UNUTRAŠNJA PRAZNINA…

Kako emotivno nezreli roditelji utiču na život svoje odrasle dece

Emotivna usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak dovoljne emotivne bliskosti s drugim ljudima. Ona se može pojaviti u detinjstvu, ako zaokupljeni sobom roditelji ne obraćaju pažnju na osećaje deteta, a može se pojaviti – u zreloj dobi u slučaju gubitka povezanosti s ljudima. Ako taj osećaj prati čoveka tokom celog njegovog života, onda najverovatnije u detinjstvu njegove emotivne potrebe nisu bile zadovoljene u dovoljnoj meri.

Deca emotivno nezrelih roditelja se često osećaju usamljena. Takvi roditelji mogu izgledati i ponašati se potpuno normalno, brinući se o fizičkom zdravlju svoje dece i opskrbljujući njihove fizičke potrebe i bezbednost.

Ipak, nedostatak čvrste emotivne povezanosti između roditelja i deteta ostavlja u duši deteta zjapeću prazninu, tamo gde bi se mogao oblikovati osećaj prave sigurnosti.

Bol, koju oseća osoba kada je ne primećuju drugi, toliko je pak realna kao i bol zbog fizičke povrede, samo što je ona neprimetna sa strane. Emotivnu usamljenost nije jednostavno videti ili opisati, pošto je to veoma nejasan i sasvim lično osećanje. Neko govori o njemu kao o osećanju praznine ili osećanju kao da si sam na celom svetu. Neki ga zovu osećanjem egzistencijalne usamljenosti, ali u njemu nema ničeg egzistencijalnog.

Ako vi osećate emotivnu usamljenost, korene problema treba tražiti u porodici. Deca nisu u stanju da primete nedostatak emotivne bliskosti u svojim odnosima sa roditeljima. Njima je taj pojam nepoznat. I teško da oni mogu shvatiti da su im roditelji emotivno nezreli ljudi. Sve što oni imaju i primećuju  jeste osećaj unutarnje praznine.

Upravo tako deca osećaju usamljenost. U slučaju s emotivno zrelim roditeljem dete se može spasiti od tog osećaja prosto dobivši od odraslog nežnost i potvrdu njihove bliskosti. Ali, ako se vaš roditelj bojao dubljih osećanja, bliskijih odnosa, moguće da ste često osećali nelagodu i stid zbog toga što vam je neophodna podrška.

Odrastajući, deca emotivno nezrelih roditelja nastavljaju da osećaju unutrašnju prazninu, čak ako čisto spolja oni vode normalan život odrasle osobe. Usamljenost može postati njihov saputnik i u kasnijim godinama, ako nesvesno odaberu odnose koji nisu u stanju da im obezbede i zadovolje njihovu potrebu za čvrstom emotivnom povezanošću. Oni mogu dobiti obrazovanje, naći posao, ženiti se ili udati i odgojiti decu, ali će ih i dalje pratiti dubok osećaj emotivne izolovanosti.

Lindsi K. GibsonOdrasla deca emotivno nezrelih roditelja“

Izvor> poznajsebe


 

LJUBAV JE DETE SLOBODE…

tamoiovde-logo

VOLJENJE

Voljenje ima dva značenja, zavisno o tome da li se upotrebljava u kontekstu modusa imanja ili modusa bivanja.

Da li je moguće imati ljubav? Kada bi odgovor bio pozitivan, ljubav bi bila stvar, supstancija koju je moguće imati, posedovati. Ali nema stvari kao što je »ljubav«. »Ljubav« je apstrakcija, možda boginja ili otuđeno biće, premda niko nikada tu boginju nije video.

Ilustracija: Bora*S

 U stvarnosti postoji samo čin voljenja. Voljenje je produktivna delatnost.

 Ona implicira brigu, poznavanje, reagovanje, afirmisanje, uživanje prema osobi,slici, ideji. Ona znači oživljavanje, povećanje njegove / njene životnosti. To je proces samoobnavljanja i samouvećavanja.

U modusu imanja doživljaj ljubavi znači ograničavanje, zatvaranje ili upravljanje predmetom »ljubavi«. Ona je bremenita opasnošću od ugušivanja, ona je umrtvljujuće, zagušljiva, ubojita, neživotodavna.

Ono što ljudi nazivaju ljubavlju obično je zloupotreba reči da bi se sakrila stvarnost njihova nevoljenja.

Još uvek ostaje sasvim otvoreno pitanje koliko roditelji vole svoju decu. Lloid de Mause je izneo da je u protekla dva milenijuma u ​​istoriji Zapada bilo toliko izvještaja o okrutnosti nanesenoj deci – u rasponu od fizičkog do psihičkog mučenja, nebrige, čiste posesivnosti i sadizma – i to toliko potresnih, da čovek mora poverovati kako su roditelji koji vole svoju decu izuzetak, a ne pravilo.

Isto se može reći i za brak. Bez obzira na to da li je brak zasnovan na ljubavi ili, kao tradicionalni brakovi prošlosti, na društvenoj konvenciji i običajima, izgleda da su izuzetak supružnici koji se istinski vole.

Društvena konvencija, običaj, uzajamni ekonomski interes, zajednički interes za decu, uzajamna zavisnost te uzajamna mržnja ili strah svesno se doživljavaju kao ljubav – sve do časa kada jedan ili oba partnera ne shvate da se ne vole i da se nikada nisu voleli.

Danas se u tom pogledu može zapaziti izvestan napredak: Ljudi su postali realniji i trezveniji i mnogi znaju da seksualna privlačnost ne znači ljubav ili da uzajamno prijateljski odnos, makar i suzdržljiv, predstavlja izražavanje voljenja. Taj novi stav doprineo većem poštenju, premda i češćoj zameni partnera.

Zamena partnera ne vodi nužno učestalijem voljenju, a novi partneri mogu se voleti jednako malo kao i stari. Promenu od »zaljubljenosti« do iluzije o »imanju« ljubavi često je moguće konkretno pratiti kod parova koji se nisu »zaljubili«. Za vreme udvaranja nijedna osoba nije još sigurna u drugu, ali svaka nastoji pobediti. Obe osobe su žive, privlačne, zanimljive, čak i lepe – utoliko što životnost uvek polepšava lice. Ni jedna osoba još nema drugu i zbog toga je energija svake od njih upravljena na bivanje tj. na davanje drugom i stimulisanje drugog.

 Činom venčanja situacija se često bitno menja. Bračni ugovor daje svakom partneru pravo na isključivi posed tela, osećaja i briga drugog partnera. Niko više ne mora pobediti, jer ljubav je postala nešto što se ima, vlasništvo. Oba partnera se prestaju truditi da budu privlačni i da pobuđuju ljubav pa stoga postaju dosadni i zbog toga njihove lepote nestaje. Postaju razočarani i zbunjeni.

 Zar to više nisu iste osobe? Nisu li na početku počinili neku grešku? Svako obično uzrok promene traži u drugom i oseća se prevarenim. Pri tome ni jedan od partnera ne vidi da oni više nisu osobe kakve su bile u svojoj zaljubljenosti, kako ih je greška da je moguće imati ljubav dovela do toga da prestanu voleti.

 I sada, umesto da se uzajamno vole, orijentišu se na to da zajednički poseduju ono što imaju: novac, društveni položaj, dom, decu. Na taj način se, u nekim slučajevima, brak podstaknut ljubavlju počinje pretvarati u prijateljsko vlasništvo, u korporaciju u kojoj se dva egoizma stapaju u jedan: egoizam »porodice«. Kada par ne može preboleti žudnju za obnovom pređašnjeg osećaja ljubavi, jedan od članova para počinje da neguje iluziju da će novi partner (ili partneri) zadovoljiti tu težnju. Počinju osećati da je ljubav jedino što žele. No ljubav za njih nije izraz njihovog bivanja već boginja kojoj se žele podrediti.

Stoga oni nužno doživljavaju neuspeh jer »ljubav je dete slobode« (kao što kaže jedna stara francuska pesma) a poklonik božice ljubavi na kraju postaje tako pasivan da biva dosadan te gubi poslednje ostatke svoje nekadašnje privlačnosti. Ovaj opis nikako ne želi reći da brak ne može biti najbolje rešenje za dvoje ljudi koji se međusobno vole. Poteškoća ne leži u braku već u posesivnoj, egzistencijalnoj strukturi oba partnera i, u krajnjem sledu uzroka, društva u kojem žive.

Zagovornici modernog oblika zajedničkog života, kao što je grupni život, menjanje partnera, grupni seks itd. pokušavaju, koliko ja razumem stvari, samo izbeći problem koje imaju u ljubavi, lečeći dosadu uvek novim podsticajima i željom da imaju više »ljubavnika« umesto da budu sposobni voleti samo jednog. 

( Erih From: Imati ili biti )


 

DECA SU SE OVAKO VASPITAVALA…

.tamoiovde-logo

Danas je Savindan, praznik posvećen prosvetitelju Svetom Savi. Škole u Srbiji na ovaj dan tradicionalno proslavljuju školsku slavu („Sveti Sava, školska slava“).


Deca su se u srpskim školama vaspitavala da, pre svega, budu dobri ljudi

Deset dužnosti đaka objavljene su u Politici 19. avgusta  iz 1910. godine.

Pred početak školske godine trebalo ih je sve upamtiti, i što je najvažnije usvojiti i primeniti.

Čitajući ove zapovesti ne možemo da se ne zapitamo gde je nestalo vaspitanje duha, čovečnosti i plemenitosti u srpskim školama!

Prenosimo vam svih 10 dužnosti srpskih đaka:

   1. Škola je mala država. Budi dobar građanin u toj svojoj državi, pa da što valjano uradiš za svoju veliku otadžbinu.

   2. Pomisli, da imaš primati veliko nasleđe, i budi zahvalan svima plemenitima, koji su ti ga zaveštali, svima velikim ljudima, koji su radom svoga života stvorili i za tebe neprolazne stvari.

   3. Nauči se u malome biti veran, da jednom budeš mogao biti u velikome; uči se spoljnjem redu, koji će ti pomoći za unutarnju valjanost.

   4. Teži za istinitošću; nemoj samo po formi da ispunjavaš svoje dužnosti i ne budi zadovoljan spoljnim uspehom. Nemoj učiti drugima za ljubav, nego misli na sebe samog i šta bi ti hteo da vrediš.

   5. Nemoj lagati, ni kao robovi, koji nemaju smelosti za istinu, ni kao pritvorice, koji hoće da se izviju u visinu, niti kao varalice u rečima, koji pozajmljeno izdaju za svoje. Tako isto ne smeš biti dvoličan da se izdaješ za smirenoga pred svojim roditeljima, a drzak i neuljudan pred svojim učiteljima i drugovima.

   6. Budi dobar drug među svojim parnjacima, pouzdan i veran; ali ne dopuštaj nijednom drugu, koji je gori od tebe, da tobom ovlada. Ne staraj se, da druge u učenju pretičeš samo iz taštog častoljublja, ali pazi, da sve uradiš, što tvoja snaga od tebe traži.

   7. Ne zloupotrebljavaj svoju jačinu prema slabima i ne budi ohol prema sićušnima; znaj, da se već i u mladim godinama može dati dokaza o velikom srcu.

   8. Gledaj, da budeš valjan i u svima mlađanim igrama i da ostaneš čio i veseo kroz sve mlado doba tvoje. Ljubi prirodu sa svima stvorenjima i ne daj da ti ikakav sobni rad pomuti uživanje u tome.

   9.  Ne kloni duhom, ako si što pogrešio i morao kaznu otrpeti; otpočni čilo snova, pa ćeš brzo moći utrti sve tragove minuloga. Ne daj da se nepoverenje useli u tebe i ne misli ništa zlo o tvojim nastavnicima; naprotiv, budi vazda ubeđen, da su oni samo tvoji prijatelji.

   10. Čini što dobro dragovoljno pored tvoga obaveznog rada, da bi i docnije spadao međ one, što sami sebi postavljaju ciljeve, a ne među polu robove, koji rade samo što im se naloži.

Deco, izučite ovih krasnih deset zapovedi na izust; izučite ih i povinujte im se, pa da vam dobro bude i ovog i onog sveta.

Izvor: opanak.rs


Sveti Sava je rođen 1169. godine, kao Rastko Nemanjić, sin velikog srpskog župana Stefana Nemanje. Bio je raški plemić iz vladarske porodice Nemanjića, uticajni diplomata i prvi srpski prosvetitelj i arhiepiskop autokefalne srpske žičke arhiepiskopije, zakonodavac, književnik i hodočasnik…

Bora*S


 

 

 

POČINJE SEZONA ALERGIJA…

tamoiovde-logo

Alergija na polene je zahvatila oko 20 odsto svih ljudi, a u Japanu čak polovinu

Kako se ponašati u nadolazećoj sezoni alergija?

Sa početkom proleća, počinje i sezona alergija. Alergolog Branimir Nestorović savetuje kako da se izborite sa alergijama i šta bi trebalo da rade svi koji pate od ovog problema.

Polen najčešći uzročnik alergija Foto: Pixabay/cenczi

Jova i breza, koji sadrže veliku alergenost, za sada imaju nisku koncentraciju čestica polena u vazduhu, ali se predviđa porast za sledeću sedmicu, pokazuju podaci na sajtu Zavoda za zaštitu životne sredine izmereni na Novom Beogradu.

Prema tim podacima ista je situacija i sa leskom i čempresom, koji imaju srednju alergenost, kao i sa brestom, koji ima malu alergenost.

Alergolog Branimir Nestorović ističe za Danas.rs da su “danas dominantni oblici alergije – alergija na polene, kao i atopijski dermatitis (ekcem)”.

Kako navodi, alergija na polene je zahvatila oko 20 odsto svih ljudi, a u Japanu čak polovinu.

“Razlog za naglu ekspanziju alergije na polene je promena klimatskih uslova. Ranije se smatralo da se radi o efektima globalnog zagrevanja, ali nove studije ukazuju da se radi o porastu ugljen-dioksida u atomsferi Zemlje“, objašnjava Nestorović i dodaje da je “ovo posebno vidljivo kod nas, jer su poleni kakav je breza, koji su ranije bili zanemarljivi, sada postali izuzetan zdravstveni problem”.

On ističe i da je “druga biljka koja dominira u regionu ambrozija, koja se po Evropi proširila sve do Skandinavije. Uz to stvara sve više polena. Poseban problem je postojanje alergije na polene i aerozagađenja, jer aerozagađenje degradira čestice polena i čini ih jako agresivnim”.

On kao primer navodi to da čestice dizela dovode do oštećenja epitela disajnih puteva, što olakšava prodiranje alergena.

“U vazduhu tokom sezone cvetanja javlja se i po više stotina polenovih zrna u kubnom metru vazduha, a za pojavu simptoma je dovoljno 15, u slučaju polena ambrozije, odnosno 30 u slučaju polena trava ili drveća”, naglašava Nestorović.

On kaže da je “jasno da je teško izbeći kontakt sa polenovim zrnima kada su prisutna u toj količini. U stanovima er kondišn (split sistem) može da filtrira vazduh, a postoje i aparati za prečišćavanje sa HEPA filterima koji uklanjaju polene. Pred jutro zatvoriti prozore, jer najveća količina polena ulazi u stanove (najviše na najvišim spratovima) posle izlaska Sunca”.

Najugroženije su mlade osobe, kod starijih se nivo alergije uglavnom smanjuje. Oni koji rade na otvorenom ili u poljoprivredi, takođe spadaju u grupu jako ugroženih.

“Poseban problem je što je većina pacijenata osetljiva na sve vrste polena, jer je sezona jako duga – drveće cveta od marta do maja, trave od maja do avgusta, ambrozija od avgusta do oktobra. Nelečena alergija na polene može u kasnijem životu dovesti do nastajanja astme”, upozorava Nestorović.

Potrebno je da se ljudi pripreme za nadolazeću sezonu.

“Ljudi treba da provere na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine Srbije kada se pojavi određeni polen na koji su osetljivi i da odmah kada se on pojavi počnu da uzimaju lekove. Kada se već pojave simptomi, delovanje lekova je slabo”, naveo je Nestorović.

On je preporučio da se “napolju uvek nosi kapa jer se poleni deponuju u kosu i unose u kuće, kao i naočare za sunce jer one sprečavaju ulazak polena, ali i sprečavaju oštećenje očiju UV zracima”.

Nestorović ističe i da je “korisno nošenje filtera za polene u nosu, koji se mogu nabaviti u inostranstvu i nisu skupi. Oni sprečavaju prodiranje polena u nos. Sa manjim efektima se mogu koristiti i kreme ili ulja, koja se stavljaju u nos. U danima kada je koncentracija polena veoma visoka, ograničiti boravak napolju”.

Piše: Vojislav Stojsavljević

Izvor: danas.rs/03. marta 2019.


PRVA LINIJA ODBRANE PRED SEZONU ALERGIJA

Osnovni simptomi alergije su : curenje nosa, koje najčešće poistovećujemo sa prehladom, kijanje, grebanje u grlu, kašalj, suzenje očiju.

U Srbiji sezona alergija počinje sredinom februara i traje do oktobra.

Vrlo je važno da se pacijenti edukuju i na vreme krenu sa svojom prevencijom alergije. Alergijska bolest zahteva tretman, koji ako se počne na vreme, može skoro sasvim da spreči simptome.

Znači, ako neko zna da ima alergiju na polen trave, korova, drveća potrebno je da u periodu  bar mesec dana pre toga primeni antialergijske lekove pre svega antihistaminike. Oni će blokirati mesta na koje se polen vezuje i na taj način će sprečiti tegobe. Ne treba se plašiti lekova, niti čekati zadnji momenat. Kod alergije je vrlo važno početi na vreme sa prevencijom. Dakle, sada je poslednji momenat, ko nije počeo a potrebna mu je preventiva, da krene sa njom.

Lekovi koji sprečavaju da dođe do određene reakcije

Bitno je da se lekovi moraju prepisivati od strane lekara,a nikako ne na svoju ruku. Kombinacija različitih vrsta lekova može dovesti do toga da se potiru i da jedan lek spreči dejstvo drugog leka..

 Lekovi koji se koriste su

– Anttihistaminici u obliku sirupa, tableta

– Pumpice, tzv famozni kortikosteroidi, od kojih se mnogi plaše. Strah je donekle opravdan ali donekle i ne jer ako lekar prepiše pumpicu ona neće ostvariti neki štetni efekat jer će lekar dati upravo onoliko koliko treba.

Istine i zablude o pumpici

Alergo test

Pogledajte VIDEO – Dr Saša Milićević Astma, alergeni, alergije

Autor:dr sci med Saša Milićević

Izvor: drsasamilicevic

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

POGUBNO PO PSIHU…

tamoiovde-logo

DETE POSTALO ZAVISNO GLEDAJUĆI SATIMA CRTAĆE

Trogodišnje dete iz Srbije završilo je na odvikavanju od gladanja crtanog filma „Pepa prase“, nakon što je danima provodilo po sedam sati gledajući taj crtać i počelo bizarno da se ponaša, neverovatan je slučaj zavisnosti koji je u praksi zabeležen!

Dete, Foto: Shutterstock

– Roditelji su doveli dete zbog nesvakidašnjeg, bizarnog ponašanja. Dete je mirisalo stopala gostima, zavlačilo se pod sto i skičalo kao prase – priča psiholog Vlajko Panović.

Kada je slučaj završio u njegovoj ordinaciji, Panović je pitao roditelje da li dete možda gleda crtani „Pepu prase“, na šta su mu oni odgovorili potvrdno i dodali da dete taj crtani obožava i da ga gleda i po sedam sati dnevno.

– Ako neko konzumira neku vrstu informaciju u toj količni, kod deteta sadržaji tog crtanog filma postaju dominatni deo njegovog iskustva prema realnosti i zato dete reprodukuje naučeno ponašanje – ispričao je psiholog Panović.

A onda su ga izveli na igralište

Rešenje je usledilo kada su roditelji izveli dete napolje na igralište i ponudili mu neke druge sadržaje kao što su skakanje, igranje na vazduhu sa drugom decom…

– To je bilo sve ono što se u realnom životu naziva pravom igrom, gde se stvara osećaj radosti i smeha, u kome je dete živi učesnik među drugom decom, a ne pasivni prijemnik virtuelnih sadržaja iz crtanog ili video igara – kaže on.

Posle nekoliko dana, dodaje, dete je potpuno prestalo da gleda crtani film zato što su mu se roditelji posvetili na potupno drugačji način.

– Neki roditelji danas nisu posvećeni dovoljno svojoj deci. Posle izvesnog vremena dete je postalo srećno i u potpunosti zaboravilo na crtani film – objasnio je Vlajko Panović.

Zabrana nikako

Panović, striktno naglašava, da roditelji nikako ne koriste metodu „zabrane bilo čega“, kako bi podigli svoj autoritet, jer onda deca počinju da lažu i kriju stvari.

 Pepa prase, Foto: Youtube printscreen

– Dete do 3 godine ne bi trebalo da ima kontakte sa ekranima bilo koje vrste, samim tim neće konzumirati te sadržaje, a roditelji su dužni do punoletstva dece da omoguće razvoj njihovih potencijala, da organizuju sebe u vremenu i prostoru, da razviju zdrave obrasce življenja, da razlikuju dobro od zla, razviju empatiju da bi mogli da razumeju druge ljude, da razviju strpljenje i solidarnost prema drugima koji su slabiji i drugačiji – istakao je Panović.

Pogubno po psihu

Pedijatar Saša Milićević upozorava da oponašanje junaka iz crtanog filma, može biti opasno i za dečju psihu.

Roditelji moraju da shvate da nije rešenje dati detetu telefon u ruke i tako ga pustiti da provodi vreme. Zbog toga i dolazimo u situaciju da deca misle da su Pepa Prase, Sunđer Bob ili Betmen, pa roditelji često dolaze i kod mene po pomoć. Jer deca do pet godina sklona su poistovećivanju. To može biti pogubno za razvijanje govora, pokreta ali i inteligenciju-smatra dr Milićević i napominje da crtane filmove deca ne bi smela da gledaju duže od sat dnevno.

Izvor: drsasamilicevic./2019/02/06/Informer

________________________________________________________________________________________

 

POHVALA SRPSKOJ MAJCI…

tamoiovde-logo

Isidora Sekulić

Izraz čuvati dete sasvim je poseban izraz našeg jezika i našeg shvatanja stvari. Naša, srpska majka, izabrala je taj izraz mesto čitavog niza pojmova u vezi sa othranjivanjem, nadziravanjem, vaspitanjem, zabavljanjem, razumevanjem, i voljenjem deteta. Kaže naša žena, punih usta, s ozbiljnošću, na primer: Sasvim mlada već sam čuvala dvoje dece. Ili: čuvala sam sina mog kao dete sve do dvadesete njegove godine. Ili: Ćerino dete čuvamo ja i moj starac. Ili: Nema jadniče ni oca, ni majke, pa ga čuvamo.

Lepa je to reč i teška je to reč. Jedna reč dovoljna za deset. Široko osećanje deteta pokazuje taj izraz, široku zajednicu matere sa dušom i pesmom deteta. Podrazumeva se u toj reči da je tako reći mala stvar hraniti i odevati dete, a glavno čuvati ga od opasnosti, pravih i uobraženih. Od ozleda; od zle namere drugih ljudi; od mraka i senki i „kurjaka“ koji tako zagonetnu ulogu imaju u duši detinjoj; od nagona koji se polako dižu; od mašte koja rano buja i tera cveće i korov; od misli koje dete prisvaja čuvajući ih, pogađajući ih, čitajući ih iz novina i knjiga dečijih i drugih.

Čuvati dete, mogao je kao obeležje radnje kazati samo neko duboko čovečan. Jer, nigde više pogrešnih, nepravednih i svirepih udaraca nego kada gde udare dete, i gde se udara po detetu. Dete tako često udari onoga koga voli: i baš onaj koji dete voli hoće često nepromišljeno da udari i po telu i po duši detinjoj. Biva to otuda što ljubav kao takva nije samo vrlina, nego je i strast, i prevraća se ponekad u sebičnost, ljubomoru, gnev.

Svi znate priču o Arapinu koji je, srdit, svom mnogovoljenom konju – koji mu je bio mesto deteta – poželeo da prebije kičmu, i konj je prebio. Koliko puta dete, koliko puta majka kaže tešku neodgovornu reč. Majka dakle ima da čuva dete i od svojih udaraca.

U našem narodu je oduvek težak bio život i državni, i gradski, i seoski, i porodični, i detinji. Zato je i odnos matere i deteta oduvek bio bio mnogo složen, promenljiv, zavisan od svega i svačega. Čovek čoveka uopšte teško shvata i nikad do kraja ne razume. Težnje ljudi se retko kad slažu i sastaju. A istorija odnosa naših baš prema onima koje najviše volimo, prepuna je nesporazuma, sukoba. Istorija odnosa matere i deteta ponajsloženija je. Oni se vole i traže, ali želje njihove tako često idu u raskorak, i teško se vraćaju i sastaju.

Pitanje deteta je ogromno, pitanje detinjstva do krajnosti delikatno. Jer je sve kolebljivo, a sve suviše impulsivno u ono detinje doba kada je mlado biće sposobno za punu sreću, neumorno da bude veselo i ispunjeno poverenjem u svakoga i sve; a, s druge strane, živo osetljivo, nekad stradalno osetljivo za jad nesrećnih ljudi čak i iz knjiga i sa slika.

Naša žena ima retko dobar stav pred tom velikom komplikacijom. Ko je dobro posmatrao najviše zastupljeni tip srpske majke, zna da je ona u odnosu sa decom nešto kratka i uzdržana, ponekad i malo suva. Nije romantična; a kad je, njena romantika je humor, liričan ili ironičan.

Srpska majka ne pravi se mudra kao Salamon, ni čarobna kao vila. Ona staje pred dete skoro tako kao i pred odrasla čoveka. Nije mnogo sklona da se detinji, da izmišlja bajke ili ih prepričava. Ona prepričava svoje selo, svoje detinjstvo, karakteristične pretke i rođake i razne istaknute i originalne ljude i žene. Rano uvlači dete u bitnost rase, u bitnost društva, i u ćudi života. Jednom rečju, nju odlikuju dve naoko sitne odlike, ali koje znače velike kvalitete: čovečnost i ozbiljnost.

Sećam se iz detinjstva jedne majke koja je nekoliko avlija punih dece držala u federaciji divljenja dostojnoj. Deca su zasluge svojih drugova priznavala pošteno, često do suza pošteno; verno su ostajala pri učinjenom izboru igara i vođa; a kad je dolazilo do razmirica, svađala se nekako po „punktovima“, po nekom ustavu. Jedna kolektivna svest je osuđivala velike krivce, i do batina nije nikada dolazilo.

I dan danas se sećam te majke. Ne po nekoj njenoj anđeoskoj dobroti, ili po daru maštanja, ili po lepoti i sreći. Prosto po čovečnosti njenoj, ozbiljnoj čovečnosti njenoj. Njen život hoćete da znate? Evo ga u nekoliko jakih poteza. Jedno joj se dete rodilo, drugo pošlo u školu, treće se razbolelo. Kada je ustao od teške i retke bolesti taj mališan, majka, jednog dana, bez svake patetike, uze četvrto dete s ulice. Našli ga ljudi kod crkvenog zida, kao što se nađe ključ koji ostaje večita tajna: šta je otključavao i zaključavao. Pa su godine prolazile. Jedan sin se oženio, drugi poginuo, jedna kći se uporno opirala svakom vođenju i savetovanju i mnogo grešila. Pa onda, najstariji sin obudove, i doneo materi svoje dete: da ga čuvaš majko. Pa onda, jedna udata kći, ono nahoče, nije nikako htela da da ima dece. A druga je imala decu, ali se nije njima bavila rado. Nekako je mnogo mislila uvek na sebe.

Majka se držala čovečno. Nije se unosila u tuđe živote. Ali je nečim, u sebi konservativnim, ipak upravljala životom i savestima svoje dece i ispravljala te živote i te savesti. Ona kći bez dece, pošto je zakasnila da ima svoju decu, ušla je, naposletku, uz pomajku u društvo za čuvanje tuđe dece. A ona druga kći je doživela da su sva njena deca pristala uz babin sistem i babin pogled na stvari, i, premda su mater svoju voleli, babu su daleko više cenili, iznad matere, a to su i govorila materi. Nije to bilo lako slušati. U poslednje vreme, i ta se majka mnogo trudila u društvu za čuvanje tuđe dece.

Ljudi, progresivni i moderni, stoje danas malo neodlučni prema tipičnim karakterom srpske majke. Doduše, kada pogledaju u kuće koje naše žene podigoše, i drže i vode – i to bez velikih kriza, i bez ikakvih pronevera i sebičnosti – ljudi umuknu i dive se. I pravo je da se dive. S druge strane, misle ipak da bi tip naše majke trebao da evoluira, da bi majka trebala da uzme više lične slobode za sebe, i da daje više lične slobode deci. Ovo je jedno mišljenje koje nije do kraja domišljeno. Deca, ranije ili kasnije, uzmu sama ovu slobodu, i uzmu je prirodno, s preimućstvom novog života nad onim koji prolazi. A majka, ne može imati punu i pustu slobodu, kao što je ne može imati niko ko je uzeo neki zadatak ne od danas do sutra, nego od danas do groba.

Srpsku majku karakteriše ono što je od dva vida ozbiljniji vid karaktera i odluke. Srpska majka je progresivna, ali čovečna ostaje onim što se ne menja, večnim crtama čoveka i žene. Progres je stvar nužna i lepa, ponekad blistava, ali u svakom progresu ima eksperimenata, razbijenih i polomljenih stvari koje se odstranjuju i bacaju. Dobro radi naša žena kada od bitno čovečnog ne odstupa. Inače, od sveg njenog truda i svih muka šta bi ostalo? „Progres“ se i po dva puta promeni dok majka sina ili kćer do samostalnosti dočuva. A sem toga, kako smo već napomenuli, pošto majka savlada dete, dolazi red da dete savlada majku u ime novog života, i u tome je i tragedija i junaštvo majke. U svesti srpske majke ima vrlo mnogo od tog znanja, i zato u figuri, držanju i govoru srpska majka ima tako mnogo izmireno čovečnog i savladano dostojanstvenog. Ona srpska majka koju sam nešto malo opisala, i koja mi često staje pred oči, čini mi se, ovako na razmak i u simbolu, kao neka vrsta moralne otadžbine čitavoj jednoj državi i generaciji.

Ovo nekoliko redaka predajem, s poštovanjem i s divljenjem, marljivim članicama društva Srpska majka koje srdačno i svesno čuvaju decu.

(1936)

Isidora Sekulić

Preuzeto iz knjige Mire Sofronijević: „Humanitarna društva u Srbiji“, Biblioteka Grada Beograda, 2003, str. 147 – 150.

Izvor:srodstvopoizboru

_______________________________________________________________________________________