NAŠA OSEĆANJA SU UVEK NEKOM ADRESIRANA…

tamoiovde-logo

NESAMODOVOLJNI LJUDI!

Pogledajte na tu sliku. Ona reprodukuje popularnu ideju, poniklu iz ideologije individualizma: čovek u borbi „sam protiv svih“ može da pobedi. Glavno je – veruj u sebe, u svoj uspeh i svoje ciljeve – i uspećeš. No ja gledam u tu sliku i razmišljam, šta ako stvari kod glavnog heroja zaista stoje tako, kako je nacrtano – on ne samo da neće dostići cilj, on neće ništa ni pokušati da uradi. Možda će mnogo da razmišlja o cilju – no s mesta se neće pomeriti. A ako se ipak i pomeri – neće daleko stići.

Zašto? Zato što ideja, da je naša ličnost nešto izolovano od celog sveta i da može funkcionisati čak i protiv celog sveta, nije istinita, mada je ta misao veoma sablažnjiva.

Veoma volim pesmu Kiplinga „Ako“. Zaista je čudesna – deklaracija hrabrosti čoveka pred licem izazova, koje mu život baca u lice.

Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;

Moćne reči. No tamo postoji jedan momenat, koji svu tu hrabrost čini nerealnom. To su zapravo prvi stihovi pesme.

Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, 
i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju

i sam pridodaješ njihovim sumnjama

Kada niko ne veruje u tebe, čak i najbolji drug od tebe okrene glavu, i nemaš se na što osloniti – čak i najsnažniji, najsamouvereniji čovek će zadrhtati, posumnjaće i počeće da se osvrće unaokolo u potrazi za dodatnom podrškom. „Jedan na jedan“ – sablažnjivo, no „jedan na jedan protiv celog sveta“ – za to nisu imali snage čak ni starogrčki bogovi i heroji. Čak je i Herakle imao saputnika.

„Kakva spoljašnja podrška mi je potrebna, da bi dostigao željeno?“ mnogi ljudi sebi ni ne postavljaju takvo pitanje, sledujući naviknutom načinu življenja izolirovanog čoveka, sposobnog da istraje i preživi u potpunom psihološkom i fizičkom vakumu. „Potrebna mi je samo moja volja i odlučnost“, – nešto takvo mi je rekao jedan moj poznanik. Pitao sam ga: „A šta ojačava tvoju odlučnost?“ Odgovarajući, naveo je pomenute stihove „Ako…“. „To jest, tebe podržava Kipling, a to znači, da nisi sam…“.

Mi nikad ne možemo biti u potpunoj, apsolutnoj usamljenosti – zato što ćemo čak i na pustom ostrvu imati sabesednika. Saznanje čoveka je dijalogično, mi uvek imamo bar jednog unutarnjeg sabesednika, koji, npr. podvrgava sumnji naše ideje ili nasuprot, bodri onog ko se koleba. Kako je govorio M. Žvaneckij, „istinska usamljenost jeste – kada svu noć razgovarate sami sa sobom, i vas ne razumeju“. No ipak – razgovarate… Smrt unutarnjeg sabesednika jeste – put u bezumlje.

Nama je životno važno da nas čuju. Da budemo saslušani i primećeni u svim našim projavama, a ne samo u onim, koje su po duši onom, kome se obraćamo. Upravo zato podrška – nije uteha, mada i uteha može da bude važna. Kako ja sada mislim, podrška je – kada ostavljam čoveku mogućnost da bude sa mnom upravo onakav kakav je sada. Ako preživljava gubitak, tugu, – dati mu mogućnost da tuguje sa mnom, bez onog „sve će da bude dobro“ i dr.

Ako je zbunjen – dati mu mogućnost da bude tu pored tebe, i ne zatrpavati ga savetima ili preporukama. No to je moguće samo kada je i za mene samog dopustiva tuga i zbunjenost, kada se ja sam ne bojim razrešiti samom sebi da budem takav, i ne bojim se pada, da se skotrljam niz provaliju i da se ne isčupam iz nje. Kada postoji poverenje u proces – i u svoj organizam. Nama je potreban blizak svedok, koji je spsooban da nam se prisajedini, da uvidi naša preživljavanja – i da ne pokušava, da sa tim nešto uradi.

Ako u svojim preživljavanjima, obraćajući se drugom, ostanemo nesaslušani i nepodržani, kada se ljudi odvraćaju od onog šta je za njih samih neizdrživo, tada ostajemo usamljeni. Često se usamljenosti pridružuje njen česti saputnik – stid. Stid – nije samo osećanje sopstvene ništavnosti, nikčemnosti i žalja da se prosto isčezne. Kada dete plače, a njegov bol ne slušaju (ne čuju) i tvrde mu „muškarci ne plaču“ – on se sav snuždi. Bol i suze ne isčezavaju, no sada ih se već počinje stideti, a to ne samo da pojačava preživaljavanje – to ga konzervira.

Kada pred drugim ljudima ne smemo da budemo slabi, bojažljivi, stidljivi, osetljivi, uplašeni, mi ne prestajemo da budemo takvi, nego se, kao dodatak tome, učimo toga stideti.

Stid zaustavlja preživljavanje, ono se čauri u našoj duši, i nikuda ne isčezava. Stid je – odsustvo podrške iz našeg životnog okruženja i uopšte nije obavezno da to bude direktno osuđivanje. Neprošeni saveti i preporuke pojačavaju stid, zato što porađaju osećanje, da svi ljudi unaokolo znaju kako da se izbave iz teške situacije, a ti si jedini koji to ne zna, niti ume. Pošto je bespomoćnost posebno „stidna“ za muškarca, zato su muškarci i skloni tome da pokušaju „ućutkati“ očajanje, slabost i bespomoćnost drugih ljudi, pomoću saveta ili nekih drugih direktnih pokušaja da se nešto uradi. Čak i kada to od njih niko nije tražio. Upravo ti pokušaji i pojačavaju stid.

Tako se rađaju zabranjene zone u našoj psihi. Po rečima psihoterapeuta i filozofa G. Uilera „Ako ja, budući dete, osećam da na neki način vladam nekim određenim sposobnostima, a vi, pripadajući svetu odraslih, tražite od mene nešto sasvim drugo, nešto što vam ja ne mogu dati – jedina moguća integracija (mog Ja) za mene će biti istorija u kojoj sam ja u nečemu loš, i zato se sakrivam, pokušavajući da po meri svojih snaga, ako već ne mogu da ispravim, onda bar da se pretvaram da vladam neophodnim kvalitetima“. I tako, pretvarajući se da imamo sve neophodno za jednu „zrelu i zdravu“ ličnost, ostajemo jedan na jedan sa sopstvenim osećanjima i preživljavanjima.

No nikuda ne možemo pobeći od toga, da su naša preživljavanja uvek nekom adresirana (upućena). Kada plačemo – mi plačemo nekom. Nema suza, a da nisu nikom adresirane, bilo koja naša preživljavanja trebuju da ih neko čuje, vidi – i da se na njih odazovu, a ne da ih zapuše.

Kada umiru bliske i voljene osebe – naše suze su adresirane ne samo živima, nego i mrtvima. Ljudi se obraćaju mrtvima, razgovaraju sa njima, govore o ljubavi prema njima, o ljutnji zbog ranog odlaska, ili čak o radosti što su mučenja zbog teške bolesti sada pozadi – i nevažno je da li si ateist ili veruješ u zagrobni život. Čak je nevažno što taj, ko je umro, možda to neće ni čuti – važno je prosto proizneti te reči, adresirane onom, ko je otišao. Prosto ozvučiti – no po adresi… U tom je suština socijalne čovekove prirode – naša osećana su uvek nekom adresirana.

Suština podrške jeste – prihvatanje svakog čovekovog stanja, sposobnost izdržati ga. „Ja vidim da ti je teško, vidim da si ranjiva, i neću se okrenutu od tebe takve“. To je teško. U nekom momentu života svaki čovek se susretao sa neizdrživim za njega preživljavanjima drugog čoveka i okretao se od njih…

A suština samopodrške jeste – prihvatenje sebe samog, u bilo kojem stanju, bez pokušaja da umanjimo, obescenimo ili sakrijemo od sebe samog ta svoja preživljavanja. „Nisam se uvredio, samo sam se malo razljutio“ (naravno – uvređenost je infantilno osećanje i nije baš pohvalno u društvu, postoji podrugljiva izreka – „na urvređenima vodu nose“).

Uopšte, ako stojimo sami protiv celog sveta i nikako ne možemo da počnemo to, o čemu smo davno maštali – nama nedostaje spoljašnja podrška, i neće biti sramota da to priznamo. Ostajući bez te spoljašnje podrške, ostajemo osuđeni na stid i konzervaciju našeg stanja, na smišljanje istorije o tom, kako imamo sve šta nam je potrebno. A pritom se ne pomeramo s mesta, ni na korak… Prekrasno bi bilo da su u našoj prošlosti postojali takvi ljudi, ili da ih imamomu sada, koji se od nas nisu odvraćali, od kojih smo uvek, ma šta se u životu dešavalo, dobijali podršku tipa: „Ti si naš. Ma šta da se desi, ti si naš“.

Tada, sretnuvši se sa životnim teškoćama, mi možemo da se oslonimo na te reči – i da se ne odreknemo samih sebe. Jer se otac (mama , brat, drug, drugarica, sestra…) nisu odvratili od nas. Ako pak takvog opita nemamo – trebaće nam dosta vremena da se tome naučimo.

psiholog Latipov Ilija

Moraćeš posmatrati druge ljude, nalaziti u sebi duševni odziv na njihova preživljavanja i obraćati pažnju na to, kako drugi ljudi reaguju na tvoje reči i osećanja. Moraćeš rizikovati da se otkriješ i da priznaš neka svoja „zabranjena“ osećanja, misli i stanja – da bi otkrio kako ljudi, pored svega toga, ipak ostaju sa tobom, nisu se okrenuli od tebe, nisu iskrivili facu od odvratnosti i u isto vreme nisu pokušali da te što pre „spasu“. Oni su prosto tu pored – i imaju sličan opit straha i stvaranja istorija o svojoj samodovoljnosti. Varijacije takvih istorija su razne, no suština je –  ista.

https://www.b17.ru/article/41494/

Izvor: poznajsebe

_________________________________________________________________

NEMOJTE BITI NAJBOLJI RODITELJ, BUDITE TO ŠTO JESTE…

tamoiovde-logo

 SVETOMIR BOJANIN  : Sve ide iz porodice – osmesi, pogledi, fizionomija i ostalo što ide uz to

Profesor Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, poznat je široj javnosti kao autor knjige Škola kao bolest u kojoj je prvi argumentovano otvorio bolna pitanja neprikladnog odnosa savremene škole prema mentalnom zdravlju dece i omladine koja ih pohađa. Kasnije u knjizi Tajna škole, kao odgovor na prethodno postavljena pitanja, predstavlja široj javnosti model – školu kakva bi ona trebala da bude, kao i celovitu analizu stanja u savremenom, pre svega domaćem, školstvu. Ostao je aktivan i nakon završetka radnog veka na Beogradskom univerzitetu i Institu za mentalno zdravlje u Beogradu, pa je u poslednjih nekoliko godina objavljeno više njegovih knjiga, a zapaženi su i njegovi javni nastupi.

svetomir-bojanin-768x472Na Aranđelovdan 2016. godine, imao sam čast da razgovaram sa profesorom Bojaninom o uzorima, identitetu, drugarstvu, učenju, ljubavi i drugim pitanjima koje odrastanje postavlja deci, kao i njihovim roditeljima.

  • Profesore, kako vas je ponašanje vaših roditelja prema vama definisalo kao roditelja?

Dok sam došao do uloge roditelja prošlo je 36 godina. Bio sam sav pometen od svih tih psihijatrijskih teorija koje su besmislene uglavnom, pa sam se jedva izvukao od svih tih “Frojdova i Jungova” i trebalo mi je vreme, a sve je to uticalo na moj odnos sa detetom. Imao sam neki strah da moram stalno da učim i radim i da drugo ništa ne znam… I ja sam štošta učio, ali nisam primenjivao, živeo sam kako su moji živeli, živeo sam po imitaciji mog oca i majke.

Treba se čuvati četiri stvari: Deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, ništa što ona ne vole i što ne razumeju.

Kad god me pozovu da držim predavanje i da poučavam nekog kako se ponašati sa decom ili rešavati psihijatrijske probleme, uvek sam u strahu od dve velike opasnosti. Od jedne neistine da je život već prošao i da kada nešto ne ide treba pogledati knjige starostavne da vidimo kako bi to rešili. Malo mi je u tim knjigama “starostavnim” o “staroistinama”, ali i o ostalim istinama.

Druga opasnost je da se povedem za tim da je novo samim tim što je novo i vredno. Niko ne istražuje ono što je jedino moguće, tj. istinu o životu. Istina o životu je ono što smo i pričali “Upoznaj samoga sebe”. Povremeno sevnu istine o životu, znamo i sretnemo ih, ali ih ne koristimo. Uzmimo na primer Komenskog. On je bio značajan vladika u Husitskoj državi u 17. veku. Habzburgovci rasele Čehe po Evropi. U Holandiji su, recimo, imali veliku koloniju. I taj vladika češki obilazi koloniju i vidi da se deca gube, da se narod gubi u svom identitetu u svojim osnovnim kulturološkim obrascima. I tada pokušava da napravi tzv. pansofiju (svemudrost) kojoj će da uči decu češku, da se deca drže ljudskog u tom svom civilizacijskom napredovanju. Ta knjiga je napisana 1628. godine za učitelje Čehe, da spasavaju identitet češkog naroda koji je u rasejanju. A onda je to ispalo toliko sjajno da se 1638. prevodi na latinski i to postane velika didaktika koja se i danas studira. Tu imate naravno opterećenje vremena, ali on je dao nekoliko fantastičnih stvari. Rekao je da deci ne treba davati ništa previše, niti ništa prebrzo, da bi naučili. Ništa što ona ne vole i što ne razumeju. I kada neko ne zna ta pravila onda on pada na ispitu učiteljskom, na pedagogiji… I kad taj pedagog danas dođe u školu niko ga više ne pita šta je sa tim, nemoj previše, nemoj previše, vidi šta deca vole i vidi da li to mogu njihove godine. To više niko ne zahteva pa sam čak i čuo pre neki dan kako neki profesor iz srednje škole kaže kako je odzvonilo Komenskom. Ne da nije odzvonilo, nego se Komenski još nije ni rodio! Nije to što je novo odmah i dobro, nego je dobro ono što je dobro. Istina je to što je istina, bilo Sokratova istina, bilo istina Komenskog.

Upoznaj samoga sebe. Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku. Upoznati sebe, dakle, pa onda ući u ulogu tate ili mame.

  • U današnje vreme u ponudi je na hiljade pravaca roditeljstva, od kojih onima koji tek stupaju na taj put, može samo da bude loše. Kako da budemo sigurni da postupamo ispravno, naravno prvo kao roditelji, a onda i u ostalim sferama života?

Jednog dana, jednom čoveku, ne znamo kako i zašto, došlo je da uzme u ruke dleto i čekić, i u kamen ureže: “Upoznaj samog sebe”. Upoznaj samog sebe – ja sam doživeo kao nekakakv usklik. I sad ima taj razgovor sa sinom, njegovim sinom. On nije uzeo prut, pa da tog adolescenta uči redu. I nije mu rekao: “Ja sam tvoj tata i ja znam kako treba živeti, mene treba da slušaš”. I nije se bavio autoritetom niti autoritarnošću, nego je jednostavno pričao sa njim o životu. Onda su naišli na temu da pričaju kakvi sve ljudi postoje. Ima svakojakih ljudi, ali ima i dobrih ljudi. Ti dobri ljudi, po čemu su oni dobri? Po čemu je pošten čovek pošten? Pa pošten čovek je po tome pošten zato što vraća dugove. Ono što duguje on vrati na vreme. Prema tome, zaključak bi bio da čovek nosi u sebi vrlinu koja mu je data, mogućnost vrline, i ako se ponaša tako da se njegova vrlina poklapa sa onim što on radi, on je zadovoljan i srećan. Ako se ne poklapa vrlina sa onim što on radi, tu počinje zlo, konflikti, nesreća.

Ta Sokratova tvrdnja i danas je poslednja istina koju znamo o čoveku.

I sada imate priču – ljudi koji svako u svojoj ruci drži po kamen, bludnica koju treba kamenovati i Hristos, i čekaju da se zadovolji pravda. On kaže da prvi baci ko je bez greha. I oni spuštaju kamenje, razišli se, i on ostaje sa onom ženom. A ona kaže: “Šta sad da radim”. A On kaže: “Idi i ne greši više.”

Roditelj se detetu uvek nudi!

Ni grmljavine, ni smrti, ni partijske kazne, ništa od zla koje mi svaki dan vidimo u našim nadmudrivanjima i poslovima. Šta se tu događa, šta je to s tim: idi bez greha. On nama govori u stvari da mi treba da smo stalno na osmatračnici. Da li ovo što ja vama govorim ide iz moje neke sujete, da se pokažem pametnim, ili iz toga da se nađemo nekako u dogovoru o životu o onom što pričamo. Da li mi razgovaramo sa drugima da bi nešto čuli što ne znamo ili nismo znali, da li mi idemo u dijalog iz ravnoteže i da tu ravnotežu podignemo na viši nivo, ili idemo da mu dokažemo da sam ja u pravu.

I ostalo je to da upoznamo sebe, da spoznamo šta osećamo, šta smo, i ako iz te pozicije budemo mame i tate onda je sve u redu.

  • Na kampovima koje pravimo, mi izbegavamo suvišnu priču i biramo takve aktivnosti da deca jednostavno što više materije sama “pokupe” iz ponašanja odraslih. Šta možete da nam kažete o vaspitanju primerom?

To što vi radite sa vašim kampovima to je jako lepo. Jako lepo i zbog toga što sada imate jednu drugu vrstu problema. Mi znamo da dete nije prohodalo iz radne navike, nije progovorilo iz radne navike, nego od sebe jer se trudilo, otimalo. Sećam se sebe kada sam gledao svoju decu oni su uvek radila ono što ne mogu i taman savladaju to nešto, a onda kreću opet nešto što ne mogu. Dakle dete ima potrebu da bude kao mi, ono ima potrebu da govori kao mi, njega podiže imitacija nas odraslih ako nas voli.

E sad i taj tata i ta mama moraju znati da kada su sa detetom oni se uvek detetu nude i da nije samo vreme zabave i valjanja po tepihu to kad mi vaspitavamo decu, nego vaspitavamo decu i kada sedimo ispred televizora i onda kada vi kao tata popravite česmu, a ono malo od dve godine uz vas, pa mu kažete dodaj mi onaj šraf ili čekić, pa mu kažete “Odličan si”. Ili mame… znam jednu malu Milenu, ona stane pored majke dok ova pere sudove, i kao i ona pere, više smeta i nešto brlja. I majci kažu “skloni je da ti ne smeta”, a ova kaže “Neka je. Nek’ se uči”. Treba ih pustiti da se uče. Dakle imitacija na nižem uzrastu je osnovno pedagoško i vaspitno sredstvo. Mama kaže detetu idi spremi igračke, ono neće, a kad ona kaže detetu za brlog od igračaka “Idem ja da pokupim velike igračke, a ti male”, dete odmah kreće da joj pomogne.

Naš je cilj ne da bude red, nego da dete zna za red.

A mi smo lukavi pa kažemo hajde da se igramo, da igrom dođemo dao cilja i da tako podižemo našu decu. To je identifikacija, pa umesto da mama kaže “Idi napravi red”, treba da kaže “Hajde zajedno ćemo da napravimo red.”

Deci do desete godine ne treba reći idi sredi nego hajdemo da sredimo, ne da uči, već hajdemo da učimo.

Kad nešto nije dobro u školi onda hajde da vidimo šta to nije dobro i dopustiti detetu da vodi u traženju greške. Marija Montesori to fenomenalno je kazala još pre 100 godina (a mi za to kao da nikad čuli nismo). Ili dete ima pismeni, pa dobije jedinicu, znači idemo u klasifikovanje. Ne klasifikovanje, ne ordenje ni unapređivanje, već život i otkrivanje tajne. Kad dete otkrije da se tu i tu zabunilo, i da nije dobilo zbog toga ni šamar ni jedinicu, nego su popravili on i učiteljica ili roditelj zajedno to, pa će sutra drugo, pa treće. I kad ide iz toga “hajdemo zajedno” da naučimo, da uradimo, da napravimo, to je onaj poziv koji prati simbiozu roditelja i deteta, a onda se ta simbioza postepeno razgrađuje pa postajemo ja, Pera, Steva, Mira i svako ima neku svoju individualnost. Tako se i ta simbioza razgrađuje, ali se zdravo i postepeno razgrađuje, ne puca, a mi se zdravo razvijamo.

Ono što su vaši skupovi, to mi se od prve sviđa zato što deca gledaju kako tate rade. I kako rade u kući, ali to sada da tate ne rade u kući, a da samo mame rade u kući, to je jedan mit. Ako su dobri drugovi, tata i mama, to se neće dogoditi.

  • Deluje da danas u školi nema drugarstva kao nekad, i da se to nekako tendenciozno nameće takmičarskim mentalitetom.

Drugarstvo i prijateljstvo je postalo smešno među decom, ne dobija se za to ni ocena ni nagrada, nego sprdnja, ”Eno onaj pomaže onoj budali, biće isti ko on”. Znači osnovni problem, da bi tate i mame bili dobri prijatelji i dobri drugovi, je da se drugarstvo i prijateljstvo neguju u školi. Mi idemo na seksualno vaspitanje i pravimo od toga jedan skandal. Niko to seksualno vaspitanje ne odbacuje i ne negira, ali šta je seksualno vaspitanje za devojčice ili dečake? Pa to da dečaci igraju fudbal, a devojčice balet. To je razlika, a to je isto i zašto se devojčice do nekih godina ne bi družile sa dečacima i bile drugovi sa njima, i pričali o drugarstvu i svi bili požrtvovani jedno za drugo. Da zajedno rešavaju neke probleme, a posle kad oni sami ispune kapacitete i ćelije drugarstvom, onda će doći i ta polna zrelost oko jedanaeste dvanaeste godine. I onda polako i postepeno idemo u seksualno vaspitanje. I tu se prijatelji i drugovi seksualno vaspitavaju, a ne neprijatelji i protivnici i ko će koga od prvog ili nultog dana. U tome je veliki problem. Još je Jung govorio da je vrlo opasno u nevreme bilo šta učiti decu. Ne možete dete u 5 godini da učite da drži pištolj ili učiti seksualnosti – kao u ovom filmu koji sam gledao nedavno o jednom školskom izletu na Mlavu, gde su učili decu kako se ljubi u usta, i to decu sa 7 godina, to je pervezno i odvratno.

Prvi zadatak oca je da mamu učini sigurnom u ljubav koja je jedan od stubova toga malog života.

  • Da li se razlikuje uloga majke i oca u životima dece?

To sve zavisi od ličnosti majke i oca. Imate i muške majke, imate i nežne tate. Sve u svemu, onaj klasični princip je da estetika ide iz majke, a etika, hrabrost, snaga, ide od tate. E sad pošto smo mi u civilizaciji kada nema toliko razlike između lovca i kuvarice, taj nivo identifikacije je možda sad tu manje važan, ali u svojoj suštini dete ima potrebu da bude privrženo, do treće četvrte godine ide uz vas. Tu je mama ta koja je važnija, ono je iz njenih ruku izraslo i ono se vraća u njene ruke. To nema nikakve veze sa seksualnošću i sa polom to su gluposti, već je ono izašlo iz tela majke. To telo je bilo detetov zagrljaj i onda je glas majke bio tu, a onda polako ulazi neko drugi. To je otac i njegov prvi zadatak je da mamu učini sigurnom u tu ljubav koja je jedan od stubova toga malog života. To je zadatak roditelja jer svi mi i muški i ženski imamo potrebu da budemo u sigurnom, i svako dete ima potrebu da je voljeno i da bude neko nekom.

  • Ali jednog dana vršnjaci postanu uticajniji nego roditelji?

Da, vršnjačka grupa je kasnije važnija za dete nego roditelj.

Do treće godine je važnija porodica. Identiteti su veoma važna stvar. Jedan Mirko i Milena, on pet godina, ona nešto mlađa, došli su kod nas da spavaju, da bi se njihov tata odmorio jer noću trebaju putovati na more. Uveče ih moja supruga vodi da spavaju, a mali Mirko ide sa njom pa joj kaže “Ali mi nismo vaši, mi smo mamini i tatini”. Detetu je da se identifikuje sa porodicom. Sve ide iz porodice – osmesi, pogledi, fizionomija i ostalo što ide uz to.

Svako dete ima potrebu da je voljeno i da bude neko nekom.

Ali posle treće godine dete se interesuje za vanporodičnu sredinu, drugove… i uči se druženju i igri sa drugarima. U parku baka izvede malog od četiri godine i on se uvek potuče sa decom, ali jedva čeka da ponovo izađe, jer on voli decu. On bi ih zagrlio kad se onome drugom ne grli i treba vremena dok se ne nauče kako se to voli, kako se to druži.

Sa četiri godine dete se identifikuje sa sredinom oko sebe i tu ono bira. Ja mislim da je vrlo bitno da dete zna šta je lepo, a šta ružno, u petoj, šestoj godini da zna da je muško ili žensko, i da se vole jer su drugovi, nisu muž i žena (ono kako se deca igraju muž i žena mačka pečena) nego drugovi. Iz toga se mi polako identifikujemo sa sebi srodnim pa ćemo i sa tatom i sa mamom. Ako su mama i tata srodni, važno je da deca budu sa mamom i tatom da se ne bi srodili sa dadiljom, crtaćima, u moje vreme kaubojima i indijancima ako tata nije bio dovoljno junački tip…važno je da dete zna šta je ružno, a šta je lepo, šta je dobro, šta nije dobro, šta je prijatno, šta je neprijatno pec pec, šta se može jesti i voleti, a šta se može voleti na drugi način. I kada smo definisali šta je dobro, a šta loše, u šestoj sedmoj godina se javlja logičko mišljenje i sve se stavlja na svoje mesto. To se dešava mimo nas, i u džungli, i u školi i na fakultetu… Što smo mi pre ispratili tu identifikaciju i diferencijaciju emocija i deteta na dete, i čoveka na čoveka, to ćemo biti zreliji u svojim ponašanjima i seksualnim i socijalnim i svim ostalim.

Uvek je bitno imati muški identifikacioni uzor, da može dete uz njega da se usplete.

  • Kakvo je bilo vaše detinjstvo i odnos sa vašim ocem?

Moj otac je bio trgovac. Mladost je proveo u austrougarskoj vojsci, pa se posle bavio politikom. Delovao je nekako hladno, ali kad sam bolestan znao je da bude vrlo topao. Kada smo išli na more ili negde ja sam voleo ići svugda pored njega, i to mu nije smetalo, nego je i pričao o tome. Imao sam neku distancu, ali sam mu se izdaleka divio. On je uvek bio nešto važan za okolinu. Imali smo neku nežnost koja nije bila svakodnevna nego kad treba. Sa druge strane imao sam jednog rođaka kojem je mati umrla na porođaju, on je prosto obožavao tatu.

  • Možemo da primetimo da očevi više odsustvuju zbog posla od kuće. Kako taj nedostatak deluje na dečake i devojčice?

Uvek deluje kao nedostatak, ali očekuje se da uvek postoji neki ujak, stric, neki deda koji je čvrst i uvek je bitno da imamo taj muški identifikacioni uzor. Da može dete uz njega da se usplete. Može i uz komšiju ako je neki dobar sused sa nama. Mi smo imali u porodici jednog čika Acu, koji je bio jak i krupan, divan jedan čovek, i kad dođe čika Aca sva deca su uz njega, on je bio autoritet. Treba imati taj autoritet, jer mi smo zajedno i u svečanim prilikama i u pidžami i u najvećoj privatnosti. Zajedno smo i u našim neraspoloženjima, pa i mi smo ljudi, nismo mi nikakvi vaspitači. A taj naš prijatelj kome se mi svi divimo, njemu se prirodno i deca dive. I to dođe uvek kako treba. Tako da je važno je da se porodice druže, da postoje tate koje će povesti petoro-šestoro dece u prirodu i mame koje se igraju sa pet-šest devojčica, da postoje identifikacioni uzori koji privlače dete. I naravno da ih nećemo gurati ni u jednom ni u drugom smeru, ali ih nećemo ni ometati.

  • Hvala vam puno.

Ma hvala vama.

  • Mnogo mi je žao što nismo ovako pričali pre nego što sam postao roditelj, sigurno bih bio mnogo bolji.

A nemojte to. Nemojte biti najbolji! Nemojte biti vukovci i nemojte biti najbolji, već budite to što jeste. Vi imate kvalitete. Dozvolite da ne budete apsolutno pravedni. I nemojte biti najbolji roditelj, budite čovek normalan.

Za portal Prvi put s ocem, Mirko Mitrović

Izvor: zelenaucionica.com/januar 20. 2017

_______________________________________________________________________________

SMEŠKATI SE…

tamoiovde-logo

„JEFTIN“ NAČIN DA SE IZGLEDA BOLJE

Konsultacija. Preda mnom sedi mlada devojka, noge joj prepletene tako da podsećaju na neki kitnjast koren izvađen iz zemlje, rukama oslanjena na kauč i kao da na taj način pokušava da se održi u toj krhkoj pozi. Na njenom licu postojano lebdi osmeh, projavljujući se sad manje, sad više…

ulibkaDevojka bez žurbe počinje da govori o tom, šta ju je privelo na konsultaciju. Govori o strašnim stvarima… Osmeh svejedno ne salazi sa njenog lica… Od tog istorija izgleda još užasnije, napunjena takvim bolom i strahom, koje čovek prosto ne može da izdrži, ako se od svega ne zaštiti izolacijom, odricanjem, disocijacijom… Zaštititi se, zauvek prisvojivši sebi osmeh, obesivši ga kao večnu masku na lice.

Izrazito blistanje sličnog osmeha primetila sam još za vreme studija, pre mnogo godina kod svog bliskog poznanika, tada još sasvim mladog eksperta za sudsku medicinu.

Sećam se, tek što se vratio sa mesta prestupa i izgledajući uzbuđen i radostan, hvatajući vazduh prekidao je samog sebe, pričao je, kako je jedan mladić iskasapio svu svoju porodicu, a tela sakrio u podrum kuće. I tada, za sve vreme razgovora, on se osmehivao.

(…)

Koliko je samo od tada takvih nasmešenih devojaka i mladića došlo u moj kabinet. I kod svakog do njih je svoja istorija osmeha.

d0bfd0bed0bfd0bed0b2d0b0-d0bed0bbd18cd0b3d0b0

psihoterapevt Olga Popova

Neko je, možda, još u ranom detinjstvu bio svedok ili čak učesnik emocionalnog i fizičkog nasilja. Neko je slušao reči odraslih, kao: „Nikom ne pokazuj koliko ti je loše, bolno, strašno!“ Neko je takav zaključak doneo sam za sebe i zauvek odlučio da spoljašnje uvek izgleda snažan i sasvim srećan čovek. Zauvek sakrivši u sebi prevelik po intenzitetu strah, bol, očajanje, osmehom odričući i obescenjujući  sveja preživljavanja. Štiteći se. Ipak, osmehivati se – znači uvek pomalo pokazivati zube.

https://www.b17.ru/article/67735/

Izvor: poznajsebe

__________________________________________________________________________________

KAKO JE NAUKA O DUŠI DOBILA SVEST…

tamoiovde-logo

Na pitanjima o  sadržaju svesti i nastajanju znanja o svetu nastala je psihologija kao nauka. Kako je svest došla u centar naučnih istraživanja? 

unconscious-mindIzučavanje svesti i nesvesnog u psihologiji nije počelo sa Frojdom. I još važnije, nije se tu završilo. Pored izučavanja svesnih procesa i ponašnja, ono što je zajedničko za psihologe različitih disciplina, bilo da se bave marketingom, poremećajima ponašanja ili na primer percepcijom, je da tragaju i za onim psihičkim procesima kojih čovek nije svestan, a koji u velikoj meri utiču na njegovo ponašanje, motive, stavove i emocije.

Pitanja sadržaja svesti i nastajanja znanja o svetu su pitanja na kojima je psihologija kao nauka nastala. Moglo bi se reći da se psihologija (psiha – duh, duša, logos – istraživanje, studija) rodila onda kada su naučnici počeli da proučavaju svest  koja je do tada bila predmet filozofije, eksperimentalnim metodama preuzetim iz prirodnih nauka. Kako je nauka o duši počela da izučava svest?

Mentalna hemija

Početkom 17. veka radom francuskog matematičara i filozofa Rene Dekarta, svest zauzima centralno mesto u filozofskim razmatranjima o umu. Dekart je govorio je da je zapravo svest tj. mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom, ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinja.

Nešto kasnije, u Engleskoj, filozof Džon Lok pokušava da odgovori na pitanje kako svest nastaje i od čega se sastoji. Lok, danas smatran ocem empiriznma u filozofiji, zastupa ideju da je svo naše znanje o svetu stečeno kroz iskustvo, putem čula i da se celokupna naša svest može rastaviti na sastavne delove – jednostavne ideje. Lokov savremenik, nemački filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic, prvi govori o različitim nivoima svesvnosti i pragu svesti i time na mala vrata uvodi pojam nesvesnog u razmatranja o umu.

I dok su se filozofi u svojim kabinetima i bibliotekama bavili ovakvom “mentalnom hemijom”, sredinom 19. veka u laboratorijama u Nemačkoj, fizičari i lekari se sve više bave eksperimentalnim proučavanjem fiziologije čula i opažanjem, odnosno, odnosom stimulusa iz spoljašnje sredine i čovekove svesti o toj stimulaciji. Tako nastaje posebna naučna disciplina – psihofizika, koja se bavi proučavanjem odnosa između čovekove svesti i materijalnog sveta koji ga okružuje.

Uticaj ove dve struje, empirizma u filozofiji s jedne, i eksperimentalnog proučavanja fiziologije čula sa druge strane, dovodi do rađanja psihologije kao nauke krajem 19. veka.

group03Svest pod lupom

Prvi čovek koji je sam sebe nazvao psihologom, danas poznat kao otac psihologije kao formalne nauke, bio je Vilhem Vunt. Vunt je osnovao prvu laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju 1879. godine u Univerzitetu u Lajpcigu. Psiholozi u prvoj psihološkoj laboratoriji su pokušavali da, koristeći eksperiment, odgove na pitanje od čega se sastoji naša svest, koji su njeni sastavni elementi i kako se oni povezuju.

Drugim rečima, proučavali su proces nastanka našeg znanja o svetu preko informacija koje dobijamo preko čula. Kako je svest definisana kao subjektivni, unutrašnji doživljaj, metod za ispitivanje svesti bio je samoposmatranje – posmatranje i izveštavanje o svesnim mislima i osetima koje čovek oseča pod strogo kontrolisanim, laboratorijskim uslovima.

Međutim, početkom 20. veka, u Americi, dolazi do velike revolucije u psihologiji – 1913. godine Džon Votson objavljuje manifest prema kome cilj psihologije kao nauke može biti samo vidljivo i merljivo ponašanje (nikako svest i slični unutrašnji doživljaji), a jedini valjan metod objektivno spoljašnje posmatranje. Time su svest i samoposmatranje bili proterani iz psihologije uz obrazloženje da treba da ostanu u domenu filozofije, odakle su i potekli.

Bihevioristi se posvećuju izučavanju ponašanja pacova, pasa, čovekolikih majmuna što je značajno doprinelo razumevanju inteligentnog ponašanja ljudi, posebno procesa učenja i rešavanja problema. Nemački psiholog Volfang Keler provodi 6 godina na Kanarskim ostrvima posmatrajući ponašanje šimpanzi. Naime, Keler je smatrao da ljudi kada rešavaju složene probleme (daleko složenije od problema kako dohvatiti bananu štapom) nisu svesni procesa koji ih dovode do rešenja i da o tim procesima možemo saznati posmatrajući šimpanze, čovekove najbliže biološke rođake.

U međuvremenu, na kauču

“…Naša je duša kao neki dom, podeljen u dva nejednaka dela. Vrlo prostrano predsoblje nesvesnoga i prilično tesni salon, u kojem stanuje svest…” pisao je Frojd, početkom 20. veka, u Beču, kada je ideja da je ponašanje u velikoj meri iracionalno, podstaknuto nesvesnim motivima, pa još seksulanim, bila prilično revolucionarna. Sigmund Frojd, tvorac psihoanalize, najzaslužniji je za prisustvo koncepata svesti i nesvesnog u svakodnevnoj upotrebi i pop kulturi. Danas se čini gotovo očigledno da nesvesno može uticati na čovekovo ponašanje, iako oduvek nije bilo tako.

Frojd, po profesiji lekar, razvijao je svoju psihoanalitičku teoriju potpuno nezavisno od psihologije i nije se mnogo osvrtao na razvoj psihologije svoga doba. Kao mlad lekar odlazi na usavršavanje kod Šarkoa, uglednog pariškog neurologa koji je među prvima govorio da su duševne bolesti (kako su se tada nazivali psihički poremećaji) izlečive i da se mogu izlečiti samo razgovorom, bez lekova i instrumenata, što je bilo potpuno revolucionarno u to vreme.

Po povrtaku iz Francuske Frojd, u saradnji sa svojim mentorom doktorom Jozefom Brojerom, počinje privatnu praksu sa pacijentima sa psihičkim problemima na osnovu koje razvija psihoanalitičku teoriju. Osnova Frojdove teorije bila je da nagoni, strahovi i želje iz detinjstva, koje smo tokom odrastanja i vaspitanja potisnuli, kasnije, u odraslom dobu “izbijaju na površinu” u vidu lapsuza, snova i različitih psihičkih poremećaja. U skladu sa tom idejom, Frojd je verovao da osvešćivanje tog potisnutog sadržaja (metodom slobodnih asocijacija, analizom snova ili hipnozom), dovodi do izlečenja i nestanka simptoma.

Na istoj pretpostavci se i danas zasniva najveći broj psihoterapijskih pravaca. Savremeni kognitivno-bihejvioralni terapeutski pravci zanivaju se na pretpostvaci da su čovekovo ponašanje i emocije u velikoj meri određeni uverenjima i životnim filozofijama kojih se slepo drži, a da toga nije svestan, te je cilj terapije upravo njihovo osvešćivanje i kreiranje alternativnih, fleksibilnijih životnih filozofija.

firsteegSkeniranje svesti

Razvojem tehnologije u drugoj polovini 20. veka svest i drugih “nevidljivi” psihički procesi vraćaju se na psihološku scenu. Savremene tehnike neuroodslikavanja (engl. neuroimaging) omogućavaju direktno praćnje moždane aktivnosti u zavinosti od pihičkih procesa koji se dešavaju. Jedna od najstarijih tehnika neuroodslikavanja, elektroencafalografija, zasniva se na beleženju aktivnosti mozga registrovanjem moždanih talasa elektrodama koje su jednim krajem postavljene na površinu glave, a drugim vezane za poligraf, na kome se se “ocrtava” rad mozga.

Pozitronska emisiona topografija (engl.PET scan) zanisva se na beleženju razlika u protoku krvi koje povezanih sa moždanom aktivnošću, zahvaljujući kretanju radioaktivne supstance ubrizgane u krvotok ispitanika. Najmoćnija tehnika, neuroodslikavanje putem funkcionalne magnetne rezonance, radi na principu beleženja razlika u magnetnoj rezonanci određenih atomskih jezgara u zonama neuralne aktivnosti. Za razliku od Vunta koji je mogao da se osloni samo na samoposmatranje i izveštavanje svojih ispitanika, danas psiholozi o svesnim i nesvesnim procesima saznaju preko objektivnih, merljivih pokazatelja.

Psihologija je kroz istoriju menjala, sužavala i širila predmet svog istraživanja kao i metode kojima se koristila, ali pitanja svesti i nesvesnog ne prestaju da budu aktuelna. Psihoge iz različitih psiholoških disciplina i danas inspirišu ista pitanja od kojih su počeli Vunt i saradnici krajem 19. veka – na koji način postajemo svesni o svetu koje nas okružuje i od čega se ta svest sastoji. Procesi opažanja i pažnje, pamćenja i zaboravljanja, automatizovanih radnji, izmenjenih stanja svesti (npr. pod dejstvom psihoaktivnih supstanci), procesi donošenja odluka, implicitni i eksplicitni stavovi samo su neki od svesnih i nesvesnih psihičkih procesa koji su danas predmet proučavanja različitih psiholoških disciplina, ali i medicine i neuronauka.

Tekst: Đurđa Timotijević

Izvor:elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________

 

 

 

A KO JE VAS PITAO ZA SAVET…

tamoiovde-logo

Učimo se pravilno davati savete

A ko Vas je pitao za savet?

Svi mi volimo davati savete. Zaista je teško suzdržati se od takvog iskušenja: sa strane se problem uvek čini jasnijim, a pravilno rešenje  – očiglednije. No setimo se situacija kada su savete davali Vama? Posebno kada ih niste pitali za savet.

savetiTakvi saveti kod Vas najčešće izazivaju razdraženje, a ponekad čak i uvredu i gubljenje želje na dalje opštenje sa savetnikom. Kako se i ne neljutiti, kada Vam na sve načine pokazuju svoje prevashodstvo, stručnost, jedini pravilan pogled na stvar itd. Naravno da se sa strane sve vidi mnogo istinitije, no postavite sami sebe na mesto čoveka kome savetuju.

Šta obično govorite kao odgovor na savete? „Ne razumeš ti ništa! Ti ne možeš ni da zamisliš, šta ja osećam! Ti ne znaš suštinu problema, iznutra!“ I neminovno će Vas razdražiti, kada Vas smatraju za ne baš pametnog, kratkovidnog, glupog čoveka, koji ne može sam da izađe na kraj sa svojim problemima.

No samo što su se Vaš prijatelj/prijateljica, rođak, kolega, muž/žena našli u teškoj situaciji, Vi sami već nemate snage da u sebi suzbijete probuđenog stručnjaka – savetnika. Potom ćete se obavezno još i uvrediti, zato što Vaše savete ne primaju ozbiljno. Uostalom, ako zaista želite da pomognete, pri tom ne izazivajući gomilu razdraženja i neprijatnosti, trebali bi se pridržavati nekih pravila koja će Vas zaista učiniti stručnjakom broj 1 u svom okruženju, učinivši Važe mišljenje značajnim, željenim i uticajnim.

Pravilo №1. To je viša veština  – učinite tako, da čovek Vaše mišljenje počne da vidi kao svoje sopstveno. Samo tada ono neće da izaziva protest i razdraženje. A to znači da je čoveka potrebno dovesti do takvog stanja, da sam uzvikne: „Elena! Kako se samo ranije nisam toga setio?!“

To se može učiniti pomoću navodećih pitanja tipa: „A da li si (Ti) ranije razmišljala o tome, da se situacija može rešiti na taj način?“ ili „A da li si (Ti) nekad razmatrala takvu mogućnost?“ Važna reč u obraćanju ka sabesedniku jeste upravo reč „Ti“[1], ona omogućava da čovek shvati, da mu se ništa ne nameće, niti mišljenje samog sabesednika.

Pravilo №2. Naučite se slušati. Kada ste već upravili misli slušaoca u potrebnom smeru pomoću navodoćih pitanja, dajte mu mogućnost da iskaže svoje mišljenje. Povremeno se može stupati u dijalog, odobravati, saglašavati se, no dajte prednost slušanju. Veoma je važno dati čoveku da se dobro izgovori, da izlije svoja osećanja. Saveti dati na kraju dijaloga će se prihvatati daleko lojalnije.

Pravilo №3. Starajte se da se podelite sa onim kako Vi vidite situaciju, no ne namećite svoje mišljenje. Izbegavajte fraze „Ja mislim“ ili „Ja znam“, radije koristite „Osećam …“, „Čini mi se …“. To će uticati da sabesednik oseti, da Vi zaista niste ravnodušni prema njegovom problemu, trudite se da ga shvatite, no ne stremite tome da ga poučavate ili kritikujete.

downloadPravilo №4. Ne pokušavajte dokazati da ste umniji od sabesednika. Nemojte da uzimate na sebe ulogu roditelja  ili starijeg nastavnika, ili prosto mudraca s bogatim životnim iskustvom. U situaciji kada je čoveku loše, on će vašu „stručnost“ primiti kao “so na ranu“. Ako još počnete da “dolivate ulje na vatru“ uzvikujući nešto u duhu: „Predupredio/la sam Vas više puta!“ Znao/la sam da će tako biti! Za tobom treba otvoriti četvoro očiju!“ – to ničemu dobrom neće dovesti. Važno je shvatiti da pred Vama nije maleno dete, nego odrastao čovek koji ima pravo na grešku. Nema potrebe štititi ga od svake nezgode, a tim više ga ne treba ukorevati za kratkovidost, naivnost, neopreznost itd. S tim, da zapravo ne znate pouzdano ni kako biste Vi sami postupili u toj situaciji!

Pravilo №5. Kada se opšti o nekoj situaciji koja sabesednika plaši, nemojte stremiti da pokažete kako ste smeliji od sabesednika. Bolje je da se postarate, da u njemu samom probudite smelost. Na primer, Vaš bliski čovek hoće da govori sa načelnikom o povišici plate, no boji se da to ne izazove suprotno dejstvo. U datom slučaju, ne biste se trebali praviti hrabrim i govoriti: „Ma daj, to su sve gluposti! Ja bi pošao i popričao bez ikakvog kolebanja!“ Umesto toga recite: „To je odlična ideja, no i meni bi na Tvom mestu takođe bilo strašno. Uostalom, bolje je rizikovati i čekati šta će se desiti, nego se nervirati zbog sopstvene neodlučnosti. Pa i načelnik je čovek kao i mi, neće Te pojesti“. „Tada ćete verovatno čuti kao odgovor: „Zaista, nije sve tako strašno! Sutra ću skupiti hrabrosti i popričati sa njim“!

Pravilo №6. Ne namećite svoje mišljenje i nemojte pokazivati svoju nepopustljivost. Ako budete “davili“ čoveka, primoravali ga da prihvati Vaše mišljenje, to će dovesti samo do sporova i sukoba. Uvek imajte na umu da – slobodu izbora niko nije ukinuo! Vi imate pravo reći svoje mišljenje, no ne priliči nametati ga kao jedino ispravno. Ponekad je čoveku korisnije da uradi sve po svome, i da se uči na sopstvenim greškama. Neka to bude njegov lični opit na putu njegovog razvoja, učenja i sazrevanja.

Pre nego što počnete davati savet, zaustavite se na nekoliko sekundi i pomislite: da li je sabesedniku, uopšte nužan Vaš savet? Ne govori se džaba, da je nametnuto dobro – zlo. Tako i neisprošeni savet može postati izvor svađa i negativnih osećanja! U krajnjem slučaju može sasvim da razruši prijateljstvo i odnose!

d0bad183d0bfd180d0b5d0b9d0bad0b8d0bdd0b0-d18ed0bbd0b8d18f

psiholog Julija Kuprejkina

Izvor: https://www.b17.ru/article/59669/

[1] U srpskom jeziku zamenica „Ti“ se u razgovoru obično izostavlja, pošto imamo pomoćni glagol „si“ (od glagola – biti), uz koji je jasno na koga se odnosi. U ruskom jeziku to nije slučaj.

Izvor: poznajsebe

_______________________________________________________________________________

HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo
U ovom se tekstu bavimo  još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.

Tippies-of-1796-caricature-1Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.

Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.

Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.

Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.

Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.

Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.

Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.

Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.

Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.

Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.

Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.

Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.

Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.

Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.

Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.

Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.

Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.

Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.

Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.

Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.

„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.

To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.

Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.

Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.

Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.

Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (9)

Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

__________________________________________________________________________________