ŽIVETI, A NE UMRETI ZAJEDNO…

tamoiovde-logo

“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.

Ilustracija: Bora*S / ulje na keramici

Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju.

Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želeo reći.

Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju.

Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“

Bertrand Rasel


 

NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)


 

ZA TEBE GOVORIM…

tamoiovde-logo

Ako jednom staviš na gramofon moje srce
čućeš ono što sam izmislio samo zato da bih tebi rekao:

Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo već i mozak čovečanstva?

Foto ilustracija: Bora*S

Javno iznosim rečenice kojima sam te osvojio,
govoreći o drugim stvarima govorio sam o tebi,
pucajući u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve što sam lepo rekao o drugima, tebi je namenjeno,
dok sam s tobom govorio telefonom
moja krv je tekla žicom do tvojih usta
i telefonska mreža se pretvarala u krvotok,
kao što se bolest pismom prenosi iz države u državu
kao što stotine koža ubijenih životinja čine tvoju bundu
kao što je u mojoj glavi prostor ništa manji od ovog izvan nje
tako je i u mojoj utrobi sapeto nešto veće od mene.
Ja, sin ženin, kćeri čovekova, tebi sam to ovako govorio:

Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
izleteće iz nje kamenje veće od naše planete,
oko bivše zemlje ostaće kao kavez nagoreli meridijani
kao konstrukcije porušenih hangara
kao kosturi konja na nekoj visoravni.
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
hoću da ispaštam, hoću da pokažem šta mogu učiniti za tebe.
Neka mi na leđa natovare betonsku kuglu,
hoću da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kuću!
Neka poštari odbiju da ti uruče moja pisma
neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobraćaja i telefona.

Sve što je rečeno o budućnosti
da je rečeno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono što je uzidano u hramove
sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono što se govori tuđim ženama
ja sam govorio tebi,
iz punih pluća pod šlemom i pod punom ratnom spremom.
Jer ništa ne zaslužuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato što me voliš ja volim sve ostalo,
i nikome ne želim zlo.

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
da i kada bih pao – do zemlje bih se naživeo!
Dižem primitivnu buku kao sneg što grmi i dimi se u klanicama,
da si muškarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruči u tebe,
neka niče drveće koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridržava svojih oblika i granica,
neka trešnje, neka jabuke ne budu okrugle,
nego kakve god hoće i kolike hoće,
neka se slonovi uvuku u mišje rupe!

Neka moju dušu grubo istovare na prvom đubrištu,
neka najjači glasovi sruše ove plafone,
neka se nebesa otarase snega i kiše,
neka sve ostane čisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisli da te više voli!

Matija Bećković

________________________________________________________________________________________

 

PRIRODNE KATASTROFE I ZAŠTITA DEVOJČICA…

tamoiovde-logo

11. oktobar – Svetski dan devojčica i Međunarodni dan posvećen smanjenju prirodnih katastrofa

Prema podacima Svetske meteorološke organizacije i UN, godišnje se na planeti dogodi na stotine elementarnih nepogoda, pa se ovaj dan, 11. oktobar, obeležava kao Međunarodni dan posvećen smanjenju prirodnih katastrofa.

Ukoliko se nastavi sadašnji tempo uništavanja resursa prirode i ne sledi održivi razvoj, opstanak čovečanstva će ozbiljno biti ugrožen. Pojava novih bolesti, nestanak kvaliteta vode za piće, promena klime, nestanak jezera, širenje pustinja, samo su neke od posledica koje mogu da nas zadese.

Poplave su prirodna katastrofa koje su najčešće zastupljene, iza njih su oluje, zatim suše, zemljotresi, lavine, požari, ekstremne temperature, dok se vulkanske erupcije događaju u najmanjem procentu.

Ovaj dan, proglašen od strane Ujedinjenih nacija i kao Svetski dan devojčica, posvećen je promovisanju prava devojčica i ukazivanju na brojne probleme sa kojima se devojčice širom sveta susreću, kao što su nasilje na polnoj osnovi, rani brakovi, diskriminacije na poslu, zloupotreba maloletnih devojčica kao radne snage. 

Međunarodni dan devojčica biće obeležen raznim kampanjama, koje će se baviti jedinstvenim problemima devojčica i devojaka, kao i edukaciji mladih
Ujedinjene nacije su 2011. godine donele odluku da 11. oktobar postane Međunarodni dan devojčica, dan koji je namenjen promovisanju prava devojčica i povećanju svesti o neravnopravnosti sa kojom se suočavaju samo zato što su devojčice.

Posted by Od knjige do duše

___________________________________________________________________________________________

OVDE RUKA NE DRHTI…

tamoiovde-logo

Umetnik Diego Fazo iz Italije, jedan je od najtalentovanijih u sferi crtanja grafitnom olovkom. Ima 22 godine i umetnik je koji se bavi fotorealističnim crtanjem.

Na Devian Art-u je pokazao svoje radove, ali mu niko nije verovao da se radi o rukom crtanim portretima. Zato je Diego okačio i nekoliko fotografija u kojima je prikazano kako nastaju njegova remek dela.

Kaže da je počeo kao crtač tetovaža, ali se nije ograničavao samo njima, nego je godinama usavršavao svoju veštinu. Rezultat dugogodišnjeg truda je više od fascinantnog.

 


Izvor: otkacenaplaneta/Jul 17, 2013 

______________________________________________________________

DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

tamoiovde-logo

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković