LICIDERSKO SRCE…

Licideri vas zovu na novogodišnje vašare: Liciderski zanat je jedan od najstarijih, a evo i kad je stigao u Srbiju

Licideri su se i ove godine potrudili da novogodišnju čaroliju na ulicama naših gradova upotpune šarenilom svojih liciderskih tezgi!

Neki njihovi slatkiši lepi su i namenjeni samo za gledanje, a neki bogami vrlo ukusni. Ljudi liciderska srca i lizalice najčešće kupuju kao suvenir, da okače kao ukras oko vrata ili na zid.

Licidarski zanat ranije je bio veoma rasprostranjen u našim krajevima. Vašari su bili glavni dani za licidare, ali su imali i svoje radnje. Evo odakle potiče jedan od mnogima najdražih zanata.

Najpoznatiji liciderski kolač je svakako onaj u obliku srca tj. licidersko srce.

Ono nije namenjeno za jelo jer sadrži pored brašna i gips (da bi bilo lepše i čvršće). To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo.

Njega su momci poklanjaju devojkama na vašarima kao znak simpatije.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači, a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egiptu su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolači.

Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje…

Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Šta znači reč licider odn. licidar ili licitar?

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač. Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije.

Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.

Kada je ovaj zanat stigao u Srbiju?

U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku.

Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta – tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zanatlije bile primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci, a Srbi voskarskim.

Danas se u Beogradu nalazi jedina stara bombondžijska radnja koja se bavi proizvodnjom licidarskih slatkiša.

Od Katarina – December 22, 20190600

Izvor: Zanati u Požarevcu krajem 19. i početkom 20. veka, Danica Đorđević

Izvor: opanak.rs/

 

---

TAMOiOVDE FotoPlus

Foto by Bora*S – krajem novembra u Kragujevcu

---

 

PORTRETI ŽIVOTA I SKULPTURE LJUBAVI…

U čast Svetog Trifuna, zaštitnika vinogradara, vina i ljubavi i današnjeg Sretenja, Dana državnosti Srbije, sinoć, 14. februara, u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je zajednička izložba „Portreti života“ vajara Milorada Antića Pirketa i „Skulpture ljubavi“ vajarke Daliborke Marković Dali.

Autori su crnim vinom nazdravili publici koja je uživala u razgledanju izložbe

Za ovu izložbu autori su odabrali 22 skulpture u drvetu, metalu i kamenu.

Prisutni posetioci su uživali u razgledanju izloženih eksponata, 

Stihovi o vinu

ali i u stihovima o vinu i zaštitiniku vinogradara Svetom Trifunu, koje je na otvaranju govorila Simonida Gavrić kao i nadahnutom tekstu o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića.

Pirke u svojoj bogatoj kolekiciji poseduje više od 300 dela. Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

No, čini se da je  najponosniji na jedan od najlepših krajolika Borskog jezera, „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu i jedinstvenu galeriju na otvorenom prostoru , gde izlaže dela iz svog opusa, od početka maja do kraja jeseni.

 

Plodnost

Daliborka je stvaralac koji za kreiranje svojih skulptura najčešće koristi kamen peščanik.

Ona oslikava život oko sebe i svog Majdanpeka, ali kulturno istorijsko nasleđe ovih krajeva.

Ovo dvoje zavićajnih stvaralaca spaja i krasi skromnost, neiscrpni stvaralački duh, ali i vredan kreativan rad koji retultira visokim umetnićkim dometom  urađenih dela i mnogobrojnim iložbama u zemlji i inostranstvu.

---

Iz, sa ukusom kreiranog izložbenog kataloga

Milorad Antić Pirke je rođen 20.10.1940. godine u Pirotu.

Do sada je imao 46 samostalnih i više od 150 zajedničkih izložbi. Učesnik mnogih kolonija.

Za svoje stvaralaštvo dobio je niz priznanja od kojih izdvaja: Nagradu grada Bora za skulpturu 1973. godine, Specijalnu nagradu za skulpturu amatera Jugoslavije 1981.godine i Veliku plaketu za vajarstvo u Majdanpeku 2001.godine.

Ostavio je dva legata i to Muzeju Ponišavlje u Pirotu i Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru.

---

Nadahnuti tekst iz kataloga o umetnosti i dobroti Pirektovoj crnogorskog književnika iz Kotora, Slavka Mandića

Pirke, vajar otvorene duše i širokog srca

Ima na svijetu mirnih, dobrih ljudi, što kroz život nečujno i tiho gaze kao da nogom stupaju po pamuku, a naše oči nikada ne opaze ni njih ni njinu tihu radost ili muku, pjevao je znameniti crnogorski pjesnik Aleksandar Leso Ivanović. Nekako mi se čini, dok sam po hiljaditi put čitao pjesmu o ljudima kojima dobrota iz očiju lije, da je ispred sebe imao i blagost i topli lik umjetnika koji je postao jedna od nezaobilaznih kulturnih znamenitosti grada Bora i njegove okoline.

Pirke je možda potonji predstavnik vrste sa gotovo svim ljudskim vrlinama sa spiska tvorca, koje su, očigledno je, u nestajanju. On je jednostano umjetnik sa srcem. Onaj kome inspiraciju daje nesebična ljubav prema svemu što mu u očinji vid stati može.

U njegovom kutu životne impresije i stvaračke ekspresije, osjeća se neka čudna snagu iz koje izviru i postrojavaju se priče, jedna za drugom.

Glave ljudske u brojnim transformacijama izazovno svjedoče poetsku snagu vajara, njegov nemir i potrebu da odluta u onovremenost gdje se srijeće sa likovim za kojima mu je tragao stvaralački nerv. U tom je društvu sigurniji i ljepše se osjeća njegova zdrava misao koja će, u tišini Doline mira, nadomak Borskog jezera tragati iznova za podsticajima. Biće potreban treptaj u toj bijeloj izmaglici jutra, koji će ga odvesti u san iz koga će se buditi dok traje.

Drvo i kamen, najčešći su družbenici vajara koji zna da oni imaju dušu, široku poput njegove. Oni će mu se prepustiti da ih oblikuje i da tvori oblike koji su tako duboko smješteni u njegovu lirsku unutrašnjost. Pirke će ispisati vajarskim rukopisom i sklad i nesklad, tumačeći upravom tim, na oko neskladom, zajednički život različitosti.

Nije slučajno što ovaj pjesnik skulpture izlaže svoju umjetničku raznovrsnost u Dolini mira, u i oko kuće, koja je utočište vajara i njegovih posebnih emocija.

Skulpture su tu slobodne, sigrurne i svoje na svome. Otići će u neki drugi prostor kada priroda od njih zatraži kratak odmor do proljeća.

Doživljaj koji sam imao u Pirketovoj Dolini mira, njegovo bezrezervno davanje i prihvatanje, pružena ruka i neskrivena radost što može da nas gosti i poji duhovnim sokovima iz njegove bašte skulptorske, ostavili su dojam za sjećanje.

Lijepa je misao, kao da čujem umjetnika, voljeti ljudsko u ljudima. To je privilegija umjetnosti i umjetnika, onih iskrenih čiji izrazi nijesu naručeni niti se stvaraju po receptu. To je potvrda i zahvalnost onima koje je sila nebeska odredila da biju bitke mira i nemira, sklada i nesklada u izrazima koji ostaju i koji će nas sve, bez izuzetka, nadživjeti.

Jedan od onih odabranih je svakako Milorad Antić Pirke, vajar sa djetinjom dušom, umjetnik od znanja i stalne potrebe da stvara i da poetiku stvaranja dijeli sa svima koji to umiju da prime.

Ja sam imao tu privilegiju i na tome mu zahvaljujem,

Slavko Mandić, književnik

Kotor, 29. novembar 2017. godine

---

Daliborka Marković Dali je rođena u Majdanpeku, 12. 01. 1972. godine.

Do sada je imala 10 samostalnih i 20 zajedničkih izložbi.

Učesnica je mnogih radionica i kolonija u zemlji i inostranstvu.

---

________________________________________________________________________________________

Foto: katalog i facebook.com/milorad.antic.

Priredio: Bora*S

SIMBOLIKA „ĐURĐEVDANSKOG VENČIĆA“…

Venci se svijaju od raznog cveća i zimzelenog bilja, i najčešće su okrugli da bi nosili magijsku moć kruga, ili lučnog oblika, kao slavoluci i svadbeni venci na kapijama, ispod kojih se prolazi.

Đurđevdan je jedan od najlepših i najomiljenijih praznika, koji razdvaja leto od zime, predstavlja dobar dan za početak novih poslova, a u narodu je praćen raznovrsnim, bogatim i živopisnim običajima. Gotovo svi običaji su vezani za buđenje proleća, posvećeni su mladosti i ljubavi i praćeni prazničnim urankom, umivanjem biljnom vodom, kupanjem u rekama i pletenjem venaca od cveća.

Mladi odlaze na uranak još u zoru i dan dočekuju viteškim odmeravanjem, plivanjem i pletenjem venčića od đurđevdanskog cveća. Venčići se puštaju niz vodu ili se njima kite izvori, vrata kuća, štala, bunara, dvorišne kapije, ili se venčići odnose u njive, da bi bile plodne i zaštićene od nevremena.

Pletenje đurđevdanskih venaca rasprostranjeno je u svim krajevim, a taj običaj se i do danas održao. Cveće se bere na „Biljani (biljni) petak uoči Đurđevdana, pa se stave na skriveno mesto da tu dočekaju Đurđevdan. Vence pletu devojke i mlađe žene, pevajući u polju, jer pesma pojačava simboličko dejstvo bilja, a momci i mladi ljudi ih nose u polje. Na svaku zgradu u dvorištu, nabacivani su ili kačeni venčići, a na kapiju se postavljao „izjutra“, rano pre sunca, kada se išlo na bunar po vodu, da momci devojkama iz kuće, sa venčićem ne ukradu srce.

Uoči Đurđevdana domaćica kuće bi u jedan sud potopila crveno uskršnje jaje, dren, zdravac, đurđevak, čuvarkuću, đul, jorgovan, koprivu, bršljan i miloduh, pa se tom vodom koja je prenoćila ispod ružinog grma u dvorištu, ukućani ujutru umivaju. Simbolika biljaka je da porodica bude složna, zdrava kao dren, da snahe budu privržene porodici i da se momci grabe za devojke iz te kuće. Potom se i te biljke upletu u venčiće od vrbovog i grabovog pruća trave hvatanac i mlečike, a Uskršnje jaje se vraća da čuva kuću do sledećeg Uskrsa.

Venčići se poput krune, nose na glavi da bi njihova moć, i upleteno bilje doprinelo sreći zdravlju, napretku, ljubavi i venčanju, onoga ko nosi venčić!

Autor teksta: Jasmina Marković Milenković
Foto: Jovan Živanović

Izvor: gtokg.org.rs

____________________________________________________________

FotoPlus- Đurđevdan u Gamzigradu

RASAD SLOBODE U TAMNOJ ŠUMI ROPSTVA…

Dva su velika, za srpsku državu bitna događaja, „zaslužna“  da  15. februar bude  ustanovljen kao nacionalni praznik Srbije.

Sretenje – Dan državnosti Srbije

Na ovaj dan 1804. godine, u Orašcu je na velikom narodnom zboru doneta  odluka o početku Prvog srpskog ustanka –ustanka za konačno oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva.

Neposredan povod za ovu, ispostavilo se istorijsku odluku, bila je „seča knezova“, odnosno ubistvo četvorice srpskih prvaka u januaru te godine.

„Seča knezova“ imala je za cilj da zastraši srpski narod, ali ispostavilo se da je izazvala sasvim suprotan efekat- silno ogorčenje nekoliko vekova porobljenog i tlačenog naroda, ali i odlučnost da se konačno stane na put, pre svega janičarskom teroru i zulumima.

Ustanak je u početku i imao karakter borbe protiv janičarskih zulumćara, ali već podignuta na oružje „raja“ nije htela da isto položi, ni nakon što je portin izaslanik iz Bosne, Bećir-paša u avgustu naredio ubistvo četvorice glavnih dahija u nastojanju da smiri bunu.

Pod Karađorđevim vođstvom  u narednih nekoliko godina, ustanička vojska je postigla značajne pobede u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i drugim mestima. Gotovo da je oslobodila celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Na nesreću, 1813. godine Prvi srpski ustanak je ugušen.

---

Na isti dan, ali 1835. godine u Kragujevcu, ondašnjoj srpskoj prestonici , na zasedanju Narodne skupštine usvojen je prvi Ustav  kneževine Srbije, poznatiji kao „Sretenjski Ustav“.

Naslovna strana Sretenjskog ustava

Velika narodna skupština je zasedala u porti pravoslavne crkve, na crkveni praznik Sretenja gospodnjeg, kojim se proslavlja uvođenje Isusa Hrista u Jerusalimski hram, 40 dana po njegovom rođenju.    Hroničari beleže da je njeno zasedanje „živo očekivano i od naroda i od starešina, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet.”

Uzroci donošenja Ustava od 1835. godine  leže u nezadovoljstvu karakterom vladavine Miloša Obrenovića, koji je nakon 2. srpskog ustanka uz tursku podršku uspeo da se uzdigne na rang „baš kneza“ iliti prvog kneza. Apsolutizam Milošev doveo je, ne samo do nezadovoljstva, nego i dizanja mnogobrojnih buna, koje su imale za cilj da Milošu ograniče vlast. Neposredan povod za donošenje Ustava bila je jedna od takvih buna, „Miletina buna“ s kraja 1834. i samog početka 1835. godine.

Nacrt Ustava sačinio je čuveni i učeni Dimitrije Davidović, po uzoru na francuske ustavne povelje iz 1814. i 1830. i belgijski ustav iz 1831. godine.

Sretenjski ustav imao je 14 glava i 142 člana koji Srbiju definišu kao nezavisnu kneževinu podeljenu u okruge, srezove i opštine. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima.

Sretenjski ustav je prvi moderni srpski i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. U njemu su izražene potrebe tadašnjeg srpskog društva: razbijanje feudalnih ustanova, nacionalna emancipacija i ograničenje autokratske vladavine.

Bio je to najviši pravni akt, koji je prvi ukinuo feudalizam u Evropi.
Smatrajući ga isuviše liberalnim, velike sile, poput Rusije, Austrije i Turske, svaka iz svojih razloga odnosno interesa,  silno su protestvovale sa namerom (a u tome su i uspele), da izdejstviju opoziv Sretenjskog ustava. Taj istorijski, pravni kamen temeljac moderne srpske države konačno je ukinut 11. aprila te iste godine, što znači da je bio na snazi svega 55 dana.

Da, ukinut je zato što je bio prvi „rasad slobode u tamnoj šumi ropstva“, ili kako je Rusija tada rekla ,,francuski rasad u turskoj šumi“.

Ukinut je ali ne i zaboravljen.

Ovde možete pročitati  Сретењски устав Књажества Сербије

_______________________________________________________________

ŠTA JE ŽENAMA NJIHOVA BORBA DALA…

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Te davne 1857. godine na 8. mart žene zaposlene u industriji odjeće i tekstila u New Yorku, prvi put su organizovale javne demonstracije izazvane nezadovoljstvom lošim uslovima rada i niskim plaćama. Više od 150 godina od tog događaja, Dan žena je kod nas sve osim ono zbog čega je i nastao.

Šta je ženama njihova borba dala: Klara Cetkin se u grobu okreće

Praznik koji bi trebao da slavi ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnica ženskog spola, osim na prostoru nekadašnjih jugoslovenskih republika i pokoje socijalističke zemlje, širom svijeta obilježava se masovnim demonstracijama na kojima žene traže više prava i poštivanje onih prava za koja su se izborile.

Na našim prostorima zadržala se tradicija slavlja i darivanja cvijeća preuzeta iz ranijeg sistema u kojem je 8. mart izgubio ideološku osnovu i pretvorio se u suprotnost svojim idealmia, dok se o pravima žena, njihovom statusu u društvu, nasilju nad njima i mobbingu na poslu kojem su češće izložene, nažalost malo ili nimalo govori.

Danas na stotine žena u trgovinama, kladionicama, super-marketima… rade osam do deset sati dnevno, bez osnovnih ljudskih i radničkih prava, potplaćene su, ne plaća im se prekovremeno, na radnim mjestima mnogima je zabranjeno čak i da sjednu i odmore, a na razgovorima za posao nerijetko ih dočeka pitanje: „Misliš li ti zatrudniti“ čime im se sugeriše da nije izvjesno hoće li ih posao čekati nakon trudničkog odsustva tokom kojeg su im također uskraćena mnoga prava.

Protiv takvog stanja glas je u Sarajevu diglo tek 20-ak žena koje su organizirale protestni marš od Zemaljskog muzeja do Trga Djece Sarajevu noseći transparente i uzvikujući parole „Neću karanfil, hoću prava!“ dok su ih žene sa cvijećem u rukama u čudu gledale, žureći s posla ili na posao gdje im se neće poštovati osnovna prava ali će ih zato radni kolege i šef počastiti cvijetom i otići da se u njihovo ime napiju…

Vratimo se još malo korijenima: Iste godine s početka teksta, 1857., žene su organizovale i sindikat, a godinama poslije na isti datum organizirani su veliki protesti na kojima su žene tražile veća prava koja zaslužuju., a 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeči kraće radno vrijeme, bolje plaće i pravo glasa.

“Onaj ko dopušta da kapitalisti tlače radnike, dopušta i da muškarci tlače žene. One će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne„, kazala je 1889. godine Klara Cetkin, žena čije je ime sinonim borbe za prava žena i koja bi se „u grobu okretala“ da vidi kako današnje žene slave ono za šta su se ona i druge aktivistice borile. Klara je 1907. godine organizirala prvu žensku konferenciju, prvi put je Dan žena obilježen 28. februara 1909. a od 1910. je 8. mart proglašen Danom žena. Pa, nek’ vam je sa srećom…

Izvor: nezavisne

_______________________________________________________________________________

Foto čestitka 

____________________________________________________________________________

DVE REVOLUCIJE NA SRETENJE…

Jedan mali narod sa Balkana pojavio se niotkuda i vrlo brzo stvorio modernu državu. Hajduci postali vojna sila. Moderan ustav 1835. iznenadio celu Evropu. Stalno u „vanrednom stanju“

SRETENJE je od 2001. državni praznik U Srbiji, ali još vlada dilema šta se tog dana obeležava: da li početak Prvog srpskog ustanka iz 1804. ili donošenje Sretenjskog ustava 1835. Istoričari objašnjavaju da praznovanje Sretenja treba da podseti na ceo period od februara 1804. do 1835, koji svetska nauka priznaje kao „srpsku revoluciju“.

Tokom tih burnih godina, jedan mali narod pojavio se niotkuda na svetskoj pozornici i munjevito, bukvalno ni iz čega, stvorio državu.

Srpska revolucija počela je na Sretenje 1804, kad su se, posle masovne seče knezova, Srbi okupili u Orašcu i zapalili han turskih janičara. Proglašen je ustanak i za vožda je izvikan Karađorđe. On nameće surovu strategiju „ko nije s nama, on je protiv nas“ i u sukob uključuje ceo narod.

U prvi mah, ustanak je imao karakter socijalne revolucije, pobune naroda protiv janičara koji su uzurpirali carsku vlast u Beogradskom pašaluku i ukinuli knežinske i seoske samouprave koje je Srbima garantovala Porta.

– Međutim, s prvim vojničkim pobedama rasla je i svest o obnovi nezavisne srpske države, na temelju dostignuća iz vremena slavnih Nemanjića. Sve to je izvanredno i veoma objektivno objasnio nemački istoričar Leopold Ranke u svojoj „Istoriji srpske revolucije“ – kaže dr Miroslav Svirčević iz Balkanološkog instituta SANU.

VOŽD I OPOZICIJA

VOŽD Karađorđe vrlo brzo uočava i ulogu guslara kao „medijskih radnika“ i pomoću njih stvara kulta ličnosti – kaže dr Ljubinković. S druge strane, tvrdoglava opozicija usred rata često odbija da sluša komandanta, a neprestano je razdiru unutrašnji sukobi. Tipičan primer za to je junačka pogibija Stevana Sinđelića. U pesmama se ne pominje da su ga na cedilu ostavile vojvode iz susednih šančeva na Čegru. Nisu hteli da narede svojim vojnicima da mu priteknu u pomoć, jer su bili u zavadi.

Istoričari naglašavaju da 1804. Karađorđe nije bio ni jedini ni najvažniji vođa.

– Osnovna odlika Prvog srpskog ustanka su više pobunjeničkih centara – ističe dr Svirčević. – Jedan je bio u Šumadiji, na čijem je čelu bio Karađorđe sa Mladenom Milovanovićem i Milojem Petrovićem Trnavcem. Drugi je bio u Valjevskoj nahiji, gde je ustanike predvodio Jakov Nenadović sa sinovcem protom Matejom. Treći centar nalazio se istočno od Morave, gde su rukovodili Milenko Stojković i Petar Teodorović Dobrnjac.

Ustaničke vođe nisu bili isključivo knezovi koji „nisu bili radi kavzi“, jer su ratni događaji zahtevali vođe drugačijeg kova.

– U centar ustaničkih zbivanja izbili su odvažni ljudi – kaže dr Svirčević. – U sastavu novog starešinskog sloja, pored knezova, bili su i trgovci, popovi i arhimandriti, hajduci, buljubaše i pripadnici raspuštenog Mihaljevićevog frajkora iz austrijsko-turskog rata, kao i razni avanturisti, pretežno Srbi iz Austrije, ali je i iz drugih sandžaka osmanske države.

Na iznenađenje cele Evrope srpska odmazda koja je ličila na hajdučiju brzo je prerasla u pravi rat, u kome hajduci prerastaju u vojnu silu koja devet godina nanosi poraze regularnim trupama Osmanskog carstva.

– Narod koji je do 1804. živeo u potpunom feudalnom mraku, bez ijedne institucije, munjevito formira vojsku čije su pobede omogućile stvaranje vlade – Sovjeta, ministarstava i sudova – kaže Branko Bogdanović, stručnjak za vojnu istoriju. – Srbija već 1809. dobija zakon koji reguliše pitanje vojne obaveze, a u pogledu naoružanja i obuke svrstava se u red srednje razvijenih evropskih zemalja.

Srpska sila nije uterivala strah u kosti samo Turcima već i Srbima, čije su vojvode svaki čas bile u sukobu, a pravdu su često delile sabljom i kuburom.

– Ustanička država, po svedočenju savremnika, odmah je pokazala mane koje nas „krase“ i danas – kaže prof. dr Nenad Ljubinković. – Samovolja knezova izazivala je unutrašnju nestabilnost i stvarala velike probleme u međunarodnim odnosima. Srbi se vrlo brzo dele na „nemačkare“ i „rusoljube“. Nudili smo se različitim carstvima istovremeno i nasedali svakom lepom obećanju. Ustanak je u suštini propao zbog nesposobnosti ustaničkih vođa da procene međunarodnu situaciju i prihvate više povoljnih ponuda za mir.

Najvažniji srpski saveznik Rusija je 1812. u Bukureštu zaključila mirovni ugovor s Osmanskim carstvom da bi se spremila za odbrambeni rat protiv Napoleona, a Srbija je nastavila rat.

– Ruska vojska povukla se iz Srbije i privremeno odložila rešavanje istočnog pitanja – podseća dr Svirčević. – Srbija se tada nije mogla osloniti na Austriju, kojoj je bilo do dobrosusedskih odnosa sa Portom. Pogotovo nije mogla računati na Francusku, koja je nameravala da uništi srpskog pokrovitelja – Rusiju. Karađorđe je tada shvatio da je tokom ustanka načinjeno niz grešaka u diplomatiji, ali je tada bilo kasno za ispravke.

Sagovornici „Novosti“ se slažu u konstataciji da je knjaz Miloš bio neuporedivo veštiji političar, koji je uz minimalne žrtve i razaranja u Drugom srpskom ustanku, dobio ustupke koji su doveli do obnove državnosti Srbije. Međutim, zbog njegove autokratske vladavine, na Sretenje 1835. Srbi su po drugi put iznenadili Evropu donošenjem ustava koji za to doba bio više nego demokratski.

On u Srbiji, još uvek autonomnoj kneževini u okviru Osmanske imperije, promoviše srpski kao službeni jezik, deklariše neprikosnovenost ličnosti, pravo na zakonito suđenje, slobodu kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, zabranjuje kuluk i proglašava slobodu raspolaganja zemljom. Sretenjski ustav je slobodoumnošću šokirao tursku, austrijsku i rusku imperiju, koje su jednoglasno zahtevale da ovaj akt bude hitno ukinut.

Iako kratkog veka, ovaj ustav je ostao simbol srpskog prkosa i slobodarstva, osobina zahvaljujući kojima smo dobili državu.

 – Suočeni sa brojnim teškoćama, Srbi u Osmanskoj imperiji su bili prinuđeni da stalno žive u nekoj vrsti „vanrednog stanja“ – smatra dr Miroslav Svirčević. – Samo takvo ljudstvo – osetljivo na svoj položaj, nenaviknuto na sistematsku državnu upravu, prilično nedisciplinovano, sa surovom gorštačkom naravi, s avanturističkim nagonom, s mnogo vrele hajdučke krvi u žilama, moglo je podariti u osvit 19. veka ustaničkim vođima Karađorđu i Milošu vojsku koja im je bila potrebna za oslobađanje Srbije. 

* * * * * * * *

HRONOLOGIJA (prema prof. dr Momčilu Pavloviću)

1804. GODINA

• 4-10. februar – Seča knezova, ubijeno oko 150 srpskih prvaka
• 1. februar – Skupština u Orašcu izvikala Karađorđa za vođu ustanika
• 1. avgust – pregovori sa Bećir-pašom. Pogubljena četvorica dahija

1805. GODINA

• 18-20. avgust – Prvi sukob ustanika i turske regularne vojske na Ivankovcu. Težak poraz Turaka
• 1. avgust – U Borku održana skupština na kojoj je osnovan Sinod, prva ustanička vlada

1806. GODINA

• 1. mart – sultan Selim III objavio ustanicima rat i pozvao vojsku u džihad (sveti rat)
• 1. avgust – U bici na Mišaru ustanici porazili dvostruko brojnije turske trupe
• novembar – Skupština ustanika u Smederevu prihvatila Portin mirovni predlog

1807. GODINA

• 1. januar – zauzeta beogradska tvrđava i oslobođen Beograd
• 1. januar – komandant ruske vojske pozvao Srbe da odbace Portin mirovni predlog

1808. GODINA

• 1. maj – Austrija od ustanika zahteva upravu nad gradovima koji leže uz Savu i Dunav
• 1. septembar – U Beogradu otvorena Velika škola
• 18/19. decembar – Skupština u Beogradu donela ustavni akt kojim su ograničena prava vožda

1809. GODINA

• Kraj januara – Huršid-paša predložio Krađorđu separatni mir. Karađorđe odbio
• 1. april – Nastavak rata Rusija-Turska. Posle 18 meseci zpočeli sukobi Srba i Turaka
• 27/28. avgust – Ruski izaslanik Rodofinikin pobegao u Pančevo. Karađorđe se nudi Austriji i Francuskoj

1810. GODINA

• januar – srpska delegacija u Parizu traži priznanje Srbije
• 1. februar – Grof Meternih predložio caru da se u Srbiji uspostavi mir

1811. GODINA

• 19-25. januar – Uspostavljena vlada (popečiteljstvo) od šest popečitelja (ministara) i Veliki zemaljski sud

1812. GODINA

• 1. maj – Rusija i Turska u Bukureštu zaključile mir. Mirovnim ugovorom Srbija vraćena pod suverenitet Porte

1813. GODINA

• 1. jul – Karađorđu uručeno pismo Huršid-paše, koji od Srba traži bezuslovnu predaju
• 1. jul – Karađorđe uz saglasnost Sovjeta poziva narod na odsudnu bitku
• 1. oktobar Karađorđe napušta Srbiju. U Austriju pobeglo više od 100.000 srpskih izbeglica
• 1. oktobar – Turci ponovo zauzeli Beogra

B. SUBAŠIĆ

Izvor: novosti.rs  /14. februar 2013.

______________________________________________________________________________

Srodne teme: DANAS JE DAN DRŽAVNOSTI REPUBLIKE SRBIJE…

______________________________________________________________________________

 

O DANU PRIMIRJA…

Ove stvari o Danu primirja u Prvom svetskom ratu SIGURNO NISTE ZNALI

Kada su 11. novembra 1918. godine u 11 sati u Francuskoj, u specijalnom vagonu maršala Ferdinanda Foša u gradu Kompjenju, sile Antante potpisale primirje sa Nemačkom i time okončale Prvi svetski rat, taj dan se obeležava kao Dan primirja.

Foto: Wikipedia

Datum 11. novembar slavi se u svim zemljama koje su potpisale sporazum.

Dan kapitulacije Nemačke u Prvom svetskom ratu je državni praznik u Republici Srbiji koji se obeležava 11. novembra. Ovaj praznik se u našoj zemlji proslavlja od 2012. godine. Pre toga se obeležavao na prvim časovima u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji od 2005. godine.

Posle potpisivanja primirja, nastavljeni su pregovori o uslovima mira. Oni su dogovoreni Versajskim mirom, potpisanim 28. juna 1919. godine. Tim događajem i zvanično je okončan Prvi svetski rat.

Prema rečima istoričara Danila Šarenca 11. novembar je priča o grozotama rata. Priča o slavi i slobodi. Dan mira.

Foto: Wikipedia Prvi svetski rat

– Na taj datum se u kraljevini Jugoslaviji uvek gledalo kao na dan mira. Svi su imali u porodici nekoga ko je nastradao u ratu. Tako da im je taj dan bio dan žalosti za mrtvima, žal za žrtvama rata, ali i dan radosti jer je rat završen – objasnio je Šarenac.

Ono što je naglasio jeste da je jako bitno što slavimo 11. novembar, kao i ostale zemlje, a ne 13. kada je beogradsko primirje.

– Upravo time pokazujemo da smo deo šire priče i da nije u pitanju „klasično Srbovanje“ – zaključio je on.

Natalijina ramonda kao simbol Dana primirja

Foto: Wikipedia / RAS Srbija

Ovaj cvet uzet je kao glavni motiv za Dan primirja upravo zbog svoje višestruke simbolike.

U botanici je ova biljka poznata kao cvet „feniks“ jer i kada se potpuno osuši, ukoliko je zalijete, može oživeti. Njeno „ponovno rađanje“ povezuje se sa činjenicom da je i Srbija uspela da „stane na noge“ nakon iscrpne borbe.

Natalijina ramonda dobila je ime po kraljici Nataliji Obrenović.

Kraljica Natalija Obrenović

Uglavnom raste na istoku Srbije, ali i na planini Nidže, čiji je najviši vrh Kajmakčalan, poprište slavne bitke u Prvom svetskom ratu gde su se borili naši vojnici pod komandom vojvode Živojina Mišića.

Ovu biljku je otkrio doktor Sava Petrović u okolini Niša još davne 1884. godine. Spada u ugroženu vrstu u našoj zemlji i čuva se u Botaničkoj bašti u Beogradu.

Motiv trake Albanske spomenice

Zajedno sa Natalijinom ramondom, amblem Dana primirja sačinjava i traka Albanske spomenice.

Ova medalju za spomen na povlačenje sprske vojske preko Albanije su stekli svi pripadnici srpske vojske koji su se povlačili preko Albanije u zimu 1915/1916. godine.

Priča o vagonu

Kada je 1918. godine potpisana, za Nemačku, „poražavajuća“ predaja, niko nije ni slutio da će čuveni vagon 22 godine kasnije biti ponovo upotrebljen. I to u istu svrhu.

Foto: Konstantin Kamenov / RAS Srbija

Predaju Francuske u Drugom svetskom ratu Hitler je, čini se, shvatio dosta lično. Za lokaciju gde će biti potpisana predaja, on je odabrao isto mesto gde se Nemačka predala 1918. godine.

On je tražio da se iz muzeja donese vagon u kojem je 22 godine ranije potpisan mir u Prvom svetskom ratu, kako bi ovaj put, na istom mestu poniženje doživela Francuska.

Nemački vođa je čak seo na isto mesto gde je sedeo francuski maršal 1918.

Ovaj istorijski vagon uništen je tokom savezničkog bombardovanja Berlina 1945. godine.

Prva srpska žrtva u ratu

Prva žrtva u Prvom svetskom ratu u Srbiji bio je jedan šesnaestogodišnjak.

Foto: Wikipedia

Dušan Đonović bio je činovnik Železničke direkcije i četnik u četi vojvode Jovana Babunskog.

Istog dana kada je objavljen rat, počeo je i napad na Beograd. Pošto su Sava i Dunav bili granica, srpska vojska je oborila stari železnički most kako Austrougari ne bi mogli da dođu kopnom. Upravo tada, pale su prve žrtve.

Sa srpske strane je poginuo mladi Dušan, dok se sa mađarske strane u vodi utopio Ištvan Balohi.

Poslednja žrtva Prvog svetskog rata

Prema istorijskim predanjima, poslednja žrtva Prvog svetskog rata bio je kanadski vojnik Džordž Lorens Prajs.

Foto: Wikipedia

Tog, poslednjeg dana rata, Prajs je bio na dužnosti zauzimanja sela Avri. Iako su vojnici koji su bili sa njim pokušali da ga odgovore od toga, Vojnik Prajs je u jednom momentu izašao sam na ulicu.

Protivnik nije propustio šansu.

Metak ga je pogodio u srce u 10 sati i 57 minuta. Prajs je umro 10.58.

Prvi svetski rat je završen samo dva minuta kasnije, a ovaj vojnik dobio je večnu slavu. Ostao je upamćen kao poslednja žrtva rata.

Andriana Janković

Izvor: blic.rs| 11. 11. 2016

_________________________________________________________________________________

TURISTIČKO SELO ZLAKUSA…

Do 2005. godine Zlakusa je bila poznata po grnčarskom zanatu i trubačkom orkestru Veljka Ostojića a od 2005. godine za selo se uveliko čulo i saznalo zahvaljujući Terzića avliji koja je pokrenula jednu novu stranicu u istoriji ovog sela – od tada ovo selo dobija i pridev „turističko“ i za veoma kratak period postaje sinonim za seoski turizam u Srbiji.

Zahvaljujući Etno parku „Terzića avlija“ od 2005. godine kroz selo je prošao veliki broj gostiju iz celog sveta i svih kontinenata – teško je nabrojati sve države Evrope a bilo je tu gostiju i sa vanevropskih kontinenata – Indonezije, Filipina, Australije, Urugvaja, Brazila, Kube, Meksika, SAD, Kanade, Sirije, Libana, Kine, Koreje, Japana, azijskog dela Rusije, Turske, Irana, Kenije, Tunisa… jednom rečju Zlakusa je vrlo brzo postala magnet za strane turiste i našla se na svetskoj mapi kada je u pitanju ruralni turizam.

Samo nakon dve ipo godine rada Terzića avliju posećuju i ambasadori pojedinih država u Srbiji kao što su Rusija, Tunis, SAD i Francuska…

Terzića avlija i Zlakusa ubrzo postaju zanimljive kao destinacija za škole tako da su uvršteni u programe mnogih đačkih ekskurzija, studijska putovanja, grupne posete sindikata mnogih firmi, sportskih grupa i raznih udruženja i nalaze se u programima raznih turističkih agencija i stranih turooperatora.

Sve veći broj turista koji dolaze i borave u selu povećavaju prihod i trgovinskih radnji u selu, prodaju grnčarskih proizvoda, kao i poljoprivrednih proizvoda na poljoprivrednim gazdinstvima, dok korist dolazi i do samog budžeta Grada Užica preko naplate boravišnih taksi od ostavrenih prenoćišta.

Korist od seoskog turizma osećaju i ostala seoska domaćinstva kategorisana za smeštaj gostiju pošto je sve češći slučaj da grupe domaćih i stranih gostiju ostaju na prenoćištu i selu. Tako su gostoprimljivi domaćini ugošćavali na svojim domaćinstvima grupe iz Slovenije, Holandije, Belgije, Mađarske, Kipra.

Sa razvojem turizma u Zlakusi povećana je poseta i Potpećkoj pećini a sa druge strane Potpećka pećina je dovodila sve više gostiju u selo, tako da su Terzića avlija, Potpećka pećina, pa i grnčarski zanat, danas tri nerazdvojna turistička proizvoda u selu i njegovom okruženju.

Markiranjem staza od strane Terzića avlije, u Zlakusi je zaživeo planinarski turizam a osnivanjem Etno udruženja „Zavičaj“ i Udruženja lončara „Zlakusa“ razvija se poslednjih godina i manifestacioni odnosno kulturni turizam koji ima podršku i od strane poznatih međunarodnih kolonija umetničke keramike koje se održavaju u Zlakusi.

Terzića avlija, da bi doprinela proglašenju Zlakuse prvim ekološki čistim turističkim selom u zlatiborskom okrugu, započinje organizovanje i međunarodnih eko kampova kroz koje je prošlo preko 40 studenata iz više od 16 država pa se s pravom može pričati i o ekoturizmu…

Kako je u planu izgradnja profesionalne trim i biciklističke staze, kako su uređena dva poletilišta za paraglajdere a u selu se održavaju i revijalni paraglajding kupovi, može se očekivati i značajniji razvoj sportskog turizma a Zlakusa je omiljena destinacija mnogih biciklista koji dolaze rekreacije radi iz Užica do sela i učestvuju aktivno svake godine u biciklijadi do Zlakuse donekle je razvijen u lokalnom smislu i rekreativni turizam.

Aktivni odmor je takođe prisutan pošto mnogi turisti koji dolaze ili borave u selu najvećim delom se oprobaju i u starom grnčarskom zanatu, uče pesme i igre užičkog kraja ili učestvuju u branju malina. Kako u Zlakusi je aktivna lovačka sekcija, u selu postoji lovni rezervat nastanjen fazanima, u izgradnji je i lovačka kuća, a u neposrednoj blizini je i najčistija reka zapadne Srbije bogata ribom (Rzav), postoje potencijali i za razvojem lovnog turizma.

U Terzića avliji se s vremena na vreme održavaju seminari na različite teme tako da se može reći da je prisutan u nekom manjem obimu i kongresni turizam. Blizina Roške banje otvara mogućnost da se u selu dožive i efekti banjskog turizma u budućnosti.

Izvor: zlakusa.com

_________________________________________________________________________________

PRENOŠENJE MLADE PREKO PRAGA…

 Stari običaj

Nekada se podrzumevalo da mlada menja mesto prebivališta kada se uda, odnosno da se seli u kuću svog supruga. Ovaj običaj je uspeo da se održi sve do danas, jer se iza nega krije jedna vrlo zanimljiva simbolika koja za mnoge mladence i danas ima važno značenje i vrednost.

Isorija koja se krije iza običaja

Iza ovog običaja koji se poštuje već vekovima, krije se verovanje naših predaka. U tom periodu su se izuzetno poštovale porodične vrednosti i običiji, a jedan od njih jeste upravo ovaj, koji vezujemo za bračnu zajednicu.

Mlada je nekada, pa sve do skoro, živela u roditeljskoj kući, a tek posle udaje je prelazila u kuću svog supruga. Nekada se jako pazilo na to ko potiče iz koje porodice, jer su se brakovi sklapali i po ugledu i čuvenju između istih.

Ako je devojka odlazila u kuću koja se smatrala imućnijom i uglednijom, vrednost njene porodice je rasla u društvenim okvirima. Mlada je udajom stupala pod zaštitu mladoženjinog sveca, njegovog krsnog imena i porodične slave.

Verovalo se da duše umrlih predaka aktivno učestvuju u životima živih i da na neki način zauvek „žive“ u porodičnim kućama i to na samom kućnom pragu. Iz tog razloga se izuzetno pazilo da mlada, koja još nije uvedena u novu porodicu, ne zgazi prag svoje nove kuće, kako ne bi nagazila na duše predaka.

Verovalo se da su njene stope precima još uvek nepoznate i zato ju je mladoženja morao prenositi, kako bi izbegao njihovu eventualnu ljutnju.

Poštovanje ovog običaja danas

Danas je situacija dosta drugačija kada je u pitanju porodica, zajednički život i venčanje. Često se dešava da mladenci dugo žive zajedno i pre venčanja, u domu koji su zajednički osnovali ili u domu svojih roditelja. I pored ovakvih promena, ovaj običaj je uspeo da se nekako održi i dan danas primenjuje.

Njegovo pravo značenje mnogi ne znaju, ali verujem da se mladoženja seti običaja koji iziskuje da svoju suprugu prvi put prenese preko praga. Sam čin je vrlo zabavan i omogućava vam da ispoštujete tradiciju naših predaka.

Izvor: srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________

ZLATAR – PLANINA MITSKE PTICE…

Za one koji žele da pobegnu od grada i da se istinski odmore, Zlatar je pravi izbor! Sa velikim brojem sunčanih dana u godini, novom žičarom, prijatnom klimom, čarobnim Uvcem i ljubaznim domaćinima ova planina je pravi raj za ljubitelje prirode u bilo koje doba godine!

Mesta za provod i izlaske ne postoje, te je Zlatar sušta suprotnost svom komšiji Zlatiboru!

Ušuškane u borovini vikendice u planinskom stilu stidljivo čekaju na svoje posetioce, želje mira i tišine.

Najviši vrh Zlatara je Golo brdo (1627 metara) sa kog se pruža pogled na tamno zelene četinarske šume iz kojih ponegde izviru krovovi zaseoka, jedro zelene livade i zemljane puteve koji se negde u daljini gube vodeći ka manastiru Mileševa.

Ovaj manastir je srednjovekovna zadužbina kralja Vladislava Nemanjića, sazidan u XIII veku. Njegove freske ubrajaju se među najbolja evropska ostvarenja, dok je među njima najpoznatija Beli Anđeo.

Zimi kada pahulje prekriju guste četinarske šume i obronke, na Zlataru nastaje prava magija, koja uveseljava sve posetioce ove planine od najmlađeg od najstarijeg doba! Dovoljan broj dana sa snegom, blage padine i nova žičara idealne su za skijaše koji ne traže zahtevne staze.

U zimskom periodu gostima su na raspolaganju tri ski staze; ski staza kod hotela Panorama sa ski liftom dužine 420 metara, staza Briježđa od 1000m sa žičarom četvorosedešnicom i dečija staza kod hotela Centar, uz mogućnost iznajmljivanja ski opreme i časova skijanja za najmlađe.

Mešavina planinske i mediteranske klime, velika količina ozona, smola koja se luči iz četinarskih šuma, razređen vazduh, kao savršeno sklopljen mozaik doprinose smanjenu visokog krvnog pritiska, oporavku krvnih sudova kao i opštem poboljšanju stanja organizma, te je na predlog svetske kardiološke organizacije i Medicinskog fakulteta iz Beograda, ova planina je idealno mesto za lečenje kardiovaskularnih bolesnika.

U tu svrhu, na divnom uzvišenju oivčenom gustom šumom podignut je Rehabilitacioni centar Zlatar.

Biser Zlatara svakako je i Uvačko jezero koje se lenjo svesno svoje veličine ugnezdilo između obronaka okolnih planina. Ovde možete platiti vožnju katamaranom i upoznati se sa ovim ekološkim biserom Srbije!

Jezero prate proplanci sa niskim rastinjem koje postepeno postaje sve gušće i pretvara se u šumu, dok je sama obala nepristupačna.

Najlepši deo Uvca a ujedno i najslikaniji, je onaj gde jezero počinje da se sužava i krivuda, usecajući se u kopno kao dugačka zmija!

Prostorom neprikosnoveno gospodari beloglavi sup, čija se brojnost sa svega nekoliko jedinki povećala na par stotina!

Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica.

Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu, živi oko 50 godina a raspon krila joj je oko tri metara!

Zbog svoje lepote, moćnog izgleda, ali i načina života nosi epitet „mitske ptice.“

Uvac krije još jedan dragulj Ušačku pećinu kojoj se može pristupiti samo iz vode. Pećina je kanalima spojena sa Ledenom pećinom koje zajedno čine jedan od najvećih pećinskih sistema Srbije.

Obiđite i zaseok Štitkovo sa autentičnim kućama sagrađenim još u XIX veku koje su još uvek naseljene. Tu je i mala crkvica nastala na temeljima manastira iz XVII veka, a zbog istorijske vrednosti kuće i crkva nalaze se pod zaštitom države.

Posetite manastirski konak sa crkvom brvnarom u Vodenim poljanama, popijte vodu sa nekog od mnogobrojnih izvora, probajte nadeleko poznati zlatarski sir, pitu od heljde i pršutu!

Zlatar ima mnogo toga da ponudi turistima a njegova čar je u tome što je ovo još uvek prostor gde priroda nadmoćno dominira nad pukim profitom.

J. Мirković

Izvor: superodmor.rs

---

SLATKO OD LUBENICA…

Bakin recept

Ovaj starinski recept za slatko od lubenica, kao iz bakinog špajiza je jednostavan, ako već do sada niste probali, svakako vam preporučujemo da napravite jer je po mišljenju mnogih, jedno od najlepših.

Potrebno je:

– 1 kg očišćene i u kockice isečene kore lubenice
– 1,5 kg šećera
– 2 limuna
– štapić vanile

Odstranite crveni deo lubenice i samu zelenu koru. Od preostalog žuto-belog dela formirajte kockice dok ne dobijete 1kg.

Stavite u šerpu, prelijte hladnom vodom (samo da pokrije kockice), dodajte i pola kašike sirćeta, pa stavite na šporet da prokuva.

Čim prokuva procedite, pa uspite novu vodu i stavite da ponovo prokuva. Postupak ponavljajte 6-7 puta dok kockice lubenice ne postanu staklaste.

Od šećera sa malo vode skuvati gust sirup, pa mu dodati oceđene kockice lubenice, vanilu i limun isečen na kolutiće. Sve kuvate na nižoj temperaturi dok slatko ne bude gustine retkog meda.

Dobijenu smesu skinite sa šporeta, odstranite penu, ako se pojavila, pa pokrijte šerpu vlažnom krpom. Ostaviti preko noći, pa sledeći dan slatko uspite u čiste tegle i dobro zatvorite.

(Pored štapića vanile, možete uključiti i 3 štapića cimeta, 50 gr svežeg đumbira, u kockicama, nekoliko klinčića ili koristiti limetu umesto limuna).
Izvor: srbijuvolimo.rs

______________________________________________________________________________________

LICE BLAGOSTANJA…

Kineski milijarder zakupio 140 hotela i nagradio svojih 6.400 radnika odmorom u Parizu!

Kineski milijarder Li Đinjuan poveo je na izlet u Francusku 6.400 svojih radnika, kako bi tamo proslavili 20-godišnjicu njegove kompanije.

Tom prilikom oni su u Nici oborili svetski rekord zahvaljujući ljudskom lancu koji su formirali, napravivši pritom „milenijumsku fotografiju“.

Šef kompanije „Tiens Group Company“ rezervisao je 140 hotela u Parizu gde su njegovi radnici imali priliku da posete Luvr i druge znamenitosti glavnog grada Francuske.

Grad Pariz je ovom prilikom zaradio 13 miliona evra.

Ekskurzija na Azurnoj obali

Zatim se Li Đinjuan sa svojim radnicima uputio na jug Francuske.

Na Azurnoj obali je rezervisao 4.760 soba u hotelima sa četiri i pet zvezdica u Nici i Monaku.

Pomoću 147 iznajmljena autobusa Li je skupio svoje radnike u Nici kako bi formirali najduži ljudski lanac na svetu i upisali se u Ginisovu knjigu rekorda.

Liovi radnici se upisali u Ginisovu knjigu rekorda

Monako, Nica i Kan bi na ovom nesvakidašnjem izletu najboljeg šefa na svetu i njegovih radnika trebalo da zarade oko 20 miliona evra.

Li Đinjuan – 24. najbogatiji čovek u Kini, na čelu je konglomerata „Tiens“, koji se bavi poslovima u oblasti biotehnologije, hotelijerstva, obrazovanja i bankarskih usluga.

Za putovanje i smeštaj svojih 6.400 radnika, od kojih 5.400 dolazi iz Kine, kineski biznismen je morao da zakupi 140 hotela i kupi 7.600 voznih karata – pravi logistički podvig.

Izvor:vestinet.rs (Blic)

__________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

---

---

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

---

---

Priredio: Boras*S

NAJBOLJI POSAO NA SVETU…

Plaćena da putuje i uživa

Većina ljudi radi i štedi novac kako bi otišla na godišnji odmor, ali za Rijanon Tejlor  to je posao. 

Ona putuje svetom i ocenjuje najbolje hotele, krevete, bazene i usluge.

Ova 29-godišnja lepotica ima 12.000 pratilaca na Instagramu gde postavlja fotografije sa svojih putovanja, uključujući izglede soba, hotela i hrane koju jede.

Proputovala je svet i o svemu je pisala.

Dok joj mnogi hoteli plaćaju da odsedne i dâ im ocenu, većina plati i za njene profesionalne fotografije, piše Dejli mejl.

Novac zarađuje i od kompanija koje prodaju artikle za putovanja, poput kofera i kupaćih kostima, koje reklamira na svom Instagramu.

„Ovim poslom se bavim sedam godina i odveo me je u sve krajeve sveta. Imala sam priliku da probam najbolju pitu u hotelu u Majamiju koju možete naručiti u sobi u ponoć, da se kupam u najboljim bazenima u Los Anđelesu i Hongkongu.

Pre godinu dana počela sam da pišem i blog o svemu što sam videla i obišla“, rekla je lepa Australijanka koja živi u Melburnu.

U svojim izveštajima ona navodi sve: dizajn, kuhinju, lokaciju, atmosferu, udobnost, etički stav i cene.

„Hotelima osiguram i komercijalne fotografije koje mogu da iskoriste i u sopstvene svrhe“, dodala je.

Do sada je proputovala gotovo ceo svet od Indonezije do Amerike i Meksika, a ove godine planira da poseti hotele u Australiji, Novom Zelandu, Aziji i Indiji.

Izvor: rts.rs

___________________________________________________________________________________________________

FARBANJE JAJA PRIRODNIM BOJAMA…

Bliži nam se Uskrs i u većini domova vlada užurbana atmosfera kako bi se sve na vreme pripremilo za uživanje sa porodicom. Ono čemu se deca najviše raduju jeste farbanje jaja. Ove godine iznenadite svoju porodicu jajima ofarbanim prirodnim bojama.

Prirodne boje su one koje nastaju kao proizvod biljnih pigmenata. Boje se mogu izolovati raznim procesima ekstrakcije, pri čemu se najčešće dobijaju crvena, plava, ljubičasta, zelena, žuta i smeđa boja, ali i njihove međusobne nijanse.

Bićete iznenađeni širokom paletom boja i nijansi koje se kriju u biljkama, a igranje različitim kombinacijama biljaka, vaša uskršnja jaja će biti impresivna. Svi prirodni materijali moraju da se kuvaju sa jajima, a nakon kuvanja jaja se ostavljaju sa biljnim materijalom da prenoće. Ujutru izvadite jaja, osušite, i pošto jaja farbana prirodnim bojama nemaju sjaj, ukoliko želite premažite ih jestivim uljem.

Savet: S obzirom da prirodne boje nisu toliko intenzivne kao veštačke, stavite dosta biljnog materijala. Npr. za farbanje šest jaja vam treba dve do tri veće cvekle, ili pola kilograma spanaća, ili pet velikih kašika kurkume, ili 200gr odmrznutih kupina.

Kako ofarbati jaja prirodnim bojama?

Na dno šerpe stavite jedan sloj jaja, zatim sipajte vodu iznad njihove visine. Dodajte jednu kašičicu sirćeta. Dodajte biljni materijal kojim želite da bojite jaja. Zagrejte vodu, jaja i sirće do temperature ključanja. Zatim smanjite temperaturu i kuvajte još 15 minuta.

Ako ste zadovoljni bojom, izvadite jaja iz šerpe. Ako niste zadovoljni i želite intenzivniju boju, privremeno izvadite jaja iz tečnosti u kojoj su se kuvala. Procedite boju kroz filter za kafu, prekrijte jaja dobijenom bojom i ostavite ih da prenoće u frižideru.

Kako dobiti prirodne boje?

Crvena
Veća količina prokuvanim ljuski crvenonog luka, konzervisane trešnje sa sokom, paradajz sok, maline.
Roze
Sveža ili ukiseljena cvekla, sok od brusnice ili sveža brusnica, maline, sok od crnog grožđa.
Narandžasta
Prokuvane ljuske žutog luka, kuvana šargarepa, čili prah, paprika.
Ljubičasto – plava
Cvetovi ljubičica, manja količina prokuvanih ljuski crvenog luka, čaj od hibiskusa, crveno vino.
Plava
Konzervisane borovnice, prokuvani listovi crvenog kupusa, sok crnog grožđa.
Zelena
Prokuvani listovi spanaća i koprive.
Zeleno – žuta
Prokuvane kore zelene jabuke sorte Zlatni delišes.
Žuta
Prokuvana kora pomorandže ili limuna, prokuvana šargarepa, prokuvane semenke celera, prokuvani mleveni kim, prokuvana kurkuma u prahu, čaj od kamilice, zeleni čaj.
Zlatno – smeđa
Semenke mirođije.
Smeđa
Jaka crna kafa, instant kafa, prokuvane ljuske crnog oraha, crni čaj.

Mali saveti za početnike
• Svežinu jaja možete proveriti tako što ih uronite u sud sa hladnom slanom vodom. Ako potonu znači da su sveža.

• Da biste izbegli pucanje jaja, prilikom kuvanja u vodu stavite i kašičicu sirćeta. U slučaju da se to ipak desi, belance će se odmah zgusnuti na ivici ljuske.

Drugi recept je da se u vodu stavi so, i da se jaja kuvaju na tihoj vatri, odnosno da voda blago struji, a ne da vri. Jaja mogu da se kuvaju i na pari, ali to traje nešto duže, oko 25 – 30 minuta.

• Ako želite da jaja lako oljuštite, čim se skuvaju uronite ih u hladnu vodu.

• Pre farbanja, jaja bi trebalo oprati u razblaženom sredstvu za pranje posuđa kako bi se sa ljuske uklonila masnoća i prljavština. Isti efekat se postiže i ako se jaja prebrišu krpicom namočenom u sirćetu.

• Ofarbana jaja dobiće visoki sjaj a boje će biti intenzivnije ako ih posle farbanja premažete salvetom na koju ste prethodno naneli malo ulja, masti, putera ili margarina.
Izvor: ekokuce.com

_________________________________________________________________________________

VREME NEMA PODEOKE…

“Nova godina će, razume se, stići i onima koji je ne budu čekali.
Međutim, sva čar i jeste u čekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći.
Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove godine.”
Duško Radović

Vreme nema nikave podeoke kojima označava svoje prolaženje. Ne postoji iznenadna oluja ili nebeske trube koje označavaju dolazak novog meseca ili godine.

Čak i kada počne novi vek, samo mi smrtnici to obeležavamo trubama i pucnjima. Thomas Mann

Kad ne bi imali zbog čega da se kajete Nove godine ne bi ni bilo. William Thomas

Nova godina je bezopasna institucija koja nam služi kao izgovor da se tinejdžerski napijemo, pozovemo prijatelje ili izgovaramo neispunjive želje. Mark Twain

Bolje razmišljajte o dnevnim nego o novogodišnjim željama i obećanjima. Henry Moore

______________________________________________________________________________________

ROMANTIKA, LUKSUZ I KAMENO DOBA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Romantično odmaralište „Pećina“ za zaljubljene sakriveno među liticama

Neobično i ekskluzivno mesto među liticama na zapadu Jamajke nudi spektakularan smeštaj za romantične parove…

Foto: Profimedia

Luksuzno odmaralište nazvano “Pećina“, prostire se na sedam kilometara obale, a ušuškano je unutar krečnjačkih litica grada Negril, u zapadnom delu Jamajke.

Ovaj ekskluzivni kompleks nudi dvanaest prostorija skrivenih u litici, apartmane sa jednom ili dve spavaće sobe, kao i vile sa četiri neverovatno opremljene spavaće sobe.
Dodatno uživanje nudi i pogled na kristalno čistu vodu Karipskog mora, kao i stepenište koje vodi pravo do vode gde možete uživati u plivanju ali i istraživanju pećinskog sistema.

Pećina pružaju sve udobnosti kućnog života u zabačenim i ekluzivnim liticama, ali i posebno sređenu prostoriju u kojoj parovi mogu u samoći večerati, uz sveće i romantični pećinski ambijent.
Uživanju doprinosi i bazen sa slanom vodom koji pruža pogled na bujne Jamajske pejzaže, džakuzi i spa, povezani kamenitim stazama sa pećinama i odmaralištima.
Na taj način svaki par može pronaći svoj mir, a kako sve to izgleda pogledajte: lisa.rs.
Radmila Jeremić
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Luksuz i kameno doba: odmor za dušu i telo u očaravajućem hotelu Kaga Kama

Ukoliko volite prirodno okruženje, a pritom ste avanturističkog duha, hotel Kagga Kamma navešće vas da – bar u mislima – ovog sekunda spakujete kofere i krenete…

Foto: Profimedia

Smešten na jugu Afrike, među stenama planine Sederberg, koja je poznata po svojoj lepoti i netaknutoj prirodi, hotel „Kagga Kamma“ nudi jedinstveno iskustvo.
Za razliku od ekskluzivnih hotela napravljenih od najskupljih materijala i po poslednjim dizajnerskim idejama, ovo odmaralište nas vraća u kameno doba.
Napravljen u pećini, daleko od saobraćaja, tehnologije i zagađenja, kompleks „Kagga Kamma“ je stvoren za užitak, a posebno se preporučuje bračnim parovima da ovo romantično mesto izaberu za svoj medeni mesec.
Da li ste nekad zamišljali kako je spavati pod otvorenim nebom u udobnom krevetu dok se čuje cvrkut ptica i prirode? U ovom odmaralištu ne samo da je to moguće, već je i preporučljivo u posebnim dizajniranim prostorijama pod nazivom “soba na otvorenom”.
Ukoliko ipak više volite da se ušuškate između „četiri zida“ ili – ovde je bolje reći – četiri stene, očekuju vas sobe unutar pećine opremljene u duhu kamenog doba. Slike na stenama koje nas vraćaju u daleku prošlost, a prirodni materijali od kojih je napravljen nameštaj, kao i trepazarija postavljena između stena za logorskom vatrom ostavljaju jedan poseban utisak.
Našlo se mesta i za moderan bazen između stena jer ovakav jedan ekskluzivan hotel ne mi mogao proći bez tako savremenog detalja.
Izvor:lisa.rs

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

Da. Ustajem sad i idem!

ŠTA NAM CRTEŽIMA GOVORE DECA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

Kako da tumačite dečji crtež
Poznato je da deca nemaju fond reči kojim bi izrazila neko osećanje. Zato se mnogo toga o duševnom životu i emocijama deteta, kao i načinu na koje ono vidi ljude i svet oko sebe, može saznati na osnovu dečijeg stvaralaštva, posebno crteža.

Često se navodi da „dete ne crta ono što vidi, već ono što zna ili oseća“. Spontani crtež deteta ili crtež na zadatu temu, predstavljaju jednu od osnovnih metoda proučavanja ličnosti i duševnog života deteta.

Detetove slike i crteži prikazuju i njegove najskrivenije strahove koje teško može izraziti rečima.

„Postoje dva načina na koji se crtež posmatra – kako dete upotrebljava linije (da li zadebljava neke površine i da li naglašava pojedine delove) i kako raspoređuje stvari u prostoru. Ako dete crta više figura, a nekoj posveti mnogo više pažnje i truda, to odaje utisak da mu je ta osoba i veoma bitna.

Kada dete mnogo senči crtež, to često ukazuje na anksioznost, a ukoliko podebljava neke delove tela – recimo, nacrtalo je celu ljudsku figuru, ali je šake zatamnilo ili je podebljao linije šake ili ih nije ni nacrtalo, to ukazuje da dete sa tom osobom ne može da ostvari kontakt. Ukoliko sebe nacrta bez očiju ili ušiju, to ukazuje da ima potrebu da se od nekih stvari skloni ili želi da se zaštiti. Ponekad na crtežima nedostaju stopala, što govori o tome da dete ima doživljaj da nigde ne pripada.

Ako prednost daje bojama kao što su crna i žuta, to može značiti ljubomoru (odnosno strah da ne izgubi nečiju ljubav). Boju treba gledati u vezi s prikazanim predmetom: na primer, crvena lica ljudskih likova mogu biti odraz potisnute agresivnosti i potrebe deteta da je izbaci iz sebe. Sunce u dečjoj podsvesti predstavlja oca.

Ako je zamračeno ili previše udaljeno od ostatka crteža, može označavati potrebu za većom komunikacijom s ocem.

Kuća je simbol majke. Krov plameno crvene boje može se povezati s agresivnošću usmerenom prema liku majke“ – objašnjava docent dr Fadilj Eminović, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, koji se bavi art terapijom i svrstava je u važne metode lečenja.

Jelena Nedeljković
Izvor: riznicazlatnihideja.wordpress.com

---

---

KIŠA (NI)JE DIKTIRALA PRAZNIČNE AKTIVNOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Tradicionalna jutarnja rudarska budilica je obilazeći gradska naselja, još jednom podsetila borane da je vreme da krenu u obeležavanje Međunarodnog praznika rada.

No, vremenska prognoza se ostvarila i pogled kroz prozor nije davao previše nade da se krene na neko od mnogobrojnih izletišta, pre svega na čuveni Prvomajski uranak na Borskom jezeru.

Tmurno nebo, kiša i za ovo doba godine niska temperatura uzrokovali su da obale, šetališne staze i čitav predivni ambijentalni prostor Borskog jezera budu u jutarnjim i ranim prepodnevnim satima, bezmalo prazni.
Tek oko 10:30 sati, “nebo se smilovalo”, kiša je postepeno slabila, pa su izletnici počeli masovno da pristižu. Uprkos nepovoljnim vremenskim prilikama pa samim tim i pod značajno otežanim uslovima, na centralnoj bini iznad Glavne plaže, kulturno umetnički program u organizaciji Centra za kulturu Bor, odvijao se po utvrđenom planu .
Više od deset Udruženja u organizaciji Turističke organizacija “Bor”, pripremanjem, izlaganjem i degustacijom tradicionalnih jela istočne Srbije, kao i izložbom suvenira, predmeta iz domaće radinosti i turističkog promotivnog materijala oplemenio je ovogodišnji uranak.

No, već oko 15 sati, novi pljusak je ponovo ispraznio prostore jezera i skratio boravak u međuvremenu velikog broja pristiglih posetilaca.
Opština Bor je pored organizacije kulturno-umetničkih i poslovno-turističkih promotivnih programa, u saradnji sa preduzećem “Bortravel”, omogućila za sve građane besplatan autobuski prevoz od Bora do Borskog jezera i obratno, što je doprinelo da zbog opisanih vremenskih prilika ovogodišnji uranak, makar i u skraćenom obimu uspe i održi višedecenijsku tradiciju.

Nepovoljni vremenski uslovi onemogućili su i rad žičare na Crnom Vrhu, pa tako doveli organizatora, Borski turistićki centar u neprijatnu poziciju, da otkaže planirane vožnje i panoramsko razledanje planine. No, za utehu, posetioci su imali mogućnost da makar popiju neko od pića u novootvorenom kafiću na ovoj planini.

Drugog dana maja u neponovljivom ambijentu Lazarevog kanjona, nekoliko hiljada ljudi je iskoristilo daleko povoljnije, u odnosu na prethodni dan vremenske prilike i provelo jedan rekreativan, zabavan i svakako prijatan dan. Pešačke staze do Vidikovca i na ulazu u Lazarev kanjon, bašta i okolni prostor motela, atraktivan viseći most, a posebno plato, hodnici i dvorane Lazareve pećine bili su ispunjeni mnogobrojnim posetiocima.

Borska turistička organizacija u čijoj je nadležnosti ovaj sjajni speleološki i areološki lokalitet, od pre nekoliko godina, kada je Lazareva pećina ponovo uređena za organizovane turističke posete, ustanovila je 2. maj kao dan za zvaničan početak svakodnevnog rada i početak turističke sezone.
Kao i prethodnih godina, u ovom danu pećinu obiđe rekordan broj posetilaca, pa se tako i ovog drugog dana maja, lepotama i carstvu “tame i tišine” Lazareve pećine, divilo više od 700 turista.

Foto: Arhiva TAMOiOVDE

Treći “Aero skup” na borskom aerodromu planiran za 3. maj, takođe je zbog nepovoljnih vremenskih uslova, iako programski “desetkovan”, formalno, ipak održan. Veliki se broj posetilaca okupio da uživa u letovima i akrobacijama najavljenih letelica iz Paraćina, Smedereva, Vršca i Beograda, no iz bezbednosnih razloga one nažalost nisu sletele na borski aerodrom. Od svega najavljenog publika se morala zadovoljiti nastupom jednog aviona (Cessna 150), motornog zmaja i programom članova KUD-a “Đido” iz Brestovca.

Tekst i foto: Bora Stanković

_____________________________________________________________________________________________________

SAČUVAJMO VEROVANJE U DOBROTU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Radovaćemo se ako svako, ugledavši bilo koga od nas, može da kaže: Evo čoveka!

Milioni ljudi žive u ovom svetu kao u hladnom grobu…

  „…A danas milioni i milioni duhovno osiromašenih i moralno opustošenih ljudi, zaneseni sjajem prolaznih stvari, žive u ovom svetu kao u hladnom grobu. Zar se svet ne pretvara u fabriku i tržište lažnog sjaja i prolaznih vrednosti?

Zar se danas često ne govori da čovek i bez neba može mirno da hodi po zemlji? Kao da se popeo današnji čovek na visoke vrhove svoje vavilonske kule, samouveren u svoje znanje, ali često sitan, sebičan, agresivan i pun zlih nastrojenja koja prete njegovoj kuli i njegovom opstanku.“

Iz Uskršnje poslanice patrijarha Pavla
novosti.rs/vesti/ 17. april 2009./

_____________________________________________________________________________________________________

Misteriozne dame široke ruke

Vreme Uskrsa u Grčkoj prestonici za neke je doba darivanja i dobročinstva. Na najvećoj pijaci prazničnii ceh Atinjanima pokrivale nepoznate darodavke

UOBIČAJEN pijačni dan pred najveći hrišćanski praznik.
U čuvenoj Varvakios agori, najvećoj grčkoj tržnici mesa, vri kao u košnici. Veliki izbor, malo para, a Uskrs valja proslaviti kako dolikuje, bez obzira na sve tanje porodične budžete.
Uobičajena vika preglasnih mesara naglo je utihnula kada se pred glavnim ulazom zaustavilo nekoliko luksuznih džipova sa zatamnjenim staklima. Obezbeđenje pravi špalir da bi se kroz masu zbunjenih ljudi probilo osam doteranih žena zrelih godina. Očigledno upoznat sa onim što će se dogoditi, zadihano je prišao i predsednik Varvakios agore Kleandis Cironis. Misteriozne dame su se uputile ka ranije odabranim mesarama i zauzele mesto pored kasa.
Kupci u čudu nisu mogli da veruju šta čuju:
– Naručujte šta želite, sve je plaćeno! – uzviknule su.
Najpre bojažljivo, a vrlo brzo krajnje opušteno, počele su da pljušte narudžbine. Za divno čudo, nije nastao metež. Mesari su se udarnički trudili da što više robe isporuče, zgranuti kupci nisu preterivali u zahtevima, a dame sa skupocenim naočarima zapisivale iznose. Ljudi su formirali redove i tiho, još nepoverljivi, naručivali, preuzimali robu i odlazili, sumnjičavo tražeći pogledom skrivenu kameru ili očekujući neku ujdurmu.

 VARVAKIOS AGORA
NAJVEĆA atinska pijaca spaja četvrti Monastiraki i Psiri, u podnožju Akropolja. Dobila je ime po nacionalnom heroju u ratu za oslobođenje od Turaka, kasnije uspešnom poslovnom čoveku Joanisu Varvakiosu. Izgrađena u italijanskom stilu, zasvođena ogromnom kupolom, više od veka predstavlja žilu kucavicu trgovačke Atine. Na jednom mestu više od 100 radnji sa svim vrstama mesa, ribe, voća, povrća, svih vrsta začina. Varvakios je umro 1825. a testamentom je ostavio ogromnu svotu novca za izgradnju škola i preuređenje centra Atine.

 Ništa od toga se nije desilo. Nije bila u pitanju šala.
Niko ne zna koliko bi ovo preduskršnje darivanje dobrodušnih žena trajalo, da se posle punog sata nisu pojavili novinari sa kamerama. Tajanstvene žene su tada namirile račune, obezbeđenje sa slušalicama u ušima je prokrčilo put do džipova, prolomio se aplauz i uzvici odobravanja. Bilo je i onih koji nisu uspeli da stignu na red za kilo-dva jagnjetine ili jaretine, pa se bes sručio na TV ekipe. Umalo je stradala kamera jedne komercijalne televizije kada je nervozni penzioner zahtevao od kamermana da mu sada on plati meso, kada je poterao humane bogatašice.
Ubrzo se sve vratilo u uobičajenu pijačnu kolotečinu. Kupci su nastavili da obilaze tezge tražeći jeftiniju robu, a mesari koji nisu dotaknuti čarobnim štapićem ponovo su počeli glasno da pozivaju one koji žele „najbolju jaretinu sa kritskih planina“.
Vest se sa pijace preselila na naslovne strane atinskih novina, „top izbor“ internet-portala, a „mesarski“ predsednik Cironis, umesto misterioznih bogatašica, postao je ličnost dana. Samo je on mogao da otkrije identitet Atinjanki koje su ulepšale praznik svojim siromašnim sugrađanima. Umesto toga, Cironis je samo rekao da „one nikako ne žele da se pravi pompa od toga, jer su učinile ono što su želele i mogle“.
Imaju više nego što im treba, pa su, kao i pred Božić, kada su potrošile oko 20.000 evra, i sada pomogle nekim nepoznatim ljudima da sa svojim porodicama proslave Uskrs.
Pouzdanih informacija nema, ali prema priči mesara računa se da su „dame iz džipova“ platile oko 50.000 evra za jagnjetinu i jaretinu koja će se naći na prazničnoj trpezi siromašnih Atinjana.
Zvonko Šimunec | 19. april 2014. / novosti.rs/vesti/

___________________________________________________________________________________________

Poštovani gosti TAMOiOVDE, želim vam svu lepotu u ovim prazničnim i danima koji slede u vašim životima!

Neka u vašoj blizini bude bar nekoliko Ljudi!

I svakako, sačuvajte verovanje u dobrotu.

Bora*S