehnologiji. Američki pronalazač Oto Šmit je transfer ideja od biologije ka tehnologiji nazvao biomimetika, a termin bionika smislio je 1960. psihijatar i inženjer Džek Stil opisujući “nauku sistema čije su neke od funkcionalnosti preslikane iz prirode” . Međutim, ovaj termin s vremenom je počeo da označava upotrebu veštačkih delova tela kojima se elektronski upravlja, kao i povećanje ljudske moći zahvaljujući upotrebi takvih pomagala (natprirodna snaga). Umesto toga, od osamdesetih godina 20. veka uglavnom se govori o biomimikriji – nauci i tehnologiji koje, inspirisane prirodom, pokušavaju da reše probleme čovečanstva.

Ljudi koji se bave pronalazaštvom inspirisanim prirodom, netremice posmatraju svet oko sebe – biljke, životinje, mikrobe, insekte… pokušavajući da shvate kako oni funkcionišu, da uoče obrasce, sisteme, oblike, boje. Biomimikriji je veoma doprineo razvoj tehnologije – mikroskopa koji je uveličao predmete merene nanometrima, kamere koje mogu kvalitetno da snime i usporeno reprodukuju nekada nevidljive događaje, raznih optičkih uređaja, vozila…

KAO SPAJDERMEN

Primera biomimetike u poslednjih nekoliko decenija ima nebrojeno. Pomenimo samo “mačje oči” koje su dobile izuzetno rasprostranjenu upotrebu. Mačke, kučići i još neke životinje na oku imaju reflektivni sloj koji se nalazi iza mrežnjače. On odbija svetlo koje stiže do mrežnjače i vraća se nazad u oko, pa ono počinje da je emituje.

Zatim, čičak traka – napravio ju je četrdesetih godina Švajcarac Žorž de Mestral, čovek koji je redovno čistio svog psa od čičaka. Posle jedne velike šetnje po Alpima, skinuo je čičkove sa psa i stavio ih je pod mikroskop – video je gomilu kukica i petlji koje su se mrsile u bilo koju mekšu površinu. Trebalo mu je par godina da patentira proizvod, ali danas, zahvaljujući tome, sasvim mala deca mogu sama da se obuvaju, a nebrojeno drugih proizvoda u svom sastavu ima čičak traku.

Kompanija Lenovo dizajnirala je neke od laptopa iz prestižnih serija pažljivo posmatrajući životinje. Na primer, stopice od laptopa, koje služe da uređaj ne klizi sa stola, napravljene su kao jastučići nalik mačijoj šapi. Pera na ventilatoru napravljena su u obliku koji vrlo podseća na krila sove, ptice koja leti gotovo bešumno.

Poznati primer je i “geko traka”, za koju je ideja ukradena od gmizavca čije nožice sa donje strane prekrivaju milioni mikroskopskih dlačica. Na razvoju ove trake još se radi, a cilj naučnika je da stvore materijal sa usmerenim prianjanjem. On će se lepiti na glatku površinu, ali će prestati da prianja ukoliko se promeni smer prianjanja, odnosno kontaktni ugao sa podlogom. Po tom sistemu Spajdermen, bar u filmovima, uspeva da rukama “hoda” po plafonu.

NOVA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA

Poslednjih godina biomimikrija se intenzivno populariše – brojne kompanije uključile su se u istraživanja i proizvodnju inspirisanu prirodom, a najrazličitije organizacije – uključujući i one koje redovno upozoravaju na prebrzo izumiranje vrsta – pokrenule su razne projekte kako bi animirale javnost i skrenule pažnju na jedan sasvim nov pogled na zgrtanje profita i zelenu proizvodnju.

Zoološki vrt u San Dijegu započeo je program biomimetike još pre pet godina, a nedavno je završena studija o potencijalnom ekonomskom uticaju biomimetike na ekonomiju SAD. Procenjeno je da bi ona za 15 godina mogla godišnje da pomogne u ostvarivanju oko 300 milijardi dolara profita, a uz nemerljivu korist za životnu sredinu, zahvaljujući i smanjenju zagađenja, uštedela bi i oko 50 milijardi koje se troše na ekološke sanacije.

Tekst: Marija Vidić /elementarium.cpn.rs

SVI SMO SASVIM OBIČNI LJUDI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________

Pismo jednog dede svojim unucima…

Ljubav naših starih Foto: Kurir

   Živite punim plućima, pomažite ljudima kad god možete, radite posao koji volite i uvek recite drugima koliko vam znače.

    Pisac i pesnik Džejms K. Flanagan iz Njujorka ostavio je svojim unučićima, od kojih najmlađe ima pet, a najstarije 11 godina, pismo sa brojnim savetima koje je stekao tokom svog dugog životnog iskustva.  Trećeg septembra 2012. on je iznenada preminuo od srčanog udara, a pismo je objavljeno uz dozvolu njegove kćerke Rejčel Kreigton, javio je Kurir.

 

Dragi Rajan, Konor, Brendon, Čarli i Meri Katarina,

Moja draga i mudra kćerka Rejčel tražila je od mene da zapišem neke savete za vas, one koje sam naučio u životu. Počinjem ovo pismo 8. aprila 2012, tačno na moj 72. rođendan.

1. Svako od vas je najlepši dar od Boga vašoj porodici i celom svetu. Setite se toga uvek, naročito kad sumnjate u sebe i kad ste obeshrabreni.

2. Ne plašite se nikoga i ničega i živite punim plućima. Sledite svoje želje i nade bez obzira na to koliko su teške i koliko se razlikuju od tuđih. Ljudi često ne rade ono što žele ili što bi trebalo jer konstantno razmišljaju šta će drugi misliti ili reći.

I zapamtite još jednu bitnu stvar – ljudi koji vam ne donesu pileću supu kad ste bolesni ili ako nisu pored vas kad ste u nevolji, nisu bitni!

3. Svi smo mi sasvim obični ljudi. Neki nose preskupu odeću ili imaju velike titule ili moć i misle da su iznad svih ostalih, ali nije tako. Oni imaju iste sumnje, strahove i nade, jedu, piju, spavaju i prde, kao i sav normalan svet.

4. Kad porastete i dobijete decu, uviek imajte na umu staru irsku poslovicu: Hvalite decu i ona će cvetati!

5. Budite dobri i uvek pomažite ljudima – naročito slabijima, onima koji su uplašeni i deci. Svi oni nose neku svoju tugu i potrebno im je vaše saosećanje.

6. Nemojte se pridružiti vojsci ili bilo kojoj drugoj organizaciji koja vas trenira da ubijate. Rat je zlo. Sve ratove su započeli stari ljudi koji su prevarili mlade muškarce da mrze i ubijaju jedni druge. Starci prežive i kao što su započeli rat olovkom i papirom, završavaju ga na isti način.

7. Čitajte knjige koliko god možete. One su predivan izvor uživanja, mudrosti i inspiracije.

8. Uvek budite iskreni.

9. Putujte kad god ste u mogućnosti, posebno dok ste mladi. Ne čekajte da imate dovoljno novca ili dok se sve kockice ne slože. To se nikada, ali nikada ne dešava.

10. Izaberite posao ili profesiju koju ćete voleti. Naravno, biće i teških momenata, ali posao mora da vam bude uživanje.

11. Ne vičite! To nikad ne uspeva, a vređa i vas i druge. Svaki put kad sam vikao, doživeo sam neuspeh.

12. Uvek ispunjavajte obećanja koja ste dali deci. Nemojte da govorite „videćemo“ ako znate da je odgovor „ne“. Deca očekuju istinu, dajte im je s ljubavlju i dobrotom.

13. Nikad ne govorite nekome da ga volite ako nije tako.

14. Živite u harmoniji s prirodom: izađite napolje, obiđite šumu, planine, mora, pustinje. To je veoma važno za dušu.

15. Grlite ljude koje volite. Recite im sada koliko vam znače, ne čekajte da bude prekasno.

Izvor: Radiosarajevo.ba

---

 

TREBA NAM SVETLA, SVETLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nastanili se  u ove predele i zaredali neki tmurni, snežni i hladani  dani.

Ovojutarnji pogled kroz prozor, nagovešta još jedan takvav u nizu dan.

Potreba nasušna, za makar malo svetlosti i topline, pogled ka spolja, usmerava,  ka unutra.

Da. Rešenje je  Sunce u džepu!

Ispreturah po džepovima, mislima, (o)sećanjima…

Ne, ni njega danas nema.

Da ga nekad, nekom,  nisam dao?

 Do mene li je, Sunca ili džepa? Ko bi to znao.

Glupo je tražiti krivca.  Još mnogo gluplje je, da ga nisam pronašao.

Bora*S

***

Kada se sredinom leta krećete kroz prirodu, sve su šanse da ćete u sumrak ili noću naići na jednog ili više svitaca koji trepere svojim „lampicama“.

Kako je pojava bioluminescencije, tj. sposobnosti za emitovanje svetlosti, kod živih bića izuzetno retka, susret sa svicima uvek izaziva prijatna osećanja, čak i kod ljudi koji inače izbegavaju insekte svake vrste. Svetlucanje svitaca je kroz istoriju bilo inspiracija mnogim pesnicima i književnicima što samo potvrđuje ljudsku fascinaciju ovim malim bićima koja samostalno proizvode svetlost.

Svetlost u mraku po pravilu privlači ljude, pa se delimično i time mogu objasniti nepodeljeno pozitivne reakcije ljudi na ove prirodne mini-fenjere.

Ipak, koliko god nam se dopadali magični efekti koje svojim letom kreiraju svici, naša romantična percepcija previđa pravi razlog zbog koga oni emituju ovu jedinstvenu vrstu svetlosti. Kako je u pitanju veoma mali intenzitet svetla, svici svoju nisu u mogućnosti da ga koriste kako bi sebi obasjali put, već to rade kako bi potencijalnim partnerima i drugim jedinkama iste vrste signalizirali svoju poziciju. Noćni život ove vrste insekata se može objasniti defanzivnom strategijom zaštite od predatora, tj. adaptacijom na doba kada je većina potencijalnih prirodnih neprijatelja neaktivna ili u snu.

Na području Balkana i jugoistočne Evrope žive nekoliko vrsta insekata tvrdokrilaca koje nazivamo svicima, iako se u nekim detaljima prilično razlikuju.

Najrasprostranjeniji, Lampyris noctiluca je tvrdokrilac iz roda Lampyris, familije Lampiridae (na grčkom – „koji svetli“), reda Coleoptera, iz klase Insekata. Kod ove vrste je prisutan interesantan seksualni dimorfizam pa tako samo odrasla ženka svetli privlačeći mužjake ali sama uopšte nema krila. Sa druge strane mužjaci ove vrste svitaca nemaju sposobnost bioluminescencije ali imaju krila i lete u potrazi za ženkom.

Životni ciklus svitaca u svom finalnom obliku (odrasle jedinke) traje najviše dve nedelje tokom kojih svetlucanjem traže partnera, pare se, polažu jaja u blizini vodenih površina i umiru. Iz jaja se nakon par nedelja izležu larve koje se nakon godinu ili dve pretvaraju u odrasle insekte.  One žive u vodi i najčešće se hrane manjim puževima, crvićima i stonogama u koje ujedom ubrizgaju supstancu koja parališe žrtvu i započinje proces varenja tako da larva može da „popije“ polusvaren telesni sadržaj svog plena.

Kada porastu i budu spremne za preobražaj u odraslu jedinku, larve izlaze iz vode i u blizini obale kopaju skrovište u zemlji. Svoju rupu oblažu tečnošću koja ojačava zidove kako se ne bi obrušili, a zatim miruju oko 5 nedelja pre nego se začaure. Poslednji preobražaj u odraslog svica traje oko 30 minuta, nakon čega insekt miruje nekoliko dana dok ne ojača i po mraku napusti svoju kolevku u potrazi za partnerom.

Svici imaju sposobnost luminescencije, iako ne istog intenziteta, i u fazi jaja i u fazi larve.

U odraslog insekta se najčešće pretvore početkom leta, nakon čega se uopšte ne hrane več samo traže partnera za produženje vrste, opstajući na zalihama hrane iz perioda larve. Ženke rastu do 2.5cm dok su mužjaci manji od 1 cm.

Kod nekih vrsta svitaca, i mužjak i ženka imaju posobnost svetlucanja i letenja. Kako svici mogu kontrolisati svetlucanje, tj. njegov intenzitet i učestalost, naučnici pretpostavljaju da ovi insekti prenose različite poruke na ovaj način, iako je primarna svrha pronalaženje partnera. Pominju se upozoravanje na predatore i sl.

Određene vrste svitaca, npr. Pteroptyx, koji nastanjuju tropske predele Azije, u krošnjama drveća sinhronizuju svoje treperenje što predstavlja pravi mali spektakl za srećnike kojima se dogodi da prisustvuju ovom „čudu“ prirode.

Kako svici svetle?

Svetlo koje emituju svi insekti koje nazivamo svicima nastaje kao rezultat hemijske reakcije pod imenom BIOLUMINESCENCIJA. Supstance koje proizvode svetlost su enzim Luciferaza i jedinjenje Luciferin a u hemijskoj reakciji učestvuju i joni magnezijuma, adenozim-trifosfat i kiseonik. Svetlost koja nastaje na ovaj način je najefikasnija od svih poznatih, jer se skoro svih 100% nastale energije emituje kao svetlost. Kao poređenje, obična sijalica troši čak 90% energije na toplotu a samo 10% emituje kao svetlost, dok neonske sijalice troše 10% na toplotu dok je 90% svetlo.

Nijanse njihovog hladnog svetla (pošto nema emitovanja toplote) variraju, od svetlo plave do zelene, koja je najčešća.

Da li urbanizacija uništava populaciju svitaca?

Kako su u potrazi za partnerima usmereni na svetlosne signale ženki, sasvim je izvesno da svetlosno „zagađenje“ gradova negativno utiče na ove insekte. U urbanim sredinama se praktično uopšte ne mogu sresti osim u najvećim i najgušćim gradskim parkovima i šumicama sa puno drveća koje zaklanja gradska svetla.

Kako je faza života larve prilično duga, događa se da jedne godine na određenom lokalitetu bude puno svitaca a da ih naredne bude jako malo, što se može i pogrešno protumačiti kao njihov nestanak.

Iako se često u crtanim filmovima može videti kako ljudi skupljaju svice u tegle kako bi ih nosili sa sobom i uživali u njihovom čarobnom sjaju, nemojte uzimati svice sa njihovih prirodnih staništa. Svaki insekt koji bude premešten sa svoje teritorije sigurno neće uspeti da se pari i time će se direktno negativno uticati na njihovu već ozbiljno smanjenu populaciju.
Izvor:www.zivotinjsko-carstvo.com

Ovde možete pogledati izuzetan dokumentatni film o svicima, autora Kristofera Genta (Christopher Gent) sa Univerziteta u Salfordu, u Velikoj Britaniji.

Earth-Born Stars: Britain’s Secret Glow-worms from Christopher Gent on Vimeo

BELINA PAHULJA NA BALKANU, CVETANJE TREŠNJI U JAPANU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

PROLEĆE OVDE: Slike predela ovog dela Srbije, danas 28. marta, koje  je baba Marta ogrnula belom snežnom dolamom.

TAMOiOVDE- foto Bora*S

TAMOiOVDE- foto Bora*S

TAMOiOVDE- foto Bora*S

 

 

 

 

 

 

TAMOiOVDE- foto Bora*S

---

PROLEĆE U JAPANU: Slike koje bude zavist

Dok se Balkan i dalje muči sa “produženom rukom” zime, u Japanu je proleće stiglo i to u punom cvetu!

Širom Japana procvetale su trešnje, pa su i turisti pohrlili u Zemlju izlazećeg sunca da se dive pahuljastim cvetićima.

 

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Štaviše, pošto su sva stabla bila u punom cvetu već 22. marta, ovo je drugo zabeleženo najranije cvetanje trešanja u Japanu.

Sezona cvetanja drveća poznata je kao Hanami i pripada važnoj tradiciji ove zemlje.

Poreklo običaja posmatranja cvetova datira od pre hiljadu godina kada su aristokrate uživale u pogledu na procvale trešnje i pisali pesme i priče inspirisani divnim pejzažima.

Danas se sezona uglavnom koristi za organizovanje izleta.

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Koji Sasahara

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

___________________________________________________________________________________________________________________________

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo/Shizuo Kambayashi

Beta / AP Photo

____________________________________________________________________________________________________________________________
Izvor:www.b92.net

HIMNA RADOSTI I LEPOTI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

POČINJEM DA UMEM DA SLIKAM

Lepotu i toplinu Moneovih paleta nadmašio je samo Ogist Renoar.

Njegova najomiljenija tema bile su kupačice, mlade, jedre žene razvijenih oblina, s detinjastim licem i dugom kosom. Slikao je takođe i svoju decu i ta se platna smatraju, zbog svoje ljupkosti, kao dela koja spadaju među najlepše primerke ovakvog slikarstva.

Jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara 19. veka, Pjer Ogist Renoar, rođen je 25. februara 1841. u francuskom mestu Limož.

Ovaj impresionista je tragao za inspiracijom i novim pogledima na putovanjima po svetu. Na tim putovanjima sticao je brojne prijatelje, širio je svoje perspektive, ali mahom u ime svoje umetnosti, a ne lične nesigurnosti.

Portret gospođe  Sarpantije sa decom je u suštini neobično uspeo kao prikaz jedne univerzalne žene i njene porodice (gospođa Sarpantije je među najčuvenijim po gostoprimstvu u Parizu). Ova slika predstavlja ogroman uspeh kako je i bila primljena na izložbi Salona 1879. godine. Međutim, ona je i uspeh Renoara kao umetnika. Radeći van svog ateljea, ograničen u izboru predmeta, umetnik postiže prirodan aranžman dajući slici skladnost i svežinu.

Pored tvrđave-zamka i hipodroma Kanj ima još jednu znamenitost koju nikako ne treba propustiti: kuću-atelje Pjer-Ogist Renoara. Jedan od osnivača impresionizma, Renoar, posećujući Sezana, 1882, na jugu Francuske, zavoleo je svetlost i boje Sredozemlja.

Kasnije, u šezdesetoj godini, oboleo od reumatizma u toploj klimi Azurne obale traži spas. Privučen mestom, kupuje teren u Kanju na kome podiže, za to doba – početak XX veka, modernu kuću. U njoj će, podignutoj nasuprot srednjovekovnom zamku na obližnjem brdašcu i moru na drugoj, provesti sa suprugom i tri sina svoje poslednje godine života, od 1907. do smrti 3. decembra 1919.

Radi u blistavoj sredini prepunoj boja, u velikom zastakljenom ateljeu u maslinjaku – vrtu svoje kuće. Njegova platna iz tog perioda su inspirisana jednostavnim stvarima koje ga okružuju: voćem i mediteranskim povrćem svih boja, ružama koje gaji Alin, njegova supruga, maslinama, buketima cveća. A mlade devojke iz Kanja, najčešće zaposlene kao kelnerice u obližnjim krčmama, služe mu kao modeli i radost za njegove ostarele oči.

Na njegovim platnima iz tog doba viđamo, najčešće kao kupačice, ili haremske robinje, nage devojke, ozarenih lica svetlošću, za naše doba malo otežalih, solidnih podvaljaka, sa „falticama“ iznad struka, kruškastih zadnjica, ali ipak pune sezualnosti.

Danas su ti debeljuškasti modeli razaslati po svetu. Umesto da služe mušterije po obližnjim kafanama pred njima defiluju posetioci u Sao Paulo, Stokholmu, Parizu, Njujorku… Samo jedno platno, Karijatide, ostalo je u zavičaju, u Kanju, u nekadašnjoj Renoarovoj kući, danas muzeju.

Davno je rečeno za njegove slike da su „himna radosti i lepoti“. Ostale su zabeležene njegove nadasve ljudske reči: „Umetnost u fraku, bilo da se radi o slikarstvu, muzici ili književnosti će uvek zadiviti. Ali za mene slika treba da bude prijatna, vesela i lepa, da lepa! Ima toliko neprijatnih stvari u životu pa nije potrebno da mi pravimo dodatne.“

Prikovan za pokretnu stolicu, ruku skrhanih bolešću, neumorno stvara izjavljujući u svojim kasnim sedamdesetim godinama: „Počinjem da umem da slikam“. Česti gosti na imanju „Kolet“ su Matis, Bonar, Roden, Modiljani, ali i trgovci slikama. Od nečega treba živeti.

Pred kraj života, od 1913 počinje da se bavi i vajarstvom. U tom naumu mu pomaže Rišar Gijo, učenik čuvenog, prvo slikara, potom skulptora Aristida Majoa. Neke od tih skulptura su deo postavke muzeja. Ipak treba reći da slikar prevazilazi skulptora.

Reonarovu kuću „Kolet“ opština Kanja je otkupila 1960. i otvorila u njoj muzej posvećen slikaru u kojem se čuvaju 11 njegovih platna, nekoliko skulptura, originalan nameštaj.                                                                      

Izvor:forum “Aladin”

---

Priredio:Bora*S

IZMEĐU DVA OTKUCAJA SRCA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________

NEVEROVATNE MINIJATURE NA VRHU IGLE

Nikolaij Aldunin (56), ruski umetnik poznat po minijaturama, napravio je neverovatna dela na vrhu igle

 Nikolajeva dela se mogu videti samo uz pomoć mikroskopa, a on ih stvara između dva otkucaja srca kako bi mu ruka bila savršeno mirna.

Od alata koristi superlepak, špric i čačkalicu.

Dok je radio na minijaturi puške, posle dve nedelje rada, ona se polomila. Ipak, ovaj smireni umetnik je samo seo, zapalio cigaru i započeo novu.

„Nikako ne smete da zapadnete u stanje zabrinutosti.

Sve što osećate direktno se projektuje na vaše ruke“ izjavio je Nikolaj.

Inspriaciju za stvaranje ovih neobičnih dela je pronašao u ruskoj bajci o majstoru koji je bio toliko vešt da je mogao da potkuje buvu.

Izvor: Pressonline, foto: Daily Mail /Autor: Sanja Ćurćić

---

 

 

 

UMEĆE LJUBAVI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________