BOJE SU TKIVO, KRV I TELO SLIKARSTVA…

tamoiovde-logoNa današnji dan, 4. februara 1908. godine rođen je Predrag Peđa Milosavljević

_______________________________________________________________________________

Erotski crteži Peđe Milosavljevića nastali 30 godina pre Pikasovih

Svoju ljubav da crta četkom obrazlagao je rečima: „Dobra strana ove tehnike je što obavezuje na sintezu.” Slikarske boje je opisivao kao „tkivo, krv i telo slikarstva” i kao „najviši oblik slikarske misaonosti”. Rečju, Predrag – Peđa Milosavljević je transponovao u svoju umetničku realnost sve što ga je kao umetnika zanimalo, od pariskih krovova i Dubrovnika do aktova i životinja.

226036_kupedja-aaaa_f

Peđa Milosavljević: „Boje su tkivo, krv i telo slikarstva”

Jedan deo njegove bujne ličnosti kakva se kod nas retko viđa, u galeriji „Heksalab” (Njegoševa 5), oslikan je ovog puta iz drugačijeg ugla zahvaljujući Nikoli Kusovcu, autoru izložbe i istoimene knjige „Predrag Peđa Milosavljević ili priča o mladosti, prijateljima, ljubavi i potrazi za pejzažima“.

– Većina radova u beogradskoj galeriji „Heksalab” (u kojoj je do sada priređeno deset veoma posećenih izložbi: Aleksandra Lukovića Lukijana, Ranka Beljinca, Borka Petrovića, Koste Bunuševca, Zdravka Mandića, Ljubodraga Jankovića Jaleta, Marine Markulić i Milovana Vidaka) potiče iz doskora nepoznatog albuma Peđinih erotskih slika, kreiranog 1940, koji je 2010. beogradski kolekcionar Saša Obradović doneo iz Francuske.

226032_kupedja1_hsUz njih sam pokazao i nekoliko fragmenata albuma iz iste godine (čiji su akvareli i crteži rasuti po Beogradu) posvećenog slikarevoj verenici Olgi Ivanovnoj. Na izložbi su još dva albuma koje je Milosavljević crtao 1930. i 1932. godine. Raniji (u vlasništvu Đorđa Miomirovića), na šagalovski način crtežima priča o mladosti i druženju sa Đorđem Popovićem (književnikom i akademikom, urednikom časopisa „Danica” po kome je dobio nadimak Daničar) i Boškom Tokinom (pinonirom filmske kritike u nas).

O drugom albumu (koji čuva Dušan Banić) govori njegov naslov „Potera za pejzažima” – od Beograda do Dubrovnika i Splita – kaže Kusovac, koji je ove segmente Milosavljevićevog opusa istraživao punih godinu dana.

Screenshot002,PedjaPredstavnik initimizma, poetskog realizma i osobenog ekspresionizma XX veka, Peđa Milosavljević nam je ostavio i uputstvo kako gledati njegove vrlo smele erotske slike: „Ružno je sa zlim srcem listati ovu knjigu”.

Imajmo na umu vreme u kome su albumi nastali. S godinom 1930. svetska ekonomska kriza uzima maha, ali progres je nezaustavljiv. Beograd je pun sirotinje, ali i ratnih profitera. Ipak, organizuju se igranke na koje cure idu u diskretnoj pratnji svojih majki i baka. Poljubac na javnom mestu rezervisan je za „slobodne žene“. I aktovi su retkost, a kamoli erotski.

226035_kupedja4_hsTridesetih Pikaso radi grafike izrazitog erotskog naboja, ali ih tematski vezuje za brutalne avanture Minotaura, mitološko biće koje se hrani svojim taocima – devojkama i mladićima.
Tek krajem šezdesetih godina prošlog veka Pikaso crta žensko međunožje najavljujući seksualnu revoluciju.

Veoma provokativan ženski akt i ljubavni akt bez mitoloških maski, Peđa crta tri decenije pre Pikasa. Naravno, za sebe. Šta ga je podstaklo da zaviri u eksplicitnu erotiku – otvoreno je pitanje.

Screenshot002peđa
Milena Marjanović
Izvor:blic.rs| 18. 03. 2012.

____________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

___________________________________________________________________________________

DOK SE MAČORI ŠEPURE U BEOGRADU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok se „Četiti mačora“ šepure u Beogradu, u Nacionalnom parku Seros de Amotape, na severozapadu Perua, slepi miš uleteo žabi krastači u usta.

Posle snažnog zemljotresa magnitude 7,8, koji je 24. septembra  zatresao jugozapadni deo Pakistana, iz Arapskog je mora blizu pakistanske obale, izronilo ostrvo.

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) „oseća se mnogo pametnije”, nakon što je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

TAMOiOVDE

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nedavno, 20, septembra je u galeriji „New Moment“ u Beogradu (Hilandarska 14) otvorena izložba pod nazivom „Cuatro gatos“ (Četiri mačora)

TamoiOvde-602828_530636487011003_497446195_n Na ovoj izložbi je po prvi put u Beogradu prikazano 50 originalnih grafičkih radova španskih majstora. Pikasa, Salvadora Dalija, Huana Miroa i Antonija Tapiesa.

  Ovi su umetnici svojom, inovativnom umetničkom ličnošću i snagom, pronalazili potpuno nove horizonte u likovnom jeziku XX veka. Stvorili su nove pravce i time omogućili da u tom bogatstvu ideja brojni savremeni stvaraoci još i danas traže i pronalaze podstrek i stvaralačku inspiraciju.

 Sam koncept ove postavka, između ostalog, predstavlja grafiku kao medij koji je umetnicima savremenog doba bio među najznačajnijima.


Intrigantan naziv izložbe – „Četiri mačora“ nije slučajan.

Naime, ovaj naziv je dobila  po čuvenom, istoimenom kafeu u Barseloni „Els Quatre Gats“ poznatom, između ostalog, i po tome što su se u njemu okupljala najveća umetnička imena s početka 20. veka, uključujući Pikasa.

Grafike ovih sjajnih umetnika možete videti  do 10. oktobra, a ulaz za sve posetioce je besplatan.(Izvor:mediji)

* Za dodatne informacije posetite zvaničnu Facebook stranicu Emanere

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Slepi miš uleteo krastači u usta

Šumar Nacionalnog parka Seros de Amotape, na severozapadu Perua, naleteo je na žabu krastaču sa nečim u ustima. Ispostavilo se da je to nešto – slepi miš, piše “Foks njuz”.

382624_zaba-progutala-sismisa--foto-yufani-olaya-via-rainforest-expeditions_ff

Foto: Yufani Olaya

 U neverici, šumar Jufani Olaja fotografisao je žabu sa čitavim šišmišom u ustima.
Olaja je pokazao fotografiju biologu Filu Toresu, koji radi u Istraživačkom centru Tambopata, naučnoj stanici u Peruanskoj Amazoniji.


Olaja je ispričao da se šišmiš odjednom pojavio i uleteo krastači direktno u usta. Krastača je, kako je naveo, sedela širom otvorenih usta.


Ovo je retka prilika da se jedna od njih zatekne dok jede šišmiša, koji su obično visoko iznad tla na kojem obitavaju žabe.
“Šišmiš je verovatno tragao za insektima blizu tla i žabi se posrećilo”, napisao je Tores na svom blogu.


“Ovo je verovatno prva fotografija morske, ili krastače šećeruše, koja jede šišmiša, koji je verovatno baršunasti slepi miš sa pokretljivim repom, vrsta uobičajena na severu Južne Amerike”, naveo je Tores, dodajući da su krastače šećeruše poznate po proždrljivosti i ta osobina im je omogućila da budu invazivna vrsta u područjima poput Australije.


“Ova priča, međutim, ima srećan kraj, bar po šišmiša. Krastača nije uspela da ga proguta čitavog, pa je na kraju odustala i slepi miš, koji je bio još uvek živ, je odleteo”, naveo je Tores.


Istraživač Rejčel Pejdž, sa Instituta Smitsonijan tropikal u Panami, rekla je za “Lajv sajens” da je poznato da krastače jedu šišmiše, ali da se to dogodi samo kad slučajno nalete na takvu priliku.

“Ipak, neke žabe sistematski čekaju ispred pećina i hvataju šišmiše kako izlaze kad padne noć. Ovo je zabeleženo u Australiji”, navela je Pejdž.

Ni šišmiši nisu uvek žrtve – neke vrste jedu krastače.
“Mislim da je to uobičajenije. Šišmiši love žabe, krećući se za zvukom koji one prave dok se kreću kroz lišće, a neki slepi miševi čak prate i zov mužjaka žabe kojim privlače ženke”, istakla je Pejdž.

M. Milikšić(blic.rs)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Prve fotografije ostrva nastalog posle zemljotresa u Pakistanu

TamoiOvde-sve-pakistan_620x0011Nedaleko od Gvadara u Arapskom moru u Pakistanu juče je posle snažnog zemljotresa iz mora „isplivalo“ ostrvo.

Lokalne vlasti danas su objavile prve fotografije novog ostrva.

Novonastalo ostrvo je visoko između šest i devet metara.

Snimak ostrva, koji se pojavio juče nakon zemljotresa magnitude 7,7 stepeni, prikazale su lokalne televizije.

Pakistanski seizmolog Zahid Rafi kaže da ova pojava nije neobična s obzirom na jačinu potresa.(Izvor:novosti.rs/FOTO: Tanjug/AP )

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

„Mala“ diploma u 99. godini života

Jedna 99-godišnja žena iz Ajove (SAD) napustila je srednju školu pre više od 80 godina, uprkos tome što joj je ostalo samo da položi ispit iz još jednog predmeta, pre nego što dobije diplomu.

Delayed Degree

Odri Krebtri (Foto: Beta / AP Photo/Waterloo Courier, Tiffany Rushing)

 Odri Krebtri iz Kedar Folsa, sada je primila počasnu diplomu Voterlu Ist srednje škole.

 “Osećam se mnogo pametnije”, rekla je Krebtri.

 Ona je počela obrazovanje u jednosobnoj školi na sveroistoku Ajove, a napustila srednju 1932. zbog nesreće na plivanju i ronjenju zbog koje je propustila nekoliko školskih dana. Morala je, takođe, da brine o bolesnoj baki.

 “Bila sam završna godina, ali mi je nedostajala jedna ocena, pa sam mislil da ću se vratiti naredne jeseni”, rekla je ona.

 To bi se i desilo, da nije upoznala svog prvog muža. Par je 1957. kupio lokalnu cvećaru u kojoj je Krebtri radila 28 godina. Nažalost, suprug je nije pratio u poslovnim poduhvatima, jer je umro samo dva meseca, posle pokretanja biznisa.

Uprkos svemu, Krebtri kaže da je oduvek bila nezadovoljna zbog toga što nije završila školu.

Njena unuka je zato kontaktirala Voterlu školu i pomogla joj da organizuje ceremoniju dodele diplome.

“Nikom ne bih savetovala da napušta školu. Moram da kažem da je prema meni Gospod bio dobar”, kaže Krebtri. (Izvor:b92.net)

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

MARK ŠAGAL, PRIPOVEDAČ S KIČICOM…

tamoiovde-logo

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

thumb-502-228Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal Revolucija 1937

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi. Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal Rusko selo 1929

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije. Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

Mark Šagal Haos

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju. Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal Mojsije

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave. Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

 Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva
Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

 

__________________________________________________________________________________________

 

 

 

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________

PABLO PIKASO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na današnji dan, 25. oktobra 1881. rođen je PABLO PIKASO, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka.

Biografija

Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine.

Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“.

Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona“, sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.
Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909–1912), sintetički kubizam (1912–1919).
Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901. godine
Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove „modernističko“.

Plavo razdoblje
U plavom razdoblju (1901–1904) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati.

Ružičasto razdoblje
Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba
Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam
Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.
Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

Sintetički kubizam
Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.
Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i narealizam
Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.
U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo
Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.
Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.
Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Neka od poznatih Pikasovih dela:
Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)
Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 1906 — 1907)
Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911 — 1912)
Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)

izvori: vikipedija/mikaanticforum.org/google

priredio: Bora*S

____________________________________________________________________________________________________________