ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

Advertisements

MISLITI, BRZO I SPORO…

tamoiovde-logo

Danijel Kaneman: Misliti, brzo i sporo

U novoj Biblioteci, čitajte odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo Danijela Kanemana, čuvenog psihologa koji je 2002. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, iz oblasti bihevioralne ekonomije 

Tekst: Danijel Kaneman (odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo; Heliks, 2015)

Ako vam se sviđa politika koju vodi predsednik, verovatno vam se dopada i njegov glas i izgled. Tendencija da nam se sve kod neke osobe sviđa (ili ne sviđa) – uključujući i ono što nismo ni videli – poznata je kao halo efekat.

Psiholozi koriste ovaj termin već oko jednog veka, ali nije ušao u širu upotrebu u svakodnevnom rečniku. A to je šteta, zato što je to odličan naziv za jednu čestu pristrasnost koja igra veliku ulogu u oblikovanju našeg viđenja ljudi i situacija. Primenjujući taj efekat, Sistem 1 nam pruža jednostavniju i koherentniju sliku sveta nego što je realno slučaj.

HALO EFEKAT

Na žurci upoznajete izvesnu Džoan i smatrate je privlačnom osobom s kojom je lako komunicirati. A onda nju pomenu kao osobu od koje bi se mogao zatražiti dobrotvorni prilog. Šta vi znate o Džoaninoj darežljivosti? Tačan odgovor je: bukvalno ništa, jer nema mnogo razloga da verujemo kako su ljudi prijatni u razgovoru ujedno i velikodušni u davanju humanitarnih priloga.

Ali vama se Džoan dopada i kada pomislite na nju prizovete taj osećaj sviđanja. Takođe vam se sviđaju velikodušnost i velikodušni ljudi. Metodom asocijacije, predisponirani ste da verujete kako je Džoan velikodušna. I sada kada verujete da je velikodušna, verovatno vam se još više sviđa, jer ste ostalim njenim prijatnim osobinama dodali još jednu.

Realni dokazi o njenoj velikodušnosti u priči ne postoje, pa tu prazninu popunjava nagađanje u skladu s emocionalnom reakcijom koju u osobi izaziva. U drugim situacijama dokazi se postepeno gomilaju i interpretaciju oblikuje emocija vezana za prvi utisak.

U psihološkom eksperimentu koji ima status klasika za sva vremena, Solomon Aš je izložio opise dve osobe i tražio od ispitanika da komentarišu njihove ličnosti. Šta vi mislite o Alanu i Benu?

Alan: inteligentan – marljiv – impulsivan – kritičan – tvrdoglav – zavidljiv

Ben: zavidljiv – tvrdoglav – kritičan – impulsivan – marljiv – inteligentan

Ako ste poput većine ljudi, Alana ste videli u mnogo pozitivnijem svetlu nego Bena. Prve osobine na spisku menjaju smisao kasnije navedenih osobina. Tvrdoglavost inteligentne osobe će verovatno biti ocenjena kao opravdana i možda čak izazvati poštovanje, ali inteligencija kod zavidljive i tvrdoglave osobe čini da nam dotična deluje opasno. Halo efekat takođe predstavlja primer potiskivanja dvoznačnosti: kao i reč bank (banka i obala), i pridev tvrdoglav je dvosmislen i biće protumačen u skladu s datim kontekstom.

Postoji mnoštvo varijacija ovog eksperimenta. Učesnici jedne studije su prvo videli prva tri prideva koji opisuju Alana, a tek potom i druga tri, za koje su im rekli da opisuju drugu osobu. Rečeno im je da zamisle dve osobe pa su ih pitali da li je prihvatljivo da svih šest prideva posluže za opis jedne osobe. Većina je mislila da to nije moguće!

Redosled kojim vidimo nečije osobine često je slučajan. Međutim, redosled je važan: kad je na delu halo efekat, najozbiljniji su prvi utisci, ponekad u toj meri da su kasnije dobijene informacije manje-više beznačajne.

PROBLEM NEPRISTRASNE OCENE

Na početku svoje profesorske karijere ocenjivao sam pismene ispite na konvencionalan način. Uzeo bih rad jednog studenta i pročitao ga od početka do kraja, usput ocenjujući delove rada. Potom bih izračunao prosečnu ocenu i prešao na sledećeg studenta. Ali primetio sam da su mi ocene eseja zaprepašćujuće dosledne. Posumnjao sam da podležem halo efektu u ocenjivanju i da prva ocena koju upišem nesrazmerno upadljivo utiče na ukupnu ocenu.

Mehanizam nije složen: ukoliko za prvi odgovor dam visoku ocenu, biću popustljiviji ako kasnije naiđem na neodređenu ili dvosmislenu tvrdnju. To se čini razumnim.

Sigurno student koji je tako dobro odgovorio na prvo pitanje ne bi u drugom napravio glupu grešku! Ali ova metoda ocenjivanja ima jednu ozbiljnu manu. Ako bi student napisao dva rada, jedan odličan i jedan traljav, konačna ocena bi zavisila od toga koji ću pročitati prvi. Studentima sam govorio da su oba rada jednako važna, ali to nije bilo istina: prvi je mnogo više uticao na krajnju ocenu nego drugi. A to je neprihvatljivo.

Zato sam smislio novi način. Umesto da čitam odgovore jedan za drugim, prvo bih iščitao prve odgovore svih studenata, a potom druge odgovore svih studenata. Vodio bih računa da sve ocene zapisujem na unutrašnjoj strani poslednje strane eseja, kako (čak ni nesvesno) ne bih čitanju drugog odgovora prilazio s pristrasnošću.

Ubrzo nakon prelaska na novu metodu, došao sam do uznemirujućeg otkrića: znatno mi je opala samouverenost u sopstvene ocene. Razlog je to što bih često osetio sasvim novu vrstu nelagode.

Razočaran drugim odgovorom određenog studenta, a na putu da upišem ocenu, povremeno sam primećivao kako sam mu za prvi odgovor dao najvišu ocenu. Takođe sam uočio da zapadam u iskušenje da smanjim raskorak tako što ću promeniti ocenu koju još nisam upisao, kao i to da mi je bilo teško dosledno se držati jednostavnog pravila da tom iskušenju nikada ne podležem. Ocene koje sam davao jednom studentu često su se znatno razlikovale. Taj izostanak koherentnosti mi je ulivao nesigurnost i izazivao frustraciju.

Postao sam manje zadovoljan i samouveren u ocene koje dajem nego ranije, ali shvatio sam da je to dobar znak, pokazatelj da je novi način ocenjivanja bolji. Doslednost u kojoj sam pre uživao je lažna; davala mi je osećaj kognitivne lakoće i moj Sistem 2 je sa zadovoljstvom lenjo prihvatao konačnu ocenu. Podležući snažnom uticaju prvog odgovora u proceni narednih, štedeo sam sebe samoga disonantnosti otkrića da isti student može na neka pitanja da odgovori odlično a na neka loše.

Nelagoda zbog nekonzistentnosti koja je isplivala na površinu kada sam prešao na novi način, bila je realna: odražavala je i neadekvatnost stava da je bilo koji pojedinačni odgovor pokazatelj znanja studenta i nepouzdanost mog dotadašnjeg ocenjivanja.

DEKORELACIJA GREŠKE

Pri novom načinu na koji sam prešao da bih ukrotio halo efekat držao sam se opšteg principa dekorelacije greške! Da biste shvatili ovaj princip, zamislite da brojnim posmatračima pokažu tegle pune novčića i traže da procene koliko ih je u svakoj tegli. Kao što je objasnio Džejms Surovjecki u bestseleru Mudrost gomile (The Wisdom of Crowds), takvi zadaci pojedincima idu vrlo loše, ali zbirne procene pojedinaca izvanredno su tačne. Neki znatno precene broj novčića, neki ga potcene, ali kada se te pojedinačne procene saberu i izračuna prosek, obično se dobija prilično precizna procena.

Mehanizam je jednostavan: svi pojedinci vide iste tegle, odnosno procenjuju istu stvar. S druge strane, greške koje pojedinci prave su nezavisne jedne od drugih i (u odsustvu sistemske pristrasnosti) teže da se u proseku približe nuli. Dakle, ova čarolija smanjenja greške funkcioniše samo kada se radi o međusobno nezavisnim posmatranjima i greškama koje nisu u korelaciji. Ako posmatrače odlikuje ista vrsta pristrasnosti, izračunavanje proseka procena neće biti od pomoći. I ako se posmatračima dopusti da utiču jedni na druge, to će smanjiti veličinu uzorka i time i preciznost grupne procene.

Da bi se iz više izvora dobila najbolja informacija, uvek bi trebalo težiti tome da ti izvori budu nezavisni jedni od drugih. Ovo pravilo je deo poželjnog postupka procene. Ako postoji više svedoka nekog događaja, ne dozvoljava im se da pre svedočenja međusobno razgovaraju o događaju. Cilj je ne samo sprečiti dogovaranje svedoka koje su pozvale različite strane, već i sprečiti da nepristrasni svedoci utiču jedni na druge. Svedoci koji razmene iskustva teže pravljenju sličnih grešaka u svedočenju, umanjujući ukupnu vrednost informacija koje daju. Ukloniti izlišnosti iz izvora informacija uvek je dobra ideja.

Princip nezavisnosti rasuđivanja (i dekorelacije grešaka) može se direktno primeniti u vođenju sastanaka, a u toj aktivnosti menadžeri raznih organizacija provode dobar deo dana. Jednostavno i korisno pravilo glasi: pre razgovora o nečemu, od svih učesnika sastanka treba zatražiti da ukratko napišu svoje mišljenje. Tako ćete korisno upotrebiti raznovrsna znanja i mišljenja u okviru grupe. U otvorenim diskusijama, koje su standardna praksa, pridaje se prevelika važnost mišljenjima onih koji govore na početku sastanka i zvuče samouvereno, pa zato sledeći govornici ostaju u zasenku.

 Daniel Kaneman

Misliti, brzo i sporo

Prevod: Ana Imširović-Đorđević 

Heliks, 2015

Iako psiholog, Daniel Kaneman je jedan od osnivača moderne bihevioralne ekonomije, u kojoj se danas ukrštaju putanje mnogih naučnih disciplina.

U knjizi Misliti, brzo i sporo Kaneman opisuje dva ponekad suprotstavljena sistema koji deluju u našem mozgu: Sistem 1 je intuicija koja nam omogućava da u deliću sekunde donosimo procene i odluke; Sistem 2 je znatno sporije racionalno razmišljanje. Problemi nastaju ako intuitivno reagujemo onda kada bi trebalo da razmislimo.

Ova knjiga pokazuje u kojoj je meri ljudski um podložan greškama u zaključivanju i šta ta činjenica znači u ekonomiji, korporativnoj kulturi, medicini, politici i medijima. Misliti, brzo i sporo je popularno napisana knjiga, ali izgrađena na čvrsto utemeljenim saznanjima iz višedecenijskog predanog naučnog rada, i po tome spada u najvažnije tekstove o prirodi ljudskog mišljenja.

Danijel Kaneman (1934) jedan je od vodećih savremenih mislilaca i psihologa. Za svoja istraživanja iz oblasti bihevioralne ekonomije dobio je 2002. godine Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njegov najvažniji doprinos je u opovrgavanju pretpostavke o ljudskoj racionalnosti kao o važnom činiocu moderne ekonomske teorije. Kamenam je takođe objavio radove iz oblasti kognitivne psihologije, teorije odlučivanja i rasuđivanja, kao i psihologije hedonizma. Njegova knjiga Misliti, brzo i sporo, izvorno objavljena 2011. godine, osvojila je više prestižnih nagrada za najbolje naučnopopularno štivo.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

tamoiovde-logo

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)


Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

____________________________________________________________________________________________

Knjiga: „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

____________________________________________________________________________________________

FAZE RAZVOJA DEČJEG MIŠLJENJA…

tamoiovde-logo

Žan Pijaže 

Tokom 1940-ih i 1950-ih godina XX veka švajcarski psiholog Žan Pijaže je razvio teoriju o razvoju dečjeg mišljenja. Već svojom prvom knjigom Govor i mišljenje deteta, koju je objavio 1923. godine predstavlja novu metodologiju istraživanja ove oblasti, kao i svoju koncepciju kognitivnog razvoja. Danas je Pijaže najpoznatiji po svom istraživanju kognitivnog razvoja dece, a proučavanjem intelektualnog razvoja svoje troje dece stvorio je teoriju koja opisuje faze koje deca prolaze kroz razvoj inteligencije i formalnih misaonih procesa.

Dizajn korica knjige Govor i mišljenje deteta

Žan Pijaže smatra da se beba rađa bez ikakvih znanja, a zatim posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje sveta, koje se neprestano uvećava.

Razvoj dečjeg mišljenja se odvija kroz faze koje su određene uzrasno i imaju nepromenljiv raspored. Iako kod dece mogu da se jave individualne razlike u pogledu ulaska u određenu fazu, generalno postoje uzrasne granice koje su ponekad i indikatori zaostajanja ili posebnog napredovanja.

Faze razvoja dečjeg mišljenja su:

1. Senzomotorna faza traje od rođenja do oko dve godine starosti. U ovoj fazi deca poznaju svet, pre svega kroz čula i motoričke pokrete. Učeći da su predmeti odvojeni i jasni entiteti i da imaju postojanje sopstvenog izvan individualne percepcije, deca su tada u stanju da prilažu imena i reči uz predmete.

2. Preoperacionalna faza traje od dve do sedam godina starosti i karakteriše je razvoj jezika i pojava simboličkih predstava. U ovoj fazi, deca uče kroz igru, ali se još uvek bore sa logikom i uzimaju tačku gledišta drugih ljudi.

3. Faza konkretnih operacija traje od dobi od sedam do oko jedanaest godina. U ovoj fazi pojavljuje se logična misao, ali deca se još uvek bore sa apstraktnim i teorijskim mišljenjem. Deca takođe postaju manje egocentrična i počinju da razmišljaju o tome kako drugi ljudi misle i osećaju.

4. Faza formalnih operacija traje od dvanaeste do šestnaeste godine, a deca postaju mnogo veštija i razvija se apstraktna misao i dedukcija. U ovoj fazi, ona postaju sposobna da vide više potencijalnih rešenja za probleme i da više naučno razmišljaju o svetu koji ih okružuje.       

 Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________

DRAGAN GAGA NIKOLIĆ- GOSPODIN MANGUP…

tamoiovde-logo

Dragan Gaga Nikolić – Gospodin mangup

Grupa autora

______________________________________________________________

O knjizi

Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone.

Priču o glumačkim i intimnim svetovima Dragana Gage Nikolića, kao velikog junaka kinematografije, teatra i televizije, ispričali su doajeni scenskog i kritičarskog stvaralaštva: akademik Dušan Kovačević, filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Predrag Perišić, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Ljiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra, Miloš Radović, kao i publicista Dragoljub Draža Petrović.

Iz sazvučja njihovih glasova i antologijskih fotografija koje je priredila Goranka Matić, oblikovano je jedinstveno svedočanstvo o glumačkoj i moralnoj veličini najvećeg šarmera i najvoljenijeg glumca uz čije su uloge odrastale generacije.

„Bio je jedan od izrazitih, jedna od perjanica svega što je gluma. Nesumnjivo je pripadao eliti, glumačkoj ali i ljudskoj eliti. I nije slučajno da ga je publika odabrala za svoje mezimče.“ Dejan Mijač

„Dragan Nikolić je najznačajniji filmski glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije. Uspešno se odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu!“ Slobodan Šijan

„Sećam se kad se prvi put ‘zvanično’ pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić. Pričalo se i pisalo se da se ‘viđaju’, da su ‘zajedno’. Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju ‘ozvaničili’ ljubav – koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.“ Dušan Kovačević

Kategorije: Domaći autori / Biografija

Format: 24×22 cm
Broj strana: 234
Pismo: Latinica
Povez: Tvrd
Godina izdanja: 10. mart 2017.
ISBN: 978-86-521-2514-2

Novo -10%

PROČITAJTE ODLOMAK

Izvor: laguna.rs

____________________________________________________________________

JANUŠ KORČAK I DECA…

tamoiovde-logo

Januš Korčak – DESET ZAPOVESTI ZA RODITELJE

Januš Korčak – (1878-1942) poljski pedijatar, pedagog, pisac….

…Kada je Hitlerova vojska ušla u Poljsku i okupirala Varšavu, Korčak je ostao sa svojim vaspitanicima u Domu siročadi. Godine 1940. Nemci su ga uhapsili. Nekoliko meseci je proveo u zatvoru odakle su ga otkupili njegovi bivši štićenici. Svetski poznat pisac, Korčak je imao mogućnosti da napusti Poljsku, no nije to učinio. Vratio se u „Dom siročadi“, koji se sada nalazio na teritoriji Varšavskog geta.

janus-korcak-1469897598-93366

Foto: Profimedia

Brojni prijatelji pokušavali su da  nagovore Korčaka da napusti geto, znajući da mu preti velika opasnost, uprkos dozvole  okupacione vlasti da slobodno ulazi i izlazi iz geta.

Petog avgusta 1942. decu iz Doma siročadi poslali su u koncentracioni logor Treblinku. Nekoliko dana kasnije Korčak je zajedno sa svojom decom ušao u gasnu komoru.

Na mestu Korčakove smrti u Treblinici nalazi se veliki kamen. Na kamenu je kratko napisano:

„JANUŠ KORČAK I DECA.“

.

Januš Korčak – 10 ZAPOVESTI ZA RODITELJE

  1. Ne očekuj da tvoje dete bude kao ti ili onakvo kakvo bi ti želeo da bude. Pomozi mu da postane samosvojan čovek, a ne tvoja kopija.
  2. Ne traži od deteta da ti plati za sve što si za njega učinio. Dao si mu život; kako ti se može zahvaliti? On će dati život drugome, drugi trećem… to je zakon nepovratne zahvalnosti.
  3. Ne sveti se detetu za uvrede koje su te snašle, da u starosti ne bi jeo gorak hleb. Jer, što si posejao to će i nići.
  4. Ne potcenjuj njegove probleme. Svakome je dat život u skladu sa snagom koju ima, i budi siguran da njemu nije lakše nego tebi, a može biti da mu je i teže, jer nema iskustva.
  5. Ne ponižavaj ga!
  6. Ne zaboravi da su najvažniji čovekovi susreti u životu – susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – mi nikada ne možemo znati koga srećemo u svom detetu.
  7. Ne muči sebe ako ne možeš nešto da učiniš za svoje dete. Seti se, detetu je uvek nedovoljno ako nije učinjeno sve.
  8. Dete nije tiranin koji vlada čitavim tvojim životom, i nije samo plod od krvi i mesa. Ono je ta dragocena čaša koju ti je Život dao  da je čuvaš i razvijaš u njoj stvaralački plamen. U toj oslobođenoj, rasplamsaloj ljubavi majke i oca, raste, ne „naše“, ne „moje“ dete, već duša koja nam je poverena na čuvanje.
  9. Nauči da voliš tuđe dete. Nikada ne čini tuđem detetu ono što ne želiš da čine tvom.
  10. Voli svoje dete uvek – i kada je netalentovano, nesrećno, odraslo. Razgovaraj sa njim, – raduj se, jer dete je praznik, dokle god je sa tobom.

Preveo i priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________

Januš Korčak – Zaštitnik i prijatelj dece

Januš Korčak je bio pedijatar i pedagog. Pisao je dečje knjige i borio se za prava dece. Godine 1942. dobrovoljno je pratio svoje štićenike iz sirotišta u Varšavskom getu u nacistički logor Treblinka.

16545450_303

Denkmal für Janusz Korczak in Warschau

Slika je obišla svet – na platnima, crtežima ili kao statua: muškarac među decom, najmanje od njih na njegovoj ruci, drugo ga prati držeći ga za ruku, na putu ka nacističkom logoru. U rano jutro 5. avgusta 1942. godine SS-vojnici su ispraznili jevrejsko sirotište u Varšavskom getu.

Vođa sirotišta Januš Korčak pratio je svojih 200 štićenika do mesta sa kojeg su svi zajedno transportovani u logor Treblinka. Poljsko-jevrejski lekar imao je mogućnosti da izbegne smrt, ali je odbio svaku pomoć poznanika i prijatelja, jer nije želeo da ostavi decu na cedilu. Na kraju je sam ubedio SS-vojnike da ga puste da ide zajedno sa decom.

„U svim jevrejskim getoima u Poljskoj koju je okupirao Hitler, vaspitači, učitelji i lekari su išli u smrt zajedno sa decom o kojoj su se starali. To ima veze sa osećajem odgovornosti tog vremena“, objašnjava biograf Joana Olčak-Roniker u razgovoru za Dojče vele.

I Jevreji i Poljaci

16402303_404

Tihi heroj – Januš Korčak

U njenoj biografiji o Korčaku, koja je 2012. objavljena i u Nemačkoj, učinila je vidljivim ljudsko lice „starog doktora“ sakriveno iza mita o mučeniku. „Korčaka bi ljutilo da ga proglase svecem. Njegovo hrabro koračanje u smrt zajedno sa decom bacilo bi u zasenak njegov hrabar život“, kaže autorka.

Poljska književnica i scenaristkinja kao dete je lično poznavala Korčaka. On je bio prijatelj s njenim dedom i babom, izdavačima iz Krakova. Njena majka je neposredno posle rata napisala prvu knjigu o Korčaku, kako bi dokumentovala njegovo herojstvo.

Januš Korčak rođen je kao Henrik Goldšmit u jednoj dobrostojećoj porodici asimilovanih Jevreja u Varšavi. Goldšmitovi nikada nisu okrenuli leđa judaizmu i živeli su u veri da mogu istovremeno da budu i Jevreji i Poljaci. Tog ubeđenja je bio i Januš Korčak.

Studirao je medicinu i kasnije je postao ugledni pedijatar. Vrlo rano je morao da izdržava porodicu, jer je njegov otac bio upućen na psihijatrijsko odeljenje. U to vreme, mladi lekar počinje da piše knjige za decu. Pod pseudonimom Januš Korčak, koje će zadržati do kraja života, pobedio je i na jednom literarnom takmičenju. „On je poznavao strah i patnju deteta iz sopstvenog iskustva. To znanje hteo je da prenese roditeljima“, kaže biografkinja Joana Olčak-Roniker.

Korčak nikada nije osnovao sopstvenu porodicu. Ipak, 1912. preuzeo je rukovođenje jednog jevrejskog sirotišta u Varšavi, sagrađenog prema njegovim planovima. Ubrzo su dom popunili i pedagozi reformatori jer Korčakova inovativna pedagogija je još tada bila legendarna. Njegovi štićenici su bili radosniji i samosvesniji od dece u drugim sirotištima. Korčak je „svoju decu“ posmatrao kao kompletna bića. U prvi plan je stavljao dostojanstvo deteta, zahtevao je individualnost i odlučno odbijao udaranje kao kaznu i prinudu.

Beskompromisna ljubav prema deci

16202935_404

Roman za decu Januša Korčaka

Korčak formuliše prva dečja prava: pre svega je insistirao na pravu deteta da bude onakvo kakvo jeste, da se poštuje i dobija aktivno, pozitivno razumevanje i toplotu. Time je postavio temelj za današnja prava dece, sadržana u Konvenciji UN o pravima deteta. Pod pseudonimom „stari doktor“, 30-ih godina vodi sopstvenu radijsku emisiju na poljskom radiju, u kojoj je sa decom pričao o deci.

U sirotištu u varšavskoj ulici Krohmalnaštrase, Korčak je realizovao svoje pedagoške ideje. Tamo je nastao svojevrstan model demokratske dečje republike sa sopstvenom samoupravom, dečjom skupštinom i sudom u kojem deca sama odlučuju o različitim „kaznama za izvinjenje“. U njegovom sirotištu nastao je i prvi list koji su pravila deca – „Mali pregled“. Iznad svetle zgrade sa prijatnom atmosferom vijorila se zelena zastava „Dečje republike“.

Godine 1940. sirotište je premešteno u Varšavski geto. Korčak je nastavio da ohrabruje decu i vaspitava ih za budućnost u slobodi. Jedan od očevidaca odvođenja Korčaka i njegovih štićenika iz geta u logor, bio je i jevrejski kompozitor i pijanista Vladislav Špilman. On u svojim memoarima opisuje kako je lekar ohrabrivao decu: „Ići ćete na selo, to je razlog za radovanje“, objašnjavao je siročićima… Sigurno je „stari doktor“ i u gasnoj komori poslednjim atomima snage šaputao deci: ‘Ništa, ništa to nije deco’, kako bi svoje male štićenike poštedeo užasa prelaska od života ka smrti“.

„Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“

Jedno od njegovih najznačajnijih pedagoških dela nosi naziv „Kako voleti dete“. Pisao je i romane za decu, najpoznatiji je „Kralj Maćuš Prvi“, obrazovni roman koji se protivi starateljstvu nad decom.

Trideset godina posle njegove smrti – 1972, u nacističkom logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi u celoj Nemačkoj nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“.

Autorke: Barbara Kelen / Ivana Ivanović

Odg. urednik: Ivan Đerković

 Izvor: dw.com/sr

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________

SAMI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

 Ana Perović: SAMI ZAJEDNO (ALONE TOGETHER) – ZAŠTO SMO USAMLJENI U ERI U KOJOJ SMO NAJDOSTUPNIJI

Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.

alone-together-bookUmesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice.

Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“

Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.

Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.

Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?

Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.

Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?

Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.

Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam.

Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.

Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.

Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.

Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.

Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.

Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.

Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste? Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom? Zajedno, a sami? Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.

                                                                   / psihobrlog.wordpress.com /

Izvor: kljucnekosti

_________________________________________________________________________________

KNJIGE U RUKE…

tamoiovde-logo

Sajam knjiga pod sloganom „Knjige u ruke” od 23. do 30. oktobra

Pod sloganom „Knjige u ruke” na Beogradskom sajmu od 23. do 30. oktobra održaće se najznačajnija i najprestižnija književna manifestacija u jugoistočnoj Evropi, 61. Međunarodni beogradski sajam kjnjiga, a kako je najavljeno na konferenciji za novinare, očekuje se učešće više od 450 domaćih i inostranih izlagača.

61ad8cfcf211a25b4a704d5fb8ebc8f2_4048736237Prema rečima gradske sekretarke za kulturu Ivone Jevtić, poslovni izdavački koncept Beogradskog sajma knjiga ostao je nepromenjen i bazira se na predstavljanju savremene svetske i domaće izdavačke produkcije književnoj publici i široj javnosti, a uz prisustvo eminentnih pisaca na tribinama se pokreću aktuelna književna i društvena pitanja.

– Sajam će otvoriti profesor dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske iz Novog Sada, a počasni gost ovogodišnjeg sajma je Islamska Republika Iran. Mogu da najavim da smo već u dogovorima da naredne godine budu održani Dani Teherana u Beogradu – rekla je Ivona Jevtić.

Zoran Avramović, predsednik Odbora Beogradskog sajma knjiga, rekao je da i ove godine sajam povezuje tradiciju, kulturu i stvaralaštvo u raznim formama.

– I ove godine biće veliki broj izdavača, tribina i sajamskih izložbi, a posebno je važan Školski dan, Porodični dan, kao i programi za decu i bogat prateći program. Očekujmo veliki broj posetilaca i pozivamo sve poštovaoce knjige da nas posete – rekao je Avramović.

Kao zemlja počasni gost Iran će na ovom sajmu predstaviti svoju viševekovnu kulturu i tradiciju, dela naučnika, pisaca i umetnika, kao i domete dinamičkog razvoja u kulturi i izdavaštvu na 300 kvadrata izložbenog prostora.

Na najreprezentativnijem sajmu knjiga u regionu na više od 30 hiljada kvadrata izložbenog prostora u halama 1, 1a, 2a, 2b, 2c i 4 i tradicionalno će učestvovati najveći domaći, kao i brojni inostrani izdavači i pisci, a tokom osam sajamskih dana poštovaoci književnosti moći će po najpovoljnijim cenama da obnove svoju kolekciju knjiga najnovijim naslovima.

Izvor: beograd.rs

__________________________________________________________________________________

61.međunarodni beogradski Sajam knjiga

61.međunarodni Beogradski Sajam knjiga održaće se od 23.10. – 30.10.

43_img_vestiPored toga što je kulturna manifestacija velikog značaja, Sajam knjiga je mesto susretanja ljudi različitih profesija, diplomatsko-političkih i poslovnih kontakata.

Kao mesto susretanja ideja i mišljenja, Sajam knjiga će i ove godine organizovati Festival mladih – predstavljanje mladih stvaralaca iz različitih oblasti umetnosti, a radi afirmacije knjige i čitanja, uz pisce i izdavače, o iskustvu čitanja govoriće i istaknuti pojedinci iz različitih društvenih oblasti – privrede, politike, sporta, crkve, u okviru programa “Šta je knjiga meni“. Ove godine će na sajmu biti oko 1.000 izlagača i očekuje se oko 150.000 posetilaca.

Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga je Islamska Republika Iran i učestvovaće najmanje 10 izdavača iz ove zemlje koji će predstaviti dela na persijskom, engleskom i srpskom jeziku iz oblasti iranistike, religije, gnosticizma, zatim naslove savremene iranske književnosti, knjige za decu i omladinu i knjige iz kinematografije.

Fokus ovogodišnjeg programa Sajma knjiga će, kroz tribinske i promotivne programe, kao i tematske izložbe, biti usmeren na aktuelne teme proistekle iz domaće izdavačke produkcije i jubileje evropske i srpske istorije i kulture, od Šekspirove i Servantesove 400-godišnjice, 120-godišnjice pojave romana „Hajduk Stanko“ i 100-godišnjice Petra Kočića, do sećanja na godišnjicu osnivanja Jasenovca i početka genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu.

U okviru sajma biće održane izložbe „Šekspir i Servantes – 400 godina od smrti“, izložbe o Petru Kočiću, „Jasenovac, anatomija zaborava“, „Negujmo srpski jezik“, izložbe prvih i raritetnih izdanja knjiga Jaše Tomića, Milana Rakića, Milorada Mitrovića i Petra Kočića i tribine o evropskoj književnosti, srpskoj književnosti u domaćem filmu, novim srpskim pesnikinjama i prevođenju jugoslovenske književnosti. Pored toga, biće održane i tribine polemičkog usmerenja o temama od značaja za knjigu i kulturu danas “Arena od reči“, i program “Pisci u fokusu“ sa inostranim piscima gostima sajma, kao što su Zahar Prilepin, Erlend Lu, Vil Firt, Svejn Menensland, Vedrana Rudan, Aleksandar Mekol Smit, Pan Bujukas, Aleksandra Poter, Milenko Stojičić, Rumjan Ebert, Anton Holcer i Market Hajklova.

Ovogodišnji Međunarodni beogradski sajam knjiga predstaviće brojna izdanja i izdavače, uz bogatstvo i raznolikost pratećih programa i izložbi, što će tradicionalno obeležiti poslednju nedelju oktobra u Beogradu kao praznik knjige i kulture.

Školski dan 61. sajma biće četvrtak 27. oktobar, pojedinačne ulaznice koštaće 250, a grupne 150 dinara. Sajam knjiga je otvoren za posetioce u nedelju 23. oktobra od 10 časova.

Izvor: serbiatour.rs

___________________________________________________________________________________

NEMOJ DA MISLIŠ NI NA ŠTA I NE PITAJ NIŠTA…

tamoiovde-logo

erich_maria_remarque1Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora.

Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime…

Erih Marija Remark

________________________________________________________________________________

Nemački književnik Erih Marija Remark (Kramer) umro je u Lokarnu na današnji dan 1970. godine.

Svojim prvim romanom „Na zapadu ništa novo“ Remark je realistički i sa potresnim humanizmom prikazao razdoblje Prvog svetskog rata. Sledili su: „Povratak“, „Tri ratna druga“, „Nebo ne zna za miljenike“, „Iskra života“, „Crni obelisk“, „Trijumfalna kapija“, „Vreme života i vreme smrti“, „Lupeži“, „Utočište“ i pripovetke „Svetilište“ i „Nepobeđeni“. Zbog spretnosti u vođenju radnje, jednostavnog stila i obilja tema Remarkovi romani su imali izuzetan prijem kod čitalaca, ali su u nacističkoj Nemačkoj bili spaljivani zbog antifašističkog i antimilitarističkog stava autora u kojima je opisivao okrutnost nacista, rasizam i neljudske metode Trećeg rajha.

Izvor: rts

________________________________________________________________________________

„Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo sezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u „sladoledu od čokolade“.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih lati…

Bože moj, kad bih imao jedan komadić života.

Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muskarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošću vec sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljud…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreca u načinu savladavanja litica.
Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, mada mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“ –Crni obelisk

________________________________________________________________________________

Remark ponovo na srpskom

Branislav ĐORĐEVIĆ | 04. april 2015.

Slavni nemački pisac Erih Marija Remark, koji je neponovljivo opisao surovost oba svetska rata, ponovo na srpskom jeziku. Zbog romana u kojima “blati nemačku vojsku”, u domovini važio za izdajnika

kul-glas-coveka-1_620x0VOLEO je otmene žene, luksuzne automobile, jaku kafu i cigare, skupa odela i život na visokoj nozi. Bio je bestseler pisac veličan u celom svetu, koji je Veliki svetski rat video iz blatnjavog rova na prvoj liniji Zapadnog fronta.

Knjige su mu sa istim oduševljenjem hvaljene pa spaljivane, da bi ga zauvek odvele van domovine, zbog pokušaja da u njima obavesti o “jednoj generaciji koja je ratom razorena, mada je izbegla njegove granate”.

Da popularnost Eriha Marije Remarka (1898-1970), ne jenjava ni 45 godina posle smrti, potvrđuju i nedavno na srpskom ponovo objavljeni romani “Na zapadu ništa novo” i “Trijumfalna kapija”, u izdanju “Nove knjige”.

Veliki nemački pisac, vatreni borac za slobodu govora, u životu i u književnosti svedočio je o kataklizmi oba svetska krvava sukoba i metežu 20. veka. Poput Hemingveja, sa kojim su ga često poredili, neponovljivo je pisao o vojnicima u borbi, užasima ratnih naleta, nemoći čoveka da brani sopstevni identitet.

Rođen je u severnonemačkom gradu Osnabriku 1898. godine. Kao mladić učestvovao je u Prvom svetskom ratu, u borbama na Zapadnom frontu. U prvim borbenim redovima nije, međutim, boravio ni puna dva meseca, pošto je ubrzo ranjen, pa je ostatak rata proveo u vojnoj bolnici u Duizburgu.

– Uprkos tome, doživljaji iz ovog perioda trajno su obeležili njegovu ličnost, njegove političke stavove i njegovo književno stvaralaštvo – kaže za “Novosti” Jelena Kostić Tomović, profesor nemačke književnosti, na Filološkom fakultetu. – Po završetku ovog rata, Remark je radio kao nastavnik, a zatim kao novinar. Prvi roman “Soba iz snova” objavio je 1920, ali je on prošao nezapaženo. Narednih godina objavio je niz kraćih proznih tekstova u novinama i časopisima. Probio se, međutim, srazmerno brzo, romanom “Na zapadu ništa novo”. Ovo je delo prvo tokom 1928. izlazilo u nastavcima u novinama “Fosiše cajtung”, godinu dana potom (1929) objavljeno je kao knjiga, a 1930. čak je i ekranizovano u Holivudu, donevši piscu svetsku slavu, koja će ga pratiti do kraja života.

kul-glas-coveka-2Film slavnog Luisa Majlstona dobio je dva Oskara – za režiju i najbolji film, a nominovan je i za scenario i kameru. U romanu “Na zapadu ništa novo” Remark je obradio i sopstvene doživljaje iz rata, ali pre svega doživljaje svojih ratnih drugova i priče ranjenih vojnika koje je slušao u vojnoj bolnici u Duizburgu.

Za ovu knjigu koja je samo u godini objavljivanja prodata u tiražu od milion i po primeraka i odmah prevedena na 29 jezika, Remark je 1931. godine nominovan i za Nobelovu nagradu za mir.

– Savez nemačkih oficira protestovao je protiv te odluke, tvrdeći da Remark u knjizi blati nemačku vojsku. Od tada će Remark u Nemačkoj važiti za izdajnika, za nekog ko, kako se to na nemačkom kaže, “prlja sopstveno gnezdo” – kaže Jelena Kostić Tomović. – Remark je bio nepokolebljivi pacifista, što jasno dolazi do izražaja i u njegovim književnim delima. Veran antimilitarističkim uverenjima, Nemačku je napustio već narednog dana po dolasku Hitlera na vlast. Njegove su knjige u Trećem rajhu bile zabranjene kao “štetne i nepoželjne”, a poput drugih književnih dela koja su tako ocenjena, javno su spaljivane. Nacistička vlast oduzela mu je 1938. nemačko državljanstvo, koje mu ni po završetku rata nije vraćeno.

Drugi svetski rat Remark je proveo u emigraciji, prvo u Švajcarskoj, a zatim u SAD. Ženio se tri puta, od toga dva puta istom ženom, plesačicom Jutom Ilze Cambona, a potom bivšom suprugom Čarlija Čaplina Poletom Godar. Bio je u vezi sa Marlen Ditrih, Hedi Lamar i sa Gretom Garbo, vozio “lanču” kabriolet i sportski “bugati”, družio se sa Čaplinom, Kolom Porterom, Skotom Ficdžeraldom, Hemingvejem…

BORAC ZA MIR

– IAKO nikada kao stvaralac ne može zauzeti mesto među korifejima nemačke književnosti, u Nemačkoj se Remarku danas odaje veliko priznanje zbog njegovog zalaganja za mir i toleranciju – kaže Jelena Kostić Tomović. – Sećanje na njega naročito revnosno neguje rodni grad Osnabrik. Tamo je, između ostalog, 1986. godine osnovano i Remarkovo društvo, sa ciljem da čuva piščevo nasleđe i da tako doprinosi humanističkoj misli u književnosti, nauci i kulturi. U istom gradu 1996. otvoren je i Centar za mir “Erih Marija Remark”, koji pored Remarkovog arhiva i trajne postavke posvećene piščevom životu i delu obuhvata i Istraživački centar “Rat i književnost”. Od 1991. godine Osnabrik svake druge godine dodeljuje i Nagradu za mir “Erih Marija Remark”.

– Zahvaljujući uspehu romana i filma “Na zapadu ništa novo” on i njegova dela već su bili poznati američkoj publici, tako da su Remarkov materijalni položaj i društveni status u emigraciji bili neuporedivo bolji nego položaj većine drugih umetnika i kulturnih radnika koji su u tom periodu morali da emigriraju iz Nemačke. Zato su mu mnogi i prebacivali to da živi u mondenskom društvu, okružen luksuzom, gradeći književnu slavu na patnjama onih koji takve privilegije nemaju – kaže naša sagovornica.

Posle Drugog svetskog rata živeo je u SAD i u Švajcarskoj. Nakon nekoliko srčanih udara preminuo je od aneurizme, u Lokarnu 1970. godine. Sahranjen je u Švajcarskoj, u kantonu Tičino, koji je smatrao svojom izabranom domovinom.

Pored romana “Na zapadu ništa novo” poznata su i Remarkova ostvarenja “Tri ratna druga” (1938), “Ljubi bližnjega svoga” (1941), “Trijumfalna kapija” (1946), “Crni obelisk” (1956), “Nebo nema miljenike” (1961), “Noć u Lisabonu”(1962)… Knjige su mu prevedene na više od 60 jezika.

– Ključ Remarkovog uspeha kod čitalačke publike svakako treba tražiti u njegovoj sposobnosti da razumljivo, uverljivo i zanimljivo prikaže sudbinu običnog čoveka u zlim i burnim vremenima, odnosno borbu pojedinca da nekako prebrodi razorne potrese sa kojima ga suočavaju politički i istorijski vihori. Kako se njegovi romani ne odlikuju ni osobitom umetničkom vrednošću, a ni naročitom književnom originalnošću, Remark nikada nije bio miljenik književne kritike, a nije bio ni u žiži interesovanja književne istoriografije. Nasuprot tome, čitaoci širom zapadne hemisfere voleli su njegove romane i u vreme kada su prvi put objavljeni, ali ih podjednako rado čitaju i danas, gotovo vek kasnije – kaže Jelena Kostić Tomović.

Iako je neosporno reč o popularnoj književnosti, dodaje ona, Remarkova je proza jasna i zanimljiva, pa se čita lako i sa zadovoljstvom. Radnja njegovih romana po pravilu je vezana za sudbinu Nemačke i Nemaca tokom prve polovine 20. veka, ali uprkos tome Remark uvek uspeva da prikaže brige, probleme i patnje kakve u ratovima, previranjima i emigraciji muče sve ljude, bez obzira na nacionalnost.

– S obzirom na to da previranja, sukobi, ratovi, progoni i dalje suvereno vladaju političkom i istorijskom pozornicom, razarajući ljudske živote podjednako nemilosrdno kao i u Remarkovo vreme, njegovi će romani izvesno i nadalje privlačiti pažnju čitalaca, koji će u njima otkrivati delić sopstvene sudbine i sudbine svojih bližnjih. U tom će smislu i srpska čitalačka publika, koja odavno poznaje i voli Remarkova dela, svakako ponovo pokazati veliko interesovanje za ove romane, nalazeći na njihovim stranicama humanost, razumevanje, a možda i utehu – kaže Jelena Kostić Tomović.

Izvor: novosti.rs

________________________________________________________________________________

“Izmicala mi je – to sam osećao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame.
Ona to nije htela, i vraćala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni …
Ko uopšte kome pripada i šta znači pripadati jedno drugom – te građanske reči beznadne iluzije?
Ali sam uvek nanovo, kad se vraćala, za jedan čas, za jedan pogled, za jednu noć, sam sebi izgledao kao knjigovođa koji ne treba da računa, nego ne pitajući da primi ono što mu daje jedna lutalica, nesrećnica, osuđena na smrt.
Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuća – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoistične zakone smatraju zavetnim pločama Božijim.
Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam …” – Noć u Lisabonu

***

Blaga i mahnita, mimozo i biču, kakko sam bio nerazuman što sam hteo da budeš moja! je li mogućno zatvoriti vetar? Šta tada biva od njega? Pokvaren vazduh. Odlazi, idi svojim putem, idi u pozorište i na koncerte, udaj se za kakvog rezervnog oficira i direktora banke, kakvog pobednika u inflaciji, odlazi, mladosti što napuštaš samo onoga koji tebe hoće da napusti, zastavo što lepršaš ali se na daš uhvatiti, jedro pred mnogobrojnim plavetima, fatamorgano, igro šarenih reči, odlazi, Izabela, odlazi pozna moja, dostignuta, uprkos prohujalom ratu silom povraćena, mudra ponešto, ponešto starmala, mladosti, odlazi, odlazite obe, a i ja ću otići, nemamo šta jedno drugom da prebacujemo, pravci su naši različiti, no i to je samo prividno, jer smrt se prevariti ne može, mogućno ju je samo pretrpeti.

Zbogom! Svakoga dana ponešto više umiremo, ali svakoga danaponešto duže živimo, vi ste me tome naučili i ja to neću zaboraviti, nema uništenja, i onaj kome ni do čega nije stalo ima sve, zbogom, ljubim vas praznim svojim usnama, grlim rukama koje ne mogu da vas zadrže, zbogom, zbogom, vi u meni, vi koji ostajete sve dok vas ne zaboravim. “- Crni obelisk

***

„Čovek je veliki u svojim krajnostima. U umetnosti, ljubavi, mržnji, egoizmu, čak i u žrtvovanju – ali ono što svetu najviše nedostaje to je izvesna srednja dobrota.“

Erih Marija Remark

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

NAJMISTERIOZNIJA KNJIGA NA SVETU BIĆE DOSTUPNA JAVNOSTI…

tamoiovde-logo (1)

VOJNIČEV RUKOPIS

Vojničev rukopis je tajanstvena, većinom ilustrovana knjiga nazvana po poljsko-američkom prodavcu knjiga Vilfridu Vojniču, koji ju je kupio 1912. godine. Tokom svoje duge istorije, njene stranice bile su predmet izučavanja mnogih amatera i profesionalnih kriptografa, ali niko od njih nikada nije uspeo da dešifruje ni jednu jedinu reč.

vojnicev-rukopisJedna od najenigmatičnijih knjiga na svetu reprodukovaće se u Španiji, a radi se o rukopisu Vojnič, napisanom na srednjovekovnom pergamentu na jeziku koji ni najveći kriptografi sveta nikada nisu uspeli da dešifruju. 

Brojni istraživači proveli su život pokušavajući protumačiti tu misterioznu knjigu čije su stranice ispisane elegantnim rukopisom, a krase ih ilustracije čudnih biljaka i crteži nagih žena. Delo načeto vremenom izlazi vrlo retko iz sefa biblioteke u kojoj se čuva, ali jedna mala izdavačka kuća sa sedištem na severu Španije konačno je nakon desetogodišnjeg napora dobila dozvolu za reprodukciju i štampu od gotovo hiljadu primeraka.

Dodirnuti Vojniča je stvarno nešto posebno, rekao je Huan Hoze Garsija na zadnjem spratu muzeja knjiga gde je sedište izdavačke kuće Siloe, nekoliko ulica od čuvene gotske katedrale u Burgosu, na severu Španije.

Specijalizovan u objavljivanju faksimila, vrlo vernih reprodukcija starih rukopisa, Siloe je kupio prava reprodukcije za nepoznat iznos kako bi objavio 898 replika. Namerava izdati toliko verne faksimile manuskripta Vojnič da će se vijeti mrlje, rupe i poderotine koje je doživeo stari pergament. Siloe namerava da proda svaku reprodukciju za sedam do osam hiljada evra i tvrdi da je gotovo 300 kupaca već rezervisalo primerak.

Rejmond Klemens, konzervator biblioteke, objašnjava da je čuveni univerzitet Jejl odlučio da prepusti prava na reprodukciju dela jer ga je jako velik broj osoba želeo konsultovati. Brojne su teorije o tajanstvenom autoru tog rukopisa čije ime potiče od osobe koja ga je otkrila, poljskog antikvara Vilfrida Vojniča, oko 1912. godine u Italiji. Kad je rukopis podvrgnut datiranju 2009. otkriveno je da je nastao između 1404. i 1438. godine.

Biblioteka svakog meseca prima na hiljade mejlova osoba koje misle da su otkrile misteriju koda korišćenog pri pisanju dela. Siloe namerava da utroši 18 meseci za proizvodnju prvog faksimila rukopisa od 200 stranica, jedva nešto većeg od džepne knjige.

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

VELIKA JE STVAR ĆUTANJE…

tamoiovde-logo (1)

Po koji put se u životu vraćam na tačku iz ostavštine starog Rima: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari. U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori; u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar, ali je ćutanje zagonetnije.

foto210Kad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen; u sebi on je neograničen, kraja mu nema. Naravno, pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Može čitalac produžiti ograničenja u knjizi ako zaklopi knjigu i potone u ćutanje. Ali zašto nije i pisac potonuo? Potonuo je, samo što se ono iz dubokog ćutanja ne da reći.

foto113Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono što ne možemo nikada iskazati.

Jezik sâm je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno danas.

Kako je govoreno pre sto godina, to je groteskni dijalekt. Danas, to isto kazalo bi se sasvim drugačije jezikom koji će dakako postati u ime Božije takođe groteskni dijalekt. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik, to je knjizi fotografisan pokojnik.

foto39Ćutanje, naprotiv, uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na površini čoveka i stvari. Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir, kao duše Platonove, sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sâm. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijalnog uma i genijalnih ruku.

18_isidora-sekulic-ovalŠezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana.

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha vide oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća:

Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Iz rukopisa Isidore Sekulić

Izvor: rasen.rs

_________________________________________________________________________________

OGLEDALO I RIZNICA (PIŠI GREŠNA RUČICE)…

tamoiovde-logo (1)

Srednjovekovna knjiga kao deo srpske kulturne baštine

Sticajem istorijskih okolnosti, iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa. Iz prohujalih razdoblja srpske istorije, religije i kulture do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. Upoznajte svet srpske rukopisne knjige na izložbi u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti.

knjigadef

Zbornih srpskih žitija (14. vek)

Svet srpske rukopisne knjige od 12. do 17. veka, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti, kao jedna nizu reprezentnativnih izložbi organizovana je povodom 23. Međunarodnog kongresa vizantologa koji se održava drugi put u Beogradu i 175 godina od osnivanja SANU.

Sticajem istorijskih okolnosti iz dubine prošlosti do naših dana sačuvani su dragoceni primerci knjiga otkrivajući duhovna stremljenja, život i umetničke domete srpskog srednjovekovnog književnog nasleđa koje pripada istočnom pravoslavnom civilizacijskom krugu.

Kakav je bio odnos prema knjizi u srednjem veku? Gde je i kako nastajala? Čime se pisalo? Ko su bili srednjovekovni pisari i naručioci vrednih knjiga?

Prema onom što je sačuvano od rukopisnih knjiga pisanih srednjovekovnim književnim jezikom može se zaključiti da je knjiga najviše bila u upotrebi u sferi crkvenog života srpskog srednjovekovnog društva. Iz njih se u crkvi pojalo, knjige određene sadržine čitale su se i u manastirskoj trpezariji i monaškim kelijama, ali se čitalo u svetovnoj sredini.

„Pokusih pero i mastilo da bih videl… Piši grešna ručice… Pomiluj me Bože po milosti tvojej….“ – Ovo su neki od zapisa koji su zabeležili profesionalni pisari i dijaci, autori nadahnutih autobiografskih zapisa.

Na marginama knjiga ispisanih tekstovima iz jevanđelja, mineja, trebnika, često su ispisivane razne beleške o vremenu i mestu prepisivanja knjige, o uloženom trudu prepisivača nadahnute ličnom pobožnošću, o važnim istorijskim događajima čiji su svedoci bili…

Neki od njih su se potpisivali ali većina nije ostavljala svoja imena što je bilo uobičajeno u srednjem veku.

Ogledalo i riznica 

Rukopisna baština je ogledalo i riznica umetničkih dela nastajalih u dugom nizu vekova koji su prethodili novom dobu.

„To je nažalost poharana riznica jer je srpsko rukopisno blago znatno uništeno u ratovima, prirodnim nepogodama i zubom vremena. Ipak, sačuvani ostaci, unikati, rasuti po zbirkama i bibliotekama širom sveta svedoče o sjaju jednog vremena“, objašnjavaju autori izložbe prof. dr Irena Špadijer, istoričar književnosti i prof dr. Zoran Rakić, istoričar umetnosti.

Retki eksponati

Na izložbi je prikazano 80 rukopisa iz Arhiva SANU, Arhiva Srbije, Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Srpske patrijaršije i drugih domaćih i stranih institucija kulture.

Osim Miroslavljevog jevanđelja, među eksponatima koji se retko mogu videti u javnosti su i Zbornik srpskih žitija iz 14.veka, Beogradski parimejnik iz 13. veka, Prva Dečanska povelja iz 1330. godine, Karansko četvorojevanđelje iz 1608. godine, Slovo Grigorija Bogoslova iz 1420. i drugi originali.

Knjiga u srednjem veku je najčešće imala oblik kodeksa, ali povremeno i oblik svitka kojim su se ispisivale povelje. Pisalo se na pergamentu do sredine 14. veka, a potom na hartiji koja je uvožena pretežno iz Italije.

Koristeći divit i haraksalo i pero dijaci su glavni tekst knjige ispisivali mrkim mastilom a kinovarom odnosno crvenim mastilom naslov, inicijale i važnije delove teksta.

Najsloženiji zadatak u umetničkom opremanju knjige bilo je slikanje minijatura koje su oslikavali najtalentovaniji slikari tog doba.

Latinska izreka „Habent sua fata libelli“ potvrđuje da knjige zaista imaju svoju vlastitu sudbinu.

jevandef

Miroslavljevo jevanđelje, strana 1.

Iz davno prohujalih razdoblja srpske srednjovekovne istorije, religije i kulture, do nas su dospela svedočanstva u kojima su ratne bure, etnička zbivanja, duhovna i umetnička stremljenja ispisala najčudnije priče. U vrhu liste srpskih sačuvanih rukopisa nalazi se Miroslavljevo jevanđelje iz osamdesetih godina 12. veka.

Ispisano je ustavnim slovima na pergamentu i ukrašeno sa oko tri stotine pozlaćenih inicijala i minijatura talentovanih kaligrafa čija imena kao ni autora slikanog ukrasa nisu sačuvana.

Ostao je zabeležen samo pomen dijaka Grigorija koji je iluminaciju pozlatio. Original je u posebnoj komori izložen za javnost do kraja avgusta.

Podsetimo da je 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje upisano na Uneskovu listu Pamćenja sveta.

Romanički uticaji, stilska rešenja, uzori preuzeti iz Vizantije i sa hrišćanskog Istoka koji se jasno raspoznaju na Miroslavljevom jevanđelju, menjaju se tokom narednih vekova.

Promene u knjižnim ukrasima 

Druga polovina 14. veka predstavlja procvat. U istorijskom hodu to je period koji se podudara sa vladavinom kralja Milutina, Stefana Dečanskog i Stefana Dušana.

Tako značajne promene u razvoju knjižnog ukrasa bile su uslovljene širenjem srpske države ka jugu i njeno prerastanje u značajnu regionalnu silu na Balkanu. Odlučujuću ulogu u tim promenama imao je kao i u prethodnom razdoblju skriptorijum manastira Hilandara koji je u 14. veku pa do kraja državne samostalnosti bio najznačajnije srpsko prepisivačko središte.

Kasnije, tokom prvih decenija osmanske vladavine rad na prepisivanju rukopisa doživeo je osetan pad, ali od druge četvrtine 16. veka pravi procvat nastaje po obnovi Pećke Patrijaršije 1557.godine i traje sve do Velike seobe 1690. godine.

Sa velikim printovanim stranicama oslikanih inicijalima i minijaturama, prikazanim filmovima naučne sadržine koje su preuzete iz bogate Dokumentacije Radio televizije Srbije i posebno odabranim vrednim originalima, na postavci izložbe u Galeriji SANU simbolično ulazimo u svet knjige.

Priča o srednjovekvnoj knjizi ima mnogo slojeva i nijansi, a svi napori koje ulažu stručnjaci i zaljubljenici u slovensku kulturu doprinose oblikovanju važnog dela srpske baštine.

Autor: Ivana Kovačević

Izvor: RTS /subota, 27. avg 2016

___________________________________________________________________________________

 

MINIJATURA NA ZRNU GRAŠKA…

tamoiovde-logo

  “Minijatura na zrnu graška”, izložba minijaturnih knjiga iz findova Narodne biblioteke Srbije, autora dr Dejana Vukićevića, otvorena je juče, 22. aprila u Narodnoj biblioteci u Boru

Picture 1306TAMOiOVDEZbirka minijaturne knjige Narodne biblioteke Srbije najviše na srpskom pa onda na ruskom, francuskom, slovenačkom, mađarskom, nemačkom i češkom jeziku sadrži beletrističke knjige (Gorski vijenac Petra II Petrovića Njegoša na srpskom i mađarskom, pesme Edgara Alana Poa na francuskom, kratke priče Miroslava Josića Višnjića i dr.), monografske knjige (Komunističke partije Jugoslavije ili ličnosti – pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, Šandora Petefija, Hajnriha Hajnea), jezičke rečnike, mali broj teološke literature, nekoliko političkih pamfleta i dr.

Iz fonda se posebno izdvajaju dve ultra-mikro-mini nemačke knjige dimenzija 6 x 6 mm i Ratni manifest kralja Franje Josipa I iz 1914. dimenzija 24 h 22 mm.

Picture 1310-TAMOiOVDEKnjige iz ovog fonda toliko su male da se ne mogu čitati golim okom.

Njihova tradicija stara je koliko i knjiga uopšte, često su služile kako bi se štampari dokazivali, ali su pokazale i svoju praktičnu stranu i funkcionalnost.

Marija Antoaneta je, na primer, želela knjigu koja može stati u rukavicu pa je podsticala proizvodnju minijaturnih knjiga.

Tekst: solaris

Foto: B. Stanković

FotoPlus

_______________________________________________________________________________

Pročitati:KNJIGE MANJE OD ZRNA PASULJA…

 

 

REČI KOJE NE GORE…

tamoiovde-logo

Newsweek o rušenju Narodne biblioteke Srbije

Bolna priča o rušenju Narodne biblioteke Srbije, jednom od najperfidnijih kulturnih zločina, nesposobnostima jugoslovenskih vlasti i krateru koji na Kosančićevom vencu stoji i 75 godina kasnije i podseća na kulturološki i etički ponor u kojem živimo

2-copy_14595309862

Foto: Jovan N. Tomić vrši pregled knjiga vraćenih iz Sofije 1919. godine/ Foto: Iz zbirke fotografija NBS

Čitavih sedamdeset pet godina nakon uništenja Narodne biblioteke Srbije lokalitet na beogradskom Kosančićevom vencu i dalje ima oblik velikog udubljenja koje je nastalo kao posledica višednevne vatrene stihije u kojoj je u potpunosti nestalo zdanje te institucije.

Krater koji je ostao da svedoči o mestu na kome se do 6. aprila 1941. godine nalazila nacionalna biblioteka bolno je svedočanstvo naše višedecenijske nebrige o kulturnom nasleđu. On predstavlja ne samo prirodni već, rekao bih, kulturološki i etički ponor u kojem godinama obitavamo.

Zato će obnova Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu biti snažan znak našeg sveukupnog društvenog i moralnog oporavka.

Narodna biblioteka Srbije nastala je u Kragujevcu 12. jula 1838, u okvirima Ministarstva prosvete, da bi početkom naredne godine bila preseljena u Beograd.

U drugoj polovini 19. i početkom 20. veka na njenom čelu nalazile su se neke od najznačajnijih ličnosti iz kulture i nauke poput Ðure Daničića, Janka Šafarika, Stojana Novakovića, Jovana Boškovića, Nićifora (Dučića), Milana Ð. Milićevića, Stojana Protića i Ljubomira Jovanovića.

Godine 1903. za upravnika je imenovan istoričar i akademik Jovan N. Tomić, koji se na tom mestu zadržao duže od bilo koga pre i posle njega – ukupno 24 godine.

ISTORIJA U DRVENIM SANDUCIMA

aaaa_14595310501

Foto: Zgrada NBS na Kosančićevom vencu, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Nakon što je austrougarski poslanik baron Fon Gizl predao ultimatum austrougarske vlade, ministar prosvete Ljubomir Jovanović već sutradan je naložio Jovanu N. Tomiću da najvrednije rukopise i stare štampane knjige izdvoji i na prestoničkoj železničkoj stanici preda predstavnicima Ministarstva inostranih dela.

Najdragocenija građa upakovana je u dva drvena sanduka i istog dana utovarena u vagon br. 6639, u okviru posebne železničke kompozicije. Veruje se da je krajnja destinacija bio Kruševac.

Tokom leta iste godine došlo je do delimičnog stradanja fondova Narodne biblioteke Srbije jer je neprijateljska artiljerija više puta pogodila Kapetan Mišino zdanje, u kojem se ona nalazila. Ministarstvo je naredilo hitnu evakuaciju zbirki na više lokacija. Krajem 1914. i početkom 1915. delovi zbirki preneti su u Niš, Skoplje, Kosovsku Mitrovicu i Peć.

Prve poratne godine zatekle su nacionalnu biblioteku u teškom stanju. Primarni zadatak odnosio se na povraćaj opljačkanih zbirki. U Narodnoj biblioteci Bugarske u Sofiji nađen je deo knjiga i časopisa opljačkanih iz srpske Narodne biblioteke.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-2_14595311069

Foto: Čitaoci u biblioteci između dva svetska rata, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Upravnik Tomić ulagao je napor da obezbedi odgovarajući prostor budući da su predratne prostorije Narodne biblioteke Srbije u Kapetan Mišinom zdanju bile tako oštećene da se nisu mogle koristiti.

Nacionalna biblioteka je tek 1921. dobila svoj prvi dom na beogradskom Kosančićevom vencu.

Šesti april od sudbonosnog je značaja za srpsku nacionalnu biblioteku i kulturu u celini.

 Tog 6. aprila 1921. upravnik Narodne biblioteke Srbije uputio je inicijativu ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću da se za potrebe njenog smeštaja otkupi zdanje u Kosančićevom vencu broj 12, što je i učinjeno.

Nakon što su okončani višegodišnji poslovi prilagođavanja objekta specifičnim bibliotečkim potrebama, prenosa i sređivanja zbirki, Narodna biblioteka Srbije otvorena je za javnost 1925.

Problem čuvanja najdragocenijih zbirki dobijao je na važnosti. Tek 1938. obezbeđeno je 120 limenih sanduka kako bi se, u izostanku odgovarajućeg trezora, najvrednija građa makar delimično osigurala od mogućih oštećenja. Posledice nedovoljnih aktivnosti u smislu uspostavljanja trezora sa sigurnosnim elementima ili dislociranog depoa na (tajnoj) lokaciji u punoj meri pokazale su se kad je 6. i 7. aprila 1941. godine došlo do potpunog uništenja zdanja Narodne biblioteke.

fond-istorijskog-arhiva_14595311766

Foto: Skica za adaptaciju zgrade iz 1920. arhitekte Branka Tanazevića, Foto: Fond istorijskog arhiva Beograda

Uprkos svim teškoćama ustanova je vršila prijem dobara. Narodna biblioteka Srbije istovremeno je drugim ustanovama ustupala delove ili čitave zbirke. Ova praksa pokazala se dragocenom imajući u vidu njeno stradanje, do koga je došlo 6. aprila 1941.

Već decenijama vlada mišljenje kako je čitav nacionalni fond, izuzev jednog srednjovekovnog rukopisa, u potpunosti uništen tokom tragičnih aprilskih dana 1941. Manji deo nacionalnog fonda ostao je sačuvan.

Godine 1939. rukovodstvo Muzičke akademije u Beogradu uputilo je molbu Narodnoj biblioteci Srbije u vezi sa ustupanjem muzikalija. Upravnik Dragoslav Ilić obavestio je rukovodstvo Muzičke akademije da je odlučeno da se toj visokoobrazovnoj ustanovi predaju „sva muzička dela kojima biblioteka raspolaže na stalan revers s molbom na upotrebu“.

Ovim činom spasena je od potonjeg uništenja celokupna Zbirka muzikalija Narodne biblioteke Srbije.

NAŠA KOBNA GREŠKA

Početak agonije nastupio je 1939, kad je bilo sasvim izvesno da je Jugoslavija sledeća na meti napada nacističke Nemačke i njenih saveznica.

Nakon serije sastanaka održanih u resornom ministarstvu odlučeno je da se prioritetno evakuišu dragocenosti Narodne biblioteke Srbije. Za tajnu lokaciju određen je manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Ali kasnije se odustalo od evakuacije, pa je doneta odluka da se u Beogradu obezbedi sklonište za kulturno blago pohranjeno u centralnim ustanovama kulture. U februaru 1941. odlučeno je da se sklonište obezbedi u lagumima ispod Tašmajdana. Ono je trebalo da bude u vidu tunela s ograncima kako bi svaka ustanova imala zaseban deo.

Nažalost, bilo je prekasno.

Posle puča izvedenog između 26. i 27. marta 1941. godine upravnik Ilić obavešten je da do evakuacije ustanove treba da dođe čim budu primljene instrukcije od Ministarskog saveta.

Istog dana Adolf Hitler održao je niz sastanaka s najbližim političkim saradnicima i vojnim zapovednicima. Vest o puču saopštena mu je rano tog jutra. Pobesneo je. Govorio je kako je bio izdan od Srba na najperfidniji način. Odlučio je da „smrvi Jugoslaviju“. Brzina je bila od suštinske važnosti. Napad je bilo važno izvršiti „nemilosrdnom oštrinom u munjevitoj operaciji“.

Predviđeno je da operacija počne u ranim jutarnjim satima u nedelju 6. aprila. Na vojnim mapama kao jedan od ciljeva koje je trebalo uništiti bila je i zgrada Narodne biblioteke Srbije.

foto-vojislav-radovanovic1_14595313316

Foto: Orginalna pločica sa poda zgrade, Foto: Vojislav Radovanović

Najveće dragocenosti bile su zapakovane u 60 limenih sanduka. Konačno, u večernjim satima 31. marta stigao je akt s instrukcijama za evakuaciju s rokom za 10. april.

Upravnik Ilić obavestio je 1. aprila ministarstvo da su dragocenosti spremne za evakuaciju.

Tokom istog dana javljeno je da je evakuacija dragocenosti u manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri planirana za kasne večernje sate 3. aprila ili jutro narednog dana.

Rano ujutro 3. aprila došlo je do iznenadnog preokreta. Upravnici najznačajnijih ustanova kulture pozvani su na hitan sastanak kod ministra Miloša Trifunovića, koji je kratko saopštio da se odustalo od evakuacije dragocenosti, te da sve treba da ostane na svom mestu. „Ministar vojske ne može da da nijedna kola, nijedan vagon. Sve mora da ostane ovde. To će biti kao 1915. Pokorena Srbija, a vojska će otići van granica. Kako hoćete da se sve to seli kad će vlada možda imati svega dva aviona na raspolaganju da ode?

Upravnik Ilić zabeležio je da su se prisutni bunili, protestovali, objašnjavali da nije reč o nekoj seobi van zemlje, nego o najobičnijem zbrinjavanju. „Ja sam objašnjavao prilike u zgradi, nemanje trezora, značaj starina koje mogu nepovratno propasti. Ostali su protestovali za svoja nadleštva. Ništa nije pomoglo. Ministar Trifunović je rekao: ‘Metite u podrume! Zbrinite kako znate!’ S tim nas je otpustio.“

biblioteckog-fonda-fakulteta-muzicke-umetnosti-u-beogradu_14595314194

Foto: Muzičko delo Josifa Šlezingera iz 1869. Jedan od sačuvanih segmenata, Foto: Iz bibliotečkog fonda Fakulteta muzičkih umetnosti

Upravnik je bez odlaganja otišao do nacionalne knjižnice kako bi tokom čitave noći bilo vršeno prenošenje sanduka s najvećim dragocenostima u suteren zdanja.

Pošto je bila prekinuta svaka veza s ministarstvom, upravnik Ilić je rešio da preduzme nešto ne bi li spasao ono najdragocenije. U subotu 5. aprila oko 21 sat obavešten je da su vojne vlasti odobrile angažovanje dva kamiona i deset vojnika kako bi u nedelju 6. aprila u 10 sati pre podne dragocenosti bile prenete do železničke stanice i ukrcane u posebnu vojnu železničku kompoziciju koja je trebalo da napusti prestonicu sutradan ujutro.

Bilo je naređeno da se tim vagonima dragocenosti prenesu do železničke stanice Jelen Do kod Užičke Požege, nakon čega bi Narodna biblioteka Srbije preuzela odgovornost za njihov transport do manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Jedino što je preostalo bilo je da se čeka.

 

NAPAD UZ MUZIKU

Nedelja 6. april

Vladala je potpuna neizvesnost. Prisutne je obuzimao osećaj bespomoćnosti.

Neprijateljska vojna operacija trebalo je da počne u nedelju 6. aprila, u pet sati i dvadeset minuta ujutro. Bilo je predviđeno da u njoj učestvuju ukupno 2.144 neprijateljska ratna aviona.

Napetost u nacističkom Ministarstvu propagande i vladinim službama bila je grozničava. Gebels je, uz Hitlerovo odobrenje, osmislio zvučni zapis koji bi putem radio-talasa označio početak združenog napada na Jugoslaviju. Muzički zapis bio je uzet iz uvoda ,“Marša princa Eugena“ austrijskog kompozitora Andreasa Leonarda.

Bilo je pet sati i dvadeset minuta.

Napad na Kraljevinu Jugoslaviju je počeo.

Dan tragedije osvanuo je vedar i prohladan.

Već oko šest sati i 20 minuta ujutro upravnik i deo zaposlenih bili su u Narodnoj biblioteci Srbije. Trebalo je da dva kamiona i vojnici pristignu oko 10 sati kako bi dragocenosti prevezli do železničke stanice.

Umesto vojnika i kamiona nad glavnim gradom začuli su se zvuci više stotina neprijateljskih lovačkih aviona i bombardera.

Počelo je višednevno bombardovanje Beograda.

Bio je to početak nemilosrdnog uništavanja stare evropske prestonice i čitavog jugoslovenskog kraljevstva.

Počeo je rat.

Prvi vazdušni napad na Beograd trajao je od oko šest sati i 50 minuta do oko devet sati.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-3_14595313754

Foto: Prenos nacionalnog fonda u zdanje na Kosančićevom vencu 1922., Foto: Zbirka fotografija muzeja grada Beograda

Tek u trećem vazdušnom naletu, do koga je došlo između 15 sati i 30 minuta i 18 sati istog dana, bombardovan je Kosančićev venac. Neprijateljski avioni doletali su iz pravca Velikog ratnog ostrva i tom prilikom zapaljivim projektilima zasuli čitav kvart.

U tom naletu, oko 15 sati i 30 minuta, zapaljivom granatom pogođeno je zdanje Narodne biblioteke Srbije.

Projektil kojim je pogođena zgrada dejstvovao je tako što kad zrno udari u kakav predmet ili zemlju, u njegovoj unutrašnjosti zapali se smesa stvarajući temperaturu od 1.300 stepeni Celzijusa i paleći svaki materijal na udaljenosti od jednog do dva metra. Parčići projektila rasprskavaju se na udaljenosti između 10 i 15 metara i nastavljaju da pale sve oko sebe. Time se postiže mnogo veći prostor obuhvaćen razornim požarom. Gasilo se isključivo peskom, a ne vodom.

Sava Veličković, koji je živeo na adresi Kosančićev venac broj 26, ostavio je dragoceno svedočanstvo o uništenju Narodne biblioteke Srbije.

„Na dan 6. aprila tek. godine, oko tri i po časa po podne, preleteli su više Kosančićevog venca nemački avioni, koji su bacali zapaljive bombe. Za vreme preletanja ovih aviona nalazio sam se u podrumu svoje zgrade na Kosančićevom vencu broj 26, koja se nalazi u blizini Narodne biblioteke. Čim su se avioni, koji su bacali zapaljive bombe, udaljili, izišao sam iz skloništa na ulicu. Na ulici pred mojom zgradom našao sam na rastojanju od dva do tri metra na tri zapaljive granate, koje sam s mojim sinom zasuo s nekoliko lopata peska i one su se u kratko vreme ugasile.

Izašao sam na ulicu da vidim kako je sa susednim zgradama. Došavši pred zgradu Narodne biblioteke video sam da se na mansardnom krovu zgrade nešto puši i to vizavi zgrade Kosančićev venac broj 17. Dim koji se pojavio bio je slab, ali plamena još nije bilo. Sused i ja pokušali smo da uđemo u zgradu, da obavestimo da se krov puši, pa da se vatra koju smo očekivali za vremena spreči. Zgrada je bila zaključana, nismo mogli ući u zgradu i nismo mogli tu u zgradi nikoga obavestiti.

autor-fotografije-marko-krstic_14595310795

Foto: Dejan Ristić, autor knjige „Kuća nesagorivih reči, Foto: Marko Krstić

Pred samo veče, oko šest i po časova po podne, primetio sam da je veći deo krova Narodne biblioteke bio u plamenu i vatra se sada počela širiti velikom brzinom. Ispočetka lak, a docnije sve jači vetar pokrivao je vatru, ona se širila neverovatno brzo i oko devet časova bio je ceo krov i ceo gornji deo zgrade u plamenu. Oko pola noći izišao sam na ulicu i od požara Narodne biblioteke bilo je pred mojom kućom svetlo kao u podne.

Uskoro je cela zgrada bila već u moru od plamena. Video sam da Narodnoj biblioteki nema spasa, ali sam se nadao da su stvari od vrednosti odnete na sigurno mesto. Sutradan, 7. aprila, gorela je Narodna biblioteka celog dana i požar se dalje širio. Gar od hartije, kao i pojedine polusagorele listove nosio je vetar daleko i cela okolina bila je preplavljena pepelom. U ponedeljak po podne vetar se polako stišavao.

U Narodnoj biblioteki još uvek je besneo jak požar i ogromna vatra, koja se sva sručila u podrum pošto su međusobne konstrukcije pregorele. Narodna biblioteka je gorela još u utorak i sredu. Vetar je potpuno prestao i vatra se nije dalje širila, ali Narodne biblioteke nije više bilo.“

JOŠ JEDNO SVEDOČENJE

Važno svedočanstvo ostavio je i Radoslav Grujić, upravnik Muzeja Srpske crkve, smeštenog u Konaku kneginje Ljubice. Opisujući kako je sam uspeo da ugasi zapaljivu bombu koju je pronašao u dvorištu muzeja, spomenuo je veliki požar koji se u toku noći rasplamsavao iz pravca Narodne biblioteke.

„U rano jutro 7. aprila našao se pred samom bibliotekom. I gotovo kao okamenjen stao sam kad sam ugledao da ne gori Grafičko odeljenje Državne štamparije nego baš Narodna biblioteka. To su mi bili najteži trenuci koje sam preživeo za vreme celog bombardovanja Beograda.

U momentu kad sam ja došao pred biblioteku, oganj je već uništio bio ceo zadnji deo biblioteke prema Zadarskoj ulici, pa se spustio i u podrume pod tim delom, ali još nije bio prodro u suteren prednjeg dela. Kako sam znao da se rukopisi, inkunabule i stara arhiva, dakle sve ono naše narodno blago koje se ne može nadoknaditi, nalaze na spratu prednjeg dela, to sam gotovo izbezumljen od bola potrčao prema Varoš kapiji ne bih li koga našao da mi pomogne naći vatrogasce da bi se spaslo što se još spasti moglo.

Docnije sam, između talasa bombardovanja, ponovo pošao po pustim ulicama da sam potražim vatrogasce. I ja sam iznemogao, s teškim bolom, morao da se vratim u svoje sklonište u Crkveni muzej pošto sam umom i srcem i dušom u sebi fotografisao sav užas prvih dana naše nove strašne tragedije. Te noći novi oganj rasplamsao se u ostacima biblioteke, podišao je i u suteren prednjeg dela i goreo je celu noć, a sutradan (treći dan), kad sam došao na zgarište, već je sve izgorelo bilo i videla se samo velika naslaga od žara narodnog duhovnog blaga, skupljanog i čuvanog u Narodnoj biblioteci više od jednog veka.“

ZLOČIN BEZ KAZNE

Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio.

Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.

Motivi za uništenje Narodne biblioteke Srbije mogu se, pre svega, tražiti u samoj ideologiji nacističke Nemačke. U skladu s tim, kulturna baština bivala je pljačkana i najvećim delom svesno i planski uništavana.

Nakon sloma nacističke Nemačke, general-pukovnik Aleksander Ler predao se britanskim trupama koje su ga izručile vlastima države na čijoj je teritoriji počinio najveće ratne zločine. Tokom svedočenja koje je dao oficirima Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije početkom maja 1945. godine u mestu Kupinecu kod Zagreba Ler je naglasio da mu je lično Hitler izdao naređenje da se Beograd razruši. „U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno“, kazao je tom prilikom Ler.

Na pitanje jugoslovenskih oficira zašto baš Narodnu biblioteku, on je odgovorio: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“

Tom izjavom otklonjena je sumnja u motive vrha nacističke Nemačke za uništenje srpske nacionalne biblioteke.

Odgovornost političkog i vojnog vrha Nemačke za uništenje nacionalnog fonda primarna je i nesumnjiva.

Usled propusta jugoslovenskih vojno-sudskih vlasti Aleksander Ler nije bio optužen, niti osuđen zbog uništavanja Narodne biblioteke. Iako do danas niko nije odgovarao za ovaj nesumnjivi ratni zločin istorijski izvori jasno ukazuju na odgovorne. Aleksander Ler je zbog učinjenih drugih ratnih zločina osuđen na smrtnu kaznu, koja je izvršena 27. februara 1947. u Beogradu.

Odgovornost jugoslovenskih vlasti nalazi se u kontinuiranom ignorisanju neophodnosti da se Narodnoj biblioteci Srbije obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima.

Odgovornost upravnika i osoblja Narodne biblioteke tercijalna je po značaju i posledicama (ne)činjenja. Treba ukazati i na to da su ovlašćenja i mogućnosti za delovanje upravnika Narodne biblioteke, kao i njegovih malobrojnih saradnika bili veoma ograničeni u datim okolnostima.

Nakon sedamdeset pet godina od uništenja nacionalne biblioteke nedvosmisleno se postavlja pitanje odgovornosti i naših generacija, koje tokom tog višedecenijskog perioda nisu učinile ništa kako bi revitalizovale lokalitet i tako realizovale akciju „Povratak knjiga na Kosančić“, koju je 2012. pokrenula Narodna biblioteka Srbije.

Bez jasne kulturne politike i vizije razvoja kulture savremena Srbija svojim ignorisanjem stanja lokaliteta na Kosančiću, nažalost, nastavlja da šalje nedvosmislenu simboličku poruku da kultura ni danas nije jedan od prioriteta.

Da li upornim očuvanjem tog ponora i nesvesno amnestiramo naciste za počinjeno zlodelo?

Odgovor na to, kao i na mnoga druga pitanja, mora da dâ svako od nas pojedinačno. Treba imati u vidu da vremena nema napretek.

PIŠE: Dejan Ristić, istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor knjige „Kuća nesagorivih reči“, koja uskoro izlazi iz štampe

Izvor: newsweek.rs/Objavljeno: 02.04.2016.

______________________________________________________________________________________