KAD BI MANJE PRIČALI…

O ĆUTANJU

„Nikаd čovek ne može dа kаže onoliko mudrosti koliko može dа prećuti ludosti, čаk i gluposti. Jedino ćutаnje može dа prikrije kod čovekа strаsti koje su nаjnаsrtljivije i nаjštetnije: sujetu, lаkomost, mrzovolju, osetljivost, mizаntropiju.

Foto ilustracija Bora*S

Jedino ćutаnje može dа sаčuvа čovekа od posledicа koje mogu dа mu nаnesu trenutnа i nesmotrenа rаspoloženjа; i nаgle i nepromišljene impulsije.

Čovek koji pusti uvek jedаn rаzmаk u vremenu između pitаnjа koje mu se postаvi, i odgovorа koji trebа dа dаdne, jedini je koji može rаzmišljeno dа kаže štа hoće. On je već tim odmerio koliko jednа minutа može dа sаdrži pаmeti i gluposti, dobrote i zloće.

Sаmo tаkаv uzdržljiv čovek izbegne nаjveći broj nesrećа, nesrećа koje dolаze od nаše nesposobnosti dа uvek budemo prisebni, i dа nikаd ne budemo glupi. – I učenici Pitаgore su morаli ćutаti.

Duhoviti Atinjаni su se divili i tаkozvаnoj lаkonskoj krаtkoći izržаvаnjа, kojom su se služili ljudi iz Spаrte. Kаtolički red kаluđerа kаrmelitа imаju tаko isto propis dа govore sаmo četvrtkom.

Kаd bi svi ljudi i žene govorili sаmo četvrtkom, nа svetu bi bilo mnogo mаnje gluposti i mnogo mаnje zlа; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečimа nego delimа.

– Neke životinje kušаju jedno drugo sаmo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlаzeći svаko nа svoju strаnu, а dа imаju sposobnost govorа, rаstrgle bi jednа drugu.

U rečimа uvek imа više lаži nego istine, i više zloće nego ljubаvi; jer ljudi nаjčešće ne znаju ni sаmi štа kаžu, ni zаšto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporаzumа, nego što bi bilo nesporаzumа dа reči uopšte ne postoje.“

Jovan Dučić

---

 

ZANIMA ME TO S KORNJAČAMA…

„I onda otac progovori. Znate li šta je rekao?
Rekao je: ,Zanima me to s kornjačama.

Izvor fotografije: pixnio.com

Anđela ga upita: ,Šta te to zanima o kornjačama?
,Kad uvuku glave, reče on, da li im se kičma krivi ili sabija?

Uzgred rečeno, Anđela je jedna od neopevanih junakinja atomske bombe, i mislim da ta priča nije nikad bila ispričana. Možda možete da je upotrebite.

Otac se posle tog incidenta s kornjačom toliko zainteresovao za kornjače da je prekinuo rad na atomskoj bombi.

Na koncu su neki ljudi iz Projekta Menhetn došli kući da pitaju Anđelu šta da rade. Rekla im je da uklone očeve kornjače.

I tako su jedne noći ušli u njegovu laboratoriju i ukrali kornjače i akvarijum. Otac nikad nije rekao ni reč o nestanku kornjača.
Jednostavno je sledećeg dana došao na posao i potražio stvari kojima bi se igrao i o kojima bi razmišljao, a sve što se tamo nalazilo za igranje i razmišljanje imalo je neku vezu sa bombom.“

Kurt Vonegat
Iz knjige KOLEVKA ZA MACU

---

 

 

LJUBAV I ZNANJE…

„Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.“

„Ljubav i znanje  su me uzdizali  ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje  vuklo nazad ka  zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja  koji pravi ruglo od onoga što  ljudski život treba  da bude. Čeznem da ublažim to zlo, ali to  ne mogu,  zato i  sam patim.“

Bertrand Rasel – Za šta sam živeo

---

 

DUŠA STEPSKOG VUKA…

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk.

Foto ilustracija: Bora*S

Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

Neka se mudri Ijudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest.

Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovečnosti.

O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila nikakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajuci zbog toga naročitih teškoća.

Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih Ijudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato.

Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajući se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući, a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk.

Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom.
Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna.

Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj Ijudski deo prirode, osmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora.

Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih šuntanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće.

Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo.

Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošću, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale.

Baš su ovi Ijudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

Herman Hese

( Stepski vuk)

---

 

NIKO SEM TEBE NEMA PRAVO DA SE MEŠA U TEBE…

TI DANAS POLAZIŠ U ŠKOLU…

HIMNA
1.
Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.
Još kod Defoa, u “Robinzonu”, naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno, prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen. Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno, prete ti da ćeš biti smrvljen.
Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati sa mogućim.

Foto ilustracija: Ana M.

2.
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si obuhvaćen.
Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak kad nisi svestan pesme. I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.

3.
Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da svojim presavijenim jezikom govore tvoju sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od papira, beleže tvoje dane.

Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe, rođeni moj.
Kažu: “Mora da se dogodi nesrećan slucaj, da se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo.”
Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u nebesima.

4.
Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura. Prepisano sa ruševine: “Život je spor, kao oranje pomoću igle, a smrt je brza, kao voda sto nestaje u pesku.”
Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo. Azbuka sa milijardu milijardi znakova.
I neka u svakom od njih, kao rumena semenka, bude po jedno tvoje malo srce.

Onda izađi u neko vedro veče, izađi ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione.

Miroslav Antić

---

 

JEZIK DRVEĆA…

Prema Dudenovom rečniku, jezik je sposobnost čoveka da se izrazi. Tako posmatrano, samo mi možemo da razgovaramo jer je taj pojam ograničen na našu vrstu. Zar ne bi, međutim, bilo zanimljivo saznati da li i drveće može da komunicira? Ali kako?

Foto ilustracija Bora*S

U svakom slučaju se ništa ne čuje jer je apsolutno tiho. Škripanje grana koje se na vetru međusobno taru i šuštanje lišća nastaju pasivno i drveće nema nikakav uticaj na to. Ali ono drugačije skreće pažnju na sebe: mirisima. Aromatične tvari kao sredstvo izražavanja?

To ni nama ljudima nije nepoznato: za šta se koriste dezodoransi i parfemi, ako ne za to? Čak i bez njihove upotrebe naš miris se obraća u podjednakoj meri svesti i podsvesti drugih ljudi. Miris nekih ljudi jednostavno ne podnosimo, dok nas drugi snažno privlače svojim mirisom.

Po mišljenju nauke, feromoni u znoju su čak presudni u izboru partnera s kojima želimo da začnemo potomke. Prema tome, ljudiimaju tajni jezik mirisa, ali i drveće može takođe da se pohvali barem time.

Pre četiri decenije je u afričkim savanama uočeno da žirafe brste akaciju-kišobran, što se ovoj vrsti nimalo ne sviđa. Da bi se otarasile velikih biljojeda, akacije za nekoliko minuta uskladište u lišće otrovne materije. Žirafe to znaju i odlaze do sledećih stabala. Sledećih? Ne, najpre preskoče priličan broj i nastavljaju ručak tek posle oko sto metara.

Foto ilustracija Bora*S

Razlog je zapanjujući: obršćena akacija ispušta plin (u ovom slučaju etilen) kojim upozorava pripadnike svoje vrste u okruženju na preteću nevolju. Sve upozorene jedinke takođe uskladište otrovne materije da bi se pripremile na napad.

Žirafe znaju za tu igru i zato se upute malo dalje u savanu gde pronalaze stabla koja ništa ne podozrevaju. Ili brste uz vetar jer vazduh odnosi mirisne poruke do sledećih stabala, a ako idu uz vazdušnu struju, u neposrednoj blizini pronalaze akacije koje nemaju pojma o njihovom prisustvu.

Takvi procesi se odvijaju i u našim autohtonim šumama. Bilo da su posredi bukve, smreke ili hrastovi, svi bolno primete čim neko počne da ih gricka. Kada gusenica svojski zagrize, menja se tkivo oko tog mesta. Pored toga, ono emituje električne signale, na potpuno isti način kao ljudsko telo koje se povredi.

Istina, ovaj impuls se ne širi u milisekundama kao kod nas, nego samo jedan centimetar u minutu. Posle toga prođe još jedan čas dok se odbrambene materije ne natalože u listovima da bi parazitima ogadile ručak.

Foto ilustracija Bora*S

Drveće je jednostavno sporo, pa je to najveća brzina čak i u slučaju opasnosti. Uprkos sporosti, pojedini delovi drveta nipošto ne funkcionišu svaki za sebe.

Ako se, na primer, korenje suoči s teškoćama, ova informacija se širi po celom drvetu i može dovesti do ispuštanja mirisne materije kroz lišće. I to ne bilo koje, nego one koja je specijalno skrojena za odgovarajuću svrhu.

To je još jedna osobina koja im narednih dana pomaže u odbrani od napada, jer kod nekih insekata prepoznaju vrstu zlotvora.

Svaka vrsta insekata ima specifičnu pljuvačku i može se tačno odrediti čija je. I to tako dobro da drveće lučenjem materije koja privlači insekte može planski prizvati predatore, a ovi se onda poletno bacaju na napast i tako pomažu stablu.

Brestovi ili borovi se na primer obraćaju malim osama. Ovi insekti polažu jaja u gusenice koje jedu lišće. Tu se razvija osinji podmladak koji malo-pomalo iznutra izjeda veću gusenicu leptira – što nije lepa smrt. Ali tako se drveće oslobađa dosadnih parazita i može nastaviti rast bez oštećenja.

Uzgred, prepoznavanje pljuvačke predstavlja dokaz za još jednu sposobnost drveća: to bi značilo da ima i čulo ukusa.

Međutim, mana mirisnih materija je to što ih vetar brzo razređuje. Zato često ne dopiru ni sto metara daleko. Doduše, pritom odmah ispunjavaju i drugu svrhu. Kako se širenje signala u samom drvetu odvija veoma sporo, miris u vazduhu može hitro da prevali mnogo veće udaljenosti i daleko brže upozori druge delove stabla, udaljene nekoliko metara.

Foto ilustracija Bora*S

Ali često čak nije nužan poseban poziv u pomoć za odbranu od insekata. Životinjski svet po pravilu primećuje hemijske poruke drveća i zna da se tamo odigrava napad u kome sigurno učestvuju ofanzivne vrste. Ko voli da jede tako male organizme, biće neodoljivo privučen.

Ali drveće može i samo da se brani. Hrastovi, na primer, sprovode gorak i otrovan tanin u koru i listove. On ubija insekte koji ih nagrizaju ili im barem toliko menja ukus da se od ukusne salate pretvaraju u gorku žuč.

Vrbe proizvode kao sredstvo odbrane salicin koji deluje na sličan način. Ali ne i na nas ljude. Naprotiv, čaj od vrbine kore može ublažiti glavobolju i temperaturu i smatra se pretečom aspirina.
Za takvu odbranu je, naravno, potrebno vreme.

Stoga saradnja u oblasti ranog upozoravanja ima presudan značaj. Pritom se drveće ne oslanja samo na vazduh, jer u tom slučaju ne bi svaki sused bio obavešten o opasnosti. Radije šalje svoje poruke kroz korenje, koje je umreženo sa korenjem svih primeraka i funkcioniše nezavisno od vremena.

Iznenađuje što se poruke ne šire samo hemijskim putem nego i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Priznajemo da je to u poređenju s našim telom veoma sporo, ali i u životinjskom carstvu postoje vrste, na primer meduze ili crvi, kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom.

Kada se raširi novost, svi hrastovi u okolini smesta takođe počnu da pumpaju tanin kroz žile. Korenje drveća seže veoma daleko, u prečniku koji je dva puta širi od krošnje. Tako se ukršta s podzem¬nim izdancima susednog drveća i zahvaljujući srastanju uspostavlja kontakt.

Foto ilustracija Bora*S

To se, doduše, ne dešava uvek jer i u šumi postoje samotnjaci koji ne žele da imaju mnogo veze sa svojim kolegama. Da li takvi namćori mogu da zaustave alarm time što ne učestvuju?

Na sreću ne mogu jer se tu najčešće uključuju gljive da bi se obezbedilo brzo širenje vesti. One deluju kao optički kablovi za internet. Tanke niti prodiru kroz tlo i stvaraju nezamislivo gusto tkanje. Tako jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih „hifa“.

Jedna jedina gljiva se tokom vekova može raširiti na mnogo kvadratnih kilometara i na taj način premrežiti cele šume. Ona prenosi kroz svoje vodove signale od jednog stabla do drugog i pomaže im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. U poslednje vreme čak i nauka pominje Wood-Wide-Web u našim šumama. Do danas je tek veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se razmenjuje u toj mreži.

Foto ilustracija Bora*S

Možda postoji i kontakt među različitim vrstama drveća, iako jedna drugu smatraju konkurencijom. Gljive, međutim, prosto slede sopstvenu strategiju, koja može biti izrazito posrednička i pomirljiva.

Kada su stabla oslabljena, možda ne posustaju samo njihove odbrambene snage nego i komunikativnost. Teško se drugačije može objasniti da insekti napadači planski biraju osetljivije primerke.

Moguće je da iz tog razloga osluškuju drveće, primećuju hemijska upozorenja i proveravaju neke pojedince tako što im gricnu list ili koru.

Možda je ćutljivost zaista izazvana ozbiljnim oboljenjem, a nekad i gubitkom spleta gljive, zbog čega je stablo odsečeno od priliva svih informacija. Ono više ne prepoznaje preteću opasnost, pa tako postaje švedski sto za gusenice i insekte. Inače, isto su tako osetljivi prethodno opisani samotnjaci, koji doduše deluju zdravo, ali ostaju neobavešteni.

Foto ilustracija Bora*S

U životnoj zajednici šume informacije ne razmenjuje samo drveće nego i žbunje i trave, možda čak i sve vrste biljaka.

Ali kada izađemo na obrađena polja, biljke postaju veoma ćutljive. Naše kultivisane biljke su zbog uzgoja uglavnom izgubile sposobnost komunikacije ispod i iznad zemlje. One su takoreći gluve i neme, pa su stoga lak plen za insekte.

To je jedan od razloga što savremena poljoprivreda koristi tolika sredstva za zaštitu bilja. Možda bi uzgajivači ubuduće mogli malo da se ugledaju na šume i ukrštanjem omoguće da žitarice i krompir postanu malo divljiji, a time komunikativniji.

Komunikacija između drveća i insekata ne mora da bude usredsređena samo na odbranu i bolesti. Verovatno ste i sami primetili, odnosno omirisali da apsolutno postoje mnogi pozitivni signali između tako različitih bića. Reč je o prijatnim mirisnim porukama cvetova. Oni ne šire aromu oko sebe slučajno ili da bi nam se svideli.

Voće, vrbe ili kesten skreću pažnju na sebe porukom koja se obraća čulu mirisa i pozivaju pčele da kod njih natoče gorivo. Slatki nektar, koncentrisani šećerni sok, jeste nagrada za oprašivanje koje insekti usput obavljaju. Oblik i boja cveta takođe su signal, kao reklamna tabla koja se jasno ističe u zelenom mnoštvu krošnje i pokazuje put ka zakuski.

Prema tome, drveće komunicira mirisima, vizuelno i putem električnih signala (preko neke vrste nervnih ćelija na vrhovima korena). A šta je sa zvucima, dakle sa slušanjem i govorom?

Premda sam na početku rekao da je drveće potpuno tiho, najnovija saznanja mogu osporiti čak i to. Monika Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, sa kolegama iz Bristola i Firence, prosto je osluškivala tlo. Drveće je nepraktično u laboratoriji, zbog toga su umesto njega ispitane klice žitarica kojima se lakše rukuje.

I stvarno – ubrzo su merni uređaji zabeležili tiho krckanje na fre-kvenciji od 220 herca. Korenje koje krcka? To ništa ne mora da znači, na kraju krajeva čak i mrtvo drvo krcka kada gori u peći. Ali zvuk koji je utvrđen u laboratoriji naveo je i u prenesenom smislu istraživače da naćule uši jer je na njega reagovalo korenje klica koje nisu učestvovale u eksperimentu.

Kad god su bile izložene krckanju od 220 herca, vrhovi su im se okretali u tom pravcu. To znači da trava može da oseti ovu frekvenciju i možemo mirno reći da može da je „čuje“.

Foto ilustracija Bora*S

Razmena informacija među biljkama preko zvučnih talasa? To budi našu radoznalost da saznamo više, budući da smo kao ljudi upućeni na komunikaciju preko zvučnih talasa, pa bi to možda bio ključ za bolje razumevanje drveća.

Nezamislivo je šta bi značilo kada bismo mogli da čujemo da li se bukve, hrastovi i smreke osećaju dobro ili im nešto fali. Ali do toga još nije došlo, istraživanja u ovoj oblasti su na samom početku.

Ipak, kada prilikom sledeće šetnje po šumi začujete tiho krckanje, razmislite da li je to zaista bio samo vetar ili…

Peter Voleben

Iz knjige Tajni život drveća

---

 

OVLADAVANJE UMEĆEM LJUBAVI…

„Umeće ljubavi“ Erih From

Ova knjiga će razočarati svakoga ko očekuje gotova uputstva o umeću ljubavi. Baš naprotiv, ona želi da pokaže da ljubav nije osećanje koje može svako sebi priuštiti bez obzira na dostignuti stepen zrelosti.

Foto ilustracija Bora*S

Ona želi da uveri čitaoca da će svi njegovi pokušaji u ljubavi propadati sve dotle dok najaktivnije ne pokuša da razvije celokupnu ličnost kako bi postigao produktivnu orijentaciju; da se zadovoljstvo u individualnoj ljubavi ne može postići bez sposobnosti da se voli svoj bližnji bez istinske skromnosti, hrabrosti, vere i discipline.

    Da li je ljubav umeće? Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi“ ako imamo sreće? Ova mala knjiga se zasniva na prvoj pretpostavci mada, nesumnjivo, većina ljudi danas veruje u drugu.

    Proces učenja umeća prikladno je podeliti na dva dela: prvi – savlađivanje teorije; drugi – savlađivanje prakse … Majstor u nekom umeću ću postati samo posle dugotrajne prakse, kad se rezultati mog teorijskog saznanja i rezultati moje prakse stope u istom – mojoj intuiciji, suštini majstorstva bilo kog umeća.

Ali, pored savlađivanja teorije i prakse, postoji i treći faktor koji je nužan da se postane majstor u bilo kom umeću – ovladavanje umećem mora biti naš najviši cilj; ništa na svetu ne sme da nam bude važnije od toga. Ovo važi za muziku, za medicinu, za stolarstvo, ali i za – ljubav. I možda se ovde nalazi odgovor na pitanje zašto ljudi u našoj kulturi, uprkos očiglednim neuspesima, tako retko pokušavaju da nauče ovo umeće; uprkos duboko ukorenjenoj žudnji za ljubavlju, skoro sve drugo se smatra važnijim od nje: uspeh, prestiž, novac, vlast – skoro svu energiju koristimo da ostvarimo ove ciljeve, a skoro nikakvu da naučimo umeće ljubavi.

Ljubav je radnja, ispoljavanje ljudske moći koja se odvija samo u slobodi, a nikad pod prinudom. Ljubav je delatnost, ona je „istrajavanje“ , a ne „zaljubljivanje“. Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.

    … Za produktivni karakter DAVANJE je najviši izraz moći. U samom činu davanja doživljavam svoju jačinu, svoje bogatstvo, svoju snagu. To iskustvo uvećane životnosti i moći ispunjava me radošću. Sebe doživljavam kao prebogatog, darežljivog, živog i zato radosnog. Davanje je veći izvor radosti od primanja, ne zato što je lišavanje već zato što u činu davanja dolazi do izražaja moja životnost.

    … Najvažnija sfera davanja nije sfera materijalnih dobara, već je to specifično ljudsko carstvo. Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači da ona žrtvuje svoj život za druge, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi davanje je izvanredna radost. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nesto zaživelo. U činu davanja nešto se rodilo i obe osobe koje u tome učestvuju blagodarne su zbog života koji je rođjen zahvaljujući njima. U odnosu na ljubav to znači: ljubav je moć koja proizvodi ljubav; impotencija je nesposobnost da se izazove ljubav …

    … Skoro je nepotrebno naglasiti da ljubavna sposobnost kao čin davanja zavisi od razvoja karaktera određene osobe. Ona predpostavlja dostizanje produktivne orijentacije; u takvoj orijentaciji osoba je prevazišla zavisnost, narcisoidnu svemoć, želju da druge izrabljuje ili da zgrće, a stekla veru u svoje sopstvene ljudske moći, hrabrost da se na nju osloni u postizanju svojih ciljeva. U onoj meri u kojoj joj ovi kvaliteti nedostaju ona se plaši da daje, a time i da voli…

Izvor:mikica-k.tripod.com

---

 

ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“

---

 

IZMEĐU ONOGA ŠTO HOĆEMO I ŠTO MOŽEMO…

5. O SREĆI

“Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova sreća, međutim, ne može nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je baš najčešći slučaj.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi postoje. Simpatični pisac Abe Prevo je govorio da mu je dovoljno za srećan život da ima jedan vrt, jednu kravu i dve kokoši.

Slično su govorili i stari Grci: da je Diogen srećniji od Aleksandra, jer mu ovaj silnik niti može što dati, niti šta oduzeti. Umerenost, koja je išla do samoodricanja, bila je zlatna vrlina za grčke mudrace. Atinski besednik Fokion odbio je da primi darove svog obožavaoca Aleksandra, i osećao se ipak srećniji nego njegov drug sa tribune, Demad, koji ih je redovno primao. Sokrat je predavao besplatno svoju nauku, čak i bogatašima kao što su bili njegovi učenici Alkibijad i Kritija, a odbio je makedonskom kralju Arhelaju da živi na njegovom dvoru, izgovarajući se da ne može primiti dobročinstvo osim ono koje i sam može drugom učiniti.

Rimljani su čak smatrali da čovek vrši prevaru, ako od nekog primi uslugu koju mu nije u stanju vratiti.

– Bezuslovno, najveći je deo sreće u samoodricanju. Kada bi ljudi razumeli koliko malo je potrebno da se bude srećan, izbegli bi time najgorče dane u životu. Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijem.

Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa. Tada bismo razumeli da sreća za Petra ne mora biti što i sreća za Pavla.

Svaki čovek ima u svom životu mnogo planova, ali nema nego jedan cilj. Ko razmisli taj će lako taj cilj naći, jer je on u našoj strasti i našoj volji vrlo izražen, iako često zamagljen i nerazgovetan. Taj cilj, to je sva sudbina čovekova na svetu.

Kao čovek koji se iz doma krenuo u grad, tako se čovek iz ništavila krenuo u život za svojim ciljem sasvim jasnim. Tim ciljem stvarno počinje čovekov život i njime svršava, skoro u precizan sat. Dok god cilj nije ostvaren, čovek postoji, jer je sav u sili i akciji; a kad je najzad cilj postignut, čovek prestaje da bude sila i akcija, i postaje sam nepotreban, čak često i štetan svome delu. Veliki čovek čak i umire u takve dane. Cilj i sudbina su nerazlučni, i oboje su božanskog porekla. Retko je kad čovekov cilj zao; mogu biti zla samo sredstva.

Čoveku koji jasno razazna kud hoće, sve njegove unutarnje sile isti čas krenu istim pravcem, i mnogim takvim ljudima moćne volje ne može se ništa odupreti. Samo po sugestiji tuđoj ili po poremećenosti instinkta, čovek izgubi taj smisao cilja ili pobrka prava sredstva za njegovo ostvarenje.

Inače, postoji jedan apsolutni odnos između onoga što hoćemo i što možemo. Niko ne poželi oboriti lava, kao Herakle; niti trčati kao trkač sa Maratona; ni postati imperator, kao Napoleon; ni svirati kao Paganini. Svako zna unapred koliki teret može dići, i koliko stopa daleko može skočiti, jer postoji jedan dinamičan odnos između nas i cilja. Niko, osim poremećeni duhovi, ne želi apsurdume. Čovek koji vidi cilj, najjasnije, taj je čovek najsilniji. Nomo unis ideae , jeste najjači čovek, jer je sav koncentrisan, neodoljiv, nepobedan. To su često veliki zavojevači, ali takvi su i veliki artisti, oboje deca sunca i slave. Jedno lice u Ibzenovoj drami kaže da ima ljudi koji nešto hoće tolikom silom da im se ništa ne može odupreti; a za mene to nešto jeste cilj ciljeva, koji je centralna sila u čoveku.

Velikim ljudima njihovi veliki ciljevi nikad ne izgledaju nemogućni, i oni ih odista postižu sa istom lakoćom sa kojom i mali ljudi postižu svoje male ciljeve. Jedna od velikih sreća čovekovih bila bi u tom da brzo uoči cilj, i odmah brzo nađe i sigurne puteve u tvrđavu gde ga očekuje sve blago cara Radovana. A nesrećni su oni koji ne uoče svoj pravi cilj, ili promaše prava sredstva.

Daroviti Benžamen Konstan, pisac i političar, govorio je za sebe da je sva njegova katastrofa bila u tom što nikad nije znao šta hoće. Velika je nesreća drugog opet u tom što nikad nije znao šta može. Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, a veliki broj ljudi ne zna koliko može. Najređi je slučaj čoveka koji zna i šta hoće i koliko može.”

Jovan Dučić ( Iz poglavlja knjige „Blago cara Radovana“)

---

 

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET…

Zašto je ljudima teško da vole?

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole.

Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.

Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta. Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?

Vrlo je verovatno da bi mnogi ljudi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista sposoban da voli. Proveravajući sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi prema roditeljima, prema svojoj deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesrećenima, zar nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?

Otkrića savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno da održi. Uostalom, dovoljno je poći već i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesreće i nepravde u svetu kada je većina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost svoje ljubavi?

Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajući da odemo u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, „čiste, idealne, platonske ljubavi“, ili da ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na „maskiranu sebičnost“, biće dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara kakav je bio Oto Fenihel: „O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji.“

Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. I tada nam ljubav neće više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osećanja, već kao zadatak i trud.

Ne ulazeći u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od drugih, već i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog ili češće nesvesnog očekivanja da će ona biti uzvraćena ili bilo na koji način i kada „naplaćena“), želimo ovde da iznesemo najčešće razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u naslovu istakli, teško mogu da vole. Teškoćama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujući da budemo i terapeuti, ili da ovaj problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.

1) Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili – na drugi način rečeno – koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u budućnosti da i samo nekoga zavoli.

2) Ljudima je teško da vole, jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je u dubini svoga bića ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka „velika ljubav“ pretvori u divlju mržnju, ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav.

Upravo zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti „dobrog“ i „zlog“ u čoveku (koju je hrišćanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s obzirom na odnos prema ljubavi.

Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolećnog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujući sa roditeljima (dakle, razvija se ne autonomno, već heteronomno), postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz sopstvene duše.

3) „Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ – kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Već smo ranije pisali o rasprostranjenoj zabludi da ljudi u najvećem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski pisac Monterlan s pravom je pisao: „Ubeđen sam da je najveći neprijatelj čovekov u njemu samom“. Zašto je to tako?

Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazićemo da mnogi ne vole sebe svesno, još češće nesvesno. Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima rušeći im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same; doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja nikako nije u stanju da se uklopi u realnost. Ljudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili.

Najveći broj ljudi, zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu, ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima, posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu. Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi. Sebičnost ovakvih ljudi posledica je nedovoljne individuacije, nemanja prilike da se postane individua.

Treba ovom prilikom napomenuti da u toku „individuacionog procesa“ postoji jedna faza kada je sebičnost normalna pojava, jer je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za samostalnost i nezavisnost, borba za svoje Ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.

4) Veštački odeljujući erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu, najčešće sa roditeljima suprotnog pola, odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili „voli“ partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili „ne voli“ partnera, pri čemu je sa njim seksualno uspešan. Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog Edipovog kompleksa.

Kao što smo već naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme „ne moći voleti“ imaju koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, „lepe“ za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima nešto od „primordijalne prirode“, nečega što je urođeno. Na sreću, sve psihološke i psihopatološke šeme, pa i ova izložena, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva vlada po njima.

Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.

Vladeta Jerotić, (odlomak iz knjige “Čovek i njegov identitet”)

---

O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)

---

 

ACQUA ALTA LIBRERIA …

Knjižara na vodi

Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.

U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.

U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.

U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje.

Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.

One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.

Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.

Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.

Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.

Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.

Blic

Izvor:babylonsongs.com

---

 

SUMNJE, STRAHOVI I NESIGURNOSTI…

Priča o magli

Zamislite veliku staru divnu kuću, sa širokim prednjim tremom. Oko nje je prostrano dvorište okruženo gustom šumom. Staza vodi od trema, preko dvorišta i kroz šumu.

Na tremu je stolica za ljuljanje, s koje se pruža lep pogled na stazu. Iskustvo mi govori, da je za većinu ljudi život sličan sedenju u toj stolici za ljuljanje. Samo što, kad bace pogled preko ograde trema, ne vide dvorište ili drveće, već gustu maglu.

Ta magla se sastoji od svih stvari koje drugi ljudi nastoje da ih nateraju da rade, vide i poveruju u njih. Ona sadrži sve njihove sumnje, strahove i nesigurnosti. Kao i sva negativna uslovljavanja koja su prihvatili u životu.

Sede na tremu, ljuljajući se u toj stolici. I dok to čine, maštaju kako bi, da se magla raziđe samo na pet minuta, ugledali stazu koja vodi do života koji uistinu žele… kako bi ustali s te stolice, sišli niz stepenice i krenuli da žive taj život.

I jednog dana pročitaju nadahnjujuću priču, ili čuju za osobu koja je upravo ispunila davno sanjani san. Magla se, kao magijom, raziđe na pet minuta, što im omogući da jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele da žive. Divna je i sjajna. Doziva ih. Pet minuta žele da ustanu i krenu tom stazom. Zamišljaju avantujre i radosti koje će iskusiti. Ali pet minuta prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate na stolicu… i nastave da se ljuljaju. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na jedan sat, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana odgledaju naročito inspirativan film ili čuju nečiju neverovatnu životnu priču, s porukom savršeno skrojenom za njih. Učini im se da je režiser imao uvid u unutrašnjost njihovog uma ili da se pripovedač obraća direktno njima.

I magla se sledećeg sata raziđe, omogućavajući im da  jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Ona je divna i sjajna. Priziva ih. Čitav sat razmišljaju da ustanu i krenu tom stazom. Maštaju o avanturama koje će doživeti i radosti koju će iskusiti. Ali sat prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se zavale u stolicu… i ljuljaju se. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na dvadeset četiri sata, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana do njih dopre glas o smrti prijatelja. Dobre osobe. Nekog ko se lepo ophodio prema drugima. Nekog ko je bio previše plemenit da umre tako mlad. I magla se sledeća dvadeset četiri sata raziđe, a oni sagledaju svet s dotad neznanom jasnoćom.

Ugledaju stazu života koji uistinu žele. Ona ih priziva jače nego ikada. Divna je i blistava. Vide sve razloge na svetu zbog kojih bi trebalo da zakorače na nju i ispraznost svih starih razloga koji su ih sprečavali da to učine. Dvadeset četiri sata osećaju da je neophodno da se pokrenu, da startuju, da počnu…Ali dan se završi, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate u stolicu… i ljuljaju. Napred- nazad.

Jednog jutra pogledaju preko ograde i magle više nema.

Čekaju jedan sat, ali magla se ne pojavljuje. Prođe jedan i drugi dan, ali magle nigde nema. Kad god pogledaju preko ograde, jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Divna je i blistava. Doziva ih. Zamišljaju avanture koje će doživeti i radost koju će iskusiti kad bi samo krenuli njome.

Situacija konačno postaje nepodnošljiva. Danas je taj dan.

Ustanu sa stolice i pokušaju da koraknu… Samo da bi shvatili… da više ne mogu da hodaju.

Dž. Strelecki ,, Povratak u kafić na kraju sveta,,

Izvor: centarprozor

---

 

IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

---

FotoPlus

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola (desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

---

---

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

1985. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

---

---

Priredio: Bora*S

NACIONALNI DAN KNJIGE…

Dan Narodne biblioteke Srbije

Narodna biblioteka Srbije osnovana je 28. februara 1832. godine u Beogradu.

Povodom 187. rođendana u Narodnoj biblioteci Srbije biće održana Centralna manifestacija na kojoj će biti dodeljena nacionalna nagrada iz oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik“. 

U toku programa biće otvorena izložba Žene u srpskom Đure Jakšića, zatim će književnik Goran Milašinović održati književni govor i biće predstavljena izdavačka produkcija iz oblasti bibliotečko-informacione delatnosti.

Program počinje u 11 časova.

Izvor: odknjigedoduse

---

Program
	11.00 U Amfiteatru, Centralnа manifestacijа, na kojoj će se prisutnima obratiti upravnik Narodne biblioteke Srbije Laslo Blašković. Biće dodeljena nacionalna nagrada u oblasti bibliotekarstva „Janko Šafarik”. Svečanu besedu održaće lekar i književnik Goran Milašinović.  12.00 U Centralnom holu otvara se izložba Žene u srpskom Đure Jakšića. Autorke su istoričarke umetnosti i bibliotekarke Dragana Pantelić i Ljiljana Bašić. Na izložbi je predstavljen deo stvaralaštva našeg znamenitog pesnika i slikara, kao i artefakti koji upućuju na žene 19. veka, sa posebnim osvrtom na one koje su obojile umetnikov emotivni i pesnički život.  13.30 U Atrijumu se organizuje književni program Razgovor sa Goranom Milašinovićem. Teme razgovora su: uloga institucija kulture u 21. veku, odgovornost umetnika, fenomen fragmentarnosti, naučnici pisci i lekari pisci.  15.00 U Amfiteatru će biti predstavljene nove stručne publikacije u izdanju Narodne biblioteke Srbije. O ediciji Savremena biblioteka govoriće dr Dobrila Begenišić; o knjizi Predmetna klasifikacija, Predmetni katalog govoriće Nebojša Kovačević i Draginja Vitković; o knjiziKatalogizacija monografskih izvora govore Tanja Tasić (recenzent) i autorke Svetlana Jančić i Ana Savić.

______________________________________________________________________________________________

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Nastajanje i razvoj biblioteke

Narodna biblioteka je osnovana 1832. godine i najstarija je ustanova kulture u Srbiji. Nastala je kao svojevrsni depozit knjiga, zatim bila biblioteka u sastavu (Knjaževsko-tipografijska biblioteka, Biblioteka Popečiteljstva prosveštenija), nakon toga je okupila više biblioteka javnih i državnih nadleštava i otkupila nekoliko privatnih biblioteka (Lukijana Mušickog, Josipa Šlezingera), da bi vremenom izrasla u nacionalnu biblioteku. 

Narodna biblioteka /novosti.rs/

Godine 1845. Biblioteka je imala 1421 naslov u 2283 sveske i autorski katalog, koji je izradio dr Milovan Spasić. Kneževim ukazom iz 1853. godine, uvedeno je zvanje državnog bibliotekara u rangu profesora Velike škole. Naziv “Narodna biblioteka” ozvaničio je Đura Daničić, koji je definisao nacionalnu koncepciju nabavne politike i započeo izradu tekuće nacionalne bibliografije.

Stojan Novaković bio je prvi zakonodavac Biblioteke. Njegovom zaslugom, Zakonom o štampi iz 1870. godine, ustanovljen je obavezni primerak , a Biblioteka je izdvojena iz Ministarstva prosvete i crkvenih poslova i otpočela je izdavačka delatnost. Još nekoliko zakona koji se tiču Narodne biblioteke, doneto je u periodu do 1901. godine. To su Zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, koji je nadzor nad radom Biblioteke dodelio ovoj ustanovi, zatim Zakon o Narodnoj biblioteci, koji je definisao osnovne zadatke biblioteke, a to su: a) da pomaže negovanju nauke u Srbiji, b) da olakša širenje narodnog obrazovanja i v) da vodi računa o srpskoj bibliografiji. U ovom periodu, Biblioteka je dobila i svoj prvi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i radu. 

Prvi svetski rat doneo je mnogo nesreće Biblioteci. U bombardovanju je stradao deo fonda, preostali fond je preseljen na više mesta u Beogradu, Nišu i Kosovskoj Mitrovici. Deo fonda dospeo i je i do Sofije, ali je posle rata vraćen. Nestalo je dosta građe, rukopisa, knjiga i novina.

Zakon o štampi i novi Zakon o Narodnoj biblioteci iz 1919. godine, donose Biblioteci status centralne državne biblioteke i pravo na obavezni primerak sa čitave teritorije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Tekuća bibliografija Jugoslavije počinje da se izrađuje 1928. Kataloški listić međunarodnog formata usvojen je u Biblioteci 1938. Časopis Glasnik narodne biblioteke počinje da izlazi 1940. godine. 

Početkom drugog svetskog rata, u bombardovanju Beograda, Biblioteka je izgorela do temelja. Tada je izgubljen veliki deo fonda, katalozi i inventari. Obnova fonda počela je još za vreme rata da bi nakon njega bila intenzivirana. 

Biblioteka dobija nove, uređene kataloge i to 1947. godine Autorski, a 1948. godine Predmetni. Godine 1953. osniva se Bibliotečki centar, koji će prerasti u Odeljenje za unapređenje bibliotečke delatnosti. Bibliografsko odeljenje osnovano je 1960. godine sa svrhom izrade srpske retrospektivne bibliografije, iste godine i Arheografsko odeljenje sa ciljem da opisuje i registruje južnoslovenske ćirilske rukopise, kao i da rekonstriuše rukopisni fond. U to vreme nastala je i Konzervatorska laboratorija za zaštitu bibliotečkog materijala i naučno-eksperimentalna ispitivanja knjige i papira. 

Zakon o bibliotekama Srbije iz 1965. godine, Narodnoj biblioteci, kao centralnoj matičnoj biblioteci u Srbiji, dodeljuje posebno mesto i važne funkcije. 

Na dan stradanja u bombardovanju, 6. aprila 1973. godine, Biblioteka je svečano otvorila vrata svoje nove zgrade, u kojoj je i danas. Sledeće 1974. godine, formira se Stručni katalog po UDK, a zatim i Centralni katalog Srbije i Centar za naučne informacije. Godine 1976, Biblioteka usvaja nova pravila za katalogizaciju građe i prelazi na novi, međunarodni standard za bibliografski opis ISBD. Vrše se pripreme za prelazak na automatizovanu obradu podataka. 

Godine 1987. Biblioteka započinje sa katalogizacijom publikacija pred izlazak iz štampe, izrađujući za monografije kataloški zapis u publikaciji CIP – Cataloguing In Publication, obuhvatajući pretežan broj izdanja u zemlji.

Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije formiran je 1989. godine. Budući da je obuhvatao svu novo-pribavljenu građu, doveo je do obustave izrade lisnih kataloga 1991. godine. 

Lokalnu računarsku mrežu biblioteka je dobila 1996. godine, kada je omogućen i pristup Internetu i izrađena prva web prezentacija.

Posle 2000. godine, Biblioteka čini značajne korake, u prvom redu u otvaranju prema svetu, pri čemu Centar za međunarodnu saradnju dobija intenzivniju i značajniju ulogu. Centar za naučne informacije inicira osnivanje Konzorcijuma biblioteka Srbije za objedinjenu nabavku (KOBSON), koji omogućava pristup velikim elektronskim bazama časopisa sa preko 6000 naslova. Pokreće se veliki broj novih projekata. Jedan od njih je i osnivanje Centra Virtuelne biblioteke Srbije (VBS), koji povezuje elektronske kataloge biblioteka u Srbiji u jedinstven uzajamni elektronski katalog.

---

Istorija zgrade Narodne biblioteke Srbije

Prva zgrada Nrodne biblioteke Srbije nalazila se uz samu portu Saborne crkve, a bila je prilično moderna građevina za početak 19. veka.

Prva zgrada Narodne biblioteke

U ovoj zgradi, biblioteka je bila smeštena samo godinu dana, od 1832. do 1833. godine. Sledeća lokacija bila je zgrada Državne štamparije , preko puta dućana Gligorija Vozarevića. 

Pretpostavlja se da je tamo imala samo jednu sobu, magacin. Posle preseljenja u Kragujevac, delila je sudbinu Državne štamparije, ali se o tom periodu jako malo zna, osim da je 1838. preneta u Popečiteljstvo prosveštenija.

Biblioteka je vraćena u Beograd 1840. godine, kada se našla u “vojničkom špitalju”, na mestu današnjeg Studentskog trga. Iste godine je vraćena u Kragujevac, da bi se sledeće opet obrela u Beogradu.

Zgrada Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu – izgorela 1941. godine

Popečiteljstvo prosveštenija je tada iznajmilo zgradu kneginje Ljubice, šest soba za kancelarije i tri za popečitelja. Biblioteka nije imala posebnu sobu, sve dok se Popečiteljstvo nije preselilo u vojnu kasarnu na Vračaru, kasnije zgradu Narodne skupštine. U proleće 1842. godine, Biblioteka opet menja lokaciju, zajedno sa Popečiteljstvom prelazi u zgradu Učiteljske škole (današnju zgradu Akademije primenjenih umetnosti u Ulici 7. jula). Sledeća lokacija je Tobdžijska kasarna na uglu Sarajevske i Nemanjine ulice, gde Biblioteka dobija zasebnu sobu i svog prvog upravnika Milovana Spasića. 

Godine 1861, Biblioteka se seli u zgradu Više ženske škole, gde ostaje do 1864. kada prelazi u Kapetan-Mišino zdanje i tu ostaje do prvog svetskog rata. Na ovom prostoru, biblioteka je prvi put dobila više prostorija. U levom prizemlju dobila je tri velike sobe i jednu manju za službenike. Još dve sobe biblioteka dobija kada se iz Kapetan-Mišinog zdanja iselila Beogradska gimnazija i uređuje ih kao čitaonice, za naučne radnike i opštu. Električno osvetljenje Biblioteka dobija 1901. godine. 
Deo zgrade Kapetan-Mišinog zdanja u kome se nalazila Narodna biblioteka oštećen je prilikom bombardovanja 1914. godine. Zato se počelo sa preseljenjem u unutrašnjost i druge zgrade u Beogradu. Deo knjiga prebačen je u Niš, a deo u zgradu Štedionice Vračarske zadruge na uglu ulica kneza Miloša i Srpskih vladara. Posle napada Bugara na Niš, vredniji deo fonda, prebačen je iz Niša u Kosovsku Mitrovicu. 

Po završetku rata, 1920. godine Narodna biblioteka dobija od vlade sredstva da kupi zgradu kartonaže na Kosančićevom vencu od industrijalca Milana Vape. Ova zgrada nije bila građena namenski za biblioteku, pa je ubrzo postala tesna i nepogodna. Uprkos tome, Narodna biblioteka je u ovoj zgradi dočekala i drugi svetski rat.

Za sve ovo vreme, neprekidno su se ulagali napori da se dobije nova zgrada, koja bi bila namenski građena za biblioteku, ali na žalost, do toga nije dolazilo, uglavnom zbog nedostatka novca.

Zgrada Narodne biblioteke u Knez-Mihailovoj ulici

Prilikom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, zgrada Biblioteke izgorela je do temelja. Šteta je bila ogromna, izgorelo je mnogo retkih knjiga. Ono malo neoštećenih knjiga, i knjiga koje su bile na čitanju i u magacinu u Kosmajskoj ulici, preneto je i smešteno u zgradu Državne štamparije.

Opet je počelo seljakanje, tako da je prve ratne godine Biblioteka smeštena u zgradu Ferijalnog saveza u Francuskoj ulici. Nakon toga za smeštaj su određeni magacini u Višnjićevoj ulici, u kojima je ranije čuvano voće i povrće, gde je biblioteka dočekala i kraj rata. 

Posle rata je za potrebe Biblioteke adaptirana zgrada hotela “Srpska kruna”. Pitanje zgrade pokreće se još nekoliko puta da bi povodom proslave sto pedeset godišnjice prvog srpskog ustanka 1954. godine, bilo odlučeno da se kao spomenik ustanku podigne spomen-biblioteka. Prvobitno je određeno da plac bude na Guberevcu (ugao ulica Franše Deperea i Kneza Miloša). Kasnije se stvorila mogućnost za dobijanje bolje i povoljnije lokacije na svetosavskom platou. Arhitekta Ivo Kurtović je u toku 1961. i 1962. godine izradio idejni projekat zgrade Narodne biblioteke. Tadašnji upravnik Čedomir Minderović radio je na prikupljanju dokumentacije o organizaciji i načinu rada značajnih biblioteka u Evropi. Grupe stručnjaka Narodne biblioteke, u pratnji arhitekte Iva Kurtovića, obišle su biblioteke u Rimu, Parizu, Bonu, Štokholmu i još nekim gradovima.

Sadašnja zgrada Narodne biblioteke Srbije

Kamen-temeljac zgrade Narodne biblioteke položen je 20. oktobra 1966.godine. Sa preseljenjem Biblioteke počelo se u maju 1972. godine, čitaonica je otvorena 29. novembra iste godine, a svečano otvaranje upriličeno je 6. aprila 1973. godine. 

Funkcionalni sklop zgrade je postavljen sa namerom da zadovolji osnovne principe dobro organizovane biblioteke u svome vremenu: jasnu odeljenost osnovnih funkcionalnih grupa i brzi transport bibliotečkog materijala do korisnika. Uočljive su tri osnovne grupe: skladišta, čitalački deo i radni trakt. U skladu sa navedenim postavkama objekat je funcionalno, strukturno i likovno rasčlanjem na dva osnovna volumena spojena veznim delom. 

U okviru modularno rasčlanjene ljušture formiran je živi prostor za razvijanje svake od funkcija, jer su fleksibilnost i adaptibilnost osnovni i nezaobilazni uslovi za život i rad ovakve institucije.

Zgrada Narodne biblioteke je nezaobilazan objekat na karti Beograda zbog značaja institucije za nacionalnu kulturu i zbog smirenosti, ritma i mere kojima se odlikuje arhitektonsko rešenje, donoseći odjek tradicije i pozivajući prolaznike pod svoj veliki krov.

Zgrada Narodne biblioteke Srbije proglašena je kulturnim dobrom i pod zaštitom je Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

---

VIRTUELNA ŠETNJA KROZ NARODNU BIBLIOTEKU SRBIJE

Izvor: nb.rs

____________________________________________________________________________________________

 

SAMO DESET DANA TOKOM GODINE…

Miroslavljevo jevanđelje tokom decembra u Narodnom muzeju

Najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis, Miroslavljevo jevanđelje, biće izloženo u Narodnom muzeju svake subote u decembru, kao i u petak 7. decembra.

Jevanđelje je nastalo osamdesetih godina 12. veka. Pisano na pergamentu, sastoji se od 181 lista u kožnom povezu. Zapis na poslednjem listu jevanđelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Smatra se da je dijak Gligorije, čiji se potpis nalazi na poslednjem ispisanom listu, pisar ili minijaturista jevanđelja. 

Miroslavljevo jevanđelje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedan od listova je u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu.

Jevanđelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanđelistar – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanđelja. Tekst Jevanđelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom i ukrašenih zlatom. Kožni povez Jevanđelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.

Jevanđelje je 1979. godine proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog značaja, a u junu 2005. godine, Miroslavljevo jevanđelje je upisano na listu UNESKA Pamćenje sveta (Memory of the World).

Narodna biblioteka Srbije koja je matična ustanova za zaštitu stare i retke knjige, propisala je da Miroslavljevo jevanđelje, može biti izlagano samo deset dana tokom jedne godine.

Izvor: turistickisvet.com

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________

 

 

PRE KRAJA…

Samo umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka

Delo „Pre kraja” duhovni je testament Ernesta Sabata

Autor: Marina Vulićević 

Čini se da su najporaznije kritike one koje svetu upućuju humanisti, upravo zbog toga što ne govore s pozicije gneva, već s pozicije razočaranosti. To su ljudi koji su verovali u ideju o uzvišenom ljudskom biću, i onda, u stvarnosti prepunoj patnje nevinih, osetili krah čovečnosti.

Ernesto Sabato (Foto Vikimedija)

Takav je Ernesto Sabato (1911– 2011), jedan od najvećih argentinskih pisaca, takvi su mislioci poput Dostojevskog, Berđajeva, Toroa, Oskara Vajlda, Kamija, Kjerkegora, Siorana…, o kojima piše u svojoj autobiografskoj knjizi „Pre kraja” (izdanje „Akademske knjige”, u prevodu sa španskog Bojane Kovačević Petrović).

Kada bi ljudi koji imaju mogućnost da odlučuju o sudbinama drugih zaista razumeli ono o čemu Sabato govori, stvarnost bi bila potpuno drugačija, zbog toga što on ne kritikuje samo svetske ratove, diktature levice i desnice, nacionalizam, zloupotrebu dece koja rade od najranijeg detinjstva bez ikakvih prava, prevlast tehnologije i bogaćenje manjine na račun većine, on pruža i nadu, boreći se, pri tom, sa samim sobom.

Iako je delo „Pre kraja”, piščev svojevrsni duhovni testament, objavljeno 1999. godine, ono je sada aktuelnije nego ikada, obraćajući se današnjem mladom čoveku kakav je i sam nekada bio– onom koji posrće i premišlja o odustajanju. Mislilac koji ipak ne pada pod teretom poraznih saznanja, takav je Sabato koji pre smrti želi da kaže: „Ja se kolebam između očajanja i nade, koja uvek prevagne, jer da nije tako, čovečanstvo bi nestalo još na početku, pošto je toliko razloga da se u sve sumnja(…) Ne znamo da li na kraju puta život čeka poput prosjaka koji će nam pružiti ruku”. U majkama koje žive u ruralnim, poplavljenim, područjima Latinske Amerike, a ipak se raduju novim životima koje u bednim bolnicama donose na svet, u malim čistačima cipela, u svim siromašnima koji u svojim naseobinama ispoljavaju solidarnost, Sabato, poput Pazolinija, vidi svetost života.

„Takva bića nam otkrivaju Apsolutno u koje toliko puta posumnjamo; u njima se otelovljuje ona Helderlinova zamisao: tamo gde je velika opasnost, raste i lek za spasenje”, piše Sabato.

U ovom svom delu on iskreno pripoveda o prelomnim događajima u svom životu, o zanesenosti anarhističkim idejama, ali i o sumnji u komunističke postulate onda kada su izrodili sovjetsku diktaturu. O oduševljenju za apstraktne svetove matematike i fizike, ali i o fasciniranosti umetnošću, koja jedina može da pojmi čovekov unutarnji pakao, i da ga zaleči.

Sabato, doktor fizike Univerziteta u La Plati, istraživač Laboratorije „Kiri” u Parizu, čovek koji se divio bestrasnoj savršenosti kosmosa, 1945. godine definitivno je napustio nauku da bi se posvetio pisanoj reči i slikarstvu. Napisao je: „Istinska domovina čoveka nije sam kosmos. Njegova istinska domovina, ona kojoj se uvek vraća nakon svojih putešestvija, jeste onaj predeo između ovozemaljskih krajnosti u kome živimo, volimo i patimo. U vreme potpune krize, jedino umetnost može da izrazi teskobu i očaj čoveka, budući da, za razliku od svih ostalih misaonih činova, ona jedina obuhvata celokupnost duha”.

Angažovani antiperonista Sabato, koji, kako je govorio, „nije mogao da podnese despotizam i izbacivanje učiteljica i profesora zato što se nisu podvrgli direktivama vlade”, zbog političkih nesuglasica razišao se sa Borhesom, zbog čega je žalio, jer su voleli „iste stvari”. Misleći stalno o Argentini, citirao je Leopolda Marećala: „Domovina je bol koja još ne zna svoje ime”.

Bio je predsednik Nacionalne komisije za nestale osobe, koja je septembra 1984. godine predala izveštaj predsedniku Argentine Raulu Alfonsinu. Prohujale slike terora u Argentini, kada je gledao hapšenja i sitnih uličnih trgovaca, dok su na slobodi bili oni koji su državu pljačkali „do poslednje pare”, Sabata su navele da sumnja u demokratiju. Njega su potresale patnje ljudi u ratovima posle raspada Jugoslavije, kao i divljanje liberalnog kapitalizma u svetu. Smatrao je da je zabluda zalečiti krah komunizma neoliberalizmom, što bi po njegovom sudu bilo kao da u svetu vukova i jaganjaca kažu: „Sloboda za sve, i neka vuci pojedu jaganjce”. Rezultati toga su 250 miliona izrabljivane dece u svetu, nezaposlenost, socijalne nepravde, zagađenost prirode, kriza smisla postojanja. Uprkos tome, Sabato u sebi razgovarajući sa Sioranom, ponavlja njegovu misao: „Sve se može ugušiti u čoveku, osim potrebe za Apsolutnim, koja će preživeti uništenje svih hramova, kao i nestanak vere na zemlji”.

Preneto iz Politike/ nedelja, 05.08.2018.

Izvor: knjigoljupci

_______________________________________________________________________________________

ZAŠTO ČITAMO…

Herman Hese: Zašto čitamo i zašto ćemo uvek čitati

Među mnogim svetovima koje čovek nije dobio kao poklon prirode, već ih je stvorio svojim umom, svet knjiga je najveći. Bez reči, bez pisanja knjiga, ne postoji istorija, ne postoji koncept čovečanstva. Ako neko bude hteo da pokuša da zatvori u malom prostoru, u jednoj kući ili jednoj sobi, istoriju ljudskog duha, i načiniti je svojom, on to može uraditi samo u formi zbirke knjiga.

Za sve ljude reč i pisanje su magični i sveti; imenovanje i pisanje su originalno magijske radnje, magijsko osvajanje prirode kroz duh, i svuda se za dar pisanja smatralo da je božanskog porekla. Za većinu ljudi pisanje i čitanje su bile tajna i svete umetnosti rezervisane samo za sveštenstvo.

Danas se sve ovo potpuno promenilo. Danas, izgleda, svet pisanja i intelekta otvoren svima. Danas, izgleda, biti sposoban da se čita i piše je malo više od sposobnosti da se diše. Pisanje i knjiga su izgleda bili lišeni svakog dostojanstva, svake opčinjenosti, svake magije… Sa liberalne, demokratske tačke gledišta, ovo je progres i prihvaćen je sam po sebi; sa drugih tački gledišta, međutim, to je devalvacija i vulgarizacija duha.

Mi ne bi trebalo da se plašimo da će u budućnosti knjiga nestati. Naprotiv, što su više izvesne potrebe za zabavom i obrazovanjem zadovoljene kroz druge izume, knjiga će se vratiti sa dostojanstvom i autoritetom. Čak i najdetinjastija opijenost progresom će uskoro biti naterana da prizna da knjige i pisanje imaju funkciju koja je večna. Postaće očigledno da formulacije rečima i davanje ovih formulacija kroz pisanje nisu samo važna pomoćna sredstva, već zapravo jedina značenja posredstvom kojih čovečanstvo može imati istoriju i kontinuitet samosvesnosti.

Nismo sasvim došli do tačke gde su mlađi rivali poput radija i filma preoteli sve od štampane knjige, već samo onaj deo funkcije koji je nebitan.

Ono što masa još ne sumnja i što možda neće otkriti dugo vremena počelo je bivati odlučeno među samim tvorcima: osnovna razlika između medija je to da li je kroz njih pokušano ostvarenje umetničkog cilja. Kad se ovo razdvajanje završi, sigurno, još uvek će postojati šund romani i loši filmovi, čiji su kreatori nesigurni talenti, razbojnici u oblastima u kojima im nedostaje stručnosti. Ali razjašnjenju koncepata i oslobađanju knjževnosti i njenih sadašnjih rivala, ovo odvajanje će mnogo doprineti. Onda bioskop više neće biti u mogućnosti da šteti književnosti kao što je npr. fotografija štetila slikarstvu.

Zakoni duha su se promenili samo toliko koliko i prirodni zakoni, i jednako je nemoguće odbaciti ih. Sveštenstvo i astrolozi bi mogli biti razrešeni ili lišeni svojih privilegija. Otkrića ili poetska saznanja koja su ranije bila u tajnom posedu nekolicine, mogu biti dostupni mnogima, koji bi mogli biti prisiljeni da uče o ovim dragocenostima. Ali sve ovo odlazi na najpovršniji nivo, i u stvarnosti se ništa u svetu duha nije promenilo otkako je Luter preveo Bibliju i Gutenberg izmislio štamparsku mašinu. Sva magija je još uvek tu, a duh je još uvek tajna male hijerarhijski organizovane družine povlašćenih ličnosti, samo je sada družina postala anonimna.

Vođstvo je iskliznulo iz ruku sveštenika i naučnika na neko mesto gde više ne može biti pozvano da objašnjava i na odgovornost, gde se, međutim, ne može više legitimizovati ili obratiti sa pozicije nekog autoriteta. Za taj sloj pisaca i intelektualaca koji izgleda s vremena na vreme upravlja zato što oblikuje javno mnjenje ili u najmanju ruku snabdeva parolama na dnevnom nivou – taj sloj nije identičan sa kreativnim slojem.

Možemo primetiti svaki dan kako su potpuno čudesne i bajkovite istorije knjiga, u jednom momentu imaju najveću čaroliju i ponovo dar nevidljivosti. Pesnici žive i umiru, poznati nekima ili nikome i mi vidimo njihov rad posle njihove smrti, često decenijama posle njihove smrti, kako iznenada ustaje iz groba blistav kao da vreme ne postoji.

Ako je danas sposobnost da se čita, svačije sledovanje, ipak je samo nekolicina primetila kako je, dakle, jak talisman stavljen u njihove ruke. Dečiji ponos zbog znanja alfabeta prvo se postiže čitanjem stiha ili poslovice, onda čitanjem prve kratke priče, bajke i dok oni koji izgleda nisu pozvani, primenjuju čitalačku sposobnost na novinske izveštaje ili poslovne rubrike novina, postoji i ona nekolicina koja neprestano ostaje začarana neobičnim čudom slova i reči (koji su nekada sigurno za svakoga bili čarolija i magična formula). Od ove nekolicine proizlaze čitaoci.

Oni su kao deca otkrili nekoliko pesama i priča… I umesto okretanja leđa ovim stvarima posle sticanja veštine čitanja, oni nastavljaju dalje u svet knjiga i otkrivaju, korak po korak, kako je ogroman, raznovrstan i blagosloven ovaj svet! Isprva su smatrali ovaj svet za mali dečiji vrt sa krevetom od lala, i malim ribnjakom; sad vrt postaje park, pa postaje krajolik, predeo zemlje, svet, postaje raj i obala slonovače, koji stalno mami novim čarolijama i cveta uvek u novim bojama. I što se juče pojavljivalo kao vrt ili park ili džungla, danas ili sutra je prepoznato kao hram, hram sa hiljadu hodnika i dvorišta u kojima je prisutan duh svih nacija i epoha, stalno čekajući ponovno buđenje, uvek spreman da prepozna kao jedinstvo različitost višeglasja svog fenomena. I za svakog pravog čitaoca ova beskrajnost sveta knjiga izgleda drugačije, svako traži sebe u njoj…

Hiljadu puteva vodi kroz džunglu do hiljadu ciljeva, i nijedan cilj nije konačan; i svakim korakom se otvaraju nova prostranstva.

Svaki pravi čitalac bi mogao, čak i da se ne objavi nijedna nova knjiga, potrošiti decenije i vekove proučavajući, nastojeći da savlada, nastavljajući da se raduje riznici onih koje su mu pri ruci.

Velika i tajanstvena stvar oko čitalačkog iskustva je ovo: što selektivnije, što osećajnije, što povezanije, učimo da čitamo, to jasnije vidimo svaku misao i svaku pesmu u svojoj jedinstvenosti, u svojoj individualnosti, u svojim preciznima ograničenjima, i vidimo da sva ta lepota, sva ta čar, zavisi od ovih individualnosti i jedinstvenosti – u isto vreme mi uvek jasnije shvatamo kako sve ove hiljade glasova nacija streme ka istom cilju, zovu iste bogove različitim imenima, sanjaju iste želje, pate zbog istih tuga. Izvan hiljadostruke fabrike bezbrojnih jezika i knjiga od nekoliko hiljada godina, tu u ekstatičnim momentima, u čitaoca gleda čudesno plemenita i transcendentna himera: lik čovečanstva, začaran u jedinstvu od hiljadu protivrečnih crta.

Izvor: belegbg

Izvor: 6yka.com

---

---

ŠTA OSTAJE OD OCA…

„Današnja deca su hedonisti bez pokrića.“ Predrag Opačić

Knjigu „Šta ostaje od oca“ napisao je italijanski psihoanalitičar, esejista i pisac Massimo Recalcati (1959- ) u cilju novog promišljanja očeve figure.  Kod nas je izašla 2014. godine u izdanju Akademske knjige.

Foto: akademskaknjiga.com

Ovde su neki meni interesantni delovi u svetlu nemogućnosti vaspitanja, pa time obrazovanja u školi.

Metamorfoza porodice

Savremena porodica nam izgleda bez gravitacionog centra, kao raslojena, bez reda, bez jezgra i sklona različitim organizovanjima: usvajanje dece, porast bračnih razvoda i s tim povezana višestruka raslojavanja u vezama među različitim porodičnim grupama, surogat majke, porodice sa jednim roditeljem, usvajanje kod homoseksualnih parova, veštačka oplodnja – sve su to hipermoderne pojave koje su raščlanile model zapadne porodične ćelije.

Porodica sačinjena od hetereoseksualnog para, sa jednim detetemo, uspostavljena bračnom vezom i namerna da traje ceo život više nije dovoljann model da bi se objasnila aktuelna konfiguracija porodične veze. Ako je porodica kao kulturalna institucija podvrgnuta istoriji i njenim preobražajima, vaspitna funckija porodice, naime, ne nestaje jer je porodićnoj vezi dodeljeno prihvatanje života i njegove humanizacije. Čisti nagon očistva i materinstva ne postoji. Telo fabrikuju simbolički zakoni kulture.

Kako pretvoriti čisto biološki događaj – rođenje života – u ljudski događaj? Kako se humanizuje život? Porodična veza pre svega odgovara na ovo veliko pitanje. Porodična veza postoji tamo gde se javlja čin simboličkog preuzimanja.

Pripadnost i lutalaštvo

Porodična veza je kuća, savez, koren. Ona odgovara potrebi za pripadanjem koja odlikuje ljudsko biće. Ali ova potreba je uvek praćena i drugom, isto tako snažnom potrebnom za lutanjem, porivom ka onome joše neviđenom, nesaznanom i neisprobanom.

Pripadanje i lutalaštvo su dve duše koje oživljuju porodičnu vezu.

Sukob i nasilje

Nije moguće obrazovanje koje ne prolazi kroz tesnac sukoba.  Ako nema prepreke, zapreke, drugosti, ne postoji obrazovanje, prenos, želja.

Kakva je razlika između sukoba i nasilja? Sukob je zapravo način da se simbolizuje nasilje, da se nasilje upiše u govor, dok je nasilje slom svake diskurzivne barijere i uvek je, doslovce, „van govora“. Drugim rečima sukob je simboličko uređenje realnog nasilja i kao takav prestavlja sprovođenje sile da bi se postigla nova i naprednija forma veze (između roditelja i dece ili institucija i kolektivnih pokreta).

Generacijska razlika

Dovoljno dobra porodična veza je veza koja zna da obezbedi dovoljnu izvesnu oscilaciju između pripadništva i lutalaštva, između porekla i budućnosti. Dakle veza koja zna da ponudi smisao zajednice (identifikacije) te istovremeno zna da podnese dimenziju borbe, opreke i sukoba koju potreba za odvajanjem fatalno uključuje. Ali sukob nije izraz čiste agresivne reakcije, nego kulturalno kanalizovanje nasilja, njegov simbolički izraz. Tamo gde ima sukoba, ima i priznanja drugosti, ima suočavanja s nemogućnošću da se drugi redukuju na sličnoga.

Deci su potrebni roditelji koji su u stanju da podnesu sukob, prema tom, u stanju su da i dalje predstavljaju generacijsku razliku. Homogenost hipermoderne porodice uvodi nas u situaciju u kojoj dominira sličnost-homogenost, samo naizgled lišena sukoba. Deca jednaka roditeljima, mejke ćerkama, očevi sinovima. Čini se da je sam odnos dece prema roditeljima (filijacija) u korenu preokrenut: ako je nekad dete pripadalo porodici podređujući se njenoj hijerarhijskog organizaciji i zakonima njenog funkcionisanja, u naše vreme porodica, kada još postoji, teži da se organizuje i zakone svog funkcionisanja podredi potrebama svog boga-deteta i njegove apsolutizacije volje.

Sa ove tačke gledišta, takozvana „dečija hiperaktivnost“ je zaista paradigmatični simptom hipermodernog doba, jer ističe teškoću vaspitnog diskursa (ne samo porodičnog) da donese Zakon za želje.

Nestankom generacijskog sukoba, ponestaju i razlike u pozicijama i odgovornosti unutar porodice. Sve se poravnava u lažnoj retorici dijaloga, u praznoj priči koja zbori o svemu, a da se, naime, ne podrazumeva ničija odgovornost prema onome što govori. To nosi sa sobom jednu vrstu prikrivanja generacijskih razlika i odgovornosti koje ove razlike podrazumevaju. Na primer, odraslome pripada to da uspešno podnese teret simboličke zabrane. Potreban je, naime, singularni čin koji ume da podnese sukob koji uvođenje jednog „Ne!“ povlači za sobom.

Ljudska egzistencija nije samodovoljnost, ne zavisi jedino od sebe same.

Biti roditelj danas: nemoguća misija?

Problem koji obeležava naše vreme sastoji se u pitanju kako uspeti sačuvati vaspitnu funkciju svojstvenu porodičnoj vezi pred sve radikalnijom i opštijom krizom vaspitnog diskursa. Kako vaspitanje -te dakle i obrazovanje– može postojati ako se imperativ koji orijentiše društveni diskurs perverzno artikuliše kao jedno „Zašto ne?“ koje čini besmislenim svako iskustvo granice? Kako se može uvesti vrla i plodotvorna funkcija granice – funkcija koja odricanju dodeljuje mogući smisao i koja omogućava jedinstvo Zakona i želje– ako sve teži ka tome da se podstiče cinična apologija potrošnje i zadovoljenja bez odlaganja? Kako da porodična veza ne odustane od svoje vaspitne funkcije ako vladajući društveni diskurs uzdiže zaobilaženje kastracije (zabrane) kao stožera novog hiperhedonističkog modela? Kako je moguće podržati obrazovnu funkciju odricanja i granice kada odsustvo ili propast normativnih referencija na Ideal na kraju sve više obesmišljavaju odricanje od neposrednog nagonskog uživanja.

Teškoća u koju upada svaki vaspitni diskurs je dvostruka: s jedne strane, to je teškoća da se odgovorno prihvati generacijska razlika uz uvođenje simboličke moći zabrane. S druge strane to je teškoća da se prenese želja sa jedne generacije na drugu; teškoća da se da svedočanstvo o tome šta znači želeti.

Nelagodnost mladosti, proizvod diskursa kapitaliste, jeste nelagodnost povezana sa učinkom zagušenja i intoksikacije koju izaziva višak uživanja i opadanje simboličke funkcije kastracije (zabrane). Klinike takozvanih novih simptoma savremenog doba (anoreksija, bulimija, narkomanija, depresija, napad panike, patološka zavisnost) dobro pokazuje kako je problem aktuelne nelagodnosti mladosti ne toliko problem sukoba između programa nagona i programa civilizacije, između imaginacije želje i pritiskajućeg tereta stvarnosti, između razloga dece i razloga očeva – nego problem toga kako pristupiti iskustvu želje.

Ova teškoća da se pristupi žellji sigurno ima veze s neospornom hegemonijom diskursom kapitaliste i sa isparavanjem oca koja iz toga izvire. Ali takođe ima mnogo veze sa odsustvom odraslih, sa brisanjem generacijeske razlike i dogovoronosti koju ona povlači za sobom.

Dve velike strepnje današnjih roditelja. Prva stoji u vezi s potrebom da se osete voljenim od strane svoje dece. Ova potreba je dosad nepoznata i obrće dijalektiku priznanja: nisu više deca ta koja zahtevaju da ih roditelji prizanju, nego roditelji zahtevaju da deca njih priznaju. Biti voljen- za to je nužno uvek izgovarati „Da!“, eliminisati nealgodnost sukoba, delegirati sopstvene vaspitne odgovornosti. Na taj način se proizvodi patogeno šurovanje između stalnog „Da!“ i onog perverznog „Zašto ne?“ koje nadahnjuje dominantni društveni diskurs.

I to je problem prenosa: jedna generacija mora darivati drugoj, zajedno sa smislom za granicu, mogućnost budućnosti, želju kao veru u budućnost.

Druga velika strepnja današnjih roditelja povezana je sa načelom postignuća. Neuspeh, propast, promašaj sopstvene dece sve se manje toleriše. Pred preprekom, hipermoderna porodica se mobilizira kako bi je uklonila bez davanja potrebnog vremena detetu da iskusi prepreku. Narcistička očekivanja roditelja odbijaju da se odmere sa ovom granicom dodeljujući deci planove za obaveznu realizaciju. Ali, kako piše Sartr, ako roditelji prave planove za svoju decu, deca će neizbežno imati sudbinu … i skoro nikad srećnu.

To je novi mit naše civilizacije: dati deci sve da bi se bio voljen; negovati njihovo biće kao sposobno da postigne rezultate  kako bi izbeglo iskustvo promašaja.  Iz toga sledi da naši mladi više ne podnose neuspehe, jer oni koji ga ne podnose su pre svega njihovi roditelji.

Pohvala promašaju

Mladost je doba promašaja, ili bolje, doba gde bi promašaj trebalo dopustiti. To je doba kojem treba promašaja, greške, bluđenja, gubitka, poraza, predomišljanja, sumnje, neodlučnosti, pogrešnih odluka, entuzijazama koji se raspršuju i pretvaraju u razočarenja… doba izdajstava i zaljubljivanja. Mladi su izloženi promašaju, zato što je autentični put obrazovanja put promašivanja.

Ko se nikad nije izgubio, ne zna šta znači pronaći se.

Pohvala promašaju drstično podriva iluziju diskursa kapitaliste. Stati na stranu promašaja jeste tek mogućnost da pokušamo da ponovo iznedrimo želju i njen Zakon.

Umeti smenjivati delotvornost Zakona sa njegovom suspenzijom jeste jedna moguća definicija očinske funkcije.

Rečnik manje poznatih reči:

Apologija – Odbrana jedne nauke ili jedne pozicije-stanovišta. Odbrambeni govor ili spis u korist nekog čoveka ili učenja.

Paradigma – skup osnovnih predpostavki koje uzimamo zdravo za gotovo u cilju poimanja određenih stvari. Paradigma znači primer koji, pored sebe, pokazuje i ono što ga konstituiše kao primer. Može se koristiti i u značenju predrasuda.

Diskurs – govor, razgovor, raščlanjivanje, analiza. Diskurs predstavlja u ovom slučaju stil nečijeg govora, odnosno način izlaganja u odnosu na temu. U humanističkim i društvenim naukama, termin diskurs opisuje formalni način razmišljanja koji se može izraziti kroz jezik; diskurs je društvena granica koja definiše šta se može reći o datoj temi.

Kastracija – u ovom kontekstu znači zabrana želje, odsecanje želje.

Izvor::daniloborovnica.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________________