KO JE „KRIV“ ZA (NE)USPEH…

tamoiovde-logo

Jedna od najistaknutijih karakteristika ljudskih bića jeste potreba da objasne stvari oko sebe i da utvrde uzroke. Da odgovore na pitanje „Zašto?“. Neko bi rekao da smo prave mašine u potrazi za smislom i razlozima. „Zašto su to uradili? Zašto nisam uspeo/la bolje da obavim posao? Zašto ne mogu da se kontrolišem?“ I tako svakog dana nebrojeno puta.

Ne ulazeći u razmatranje zašto je to tako, činjenica je da imamo snažnu potrebu da razumemo i objasnimo šta se dešava u našem svetu. Ovo otvara mnoga zanimljiva pitanja. Koliko su naša objašnjenja realistična? Od čega zavisi kakvo ćemo objašnjenje dati? Koji faktori utiču na to? Da li su urođeni ili naučeni?…

Još je važnije shvatiti da sama objašnjenja imaju značajan uticaj na naše buduće ponašanje. Kako?

Najpre, hajde da vidimo koji su osnovni principi na osnovu kojih funkcioniše naše objašnjavanje događaja i njihovih posledica, situacija, naših i tuđih ponašanja.

Prvo, dva su osnovna načina na koji objašnjavamo neki događaj (naše ili tuđe ponašanje). Jedan je kada smatramo da smo mi, naše karakteristike i ponašanje, direktno odgovorni za nešto. Na primer, učenik koji dobije odličnu ocenu na testu može pomisliti: „Isplatilo mi se što sam toliko učio/la“, „Baš sam dobar/a u ovom predmetu“…

Drugi tip objašnjenja može biti: „Baš je bio lak test“, „Nastavnik stvarno dobro objašnjava“, odnosno, uzroci za dobru ocenu pronalaze se u spoljašnjim okolnostima.

Jasno je da će od načina na koji smo odredili vezu između događaja i uzroka u velikoj meri zavisiti naše buduće ponašanje.

Možemo reći da svi mi želimo da postignemo uspeh, odnosno izbegnemo neuspeh. Način na koji određujemo uzroke uspeha ili neuspeha ukazuje na način kako doživljavamo sebe i svoje mogućnosti. Ovo dalje utiče i na našu motivaciju jer su ljudi retko motivisani da ulože napor ukoliko procene da ishod malo zavisi od njih samih.

Bilo da uspemo ili ne, razloge za to najčešće nalazimo u naporu koji smo uložili, našim ličnim karakteristikama, težini zadatka ili sreći.

Tri glavne karakteristike svakog objašnjenja (atribucije) jesu:

lokus kontrole (da li su uzroci unutar pojedinca ili spoljašnji)

stabilnost i trajanje (kako ih osoba doživljava u kontekstu vremena)

mogućnost uticaja na njih (koliko je osoba u stanju da ih promeni)

Na ovaj način možemo proceniti najčešće razloge kojima objašnjavamo ishode. Tako, možemo reći da su uloženi napor i lične karakteristike unutrašnji, a težina zadatka i sreća spoljašnji faktori.

Lične karakteristike i težina zadatka su nešto što većina ljudi opaža kao veoma stabilan faktor, dok se sreća i uloženi napor uglavnom doživljavaju kao promenjivi.

Na kraju, većina ljudi smatra da jedino može uticati na uloženi napor, a da su ostala tri faktora uglavnom van naše kontrole.

Međutim, ovo su samo pravilnosti na kojima se zasniva proces atribucije. U svakom individualnom slučaju može doći do značajnog odstupanja. Tako neki ljudi mogu doživljavati sreću kao ličnu karakteristiku, stepen ulaganja napora neko smatra stabilnim i nepromenljivim, a neko nestabilnim, i tako dalje.

U svakom slučaju, ljudska karakteristika da se događajima daje značenje i određuju uzroci bitno utiče na mnoge aspekte života. Posledice određenih dešavanja su uvek opažene kao pozitivne ili negativne. Na taj način one izazivaju odgovarajuće emocionalne reakcije poput ponosa, ili stida, razočarenja. Ovo dalje utiče na ponašanje osobe.

Na primer, ukoliko neki neuspeh doživimo kao posledicu nepromenjivih, unutrašnjih faktora (naše nesposobnosti) naša motivacija u sličnim situacijama može biti značajno umanjena. Osim toga, postoji povećan rizik sniženja samopoštovanja i tzv. „naučene bespomoćnosti“.

Ako, sa druge strane, uzroke uspeha/neuspeha vidimo u uloženom naporu raste verovatnoća da ćemo se u budućnosti više truditi i manja je opasnost da unapred odustanemo.

Na kraju, kada razmišljamo o razlozima i uzrocima dešavanja u našem životu,  potražimo ih prvo u nama i verujmo da možemo uticati na njih.

Tekst napisao Slobodan Pavlović, psiholog

Izvor:  odknjigedoduse.com

________________________________________________________________

BUDUĆNOST VEZA…

tamoiovde-logo

Osećanja više nećemo moći da sakrijemo

Stručnjaci predviđaju na osnovu razvoja tehnologija kako će izgledati naši odnosi prema drugima. Oni smatraju da nećemo moći da sakrijemo emocije od drugih: Tehnologija će učiniti da budemo „emotivno osetljiviji“: Uređaji nam pomažu da vidimo otkucaje srca, da merimo nivo holesterola, broj unetih kalorija, a uskoro ćemo nositi gedžete koji će pokazivati partnerove emotivne biomarkere. Tako da uprkos ljudskoj tendencji da sakrije osećanja, gedžeti će otkriti šta nas to „pali“ (rast feromona) ili nas nervira (raste nivo kortizola), piše sajt Psychology Today.

sarkazam-pixabayGenetika će nam pomoći da prepoznamo i procenimo potencijalne partnere

Već postoje testovi za genetsku procenu sa kojom verovatnoćom par može da prenese bolest na svoju decu, a u ne tako dalekoj budućnosti ljudi će moći da postave rezime svog genoma (na primer koliko u njihovim genima ima apetita za seksom i kolika je inteligencija) na Match.com profil zajedno sa podacima o težini, visini i sklonostima.

Budućnost može da bude takva da ćemo ugrađivati čip u našu decu. Najveća zabrinutost roditelja jeste da će se njihova deca izgubiti ili da će biti kidnapovana. Ugrađeni GPS može da im pomogne, mada će za mnoge ovo delovati nehumano.

Propast braka će se ubrzati

Ubrzanje će se pojaviti jer sve više žena postaje finansijski nezavisno, a to je povezano i sa velikom stopom razvoda. Ipak, ljudi i dalje žele formalne dugoročne odnose.

U poslednje vreme, postoje obnovljivi bračni ugovori koji traju nekoliko godina. Na taj način, ugovor nudi fleksibilnost, a ljude tera da daju najbolje od sebe i smanjuje stopu razvoda. Takođe, ljudi nemaju više velika očekivanja od braka, to više nije „zajedno do kraja života“ – bez obzira koliko su novca potrošili na taj „poseban dan“.

Stopa rađanja će nastaviti da opada. To je dalje izazvalo opadanje broja brakova. Kako strani autori predviđaju, srednja klasa sebi neće moći finansijski da priušti odgajanje dece.

Heterocentričnost će opasti. Čitavo društvo uključujući škole, fakultete, i medije sve više podržava toleranciju na seksualnu različitost. Kao rezultat toga, seksualna različitost biće mainstream.

Ono što psiholozi sa sajta Psychology Today predviđaju jeste otvorenost i prihvatanje seksualnog opredeljenja. Na primer, sve više ljudi biće panseksualno – odnosno privlačiće ih ljudi oba pola, i različitih seksualnih orjentacija.

Tehnologija će u budućnosti, kao i sada, zameniti kontakt licem-u-lice, ali to ne znači da ćemo prestati da žudimo za kontaktom sa ljudima od krvi i mesa: sa prijateljima, porodicom, partnerom ili našim ljubimcima.

Ništa ne može da zameni dodir, zagrljaj, prisni kontakt, mimiku, osmeh, izraz lica…

Autor: N.V.
Foto: Pixabay
Izvor: BIZLife

_______________________________________________________________________________

GOVOR RUKOPISA…

tamoiovde-logo

Evo šta rukopis govori o vama

Način na koji pišemo slova i konstruišemo rečenice, može da otkrije i do 5.000 različitih karakternih crta neke osobe.
595796_rukopis-foto-shutterstock_fAnalizom rukopisa bavi se naučna disciplina grafologija koja skriva brojne tajne, ali ima i neke zajedničke zakonitosti. Napišite na komad papira uskrsnu čestitku, potpišite se i zabavite se uz ovaj test ličnosti.

Ako vam rukopis naginje

– U desnu stranu – vi ste otvorena osoba, koja voli da upoznaje nove osobe i kreće se u velikom društvu.

– U levu stranu – volite da radite samostalno i da budete osoba iz senke. Ako ste pritom osoba koja piše desnom rukom, na ovaj način izražavate bunt.

– Ako pišete ravno- vi ste logična i praktična osoba, koja je oprezna s otkrivanjem emocija.

Ako je veličina vaših slova

– Velika – vi imate i veliku ličnost i odgovara vam pažnja drugih. Mnoge slavne osobe iz javnog života pišu velika slova.

– Mala – vi ste fokusirana osoba koja se lagano koncentriše na date zadatke. Sramežljivi ste i skloni da analizirate sopstvene postupke u životu.

– Umerena – vi ste fleksibilna osoba, koja može da se lagano prilagodi svakoj situaciji.

Ako pišete slova

– S dugim nastavcima na zadnjem slovu reči – vi ste ekspresivna i pričljiva osoba koja voli da deli detalje svog života s prijateljima i kolegama na poslu.

– Pravilno bez ikakvih grafičkih dodataka – vi ste povučena osoba, koja ceni svoju privatnost.

Ako pišete slova poput „B“ i „P“

– S tankim „stomačićem“ – skloni ste da se ograničavate u životu i stresno reagujete na iznenađenja bez obzira da li su ona pozitivnog ili negativnog karaktera.

– S oblim „stomačićem“ – vi ste spontana i opuštena osoba, koja uživa u životu punim plućima.

Ako pišete malo pisano slovo „i“ sa tačkicom…
– Sa tačkicom visoko iznad crtice – vi ste osoba s razvijenom maštom.

– Sa tačkicom na samom vrhu crtice – vi ste organizovana i empatična osoba.

– Sa kružićem umesto tačkice – vi ste večno dete.

Ako pišete malo pisano slovo „t“

– Sa poprečnom crticom blizu vrha slova – vi ste ambiciozna osoba koja želi da nadmaši svačija očekivanja.

– Sa poprečnom crticom na sredini slova – vi ste osoba sa puno samopouzdanja koja se oseća dobro u svojoj koži.

– Sa dugom poprečnom crticom – vrlo ste entuzijastična osoba, ali znate da budete tvrdoglavi kad u nešto duboko verujete.

– Sa kratkom poprečnom crticom – vi ste osoba koju je teško nagovoriti na akciju.

Ako je razmak između dve reči

– Veliki – vi ste osoba koja voli svoju slobodu.

– Mali – vi ste osoba koja ne voli da bude sama.
Izvor: blic.rs

__________________________________________________________________________________

TAJNE DEČJIH CRTEŽA…

tamoiovde-logo1  Inteligencija deteta: Koju tajnu kriju dečji crteži

Kvalitet crteža u detinjstvu povezan je s inteligencijom deteta i deset godina kasnije, smatraju naučnici.

inteligencija_deteta_koju_tajnu_kriju_decji_crtezi_aps_389305979Roditelji se često smeju kada ugledaju crteže dece: glave u obliku balona i krivudave i prekobrojne udove, ali stručnjaci veruju da kvalitet crteža ukazuje na to kako se inteligencija deteta povezana s genetikom razvija.

Naučnici Kraljevskog koledža u Londonu sproveli su, naime, istraživanje u kojem je učestvovalo 15.504 četvorogodišnjaka.

Mališani su radili test „Nacrtaj dete“, kognitivni test koji se upotrebljava radi evaluacije dece i adolescenata u različitim aspektima.

Tema ovog testiranja bila je nasleđena inteligencija, odnosno inteligencija koja je povezana s genetikom, a učesnici su ocenjivani ocenama od nula do dvanaest.

Deset godina kasnije, ovi dečaci i devojčice su ponovo radili isti test, a naučnici su utvrdili postojanje veze između visokih rezultata i inteligencije u ova perioda života dece.

files.php1

Foto: Facebook

„Ovaj test je osmišljen dvadesetih godina prošlog veka radi ispitivanja dečje inteligencije, pa činjenica da je utvrđena veza između inteligencije i crtanja u četvrtoj godini nije neobična“, objasnila je autorka studije dr Rozalind Arden iz Instituta za psihijatriju Kraljevog Koledža u Londonu.

„Ono što nas je iznenadilo jeste što to što veza postoji i čitavu deceniju kasnije.“

Ona naglašava da je veza, ipak, nedovoljno jaka da bi naučnici savetovali roditeljima da se zabrinu ukoliko su crteži njihove dece loši ili neprecizni.

„Sposobnost za crtanje ne određuje inteligenciju, već postoji bezbroj faktora – i genetskih i onih koji su tiču okruženja – koji utiču na inteligenciju i ukazuju na nju u kasnijem toku života“, kaže Ardenova.

Crteži su procenjivani na osnovu toga da li se na crtežu i u kom broju pojavljuju glava, nos, oči, usta, uši, kosa, telo i ruke.
Naučnici su, navodi se u izveštaju studije, izveli zaključak da je genetika bitan faktor za inteligenciju koja se ispoljava na crtežu, kao i da se ona ogleda u testovima inteligencije u četrnaestoj godini.
yumama.com

_______________________________________________________________________________________________

Analiza dečjeg crteža
Foto: Shutterstock
Crtež je prozor kroz koji možemo da zavirimo u detetovu svest. To je način na koji ono sebi objašnjava svet – kako ga vidi i doživljava

analza_decjeg_crteza_225131452Crtež je, takođe, pokazatelj detetovog razvoja i napretka. Mnoga čula su tu uposlena: čulo vida, motorika (za početak, i uhvatiti olovku je poduhvat), a crtež je povezan i sa razvojem govora. Kada su sve te funkcije u redu, postoji nekoliko faza razvoja crteža koje mogu da se kvalifikuju, razvrstaju i prate. Njima su obuhvaćeni gotovo svi elementi detetovog napretka – kognitivni (saznajni), grafomotorni i emocionalni.

Od trenutka rođenja, dete je svesno sveta oko sebe: vidi boje, oseća mirise, čuje zvuke – i na svoj način ih doživljava i utiskuje u svest. Kasnije ta imena, lica i zvukovi dobijaju jasniju definiciju i izraz (mama, tata, kuća, drvo…). U kasnijim fazama razvoja, dete ih „beleži“, pravi zapis o njima putem crteža.

Kako dete raste, rastu i njegovi crteži. Širi se obim pojmova koje primećuje, i sve to dobija mesto na papiru. Saznanje o svetu se uvećava, i crtež postaje bogatiji. Likovni izraz otkriva detetove talente i važne stvari koje ulaze u njegovu svakodnevicu.

Žvrljam, šaram, crtam

Već oko 15. meseca, deca uzimaju olovku – ti prvi pokušaji ne predstavljaju ništa osim radosti prvog šaranja. Saznanje da olovka na papiru ostavlja trag, podstiče dalju igru. Prvi crteži su, u stvari, vežba motorike, prelaska pokreta prilikom crtanja iz ramena i lakta na finije pokrete ruke i prstiju.

Oko 20. meseca, počinju da se pojavljuju prvi kružni oblici, koje dete prepoznaje i imenuje.

Prvi definisan crtež se javlja u uzrastu od dve i po godine, i obično predstavlja ljudsku figuru. Njen prikaz uglavnom podseća na crtež punoglavca. Za crtanje smislene figure, potrebno je da se steknu uslovi što se tiče zrelosti, odnosno razvoja deteta.

Prvi crtež čoveka je uglavnom isti kod sve dece: velika glava iz koje polaze ruke i noge. Oči, nos i usta su detalji koji dolaze kasnije. Budite oprezni sa usmerenjima i instrukcijama (koje ćete prirodno poželeti da pružite svom detetu) u ovoj, ali i ostalim fazama crtanja.

Jedna od prvih stvari koje dete nauči da pokaže na sebi i drugom – oči, usta, nos, i njihovo prepoznavanje – nije problem. Veliki zadatak čeka dete koje poželi da ono što vidi i zna prenese na papir. Da bi to nacrtalo, potrebno je da se seti rasporeda delova tela koje će da smesti u crtež, i da im odredi redosled – koji u početku neće izgledati isto kao u realnom životu. Crtež u ovom uzrastu je dobra vežba vizuelnih i opažajnih odnosa (percepcije) kao i usavršavanje pokreta ruke i prstiju. Uz sva znanja koja dete usvaja, crtanje je njegov prirodan i spontan izraz.

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Prvi „pravi“ crtež
Treća godina života se uzima za prvu značajnu fazu u razvoju crteža.

files.php4Savet +
Možda ćete poželeti da sačuvate rane zapise svesti vašeg malog kućnog Pikasa. Pitajte dete šta je nacrtalo, šta likovi i predmeti na crtežima za njega znače, i na poleđini obavezno upišite datum kada je crtež nastao. Kada dete malo poraste zajedno ćete moći da gledate ta prva „umetnička dela“, da komentarišete i prisećate se detetovog detinjstva.

U tom uzrastu, motorika je dovoljno razvijena da se čvrsto drži olovka između prstiju, a dete pokreće šake umesto da prilikom crtanja kao ranije pokreće celu ruku iz ramena ne bi li napravilo željeni pokret.

Ali, ako se desi da povremeno pravi pokret iz lakta, to nije neobično, postepeno će da se izvešti u motorici – zato je u ovoj fazi crtež dobra vežba za to.

Veoma je važan momenat slušanja i obraćanja pažnje na ono što dete čuje – na primer, na zahtev da nacrta nešto, i trud da to obavi. Prvi crtež ljudske figure ima dosta veze sa crtanjem kruga, koje postaje interesantno mališanu u ovom uzrastu. Kružna žvrljotina prethodi sve veštijem obliku kruga – koji će da posluži kao ispomoć u prvim crtanjima ljudske figure, a kasnije će da predstavlja mesec, sunce, loptu… U ovoj fazi je važno da razgovarate sa detetom, koje će i samo biti raspoloženo za objašnjenje onog što crta.

Čovek i kuća kao teme
Ljudska figura je jedna od najčešćih tema dečjeg crteža – od najmlađeg uzrasta, pa sve do kasnijih faza, u kojima će se veština njenog prikaza usavršavati. Dete će češćom vežbom sve pravilnije da smešta delove tela na crtežu, tako da oni više odgovaraju realnosti. Svaka naredna faza u crtanju otkrivaće detetova nova znanja i veštine. Na rukama i nogama će se javiti, opet predstavljene krugom, šake i prsti. Deci je, takođe, zabavno da stave svoju šaku na papir i iscrtavaju njen oblik.

Sledeći tipičan crtež je crtež kuće, koji je nešto komplikovaniji i zahteva iscrtavanje pravih i kosih linija. Kako ruka postaje slobodnija, na papiru će se pojaviti talasaste linije, koje se formiraju u sliku drveta ili cveta. Najprostiji prikaz drveta, kombinovan sa uspravnim linijama iz kojih izrasta kružna krošnja – dete će, kao i prvi crtež čoveka, da obogati detaljima.

Izražavanje emocija
U periodu između tri i sedam godina, stvarnost i crtež još uvek nisu usklađeni, to jest delovi spojeni na crtežu – u stvarnosti ne stoje jedni pored drugih. Veličine i birane boje više zavise od detetovog raspoloženja nego od imitiranja pravih odnosa i perspektiva – zato je ova faza vrlo plodna za ispitivanje povezanosti dečjih emocija i likovnog izraza. Dete crta po sećanju, to jest po načinu na koji vidi i doživljava određeni predmet. Prisutan je i trenutak u kom uvećano crta stvari koje su mu privlačne. Može da bude prisutno i takozvano rendgensko prikazivanje stvari (providni zidovi, tela, kuće). Dete najčešće crta ono na šta usmerava pažnju, pa iz tog razloga crteži mogu mnogo da kažu o njegovom unutrašnjem svetu.
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Simbolika crteža
Kada posmatrate crtež vašeg deteta, važno je da obratite pažnju na ton celog crteža, naglašenost pojedinih delova i njihov raspored.

files.php55Ne namećite svoje mišljenje

U praćenju likovnog izraza, morate da budete oprezni sa savetima i usmerenjima koje dajete detetu. Treba ga usmeriti i razgovarati sa njim, ali se treba čuvati ideje da mu vodite ruku prilikom crtanja i namećete svoje modele, da ga previše kritikujete ili, čak, crtate umesto njega. Treba biti vrlo oprezan, jer je crtanje važan način učenja, koji se agresivnim pristupom roditelja narušava.

Veličina figura je važna, jer deca onom što vole daju najviše prostora na papiru, bez obzira na realne dimenzije nacrtanog predmeta ili osobe. Uložen trud i vreme na određenu figuru i predmet takođe mnogo govore o detetovom stavu prema njemu. Naravno, jedan ili dva crteža iz istog perioda neće biti dovoljni da se stvori kompletna, adekvatna slika o detetovom unutrašnjem svetu, ali zato ostavlja prostor da se izvedu pogrešni zaključci i brojne greške.

Simbolika boja je važna, ali je važnije naše znanje o tome koja je boja našem detetu omiljena, i koje figure tom bojom boji. Ne zaboravite da je mnogo značajniji razgovor sa detetom o crtežu i ono što znate o njemu, nego neki simbol koji zabrinjava – kao što je nedostatak stopala na nozi neke osobe ili zatvoreni prozori na kući.

Bube, pauci, čudovišta i insekti – u jednoj fazi mogu da budu ilustracija nekog straha, ali isto tako mogu da budu nacrtani pod uticajem skoro odgledanog crtanog filma, ili priče koje je dete čulo, ili događaja koji ga je zadivio ili uplašio. Kroz razgovor ćete najbolje zaključiti kako stvari stoje. Važno je uzeti više crteža deteta iz istog perioda i videti koji se motivi ponavljaju, kao i koja boja i emocija na njima dominiraju.

Postoje i profesionalne analize dečjeg crteža, kada stručnjaci analiziraju njegov sadržaj, i na osnovu toga i razgovora sa detetom mogu da vam pomognu savetom, daju smernice za dalje, ili ukažu na eventualni problem. Naročito je važan prikaz ljudske figure, drveta i kuće. Na osnovu analize crteža se vidi odnos deteta prema sebi i važnim ljudima u njegovom životu. On otkriva mnoge faze ličnosti deteta, njegove talente, interesovanja, a posebno njegov svet, kao i probleme koji ga muče.

Crtež porodice
Jedan od najčešćih zahteva koji se postavlja detetu je da nacrta crtež porodice, to jest ljude sa kojima živi. Ono ga obično proprati objašnjenjem i pisanjem imena članova porodice. Taj crtež je koristan u sagledavanju odnosa među članovima porodice i mesta koje im dete pridaje u svom životu.

Sunce i kuća
Sunce predstavlja oca. Da li je ono u centru crteža i sve obasjava, ili se krije iza oblaka, ili ga uopšte nema – govori mnogo o komunikaciji i stavu deteta prema roditelju. Kuća je simbol majke i sigurnosti koju ona pruža.kao i dominantnih emocija koje bude u njemu. Detetova objašnjenja nacrtanog treba pažljivo slušati, postavljati pitanja i usmeravati.

U psihologiji se i inače najčešće analiziraju crteži porodice, jer oni mogu dosta da otkriju. Najznačajnija osoba na crtežu porodice za dete se obično crta krajnje levo – ta figura može i veličinom da dominira crtežom. Deca crtaju afektivno, pa će predmete i ljude koji su im važni i koje vole da nacrtaju uvećane u odnosu na ostale delove crteža. Dete će obično da nacrta sebe pored te figure ako provodi dosta vremena sa njom. Ponekad će odbiti da nacrta pojedine članove porodice, pogotovo ako su u pitanju braća i sestre, ali to ne treba da vas brine. Uglavnom je u pitanju mala doza ljubomore koju deca u tom uzrastu imaju. Nekada se može desiti da izostave jednog roditelja, najčešće oca, uz obrazloženje da je „na poslu“.

Kako dete doživljava sebe
Telo ili „ja“ je najintimniji detetov doživljaj sebe. Tokom crtanja, pravi se veza između nacrtanih delova tela i detetovih emocija, pa predstavlja nesvestan način prikaza sebe, svojih potreba i problema. Čak iz laičkog, roditeljskog posmatranja crteža, može dosta da se zaključi. Posebno obratite pažnju na naglašene delove tela, odeću i detalje koji su uz njih. Potom, da li dete sebe stavlja u centar crteža, da li je njegova figura velika ili mala u odnosu na ostale, gde je smeštena na prostoru crteža, kakva je linija crteža – da li je izreckana ili sigurno izvučena. Da li dete sebe crta kao srećno, povučeno, plašljivo, ili ljutito, ratoborno? Sve su to mali znakovi pored puta koji pokazuju informacije o budućem usmerenju deteta, osobinama ličnosti i eventualnim problemima.

Marija Jovičić u saradnji sa terapeutom Vesnom Tsitsivas
yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtež čoveka
Jedna od prvih prepoznatljivih formi koju dete crta je ljudska figura. Ona predstavlja jednu od najpopularnijih tema dečjih crteža.
crtez_coveka_112456588Najraniji crtež čoveka javlja se u proseku u uzrastu od tri godine. Sastoji se od kružne linije u kojoj su najčešće smeštene oči, nos i usta. Na kružnici ispod usta, nacrtane su noge u vidu dve najjednostavnije linije. Nekada će dete nacrtati dve linije koje idu iz glave, imenujući ih kao ruke. Uglavnom su figure vrlo jednostavne.

Ponekad se može desiti da imaju uši, kosu ili neka druga obeležja. Ova faza crtanja čoveka kod većeg broja dece traje u proseku oko dva meseca, sa obogaćivanjem crteža, jer dete dodaje i usložnjava elemente.

Osvajanje i utvrđivanje kruga u koji će se položiti elementi glave a okolo linijski i ostali delovi tela, zahtevaju dosta veliku pažnju koja je usmerena isključivo na predmet crtanja.

Dete uči da se celina sastoji iz delova.
U ovom uzrastu, dete počinje da crta uglavnom na sredini hartije, da bi zatim sve sledeće figure ili predmete crtalo oko te prvo nacrtane figure. Dešava se i da se figure ili sledeće nacrtani predmeti preklapaju. U ovoj fazi crtanja i na tom uzrastu, dete nema formiranu prostornu dimenziju.

files.php2Kompletan razvoj deteta odvija se dinamičkim redosledom.
Određene skupine posebnih kognitivnih sposobnosti se utvrđuju, dok se druge privlače. Ova činjenica je utoliko važna, što dete staro tri godine, može da kaže i pokaže na sebi i drugima mnogo više elemenata od kojih se sastoji ljudska figura, nego što ume da prikaže crtežom.

Tako, na primer, veliki broj dece nacrta pupak ili stomak unutar glave, što i kaže. Razlika između takozvanog punoglavca i čiča “Gliše“ je upravo dodata kružnica koja predstavlja telo, a veća ili manja tačka predstavlja pupak.

Razvojne faze u crtanju deteta

Sa 3 godine dete:
– sedi pravilno na stolici sa laktovima na stolu,
– drži olovku između prstiju,
– imitira pravilno horizontalnu i vertikalnu liniju,
– ume da nacrta više krstića,
– zna pravilnu upotrebu najmanje jedne bojice,
– uspostavilo dominantnost jedne ruke,
– crta po uzoru krug i krst naizmenično,
– linijski savlađuje osnovne geometrijske oblike
– priča dok crta samostalno ili u toku izvršavanja naloga i postavlja pitanja
– hoće da oboji geometrijske oblike ili crtež čoveka.

U daljem razvoju crteža čoveka, glava je i dalje mnogo veći krug od tela

Predstoji učenje lokalizacije određenih delova tela, jer sva deca ovog uzrasta bez greške pokazuju sopstvene stomake i pupkove, kao i druge delove tela.

Razvoj crtanja punoglavačke figure, na tom uzrastu, odvija se u dva pravca:

1. Deca crtaju veliku glavu sa svim elementima glave, u kojoj se dodaje i manja ili veća tačka pupka; ruke i noge su predstavljene linijama;

2. Deca crtaju malu glavu koja sadrži osnovne elemente; produžene linije iz glave predstavljaju noge, između kojih negde u sredini deca nacrtaju veliku tačku da bi označili stomak ili pupak; ruke predstavljene linijama nalaze se u ravni stomaka ili nešto iznad stomaka.

Dete otkriva i uči koji se delovi obično crtaju a koji nisu neophodni.

Ono uči kako da nacrta svaki deo tela i da se tokom crtanja seti svih tih delova. Treba da ih nacrta odgovarajućim redosledom i da zna tačno gde dolazi svaki deo u odnosu na druge delove. Na kraju, treba sve te delove da uklopi i međusobno spoji. Da bi sve to spontano i simultano moglo da obavi, potrebno je da je razvilo dobru kontrolu finih pokreta šake i prstiju. Samo u tom slučaju će se njegova mentalna predstava poklopiti sa nacrtanim. Međutim, ako je opisana razvojna dinamika određenih sposobnosti narušena, onda nedostatak znanja i veštine kod deteta može dovesti do problema.

files.phpDete možda ne zna kako da nacrta određen deo tela ili gde da ga smesti u odnosu na druge delove tela.
Moguće je da dete poseduje to znanje ali u trenutku crtanja ono razmišlja i o nizu drugih stvari koje treba da uskladi. Takva preopterećenost ga dovodi u situaciju da potpuno izostavi jedan deo figure ili da taj deo ne bude izdiferenciran tokom crtanja u odnosu na preostale delove tela.

U razvojnom smislu, dete se bori sa brojnim procesima savladavanja redosleda kod crtačke aktivnosti. Neki od tih procesa se odvijaju delimično u sledu, a neki simultano. Ova aktivnost se može uporediti i sa usvajanjem redosleda brojeva, prvo do tri a zatim do pet. Usvojenost redosleda brojeva, znači da dete sa punom pažnjom može da broji redom a da pri tom ne preskoči ni jedan broj predmeta koji broji. Može da pokaže na svojim i tuđim prstima broj tri, a kasnije i broj pet i da broji unazad.

Dete koje nije usvojilo redosled brojeva unapred i unazad, može da ima velikih poteškoća sa crtanjem figure čoveka kao i drugim predmetima
Lokalizacija i smeštanje delova tela na crtežu čoveka, usvaja se i izvodi u slično vreme kada se uspostavljaju i operacije redosleda brojeva. Svaki obuhvaćeni i savladani skup veština, pretpostavlja ulazak u takozvanu narednu fazu razvijanja i obogaćivanja crteža.

Dete voli da stavlja svoju šaku na list hartije i da je linijski kopira. Na taj način utvrđuje broj prstiju, veličinu i odnose.
Ovladavanje pravim i kosim linijama, navešće dete da nacrta kuću. Talasastim i isprepletanim linijama, kao najtežim elementima, dete će nacrtati razne cvetove i drvo. Crtež drveta nastaje od dve prave linije, tipa pravougaonika i najjednostavnijeg kruga. U kasnijoj fazi dete na sličan način kao i crtež čoveka obogaćuje drvo granama, listovima, rupom u drvetu za vevericu i drugim elementima.

Dr Neda Subota, klinički psiholog

yumama.com

____________________________________________________________________________________________

Crtežom mališani teraju strah
Svako dete muče određeni strahovi, bez obzira na uzrast. Deca prolaze kroz različite faze razvoja u kojima su izuzetno labilna i podložna strahovima.

U prvih pet godina života proživljavaju pet oblika straha koji će ih pratiti tokom celog života: strah od gubitka fizičkog kontakta, strah od nepoznatih ljudi i strah od razdvajanja dominiraju do treće godine života.
Izvor: Blic
crtezom_terati_strah_133079128Oko treće godine života razvija se i strah od uništenja, a između četvrte i pete godine života strah od smrti. Roditelji ne mogu da spreče pojavu ovih strahova, ali mališanima mogu da pruže podršku u njihovom savladavanju i daju im sigurnost koja im je toliko neophodna.

Za početak otkrijte šta kod vašeg deteta izaziva strah. Pri tom se uzdržite od davanja bilo kakvih ocena! Dečji razlozi za strah su često – barem za njih – veoma realni, iako će se vama možda učiniti bezazlenim.

Deca se podjednako plaše čudovišta u ormanu kao i velikog psa na ulici ili malog grubijana iz obdaništa. Uopšte nije važno da li im objektivno preti opasnost, jedino što je bitno jeste da je subjektivno doživljavaju kao takvu.

Sada vi treba da se umešate: shvatite mališanov strah isto tako ozbiljno kao što ga i on shvata. Umirujući komentar „pa to nije ništa!“ sigurno mu neće pomoći.
Upotrebite svu svoju maštu i mnogo strpljenja da biste razumeli poreklo njegovog straha i zajedno s njim razvijajte strategije za borbu protiv opasnosti koje vrebaju iz mraka. Recite mu da opiše ili nacrta čudovište iz ormana, jer je deci potrebno da svom strahu daju konkretan oblik. Ponekad će biti dovoljno da pored njegovog čudovišta nacrtate zmaja koji će ga uplašiti i oterati iz dečje sobe.

Upravo kada je reč o irealnim dečjim strahovima, deca često imaju najbolje ideje šta treba učiniti. Obavezno prihvatite njihove kreativne zamisli! Na taj način ćete pomoći detetu da razvije poverenje u vlastite načine rešavanja problema i samo stekne uverenje da je hrabro i jako. Ne pokušavajte da problem rešite na brzinu, već budite strpljivi prilikom razvijanja strategije borbe protiv onoga što izaziva strah.

Pružite detetu osećaj da ćete zajedničkim snagama prebroditi situaciju koja ga plaši. Vaše poverenje u njegovu snagu prenećete i na njega, a to je početak uspešne borbe protiv strahova u budućnosti.
Izvor:yumama.com

____________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

DOK SPAVATE, KO VAS MILUJE PO LICU…

TAMOiOVDE-logo

Ovo vam hoda po licu dok spavate!
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći.
demodexOni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Upoznajte demodekse, mikroskopske organizme koji žive u folikulu ljudske dlake dok se, ukopani u kožu, hrane masnoćom koju lučimo. Naučnici su utvrdili da su svi ljudi stariji od 18 godina domaćini ovim organizmima.
Demodex folliculorum i Demodex brevis su dve vrste ovih malih stvorenja koja naseljavaju ljude i gamižu našim licima tokom noći. Oni imaju osam nogu i u srodstvu su sa paucima.

Dobra stvar je to što su naučnici utvrdili da demodekse ne stvaraju ljudima nikakve probleme.
Ipak, za sada nije poznato kako se demodekse šire među ljudima, ali se pretpostavlja da se prenose sa majke na dete prilikom dojenja.
Zanimljivo, kod mlađih osoba verovatnoća da imaju demodekse je znatno manja, ali je utvrđeno njihovo prisustvo na svim pokojnicima.
Izvor: Magazin.ba / daily mail

______________________________________________________________________________________________

FUUJ: Pogledajte šta upravo gmiže po vašem licu!

One su sićušne grinje u srodstvu s paukovima, a žive na vašem – licu!
parazitiMeđu testiranim osobama naučnicu su u 100 odsto slučajeva utvrdili da ovi paraziti žive na vašem licu, tako da upravo sada dok ovo čitate osmonoge grinje baškare se po vašim obrazima, nosu, čelu…

Nova studija ustanovila je da su ove grinje nevidljive na oko, ali da se nalaze na svim testiranim osobama, prenosi Dejli mejl.
Njihov dom pronađen je u folikulima naše kose i u pitanju su Demodex foliculorum i Demodex brevis.

Radi se o dve vrste facijalnih parazita koje se hrane uljima koje izlučuje naša koža. Noću kada je mračno sa kose se spuštaju na naša lica.
– U stvari su vrlo slatki. Sa osam sićušnih nogu, izgledaju kao da plivaju kroz ulje. To je kao da stalno pored sebe imate nerazdvojong prijatelja. Shvativši da ih svako ima i da ne izazivaju nikakve probleme je vrlo ohrabrujuće – rekla je studentkinja Megan Tomes sa Univerziteta u Karolini koja je radila na studiji.
Izvor:.pressonline.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio& naslovio:Bora*S

MISTERIJA MUNJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako nastaju munje?

Zakoni fizike nalažu da je za nastanak munje potrebna snažna električna struja, mnogo veća od one u olujnom oblaku, kako bi munja došla do tla.

5524917725374c98e70ca0430491709_orig

Richard Hurd / Flickr.com

Sada britanski naučnici veruju da znaju odgovor na pitanje kako nastaje munja, a to može pomoći meteorolozima da predvide grmljavinu.

Naučnici kažu da munju izaziva sudaranje ledenih čestica u olujnim oblacima, zbog čega se stvara električni naboj. Međutim, mišljenja su podeljena u pogledu toga kako nastaje nastaju munje koje sežu do zemlje. Sada istraživači sa univerziteta Reding kažu da solarni vetrovi stvaraju „put“ potreban za „silazak“ munje.

Oni smatraju da solarni vetrovi, odnosno emitovanje čestica iz Sunčeve atmosfere velikom brzinom, stvara naboj u vazduhu, što znači da je potrebna slabija struja za udar groma.

Kosmičko zračenje, još jedan izvor čestica pod naponom koje potiču od zvezda koje su eksplodirale na drugom kraju svemira, drugi je okidač munja.

Dr Kris Skot iz Meteorološkog odeljenja Univerziteta Reding kaže: „Da bi munja presekla vazduh, potreban je veći napon od onog u oblacima. Laboratorijska testiranja pokazuju da je potrebno oko 150 kV/m kako bi se stvorila munja, ali u olujnom oblaku obično nema više od 30 kV/m. Smatramo da brzi solarni vetrovi pružaju dovoljno naboja za stvaranje munje“.

Inače, munje izazovu oko 24.000 smrtnih slučajeva širom sveta.

Naučnici se nadaju da će zahvaljujući ovom otkriću lakše predviđati oluje s grmljavinom.
| Daily Mail

VIDEO  http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=05&dd=15&nav_id=848371

_____________________________________________________________________________________________________

NAJEKSTREMNIJE FOTOGRAFIJE MUNJA…

Gary Knowles

_____________________________________________________________________________________________________

Kako oluja na Zemlji izgleda iz svemira?

Američki astronaut Rid Vajsman koji se trenutno nalazi na Međunarodnoj svemirskoj stanici redovno šalje fantastične fotografije planete Zemlje.

192492031453b19b7539148331485262_origNa njegovom Vine nalogu može se videti kako iz svemira izgleda oluja sa gromovima na Zemlji i to baš iznad Hjustona u Teksasu.
Što naučnici više proučavaju munje, to otkrivaju i više misterija. Recimo, neke munje (ne ove sa snimka) „sevaju“ uvis u Zemljinu spoljnu atmosferu. Poznate su kao „duhovi“ i „vilenjaci“, a njihovo funkcionisanje još uvek nije sasvim poznato.
| Mashable

VIDEO http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=06&dd=30&nav_id=870424

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

DOGAĐAJI KOJI ĆE PROMENITI SVE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

12 događaja koji će promeniti sveTopljenje polova
Last modified on 2010-06-07

Sama ideja o događajima koji će promeniti živote ljudi preuzeta je sa Scientific American, ali teme su obrađivane šire i nisu vezane samo za tekst iz ovog časopisa. Bez obzira, savetujem vam da posetite ovaj sajt jer je taj interaktivan članak sjajno urađen.
polar Pre oko 130.000 godina, ledeno doba se završilo i počeo je novi period koji je trajao nekoliko vekova. Za to vreme, temperatura je rasla, glečeri su se povlačili a ledeni pokrivač se topio. Nivo mora je porastao za 6 metara. Naučnici upozoravaju da se to može opet desiti – i to uskoro. Međutim, dok je prethodno topljenje bilo rezultat iskošenja Zemljine ose u odnosu na Sunce, sledeće će prouzrokovati ljudi.

Neki naučnici tvrde da će do 2100.godine Arktik biti bez leda a obale kontinenata biti potpuno izmenjene. Po nekim procenama 200 miliona ljudi živi na nadmorskoj visini manjoj od jednog metra, uključujući osam od deset najvećih svetskih gradova i sve megagradove u zemljama u razvoju, i svi oni će morati da se presele.
Potpuni efekti zagrevanja Antarktika su složeni i još uvek ne sasvim shvaćeni. Ti efekti se osećaju daleko van antarktičke regije i mogu imati dramatične globalne posledice. Samo zagrevanje može prouzrokovati dalje ubrzano zagrevanje, iliti „pozitivna povratna sprega“. Na primer, topljenje morskog leda smanjuje albedo (refleksivnost) i menja sposobnost okeana da apsorbuje ugljen-dioksid i toplotu. Potrebni su vekovi da se otopi celokupan ledeni pokrivač, ali ipak led nestaje brže nego što su naučnici očekivali pre par godina.

ice-31Evo nekih brojki:
Ako se hipotetički u svim svetskim morima i okeanima nivo vode podigne za 1 metar, posledice će biti višestruke:
Što se tiče poplavljenih područja Azija i Severna Amerika će najgore proći, jer će prvima biti poplavljeno oko 900.000 km2, a drugima oko 650.000 km2.
Najveće ekonomske gubitke će imati Azija (450 milijardi dolara) i Evropa (300 milijardi dolara)

floodstwoZa kraj, najgore posledice će, naravno, osećati obični ljudi koji žive u ugroženim područjima i tu je procena da će Azijati ubedljivo najgore proći, jer će od 145 miliona ugroženih ljudi oko 105 miliona biti iz Azije.

Čak ako se emisije gasova sa efektom staklene bašte smanje,biće teško izbeći topljenje polova zato što se ledeni pokrivač, jednom otopljen, teško ponovo formira. Kako će se ljudi prilagoditi vodenom svetu, nije poznato, ali ono što je poznato, bar kako tvrde naučnici, takav razvoj događaja nećemo izbeći.

12 događaja koji će promeniti sveSamosvest mašina
Last modified on 2010-06-20 16:35:57 GMT. 0 comments. Top.
Istraživači veštačke inteligencije nemaju dilema da će razvoj visoko inteligentnih računara i robota koji mogu da se repliciraju, uče i prilagođavaju različitim uslovima promeniti svet. Kada će se to tačno desiti, koliko daleko će otići i šta bi mi trebalo da uradimo tim povodom su pitanja koja su razlog za diskusiju.

asimoDanašnje inteligentne mašine su uglavnom napravljene da izvršavaju određene zadatke pod poznatim uslovima. Mašine sutrašnjice bi mogle da imaju mnogo više autonomije. “Sve što zadaci koje budemo zadavali mašinama budu složeniji, biće nam potrebnije da se brinu same o sebi.”, kaže Hod Lipson, mašinski i kompjuterski inženjer na Kornvel univerzitetu. “Što manje budemo mogli da predvidimo događaje biće nam potrebnije mašine koje će znati da se adaptiraju i same donose odluke. To je put ka samosvesti.”
Zasad su ljudi jedina bića koja imaju dovoljno visok nivo inteligencije koji nam omogućava da se konstantno poboljšavamo. Onog trenutka kad mašine budu shvatile svoje postojanje i svoju konstrukciju, moći će da dizajniraju poboljšanja za sebe. To znači: samosvest vodi do samoreplikacije koja vodi ka boljim mašinama koje neće napraviti ljudi. “Lično, ovaj scenario me najviše plaši kad je u pitanju sudbina čovečanstva.”, kaže Vil Rajt, tvorac Sims igara. “To se može desiti za našeg života. A kad jednom budemo delili planetu sa nekom vrstom superinteligencije, teško da ćemo imati šanse.”
Međutim, nisu svi tako pesimistični. Ipak mašine prate logiku programiranja, pa ako su programi odrađeni dobro mašina neće dobiti neke supermoći. Selmer Bringsjord, logičar i filozof, kaže da možemo da kontrolišemo budućnost odgovornim korišćenjem veštačke inteligencije.

Deep-BlueHronologija samosvesti mašina:
1997. – Deep Blue – IBM-ov superkompjuter koji je pobedio svetskog šahovskog šampiona Garija Kasparova u šest mečeva.

2003. – Hibrot – prvi robot koga su kontrolisali neuroni. Naučnik sa Džordžija Tek univerziteta je upotrebio električne signale od neurona pacova za upravljanje mašinom. Robot je osećao prepreke u svom okruženju i učio da ih obilazi.
2005. – Stenli – Automobil-robot koji je samostalno vozio nepoznatim pustinjskim putem dugačkim 212 km. Stenli je završio put sa prosečnom brzinom od 30km/h.

Stanley_Image132005. – ASIMO – Honda je napravila ASIMA – robota koji je umeo da reaguje na okruženje (na objekte i ljude koje je sretao). Softver za prepoznavanje lica je omogućavao da ASIMO pozdravlja ljude imenom pri ponovnim susretima.
2009. – ADAM – robot – asistent u laboratoriji, sasvim je nezavisno otkrio nove naučne informacije kada je otkrio deo genoma kvasca koji kontroliše proizvodnju lizina.
2010. – Oportjuniti – Sedam godina staro vozilo koje se nalazi na Marsu i za NASA-u prikuplja podatke dobilo je softver koji mu omogućuje da identifikuje i izvodi naučna istraživanja bez čovekovog uplitanja.

enduranceplus_opportunity2010. – Vočkiper (The Watchkeeper) je bespilotna letelica koja može da uzleti, izabere put, leti i sleti potpuno sama. Pored toga, može da otkriva eksplozivne naprave koje se nalaze u zemlji.
Za kraj, ako želite da se podsetite šta sve može da se desi pogledajte filmove: AI, Matrix, Wall-e, Terminatora i naravno Blejd Ranera. Toplo preporučujem i seriju Battlestar Galactica.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sve Dodatne dimenzije
Last modified on 2010-08-18
Zar ne bi bilo sjajno da možemo da dotaknemo svoju ruku iz četvrte dimenzije? Mogli bismo da se oslobodimo okova obične geometrije. Beznadežno upetljani produžni kablovi bi se otpetljavali sa lakoćom. Leva rukavica bi se brzo prebacila u desnu ako je potrebno. Zubari bi mogli da popravljaju zube bez bušenja ili čak bez otvaranja pacijentovih usta.

Dimension_by_SandmandMa koliko delovalo kao fantastika, dodatne dimenzija prostora bi mogle da postoje. Od relativne slabosti gravitacije do jakih afiniteta između udaljenih čestica i sila, razne misterije sveta oko nas pružaju nam utisak da je poznati univerzum ništa drugo do senka višedimenzionalne stvarnosti. Ako je tako, veliki hadronski sudarač (LHC) u blizini Ženeve bi mogao da sudarima čestica ispusti dovoljno energije da raskine lance koje ih čuvaju u tri dimenzije i pusti nas u svet zapanjujuće stvarnosti. Pored LHC-a, naučnici nalaze male naznake dodatnih dimenzija u merenjima snage gravitacije i u posmatranjima orbita crnih rupa.

 cubeTakvo otkriće ne samo da bi promenilo fiziku već i njene discipline. Dodatne dimenzije bi mogle da objasne misterije kao što su ubrzanje svemira i možda bi bile uvod u ponovno razmatranje dimenzionalnosti što bi doprinelo shvatanju da prostor i vreme proizlaze iz fizičkih principa koji se odigravaju u besprostornom, bezvremenskom području. Jednostavno, zar ne?

Bez obzira na čari dodatnih dimenzija, mi sami nikad nećemo moći da ih posetimo. I ako budu otvorene za čestice koje sačinjavaju naše telo, dodatna sloboda kretanja bi rasturila složene strukture, uključujući i život. Dakle, frustracije oko zapetljanih kablova i bolova od popravke zuba su neizbežni detalji ako želimo da živimo ovde i sada.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveKloniranje ljudi
Last modified on 2010-09-28
Dolly the sheep, whose creator has now abandoned cloning.Još od rođenja ovce Doli 1996. godine, kloniranje ljudi deluje neizbežno. Uprkos nekim tvrdnjama da je to već urađeno – uključujući i onu koju je objavila kompanija iza koje stoji NLO kult – ljudski klonovi ne postoje osim onih prirodno rođenih kao identični blizanci. Pored uspeha sa drugim sisarima, ispostavilo se da je proces mnogo komplikovaniji za ljude – što će neke ljude možda utešiti a neke razočarati.

Naučnici stvaraju klon tako što zamene jezgro jajne ćelije sa jezgrom od druge osobe. Uspeli su da kloniraju ljudske embrione, ali nijedan do sada nije preživeo ranu fazu u kojoj su samo grupa ćelija koja se zove morula.

in-vitroČak i sa ponavljanjem, oko 25 odsto kloniranih životinja ima očiglednih problema, manji propusti u gajenju i održavanju embriona mogu dovesti do grešaka u razvoju. Pokušaj kloniranja čoveka bi bio veoma rizičan, poput slanja bebe u svemir raketom koja ima 50-50 šanse da eksplodira.

Čak i da se otklone ti rizici, ostaje moralna dilema. Na primer, da li bi ljude mogli klonirati bez njihovog znanja? S druge strane, klon bi mogao da ima bolji život, zato što bi mogao da uči od originala. Kada bi čovek shvatio u 25.godini da ima odličan sluh ali nikad nije išao na časove sviranja, mogao bi svom blizancu da kaže da počne sa 5 godina.
Kloniranje bi moglo da se radi i sa izumrlim vrstama. Međutim, to stvari čini još težim, jer faktori poput veličine materice ili vremena trudnoće mogu lako da budu pogrešni. Jedini klon izumrle životinje dosad – bukardo, uginuo je odmah nakon rođenja zbog problema sa plućima.

cloning2U Americi nisu sve države zabranile kloniranje ljudi. Ujedinjene nacije su usvojile neobavezujuću zabranu. Ako se kloniranje ljudi desi, biće to u delu sveta koji se blagonaklonije odnosi prema tome – i verovatno će to uraditi neki bogati ekscentrik. Da li ćemo se preplašiti ili ćemo prihvatiti kloniranje kao što smo prihvatili i vantelesnu oplodnju? Sigurno je da će nas otvaranje novih pravaca u stvaranju života naterati da razmislimo o odgovornostima posedovanja tako moćnog znanja.

12 događaja koji će promeniti sveVanzemaljska inteligencija
Last modified on 2010-10-25
Aprila 1960.godine u Nacionalnoj astronomskoj opservatoriji u Grin benku u Americi, mladi Frenk Drejk je usmerio veliki radio teleskop na dve obližnje zvezde da bi potražio signale koji dolaze od nekih civilizacija koje možda tamo postoje. Pretraga nije urodila plodom, ali Drejkov Projekat Ozma je otpočeo pretragu za vanzemaljskom inteligencijom SETI (Search for extraterrestrial intelligence) koja još uvek traje.

SETIDanas, postoji Niz teleskopa Alen (ATA) za koji je planirano da se sastoji od 350 teleskopa, ali pošto novca nema dovoljno stalo se na 42, a astronomi i dalje nisu prikupili dovoljno podataka da bi objavili postojanje inteligentnog života u svemiru.

„Iako to radimo već 50 godina, nismo proveli veći deo tog vremena na teleskopima“, kaže Džil Tarner, direktorka SETI instituta. „Ono što možemo da kažemo je da svaki sunčev sistem u galaksiji nije naseljen tehnološki dovoljno naprednom civilizacijom koja bi poslala radio signale“. Međutim, ima još mnogo galaksija da se istraži. Jedna od najvećih kampanja do sad, Projekat Feniks, ispitivao je okolne zvezde sa širokim opsegom frekvencija uz pomoć najvećih svetskih radio teleskopa. Za devet godina Feniks je prešao preko 800 zvezda, što je manje od milionitog dela jednog procenta Mlečnog puta.

aliensČak i za zvezde koje su bile skenirane postoje brojni parametri za primanje signala. Kao i za zemaljske radio stanice, to su frekvencija, vreme (non-stop ili sa prekidom noću), vrsta modulacije (AM ili FM), i tako dalje. Dovoljno da jedan nije uzet u obzir i mogućnost da su naučnici promašili signal postaje veća.
Ali šta i ako neko taj signal pokupi? SETI zajednica ima definisan protokol za takve situacije, npr. obavestiti svetske opservatorije da bi ga verifikovali, ali to isto se ne može reći za svetske vlade. Neki okvir na nivou Ujedinjenih Nacija koji reguliše naše reakcije na signal ne postoji – što znači da ako čujemo da nam neko nešto poručuje iz potencijalno neprijateljskog komšiluka ne znamo da li smemo da odgovorimo.

To ne bi bilo novo iskustvo za, sada osamdesetogodišnjeg, Frenka Drejka koji je kao student bio u ubeđenju da je ostvario kontakt. „Osećate vrlo specifičnu emociju ako mislite da se to desilo, jer shvatite da više ništa neće biti isto“, kaže on.

12 događaja koji će promeniti sveNuklearni konflikt
Last modified on 2010-12-24
nuclear_bombKraj hladnog rata i postojeći napori SAD, Rusije i drugih zemalja koji se tiču kontrole naoružanja veoma su smanjili rizik od globalnog nuklearnog uništenja. Međutim, neposlušne države i nastavljene tenzije čine lokalni okršaj nuklearnim bombama realnim.
Detonacija jedne bombe može prouzrokovati užasne smrti na nekoliko načina. Bomba bačena na Hirošimu stvorila je vetrove sa užasavajućom brzinom koji su rušili betonske zgrade u okolini pada. Vrelina od eksplozije je spržila sve živo u okolini od jednog kilometra. Ljudi koji su živeli na velikoj udaljenosti od Hirošime su podlegli trovanju radijacijom.

Globalnih efekata bi bilo tek ako se bace više desetina takvih bombi, što može da se desi u sukobu između dve Koreje ili Pakistana i Indije. Pakistan ima između 70 i 90 nuklearnih glava a Indija između 60 i 80, dok je ubedljivo najjača nuklearna sila i dalje Rusija sa oko 13.000 nuklearnih bombi (samo 4.850 je operativno a šta se dešava sa ostatkom – svet nije siguran). Ako bi se desio rat između Pakistana i Indije, procene su da bi se iskoristilo oko 100 bombi veličine one bačene na Hirošimu. Pored, prema simulaciji, 20 miliona poginulih, mnogi van sukoba bi takođe umrli. Eksplozije bi podigle oko 5 miliona tona čađi u atmosferu. Čestice bi okružile planetu za manje od nedelju dana; za dva meseca planeta bi umesto neba imala prekrivač od čađi zbog koga biljke ne bi mogle da se razvijaju i lanac ishrane bi bio prekinut sledećih 10 godina. Glad koja bi zbog toga nastala ubila bi milijardu ljudi koji trenutno žive na minimalnim zalihama hrane.
Ishod je loš. Međutim, postoji jedna svetla tačka u svemu ovome: nada da je čovečanstvo dovoljno zrelo i odgovorno da predvidi taj ishod i samim tim ne dozvoli da se nuklearni konflikt desi.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveFuziona energija
Last modified on 2011-05-04
1991_fusionPrema staroj pošalici, fuzioni reaktor će uvek biti 20 godina daleko. Danas ta izjava zvuči optimistično. Najveći projekat na svetu koji se bavi istraživanjem fuzije, ITER reaktor u Južnoj Francuskoj, neće početi sa fuzionim eksperimentima pre 2026. godine. Inženjeri će vršiti testove još bar deset godina pre nego što pređu na sledeću fazu – dizajn eksperimentalnog prototipa koji će moći da izvlači korisnu energiju. Još jedna generacija će proći pre nego što naučnici budu mogli da prave reaktore koji će moći tu energiju da šalju u mrežu.

A u međuvremenu, svet je gladan energije. Apetiti toliko rastu, da je definitivno potreban nov pristup. Teoretski, fuzione elektrane bi bile odgovor na nezajažljive energetske potrebe čovečanstva. Gorivo bi im bio teški vodonik koji se nalazi u običnoj morskoj vodi i ne bi se proizvodile štetne emisije gasova – ne bi bilo čađi, nuklearnog otpada ili gasova sa efektom staklene bašte. Takve elektrane bi koristile sile koje postoje unutar Sunca.
U praksi, fuzija verovatno neće promeniti svet na način koji su zamišljali fizičari. Tehnologija potrebna da pokrene i kontroliše fuziju je nedostižna. Dalje, prvi reaktori će najverovatnije biti preskupi za raspostranjeno korišćenje u 21.veku. Postoji mišljenje da je najbrži put ka korišćenju nuklearne energije – hibridni pristup. Upotreba fuzionih reaktora za pokretanje fisionih reakcija u nuklearnom otpadu. Tehnologiju za takav pristup je moguće napraviti do 2020. a povezati na mrežu do 2030.godine.
Drugim rečima, fuzioni reaktor je 20 godina daleko.
Izvor: Scientific American

12 događaja koji će promeniti sveStvaranje života
Last modified on 2011-12-07
genome2Naučnici koji se bave kreiranjem života u laboratoriji su još uvek prilično daleko od razumevanja osnovnih procesa koji bi omogućili inertnim jedinjenjima da se pretvore u živu ćeliju koja bi se sama razmnožavala. Današnja sintetička biologija se više bavi menjanjem postojećih organizama. Međutim, ne menjaju se pojedini geni već čitave grupe gena, a ta promena može da natera organizme da proizvedu hemikalije, goriva, pa čak i lekove.

Sintetička biologija, u stvari, prenosi principe inženjeringa u biologiju. Zamislite da možete da programirate bambus da poraste u stolicu umesto da je pravite u fabrici, ili male prirodne solarne panele (poznatije kao lišće) da prave struju za kuće. Ili zamislite biološke sisteme koji su tako promenjeni da mogu da uklanjaju zagađenje ili da učestvuju u zaustavljanju klimatske promene. Reprogramirane bakterije bi možda bile sposobne da, kad uđu u naša tela, leče bolesna područja i da se ponašaju kao armija lekara u našim organizmima. Profesor genetike na Harvardu, Džordž Čurč, tvrdi da u principu sve što se proizvodi može i da se proizvede uz pomoć biologije. To se već dešava, samo na nižem nivou: enzimi koji nastaju od mikroba na visokim temperaturama i služe u deterdžentu za pranje veša su promenjeni tako da mogu da rade i na niskim temperaturama i na taj način štede energiju.

CMS200811614534892341Ova velika obećanja sa sobom nose i velike rizike, jer se svi plaše da će modifikovani organizmi (slučajno ili namerno) izaći iz okvira laboratorije i završiti ko zna gde. Većina takvih kreacija danas ne može preživeti van laboratorijskih uslova. Ali, budućnost sa sobom nosi i sofisticiranije organizme, tako da će i njihovo čuvanje morati da bude složenije. Naučnici razmišljaju i o sekvenci samouništenja u novom genetskom kodu.

Iako je priča pobegla u smeru genetskog inženjeringa, vraćamo je na put stvaranja života. Naučnici su uspeli da stvore bakterijski genom od nule, veštačke organele (tzv. sintozome), tako da veštačka kreacija života izgleda blizu. Što, naravno, ne znači da ćemo ikada razumeti kako je život stvarno nastao, ali može doprineti novoj nadmenosti čoveka koji već sada sebe stavlja na par stepenica od boga. Možda se rizik ipak isplati ako naučimo da proizvodimo materijale i energiju na održiv način. Možda ćemo stvoriti nov odnos sa životom na planeti koji je potpuno drugačiji od našeg današnjeg. Možda…
Scientific American

12 događaja koji će promeniti svePacifički zemljotres
Last modified on 2012-06-07
4020_ASSVeć dugo naučnici iščekuju a javnost strepi od velikog zemljotresa koji će pogoditi američku zapadnu obalu. Američka geološka opservatorija procenjuje da do 2038.godine postoji 98% verovatnoće da Kaliforniju pogodi zemljotres jačine bar 6,7 stepeni. Ali bi vrlo lako mogao biti mnogo jači.
San Andreas rased je dugačak oko 1300 kilometara i formira granicu između severnoameričkog i pacifičkog platoa. Posmatranjem geoloških znakova, naučnici smatraju da se rased pomera jednom u 150 godina, a poslednje veliko pomeranje je bilo pre 300 godina.

Zemljotres jačine 7,8 stepeni bi potresao 10 miliona stanovnika južne Kalifornije a pomeranje ploča bi izazvalo pucanje puteva, cevi, uništenje pruga i komunikacionih kablova. Takav potres bi napravio 200 milijardi dolara štete, a razrušena infrastruktura bi zaustavila poslove i donela dalje velike troškove.

Kada (a izgleda je pitanje kada a ne ako) veliki zemljotres pogodi SAD, može se pokazati da i nije toliko razarajući po kvalitetno sagrađene zgrade u bogatim američkim gradovima. Veća razaranja donose umereni zemljotresi u siromašnim oblastima sveta koji začas mogu da unište jeftino građene kućice i neplanski stvarana naselja.
Izvor:ekologija.rs/feljtoni/

_____________________________________________________________________________________________________

UNIŠTAVANJE ŠTETOČINA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Sve je počelo 1989. godine. Dr Hulda Klark je rešila da otkrije odnos parazita na bolesti koje su se širile kao epidemija.

Metilj izaziva rak!

Dr-Hulda-KlarkU jednoj od svojih knjiga, ona piše:
„Rešila sam da otkrijem opseg frekvenci drugih živih bića. Otkrila sam da muve, bube, paukovi, buve i mravi imaju frekvence od 1.000.000 Hz do 1.500.000 Hz. Bubašvabe su imale najvišu frekvencu od svih insekata koje sam testirala.
Potom je došlo zastrašujuće otkriće. Uginuli insekt je takođe imao opseg frekvencija, koje su se dale izmeriti!

Znači to uopšte nije fenomen živih bića! Ali ako mrtve stvari imaju rezonantni opseg, možda bi se mogao upotrebiti preparirani mikroskopski slajd nekog mrtvog stvorenja, a moji izleti u vrt i pozivi kasapnicama (skupljala sam parazite i iz mesa) mogli bi da prestanu.

To je bila srećna ideja. Prvi preparat koji sam dobila bio je ljudski crevni metilj, ogroman parazit, pošast čovečanstva. Upravo sam bila otkrila da je prisutan u jetri (ne u crevima) svih bolesnika od raka koje sam pregledala. Odrasli (uginuli) parazit imao je rezonantnu frekvenciju od oko 434.000 Hz.

Mrtve stvari rezonuju! Iznenada mi je niotkuda sinula ideja. Ako bi se neka osoba priključila na generator frekvencija dok radi na 434.000 Hz, šta bi se desilo sa odraslim metiljem, ukoliko je čovek njime inficiran?
Iste nedelje sam tu ideju isprobala na sebi, ali ne sa metiljem već sa salmonelom, giardijom i herpesom koje sam hronično imala. Posle trominutnog tretmana, ponovo sam se testirala. Više ih nije bilo u mojim organima! Nije bilo emitovanja na njihovim karakterističnim frekvencijama. Ponavljala sam i ponavljala eksperiment. Da li su zaista mrtve? Možda su naprosto umrtvljene ili su se možda sakrile. Ali simptomi su takođe brzo nestali. Herpes je prestao da me golica. Bilo je to isuviše jednostavno i neverovatno.
Za dvadeset minuta (3 minuta na 6 različitih frekvencija), čitava porodica se može otarasiti tog parazita. Slučajevi bolesnika od raka su pokazali da je univerzalni marker kancera, ortofosfotirozin, mogao da se ukloni iz njihovih tela ubijanjem istog tog parazita.

Elektronska „pilula“

„Neizlečivi“ slučajevi side su takođe izgubili svoj virus za nekoliko časova. Laboratorijski testovi na HIV su se pokazali negativnim! U više slučajeva, pacijenti koji su patili od bola, doživeli bi trenutno olakšanje ako bih uspela da otkrijem pravu „bubu“ i njenu frekvenciju prilikom sledećeg pregleda.
Izgleda da je to apsolutni dokaz da žive stvari bazično emituju neku vrste visokofrekventne energije.

Šta se zapravo dešavalo bakterijama i parazitima? Ako sam mogla da smesta ubijem nešto tako veliko kao što je glista poznata pod nazivom askaris ili crevni metilj, onda bih možda mogla da ubijem i nešto krupnije, kao što je kišna glista ili buva, nešto što mogu da vidim sopstvenim očima umesto da zamišljam da je to ubijeno unutar mog tela.
Izgleda da je 10 minuta izlaganja frekvenciji koja je odgovarala vrhu njihovog opsega emitovanja omamljivalo te krupnije životinje. Ali one nisu umrle. Kasnije sam proverila telesni opseg (opseg frekvencija koje emituju) kod obe vrste. Kišne gliste su izgubile veliki deo svog opsega i sa vrha i sa dna. Buve su, izgledale otpornije, pošto su izgubile samo malo. Međutim, čak ni nedeljama kasnije nisu se oporavile od tog gubitka.

Da li bi ljudima moglo da naškodi ako bi se preplavili radio-frekvencijama u njihovom sopstvenom opsegu? Sasvim verovatno, ukoliko bi napon bio dovoljno visok. Međutim, nije bilo potrebe da se eksperimentiše, jer paraziti koje želimo da ubijemo imaju karakteristične frekvencije koje se ne preklapaju sa karakterističnim frekvencijama ljudi. Zapravo, one su daleko niže od njih.

Tako se rodio moj elektronski metod da se suprotstavljemo bolestima. Nađete rezonantnu frekvenciju neke bakterije, virusa ili parazita. Testirate žive napadače unutar ljudskog tela tom frekvencijom i za nekoliko minuta one više neće emitovati sopstvene frekvencije – biće ili mrtvi ili onemogućeni da deluju, pa će ih ukloniti naša bela krvna zrnca.“

Uništavanje štetočina

Uređaj koji je dr Klark konstruisala, i nazvala ga „zaper“, u osnovnoj verziji je veoma jednostavan, čak toliko da ga možete napraviti i sami sledeći uputstva koje daje u knjigama koje je napisala. Između ostalog, ona objašnjava: „Pod uništavanjem štetočina zaperom podrazumevam selektivno uništavanje patogenih organizama električnom strujom. Godinama sam koristila komercijalni generator frekvencija da „uništavam“ jednu štetočinu za drugom. Najpre sam napravila šemu frekvencija za najveći broj bakterija i virusa u mojoj zbirci (preko 80 njih). Potom bih testirala pacijenta na svaki od njih. Čak i osobe koje su patile od obične prehlade imale su bar tuce mikroorganizama u sebi (ne samo adenovirus).

Pri narednoj poseti podesila bih generator frekvencija na taj niz frekvencija koji sam otkrila – po tri minuta za svaku. Celokupni proces, testiranje i lečenje, trajao bi oko dva sata. Često bi pacijenti doživeli trenutno olakšanje, ali je ono često bilo i privremeno. Ono što tada nisam znala je da virusi mogu da zaraze neki veliki parazit, kao što je dečija glista. Ukoliko ne ubijete svoje dečije gliste i svoj virus, virus će vam se brzo vratiti.

Godine 1994. je moj sin napravio precizni ručni generator frekvencija koji radi na baterije. Nazvali smo ga zaper. Svrha je bila da omogućimo svima da ubiju crevnog metilja pomoću jeftine sprave. Korišćenje generatora na raznim frekvencijama može doneti toliko dobrobiti, da sam smatrala da svako treba da zna kako da tu spravu napravi. Međutim, kada sam je isprobala na jednoj od bakterija koju sam imala, takođe su uginule i druge tri na veoma različitim frekvencijama! To se nikada ranije nije desilo. Kada sam zaper isprobala na drugima, čak i ako su imali na tuce patogenih organizama, svi bi uskoro bili mrtvi!

Uzastopna testiranja pokazala su da to nije rezultat neke posebne konstrukcije ili specijalnih talasa koje je proizvodila ta sprava. To se desilo usled delovanja baterije! Svaka pozitivna frekvencija ubija sve bakterije, viruse i parazite istovremeno, ako ima dovoljan napon (u ovom slučaju 5 do 10 volti), trajanje (sedam minuta) i frekvenciju.
Ranije sam uvek podešavala moj kupljeni generator frekvencija da varira između pozitivnog i negativnog napona. Sada sam pokušala da ga podesim da varira između pozitivnog napona i nule. To je bilo isto toliko efikasno koliko i generator frekvencija na baterije koji je napravio moj sin.

Stvaranje pozitivnih frekvencija je najbolji način da se brzo ubiju svi patogeni organizmi.
Potrebna su tri tretmana da se ubiju svi. Zašto? Prvi tretman zaperom ubija viruse, bakterije i parazite. Ali kroz nekoliko minuta često se vraćaju druge bakterije i virusi. Zaključila sam da su oni zarazili parazite, a ubijanje parazita ih je oslobodilo. Drugi tretman zaperom ubija oslobođene viruse i bakterije, ali se ubrzo ponovo pojavljuje nekoliko virusa. Mora da su oni inficirali neke od poslednjih bakterija. Nakon trećeg tretmana nikada nisam pronalazila bilo kakve viruse, bakterije ili parazite, čak ni satima kasnije.

Paraziti i zagađenje

Reč „parazit“ koristimo u dva značenja. Sve što živi od vas ili u vama, ne samo da bi tu boravilo već i da bi uzimalo hranu od vas, predstavlja parazitski organizam. Bez obzira koliko je veliko, može se nazvati parazitom. Ali na neki način velike gliste trebalo bi razlikovati od ameba srednje veličine, još manjih bakterija i najmanjih virusa. Zato često izraz parazit rezervišemo za veće stvari, od ameba pa naviše.
Fasciolopsis buscii je metilj (pljosnata glista). Četiri uobičajene vrste metilja su: ljudski crevni metilj, metilj ljudske jetre, metilj ovčije jetre i stočni metilj. Ne dopustite da vas zavedu termini ovčiji i stočni – sve njih nalazimo i u ljudskom organizmu! To je jedan od najgorih parazita i uzročnik brojnih bolesti.

Metilje sam našla u svim slučajevima raka, HIV infekcije, Alchajmerove bolesti, Kronove bolesti, Kapošijevog sindroma, endometroze… Metilj ima šest ciklusa razvoja, ali samo u odraslom ciklusu živi u ljudima – i to jedino u crevima. Ali ako vaše telo u sebi ima henikalije – rastvarače, i drugih pet ciklusa razvoja se mogu javiti u vama! Ako je rastvarač propil alkohol, crevni metilj dobija poziv da iskoristi neki drugi organ kao domaćina – taj će organ postati kancerogen. Ako je rastvarač benzen, crevni metilj će koristiti timus (grudnu žlezdu) kao sekundarnog domaćina, pripremajući teren za sidu. Metil alkohol poziva metilja da upotrebi pankreas kao sekundarnog domaćina. To vodi do poremećaja pankreasa koji nazivamo dijabetesom. Ako su rastvarači u vama metil- etil-keton ili metil-butil-keton, materica postaje sekundarni domaćin, a rezultat je – endometroza.

To je nova vrsta parazitizma zasnovana na zagađenju. Te bolesti koje su izazvali različiti stadijumi metilja na njegovim netipičnim lokacijama u telu, nazivam bolestima metilja.
Zagađivači su sve nežive stvari oko vas koje ne bi trebalo da dospevaju u vaše telo, jer ometaju njegovo funkcionisanje. Sve dok ne prodru u tkiva oni neće smetati, na primer plastične naočare ili odeća. Ali ako hemijske materije od kojih su načinjenjei ovi predmeti prodru u telo, ono će se boriti da ih izbaci.
Zagađivači mogu da uđu u telo kroz vazduh koji udišete, hranu, napitke i proizvode koje stavljate na kožu.

Dve osobe mogu da koriste istu kremu za lice. Jedna dobije osip, druga ne. Ona koja ne dobije osip uopšte ne misli da joj ta krema škodi, misli da je kao čelični sef neprobojna za taj proizvod. Bolje je pretpostaviti da je ta krema za lice nešto otrovno, o čemu svedoči osip koji je neko drugi dobio, a da je osoba bez osipa izbegla neprijatnost samo zato što ima jači imuni sistem. Imuni sistem je kao novac koj isplaćujete sa računa banke za svaki novi napad. Kada potrošite novac, banka (vaše zdravlje) propada.
Rastvarači su jedinjenja koja rastvaraju druge stvari. Voda je korisni, životni rastvarač. Najveći broj drugih rastvarača rastvaraju masti i oni su opasni, jer mast formira zidove opni svih ćelija, posebno nervnih ćelija.

Najštetniji rastvarač je benzen. On odlazi u timus, uništava naš imuni sistem i izaziva sidu. Sledeći po štetnosti je propil alkohol. On odlazi u jetru i izaziva rak u nekom udaljenom organu. Ostali glavni krivci za bolest su ksilen, toluol, metil alkohol, metil hlorid i trihlor-etan. Sve su ovo materije koje obilno koristi današnja industrija.

Opasni nakit

Biohemičari znaju da određeni mineral u slobodnom elementarnom obliku uvek inhibira enzim koji koristi taj mineral. Bakar iz mesa i povrća koji unosite je esencijalan. Neorganski bakar, koji unosite u organizam iz posuda sa metalnim dnom ili bakarnih vodovodnih cevi je kancerogen. Na nesreću, neorganski oblici metala prožimaju čitavu našu okolinu. Mi stavljamo metalni nakit na kožu, jedemo hleb pečen u metalnim plehovima, pijemo vodu iz metalnih vodovodnih cevi.

Još jedan očigledno opasan oblik metala su zubne plombe. Živine plombe, uprkos uveravanjima Američkog udruženja zubara, NISU neškodljive. A ponekad je živa zagađena talijumom koji je još otrovniji od žive!

Ne treba nositi bilo kakav metal na telu.
U ostale preovlađujuće metale spadaju olovo i kadmijum iz lemljenih i galvanizovanih vodovodnih cevi, nikl i hrom iz zubnih navlaka i kozmetike i aluminijum iz hrane, konzervi i lonaca za kuvanje.

Takođe su opasni gljivični toksini. Plesni proizvode neke od najotrovnijih poznatih supstanci – mikotoksine. Jedna mala plesniva voćka ili komad povrća mogu zagaditi veliku količinu soka, džema ili nekog drugog proizvoda. Iako su plesni žive i mogu se ubiti zaperom, mikotoksini nisu i moraju se ukloniti iz vaše jetre. Pošto su mikotoksini krajnje otrovni, malena količina može da deo vaše jetre onesposobi danima!“

Polaritet hrane

O zaperu, aparatu za čišćenje organizma, dr Hulda Klark je napisala: „Eksperimentisala sam sa mnogim frekvencijama nadajući se da ću pronaći onu koja ne samo da uništava bakterije i viruse, nego i „loše molekule“ kao što su fenoli (alergeni) u hrani. Otkrila sam da 1.000 Hz daje rezultat, što me je iznenadilo pošto sam očekivala znatno višu učestanost. Nisam mogla da shvatim koji su sve zakoni fizike uključeni, ali tu nije bilo izuzetaka. Mali napon i frekvencija od 1 KHz utiču na organizam i na hranu koju jedemo.
Pored čišćenja organizma od parazita, veoma je važno da očistite i ispravno polarizujete hranu, jer lečenje neće uspeti, ako se svakodnevno trujete hranom i pićem… U su svrhu projektovala sam uređaj koji se priključuje na zaper, a nazvala sam ga – zapikator.“

U knjizi Lek i prevencija za sve vrske kancera (njnjnj.omegacor.info/zaperi.htm)dr Klark nastavlja: „Sve namirnice stavite na zapikator 10 minuta pre nego ih smestite u ostavu ili u frižider. Ako morate da sečete ili pripremate povrće ili voće pre upotrebe, ponoviti „zapikaciju“ na još 10 min. Mleko, mlečni proizvodi i jaja se tretiraju zapikatorom 15 min.
Metalni predmeti, kao što su konzerve, stavljanjem na zapikator će se namagnetisati formirajući južni pol pri dnu i severni pri vrhu.Višestruki polovi se indukuju ali nisu obavezno stabilni. Hrana unutar metalnog suda poprima isti polaritet kao i deo suda koji dodiruje (a ne suprotan). Zato je potrebno hranu iz konzerve prebaciti u posudu koja nije metalna i onda staviti na zapikator.

Sva konzervirana hrana na tržištu je pola severne, a pola južne polarizacije usled uticaja zemljinog magnetnog polja. Ovo je možda njena najgora osobina. Staklenim teglama treba skinuti metalne zatvarače pre zapikacije. Na ovaj način će sva hrana poprimiti severnu polarizaciju. Inače će se metalni poklopac polarizovati i polovina hrane će biti južno, a druga polovina severno polarizovana.
Zapikacijom hrana i piće dobijaju severnu polarizaciju iako su možda na početku imali južnu ili su bili nepolarizovani. Ovo se dešava zato što je voda dijamagnetik i poprima polaritet najbližeg polja, umesto suprotnog koji metalni objekti (konzerve) poprimaju.
Promena polariteta hrane u severno polarizovanu je dodatna korist od zapikacije. Ostali ciljevi su onesposobljavanje jaja parazita i ostalih živih stadijuma parazita, kao i promena štetnih molekula u bezopasne oblike (izomeri)“.

Voda života

Svi tumori uvek imaju južnu polarizaciju. Moja istraživanja pokazuju južnu polarizaciju, magnetnu silu, u zoni tumora iako je normalno da bude severna. Stare ćelije izumiru, a nove se javljaju. Svaki organ ima nekoliko ćelija u rezervi. Ima ih svuda po organu. Njihov je jedini posao da se dele kada se to od njih traži. Nema odlaganja. One su uvek spremne, imaju sve što je potrebno. Njihova aktivnost ne remeti neophodan rad ostalih ćelija. One se nazivaju matične ćelije. Kako matične ćelije znaju kada da se dele i da puste nove ćelije da popune upražnjena mesta?

Ova važna informacija dolazi od faktora matičnih ćelija. Faktor matičnih ćelija se šalje samo ako postoji potreba. Šalje se isključivo na lokacije sa južnom polarizacijom.
Svaka kišna kap i kišnica kada se sakupi po prizemljenju pokazuje severnu polarizaciju. Sva živa bića na Zemlji je piju u ovom stanju. Pa opet, ljudi je uopšte ne koriste. Ljudi uglavnom piju vodu iz vodovoda, čiju je polarizaciju teško predvideti. Svaka hlorisana voda ima južnu polarizaciju!

Voda je naša najvažnija supstanca. Deo je same prirode života, prisutna svuda u našem telu. Kada se mala flaša vode sa kuhinjske slavine stavi na severni pol magneta (zapravo da stoji baš na njemu) nešto se dešava. Posle nekoliko minuta voda će se uskladiti sa severnim polom magneta, a ne sa južnim. Treba primetiti da voda poprima istu polarizaciju kao i magnet na koji se stavlja. Ovo je suprotno od ponašanja gvožđa. Ako se komad gvožđa postavi blizu jednog od polova nekog magneta, suprotni pol se javlja u gvožđu. Kada se u gvožđu javi jedan pol, na suprotnom kraju imamo drugi magnetni pol. Tako da zapravo dobijamo oba magnetna pola.
Voda se ponaša drukčije. Pod uticajem magneta voda poprima ponašanje tog istog pola. Živo tkivo se ponaša kao i voda. Javlja se ista polarizacija kao i pol koji tu polarizaciju izaziva. Ona ima severnu polarizaciju.

Da li treba da pijemo vodu sa severnom polarizacijom?
Voda koja je indukovala tumore kod svih naših pacijenata sa ovom bolešću imala je južnu polarizaciju. Setite se da faktor pokretanja matičnih želija biva privučen u oblasti sa južnom polarizacijom. Prema testovima, deoba ćelija se dešava samo na mestima sa južnom polarizacijom. Hrana u svom prirodnom stanju takođe ima severnu polarizaciju.

Ne pomaže frižider

Jedna od najvećih misterija prirode je uticaj magnetnog polja Zemlje na naša tela, zdravlje, možda na sva živa bića. Voće i povrće, lišće i cveće, čak i orasi i žitarice su severno polarizovani kada se uberu ili kupe sveži. Iznutra, na mestu gde su semenke, polarizacija je južna. Ali mekani delovi počinju da stare i venu i za nedelju dana stajanja u frižideru propadaju. Severna polarizacija se menja u južnu. To se dešava postepeno. Grožđe će promeniti polarizaciju u južnu za samo nekoliko dana (zbrčkani delovi), dok će ostatak grožđa potpuno ostati severno polarizovan (ono što izgleda najsvežije). Semenke ne menjaju polarizaciju.

Moj zaključak je sledeći: namenjena nam je severno polarizovana hrana, sa malo južno polarizovanim delovima u obliku semenki. Ipak, veći deo hrane, čak i ako je držimo u frižideru, makar se delimično menja u južnu. Dobijamo prekomernu dozu južno polarizovane hrane i vode. Iz tog razloga preporučujem tretmane hrane zapikatorom, naročito ako smo bolesni.

Voda koja je pod tretmanom zaper aparata-zapikatora, dobija električnu energiju, odnosno napon. Mi znamo da voda može da zadrži puno frekvencija električne energije. Hrana i naša tela se uglavnom sastoje od vode. Hrana koja se stavi u magnetno polje dobija njegove magnetne sile. Električna energija generiše magnetnu energiju i obrnuto, tako da uvek primamo dozu obe vrste, čak i kada se primeni samo jedna. Treći oblik energije je fizički, kao kad naše uši osete kada do njih stignu talasi vazdušnog pritiska. Tu znamo da je frekvencija veoma važna jer proizvodi različite zvuke. Naše uši mogu da čuju samo zvuke koje proizvode frekvencije manje od 20.000 Hz (20 KHz).

Zapikator kombinuje sve tri vrste energije i isporučuje ih na istoj frekvenciji. Nakon tretmana hrane zapikatorom, većina bakterija, virusa i jajašca parazita nestaju. Benzen se oksiduje u fenol, barem u malim količinama. Antigeni fenolske hrane nestaju ako se koristi ispravna frekvencija. Na mnoge od njih deluje frekvencija između 1.000 Hz i 1.010 Hz. Kada se zapikator postavi na kancerogenu izraslinu na koži, čini se da se ona smanjuje za 24 sata. I na kraju, čini se da je i hrana ukusnija.
Ponovo napominjem, ne smemo da demonizujemo suprotnu polarizaciju. I ona je deo nas, kao što semenke pripadaju voću. Ali potrebno je posvetiti mnogo više pažnje silama južnog pola.

Najvažniji je imunitet

Ljudi prolaze kroz detinjstvo, tinejdžersko doba i punoletstvo, razmnožavaju se i ponovo vraćaju u detinjstvo. Sve služi istoj svrsi: preživeti i opstati. Paraziti u nama preživljavaju zajedno sa nama, ali kako će opstati zavisi prvenstveno od našeg zdravlja. Oni ne mogu da prežive ako smo potpuno zdravi. Loše zdravstveno stanje i parazitizam idu ruku pod ruku.
Ascaris, Strongyloidi i filarije (duga, tanka vlakna) i srčani crvi spadaju u grupu parazita poznatih kao valjkasti crvi. Ascaris nosi viruse varičele i zauški, herpesa 1 i 2, koksaki virusa i adenovirusa (obična prehlada). Nosi i Micobacterium avium koja izaziva noćna znojenja. U prošlosti nismo prepoznali ove povezanosti, jer su ove bolesti bile učestale a paraziti bili maleni i tihi.

Morate biti i previše mudri da biste postali sumnjičavi na uobičajene stvari. Prastara društva su imala tu mudrost. Zašto je hebrejski narod zabranio upotrebu svinjskog mesa u ishrani? Možda su primetili da su svinje često bolovale od epilepsije, bolesti kože i drugih zdravstvenih problema?
Strongyloidi nam donose glavobolje sa migrenama i možda naše zavisnosti, kao i seme začetka svih tumora. Koji će nam problem doneti zavisi od toga gde će napraviti svoje kolonije i šta mi, kao domaćin, jedemo.

Filarije su tanke kao vlakno svile ali veoma dugačke, pa mogu da se umotaju tako da uhvate ostale ćelije u zamku. Dirofilarija je najčešći srčani crv kod pasa. On je izazivač svih bolesti srca. Ako bilo koji deo Dirofilarije uspe da pobegne iz imunog sistema ili iz vaših digestivnih enzima, on se produžuje i stvara zaplet budućih događaja. Taj zaplet je početna tačka Hodžkinovog limfoma.

Ovi paraziti su se nastanili u nama. Za ljudsko zdravlje presudan uticaj imaju hrana i voda. Od toga zavisi da li ćemo biti puni parazita i da li smo sudbinski predodređeni na život sa malo energije, a puno lekova. Voda u sebi nosi mnoge supstance koje ubrzavaju pad našeg imunog sistema: benzen, azbest, azo-boje, teške metale, motorno ulje i radioaktivne elemente. Hrana nam donosi iste supstance koje smanjuju imunitet jer se u postupku procesuiranja hrane koristi ta ista zagađena voda.

Kao što su ljudima potrebni vitamini iz hrane, tako su i parazitima potrebne određene supstance. Srećna okolnost je bila ta što smo otkrili da je Fasciolopsisu potreban CRNI LUK! Strogo izbegavanje bilo koje vrste namirnica koje sadrže supstance nalik sirovom luku – što važi i za beli luk i slačicu, oslobađa nas ovih parazita. Evo osnovnih namirnica za tri parazita koja započinju formiranje jezgra tumora, a koje treba izbaciti iz ishrane:
za metilj pankreasa: beli luk i limun
za Strongyloide: krompir
za metilj ljudske jetre: ovas

Pored izgladnjivanja parazita, upotrebe zaper aparata, dodatni recept za uništavanje parazita je opisan u mojim knjigama i svakako je najefikasniji u uništavanju metilja. To je biljna kombinacija ljuski crnog oraha, lišća pelina i karanfilića.

 Biljke su naš najveći poklon na ovoj planeti! One nemaju samo jedan aktivni sastojak koji uništava parazite, ili ubija bakterije i viruse. Svaka biljka ima mnogo aktivnih sastojaka. Iz ovog razloga, kao i zbog toga što biljke pripadaju nama i naše su pravo bogatstvo, ja sam izabrala biljke (gde god je to bilo moguće) za čišćenje parazita, uništavanje bakterija i virusa, kao i održavanje zdravlja na jedan prirodan način.
Najbolje je da tinkture sami pravite, jer vi bolje od drugih razumete problem zagađenja vode. Ne zaboravite da ne smete da upotrebljavate hlorom zagađenu vodu. Kišnica je mnogo bolji izbor. Zelena ljuska crnog oraha, ekstrahovana u etil alkoholu, sveže samleveni karanfilići i pelin ubijaju različite stadijume parazita: karanfilići ubijaju jajašca, pelin uništava stadijum koji se naziva cerkarija, a tinktura oraha ubija odrasle parazite.

Jedinstveno životno delo

Dr Hulda Reger Klark je rođena 1928. u Rosternu, u Kanadi. Studirala je biologiju, doktorirala 1958. fiziologiju na univerzitetu Minesote. Svoja naučna interesovanja posvetila je biofizici i fiziologiji ćelije.
Krajem 60-tih godina, otvorila je nutricionističku ordinaciju. Posvetila se istraživanjima različitih aspekata ljudskih bolesti, posebno kancera. Traganje za odgovorima potrajalo je decenijama. Proučavala je parazite, bakterije, viruse i gljivice, teške metale, rastvarače i radioaktivnost, pokušavajući da otkrije kako ćelije ljudskog tela reaguju na ove napadače. Otkrila je više načina na koje se možemo osloboditi pomenutih patogena – od biljaka i esencijalnih ulja, preko ortomolekularne i elektro terapije.

Razvila je izuzetno efikasan metod lečenja raka, koji u mnogim slučajevima zaustavlja metastaze za samo 24 sata. Dr Klark je shvatila da ljudsko telo, baš kao radio stanica, emituje elektricitet ali na širokom spektru frekvenci i veoma niske snage. Takođe i drugi organizmi (virusi, bakterije) emituju svoje frekvence. A ako se na njihove frekvence deluje drugom frekvencom, patogeni će biti uništeni – tvrdila je dr Klark. I bila je u pravu. Zahvaljujući tom saznanju, razvila je tehniku selektivne elektroeliminacije neželjenih patogena u telu. Tako je nastao njen – zaper aparat. Pokazalo se da čišćenje organizma pomoću niskofrekventnih struja i biljnih preparata, neverovatnom brzinom eliminiše glavne uzročnike bolesti. Preko hiljadu pacijenata u terminalnim stadijumima raka koje je izlečila, svedoče o njenom uspehu. Tu je o veliki broj ljudi obolelih od drugih bolesti kojima ja pomogla da ozdrave.


Dr Klark je na veoma jednostavan način pristupala bolestima.

 Govorila je o uzrocima bolesti, umesto o načinu da se ublaže simptomi. Napisala je osam knjiga, od kojih su kod nas prevedene četiri: Terapija za sve bolesti (The Cure for All Disease), Lek za sve vrste kancera (The Cure for All Cancers), Lek za sve vrste uznapredovalih kancera (The Cure for All Advanced Cancers) i Lek i prevencija za sve vrste kancera (The Cure and Prevention of all Cancers).
Umrla je 3. septembra 2009. u svom domu u Kaliforniji.

Aleksandar Tešić/ 
treceoko.novosti.rs

__________________________________________________________________________________________

VEŠTINE PROSTORNIH ODNOSA …

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

PROSTORNO REZONOVANJE
test
Ako znate da rešite ovaj test, uspeh je zagarantovan

Nije čudno da rezultati verbalnih i matematičkih testova u ranom uzrastu mogu da predvide budući uspeh, ali kada dodate na to test sposobnosti prostornog rezonovanja, dobijate još bolje prognoze nečijih budućih dostignuća, kreativnosti i inovativnog potencijala.

Istraživanja koja su pratila preko 500 učenika tokom 30 godina, ustanovila su da deca koja su postigla dobre rezultate na testovima prostornog rezonovanja, imaju veće šanse za uspeh u svojim profesijama.

Studija iz 1970, bila je usmerena na grupu trinaestogodišnjaka, koji su bili posebno nadareni, pa su pored osnovnih testova na kraju školovanja, proveravane i njihove kognitivne sposobnosti.

Zapravo, bili su podvrgnuti diferencijalnoj proveri sklonosti, koja meri prostorno rasuđivanje, odnosno veštine prostornih odnosa, sposobnost za vizuelizaciju, i manipulaciju dvodimenzionalnih i trodimenzionalnih objekata u glavi.

Istraživači procenjuju da je takva provera ključna za predviđanje budućeg uspeha u dijagnostičkim tehnologijama, inženjeringu, matematici i nauci.

Profesor Lubinski koji je učestvovao u istraživanju sa svojim kolegama, tri decenije kasnije, proverio je profesionalni napredak svih učenika obuhvaćenih prvobitnim testiranjem.

Ispostavilo se da su osobe koje su na testu prostornog rezonovanja postigli najbolje rezultate, kasnije objavili razne naučne radove i patente.

Stručnjaci smatraju da je ova vrsta inteligencije zapuštena u sadašnjem obrazovnom sistemu, i naglašavaju da sigurno može da pomogne u oslobađanju visokih potencijala pojedinaca.

Pa, verovatno se pitate da li tu sposobnost ima vaše dete, ili možda čak vi?

bizlife.rs

MITOVI O SAMOPOMOĆI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Mitovi o samopomoći ili kako preživeti ludilo popularne psihologije

“Emocionalna inteligencija”, “unutrašnje dete”, “samo-aktuelizacija “, “neurolingvisitčko programiranje”, “moć podsvesti”, “indigo deca”, “porodične konstelacije” – jezik popularne psihologije je infiltrirao svaki nivo naše kulture, i ubedio nas je da ćemo uz malo (kvazi)psihologije i mnogo vešte komunikacije i duhovne akrobatike da postignemo sve naše ciljeve života. Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su “slamku spasa” u vidu raznih “gurua”, alternativnih “terapija” i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života. Mnogi ljudski životi i životi njihovih bližnjiih ostaju zauvek uništeni. Jer sadržaj naših života nam niko ne može dati. Ili imaš ili nemaš.

090831-mind-brain-02Mit PRVI.

Koren svih naših problema je nisko samopoštovanje.

Autorka  jednog od brojnih bestselera iz oblasti popularne psihologije i samopomoći,  Luiz Seno, insistira da “ako stvarno volimo sebe, sve u našim životima radi”, i tvrdi da je nisko samopoštovanje izvor svakog društvenog oboljenja, od gojaznosti do agresije?!

Međutim, u ozbiljnoj psihologiji i srodnim duhovnim i filozofskim granama, svi dokazi ukazuju na to da naše samopoštovanje i lični rejting ne predviđa kvalitet naših odnosa, niti koliko dugo će oni trajati. Čak šta više, visoko samopoštovanje ne mora zaustaviti decu da puše, piju, uzimaju narkotike, ili postaju seksualno aktivni u ranoj mladosti. Postoje brojni naučni radovi koji objašnjavaju da nisko samopoštovanje uopšte ne utiče na porast delikvencije i drugih oblika neprilagođenog ponašanja, što je činjenica koja je potpuno suprotna popularnim uverenjima.  Dan Olveus, kako piše u svojoj knjizi Maltretiranje u školi i šta možemo da uradimo,  je otkrio da u većini škola nasilnici nisu patili od slabog samopoštovanja, već sasvim suprotno. U mnogim studijima može se pročitati da ljudi sa visokim samopoštovanjem  dosledno ocenjuju sebe kao više atraktivne, popularne, socijalno vešte i inteligentnije od prosečnih ljudi, ali nezavisna i objektivna procena ovakvih testova baš ne podržava ovakve tvrdnje. Nauka sugeriše da se, ako je naše samopoštovanje vrlo visoko, možemo osećati odlično, ali i da je to obično jedna velika iluzija koja vodi u brojne nesporazume i razočarenja..

Svi mi ustvari stalno pravimo kompromise sa sobom i drugima, i radimo glupe stvari nebrojeno puta, tako da često završimo žaleći zbog onoga što smo rekli ili uradili. To je vrlo ljudski i deo je našeg bića. I kada se često osećamo loše zbog takvih stvari, to je u stvari najbolji životni put da razumemo sebre i stvari oko nas, i da se pokrenemo da uradimo nešto povodom toga.  Komičar Džej Leno je svojevremeno rekao u jednom intervjuu: “Malo niskog samopoštovanja je zapravo prilično dobro.  Možda nisi najbolji na svetu, no to samo znači da bi trebalo da se potrudiš malo više. “Samopoštovanje nije gorivo koje se mora stalno dounjavati, ako želimo da dođemo do našeg odredišta. Mnogo je korisnije za nas da ga posmatramo kao barometar napretka, pružajući stalnu povratnu informaciju o mudrosti naših izbora i ispravnost naših akcija.”

Mit DRUGI.

Možete da kontrolišete svoj život

Ljudska želja da drže sve stvari pod kontrolom, da kontrolišu svoje i tuđe živote je užasno jaka, toliko jaka da će naši mozgovi čak stvoriti iluziju kontrole nametanjem rešenja o slučajnim događajima. Kao što su psiholozi Vitson i Galinski pokazali 2008 godine, u stručnom radu za časopis ”Nauka” (Science), ljudi lišeni osećaja kontrole su daleko više skloni da vide slike u obrascima slučajnih tačaka, kao i pribegavanju sujevernim verovanjima i teorijama zavere.

Godine1970, psiholog Džonatan Roter je otkrio da smo mi, kao ljudska vrsta, skloni da se podelimo u dva tabora: na one koji smatraju da su stvari koje nam se dešavaju rukovođene spoljnim silama, (Božja volja, sudbina, vanzemaljci…), te da malo šta možemo uraditi da to promenimo (eksterni lokus kontrole) i onih koji sebe vide kao majstora sopstvene sudbine (unutrašnji lokus kontrole). Naša kultura nas ohrabruje da verujemo da je jaka unutrašnja kontrola dobra stvar. Međutim, takva orijentacija nas stavlja pred ogromna iskušenja i pritiske da ne pogrešimo i postavlja nam imperativ da uvek moramo da napravimo prave i kvalitetne izbore u mnogim životnim situacijama. Ne čudi onda da su ljudi sa visokim internim lokusom stalno podložni visokom stepenu krivice, pritisku savršenosti i perfekcionizma, anksioznosti i samo-optuživanja.

Život može biti zastrašujuće nepredvidiv i nedokučiv s vremena na vreme. Svi mi bi trebalo da imamo neku meru kontrole i duhovne orijentacije da bismo ga učinili podnošljivijim. Međutim, povremeno je potrebno da verujemo Životu i sebi samima i da pustimo da se stvari prosto dešavaju, a ne da se očajnički trudimo da čvrsto držimo upravljača sve vreme. Svojevremeno je veliki poznavalac mitologije, Džozef Kembel, lucidno primetio da “moramo imati volju  da napustimo svoje čvrsto skrojene životne planove i da prihvatimo činjenicu da život uvek čeka na nas, ma koliko to bilo bolno ili u neskladu sa našim (često) nerealnim očekivanjima”. Problem je u tome što veoma mali broj ljudi ima dovoljno hrabrosti da odustane od kontrole u takvom stepenu i da strpljivo čeka i dela stvarajući uslove za promene koje će doći.

Mit TREĆI. 

Nikada ne možemo biti previše samopouzdani.

Na mnogim kursevima iz veština komunikacije, ili psihološke samopomoći, priča se o tome kako je asertivno (samopouzdano) ponašanje zlatni standard komunikacije, koji obećava da će nas naučiti kako da uspostavimo platformu uzajamnog poštovanja sa drugim osobama, neku  vrstu alata putem koga možemo uspešnije da se borimo za sebe i da obezbedimo da se naš glas čuje, bez potrebe da ikada pribegnemo agresiji. Ali, da li se teorija i praksa asertivnosti zaista podudaraju?

Za početak, ispostavilo se da zaista možete imati previše navodno dobrih stvari u svom komunikacijskom repertoaru. Danijel Ames i Francis Flin otkrili su algoritam koji su nazvali ”Zlatokosa”, i to u radnim okruženjima zaposlenih osoba, u kojima je, navodno, asertivnost glavna tehnika komunikacije u uspostavljanju dobrih i efikasnih međuljudskih odnosa. I šta su otkrili?  Zaposleni smatraju previše asertivnosti  jednako problematičnim kao i premalo.

Kada malo pažljivije pogledate asertivne tehnike same po sebi, ubrzo postaje jasno da je asertivnost igra u kojoj je vaš suptilni cilj da oduzmete pravo glasa onom drugom učesniku u komunikaciji. To je u praksi isuvše često neka vrsta “zamagljivanja”, ili manipulacije, gde ljudi strateški odobravaju nešto što onaj drugi kaže, kako bi što neprimetnije zapravo sprovodili svoje sopstvene ciljeve i planove.  Ili, kada je u pitanju “negativna” asertivnost, gde ljudi kaobajagi prihvataju tuđu kritiku, ili izražavaju slaganje sa tuđim mišljenjem, ali u stvari istovremeno guraju svoje zahteve, ili nameću svoja mišljenja.

Mora se primetiti da je to prilično Makijevalistički koncept. Asertivnost i slične komunikacijske i psihološke tehnike (NLP, poslovna konverzacija, afirmacija, itd) više liče na igranje šaha, a ne na razgovor, i trebalo bi da nam bude jasno da je to samo alat da one druge primoramo na podčinjavanje našim zahtevima i ciljevima. Kako uopšte možemo da imamo istinsko poštovanje i odnos sa nekim ko pokušava da nas izmanipuliše? Većina knjiga o asertivnosti su zapravo priručnici o tome kako da steknemo prednost u odnosu na druge ljude. Oni sigurno imaju svoje mesto u našim veštinama komunikacije i psihološkog života, ali se ne treba zavaravati: pasivna agresija je ipak agresija.

Mit ČETVRTI.

Trebalo bi da uvek iskažemo svoja osećanja.

Sve do 1960-tih godina prošlog veka, ozloglašena britanska emotivna zatvorenost, ili “kruta gornja usna”, je univerzalno smatra vrlinom, ali danas se potiskivanje emocija smatra korenom brojnih psiholoških i fizičkih problema. Dok zapadna istraživanja kao dokaz nude ubedljive veze između potisnutih osećanja i zdravstvenih problema, kako ćemo objasniti činjenicu da je japanski kultura, u kojoj je potiskivanje određenih emocija aktivno ohrabrivano, takođe proizvodi najzdravije svetske građane?

Čak i na Zapadu poslednjih godina postoji sve više dokaza da slobodno iskazivanje emocija nije uvek nužno najbolja strategija. Na primer, američki autori sa univerziteta u Bafalu navode da su posle tragičnog uništenja Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001, otkrili da su svedoci, koji su ignorisali zahtev da snime ili zapišu svoja osećanja, zapravo prošli bolje psihički i fizički od onih koji su pristali da zabeleže i slobodno iskažu svoje emocije. I dok smo rutinski učeni da “pustitmo svoj bes” i da je to dobro za nas (mnoge alternativne psihoterapeutske metode propovedaju ove pravilo), razmatrajući 40 godina istraživanja i dokaza, koje je vodio profesor Džefri Lor, vodeći klinički psiholog sa Univerziteta u Arkanzasu, navodi nas da zaključimo kako izraz ljutnje, i puštanje emocija da slobodno “izleću napolje”, zapravo pojačava osećanje agresije.

Naši osećaji imaju vitalnu ulogu u našim životima, ali uvek treba imati na umu da nam je evolucija ljubazno dala veći korteks (razum i mišljenje), tako da naš um ne mora da bude u milosti emocija sve vreme. Postoji tanka linija između emotivne ekspresivnosti i emotivnog obuzdavanja i svaki čin ima svoje prednosti i mane, zavisno od situacije u kojoj se nalazimo. Zato uopšte nije mudro da se ove stvari trpaju u jedan te isti koš, jer njihovo pravilno razumevanje može da poboljša i naše razumevanje i ponašanje u mnogim životnim situacijama.

Mit PETI.

Svi treba da budemo srećni.

Industrija samompomoći i razni “treneri” i “gurui” koji cvetaju kao cveće posle kiše (“Kako biti uspešan u poslu i ljubavi, kako zaraditi milion evra, šta misle žene a šta muškarci, kako sačuvati brak i decu i sl”),  nude hiljadu recepata za to kako se sreća može postići, ali najnovija istraživanja pokazuju da čak i pozitivne emocije imaju mana, posebno zbog načina na koji utiču na naš proces obrade informacija iz spoljnog sveta. Ne samo da su srećni (“pozitivni”) ljudi više lakoverni, skloni naivnom rezonovanju i donošenju brzih odluka i neproverenih rešenja, već suviše optimizma i srećnog raspoloženja može da utiče na formiranje više predrasuda u našim stavovima i reakcijama. Biti previše srećan, ispostavilo se, može da poveća rasizam i seksizam u našim stavovima i našem mišljenju! A to sasvim sigurno povlači kao posledicu slabije napredovanje u životu i u poslovnom svetu i karijeri.

Ali, čak i ako se uzme u obzir da je ovo mala cena koja treba da se plati, uvek se treba setiti da može postojati stakleni plafon na nivou sreće koju možemo postići. Hipoteza “Hedonističke pokretne trake” navodi da, iako su naši mozgovi osetljivi na izazove stalno novih zadovoljstava, poznato je da nova zadovoljstva vremenom prestaju da nas podstiču u istom stepenu. Novi automobil može nam dati početno uzbuđenje, ali vremenom se naše zadovoljstvo postepeno gubi i mi počinjemo traganje za nečim dodatnim, ili potpuno novim, kako bi održali ili povećali stepen našeg osećaja zadovoljenja ili sreće.

Osim toga, mnoga istraživanja pokazuju da smo skloni da svoju ličnu sreću definišemo kao tačku skupa prema kojoj gravitiramo u našim nerealnim očekivanjima i iluzijama, bez obzira na naše realne prilike i stvarne sposobnosti koje (ne)posedujemo. Materijalistička kultura u kojoj živimo samo dodatno komplkuje ove odnose jer izjednačava materijalne stvari sa osećanjem sreće, a ne retko i smislom života uopšte.

Kulture mnogo starije i mudrije od naše shvatile su da je greška izjednačiti sreću samo sa pozitivnim emocijama. Aristotel je tvrdio da eudaemonia (često pogrešno prevedeno kao “sreća”) zapravo znači “ljudski procvat”, i da nužno obuhvata događaje i iskustva koja ne moraju proizovesti “osećam se dobro” stanje. Moderna psihologija se slaže da osećanja zadovoljstva i sreće jesu se umesan nusprodukt života i življenja, mnogo više nego nekakva nagrada koju samo treba zgrabiti. Natanijel Hotorn nam je dao poetski, ali prilično tačan opis ove situacije: “Sreća je kao leptir koji, kada joj se uporno teži uvek van našeg domašaja, ali koji, ako ćete sesti tiho, može sići ​​na vas “.

Postoji još mnogo tehnika i principa ovog ludila koje se zove popularna psihologija, alternativne psihoterapije, novih filozofskih i religijskih pokreta “buđenja”, “Tajni” ovih ili onih, itd. koji nisu naravno stali ovde. Život se ne uči u New Age pokretima, popularnoj psihologiji, kvazi religijskim i kvazi duhovnim pokretima. Život se zasniva na zdravom razumu, iskustvu, kritičkom promišljanju i – razmišljanju. Na iskustvu generacija koje su nam prethodile i koje su nam ostavile duhovne i moralne orijentire u primarnoj porodici, religijskim i filozofskim zapisima, a zatim i u širim društvenim kontekstima. I naravno, život se zasniva pre svega na individualnoj mudrosti, kreativnosti i inteligenciji, koja na žalost često  ne stanuje u glavama mnogih ljudi. Otuda toliki broj prevaranata, alternativnih psihoterapija, i kvazireligijskih i pseudo filozofskih ”duhovnih”  pokreta koji opako čačkaju po glavama nesrećnih ljudi, praveći užasnu i često nepopravljivu štetu. Pretvaraju ljude u hrčke na točku u kavezu, koji se stalno vrte u jednom istom krugu, od kolevke do groba. I koji trče za svojom srećom, za spasom sopostvene duše u potpuno pogrešnom pravcu. Jer, ne živi se samo od hleba. Kada bi bilo tako, na ovoj planeti ljudi ne bi više stanovali.

Hrčak u kavezu okreće točak. Ja nisam hrčak. Neću kavez i neću točak. Ja hoću da mislim svojom glavom, da učim od drugih pametnih ljudi čak i kada me to zaboli. Hoću da volim život. Jer to je suština: život sam po sebi.

Izvor: darkotadic.wordpress.com/

____________________________________________________________________________________________

SANDRA, PILOT BORBENOG AVIONA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA PILOT BORBENOG AVIONA

Još kao devojčica radije se igrala s aviončićima nego sa lutkama. Kao srednjoškolka je već znala da je avijacija njena najveća želja.

Sa 23 godine ušla je u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno. A danas, godinu dana kasnije, Rekovčanka Sandra Radovanović je portparolka 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije.

306269_sandra-radovanovic--foto-vladislav-mitic_ff

Najviše voli kad je u oblacima, za komandama „supergaleba“: Sandra Radovanović

  Kad obuče vojnički kombinezon i cokule, Sandra se, kaže, pretvara u Spajdermena.
– Vreme koje provedem u oblacima za mene predstavlja najlepši deo dana. Iako svakom letu prethode ogromne pripreme, a potrebna je i velika koncentracija, pre svega ih doživljavam kao zadovoljstvo. Neki me pitaju kako se ne plašim? Pa kako da se plašim kad je to ono što najviše volim da radim u životu – priča ova neustrašiva devojka.
Sandra vozi “supergaleba G4“, a na letovima je do sada provela oko 130 sati.

Zanimljivo je da pre svog prvog leta nikada nije letela avionom, pa čak ni kao putnik u civilu. To je, ipak, nije omelo da postane oštra konkurencija i mnogo iskusnijim muškim kolegama.
Kad je 13. juna prošle godine doživela ozbiljniji incident prilikom poletanja, jer je roda uletela u motor u najkritičnijoj fazi leta, Sandra je zahvaljujući svojoj veštini spasla svoj život, kolege i tri aviona.

– Prisebnost i hrabrost su samo neke od osobina neophodnih za profesiju pilota. Ko ne može da pobedi strah, taj mora da odustane od ovog poziva – ističe Sandra.
Zato se pre prijema u Vojnu akademiju i prolaze rigorozni testovi i provere. Sandra ih je uspešno prošla leta 2007, kada je, između ostalog, provela sedam dana preživljavanja na Staroj planini i šest sati rešavala izuzetno teške psihotestove.
– Te godine smo avijaciju upisale još dve devojke i ja. Dešavalo se u početku da profesori, kada prolaze pored studenata u krugu Akademije, po navici kažu „zdravo, momci“, a kada primete i neku od nas tri, isprave se i dodaju „ups, i devojke“ – uz osmeh se priseća Sandra.

Danas za nju znaju sve kolege i s velikim divljenjem i poštovanjem govore o svojoj hrabroj koleginici koja se sa 23 godine upisala u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno.

  Sestra u pešadiji

  Na Sandru je ponosna cela srpska avijacija, a najviše roditelji i mlađa sestra Marija koja je rešila da krene Sandrinim stopama.
– Uvek sam s velikom ljubavlju pričala o Akademiji pa sam tu ljubav prenela i na dve godine mlađu sestru. Marija je u  pešadiji, a naši roditelji su neizmerno ponosni na svoje ćerke vojnike – dodaje Sandra.

 Miljana Leskovac / Foto: V. Mitić   http://www.blic.rs