Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.
Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.
Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.
Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.
Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.
Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.
Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.
Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).
Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.
Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.
Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.
Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.
Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.
Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?
Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.
Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.
Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.
Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.
Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.
Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.
Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.
Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)
Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO
___________________________________________________________________________________________
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Mnogo kasnije hipici su ga uneli u zapadnjačku kulturu i po mišljenju mnogih danas je suviše iskomercijalizovan. Medjutim, u njegovu ulogu i dalje se veruje.
TAMOiOVDE 