SAČUVAJMO VEROVANJE U DOBROTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Radovaćemo se ako svako, ugledavši bilo koga od nas, može da kaže: Evo čoveka!

Milioni ljudi žive u ovom svetu kao u hladnom grobu…

dru-Patrijarh-Pavle_310x186  „…A danas milioni i milioni duhovno osiromašenih i moralno opustošenih ljudi, zaneseni sjajem prolaznih stvari, žive u ovom svetu kao u hladnom grobu. Zar se svet ne pretvara u fabriku i tržište lažnog sjaja i prolaznih vrednosti?

Zar se danas često ne govori da čovek i bez neba može mirno da hodi po zemlji? Kao da se popeo današnji čovek na visoke vrhove svoje vavilonske kule, samouveren u svoje znanje, ali često sitan, sebičan, agresivan i pun zlih nastrojenja koja prete njegovoj kuli i njegovom opstanku.“

Iz Uskršnje poslanice patrijarha Pavla
novosti.rs/vesti/ 17. april 2009./

_____________________________________________________________________________________________________

Misteriozne dame široke ruke

Vreme Uskrsa u Grčkoj prestonici za neke je doba darivanja i dobročinstva. Na najvećoj pijaci prazničnii ceh Atinjanima pokrivale nepoznate darodavke

sve misteriozne zene_620x0UOBIČAJEN pijačni dan pred najveći hrišćanski praznik.
U čuvenoj Varvakios agori, najvećoj grčkoj tržnici mesa, vri kao u košnici. Veliki izbor, malo para, a Uskrs valja proslaviti kako dolikuje, bez obzira na sve tanje porodične budžete.
Uobičajena vika preglasnih mesara naglo je utihnula kada se pred glavnim ulazom zaustavilo nekoliko luksuznih džipova sa zatamnjenim staklima. Obezbeđenje pravi špalir da bi se kroz masu zbunjenih ljudi probilo osam doteranih žena zrelih godina. Očigledno upoznat sa onim što će se dogoditi, zadihano je prišao i predsednik Varvakios agore Kleandis Cironis. Misteriozne dame su se uputile ka ranije odabranim mesarama i zauzele mesto pored kasa.
Kupci u čudu nisu mogli da veruju šta čuju:
– Naručujte šta želite, sve je plaćeno! – uzviknule su.
Najpre bojažljivo, a vrlo brzo krajnje opušteno, počele su da pljušte narudžbine. Za divno čudo, nije nastao metež. Mesari su se udarnički trudili da što više robe isporuče, zgranuti kupci nisu preterivali u zahtevima, a dame sa skupocenim naočarima zapisivale iznose. Ljudi su formirali redove i tiho, još nepoverljivi, naručivali, preuzimali robu i odlazili, sumnjičavo tražeći pogledom skrivenu kameru ili očekujući neku ujdurmu.

 VARVAKIOS AGORA
NAJVEĆA atinska pijaca spaja četvrti Monastiraki i Psiri, u podnožju Akropolja. Dobila je ime po nacionalnom heroju u ratu za oslobođenje od Turaka, kasnije uspešnom poslovnom čoveku Joanisu Varvakiosu. Izgrađena u italijanskom stilu, zasvođena ogromnom kupolom, više od veka predstavlja žilu kucavicu trgovačke Atine. Na jednom mestu više od 100 radnji sa svim vrstama mesa, ribe, voća, povrća, svih vrsta začina. Varvakios je umro 1825. a testamentom je ostavio ogromnu svotu novca za izgradnju škola i preuređenje centra Atine.

 Ništa od toga se nije desilo. Nije bila u pitanju šala.
Niko ne zna koliko bi ovo preduskršnje darivanje dobrodušnih žena trajalo, da se posle punog sata nisu pojavili novinari sa kamerama. Tajanstvene žene su tada namirile račune, obezbeđenje sa slušalicama u ušima je prokrčilo put do džipova, prolomio se aplauz i uzvici odobravanja. Bilo je i onih koji nisu uspeli da stignu na red za kilo-dva jagnjetine ili jaretine, pa se bes sručio na TV ekipe. Umalo je stradala kamera jedne komercijalne televizije kada je nervozni penzioner zahtevao od kamermana da mu sada on plati meso, kada je poterao humane bogatašice.
Ubrzo se sve vratilo u uobičajenu pijačnu kolotečinu. Kupci su nastavili da obilaze tezge tražeći jeftiniju robu, a mesari koji nisu dotaknuti čarobnim štapićem ponovo su počeli glasno da pozivaju one koji žele „najbolju jaretinu sa kritskih planina“.
Vest se sa pijace preselila na naslovne strane atinskih novina, „top izbor“ internet-portala, a „mesarski“ predsednik Cironis, umesto misterioznih bogatašica, postao je ličnost dana. Samo je on mogao da otkrije identitet Atinjanki koje su ulepšale praznik svojim siromašnim sugrađanima. Umesto toga, Cironis je samo rekao da „one nikako ne žele da se pravi pompa od toga, jer su učinile ono što su želele i mogle“.
Imaju više nego što im treba, pa su, kao i pred Božić, kada su potrošile oko 20.000 evra, i sada pomogle nekim nepoznatim ljudima da sa svojim porodicama proslave Uskrs.
Pouzdanih informacija nema, ali prema priči mesara računa se da su „dame iz džipova“ platile oko 50.000 evra za jagnjetinu i jaretinu koja će se naći na prazničnoj trpezi siromašnih Atinjana.
Zvonko Šimunec | 19. april 2014. / novosti.rs/vesti/

___________________________________________________________________________________________

Poštovani gosti TAMOiOVDE, želim vam svu lepotu u ovim prazničnim i danima koji slede u vašim životima!

Neka u vašoj blizini bude bar nekoliko Ljudi!

I svakako, sačuvajte verovanje u dobrotu.

Bora*S

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

tamoiovde-logo

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Pedja-MilosavljevicZbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

___________________________________________________________________________

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.


Sanjarenje (1938)

p-milosavljevic-sanjarenje-1938-szpb-78Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.


U parku (1944)

p-milosavljevic-u-parku-1944-szpb-79Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.


Bele ruže (1944)

admin-ajax.phpNakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.


Put slave (1952/53)

p-milosavljevic-put-slave-1952-53Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.


Dimnjaci i ruže (1937)

p-milosavljevic-dimnjaci-i-ruze-1937Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.” Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

___________________________________________________________________________

 

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

ARSENE DEDIĆU…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________

SREĆAN TI ROĐENDAN!

imagesArsen Dedić, pevač, kompozitor, pesnik, aranžer, tekstopisac, kantautor i muzičar, danas proslavlja svoj rođendan.

Rođen je 28. jula 1938. u Šibeniku, a danas živi i uspešno stvara nova umetnička dela u Zagebu.

 Godine prolaze, no  Arsenove „vinile“ još uvek držim na gramofonu, a zbirku pesama „Brod u boci“,  na omiljenoj polici.

Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

***

ARSEN je 2. novembra 2012. godune,  održao koncert u Novom Sadu.

U intervjuu za Novine novosadske, koji prenosim OVDE, Arsen govori o prošlosti, sadašnjosti, budućnosti…

***

Arsen-2-300x225Teško je bilo šta napisati o Arsenu Dediću, a da nije on sam to daleko bolje zapisao u svojim pesmama, knjigama, dramama, filmovima.

Učinilo bi se možda i nepristojnim ako bismo jednu toliko bogatu karijeru stavili tek međ’ nekoliko novinskih redaka, pogotovo danas kad znamo da su njegove “Ne daj se Ines”, “Tvoje nježne godine” ili “Ono sve što znaš o meni” možda zadnji bedem jugoslovenskog duha koji je po svojoj snazi za koplje i po iznad svega onoga što nam se, u ovim našim, poslednjim balkanskim godinama kulture, nudi kao muzika, kao pesma, kao reč.

 A Arsen se, kaže, brani radom i stvaranjem od svake oskudice duha. Nekada burno i na sceni, a danas u tišini porodičnog doma, Dedić i dalje piše i komponuje ističući da mu sad ponajviše znači porodica i posebno unuke Lu i Ema.

[quote]- Spasim se radom, a, iako sam bolovao često, uvek sam radio. Eto ovih dana izlazi mi nova knjiga, to je 31. po redu. Najnovije što radim biće slikovnica, u kojoj će se naći moje reči i muzika uz još dvojicu autora, a interesatno je da će tu biti i jedan stih koji je moja unuka Lu otpevala i na to sam posebno ponosan. S druge strane, izaći će mi i nova knjiga pesama, pod nazivom “Kapi za oči” – priča Arsen za Novine novosadske.

 NNS – Pred ovdašnjom publikom ćete nastupiti uz klavirsku pratnju Vašeg sina, Matije Dedića. Čini se da ste na koncertima u Srbiji uz Beograd jednaku pažnju uvek posvećivali i Novom Sadu.

Arsen Dedić – Jeste, kad god sam dolazio u Beograd, dolazio sam i u Novi Sad. Prvi put sam u Srbiju posle rata došao 2005. godine, ali sam nastavio da dolazim, publika je to želela. A i to što nisam nastupio ranije, bila je posledica čitave halabuke oko mog dolaska i celog tog prokletog usuda koji je zadesio ove prostore. Što se Novog Sada tiče, kada se sve zbroji, mislim da sam tokom čitave karijere u njemu nastupio pet ili šest puta. Ja nigde posebno ne putujem, jer sam posvećen autorskom radu i to me održava. Zamislite da sam putovao gde mi se htelo, kad bih stigao sve to napisati, odsvirati, napraviti? Ne bih prosto imao vremena. A Novi Sad ne zaobilazim ni sad, kao ni Vojvodinu, jer tu je publika čini mi se, uvek imala sluha za mene. Već sam jednom ovako svirao s Matijom, kao i sa Gabi (Novak), a dolazio sam i u Sombor i Suboticu, gde imam dobre prijatelje.

 NNS – Pomalo ovi koncerti podsećaju na one vaše početke kada ste sami uz klavir izvodili svoje kantautorske prvence?

AD – Vrlo često radim sa sinom i volim s njim da nastupam. U stvari, ja retko vodim bendove sa sobom, jer kad ih vodim volim da oko mene budu baš vrhunski muzičari. To je bio, recimo, slučaj kada sam ovde nastupao sa simfonijom, međutim, kada to nije u pitanju, onda volim da radim sa Matijom, jer on svira prelepo i prelepo me prati. I istina je, mislim da će i na ovom koncertu biti slučaj da zasviram i sam klavir i da pevam kao nekada, s početka.

NNS – Sigurno da nema generacije na ovim prostorima koja ne poznaje Vaše pesme. A kako se Vi odnosite prema njima? Da li ih nanovo oživljavate u zavisnosti od koncerta, sale u kojoj nastupate, publike koja je u tom trenu pred vama?

AD – S jedne strane, ne mogu se ja posebno odnositi prema mojim pesmama, one su uvek sa mnom, a opet su za sve. Eto, nedavno sam svirao “Tvoje nježne godine”, a u sali su žene plakale od srca i to je tako snažno delovalo, kao da je pesma juče napisana. A znate kad je napisana? Ne znam ni ja više… Ko zna kad, tamo pre nekoliko decenija. Napisao sam je u Šibeniku u dvorištu kuće dok je pored mene sedela moja mati. I nije to prestalo, to moje pisanje, svaki dan ja pišem. Puno sam se, doduše, nabolovao u životu, nije me služilo zdravlje, ali sam uvek pisao i uvek sam imao šta pisati, imao sam uvek inspiracije, to je bila moja sreća. Život mi je bio buran. Prošao sam dva fakulteta, dva braka, a sada, hvala Bogu, uživam sa dve prekrasne unuke.

 NNS – Bilo bi, verovatno, krajnje pogrešno reći da ste pre pesnik nego muzičar, ili pre slikar nego pisac. Jeste li barem kada ste počinjali imali jasnu ideju šta najviše želite da budete, ili prosto ne postoji jedna odrednica o tome ko je Arsen Dedić?

AD – Meni se sve desilo kao sudbina. Nit’ sam ja imao nekakvu posebnu nameru i plan, nit’ sam više hteo biti pesnik, niti kantautor, niti sve ono drugo što sam bio i radio. Uostalom, najpre sam upisao Muzičku akademiju pa Pravni fakultet, a interesovao sam se i Likovnom akademijom. Kad sam u ranoj mladosti došao u Zagreb, gde sam svirao da se izdržavam, počeo sam da pišem i komponujem, ali ni tada nisam planirao da se time ozbiljnije bavim. Ali život je tako hteo i dao mi talenat. I ono što moram reći, ja nisam došao iz nekog noblesa, niti iz neke građanske elite. Ja sam nikao iz betona, došao sam pomalo niotkuda.

NNS – Jednom ste izjavili da volite Felinijevu izjavu da je njegov svet, svet žena i cirkusa. Vaše pesme su tome bliske, čini se, samo ni danas ne znamo koliko su žene bile bitne, kao fiktivan procep ka postanku pesme ili kao stvarna drama Vaše mladosti i života?

AD – Jeste, upravo tako, kao kod Felinija žene su za umetnost nepobitne. Jednom je jedan moj prijatelj rekao izvesnom pevaču na početku karijere: “Gledaj da ti pesme prihvate i razumeju žene, jer bez njihovog odobrenja i razumevanja nećeš napraviti veliku karijeru”. Ne znam da li je to baš tako kako on kaže, ali znam da su žene u mojim pesmama imale i fikciju i funkciju. Bio sam vredan u tom pisanju. I ono što je bitno, u ljubavi, i u životu svom, nisam nikome načinio zlo. Tako da je moguće da neka od mojih nekadašnjih ljubavi danas dođe i čuva moje unuke, jer sad smo mi neki drugi, stariji ljudi. Eto, kad me već pitate, juče sam se čuo i sa Ines, upravo onom iz moje pesme. Ona danas ima godina gotovo koliko i ja, a meni je 74. Pošalje ona meni i danas neku sentimentalnu poruku, i zna moja Gabi za to, ali ostala je ta veza nakon svih godina koje su prošle svima nama.

 NNS – Za kraj, pitanje na temu koja je, nažalost, večita na ovim prostorima, u koje ste i Vi duboko utkani. Balkan ste često spominjali po nemiru. Mislite li da će se nekada smiriti?

AD – Nema kraja njegovom kovitlanju. Bojim se da ovde nikada neće biti mira. Eto vidite, recimo, na ovoj utakmici nedavno šta bi u Skoplju između Srbije i Makedonije. I znate šta je tu najgore? Oni što najviše navodno kritikuju ovo stanje, oni ga zapravo najviše i podržavaju. Oni koji ga trebaju sprečiti to ne čine. Nesretni su i nemirni ovi prostori. I treba pitati sebe šta smo mi učinili za našu državu, a ne samo ona za nas. Šta smo mi uradili i činili kao pojedinci, to treba pitati sebe.

Sava Nikić/novinenovosadske.rs

Porodica na prvom mestu

– Rekao bih, nisam gramziv, a niti sam siromašan, imam onoliko koliko moje viđenje egzistencije podrazumeva i kako ja to vidim. Obitelj mi je trenutno najbitnija i tome sam posvećen i svom autorskom radu. Država mi nikad ništa nije dala, nije mi ništa poklonjeno, samo mi je oduzimano. Često sam saterivan u ćošak, dovođen u pitanje, omalovažavan ponekad, no radio sam uvek kako sam mislio da treba i radim tako i danas.

____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bit ćemo razumni i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme neće uzvraćati
ljubav koju smo mu davali
od prvih nježnih, poratnih godina.


Promijenit ćemo pjesmu,
uzeti srce u šake
i ono će se opirati
kao živa ruka vode, ruka vjetra,
ali nećemo mu dati,
jer su smiješna sada ta naša očitovanja
svijetu kojem se to više ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dušom
pred ljubavnicom sitom i pospanom,
Bit ćemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima ništa nećemo otkriti
od toplih godina i glazbe.


Nećemo priznati buku krvotoka,
opću povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Šibenika, plažu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te briše
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim ćemo izmijeniti rječnik
i staviti šaku na luda usta
da što ne izbrbljamo pred zamišljenim licem
tvoje svakidašnjice, jednostavne i odviše pametne.


Živjet ćemo ne odajući se
dugim pismima,
samoubilačkim olovom,
na prstima sa samim sobom
sa prazninom među rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se već nešto mora.


Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati više u te stvari;
treba pjevati drugačije pjesme.


Označiti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada više ljubavnih pjesama moja mala,
zadovoljavat ćeš se starima.


Nikada nećemo ni pokušati
odškrinuti crnu knjigu mora;
povući ćemo jedino crtu
i ispod nje šutjeti, šutjeti do kraja.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Arsen Dedić je autentičan začetnik autorske pesme i literarne šansone.

„Tokom šesdesetih godina karijeru vezuje za festivale, nižući seriju evergrin kompozicija i odnoseći nagrade sa lakoćom. Prvi solistički koncert održao je decembra 1965. godine u beogradskom Domu sindikata. Vremenom se povlači sa festivala i orjentiše se na snimanje cenjenih ploča. Prvi LP „Čovek kao ja„, objavljen 1969. godine, donosi retrospektivu najboljih pesama kao što su „Moderato cantabile„, „Kuća pored mora„, „Bit ćeš uvek moja„, „Sve što znaš o meni“ i druge. Sledeći LP „Arsen II“ samo potvrđuje njegove visoke kvalitete, donoseći, „O mladosti„, „Ne plači„, „Takvim sjajem može sjati„. Dupli album „Homo volans“ objavljen 1973. godine definitivo mu određuje centralnu kantautorsku poziciju kroz pesme „Tvoje nežne godine„, „Laku noć muzičari„, „Modra rijeka“.

Unoseći vremenom u svoju romantiku elemente ironije i satire, Dedić tokom sedamdesetih snima ključne autorske ploče, ali se ogleda i na drugim poljima. Radi ploče za decu, primenjenu muziku, komponuje na tekstove pesnika, a njegove pesme izvode Drago Mlinarec, Bijelo Dugme, Josipa Lisac, Srebrna krila, Zdravko Čolić i mnogi drugi. Takođe, redovno komponuje za suprugu Gabi Novak koja često gostuje na njegovim pločama i nastupima. Saradnju sa novim generacijama produbljuje tokom osamdesetih radeći prepeve sa slovenačkog, pesama Andreja Šifera, Zorana Predina i drugih. Sa Predinom snima zajedničku ploču «Svjedoci priče» na kojoj se autorski dopunjuju, nudeći drugačije čitanje svojih ranijih pesama. U pesmi «Domovina» pridružio im se Bora Đorđević sa kojim su 1989. godine zajedno nastupali u više navrata. Godine 1993. Dedić posle duže pauze objavljuje ploču «Tihi obrt» na kojoj uz Gabi Novak učestvuje i njihov sin Matija koji svira klavir. U pesmama „Između nas rat je stao„, „Miris jeftine hrane„, „Majka hrabrost„, „Mocartova godina 1991.“ Dedić na ubedljiv način poetski prelama ratne refleksije.

Sledeći CD nudi pomalo neočekivanu retrospektivu. Naime, Dedić je 1961. godine počeo da piše tekstove za dalmatinske pesme, tako da su neke od njih, kao „Vratije se Šime„, „Maškare„, „Cvite moja„, vremenom dobile atribut narodnih. Od 1970. godine počeo je da komponuje muziku i piše tekstove za šibenske klape, a često je radio i na stihove Ujevića, Gulina, Bilića i drugih. Od oko četrdeset pesama koje su tako nastale Dedić je za CD «Ko ovo more platit» napravio izbor od dvadeset dalmatinskih pesama snimljenih od 1973. do 1995. godine. Uz njega i Gabi pevaju klape Šibenik, Bonaca, Maslina, Nostalija, Kalafat. Godine 1997. objavljuje CD „Ministarstvo straha“ i u pesmama „Tvoje tijelo, moja kuća„, „Ministarstvo straha„, „Ratni profiteri“ i drugim gradi gorku, ali emotivnu atmosferu sličnu onoj koju je zabeležio na ploči „Tihi obrt„.

Tokom karijere, Dedić je pisao muziku za pozorište, film i TV drame. Godine 1968. glumio je u filmu „Višnja na Tašmajdanu“ reditelja Stoleta Jankovića. Prvu knjigu poezije „Brod u boci“ Dedić je objavio 1971. godine i ona je doživela brojna izdanja i impresivan tiraž od osamdeset hiljada primeraka, što ne treba da čudi, budući da je pesma „Ne daj se Ines“ bila prihvaćena od svih generacija. Sa Matijom Skurjenijem je objavio knjigu za decu „Zamišljeno pristanište“ (1975.), pa «Narodne pjesme» (1979.), „Canto e poesia“ (1983.), sa fotografom Tomislavom Risićem „Zagreb i ja se volimo tajno“ (1986.) i „Hotel Balkan„. Publicista Igor Mandić je 1983. godine o njemu objavio knjigu „Arsen“. Krajem 1997. godine Dedić je objavio knjigu „Stihovi“ u kojoj su sakupljeni materijali iz njegovih knjiga, ako i nove pesme.

Za svoj rad Dedić je dobio brojene nagrade od kojih su posebno cenjene italijanske I premi Tenzo i Jacques Brel za doprinos autorskoj pesmi u Evropi.“(tekstovipesama.rs)

Sa uživanjem,

Priredio: Bora*S