IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

Advertisements

NACIONALNI DAN KNJIGE…

tamoiovde-logo

Dan Narodne biblioteke Srbije

Narodna biblioteka Srbije osnovana je 28. februara 1832. godine u Beogradu.

Povodom 187. rođendana u Narodnoj biblioteci Srbije biće održana Centralna manifestacija na kojoj će biti dodeljena nacionalna nagrada iz oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik“. 

U toku programa biće otvorena izložba Žene u srpskom Đure Jakšića, zatim će književnik Goran Milašinović održati književni govor i biće predstavljena izdavačka produkcija iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti.

Program počinje u 11 časova.

Izvor: odknjigedoduse


Program
11.00 U Amfiteatru, Centralnа manifestacijа, na kojoj će se prisutnima obratiti upravnik Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković. Biće dodeljena nacionalna nagrada u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik”. Svečanu besedu održaće lekar i književnik Goran Milašinović. 
12.00 U Centralnom holu otvara se izložba Žene u srpskom Đure Jakšića. Autorke su istoričarke umetnosti i bibliotekarke Dragana Pantelić i Ljiljana Bašić. Na izložbi je predstavljen deo stvaralaštva našeg znamenitog pesnika i slikara, kao i artefakti koji upućuju na žene 19. veka, sa posebnim osvrtom na one koje su obojile umetnikov emotivni i pesnički život. 
13.30 U Atrijumu se organizuje književni program Razgovor sa Goranom Milašinovićem. Teme razgovora su: uloga institucija kulture u 21. veku, odgovornost umetnika, fenomen fragmentarnosti, naučnici pisci i lekari pisci. 
15.00 U Amfiteatru će biti predstavljene nove stručne publikacije u izdanju Narodne biblioteke Srbije. O ediciji Savremena biblioteka govoriće dr Dobrila Begenišić; o knjizi Predmetna klasifikacija, Predmetni katalog govoriće Nebojša Kovačević i Draginja Vitković; o knjiziKatalogizacija monografskih izvora govore Tanja Tasić (recenzent) i autorke Svetlana Jančić i Ana Savić.

______________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Nastajanje i razvoj biblioteke

Narodna biblioteka je osnovana 1832. godine i najstarija je ustanova kulture u Srbiji. Nastala je kao svojevrsni depozit knjiga, zatim bila biblioteka u sastavu (Knjaževsko-tipografijska biblioteka, Biblioteka Popečiteljstva prosveštenija), nakon toga je okupila više biblioteka javnih i državnih nadleštava i otkupila nekoliko privatnih biblioteka (Lukijana Mušickog, Josipa Šlezingera), da bi vremenom izrasla u nacionalnu biblioteku. 

Narodna biblioteka /novosti.rs/

Godine 1845. Biblioteka je imala 1421 naslov u 2283 sveske i autorski katalog, koji je izradio dr Milovan Spasić. Kneževim ukazom iz 1853. godine, uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. Naziv “Narodna biblioteka” ozvaničio je Đura Daničić, koji je definisao nacionalnu koncepciju nabavne politike i započeo izradu tekuće nacionalne bibliografije.

Stojan Novaković bio je prvi zakonodavac Biblioteke. Njegovom zaslugom, Zakonom o štampi iz 1870. godine, ustanovljen je obavezni primerak , a Biblioteka je izdvojena iz Ministarstva prosvete i crkvenih poslova i otpočela je izdavačka delatnost. Još nekoliko zakona koji se tiču Narodne biblioteke, doneto je u periodu do 1901. godine. To su Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, koji je nadzor nad radom Biblioteke dodelio ovoj ustanovi, zatim Zakon o Narodnoj biblioteci, koji je definisao osnovne zadatke biblioteke, a to su: a) da pomaže negovanju nauke u Srbiji, b) da olakša širenje narodnog obrazovanja i v) da vodi računa o srpskoj bibliografiji. U ovom periodu, Biblioteka je dobila i svoj prvi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i radu. 

Prvi svetski rat doneo je mnogo nesreće Biblioteci. U bombardovanju je stradao deo fonda, preostali fond je preseljen na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo i je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.

Zakon o štampi i novi Zakon o Narodnoj biblioteci iz 1919. godine, donose Biblioteci status centralne državne biblioteke i pravo na obavezni primerak sa čitave teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tekuća bibliografija Jugoslavije počinje da se izrađuje 1928. Kataloški listić međunarodnog formata usvojen je u Biblioteci 1938. Časopis Glasnik narodne biblioteke počinje da izlazi 1940. godine. 

Početkom drugog svetskog rata, u bombardovanju Beograda, Biblioteka je izgorela do temelja. Tada je izgubljen veliki deo fonda, katalozi i inventari. Obnova fonda počela je još za vreme rata da bi nakon njega bila intenzivirana. 

Biblioteka dobija nove, uređene kataloge i to 1947. godine Autorski, a 1948. godine Predmetni. Godine 1953. osniva se Bibliotečki centar, koji će prerasti u Odeljenje za unapređenje bibliotečke delatnosti. Bibliografsko odeljenje osnovano je 1960. godine sa svrhom izrade srpske retrospektivne bibliografije, iste godine i Arheografsko odeljenje sa ciljem da opisuje i registruje južnoslovenske ćirilske rukopise, kao i da rekonstriuše rukopisni fond. U to vreme nastala je i Konzervatorska laboratorija za zaštitu bibliotečkog materijala i naučno-eksperimentalna ispitivanja knjige i papira. 

Zakon o bibliotekama Srbije iz 1965. godine, Narodnoj biblioteci, kao centralnoj matičnoj biblioteci u Srbiji, dodeljuje posebno mesto i važne funkcije. 

Na dan stradanja u bombardovanju, 6. aprila 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, u kojoj je i danas. Sledeće 1974. godine, formira se Stručni katalog po UDK, a zatim i Centralni katalog Srbije i Centar za naučne informacije. Godine 1976, Biblioteka usvaja nova pravila za katalogizaciju građe i prelazi na novi, međunarodni standard za bibliografski opis ISBD. Vrše se pripreme za prelazak na automatizovanu obradu podataka. 

Godine 1987. Biblioteka započinje sa katalogizacijom publikacija pred izlazak iz štampe, izrađujući za monografije kataloški zapis u publikaciji CIP – Cataloguing In Publication, obuhvatajući pretežan broj izdanja u zemlji.

Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije formiran je 1989. godine. Budući da je obuhvatao svu novo-pribavljenu građu, doveo je do obustave izrade lisnih kataloga 1991. godine. 

Lokalnu računarsku mrežu biblioteka je dobila 1996. godine, kada je omogućen i pristup Internetu i izrađena prva web prezentacija.

Posle 2000. godine, Biblioteka čini značajne korake, u prvom redu u otvaranju prema svetu, pri čemu Centar za međunarodnu saradnju dobija intenzivniju i značajniju ulogu. Centar za naučne informacije inicira osnivanje Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KOBSON), koji omogućava pristup velikim elektronskim bazama časopisa sa preko 6000 naslova. Pokreće se veliki broj novih projekata. Jedan od njih je i osnivanje Centra Virtuelne biblioteke Srbije (VBS), koji povezuje elektronske kataloge biblioteka u Srbiji u jedinstven uzajamni elektronski katalog.


Istorija zgrade Narodne biblioteke Srbije

Prva zgrada Nrodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka.

Prva zgrada Narodne biblioteke

U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. Sledeća lokacija bila je zgrada Državne štamparije , preko puta dućana Gligorija Vozarevića. 

Pretpostavlja se da je tamo imala samo jednu sobu, magacin. Posle preseljenja u Kragujevac, delila je sudbinu Državne štamparije, ali se o tom periodu jako malo zna, osim da je 1838. preneta u Popečiteljstvo prosveštenija.

Biblioteka je vraćena u Beograd 1840. godine, kada se našla u “vojničkom špitalju”, na mestu današnjeg Studentskog trga. Iste godine je vraćena u Kragujevac, da bi se sledeće opet obrela u Beogradu.

Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu – izgorela 1941. godine

Popečiteljstvo prosveštenija je tada iznajmilo zgradu kneginje Ljubice, šest soba za kancelarije i tri za popečitelja. Biblioteka nije imala posebnu sobu, sve dok se Popečiteljstvo nije preselilo u vojnu kasarnu na Vračaru, kasnije zgradu Narodne skupštine. U proleće 1842. godine, Biblioteka opet menja lokaciju, zajedno sa Popečiteljstvom prelazi u zgradu Učiteljske škole (današnju zgradu Akademije primenjenih umetnosti u Ulici 7. jula). Sledeća lokacija je Tobdžijska kasarna na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice, gde Biblioteka dobija zasebnu sobu i svog prvog upravnika Milovana Spasića. 

Godine 1861, Biblioteka se seli u zgradu Više ženske škole, gde ostaje do 1864. kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje i tu ostaje do prvog svetskog rata. Na ovom prostoru, biblioteka je prvi put dobila više prostorija. U levom prizemlju dobila je tri velike sobe i jednu manju za službenike. Još dve sobe biblioteka dobija kada se iz Kapetan-Mišinog zdanja iselila Beogradska gimnazija i uređuje ih kao čitaonice, za naučne radnike i opštu. Električno osvetljenje Biblioteka dobija 1901. godine. 
Deo zgrade Kapetan-Mišinog zdanja u kome se nalazila Narodna biblioteka oštećen je prilikom bombardovanja 1914. godine. Zato se počelo sa preseljenjem u unutrašnjost i druge zgrade u Beogradu. Deo knjiga prebačen je u Niš, a deo u zgradu Štedionice Vračarske zadruge na uglu ulica kneza Miloša i Srpskih vladara. Posle napada Bugara na Niš, vredniji deo fonda, prebačen je iz Niša u Kosovsku Mitrovicu. 

Po završetku rata, 1920. godine Narodna biblioteka dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski za biblioteku, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Uprkos tome, Narodna biblioteka je u ovoj zgradi dočekala i drugi svetski rat.

Za sve ovo vreme, neprekidno su se ulagali napori da se dobije nova zgrada, koja bi bila namenski građena za biblioteku, ali na žalost, do toga nije dolazilo, uglavnom zbog nedostatka novca.

Zgrada Narodne biblioteke u Knez-Mihailovoj ulici

Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, zgrada Biblioteke izgorela je do temelja. Šteta je bila ogromna, izgorelo je mnogo retkih knjiga. Ono malo neoštećenih knjiga, i knjiga koje su bile na čitanju i u magacinu u Kosmajskoj ulici, preneto je i smešteno u zgradu Državne štamparije.

Opet je počelo seljakanje, tako da je prve ratne godine Biblioteka smeštena u zgradu Ferijalnog saveza u Francuskoj ulici. Nakon toga za smeštaj su određeni magacini u Višnjićevoj ulici, u kojima je ranije čuvano voće i povrće, gde je biblioteka dočekala i kraj rata. 

Posle rata je za potrebe Biblioteke adaptirana zgrada hotela “Srpska kruna”. Pitanje zgrade pokreće se još nekoliko puta da bi povodom proslave sto pedeset godišnjice prvog srpskog ustanka 1954. godine, bilo odlučeno da se kao spomenik ustanku podigne spomen-biblioteka. Prvobitno je određeno da plac bude na Guberevcu (ugao ulica Franše Deperea i Kneza Miloša). Kasnije se stvorila mogućnost za dobijanje bolje i povoljnije lokacije na svetosavskom platou. Arhitekta Ivo Kurtović je u toku 1961. i 1962. godine izradio idejni projekat zgrade Narodne biblioteke. Tadašnji upravnik Čedomir Minderović radio je na prikupljanju dokumentacije o organizaciji i načinu rada značajnih biblioteka u Evropi. Grupe stručnjaka Narodne biblioteke, u pratnji arhitekte Iva Kurtovića, obišle su biblioteke u Rimu, Parizu, Bonu, Štokholmu i još nekim gradovima.

Sadašnja zgrada Narodne biblioteke Srbije

Kamen-temeljac zgrade Narodne biblioteke položen je 20. oktobra 1966.godine. Sa preseljenjem Biblioteke počelo se u maju 1972. godine, čitaonica je otvorena 29. novembra iste godine, a svečano otvaranje upriličeno je 6. aprila 1973. godine. 

Funkcionalni sklop zgrade je postavljen sa namerom da zadovolji osnovne principe dobro organizovane biblioteke u svome vremenu: jasnu odeljenost osnovnih funkcionalnih grupa i brzi transport bibliotečkog materijala do korisnika. Uočljive su tri osnovne grupe: skladišta, čitalački deo i radni trakt. U skladu sa navedenim postavkama objekat je funcionalno, strukturno i likovno rasčlanjem na dva osnovna volumena spojena veznim delom. 

U okviru modularno rasčlanjene ljušture formiran je živi prostor za razvijanje svake od funkcija, jer su fleksibilnost i adaptibilnost osnovni i nezaobilazni uslovi za život i rad ovakve institucije.

Zgrada Narodne biblioteke je nezaobilazan objekat na karti Beograda zbog značaja institucije za nacionalnu kulturu i zbog smirenosti, ritma i mere kojima se odlikuje arhitektonsko rešenje, donoseći odjek tradicije i pozivajući prolaznike pod svoj veliki krov.

Zgrada Narodne biblioteke Srbije proglašena je kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture.


VIRTUELNA ŠETNJA KROZ NARODNU BIBLIOTEKU SRBIJE

Izvor: nb.rs

____________________________________________________________________________________________

 

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

tamoiovde-logo

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

PRE KRAJA…

tamoiovde-logo

Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka

Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata

Autor: Marina Vulićević 

Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.

Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)

Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).

Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.

Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.

„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.

U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.

Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.

Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.

Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.

Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.

Izvor: knjigoljupci

_______________________________________________________________________________________

ZAŠTO ČITAMO…

tamoiovde-logo

Herman Hese: Zašto čitamo i zašto ćemo uvek čitati

Među mnogim svetovima koje čovek nije dobio kao poklon prirode, već ih je stvorio svojim umom, svet knjiga je najveći. Bez reči, bez pisanja knjiga, ne postoji istorija, ne postoji koncept čovečanstva. Ako neko bude hteo da pokuša da zatvori u malom prostoru, u jednoj kući ili jednoj sobi, istoriju ljudskog duha, i načiniti je svojom, on to može uraditi samo u formi zbirke knjiga.

Za sve ljude reč i pisanje su magični i sveti; imenovanje i pisanje su originalno magijske radnje, magijsko osvajanje prirode kroz duh, i svuda se za dar pisanja smatralo da je božanskog porekla. Za većinu ljudi pisanje i čitanje su bile tajna i svete umetnosti rezervisane samo za sveštenstvo.

Danas se sve ovo potpuno promenilo. Danas, izgleda, svet pisanja i intelekta otvoren svima. Danas, izgleda, biti sposoban da se čita i piše je malo više od sposobnosti da se diše. Pisanje i knjiga su izgleda bili lišeni svakog dostojanstva, svake opčinjenosti, svake magije… Sa liberalne, demokratske tačke gledišta, ovo je progres i prihvaćen je sam po sebi; sa drugih tački gledišta, međutim, to je devalvacija i vulgarizacija duha.

Mi ne bi trebalo da se plašimo da će u budućnosti knjiga nestati. Naprotiv, što su više izvesne potrebe za zabavom i obrazovanjem zadovoljene kroz druge izume, knjiga će se vratiti sa dostojanstvom i autoritetom. Čak i najdetinjastija opijenost progresom će uskoro biti naterana da prizna da knjige i pisanje imaju funkciju koja je večna. Postaće očigledno da formulacije rečima i davanje ovih formulacija kroz pisanje nisu samo važna pomoćna sredstva, već zapravo jedina značenja posredstvom kojih čovečanstvo može imati istoriju i kontinuitet samosvesnosti.

Nismo sasvim došli do tačke gde su mlađi rivali poput radija i filma preoteli sve od štampane knjige, već samo onaj deo funkcije koji je nebitan.

Ono što masa još ne sumnja i što možda neće otkriti dugo vremena počelo je bivati odlučeno među samim tvorcima: osnovna razlika između medija je to da li je kroz njih pokušano ostvarenje umetničkog cilja. Kad se ovo razdvajanje završi, sigurno, još uvek će postojati šund romani i loši filmovi, čiji su kreatori nesigurni talenti, razbojnici u oblastima u kojima im nedostaje stručnosti. Ali razjašnjenju koncepata i oslobađanju knjževnosti i njenih sadašnjih rivala, ovo odvajanje će mnogo doprineti. Onda bioskop više neće biti u mogućnosti da šteti književnosti kao što je npr. fotografija štetila slikarstvu.

Zakoni duha su se promenili samo toliko koliko i prirodni zakoni, i jednako je nemoguće odbaciti ih. Sveštenstvo i astrolozi bi mogli biti razrešeni ili lišeni svojih privilegija. Otkrića ili poetska saznanja koja su ranije bila u tajnom posedu nekolicine, mogu biti dostupni mnogima, koji bi mogli biti prisiljeni da uče o ovim dragocenostima. Ali sve ovo odlazi na najpovršniji nivo, i u stvarnosti se ništa u svetu duha nije promenilo otkako je Luter preveo Bibliju i Gutenberg izmislio štamparsku mašinu. Sva magija je još uvek tu, a duh je još uvek tajna male hijerarhijski organizovane družine povlašćenih ličnosti, samo je sada družina postala anonimna.

Vođstvo je iskliznulo iz ruku sveštenika i naučnika na neko mesto gde više ne može biti pozvano da objašnjava i na odgovornost, gde se, međutim, ne može više legitimizovati ili obratiti sa pozicije nekog autoriteta. Za taj sloj pisaca i intelektualaca koji izgleda s vremena na vreme upravlja zato što oblikuje javno mnjenje ili u najmanju ruku snabdeva parolama na dnevnom nivou – taj sloj nije identičan sa kreativnim slojem.

Možemo primetiti svaki dan kako su potpuno čudesne i bajkovite istorije knjiga, u jednom momentu imaju najveću čaroliju i ponovo dar nevidljivosti. Pesnici žive i umiru, poznati nekima ili nikome i mi vidimo njihov rad posle njihove smrti, često decenijama posle njihove smrti, kako iznenada ustaje iz groba blistav kao da vreme ne postoji.

Ako je danas sposobnost da se čita, svačije sledovanje, ipak je samo nekolicina primetila kako je, dakle, jak talisman stavljen u njihove ruke. Dečiji ponos zbog znanja alfabeta prvo se postiže čitanjem stiha ili poslovice, onda čitanjem prve kratke priče, bajke i dok oni koji izgleda nisu pozvani, primenjuju čitalačku sposobnost na novinske izveštaje ili poslovne rubrike novina, postoji i ona nekolicina koja neprestano ostaje začarana neobičnim čudom slova i reči (koji su nekada sigurno za svakoga bili čarolija i magična formula). Od ove nekolicine proizlaze čitaoci. Oni su kao deca otkrili nekoliko pesama i priča… I umesto okretanja leđa ovim stvarima posle sticanja veštine čitanja, oni nastavljaju dalje u svet knjiga i otkrivaju, korak po korak, kako je ogroman, raznovrstan i blagosloven ovaj svet! Isprva su smatrali ovaj svet za mali dečiji vrt sa krevetom od lala, i malim ribnjakom; sad vrt postaje park, pa postaje krajolik, predeo zemlje, svet, postaje raj i obala slonovače, koji stalno mami novim čarolijama i cveta uvek u novim bojama. I što se juče pojavljivalo kao vrt ili park ili džungla, danas ili sutra je prepoznato kao hram, hram sa hiljadu hodnika i dvorišta u kojima je prisutan duh svih nacija i epoha, stalno čekajući ponovno buđenje, uvek spreman da prepozna kao jedinstvo različitost višeglasja svog fenomena. I za svakog pravog čitaoca ova beskrajnost sveta knjiga izgleda drugačije, svako traži sebe u njoj… Hiljadu puteva vodi kroz džunglu do hiljadu ciljeva, i nijedan cilj nije konačan; i svakim korakom se otvaraju nova prostranstva.

Svaki pravi čitalac bi mogao, čak i da se ne objavi nijedna nova knjiga, potrošiti decenije i vekove proučavajući, nastojeći da savlada, nastavljajući da se raduje riznici onih koje su mu pri ruci.

Velika i tajanstvena stvar oko čitalačkog iskustva je ovo: što selektivnije, što osećajnije, što povezanije, učimo da čitamo, to jasnije vidimo svaku misao i svaku pesmu u svojoj jedinstvenosti, u svojoj individualnosti, u svojim preciznima ograničenjima, i vidimo da sva ta lepota, sva ta čar, zavisi od ovih individualnosti i jedinstvenosti – u isto vreme mi uvek jasnije shvatamo kako sve ove hiljade glasova nacija streme ka istom cilju, zovu iste bogove različitim imenima, sanjaju iste želje, pate zbog istih tuga. Izvan hiljadostruke fabrike bezbrojnih jezika i knjiga od nekoliko hiljada godina, tu u ekstatičnim momentima, u čitaoca gleda čudesno plemenita i transcendentna himera: lik čovečanstva, začaran u jedinstvu od hiljadu protivrečnih crta.

Izvor: belegbg

Izvor: 6yka.com

______________________________________________________________________________________________

ŠTA OSTAJE OD OCA…

tamoiovde-logo

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nas je izašla 2014. godine u izdanju Akademske knjige.

Foto: akademskaknjiga.com

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankom generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursaKako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditeljaPrva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacijedati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.

Izvor::daniloborovnica.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________

 

BUDUĆNOST UMA…

tamoiovde-logo

Mičio Kaku: Budućnost uma

U novoj Biblioteci odlomak iz novog hit izdanja Heliska, knjige Budućnost uma,od autora koji je najpoznatiji promoter nauke na svetu danas

Tekst: Mičio Kaku (Odlomak iz knjige Budućnost uma, Heliks 2014)

Da biste stekli predstavu o tome kakva bi mogla biti vanzemaljska svest, osvrnućemo se na strategije koje je priroda usvojila za razmnožavanje živih bića na Zemlji. Postoje dve osnovne reproduktivne strategije u prirodi s dubokim posledicama po evoluciju i svest.

Prvu strategiju primenjuju sisari: napraviti malobrojno potomstvo koje se potom pažljivo i ponaosob odgaja do zrelosti. Ovo je rizično rešenje, jer se u generaciji napravi tek po nekoliko potomaka, ali pretpostavlja se da će odgajanje povećati verovatnoću preživljavanja. To znači da se svako novorođenče neguje i pažljivo gaji tokom određenog perioda.

Ali postoji druga, mnogo starija strategija koju primenjuje najveći deo vrsta u biljnom i životinjskom carstvu, uključujući insekte, gmizavce i većinu drugih životnih oblika na Zemlji. Ideja je da se napravi veliki broj jaja ili semenki i potom se ti produkti prepuštaju sami sebi. Bez negovanja, najveći deo potomstva ne preživi, tako da samo nekoliko izdržljivih jedinki opstane do sledeće generacije. To znači da roditelji ne ulažu nikakvu energiju u svaku narednu generaciju, te se razmnožavanje oslanja na prosek u preživljavanju; tako se produžava vrsta.

Te dve strategije dovode do iznenađujuće različitih stavova prema životu i inteligenciji. Prema prvoj strategiji, svaki pojedinac je važan. Ljubav, negovanje, naklonost i vezivanje se vrednuju visoko u ovoj grupi. Ta strategija razmnožavanja je uspešna samo ako roditelji ulažu znatnu količinu dragocene energije da očuvaju mlade. Nasuprot tome, po drugoj strategiji nimalo se ne ceni pojedinac, već je bitno preživljavanje vrste ili grupe u celini. Za članove grupe individualnost nema nikakav značaj.

Strategija razmnožavanja ima značajne implikacije po evoluciju inteligencije. Na primer, kada se sretnu dva mrava, razmenjuju ograničenu količinu informacija putem mirisa i gestova. Iako su informacije koje dva mrava razmenjuju krajnje šture, pomoću njih uspevaju da naprave tunele i odaje i objedine ih u mravinjak. Premda pčele međusobno komuniciraju izvodeći ples, slične su mravima po tome što kolektivno dejstvuju: prave složeno saće i lociraju udaljene bokore cveća. Dakle, njihova inteligencija nije toliko odlika jedinke, nego proističe iz sveukupne interakcije čitave košnice i iz njihovih gena.

Razmislimo sada o inteligentnoj vanzemaljskoj civilizaciji zasnovanoj na drugoj strategiji, sličnoj kakvoj inteligentnoj vrsti pčela. U takvom društvu pčele radilice koje svakodnevno lete tražeći polen potrošna su roba. One se ne razmnožavaju, već žive s jednim jedinim ciljem, da služe košnici i matici, za koju su spremne da se žrtvuju. Veze koje povezuju sisare njima ništa ne znače. Hipotetički posmatrano, to bi moglo da utiče na njihov svemirski program.

Pošto je nama vredan život svakog astronauta, mnogo resursa se troši da bi se oni vratili živi. Veliki deo troškova svemirskog putovanja odlazi na stvaranje uslova za život za kosmonaute, tako da mogu da izvedu povratno putovanje i uđu u atmosferu. Ali civilizacija inteligentnih pčela možda ne smatra život svakog radnika toliko vrednim, te bi njihov svemirski program mogao da košta mnogo manje. Njihovi radnici ne bi morali da se vraćaju kući. Svako putovanje bi moglo biti jednosmerno i to donosi značajnu uštedu.

Zamislite sada da smo sreli vanzemaljca sličnog pčeli radilici. Kad naiđemo na pčelu u šumi, ona će obratiti pažnju na nas isključivo onda kad ugrozimo nju ili košnicu. Inače mi za nju ne postojimo. Stoga verovatno ni vanzemaljsku radilicu nimalo ne bi zanimalo da uspostavi kontakt ili da podeli svoje znanje s nama. Držala bi se svoje osnovne misije, ignorišući nas. A i vrednosti koji mi negujemo bile bi gotovo beznačajne za nju.

Sedamdesetih godina, na antene sondi Pionir 10 i 11 prikačene su plakete s najvažnijim informacijama o našem svetu i društvu. Na plaketama se veličala raznovrsnost i bogatstvo života na Zemlji. Naučnici su tada pretpostavljali da su vanzemaljske civilizacije kao mi, radoznale i zainteresovane za kontakt. Ali kada bi plaketu našla neka takva vanzemaljska pčela radilica, vrlo je verovatno da joj ništa ne bi značila.

Uz to, pčele radilice ne moraju da budu izrazito inteligentne, nego samo dovoljno inteligentne da služe interesima svoje košnice. Dakle, ako bismo poslali poruku planeti inteligentnih pčela, verovatno bi ih malo zanimalo da pošalju odgovor.

Čak i ako bi mogao da se uspostavi kontakt s takvom civilizacijom, komunikacija bi se verovatno teško izvodila. Na primer, kada komuniciramo jedni s drugima, razlažemo ideje u rečenice zasnovane na strukturi subjekat/predikat kako bismo izgradili narativ koji često predstavlja ličnu priču. Većina naših rečenica ima narednu strukturu: „Uradio sam to“ ili „Oni su uradili ono“.

Zapravo, u književnosti i razgovorima uglavnom koristimo pripovedanje, često protkano sopstvenim ili tuđim iskustvima i dogodovštinama koje smo doživeli mi ili naši uzori. Ovde se pretpostavlja da su naša lična iskustva glavni način otkrivanja informacija.

Međutim, civilizaciju zasnovanu na inteligentnim pčelama možda ne bi zanimali lični narativi. S obzirom na to da su izrazito opredeljene za život u kolektivu, njihove poruke možda nisu lične, već svedene na činjenice, s važnim informacijama nužnim za košnicu, umesto na lične trivijalnosti i tračeve koji bi mogli da poboljšaju položaj pojedinca u društvu. Zapravo, njima bi naše pripovedanje moglo biti pomalo odbojno, jer stavlja ulogu pojedinca ispred potreba kolektiva.

Takođe, pčele radilice bi imale potpuno drugačiji osećaj za vreme. Pošto su radilice potrošne, možda ne bi imale dug životni vek. Moguće je da bi učestvovale u projektima koji su kratkoročni i dobro definisani. No mi živimo mnogo duže, ali takođe smo svesni protoka vremena i biramo projekte i zadatke koje možemo da završimo u okviru svog života. Podsvesno izvodimo projekte, uspostavljamo veze s drugima i ciljeve u skladu s konačnim životnim vekom. Drugim rečima, živimo u jasnim etapama: samci, u braku, podižemo decu, penzionišemo se. Često, iako nesvesni toga, pretpostavljamo da ćemo živeti, na kraju i umreti, u konačnom vremenskom okviru.

Ali zamislite bića koja žive hiljadama godina, ili su čak i besmrtna. Njihovi prioritet, ciljevi i ambicije bili bi potpuno drugačiji. Mogli bi se upuštati u projekte koji bi trajali mnogo ljudskih vekova. Na međuzvezdana putovanja često se gleda kao na čistu naučnu fantastiku, jer, kao što smo videli, konvencionalna raketa putuje do obližnje zvezde približno sedamdeset hiljada godina. Za nas je to neostvarivo dugo. Ali za vanzemaljski oblik života, taj period bi možda bio potpuno nevažan. Na primer, moguće je da su u stanju da ulaze u hibernaciju, da uspore svoj metabolizam ili naprosto žive neodređeno dugo.

KAKO IZGLEDAJU?

Naši prvi prevodi tih vanzemaljskih poruka verovatno će nam dati nekakav uvid u njihovu kulturu i način života. Na primer, sasvim je moguće da su vanzemaljci evoluirali od grabljivica te da zato imaju neke njihove karakteristike. (U načelu, predatori na Zemlji su pametniji od plena. Tigrovi, lavovi, mačke, psi i drugi lovci primenjuju lukavštine da bi se prikradali, presretali i krili; za sve to potrebna je inteligencija. Sve te životinje imaju oči na prednjoj strani lica, što znači da poseduju stereo-vid, da bi se usredsredile na lovinu.

Životinje koje su plen, s očima postrance kako bi opazile predatora, mogu samo pokušati da pobegnu trčeći. Zato i kažemo „lukav kao lisica“ i „glupa guska“.) Vanzemaljski oblici života možda su prerasli mnoge predatorske instinkte svojih dalekih predaka, ali verovatno predator i dalje živi u nekom delu njihove svesti (na primer, u vidu težnje za zauzimanjem teritorije, za širenjem i, po potrebi, nasiljem).

Ako razmotrimo ljudsku rasu, vidimo da postoje najmanje tri komponente koje su u osnovi razvoja naše inteligencije:

Palac naspram ostalih prstiju, što nam omogućava da pomoću alatki manipulišemo okruženjem i preobražavamo ga.

Stereo-vid ili 3D oči lovca.

Jezik, koji omogućava da akumuliramo znanje, kulturu i mudrost kroz generacije.

Kada uporedimo ove tri komponente s karakteristikama životinja, opažamo da tek nekoliko životinja ispunjava te kriterijume za razvitak inteligencije. Na primer, psi i mačke nemaju sposobnost hvatanja niti složeni jezik. Hobotnice imaju napredne pipke, ali ne vide dobro i nemaju razvijen jezik.

Moguće su varijacije ova tri kriterijuma. Umesto naspramnog palca, vanzemaljac bi mogao imati kandže ili pipke. (Jedini preduslov je sposobnost manipulisanja okruženjem pomoću alatki napravljenih tim dodacima.) Možda ne bi imao dva oka, već mnogo više, poput insekata. Ili bi bio opremljen senzorima zvuka ili UV svetlosti namesto vidljive svetlosti. Najverovatnije bi imao stereo-vid lovca, jer su predatori načelno inteligentniji od plena. Takođe, umesto jezikom zasnovanim na zvukovima, moglo bi se desiti da vanzemaljci komuniciraju pomoću različitih oblika vibracija. (Jedini zahtev je da razmenjuju informacije među sobom kako bi uspostavili kulturu koja se proteže kroz mnoge generacije.)

Ali van ta tri kriterijuma, sve je moguće.

Dalje, svest vanzemaljaca bi mogla biti odraz njihovog okruženja. Astronomi sada uviđaju da najrasprostranjenije okruženje za život u univerzumu možda nisu planete kao što je Zemlja, na kojima možete uživati u toploti svetlosti s matične zvezde, već ledeno hladni sateliti u orbiti oko planeta veličine Jupitera, milijardama kilometara udaljeni od zvezde.

Rašireno je mišljenje da Evropa, ledom okovan Jupiterov mesec, krije tečni okean ispod zaleđene površine, zagrevan plimskim silama. Evropa se, kružeći oko Jupitera, sažima u različitim smerovima usled velikog gravitacionog privlačenja Jupitera, što izaziva trenje duboko u unutrašnjosti tog meseca. Tako se stvara toplota i formiraju se vulkani i okeanski ventili usled kojih se led topi pa nastaju tečni okeani. Procenjuje se da su Evropini okeani prilično duboki, zapremine višestruko veće od okeana na Zemlji. Budući da je moguće da oko 50 posto svih zvezda na nebu kruže planete veličine Jupitera (stoput ih je više nego planeta nalik Zemlji), najrasprostranjeniji oblik života mogao bi se nalaziti na ledenim mesecima gasovitih džinova kakav je Jupiter.

Zato će prva vanzemaljska civilizacija s kojom se budemo sreli najverovatnije biti vodenog porekla. (Takođe je verovatno da su ti vanzemaljci izašli iz okeana i naučili da žive na ledenoj površini svog meseca, daleko od vode. Razloga je više. Pre svega, svaka vrsta koja neprestano obitava pod ledom imaće prilično ograničen pogled na kosmos. Nikada neće razviti astronomiju niti svemirski program, jer će misliti da je sav univerzum taj okean pod ledenom kapom. Drugo, pošto voda stvara kratke spojeve elektronskih komponenata, nikada neće konstruisati radio ili televiziju ukoliko ostanu pod vodom. Da bi ta civilizacija napredovala, mora ovladati elektronikom, a elektronika ne može postojati u okeanima. Dakle, ti vanzemaljci su verovatno našli način da napuste okean i da opstanu na kopnu, kao što smo mi uradili.)

Šta se dešava ako ovaj životni oblik evoluira u civilizaciju sposobnu za svemirska putovanja i u stanju da dođe do Zemlje? Hoće li i dalje biti biološki organizmi kao što smo mi ili će biti postbiološka bića?

 

 Mičio Kaku, jedan od najplodotvornijih autora naučnopopularnih knjiga, pisac „Fizike nemogućeg“, „Paralelnih svetova“ i „Hiperprostora“, pod lupu je stavio najsloženiji objekat u poznatom kosmosu – ljudski mozak – i zapitao se kakva je budućnost uma u svetlu savremenih naučnih istraživanja i vrhunskih tehnoloških prodora.

Tajne funkcionisanja mozga živih bića u novije vreme se otkrivaju, pre svega, zahvaljujući računarima i sofisticiranim skenerima. Nekadašnji ekskluzivni domen naučne fantastike poslednjih decenija postao je deo stvarnosti. Tehnologije koje su ranije smatrane nemogućim, kao što je snimanje sećanja, telepatsko komuniciranje, video-zapisi snova i telekineza, demonstrirane su u laboratorijskim istraživanjima.

„Budućnost uma“ je pouzdan i fascinantan uvid u uzbudljive eksperimente koji se danas sprovode širom sveta, a zasnovani su na dostignućima u neuro-naukama i fizici. Možda ćemo jednoga dana razviti „pilulu za pamet“, koja će nam poboljšati pamćenje; biti u mogućnosti da prenesemo memorijske sadržaje naših mozgova na računar, neuron po neuron; odaslati misli i emocije u lokalni „internet“ tuđeg mozga; upravljati računarima i robotima svojim umom; pomeriti granice besmrtnosti; čak i uspeti da pošaljemo svest daleko u kosmos.

Kaku predstavlja i radikalno novu teoriju svesti koju primenjuje da bi na potpuno nove načine objasnio mentalne bolesti, veštačku inteligenciju i vanzemaljsku inteligenciju.

Mičio Kaku je doktorirao na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju. Bavi se istraživanjima na polju teorije superstruna, supergravitacije, supersimetrije i hadronske fizike. Veliki je popularizator nauke. Napisao je nekoliko najbolje prodavanih naučnopopularnih knjiga o najintrigantnijim tokovima moderne fizike, između ostalog „Fizika nemogućeg“, „Paralelni svetovi“, „Hiperprostor“. U javnosti često istupa protiv nuklearnog naoružanja i zloupotrebe nauke i izražava brigu zbog globalnog zagrevanja i terorizma.

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

MISLITI, BRZO I SPORO…

tamoiovde-logo

Danijel Kaneman: Misliti, brzo i sporo

U novoj Biblioteci, čitajte odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo Danijela Kanemana, čuvenog psihologa koji je 2002. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, iz oblasti bihevioralne ekonomije 

Tekst: Danijel Kaneman (odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo; Heliks, 2015)

Ako vam se sviđa politika koju vodi predsednik, verovatno vam se dopada i njegov glas i izgled. Tendencija da nam se sve kod neke osobe sviđa (ili ne sviđa) – uključujući i ono što nismo ni videli – poznata je kao halo efekat.

Psiholozi koriste ovaj termin već oko jednog veka, ali nije ušao u širu upotrebu u svakodnevnom rečniku. A to je šteta, zato što je to odličan naziv za jednu čestu pristrasnost koja igra veliku ulogu u oblikovanju našeg viđenja ljudi i situacija. Primenjujući taj efekat, Sistem 1 nam pruža jednostavniju i koherentniju sliku sveta nego što je realno slučaj.

HALO EFEKAT

Na žurci upoznajete izvesnu Džoan i smatrate je privlačnom osobom s kojom je lako komunicirati. A onda nju pomenu kao osobu od koje bi se mogao zatražiti dobrotvorni prilog. Šta vi znate o Džoaninoj darežljivosti? Tačan odgovor je: bukvalno ništa, jer nema mnogo razloga da verujemo kako su ljudi prijatni u razgovoru ujedno i velikodušni u davanju humanitarnih priloga.

Ali vama se Džoan dopada i kada pomislite na nju prizovete taj osećaj sviđanja. Takođe vam se sviđaju velikodušnost i velikodušni ljudi. Metodom asocijacije, predisponirani ste da verujete kako je Džoan velikodušna. I sada kada verujete da je velikodušna, verovatno vam se još više sviđa, jer ste ostalim njenim prijatnim osobinama dodali još jednu.

Realni dokazi o njenoj velikodušnosti u priči ne postoje, pa tu prazninu popunjava nagađanje u skladu s emocionalnom reakcijom koju u osobi izaziva. U drugim situacijama dokazi se postepeno gomilaju i interpretaciju oblikuje emocija vezana za prvi utisak.

U psihološkom eksperimentu koji ima status klasika za sva vremena, Solomon Aš je izložio opise dve osobe i tražio od ispitanika da komentarišu njihove ličnosti. Šta vi mislite o Alanu i Benu?

Alan: inteligentan – marljiv – impulsivan – kritičan – tvrdoglav – zavidljiv

Ben: zavidljiv – tvrdoglav – kritičan – impulsivan – marljiv – inteligentan

Ako ste poput većine ljudi, Alana ste videli u mnogo pozitivnijem svetlu nego Bena. Prve osobine na spisku menjaju smisao kasnije navedenih osobina. Tvrdoglavost inteligentne osobe će verovatno biti ocenjena kao opravdana i možda čak izazvati poštovanje, ali inteligencija kod zavidljive i tvrdoglave osobe čini da nam dotična deluje opasno. Halo efekat takođe predstavlja primer potiskivanja dvoznačnosti: kao i reč bank (banka i obala), i pridev tvrdoglav je dvosmislen i biće protumačen u skladu s datim kontekstom.

Postoji mnoštvo varijacija ovog eksperimenta. Učesnici jedne studije su prvo videli prva tri prideva koji opisuju Alana, a tek potom i druga tri, za koje su im rekli da opisuju drugu osobu. Rečeno im je da zamisle dve osobe pa su ih pitali da li je prihvatljivo da svih šest prideva posluže za opis jedne osobe. Većina je mislila da to nije moguće!

Redosled kojim vidimo nečije osobine često je slučajan. Međutim, redosled je važan: kad je na delu halo efekat, najozbiljniji su prvi utisci, ponekad u toj meri da su kasnije dobijene informacije manje-više beznačajne.

PROBLEM NEPRISTRASNE OCENE

Na početku svoje profesorske karijere ocenjivao sam pismene ispite na konvencionalan način. Uzeo bih rad jednog studenta i pročitao ga od početka do kraja, usput ocenjujući delove rada. Potom bih izračunao prosečnu ocenu i prešao na sledećeg studenta. Ali primetio sam da su mi ocene eseja zaprepašćujuće dosledne. Posumnjao sam da podležem halo efektu u ocenjivanju i da prva ocena koju upišem nesrazmerno upadljivo utiče na ukupnu ocenu.

Mehanizam nije složen: ukoliko za prvi odgovor dam visoku ocenu, biću popustljiviji ako kasnije naiđem na neodređenu ili dvosmislenu tvrdnju. To se čini razumnim.

Sigurno student koji je tako dobro odgovorio na prvo pitanje ne bi u drugom napravio glupu grešku! Ali ova metoda ocenjivanja ima jednu ozbiljnu manu. Ako bi student napisao dva rada, jedan odličan i jedan traljav, konačna ocena bi zavisila od toga koji ću pročitati prvi. Studentima sam govorio da su oba rada jednako važna, ali to nije bilo istina: prvi je mnogo više uticao na krajnju ocenu nego drugi. A to je neprihvatljivo.

Zato sam smislio novi način. Umesto da čitam odgovore jedan za drugim, prvo bih iščitao prve odgovore svih studenata, a potom druge odgovore svih studenata. Vodio bih računa da sve ocene zapisujem na unutrašnjoj strani poslednje strane eseja, kako (čak ni nesvesno) ne bih čitanju drugog odgovora prilazio s pristrasnošću.

Ubrzo nakon prelaska na novu metodu, došao sam do uznemirujućeg otkrića: znatno mi je opala samouverenost u sopstvene ocene. Razlog je to što bih često osetio sasvim novu vrstu nelagode.

Razočaran drugim odgovorom određenog studenta, a na putu da upišem ocenu, povremeno sam primećivao kako sam mu za prvi odgovor dao najvišu ocenu. Takođe sam uočio da zapadam u iskušenje da smanjim raskorak tako što ću promeniti ocenu koju još nisam upisao, kao i to da mi je bilo teško dosledno se držati jednostavnog pravila da tom iskušenju nikada ne podležem. Ocene koje sam davao jednom studentu često su se znatno razlikovale. Taj izostanak koherentnosti mi je ulivao nesigurnost i izazivao frustraciju.

Postao sam manje zadovoljan i samouveren u ocene koje dajem nego ranije, ali shvatio sam da je to dobar znak, pokazatelj da je novi način ocenjivanja bolji. Doslednost u kojoj sam pre uživao je lažna; davala mi je osećaj kognitivne lakoće i moj Sistem 2 je sa zadovoljstvom lenjo prihvatao konačnu ocenu. Podležući snažnom uticaju prvog odgovora u proceni narednih, štedeo sam sebe samoga disonantnosti otkrića da isti student može na neka pitanja da odgovori odlično a na neka loše.

Nelagoda zbog nekonzistentnosti koja je isplivala na površinu kada sam prešao na novi način, bila je realna: odražavala je i neadekvatnost stava da je bilo koji pojedinačni odgovor pokazatelj znanja studenta i nepouzdanost mog dotadašnjeg ocenjivanja.

DEKORELACIJA GREŠKE

Pri novom načinu na koji sam prešao da bih ukrotio halo efekat držao sam se opšteg principa dekorelacije greške! Da biste shvatili ovaj princip, zamislite da brojnim posmatračima pokažu tegle pune novčića i traže da procene koliko ih je u svakoj tegli. Kao što je objasnio Džejms Surovjecki u bestseleru Mudrost gomile (The Wisdom of Crowds), takvi zadaci pojedincima idu vrlo loše, ali zbirne procene pojedinaca izvanredno su tačne. Neki znatno precene broj novčića, neki ga potcene, ali kada se te pojedinačne procene saberu i izračuna prosek, obično se dobija prilično precizna procena.

Mehanizam je jednostavan: svi pojedinci vide iste tegle, odnosno procenjuju istu stvar. S druge strane, greške koje pojedinci prave su nezavisne jedne od drugih i (u odsustvu sistemske pristrasnosti) teže da se u proseku približe nuli. Dakle, ova čarolija smanjenja greške funkcioniše samo kada se radi o međusobno nezavisnim posmatranjima i greškama koje nisu u korelaciji. Ako posmatrače odlikuje ista vrsta pristrasnosti, izračunavanje proseka procena neće biti od pomoći. I ako se posmatračima dopusti da utiču jedni na druge, to će smanjiti veličinu uzorka i time i preciznost grupne procene.

Da bi se iz više izvora dobila najbolja informacija, uvek bi trebalo težiti tome da ti izvori budu nezavisni jedni od drugih. Ovo pravilo je deo poželjnog postupka procene. Ako postoji više svedoka nekog događaja, ne dozvoljava im se da pre svedočenja međusobno razgovaraju o događaju. Cilj je ne samo sprečiti dogovaranje svedoka koje su pozvale različite strane, već i sprečiti da nepristrasni svedoci utiču jedni na druge. Svedoci koji razmene iskustva teže pravljenju sličnih grešaka u svedočenju, umanjujući ukupnu vrednost informacija koje daju. Ukloniti izlišnosti iz izvora informacija uvek je dobra ideja.

Princip nezavisnosti rasuđivanja (i dekorelacije grešaka) može se direktno primeniti u vođenju sastanaka, a u toj aktivnosti menadžeri raznih organizacija provode dobar deo dana. Jednostavno i korisno pravilo glasi: pre razgovora o nečemu, od svih učesnika sastanka treba zatražiti da ukratko napišu svoje mišljenje. Tako ćete korisno upotrebiti raznovrsna znanja i mišljenja u okviru grupe. U otvorenim diskusijama, koje su standardna praksa, pridaje se prevelika važnost mišljenjima onih koji govore na početku sastanka i zvuče samouvereno, pa zato sledeći govornici ostaju u zasenku.

 Daniel Kaneman

Misliti, brzo i sporo

Prevod: Ana Imširović-Đorđević 

Heliks, 2015

Iako psiholog, Daniel Kaneman je jedan od osnivača moderne bihevioralne ekonomije, u kojoj se danas ukrštaju putanje mnogih naučnih disciplina.

U knjizi Misliti, brzo i sporo Kaneman opisuje dva ponekad suprotstavljena sistema koji deluju u našem mozgu: Sistem 1 je intuicija koja nam omogućava da u deliću sekunde donosimo procene i odluke; Sistem 2 je znatno sporije racionalno razmišljanje. Problemi nastaju ako intuitivno reagujemo onda kada bi trebalo da razmislimo.

Ova knjiga pokazuje u kojoj je meri ljudski um podložan greškama u zaključivanju i šta ta činjenica znači u ekonomiji, korporativnoj kulturi, medicini, politici i medijima. Misliti, brzo i sporo je popularno napisana knjiga, ali izgrađena na čvrsto utemeljenim saznanjima iz višedecenijskog predanog naučnog rada, i po tome spada u najvažnije tekstove o prirodi ljudskog mišljenja.

Danijel Kaneman (1934) jedan je od vodećih savremenih mislilaca i psihologa. Za svoja istraživanja iz oblasti bihevioralne ekonomije dobio je 2002. godine Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njegov najvažniji doprinos je u opovrgavanju pretpostavke o ljudskoj racionalnosti kao o važnom činiocu moderne ekonomske teorije. Kamenam je takođe objavio radove iz oblasti kognitivne psihologije, teorije odlučivanja i rasuđivanja, kao i psihologije hedonizma. Njegova knjiga Misliti, brzo i sporo, izvorno objavljena 2011. godine, osvojila je više prestižnih nagrada za najbolje naučnopopularno štivo.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

GDE SU DANAS SLOBODNA DECA SAMERHILA?

tamoiovde-logo

Šezdesetih godina prošlog veka britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil napisao je knjigu “Slobodna deca Samerhila” u kojoj je opisao jedan od najznačajnijih obrazovno-pedagoških eksperimenata novijeg doba. On je 1921. godine osnovao školu nazvanu Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od tradicionalnih evropskih škola.

Foto: Summerhill/Philipp Klaus

O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.

„Slobodnu decu Samerhila“ čitali su i roditelji u našoj zemlji, tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju dece.

Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih ideja.

A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku, oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna deca Samerhila”.

U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.

Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole.

Nisu morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove demokratske zajednice.

Sve odluke u školi donosile su se na sastancima zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi, prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima, jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?

Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne čistače nego neurotične učene ljude„, objasnio je Nil.

U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu.

U našoj zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma, četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.

Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga. Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a još ispred svog vremena”.

(M.Đ.)


Izvor: facebook.com/NaukaKrozPrice

____________________________________________________________________________________________

Knjiga: „SLOBODNA DECA SAMERHILA“  (Ovde)

____________________________________________________________________________________________

FAZE RAZVOJA DEČJEG MIŠLJENJA…

tamoiovde-logo

Žan Pijaže 

Tokom 1940-ih i 1950-ih godina XX veka švajcarski psiholog Žan Pijaže je razvio teoriju o razvoju dečjeg mišljenja. Već svojom prvom knjigom Govor i mišljenje deteta, koju je objavio 1923. godine predstavlja novu metodologiju istraživanja ove oblasti, kao i svoju koncepciju kognitivnog razvoja. Danas je Pijaže najpoznatiji po svom istraživanju kognitivnog razvoja dece, a proučavanjem intelektualnog razvoja svoje troje dece stvorio je teoriju koja opisuje faze koje deca prolaze kroz razvoj inteligencije i formalnih misaonih procesa.

Dizajn korica knjige Govor i mišljenje deteta

Žan Pijaže smatra da se beba rađa bez ikakvih znanja, a zatim posmatrajući svet oko sebe postepeno uobličava koherentno razumevanje sveta, koje se neprestano uvećava.

Razvoj dečjeg mišljenja se odvija kroz faze koje su određene uzrasno i imaju nepromenljiv raspored. Iako kod dece mogu da se jave individualne razlike u pogledu ulaska u određenu fazu, generalno postoje uzrasne granice koje su ponekad i indikatori zaostajanja ili posebnog napredovanja.

Faze razvoja dečjeg mišljenja su:

1. Senzomotorna faza traje od rođenja do oko dve godine starosti. U ovoj fazi deca poznaju svet, pre svega kroz čula i motoričke pokrete. Učeći da su predmeti odvojeni i jasni entiteti i da imaju postojanje sopstvenog izvan individualne percepcije, deca su tada u stanju da prilažu imena i reči uz predmete.

2. Preoperacionalna faza traje od dve do sedam godina starosti i karakteriše je razvoj jezika i pojava simboličkih predstava. U ovoj fazi, deca uče kroz igru, ali se još uvek bore sa logikom i uzimaju tačku gledišta drugih ljudi.

3. Faza konkretnih operacija traje od dobi od sedam do oko jedanaest godina. U ovoj fazi pojavljuje se logična misao, ali deca se još uvek bore sa apstraktnim i teorijskim mišljenjem. Deca takođe postaju manje egocentrična i počinju da razmišljaju o tome kako drugi ljudi misle i osećaju.

4. Faza formalnih operacija traje od dvanaeste do šestnaeste godine, a deca postaju mnogo veštija i razvija se apstraktna misao i dedukcija. U ovoj fazi, ona postaju sposobna da vide više potencijalnih rešenja za probleme i da više naučno razmišljaju o svetu koji ih okružuje.       

 Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________

DRAGAN GAGA NIKOLIĆ- GOSPODIN MANGUP…

tamoiovde-logo

Dragan Gaga Nikolić – Gospodin mangup

Grupa autora

______________________________________________________________

O knjizi

Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone.

Priču o glumačkim i intimnim svetovima Dragana Gage Nikolića, kao velikog junaka kinematografije, teatra i televizije, ispričali su doajeni scenskog i kritičarskog stvaralaštva: akademik Dušan Kovačević, filmski kritičar Milan Vlajčić, pozorišni kritičar Aleksandar Saša Milosavljević, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Predrag Perišić, reditelji Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Slobodan Unkovski, Ljiljana Todorović, Miloš Radivojević, Slobodan Šijan, Boro Drašković, Miroslav Lekić, Zdravko Šotra, Miloš Radović, kao i publicista Dragoljub Draža Petrović.

Iz sazvučja njihovih glasova i antologijskih fotografija koje je priredila Goranka Matić, oblikovano je jedinstveno svedočanstvo o glumačkoj i moralnoj veličini najvećeg šarmera i najvoljenijeg glumca uz čije su uloge odrastale generacije.

„Bio je jedan od izrazitih, jedna od perjanica svega što je gluma. Nesumnjivo je pripadao eliti, glumačkoj ali i ljudskoj eliti. I nije slučajno da ga je publika odabrala za svoje mezimče.“ Dejan Mijač

„Dragan Nikolić je najznačajniji filmski glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije. Uspešno se odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu!“ Slobodan Šijan

„Sećam se kad se prvi put ‘zvanično’ pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić. Pričalo se i pisalo se da se ‘viđaju’, da su ‘zajedno’. Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju ‘ozvaničili’ ljubav – koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.“ Dušan Kovačević

Kategorije: Domaći autori / Biografija

Format: 24×22 cm
Broj strana: 234
Pismo: Latinica
Povez: Tvrd
Godina izdanja: 10. mart 2017.
ISBN: 978-86-521-2514-2

Novo -10%

PROČITAJTE ODLOMAK

Izvor: laguna.rs

____________________________________________________________________

JANUŠ KORČAK I DECA…

tamoiovde-logo

Januš Korčak – DESET ZAPOVESTI ZA RODITELJE

Januš Korčak – (1878-1942) poljski pedijatar, pedagog, pisac….

…Kada je Hitlerova vojska ušla u Poljsku i okupirala Varšavu, Korčak je ostao sa svojim vaspitanicima u Domu siročadi. Godine 1940. Nemci su ga uhapsili. Nekoliko meseci je proveo u zatvoru odakle su ga otkupili njegovi bivši štićenici. Svetski poznat pisac, Korčak je imao mogućnosti da napusti Poljsku, no nije to učinio. Vratio se u „Dom siročadi“, koji se sada nalazio na teritoriji Varšavskog geta.

janus-korcak-1469897598-93366

Foto: Profimedia

Brojni prijatelji pokušavali su da  nagovore Korčaka da napusti geto, znajući da mu preti velika opasnost, uprkos dozvole  okupacione vlasti da slobodno ulazi i izlazi iz geta.

Petog avgusta 1942. decu iz Doma siročadi poslali su u koncentracioni logor Treblinku. Nekoliko dana kasnije Korčak je zajedno sa svojom decom ušao u gasnu komoru.

Na mestu Korčakove smrti u Treblinici nalazi se veliki kamen. Na kamenu je kratko napisano:

„JANUŠ KORČAK I DECA.“

.

Januš Korčak – 10 ZAPOVESTI ZA RODITELJE

  1. Ne očekuj da tvoje dete bude kao ti ili onakvo kakvo bi ti želeo da bude. Pomozi mu da postane samosvojan čovek, a ne tvoja kopija.
  2. Ne traži od deteta da ti plati za sve što si za njega učinio. Dao si mu život; kako ti se može zahvaliti? On će dati život drugome, drugi trećem… to je zakon nepovratne zahvalnosti.
  3. Ne sveti se detetu za uvrede koje su te snašle, da u starosti ne bi jeo gorak hleb. Jer, što si posejao to će i nići.
  4. Ne potcenjuj njegove probleme. Svakome je dat život u skladu sa snagom koju ima, i budi siguran da njemu nije lakše nego tebi, a može biti da mu je i teže, jer nema iskustva.
  5. Ne ponižavaj ga!
  6. Ne zaboravi da su najvažniji čovekovi susreti u životu – susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – mi nikada ne možemo znati koga srećemo u svom detetu.
  7. Ne muči sebe ako ne možeš nešto da učiniš za svoje dete. Seti se, detetu je uvek nedovoljno ako nije učinjeno sve.
  8. Dete nije tiranin koji vlada čitavim tvojim životom, i nije samo plod od krvi i mesa. Ono je ta dragocena čaša koju ti je Život dao  da je čuvaš i razvijaš u njoj stvaralački plamen. U toj oslobođenoj, rasplamsaloj ljubavi majke i oca, raste, ne „naše“, ne „moje“ dete, već duša koja nam je poverena na čuvanje.
  9. Nauči da voliš tuđe dete. Nikada ne čini tuđem detetu ono što ne želiš da čine tvom.
  10. Voli svoje dete uvek – i kada je netalentovano, nesrećno, odraslo. Razgovaraj sa njim, – raduj se, jer dete je praznik, dokle god je sa tobom.

Preveo i priredio: Aleksandar Mirković

Izvor: srodstvopoizboru

_________________________________________________________________________________

Januš Korčak – Zaštitnik i prijatelj dece

Januš Korčak je bio pedijatar i pedagog. Pisao je dečje knjige i borio se za prava dece. Godine 1942. dobrovoljno je pratio svoje štićenike iz sirotišta u Varšavskom getu u nacistički logor Treblinka.

16545450_303

Denkmal für Janusz Korczak in Warschau

Slika je obišla svet – na platnima, crtežima ili kao statua: muškarac među decom, najmanje od njih na njegovoj ruci, drugo ga prati držeći ga za ruku, na putu ka nacističkom logoru. U rano jutro 5. avgusta 1942. godine SS-vojnici su ispraznili jevrejsko sirotište u Varšavskom getu.

Vođa sirotišta Januš Korčak pratio je svojih 200 štićenika do mesta sa kojeg su svi zajedno transportovani u logor Treblinka. Poljsko-jevrejski lekar imao je mogućnosti da izbegne smrt, ali je odbio svaku pomoć poznanika i prijatelja, jer nije želeo da ostavi decu na cedilu. Na kraju je sam ubedio SS-vojnike da ga puste da ide zajedno sa decom.

„U svim jevrejskim getoima u Poljskoj koju je okupirao Hitler, vaspitači, učitelji i lekari su išli u smrt zajedno sa decom o kojoj su se starali. To ima veze sa osećajem odgovornosti tog vremena“, objašnjava biograf Joana Olčak-Roniker u razgovoru za Dojče vele.

I Jevreji i Poljaci

16402303_404

Tihi heroj – Januš Korčak

U njenoj biografiji o Korčaku, koja je 2012. objavljena i u Nemačkoj, učinila je vidljivim ljudsko lice „starog doktora“ sakriveno iza mita o mučeniku. „Korčaka bi ljutilo da ga proglase svecem. Njegovo hrabro koračanje u smrt zajedno sa decom bacilo bi u zasenak njegov hrabar život“, kaže autorka.

Poljska književnica i scenaristkinja kao dete je lično poznavala Korčaka. On je bio prijatelj s njenim dedom i babom, izdavačima iz Krakova. Njena majka je neposredno posle rata napisala prvu knjigu o Korčaku, kako bi dokumentovala njegovo herojstvo.

Januš Korčak rođen je kao Henrik Goldšmit u jednoj dobrostojećoj porodici asimilovanih Jevreja u Varšavi. Goldšmitovi nikada nisu okrenuli leđa judaizmu i živeli su u veri da mogu istovremeno da budu i Jevreji i Poljaci. Tog ubeđenja je bio i Januš Korčak.

Studirao je medicinu i kasnije je postao ugledni pedijatar. Vrlo rano je morao da izdržava porodicu, jer je njegov otac bio upućen na psihijatrijsko odeljenje. U to vreme, mladi lekar počinje da piše knjige za decu. Pod pseudonimom Januš Korčak, koje će zadržati do kraja života, pobedio je i na jednom literarnom takmičenju. „On je poznavao strah i patnju deteta iz sopstvenog iskustva. To znanje hteo je da prenese roditeljima“, kaže biografkinja Joana Olčak-Roniker.

Korčak nikada nije osnovao sopstvenu porodicu. Ipak, 1912. preuzeo je rukovođenje jednog jevrejskog sirotišta u Varšavi, sagrađenog prema njegovim planovima. Ubrzo su dom popunili i pedagozi reformatori jer Korčakova inovativna pedagogija je još tada bila legendarna. Njegovi štićenici su bili radosniji i samosvesniji od dece u drugim sirotištima. Korčak je „svoju decu“ posmatrao kao kompletna bića. U prvi plan je stavljao dostojanstvo deteta, zahtevao je individualnost i odlučno odbijao udaranje kao kaznu i prinudu.

Beskompromisna ljubav prema deci

16202935_404

Roman za decu Januša Korčaka

Korčak formuliše prva dečja prava: pre svega je insistirao na pravu deteta da bude onakvo kakvo jeste, da se poštuje i dobija aktivno, pozitivno razumevanje i toplotu. Time je postavio temelj za današnja prava dece, sadržana u Konvenciji UN o pravima deteta. Pod pseudonimom „stari doktor“, 30-ih godina vodi sopstvenu radijsku emisiju na poljskom radiju, u kojoj je sa decom pričao o deci.

U sirotištu u varšavskoj ulici Krohmalnaštrase, Korčak je realizovao svoje pedagoške ideje. Tamo je nastao svojevrstan model demokratske dečje republike sa sopstvenom samoupravom, dečjom skupštinom i sudom u kojem deca sama odlučuju o različitim „kaznama za izvinjenje“. U njegovom sirotištu nastao je i prvi list koji su pravila deca – „Mali pregled“. Iznad svetle zgrade sa prijatnom atmosferom vijorila se zelena zastava „Dečje republike“.

Godine 1940. sirotište je premešteno u Varšavski geto. Korčak je nastavio da ohrabruje decu i vaspitava ih za budućnost u slobodi. Jedan od očevidaca odvođenja Korčaka i njegovih štićenika iz geta u logor, bio je i jevrejski kompozitor i pijanista Vladislav Špilman. On u svojim memoarima opisuje kako je lekar ohrabrivao decu: „Ići ćete na selo, to je razlog za radovanje“, objašnjavao je siročićima… Sigurno je „stari doktor“ i u gasnoj komori poslednjim atomima snage šaputao deci: ‘Ništa, ništa to nije deco’, kako bi svoje male štićenike poštedeo užasa prelaska od života ka smrti“.

„Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“

Jedno od njegovih najznačajnijih pedagoških dela nosi naziv „Kako voleti dete“. Pisao je i romane za decu, najpoznatiji je „Kralj Maćuš Prvi“, obrazovni roman koji se protivi starateljstvu nad decom.

Trideset godina posle njegove smrti – 1972, u nacističkom logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi u celoj Nemačkoj nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet“.

Autorke: Barbara Kelen / Ivana Ivanović

Odg. urednik: Ivan Đerković

 Izvor: dw.com/sr

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________