MIT I BRAK…

Kembel: Mi smo toliko zaokupljeni ostvarivanjem materijalnih i socijalnih ciljeva da zaboravljamo da se jedina istinska vrednost nalazi u nama: čista radost postojanja. (…)Kako doći do toga? Čitanjem mitova. Mitovi nas uče da se okrenemo svom unutarnjem biću i pokušamo da shvatimo poruku koju nam prenose simboli. (…) Mit nam pomaže da svoj um dovedemo u vezu s doživljajem postojanja. On nam odaje prirodu tog doživljaja. Na primer, brak. Šta je brak? Mit nam daje odgovor na to pitanje. Brak je ponovno sjedinjavanje dvoje koji su bili rastavljeni.

U početku smo bili jedno biće. Sada nas je dvoje. Brak je spoznaja istovetnosti u duhu. On nije isto što i ljubavna veza; s njom nema ništa zajedničko. To su iskustva na različitim mitološkim ravnima. Ako ljudi stupaju u brak zato što veruju da je to dugotrajna ljubavna veza, tada će se oni vrlo brzo razvesti. Jer sve se ljubavne veze završavaju razočaranjem. 

Ali, brak je i prepoznavanje duhovnog identiteta. Ukoliko živimo život na pravi način, ako su naše misli usmerene prema pravim vrednostima osobe suprotnog pola, tada ćemo pronaći sebi odgovarajuću mušku ili žensku polovinu. Međutim, ako nam uplitanja čula skreću pažnju, ući ćemo u brak sa pogrešnom osobom. Ulaskom u brak s pravom osobom mi obnavljamo predstavu otelovljenog Boga. Brak to i jeste.

Mojers: Kako se nalazi prava osoba?
Kembel: To nam govori naše srce, moralo bi da nam kaže.
Mojers: Naše unutarnje biće.
Kembel: To je zagonetka.
Mojers: Mi uvek prepoznajemo svoje drugo „ja“.
Kembel: Pa tako nekako. Blesne neka iskra i nešto u nama zna da je to On ili Ona.

Mojers: Ako brak predstavlja sjedinjavanje jednog „ja“ sa drugim, spajanje s muškim ili ženskim temeljem nas samih, zbog čega je onda u našem savremenom društvu brak toliko nesiguran?

Kembel: Zato što na njega ne gledamo kao na brak. Rekao bih: ako brak nije najpreča stvar u našem životu, tada i nismo u braku. Brak označava dvoje koji su jedno biće; dvoje postaju jedno telo. Ako brak potraje dovoljno dugo i ako se – umesto ličnim hirovima – nepokolebljivo pokoravamo njegovim zahtevima, shvatićemo da je istina: dvoje postaju jedno.Prvenstveno u duhovnom pogledu. Biološko je izvor pometenosti koja nas može odvesti do poistovećenja sa pogrešnom osobom.

Mojers: Da li to znači da ona nužna funkcija braka – produženje nas samih u deci – nije najvažnija?

Kembel: Ne, to je zapravo samo osnovni apsekt braka. Brak se razvija tokom dva potpuno različita stupnja. Prvi je mladalački brak koji se pokorava onoj čudesnoj pokretačkoj sili koju nam je podarila priroda u okviru uzajamnog delovanja polova i čija je biloška funkcija rađanje dece.Posle toga nailazi doba kada deca odlaze iz porodice, a par ostaje sam. Ja sam bio zaprepašćen brojem mojih prijatelja koji su se razdvojili u svojim četrdesetim i pedesetim godinama. Oni su imali savršeno uzoran zajednički život s detetom ali su svoj brak posmatrali kroz prizmu svog odnosa prema detetu.Nisu sagledali brak kroz prizmu sopstvenog uzajamnog odnosa.

Brak je odnos. Kada su u braku odričemo, mi žrtve ne prinosimo drugoj osobi nego jedinstvu našeg odnosa. Kineska slika Taoa kao uzajamnog delovanja tamnog i svetlog dela predstavlja odnos jana i jinga, muškog i ženskog, a to je, u stvari, brak: ono što smo stupanjem u brak postali. Nismo više izdvojena jedinka; naš identitet sadržan je u odnosu. Brak nije obična ljubavna veza. To je teško iskušenje koje se sastoji u odricanju od ega u ime odnosa u kojem dvoje postaju jedno.

Mojers: Brak je, dakle potpuno nespojiv s namerom da radimo po svome?

Kembel: Vidite, brak nije samo Vaša lična stvar. U izvesnom smislu, to znači raditi po svome, s tim što taj neko niste samo Vi nego dvoje koji su u isto vreme jedno. To je posve mitološka predstava koja označava žrtvovanje vidljive jedinke transcendentnom dobru. Ona se na prekrasan način ostvaruje tokom drugog stupanja braka koji ja nazivam alhemijskim i u kojem dva bića doživljavaju sebe kao jedno. Ako ova bića, pak, nastave da žive kao u prvom stadijumu braka, tada će se razići čim im deca napuste porodicu. Tata će se zaljubiti u neku zgodnu curu i odbeći s njom, a majka će ostati napuštena, puste kuće i praznog srca, primorana da se snalazi sama, kao zna i ume.

Mojers: Sve zato što ne shatamo ova dva nivoa braka?
Kembel: Što se nismo predali braku.
Mojers: Mi pretpostavljamo da jesmo – da se predajemo u dobru i zlu.
Kembel: To je trag rituala.
Mojers: A ritual je izgubio snagu. Od ceremonije koja je nekada bila izraz unutrašnje stvarnosti ostala je samo forma. To se odnosi i na društvene i na lične obrede braka i religije.
Kembel: Koliko ljudi pre braka primi duhovnu pouku u vezi s onim što brak predstavlja? Stanete pred matičara i za deset minuta ste venčani. Bračna ceremonija u Indiji traje tri dana. Takav par postaje „slepljen“ jedno za drugo.

Mojers: Vi tvrdite da brak nije samo društveni sporazum nego i duhovna vežba.

Kembel: Brak je pre svega duhovna vežba. Od društva se očekuje da nam pomogne da ovo shvatimo. Čovek ne bi smeo da bude u službi društva; društvo treba da bude u službi čoveka. Država u kojoj čovek služi društvu jeste nakazna država, a to je ono što u ovom času ugrožava svet.

Džozef Kembel, Moć mita, As-Sovex, Beograd, 2004 /str. 30-32/

Izvor:srodstvopoizboru

---

Džozef Kembel (26. mart 1904.- 30. oktobar 1987.) , jedan od najvećih poznavalaca mitologije u 20. veku.

Američki pisac, naučnik i profesor književnosti. Najpoznatiji je po svojim radovima na području mitologije i komparativne religije.

Bil Mojers čuveni američki novinar i pisac.

---

 

LJUBAV SE NE UČI…

VELIKI STEVO ŽIGON: Ljubav se ne uči, jer to onda više nije ljubav, nego veština!

Kada je počeo da govori na temu edukacije u ljubavi, svi u stidiju su zanemeli. Voditeljka čak nije mogla da postavi pitanje, a neki su se i postideli.

BKTVNews Ilustracija: BKTVNews, Eugène Delacroix, Alessandro Allori

Pre tačno 11 godina u emisiji „Klopka“ autora Olivere Kovačević koja se emitovala na neprevaziđenoj BK televiziji, jedan od gostiju bio je bard srpskog pozorišta, Stevo Žigon. Tema je bila ljubav i da li je moguće naučiti voleti.

Kada je Stevo počeo da govori, ostali gosti su jednostavno zaćutali, neki su pognuli glave, a voditeljka nije ni pokušala da ga prekine u izlaganju. transkript emisije prenosimo u celosti.

Stevo Žigon o ljubavi i seksu

Edukacija u ljubavi to vam je isto kao kad biste rekli da postoji negde škola za pesnike ili romanopisce. To se ne može naučiti. Ko je naučio slona kako se prave slonovi?

U umetnosti nešto znači i ima vrednost samo ono do čega si sam došao. Falsifikat, oponašanje ili ponavljanje nečega nije stvaralaštvo. A ljubav jeste stvaralački čin i čovek mora sam da nađe svoj put, i u tome jeste anomalija čitave stvari – da jedan akademik govori da je za ljubav potrebna edukacija.

Ne, edukacija je potrebna samo za higijenu polnog čina. Ali, to je samo jedan mali deo, ljubav je pre svega milovanje, ljubljenje. Postoji nešto što se zove žudnja, neki to zovu nagonom, životinje to imaju samo u periodima, kaže se da je kuja „u teranju“, pa je mužjak juri samo tada.

Čovek je od produžavanja vrste napravio jedno duhovno i senzualno uživanje koje je samo njegovo, stvaralački čin čovekov. Nikad nisam voleo da gledam tuđe predstave jer sam znao da će uvek nešto što vidim da upadne u moju predstavu i da će da kvari homogenost moje misli.

Ljubav je nešto što čovek mora da stvori sam. Ako je to stvorio edukacijom, onda to više nije ljubav nego veština. U mom poslu se uči samo gluma, jer je to veština. Govorimo, na primer, da seks treba unaprediti, a zaboravljamo da su prešli preko ove planete jedna civilizacija mesopotamska koja je upravo propala kad joj je seksualna opsesivnost postala Sodoma i Gomora.

Prvi znaci propadanja Rima su počeli opsednutošću seksom. Ovo što se danas dešava sa porno industrijom, čak i sa tom edukacijom je jedan od znakova da ova civilizacija ide prema svom kraju. Ova civilizacija je počela sa Francuskom revolucijom. Ako se sećate, Delacroix ima sliku Marijane sa golim grudima na barikadi juri sa zastavom i to je bio simbol socijalne pravde.

Stvar nije tako jednostavna, propalo je mnogo civilizacija i mnogo je opsesija seksom propalo i bilo uzrok propasti. Ne postoji edukaciuja za ljubav, možeš negde naučiti tehniku seksa, ali to vam neće pružiti užitak, nisu to vežbe na spravi da imaš trenera.

To mora svaki čovek sam da otkrije maštom i fantazijom, ne samo da učini život lepim, što je jedna od parola modernog vremena.

Život ne treba da bude lep, već sadržajan. Nekad je mnogo sadržajniji kad je bolan nego kad je prijatan. Ne mislite da se borim protiv prostitucije i pornografije, na pamet mi ne pada, upravo su prodavačice ljubavi bile poštovane žene u društvu jer su donosile ljudima ono što sami nisu uspeli da pronađu. One se zapravo bave plemenitim poslom, nadoknađuju nesposobnost muškarčevu; ali, hoću da vas upozorim da je to zamena za ono što bi trebalo, one pomažu u nevolji, one su prva pomoć.

Ako hoćete da imate sadržajan život, a jedino ljubav može da vam ga da, vi morate da prođete kroz sve moguće muke i patnje, ljubomore, zavisti, kroz sve moguće neprospavane noći, da biste došli do spoznaje koliko je čovek čoveku potreba

Izvor: bktvnews.com

---

---

MOĆ VEŽBE…

Na ćerkama je sproveo zabranjeni eksperiment – i napravio od njih genijalke!

Psiholog Laslo Polgar i otac čuvenih sestara Polgar koje su godinama uspešno igrale šah i očaravale svet postavši prvakinje, javno je izjavio da će njegova deca, koja tek treba da se rode, postati svetski šampioni. I dokazao je da je u pravu. Njegove ćerke su više nego opravdale sve što im je pre rođenja najavljivano.

Sestre Polgar, Foto: Wikipedia

Polgar je bio jedan od zagovornika primene teorije ekspertize, a čak je napisao i radove koji objašnjavaju njegove ideje.

Zauzeo se kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad, a ne na talenat i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem.

Pošto mu nije bilo odobreno da radi ovaj eksperiment, on je odlučio da ipak to primeni na sopstvenoj deci.

U tom trenutku nije bio oženjen, tako da se bacio u potragu za devojkom koja će da prihvati rad na ovom eksperimentu. To je bila Klara s kojom je dobio Žužanu 1969. godine.

„Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost. To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo – šah! Zašto šah? Jer je objektivan„, rekao je jednom prilikom Polgar.

Vredno je radio na tome da Žužana nauči da igra šah, da ga zavoli, a kada je napunila šest godina prijavio je na takmičenje. Tako mala fascinirala je svet – pobedila je!

Krajem 1974. godine Klara je rodila Sofiju, a dve godine kasnije i Judit, a već sa pet godina ih je upoznao sa čarima šaha.

Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju.

Uspeh sestara Polgar

Žužana Polgar, Foto: Wikipedia

Kada je napunila 12 godina Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina, dve godine kasnije postala je najbolja šahistkinja na svetu, a onda je dosegla status velemajstora.

Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu.

Danas vodi šahovski centar u Njujorku.

.

Sofija Polgar, Foto: Wikipedia

Sofija je sa pet godina osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od 11 godina, a onda su se zlatne medalje samo nizale.

Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija protiv najboljih šahista.

Trenutno živi u Izraelu gde vodi šahovski sajt i priznata je slikarka.

 

Judit Polgar, Foto: Wikipedia

Nakon niza oborenih rekorda u tinejdžerskom dobu, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od 12 godina.

Sa 15 godina postala je najmlađi velemajstor u istoriji šaha. Judit se vodi kao svetska šahistkinja broj jedan već više od 10 godina.

„Rekli su da je njihov uspeh puka sreća“

Ali ovo je iluzija koja prikazuje samo vrh ledenog brega: posmatrači misle da je učinak posledica posebnih sposobnosti jer su videli samo mali procenat aktivnosti neophodnih da bi se ostvario uspeh.

„Da su samo videli veoma spori napredak, poboljšanje koje dolazi mic po mic, ne bi tek tako lako nazvali Žužanu čudom od deteta„, rekao je jednom prilikom Polgar i dodao da ljudi misle da je uspeh njegovih ćerki puka sreća.

„Kažu da je slučajnost kako je čovek koji je krenuo da dokaže praktičnu teoriju izuzetnih postignuća koristeći šah, eto, baš nekako, dobio tri najtalentovanije šahistkinje u istoriji. Možda neki ljudi jednostavno ne žele da veruju u moć vežbe„, zaključuje on.

Autor: detinjarije.com

Izvor: 24sata.rs

_________________________________________________________________________________

ŠIROM OTVORENIH OČIJU…

Možete li naučiti da gledate pod vodom?

“Kad je naišla plima, deca su počela da plivaju, ali ne na način koji je bilo ko od nas video ikada ranije. Ličili su na morska stvorenja, ronili su širom otvorenih očiju – bili su kao mali delfini”.

Foto: James Chew / Flickr.com

Duboko u arhipelagu u Andamanskom moru, nedaleko od obala Tajlanda, živi malo pleme Moken naroda.

Ovi morski nomadi od malih nogu uče svoju decu da love ribu roneći i najveći deo dana provode na moru u potrazi za hranom.

Deca stiču i jedinstvenu “opremu” za to: njihov vid pod vodom je perfektan.

Ispostavlja se da bi uz malo vežbe, bilo koja mlada osoba mogla da stekne njihove jedinstvene sposobnosti.

Ana Gislen sa Lund univerziteta u Švedskoj 1999. je istraživala različite aspekte ljudskog vida, kada joj je jedan kolega predložio da ispita ovu .

“Sedela sam u mračnoj laboratoriji tri meseca, pa sam s oduševljenjem odlučila da idem u Aziju”, kaže Gislen.

Ona je sa šestogodišnjom ćerkom putovala na Tajland i zajedno s njom provela neko vreme u Moken plemenu, prateći ih u njihovom lovu i borbi za opstanak.

Ustanovila je da oni mogu da uhvate ribu, zato što je primete i na više metara dubine, što je sposobnost koju Gislen i njena ćerka nisu imale.

Onda je pokrenula eksperiment, kako bi ispitala kako ta deca zaista vide. Dete bi zaronilo i postavilo čelo na jednu ploču. Odatle bi mu bila prikazana karta sa vertikalnim ili horizontalnim linijama. Svaki put kad bi zaronili, linije bi postajale sve tanje i zadatak da odrede položaj linija postajao je sve teži.

Međutim, ispostavilo se da Moken deca vide dva puta bolje od malih Evropljana, koji su kasnije učestvovali u istom eksperimentu.

Šta je tako posebno u njihovim očima?

Gislen je zaključila da su se deca kroz mnogo decenija, pa i vekova prilagodila na gledanje pod vodom, a da to ne ugrozi njihov opšti vid.

Ispostavilo se i da zenice ovih mališana mogu maksimalno da se prošire i skupe, kao i da njihovo očno sočivo može da promeni oblik. Na sličan način se prilagođavaju oči foka i delfina.

“U normalnim okolnostima, kada pokušavate da gledate pod vodom, sve je toliko mutno, da oko čak i ne pokušava akomodaciju. To nije uobičajen refleks”, kaže Gislen. “Ali Moken deca mogu i da smanje zenice i da promene oblik svog sočiva”.

Ona je testirala i odrasle Mokene, ali oni nisu pokazali nikakve posebne sposobnosti, kada je reč o gledanju pod vodom, možda zato što odrasli love prvenstveno kopljem nad površinom vode.

“Kako starimo, naša očna sočiva postaju sve manje fleksibilna, pa je razumljivo što odrasli gube ovu sposobnost”, kaže Gislen.

Što je najzanimljivije, Moken deca nemaju nikakve genetske predispozicije za dobar podvodni vid. Drugi eksperiment koji je podrazumevao treniranje malih Šveđana da gledaju pod vodom pokazao je da i oni mogu steći podjednako dobre rezultate. Ipak, njih su pekle oči zbog soli u vodi, ali Mokeni nisu imali taj problem.

Gislen se nedavno vratila na Tajland da obiđe svoje prijatelje, ali su se stvari u međuvremenu promenile. Cunami je 2004. potpuno razrušio dom Mokena. Od tada je tajlandska vlada vredno radila da ih preseli i zaposli u Nacionalnom parku.

Ponovo je testirala iste ispitanike koji su sad već tinejdžeri i ponovo su postigli vrhunske rezultate. Odrasle nije mogla da ubedi da i oni pokušaju da se testiraju, jer su bili suviše stidljivi. Ipak, sigurna je da su oni izgubili svoju sposobnost.

Mokeni su možda poslednji narod na planeti koji jasno vidi pod vodom, ali niko od njih više ne provodi mnogo vremena na moru.

“Sumnjam da će neka od njihove dece koja danas odrastaju imati tako izuzetan vid”, kaže Gislen.

Izvor: b92.net

____________________________________________________________________________________

PRINCIP JEDNOG MINUTA…

Japanska metoda protiv lenjosti

„Od ponedeljka počinjem novi život, ići ću u teretanu, vežbati jogu, raditi sklekove…“ – svako od nas povremeno postavlja neke ciljeve i ne dostigne ih, prenosi ih u sledeći mesec, za nekoliko meseci, za čitavu godinu.

Foto: atma.hr

Ponekad, sa velikom voljom i revnosno počinjemo da radimo ono što smo zamislili, ali vežbavši, recimo, u teretani tri dana nedeljno nekoliko sata, zanemarujemo vežbe na duže vreme.

Zašto se ovo dešava? Zato što je opterećenje veliko, zato što dosadi, a navika još nije razvijena.

Metoda kajdzen ili princip 1 minuta

Postoji japanska metoda kajdzen, u koju je uvršten takozvani princip 1 minuta.

Suština ove metode sastoji se u tome da se čovek bavi konkretnom stvari tačno 1 minut, ali iz dana u dan, u isto vreme.

Minut vremena – to je sasvim malo, samim time, lako izvodljivo za svakog čoveka. Lenjost ne stoji na vašem putu. Te iste radnje koji niste želeli da obavljate pola sata, izmišljajući izgovore i opravdanja, sa lakoćom ćete uraditi za 1 minut.

Skakati na vijači, uraditi trbušnjake, uraditi vežbe za oči, vežbati jogu, pročitati knjigu na stranom jeziku, bilo šta – kada je vreme ograničeno jednim minutom, stvari ne izgledaju teško izvodljivima, a svakako, donose radost i zadovoljstvo.

Praveći male korake, postajete savršeni i postižete odlične rezultate.

Pobeđujete nesigurnost, oslobađate se osećaja krivice i bespomoćnosti, osećate uspeh i slobodu.

Inspirisani osećajem uspeha, postepeno povećavate jednominutne vežbe na petominutne, i tako dalje. Zatim ćete neprimetno stići do polučasovnih vežbi. Napredak je očigledan!

Kajdzen je nastao u Japanu. Ljudima zapadne kulture ova metoda se može činiti neefikasnom, jer je na Zapadu utemeljeno verovanje da se bez mnogo truda ne mogu postići dobri rezultati. Ipak, veliki programi, oduzimajući mnogo snage i energije, mogu slomiti čoveka i biti bez rezultata.

Kajdzen princip odgovara svima, i može biti primenljiv u mnogim životnim sferama.

Japanci, na primer, koriste strategiju postepenog i stalnog unapređenja u sferi menadžmenta.

Ostalo je samo da, prema vašim potrebama, počnete primenu metode kajdzen.

Izvor:uspesnazena

_________________________________________________________________________________________

ZLATNA RIBICA…

Vežba koja će postati spas za vašu kičmu

Poznati japanski iscelitelj Kacudžo Niši je uvek govorio da razlog svim bolestima treba tražiti u kičmi. Toplo je svima preporučivao svakodnevno praktikovanje vežbe „Zlatna ribica“. Ova vežba jača kičmu i ima pozitivan uticaj na opšte stanje čoveka.

U čemu je jedinstvenost ove vežbe?

Vežba „Zlatna ribica“ dovodi u red nerve koji izlaze iz kičmenog stuba, i oslobađa ih pritiska.

Ona omogućava, ne samo ispravljanje kičme, već i regulisanje fizioloških funkcija svih sistema i organa, koordinira se rad spoljašnjeg i unutrašnjeg nervnog sistema, poboljšava se snabdevanje krvlju svake ćelije u organizmu, ispravlja se držanje, pojačava se cirkulacija krvi.

Sem toga, poboljšava se funkcija creva, jetre, bubrega, kože, srca, mozga.

Za postizanje maksimalnog efekta, vežba se izvodi ujutro i uveče, počinjući sa 1 minutom, postepeno dovodeći vreme do 3 minuta. Rezultat će biti uočen već posle nekoliko dana, i vaše telo će vam biti zahvalno. Zavolećete ovu vežbu.

Vežba „Zlatna ribica“

Početni položaj: lezite na leđa, na ravan ležaj ili pod, licem nagore; ruke istegnite što više možete ih stavite i iza glave; noge su potpuno ispravljene, a stopala su pod pravim uglom u odnosu na trup; nožnim prstima sve vreme težite ka licu. Pete i bedra su oslonjeni na pod (naročito potkoleni deo).

Pre početka vežbe istegnite se nekoliko puta zaredom dok brojite do „7“ i to oprezno, istežući kičmu na razne strane: petu desne noge vucite po podu napred, a obema ispruženim rukama istovremeno se istegnite u suprotnu stranu; zatim, isto to uradite, ali na levu stranu (leva peta se kreće po podu unapred, a obe ruke istovremeno rastežu kičmu u suprotnu stranu na „7“). Ponovite to 5-7 puta, sa svakom petom i obema rukama.

Izvođenje vežbe:

Stavite dlanove ispod vratnih pršljenova: savijte laktove, celim telom težite ka podu, skupite noge, nožni prsti teže ka licu i sve „izbočine“ (tj. potiljak, ramena, karlicu, listove, pete) treba ugibati ka podu.

U tom položaju otpočeti sa brzim mrdanjem (vibriranjem) tela s desna u levo, kao riba koja brzo pliva. Pritom, kičma treba da je nepomična, a pokreću se s desna u levo samo tabani koji su pod pravim uglom u odnosu na telo, i kreće se potiljak.

Zamislite da ste ribica i počnite vibrirati repićem, celo vaše telo počeće vibrirati. Ovu vežbu treba raditi 1-2 minuta (ili brojati do 120 ili 240).

Kada ležimo sa ispravljenom kičmom na ravnom i tvrdom ležaju ili na podu, istežući maksimalno vrhove prstiju na nogama, i vibrirajući celim telom čas u jednu, čas u drugu stranu u dužini od 1 do 2 minuta (ili od 120 do 240 puta), pumpanje krvi u vene se pojačava jer se naprežu mišići u svim delovima tela, naročito u venama donjih udova što tera krv nazad, ka srcu. Pritom se krvotok ubrzava.

Ispočetka biće malo neobično, ali brzo ćete navići i zavoleti ovu vežbu. Vežba je zaista odlična, tvdim iz ličnog iskustva. Već posle kratkog vremena osetićete sve njene blagodeti.

Pogledajte video, kako se izvodi ova vežba. Video je na ruskom, ali nadam se da ćete razumeti. Ako vam je jezik nepoznat, sve što govori ova žena (Maja Gogulan, 60 godina), opisala sam u ovom članku, na vama je samo da pogledate i zapamtite kako se izvodi ova vežba.

Izvor:uspesnazena.com

__________________________________________________________________________________________

LEPOTA ĆE SPASITI SVET…

Učite decu da tragaju za lepotom

„Lepota će spasiti svet!“ kazao je Dostojevski.

U tekstu koji sledi, Žana Borisavljević predlaže kako da kroz jednostavnu vežbu jačanja osećaja za lepo, kod sebe i dece podižemo psihološki imunitet i jačamo osećaj sopstvene vrednosti i doživljaj smisla.

Kada bi vas pitali da se setite nekog trenutka u kojem ste bili zadivljeni pred lepotom nečega, koji biste trenutak izabrali? Zastanite pre nego što nastavite da čitate ovo i prisetite se nekog takvog trenutka.

Ovo je pitanje koje postavljamo učesnicima naših seminara za roditelje i učesnicima programa za lični razvoj pre nego što uvedemo temu psihološkog imuniteta. Kao što je važno da nam fizički imunitet bude jak da bismo dobro funkcionisali, neophodno je da nam bude jak i psihološki imunitet.

Fizički imunitet jačamo vodeći računa o ishrani, snu, provođenju vremena na zdravom vazduhu, uzimajući razne mulitvitaminske preparate, odmarajući se….

Psihološki imunitet jačamo tako što biramo iskustva i bavimo se stvarima koje nas pune radošću, ljubavlju, entuzijazmom, inspiracijom…

Kao odgovor na zadatak da se prisetimo trenutka kada smo nečim bili zadivljeni, najveći broj ljudi navodi neka iskustva u kontaktu sa prirodom – pogled na veličanstven vodopad, izlazak sunca itd. Sledeće na listi su iskustva vezana za ljude koje volimo, kao što je uzimanje novorođenčeta u ruke, a zatim dolazi prisustvo nekom događaju u kojem se manifestuje velika hrabrost, ljubav, požrtvovanost.

Nikada nam se nije desilo da neko da primer situacije kada su kupili neku „markiranu“ stvar ili bili na nekom posebno popularnom mestu za izlaske. S druge strane, često smo svedoci naglašenog pokazivanja divljenja deci zato što nose neki deo garderobe ili drže neku igračku („Jaaaao, što imaš lepe pantalone! A vidi tek taj Hello Kitty kaiš!“).

Naravno, niko to ne radi zlonamerno, ali naglašeno divljenje odeći, igračkama, predmetima i konzumentskim iskustvima („Blaaaago tebi što ideš da gledaš Harija Potera!“) vodi do toga da dete svoj osećaj vrednosti dovodi u direktnu vezu sa onim što nosi na sebi, poseduje i konzumira.

Očigledno je da ne možemo menjati karakteristike vremena u kojem živimo i potrošačke tendencije u svom okruženju, ali svakako možemo u svoj život uneti neke male promene. Jedna takva promena je uvođenje vežbe „Traganje za trenucima lepote“ u svoju dnevnu rutinu. Ideja je da svako veče pred spavanje pogledamo unazad svoj dan i pronađemo u njemu tri lepe stvari koje smo doživeli ili videli.

Vežba je naizgled jednostavna, ali ona pokreće veoma duboke procese u nama i utiče na to da nam se menjaju navike u razmišljanju. Veliki broj ljudi koji su je radili su primetili da im je prvih dana bilo teško da pronađu bilo šta lepo na kraju dana (usled konstantnoj izloženosti negativnim vestima, smanjen nam je osećaj svesti o lepom), da im je posle nekoliko dana već bilo lakše, a da su posle nekog vremena počeli da primećuju lepe stvari oko sebe sa svešću da su to trenuci kojih će te večeri da se prisete i da ih zabeleže u svoje dnevnike.

Izvođenje ove vežbe doprinosi jačanju psihološkog imuniteta kod odraslih, a izvođenje ove vežbe zajedno sa decom je kao neka vrsta seruma koji im dajemo. Ono što dobiju kroz iskustvo prisećanja lepih trenutaka na kraju svakog dana će ih usmeriti na prave vrednosti tako da lakše mogu da razvijaju osećaj sopstvene vrednosti i da ga održe na putu odrastanja u potrošačkom okruženju u kojem živimo.
Izvor: deteplus.rs

---

UTIŠAJTE SRCE…

Saznajte tajnu čoveka koji je živeo 256 godina i imao preko 200 dece!

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, on se jednom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu savete za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Kako se navodi u članku Njujork Tajmsa iz 1930. godine, Vo Čung Či, profesor sa Univerziteta Čengdu, otkrio je beleške Imperijalne kineske vlade iz 1827. godine u kojima ona čestita Li Čing Jenu njegov 150. rođendan, a zatim i dokument iz 1877. u kojem mu čestitaju 200. rođendan!

Li Čing Jen je najpoznatiji po tome što je doživeo izuzetnu duboku starost, odnosno, prema navodima je doživeo 197 ili čak 256 godina, što ga čini daleko dugovečnijim od Žane Kalman, koja se zvanično smatra najstarijom osobom ikada.

Dopisnik Njujork Tajmsa je 1928. godine napisao kako su mnogi starci iz Lijevog komšiluka rekli da su njihovi preci poznavali Lija kad su bili dečaci, a da je Li u to vreme bio odrastao čovek. Priča se da je on započeo svoju karijeru sa 10 godina, sakupljajući biljke iz planinskih predela, pri čemu je otkrio da one potpomažu dugovečnost.

On je skoro 40 godina živeo na ishrani koja je uključivala reiši pečurku (hrastovu sjajnicu), godži bobice, divlji ginseng, He Shou Wu (Fallopia Multiflora), Gota Kola (azijska Centela) i vino od pirinča. On se 1749. godine, kada je imao 71 godinu, pridružio kineskoj vojsci, postavši učitelj borilačkih veština.

Kažu da su Lija veoma voleli u njegovoj zajednici, da se ženio 23 puta i imao preko 200 dece!!!

Prema opšteprihvaćenim pričama u njegovoj provinciji, Li je rano naučio da čita i piše, a već sa 10 godina je putovao u Kansu, Šansi, Tibet, Anam, Sijam i Mancur u potrazi za lekovitim biljem. On se time bavio prvih sto godina, a onda je počeo da prodaje biljke koje su brali drugi. Prodavao je bilje koje je koristio za svoju ishranu i pirinčano vino.

Prema rečima jednog od Lijevih učenika, Li se jednom prilikom sreo sa čovekom starim 500 godina, koji ga je naučio Qigong vežbama i dao mu preporuke za ishranu koje su mu pomogle da produži svoj život.

Lija su svojevremeno pitali koja je njegova tajna, a on je prosto odgovarao:
“Utišajte srce, sedite kao kornjača, hodajte živahno kao golub i spavajte kao pas”.

Li je tvrdio da su unutrašnji mir i smirenost uma u kombinaciji s tehnikama disanja tajne neverovatne dugovečnosti, ali očigledno je i njegova ishrana takođe igrala veliku ulogu. Uz prosečan život u zapadnom svetu od oko 70-85 godina, pomisao da bi neko mogao da živi i preko 100 godina čini se pomalo čudna.

Zašto ne verujemo da bi neko mogao da živi tako dugo?
Moramo uzeti u obzir da postoje ljudi koji ne vode naporan život, ne moraju da se nerviraju zbog dugova, ne udišu zagađeni gradski vazduh i fizički su aktivni. Ne jedu prerađenu hranu, šećere, brašno niti bilo koju hranu koja na sebi ima pesticide. Ne jedu genetski modifikovanu hranu, ne koriste antibiotike, ne konzumiraju alkohol i ne puše.

Pored toga što ne jedu brzu hranu, oni često konzumiraju supernamirnice i biljke koje pozitivno deluju na naše organe i imunitet. Provode vreme u prirodi uvežbavajući tehnike disanja i meditirajući, poboljšavajući time svoje mentalno, fizičko i emocionalno zdravlje, pa bi u moderno vreme zapravo ovo mogao biti recept za dugovečnost.

Da i svi mi radimo sve te stvari, život duži od 100 godina bi verovatno bio normalna pojava. Ako bismo tretirali svoje telo kako treba, ko zna koliko bismo dugo živeli!

Izvor: vestinet.rs (novi-svjetski-poredak.com)

____________________________________________________________________________________

VAŠE „NE“ DESTRUKTIVNIM KATEGORIJAMA…

Recite „ne“ sledećim stvarima i bićete bogatiji i srećniji Odbiti nešto ili nekoga, reći ’ne’, veština je neophodna za postizanje uspeha.

Kada je jednom savladate, vaša produktivnost će porasti, vaši prioriteti će se iskristalisati, oslobodićete i vreme za ljude i projekte koji su vam daleko važniji.

Preduzetnik Džejms Altučer u svojoj novoj knjizi pod nazivom ’The Power of No: Because One Little Word Can Bring Health, Abundance, and Happiness’ kaže da ne samo da bi trebalo da kažete ’ne’ pojedinačnim stvarima, već celokupnim kategorijama destruktivnih iskustava i ljudi. 

Ovo su štetni uticaji u vašim životima i vreme je da naučite da ih zaustavite: 

1. Pritisak okoline 

Altučer piše: „Kada smo bili deca, učeni smo da budemo dobri i ljubazni i da govorimo ’da’ u svim situacijama. Ovo nas je dovelo do toga da podležemo pritisku kolega, institucija, šefova, prijatelja i porodice, da zadovoljimo njihovu potrebu. Trebalo bi biti ljubazan, ali ne dozvoliti da vas gaze.

Altučer savetuje da, kada uvidite i prihvatite da neko na vas vrši pritisak, odredite granicu preko koje nećete preći i da je se čvrsto držite. 

2. Negativne misli 

Mnogi ljudi su daleko stroži prema sebi nego prema drugima. Odmah bi trebalo da prestanete da se opsedate negativnim mislima, kada se to desi, jednostavno pomislite na nešto drugo što će vam skrenuti pažnju. 

3. Ljubomora 

Teško da ćete ikada u potpunosti moći da kažete ’ne’ ljubomori, ali možete da nađete način da je stavite u pravu perspektivu. „Ljubomora vam pokazuje šta se dešava unutar vas. Ona nikada nema veze sa drugom osobom“, piše Altučer. Iskoristite ljubomoru kako biste razjasnili sebi šta je to što zapravo želite ili čega se plašite. 

4. Panika 

Altučer priznaje da je on jedan od onih ljudi koji se bude u tri noću zabrinut za ishod narednog dana. Panikom ne postižete ništa. On kaže: „Kada pogledam unazad, shvatam da se ništa što sam predvideo u tri noću sutradan nije ni desilo“. 

5. Nemanje sreće 

Kada nemate sreće, to nema veze ni s kakvom kletvom, već s pristupom životu i nedopuštanjem da vam se on dogodi, jer propuštate sve pružene prilike. 

6. Energetske vampire 

Svako u životu ima ljude koji ih podržavaju i one koji ih vuku na dno. Što pre odredite ko pripada kom taboru i shodno tome provodite svoje vreme s njima. Odnosno recite ‘ne’ negativnim ljudima.

7. Sebičnost 

Biti sebi uvek na prvom mestu’ je pogrešan put ka uspehu. Ljudi koji imaju zaista ostvarene živote su motivisani činjenicom da mogu da učine nešto za drugoga. Recite ‘ne’ surovosti. Altučer savetuje da pokušate s jednom pomalo morbidnom vežbicoma, probajte da se odnosite prema ljudima kao da je to njihov zadnji dan života i vidite šta će se desiti. 

Izvor i foto:b92.net/stuart miles/freedigitalphotos.net

________________________________________________________________________________________

Preporučujem: PROBLEMI U KOMUNIKACIJI…

_________________________________________________________________________________________

NEKO JE TALENTOVAN ZA CRTANJE…

NEKO NIJE

Zašto?

Od samog početka čovekovog bavljenja umetnošću, jedna stvar je jasna – razlika između ljudi koji su talentovani za crtanje i onih koji to nisu je više nego očigledna. Ali, koja je zapravo razlika između crtača i necrtača?

Foto: Profimedia

Nedavna istraživanja otkrivaju odgovor na ovo davno pitanje. Čini se da sposobnost realističnog crtanja zavisi o nekoliko čiinilaca: od načina na koji osoba doživljava stvarnost, od njene sposobnosti pamćenja vizualnih informacija od jednog do drugog trenutka i od izbora elemenata objekta za crtanje.

Ako ste zapeli na prikazu figure, prema istraživačima sa Univerziteta College u Londonu, dobra vest je da se svi ti mentalni procesi mogu poboljšati praksom. Kao prvo, ljudi koji ne znaju da crtaju, ne vide svet onakvim kakav zaista jeste. Kad gledamo neki objekat, naš vizualni sisitem automatski pogrešno procjenjuje atribute poput veličine, oblika i boje pa neke od pogrešnih interpretacija postaju greške u crtanju.

Paradoksalno, u nekim drugim situacijama, pogrešna interpretacija može da vam pomogne da svet izgleda smisleno. Na primer, objekat izgleda veći kad je blizu nego kada je daleko. Čak i tada, vizualni sistem koristi se „konstantom veličine” kako bi percipirao jednu približnu veličinu, nezavisno od toga koliko je objekt udaljen. Vizualni sistem „zna” da je udaljeni predmet veći nego što izgleda i šalje mozgu lažne informacije o tome što očne jabučice zapravo vide.

„Ljudi koji imaju najviše poteškoća sa procenom veličine, oblika, boje i svetlosti mogu biti oni koji najlošije crtaju”, ukazuje naučnik Justin Ostrofsky i njegovi kolege sa koledža Brooklyn i univerziteta New York. Oni koji crtaju bolje imaju razvijeniju sposobnost zaobilaženja ovih vizualno pogrešnih opažanja i percipiraju ono što njihove očne jabučice zaista vide.

„Međutim, pogrešno percipiranje slike samo je deo priče”, tvrdi psiholog Rebecca Chamberlain sa londonskog College univerziteta. Ona je sa kolegama radila eksperimente koji istražuju ulogu pamćenja u procesu crtanja. Oni veruju da je veština crtanja delimično rezultat sposobnosti pamćenja jednostavnih odnosa među objektima, poput ugla između dve linije, od momenta percipiranja ugla do trenutka crtanja. Osim toga, izgleda da su „u proces crtanja uključeni holistički proporcionalni odnosi, ali i fokusiranje na detalje izdvojene iz celine. Možda je sposobnost prebacivanja iz jednog načina gledanja u drugo, dobra podloga za uspešan crtež”, izjavila je Chamberlain.

Dalje, Ostrofsky i kolege došli su do značajnih dokaza da vrsni umetnici bolje biraju potrebne elemente koje će uneti u prikaz objekta. Jednom kad umetnik odabere koji su mu elementi važni, bolje će fokusirati svoju pažnju na njih i ignorisati ono što ga nepotrebno ometa.

Ali, đavo je u detaljima pa istraživači i dalje rade na interakciji svih činilaca koji utiču na tačnost crtanja. Međutim, oni se mogu i naučiti. „Nema sumnje da je vežbanje važna komponenta sposobnosti crtanja”, kaže Chamberlain. „Dok neki ljudi imaju predispozicije za bolju perceptivnu tačnost i vizuelno pamćenje, drugi mogu koristiti trikove kako bi to oponašali.”

U istraživanju predstavljenom pre par godina na Univerzitetu Columbia, Chamberlain je otkrila da se vežbanjem značajno poboljšava sposobnost crtanja tokom vremena, što je bilo vidljivo kod ljudi koji su učestvovali u istraživanju.

Na temelju tih istraživanja psiholozi preporučuju sledeće tehnike za bolje crtanje: fokusiranje na razmer crteža kako bi on odgovarao veličini papira; nastojanje da se objekat smesti u svoju okolinu na odgovarajuće mesto u prostoru; usresređenost na udaljenost između elemenata objekta i njihove relativne veličine; usresređenost na veličinu i oblik „negativnog prostora” tj. praznog prostora između delova objekta. Na kraju, oni preporučuju da se razmišlja o linijama kakve one zaista jesu – granice između svetlih i tamnih područja.

Chris McManus, član istraživačkog tima ističe: „Malo je ljudskih veština koje se ne mogu poboljšati praksom.”

Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

 

UMETNOST GLEDANJA…

TAMOiOVDE________________________________________________

U Kini deca ne nose naočare! Pored svih nastavnih predmeta, tamošnji školski program obuhvata obavezne vežbe za oči- 20 minuta pre i 20 minuta posle podne. Radionicu održavanja dobrog vida, poboljšanja ili izlečenja uz dobro osmišljen program kod nas među prvima sprovodi dr Milka Ćosović, specijalista za očne bolesti, doktor tradicionalne medicine i specijalista za iris dijagnostiku (dijagnoza psihičkog i telesnog statusa organizma) iz „Kuće zdravlja” u Beogradu. – Umetnost gledanja je psihofizička veština, kao i govor, hodanje, upotreba ruku. Stiče se u najranijem detinjstvu procesom nesvesnog samoučenja. Posle se izgubi zbog ritma života, novih tehnologija, informatičke blagodeti, hroničnog stresa, što sve nepovoljno utiče na funkcionisanje očiju i vida – kaže naša sagovornica. Namena Metoda je namenjena onima koji žele da sačuvaju zdrav vid uprkos radu za kompjuterom, gledanju TV programa. Cilj je da se eliminiše barijera između uma i očiju. Umorne oči, umoran um i obratno. Namenjena je i ljudima koji nose naočare, sočiva, koji žele poboljšaju vid, da skinu naočare. Jer, s obzirom na to da gledaju samo kroz centar sočiva i naočara, vidno polje je suženo i podložni su hroničnom zamoru. Zamor dovodi do grebuckanja, peckanja, osećaja stranog tela, javlja se crvenilo u očima, smanjena je koncentracija, javlja se glavobolja. Vežbe su rešenje i za one koji boluju od degeneracije žute mrlje, glaukoma, hipertenzije, katarakte, dijabetične reginopatije i hronične upale i alergije očiju. Vežbe pomažu kod održavanja normalnog vida i za poboljšanje stanja organskog tkiva oka . Koncepcija Dr Milka Ćosović kaže da su za zdravo oko i dobar vid može učiniti mnogo upražnjavajući nekoliko tehnika, među kojima su: 1. jednostavne snažne vežbe koje može svako da uradi samostalno, poznate kao Bejtsove vežbe. Eliminišu neuromuskularnu napetost organa vida, poboljšavaju koncentraciju, pamćenje, cirkulaciju i vid. Kad naučimo da se opustimo vežbama eliminišemo napetost između očiju i uma, utičemo na poboljšanje pokretljivosti očnih mišića. To su mali i veliki okreti kad se celo telo okreće sa pogledom. Radi se i vežba „dlanovanja“ koja se izvodi tako što protrljate dlanove toliko da se ugreju, a onda prekrijete oči tako što prste oslonite prste na čelo, a dlanove na jagodice. Oči su zatvorene, a vi opušteni zamišljate čistu crnu boju. Dok ste laktovima oslonjeni na sto, ramena treba da vise, jer će se tako opustiti i duh i telo – savetuje doktorka. S obzirom na to da ljudi inače nisu opušteni i imaju barijeru između očiju i uma, videće maglu, sive oblačke, a da bi videli crnu boju treba potpuno da se opuste. Crna boja može jedino da opusti oči i da deblokira vezu očiju i uma. Kad, na primer, ne možete da se setite gde ste videli cipele koje sada želite da kupite, samo zamislite crnu tačku i setićete se. U slučaju hroničnog zamora elastičnost mišića se gubi, pogled je ukočen, nema treptaja. Normalno je da ljudi koji nose sočiva trepnu 20 puta u minuti, a oni trepnu pet puta što remeti vaskularizaciju. Zato je gledanje gore, dole, levo, desno, u krug, odlična vežna za oči, ali i za vratne i mišiće glave i očiju – ukazuje dr Milka Ćosović. 2. autogeni trening – antistresna tehnika relaksacije. To je metoda koja mobiliše snagu misli za opuštanje mišića lica, ruku, nogu, stomaka. Klijent uči kako treba da misli da bi mogao da izvede vežbe očnog treninga. 3. kineska akupresurna masaža tačaka oko očiju za energizaciju i tonizaciju organa vida: tačke oko očiju koje dodirom vraćaju snagu pogleda 4. kreativna vizuelizacija – otvaranje duhovnog oka, preventivna i terapijska metoda. Ako ste opušteni, um pamti i kada vizuelizujete sve će da izađe na vaš mentalni ekran. Na primer, studentu na ispitu dovoljno je da zatvori oči i da se seti strane i gradiva koje je podvukao žutom ili sa zelenom bojom. Ž. Radulović /biljeizdravlje.rs

VEŽBANJE REŠAVANJA PROBLEMA…

TAMOiOVDE____________________________________________

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA

Emocionalna inteligencija podrazumeva zapravo i dva njena vrlo važna segmenta, a to su samokontrola i samomotivacija.

Foto:b92.net

  Dok razvijena svest o sebi predstavlja istančan sluh za sopstvena i osećanja drugih ljudi, samokontrola je sposobnost kontrole i upravljanja sopstvenim osećanjima, i to tako da od njih imamo više koristi nego štete, i to ne samo mi već i ljudi iz našeg neposrednog okruženja.

Uz pomoć samokontrole u stanju smo da u stresnim situacijama sačuvamo „hladnu glavu“, prizovemo našu racionalnu stranu u pomoć i umirimo osećanja, kada je to potrebno!

Dobra samokontrola nam pomaže da su naše aktivnosti uvek usmerene određenom namerom, ciljem, svrhom.

Ona nam pomaže da u određenim situacijama budemo odmereni i promišljeni, a ne impulsivni i brzopleti.

Zahvaljujući njoj možemo sebi da priuštimo, da pre nego što nešto kažemo ili učinimo prethodno razmislimo o svojim rečima ili postupcima.

 Druga strana medalje bila bi kada odreagujemo bez razmišljanja, a onda posle obično žalimo zbog svojih reči ili postupaka. Da biste poradili na sopstvenoj samokontroli, vodite računa o sledećem: Kontrolišite ono što govorite sebi, u mislima. Budite svesni svojih misli u svakom trenutku.

Preuzmite odgovornost za sopstvene emocionalne reakcije u životu. Kada osećate da ste uračunljivi i da imate punu kontrolu nad različitim situacijama u kojima se možete naći, vrlo brzo ćete početi da osećate sopstvenu moć. Razmislite o vašim sopstvenim „emocionalnim okidačima“, predvidite svoje reakcije u različitim situacijama ispunjenim emotivnim nabojem i pripremite se da svesno upravljate sopstvenom reakcijom na njih. Razmislite o najtipičnijim situacijama koje vas iritiraju i potrudite se da nadvladate ovakve nepoželjne situacije vežbajući „rešavanje problema“.

Naime, kada se suočavate sa situacijom koja izaziva nepoželjnu emocionalnu reakciju, smanjite vašu ljutnju i bes tako što ćete se fokusirati na ponašanje, a ne na osobu čije vas je ponašanje „izbacilo iz takta“. To preoblikujte tako da ponašanje bude problem na čije rešavanje ćete se fokusirati, a ne na raspravu sa osobom čije vas je ponašanje izrevoltiralo.

Koristite humor! Potrudite se da sagledate nastalu problem situaciju na jedan sasvim novi način, potražite ono komično u svemu, u svakom slučaju doprinećete spuštanju tenzije. Naravno, vodite računa o tome da taj humor bude adekvatan i prilagođen da kod sagovornika ne biste izazvali kontra efekat! Duboko udahnite nekoliko puta jer to smanjuje napetost u mozgu i daje vam dodatnih par trenutaka da razmislite pre nego što odreagujete. Distancirajte se iz te situacije i idite dalje, preusmerite svoju energiju na neku drugu aktivnost. Tako ćete povećati koncentraciju i ponovo reorganizovati svoje misli i osećanja.

Samomotivacija je usmeravanje snage naših emocija ka nekom cilju.

To je istovremeno i zamišljanje kako ostvarujemo taj cilj i preduzimanje svih potrebnih koraka da bismo i došli do njega. Nekoliko saveta za podizanje samomotivacije – pre svega, budite svesni načina na koji sebi objašnjavate sopstvene propuštene prilike u životu i pri tom ostanite realni.

Shvatite da možete kontrolisati i birati šta ćete da mislite i osećate. Povećajte vašu upornost tako što ćete uvek biti svesni svog cilja u životu. Da biste dobili dodatnu energiju, povežite vaše ciljeve sa vašim vrlinama. Uvek imajte cilj i budite uporni tako da biste mogli da uživate u zadovoljstvu ostvarenja zacrtanog cilja. Konstantno učite! Znanje će izgraditi vašu snagu, a vi ćete biti vredniji i svestraniji. 

Izvor:kodren.com

---

EMOCIONALNA INTELIGENCIJA PRUŽA MIR

Pojam emocionalna inteligencija, koja se sve češće pominje, uglavnom se definiše kao sposobnost da razumemo sopstvena i tuđa osećanja, da ih razlikujemo, kao i da te informacije koristimo pri razmišljanju i planiranju sopstvenih aktivnosti.

UnspokenRomance / Flickr.com

 Emocionalna inteligencija je sposobnost da osetimo, razumemo i uspešno primenimo moć emocija kao izvora energije, informacija, kreativnosti, poverenja i bliskosti sa ljudima koji nas okružuju na poslu i u privatnom životu.

Stručnjaci ukazuju da emocionalnu inteligenciju predstavlja sklop više sposobnosti – sposobnost samorazumevanja, samokontrole, samouverenost i sposobnost empatije (saosećanja).

Hauard Gardner je prvi pomenuo da postoji sedam različitih vrsta inteligencije i da je emocionalna inteligencija jedna od njih, dok je pojam emocionalne inteligencije obradio Danijel Goulman u svojoj knjizi „Emocionalna inteligencija“.

Profesor Predrag Nikić, povodom edukacije za zdravstvene radnike pod nazivom „Emocionalna inteligencija u medicinskoj praksi“, kaže da su zaposleni izgubili oslonac i sigurnost koje su im do skoro nudila preduzeća, mnoge neuspešne transformacije društvene u privatnu svojinu samo su pojačavali emocionalnu zebnju i osećaj nesigurnosti, a tržišna orijentacija zahteva stalnu budnost i borbu za klijente.

Komentarišući da li emocionalna inteligencija može pomoći u prevazilaženju tog problema, Nikić je kazao da potrošačka filozofija nameće nove želje i potrebe.

„Zaboravlja se na funkciju, svrhu i smisao. Nije nam dovoljan jedan mobilni telefon, razlog za kupovinu novog modela je ‘lepši’ izgled“, kaže Nikić i dodaje da ćemo, ako se nesvesno prepustimo konzumentskoj filozofiji, doživeti efekat „šargarepe na dugom štapu“.

Prema Nikićevim rečima, ispunjenje želja ne donosi emocionalno zadovoljenje, jer uvek ima još novih, a emocionalna inteligencija može ponuditi odgovore koji nam mogu pomoći u razumevanju nas samih ali i života oko nas.

Nikić objašnjava da emocionalna inteligencija označava sposobnost osvešćenja, razumevanja, prihvatanja svojih i osećanja drugih ljudi, kao i sposobnost upravljanja emocionalnim odnosima.

On ukazuje da je veoma važno postati svestan svih dimenzija svog emocionalnog života, jer su sve životne relacije, pa i poslovne, prožete emocijama. Emocionalni odnosi se ostvaruju u porodici, u partnerstvu, u prijateljstvu, u rođačkim odnosima i na poslu.

„Pred medicinske radnike se postavlja ozbiljan zahtev, jer oni treba da budu most između zahteva korisnika i ostalih zaposlenih u medicinskim ustanovama“, ističe Nikić.

On kaže da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poznaju potencijale zaposlenih ali i njihove zahteve, potrebe i htenja i da emocionalno inteligentni rukovodioci u zdravstvu poštuju, podržavaju i podstiču svoje zaposlene, jer znaju da je bes izraz nemoći rukovodioca.

Nikić podvlači da emocionalna inteligencija pomaže svim akterima u zdravstvenim organizacijama, a rukovodiocima omogućava efekat „rezonance“ ili „emocionalne indukcije“.

„Zaposleni u zdravstvu emocionalnu inteligenciju vide kao svojevrsnu sposobnost za sticanje emocionalne sigurnosti i stabilnosti, ona im pruža mogućnost da ublaže strepnje koje dolaze iz turbulentnog okruženja kao i da radnu sredinu prepoznaju kao prostor za iskazivanje svojih sposobnosti ali i potreba“, kaže Nikić.

Prema njegovim rečima, na seminarima koje Centar za proučavanje i primenu emocionalne inteligencije sprovodi, uči se da ne postoje pozitivne i negativne emocije, već prijatne i neprijante emocije.

„Medicinski radnici uče da prepoznaju svoja osećanja, da ih razumeju, da prepoznaju matricu raspoloženja, odnosno uče da emocije prepoznaju kao odgovor na neki impuls iz okruženja“, kaže Nikić. On dodaje da medicinski radnici koji umeju da propoznaju i iskažu iskrenu zainteresovanost za pacijenta, učiće korisnike obliku poželjnog ponašanja pa vrlo brzo može uslediti identičan odgovor – da i oni nauče da iskazuju emocije.

On smatra da je emocionalna inteligencija svojevrsna unutrašnja nega i da ne treba zaboraviti da je spoljašnjost ogledalo naše unutrašnjosti.

U skladu s tim, kaže Nikić, osim što emocionalna inteligencija pomaže medicinskim radnicima u podizanju stepena motivacije, ona daje mogućnost svakom pojedincu da nauči da voli, da poštuje, da se raduje i divi.

On poručuje da ne treba zaboraviti da osmeh i prihvatanje ponekada leče više od lekova i da pacijenti od doktora očekuju recept za izlečenje ali i razumevanje za različite potrebe i htenja.

„Ne možemo očekivati od zdravstenih radnika da će u većoj meri brinuti o našem zdravlju od nas. Stoga osim što svakoj osobi valja preporučiti kratak program fizičkih vežbi, valja preporučiti i emocionalnu negu u porodici i partnerstvu“, zaključio je Nikić.     

Izvor:b92.net/

---

 

Priredio: Bora*S