OSLIKANO SELO…

tamoiovde-logo

ZALIPJE: CVETNO SELO NA JUGU POLJSKE

Kuće, mostovi, ambari, kokošinjci, kućice za pse, bunari, sve što se nalazi u malom selu na jugu Poljske, u blizini Krakova, oslikano je cvetovima.

Poznato još i kao Oslikano selo, Zalipje najviše podseća na neko selo iz bajke. Gotovo je nemoguće pronaći površinu u Zalipju koja nije ukrašena cvetnim motivima, a tradicija oslikavanja cveća u ovom mestu stara je skoro sto godina.

Iako postoji malo dokaza koji potkrepljuju tu priču, veruje se da je tradicija nastala u danima kad su čađ i dim počeli da izbijaju iz pećnica koje je svaka kuća imala. Kako su se crne, čađave fleke našle na zidovima kuća, domaćice iz Zalipja su jednostavno preko njih naslikale cvet, a u početku su čak pravile i sopstvene četkice za slikanje od kravlje dlake.

Vremenom su stare pećnice, koje su stvarale probleme, zamenjene modernijim i čistijim šporetima, a praksa oslikavanja umesto da izumre, postala je još razvijenija.

Oslikavanje cvetnih motiva postalo je deo identiteta ovog sela, a razvoj boja i tehnika omogućio je meštanima da Zalipje učine još šarenijim.

Od 1948. održava se i takmičenje u oslikavanju, gde meštani svake godine iznova crtaju cvetiće na svaku praznu površinu na koju naiđu.

S obzirom na sve veću popularnost među turistima, jedna kuća je pretvorena u muzej kako bi znatiželjni posetioci mogli što bolje da se upoznaju sa istorijom Zalipja i tradicijom po kojoj je specifično.

Čini se da je u Zalipju svaka nepokretna stvar potencijalna podloga za oslikavanje cvetnih motiva.

Izvor: kafenisanje.rs/2014/11/27/

______________________________________________________________

Advertisements

VISEĆE KAPSULE U SVETOJ DOLINI INKA…

tamoiovde-logo

Samo za avanturiste  – viseći hotel u Svetoj dolini

Hotel Skylodge Adventure Suites smešten je u Svetoj dolini nadomak Maču Pikčua u Peruu i sačinjen je od tri odvojene staklene luksuzne kapsule u koje može da se smesti maksimalno osam ljudi. Svaka kapsula ima četiri kreveta, prostor za večeru i kupatilo.

Kapsule su duge sedam, a visoke dva i po metra, i sastoje se od šest velikih prozora, sa zavesama i nekoliko ventilacionih otvora. Ulaz je na vrhu kapsule.
Hotel je otvoren u junu 2013. i „prvi je viseći hotel na svetu“. 

Kapsule su napravljene od specijalne vrste aluminijuma i polikarbonata, a u svakoj od njih su po četiri kreveta, trpezarija i kupatilo. Zastakljene su i iz njih se pruža neverovatan pogled na okolinu, Svetu dolinu Inka, u Kusku u Peruu.

Večera, vino i doručak se dostavljaju direktno u sobe, a kompletno iskustvo košta 300 dolara po osobi za noć. U tu cenu uključena je i upotreba žičare kojom se iz svoje sobe spuštate na tlo.

Iako u kupatilu nema tuša i odvojeno je od ostatka kapsule, sobe vam neće omogućiti privatnost, ali s takvim pogledom koji se pruža na prirodu Perua, možda vam neće ni nedostajati.

Da biste ušli u viseću kapsulu, morate se popeti na vrh planine Via Ferata, odakle vašoj „sobi“ pristupate uz pomoć zip-lajna!

Nova ekonomija 

Izvor:  turistickisvet

______________________________________________________________

„DAMA S LAMPOM“…

tamoiovde-logo

Florens Najtingejl

Florens Najtingejl je, radeći u vojnim bolnicama na Krimu, uspela da od ozloglašene bolničarske službe stvori uvaženo zanimanje za žene.

Detinjstvo Florens Najtingejl

Florens Najtingejl

Rođena je 12. maja 1820. godine u Firenci, italijanskom gradu po kojem je i dobila ime (prim. prev. njeno ime na engleskom jeziku je Florence Nightingale, a naziv Firence takođe Florence). Putujući po Evropi, njeni roditelji su se u trenutku njenog rođenja zadesili u Firenci.

Florens je bila mlađa od dvoje dece u porodici imućnih Britanaca koji su pripadali elitnim društvenim krugovima. Njena majka, Franses Najtingejl, poticala je iz porodice trgovaca i držala se veoma ponosno družeći se s ljudima na istaknutim društvenim položajima.

Uprkos majčinoj težnji da uvede Florens u visoko društvo, Florens nije imala takvih ambicija, i štaviše, osećala se neprijatno u takvom okruženju. Kada god je to bilo moguće, izbegavala je da bude u centru pažnje. S druge strane, njen otac, Vilijam Najtingejl, bio je bogati veleposednik koji joj je omogućio klasično obrazovanje, pa je tako Florens veoma brzo i lako savladala nemački, francuski i italijanski jezik.

Kada joj je bilo samo 17 godina, osetila je da ju je Bog namenio da pomaže ljudima, ali nije znala kojim tačno poslom bi trebalo da se bavi. Ubrzo je shvatila da je privlači posao bolničarke, ali njeni roditelji su se tome protivili. Smatrali su da ta profesija nije podesna za ženu njenog staleža, pa joj nisu dozvolili da krene na obuku za medicinsku sestru.

Životni poziv

Nakon što su roditelji konačno popustili, 1851. godine Florens odlazi u Kajzervert u Nemačkoj na tromesečnu obuku za medicinsku sestru. Ova obuka joj je omogućila da dve godine kasnije postane upravnica bolnice za dame u ulici Harli. Čim je postavljena na taj položaj, njena sposobnost je stavljena na probu. Naime, odmah se suočila s pojavom kolere, a nehigijenski uslovi u bolnici su bili pogodni za širenje bolesti. U tom trenutku je Florens postavila sebi zadatak da poboljša održavanje higijene u budućnosti, čime je znatno smanjila stopu smrtnosti, bar u bolnici za koju je ona bila zadužena.

Iste godine je izbio i Krimski rat, a novine su ubrzo izveštavale o manjku medicinskog osoblja koje bi trebalo da neguje britanske vojnike ranjene na frontu. S obzirom da su za Florens mnogi tada već čuli, veoma brzo je pozvana sa svojim timom medicinskih sestara u vojne bolnice u Turskoj. Sa grupom od 38 žena krenula je 1854. godine da preuzme upravu bolnice u opštini Skutari gde se suočila sa stravičnim higijenskim uslovima.

Preporod

Ne prihvatajući reč „nemoguće“, odmah je krenula na posao. Nabavila je nekoliko stotina četki za ribanje i zamolila najmanje povređene pacijente da joj pomognu i izribaju unutrašnjost bolnice od poda do plafona. Ona sama se u potpunosti posvetila pacijentima. Uveče bi s lampom u ruci prolazila kroz mračne hodnike, obilazila jednog po jednog pacijenta i brinula o njima. Vojnici, koje je njena nepresušna briga istovremeno i dirnula i tešila, nazivali su je „dama s lampom“. Drugi su je, pak, zvali „krimski anđeo“. Njen rad je smanjio stopu smrtnosti u bolnici za dve trećine.

Pored poboljšanja higijenskih uslova, Florens je omogućila i nekoliko usluga pacijentima, olakšavajući njihov boravak u bolnici. Osnovala je specijalnu kuhinju za pacijente koji su morali da se pridržavaju određenog režima ishrane, a zatim je otvorila i perionicu veša kako bi pacijenti uvek imali čisto rublje. Kako bi podstakla pacijente na intelektualni razvoj i u želji da ih malo zabavi, osnovala je učionicu i biblioteku prepunu zanimljivih knjiga za svačiji ukus.

Prema onome što je na Krimu videla, napisala je knjigu “Beleške o stvarima koje utiču na zdravlje, efikasnost i bolničku upravu britanske vojske“. Ovaj izveštaj od 830 strana bavi se analiziranjem njenog iskustva i davanjem predloga za poboljšanje drugih vojnih bolnica sa sličnim problemima.

Povratak kući

U Englesku se vratila 1856. godine, a 1860. je otvorila svoju školu za obuku bolničarki u okviru bolnice Sveti Tomas u Londonu. Kada bi prošle obuku, bolničarke su slali u bolnice širom Britanije, gde su prenosile ideje i veštine koje su stekle. Florens Najtingejl je postala predmet javnog divljenja. U njenu čast su pisane pesme i pozorišni komadi, a mlade žene su se ugledale na nju. Željne da slede njen primer, čak su i neke žene iz viših društvenih slojeva upisivale njenu školu. Zahvaljujući Florens, viši staleži nisu više s negodovanjem gledali na negu bolesnika koja je zapravo postala počasno zanimanje.

Iako sve lošijeg zdravlja, Florens je ostala pobornik reformi zdravstvene nege do kraja života, razgovarajući s političarima i savetujući ljude koji su joj se obraćali. Knjigu Beleške o bolnicama objavila je 1859. godine, koja se fokusirala na to kako pravilno upravljati bolnicama. Njene teorije i razmišljanja, objavljeni u knjizi Beleške o bolničkoj službi, uticale su na razvoj bolnica, čineći ih onakvima kakve su sada.

Smrt i priznanja

Počasno priznanje za životno delo od kralja Edvarda dobila je 1908. godine, a od kralja Džordža je čak dobila čestitku za svoj devedeseti rođendan.

Dama s lampom je umrla 13. avgusta 1910. godine, a sahranjena je u porodičnoj grobnici u Hempširu u Engleskoj. Muzej Florens Najtingejl, koji se nalazi na mestu gde je nekada bila njena škola za medicinske sestre, sadrži preko 2.000 predmeta kojima se čuva i proslavlja uspomena na život i karijeru krimskog anđela. Florens Najtingejl se danas smatra pionirom savremene profesije medicinske sestre, a na njen rođendan se proslavlja Međunarodni dan medicinskih sestara.

Izvor:  srednjeskole.edukacija.rs

_______________________________________________________________

AKO NE POSADIM DRVO, NE MOGU ZASPATI OD MUKE…

tamoiovde-logo

Čuvar prirode: Od 12. godine svaki dan posadi po jedno drvo

I dok mnogi misle da svojim zalaganjem ne mogu napraviti nikakvu razliku u svetu u kojem žive, Abdul Samad Šeik, vozač rikše iz Bangladeša, živi je dokaz da mali doprinos može imati i te kakav značaj. Naime, od svoje 12. godine on svaki dan sadi po jedno drvo, što znači da je u proteklih 48  godina posadio više od 17.500 stabala.

Zamislite samo kako bi svet bio bolje mesto za život kada bi svaki čovek sledio njegov primer. Abdul Samad, u Bangladešu poznat i kao Drvo Samad, radi kao vozač rikše i dnevno zarađuje oko 1,25 dolara, što je jedva dovoljno da prehrani svoju porodicu.

Međutim, i uz taj skroman prihod, on sve ove godine uspeva da svaki dan kupi bar po jednu mladicu i posadi je negde u svom gradu Fardiupuru.

On smatra da je to njegova dužnost na ovom svetu i tvrdi da noću ne može zaspati ako taj dan nije posadio bar jedno drvo.

“Ako ne posadim drvo, ne mogu zaspati od muke. Ovo radim od svoje 12. godine i većinu stabala sam posadio na državnoj zemlji, gde sam siguran da ih niko ne sme dirati. Redovno ih obilazim, zalivam. Volim sva živa bića, volim i životinje, ali za drveće sam nekako posebno vezan“, kaže on.

Samad sa suprugom Jornom i četvoro dece živi u skromnoj drvenoj kolibi. Iako nekada nemaju novca da sastave do kraja meseca, on ne odustaje od sadnje drveća. Supruga mu često drži pridike zbog toga što i to malo novca troši na mlada stabla, ali on je jednostavno ne sluša.

“Njegovi prihodi su zaista minimalni, često nemamo da izdržimo celi mesec. Nekada mu zabranim da troši novac na sadnice, ali on me jednostavno ne sluša”, kaže Jorna. Ipak, deca imaju drugačije mišljenje. “Još nijednom mom ocu nisam rekao da ne sadi drveće, jer znam da čini dobru stvar i drago mi je što je istrajan i svaki dan posadi bar jedno”, kaže Kutub Udin (30), Abdulov sin.

I Abdulove komšije znaju za njegovu svakodnevnu naviku i kažu da to čini bukvalno celi život. Neka stabla koja je posadio u najranijem detinjstvu danas su već ogromna.

“Samad je primer za sve nas, on je izuzetan čovek. Njegov rad me zaista inspiriše. Nije samo stvar u drveću. Samad je izuzetan komšija, pomaže nam u svemu. Samo ga zamolite za nešto, on će dati sve od sebe da vam pomogne. On je tip ličnosti koji je neophodan u svakom društvu”, kaže komšija Sakandar.

Samad kaže da je drveće počeo da sadi jer mu je bog tako rekao. Za ovih 48 godina posadio je tačno 17.532 stabala.  Za svoje zasluge nedavno je i odlikovan. Naime, bangladeški mediji su mu dodelili nagradu od 100.000 taka (1.253 dolara) kako bi sebi i svojoj porodici izgradio bolji dom. U govoru povodom primanja nagrade Abdul je rekao da se on trudi da bude čuvar prirode te pozvao sve da slede njegov primer i štite okolinu. “Ja ne mogu sam, potrebna mi je pomoć i ostalih“, rekao je Abdul.

odditycentral.com

       Izvor: Živeti sa prirodom

________________________________________________________________  

DA VAM ŠTO PROZBORIM O NAŠIM ŠUMAMA…

tamoiovde-logo

Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi

 «… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.

Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.

Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.

Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.

… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.

… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica.
… A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.

… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.

… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.

Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.

… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.

… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.

… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «

Added by Emina Milosavljević

Izvor: blagodatsrbije

_______________________________________________________________

FotoPlus

Tršić – B. Stanković

 

SAMO DELA LJUBAVI OSTAJU…

tamoiovde-logo

Vladeta Jerotić citati

Pored titula književnika, lekara, psihoterapeuta i mnogih ostalih, Vladeta Jerotić je pre svega erudita.

Vladeta Jerotić je rođen u Beogradu 1924. godine, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Nakon diplomiranja na Medicinskom fakultetu odlučuje da se specijalizuje za neuropshijatra. Ne zaustavlja se ni tu, već nastavlja svoje obrazovanje u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj, gde je specijalizovao i psihoterapiju.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić član je Udruženja književnika Srbije, kao iMedicinske akademije i SANU-a. Napisao je veliki broj radova iz oblasti psihoanalize, psihoterapije, religije i filozofije. Takođe, održava brojna predavanja na iste teme u Beogradu, dok je pre putovao po celoj Jugoslaviji sa istim ciljem.

Pored mnogbrojnih dela, izdvajamo citate iz knjige Samo dela ljubavi ostaju, koja je objavljena 1996. godine.

„Revoltirajte se prvo protiv sebe, pa onda protiv sveta…Prvo revolucija protiv zla u sebi, a potom revolucija protiv zla van sebe…“

„Istinski plod naše duše nije smišljena reč, niti beseda koju smo brižljivo pripremili i doterali. Naš plod je ona reč koja ’izleti’, koju nekontrolisano izgovorimo, ona koja izvire iz ’suviška srca’.“

Analizom stare narodne poslovice „Ne gledaj me ko sam bio, već ko sam sad“,Jerotić objašnjava da je svaka poslovica ili dvosmislena ili višesmislena. Ovu poslovicu, on poistovećuje sa čovekovim psihološkim stanjem, i zato raščlanjuje čoveka po njegovim fizičkim i duhovnim karakteristikama.

Govori da su telesne funkcije čoveka pažljivo posmatrane i proučavane, ali to nikada nije dovoljno. Uvek se pojavi neka nova sitnica, koja može da pobije sve prethodne zaključke.

„A šta reći tek o duhovnim funkcijama čovekovim, o „religioznom čoveku“, o čovekovom verovanju u besmrtnost duše, o njegovoj dubokoj potrebi za ritualima, o žrtvovanju i molitvi!“

Samo dela ljubavi ostaju“ Jerotić navodi kao jednostavnu istinu.

„Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.“

„Dobro je rečeno da je probni kamen za svaki pravi posao ili izgovorene reči pitanje: da li su nadahnuti ljubavlju? Kada bi čovek samo jednom mogao da uvidi kako je uzaludan najveći deo njegovog rada kada ga ne pokreće ljubav, bio bi mnogo manje sujetan i neplodan u svojim aktivnostima.“

Preko saveta iz proročišta u Delfima: upoznaj samog sebe, Jerotić takođe naglašava potrebu za samospoznajom govoreći: „Savremena psihologija, a filozofija je ovo i ranije znala, s pravom upozorava da čovek ne može da dela pravilno, a ni da procenjuje dela i postupke drugih ljudi, dok ne upozna svesne, i još više nesvesne motive, pre svega emotivne, a onda i intelektualne prirode, koji podstiču, upućuju i determinišu sve naše vidljive radnje.“

Vladeta Jerotić za današnjeg čoveka zapadnoevropske hrišćanske civilizacije misli da nedovoljno voli i poštuje samog sebe. Konzumiranje duvana, alkohola i droge pokazuje ovu teorijsku misao u praksi. Svaki čovek je svestan štetnih posledica ova tri poroka, ali je jako mali broj spreman da im odoli.

Da li ljubav uvek pobeđuje? – pita se i Vladeta Jerotić

„Možemo li ceniti i zavoleti bližnjeg, a ne ceniti, niti voleti sebe? Tako nešto jednostavno nije moguće.“

„Sebičan čovek je čovek koji ne voli sebe.“

„Otkud čoveku ohola ideja da je on sebi dovoljan?“

Strah je još jedna od bolesti današnjice, a, ili je nedovoljno istražena, ili je isuviše subjektivna stvar.

Strah

„Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?“

„Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.“

Pred kraj knjige, Jerotić ohrabruje čoveka da shvati njegovu pravu svrhu bivstvovanja. Treba da shvati da je on i hram i tvrđava, što je ujedno i naša poruka kao zaključak:

„Čitav mineralni, biljni i životinjski svet, podjednako onaj koji živi u vodi, na zemlji ili u vazduhu, prisutan je u u telesnom sastavu čoveka.“

 Vana Filipovski

Izvor:  kultivisise

______________________________________________________________

 

CITATI VESNIKA NOVOG DOBA…

tamoiovde-logo

Oldos Haksli – citati vesnika novog doba

Predodređen da bude lekar, rođen u porodici poznatih naučnika i pisaca, Oldos Hakslije imao utabanu stazu koja ga je vodila do akademskih vrhunaca, sve dok nije saznao da boluje od keratitisa, koji će ga neko vreme učiniti praktično slepim.

Ispalo je da je bolest inicirala ispunjenje nekih drugih kapaciteta koje je Haksli posedovao – upisao je i završio fakultet engleskog jezika i književnosti. Nakon toga počinje da se razvija karijera jednog od najblistavijih umova svetske književnosti XX veka.

Oldos Haksli je najviše prepoznatljiv po distopijskom romanu Vrli novi svet, u kome opisuje budućnost čovečanstva pod vlašću tehnokratskih elita i kapitalista, aludirajući imenima likova na političke i ekonomske vladare vremena u kojem je pisao ovu knjigu. Ovim romanom proročki je opisao načine manipulisanja društvom koji su danas uveliko prisutni.

Pored ovog dela, on je autor i romana Kontrapunkt i Ostrvo, filozofskog dela Večna filozofija, neke vrste njegovog duhovnog pogleda na svet, kao i Vrata percepcije po kome je slavna muzička grupa Dors dobila ime.

Oldos Haksli je bio radoznalog duha, svestran, erudita, interesovale su ga razne oblasti od prirodnih nauka i književnosti preko parapsihologije, religije i filozofije. U želji za što većim saznanjem ekpreimentisao je sa psihodeličnim drogama i upoznavao sa sa dalekoistočnim duhovnim konceptima.

Ovim citatima možemo samo upoznati delić onoga šta predstavlja Oldos Haksli i njegovo delo.


Svaki čovek koji zna da čita ima moć da sebe učini boljim, da umnoži načine svog postojanja i da svoj život učini ispunjenim, značajnim i zanimljivim.


Intelektualac je osoba koja je otkrila nešto interesantnije od seksa.


Niko ne traži od vas da budete išta drugo sem čovek. Čovek, utuvite. A ne anđeo ili đavo. Ljudsko biće koje na zategnutom konopcu korača oprezno, uravnoteženo, sa umom, svešću i duhom na jednom kraju motke za održavanje ravnoteže i telom i instinktima i svim onim što je nesvesno, zemaljsko i tajanstveno na drugom kraju. A biti uravnotežen je đavolski teško.


Nema slobode na ovome svetu, postoje samo pozlaćeni kavezi.


Što je kod nekoga veća moć i originalnost uma, to on više naginje religiji i samoći.


Treba da saznaš istinu i istina će od tebe napraviti ludaka.


A logika je, u svetlosti žive istine, samo besmislica. Možete izabrati što vam je volja, logiku ili život. To je stvar ukusa. Neki ljudi više vole da budu mrtvi.


Kroz umetnost čovek se najviše približava Bogu.


Što čovek duže živi, utoliko sa više zla neminovno dolazi u dodir. Niko ne dolazi neminovno u dodir s dobrim. Čovek ne nailazi na više dobra samim tim što duže živi. Ljudi su uvek obraćali pažnju samo na problem zla, isključivo, kao da je priroda dobra nešto očevidno. Ali ona nije nimalo očevidna. Postoji problem dobra koji je težak bar koliko i problem zla.


Osetljiv čovek ne može obići svet i vratiti se sa istom životnom filozofijom s kojom je krenuo.


Prava ljubav, bezmerna i beskrajna ljubav, može da postoji samo u večnosti. Ljubav je nespojiva sa životom. Želja istinskih ljubavnika nije da žive zajedno, već da umru zajedno.
Nije rđavo biti ciničan ako čovek zna kada da se zaustavi.


Sve velike istine su očigledne istine. Ali nisu sve očigledne istine velike.


Ako mladi umetnici zaista žele da iznesu dokaz svoje hrabrosti, neka napadnu čudovište očiglednosti i poraze ga, neka ga svedu na stanje pripitomljene domaće životinje, a neka ne beže od njega.


Žudi li čovek za spasenjem, to spasenje treba da bude sada i ovde. Spasenje nije na onome svetu, ono je ovde.


 Spasa Vidljinović

Izvor: kultivisise/22/05/2017

_____________________________________________________________

ISTINSKI HEROJ…

tamoiovde-logo

Šavarš Karapetjan je 1976, sa 23 godine bio sportska zvezda SSSR-a. Kako i ne bi, kada je do tada 11 puta rušio svetski rekord, 17 puta bio prvak sveta, 13 puta evropski šampion i 7 puta prvak SSSR-a.

Šavarš Karapetjan

Dok je trenirao pored jezera u Jerevanu, začuo je buku i video kako se autobus prepun putnika survao u jezero, potonuvši u dubinu od oko 10 metara. Dotrčao je i bez razmišljanja skočio i zaronio u mutnu jezersku vodu. Doronio je do autobusa, nogama razbio prozor, a onda počeo da vadi jednog po jednog putnika.

Dok je imao snage izvukao je 30 od 92 putnika, ali je „samo“ dvadeset preživelo. Isečen od stakla, inficiran prljavom vodom i muljem, Šavarš se onesvestio dok je izvlačio tridesetu osobu. Od posledica zaranjanja zaradio je zapaljenje oba plućna krila i sepsu. Bez svesti, između života i smrti, probudio se posle 46 dana. Preživeo je, ali je na žalost njegovoj plivačkoj karijeri tada došao kraj.

Kad su ga kasnije pitali šta mu je bilo najstrašnije, Šavarš je odgovorio: „Znao sam da mogu da zaronim samo ograničen broj puta, i plašio sam se da ću pogrešiti. Dole je bilo tako mračno da ništa nisam video. Jednom sam umesto putnika izvukao sedište … Mogao sam da spasem još jedan život. To sedište me još uvek progoni u snovima.

Međutim, za Šavarša je herojstvo način života. Kada se 1985. našao pored zgrade u plamenu, nije ga zaustavilo sećanje na posledice podviga iz 1976. Uleteo je u zgradu i počeo da iz nje izvlači ljude. Zadobio je teške opekotine, zbog kojih je proveo dane u bolnici.

Šta je posle bilo s ovim herojem? Postao je političar? Slavni sportski trener? Ljubimac TV kamera? Ne. Šavarš je otišao u Moskvu i otvorio fabriku obuće kojoj je dao ime „Drugi udisaj“. Običan život.
Kasnije je dobio i medalju UNESCO-a za poštenu igru i junaštvo, a jednom asteroidu dali su ime Šavarš.

Izvor: radioaktivnikomarac /2017/04/20/

________________________________________________________________

 

SVET NAM IZMIČE KONTROLI…

tamoiovde-logo

Sve veći broj naučnika smatra da smo, nakon dvanaest hiljada godina epohe holocena, na prelomu hiljadugodišnjih epoha i stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete. Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“.

Naučnici smatraju da prisustvujemo prelomu hiljadugodišnjih epoha Zemljinog razvoja, da se nalazimo na izmaku perioda holocena, koji je trajao 12.000 godina, i da stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete.

Jasno je da se dve epohe ne smenjuju preko noći i da je period smene obeležen istovremenim prisustvom karakteristika obe epohe.

Šef Instituta za klimatske promene Australijskog nacionalnog univerziteta Vil Stefen smatra da upravo sada ulazimo u novu eru.

Antoni Gidens, britanski politolog, poznat po svojim holističkim gledištima, kaže da trenutno živimo u svetu „koji izmiče kontroli“, karakterističnom po tome što smo pokrenuli procese koji su jači od naše sposobnosti da ih kontrolišemo.

Međunarodna komisija za stratigrafiju ozbiljno razmišlja o formalnom proglašenju novog perioda u razvoju Zemlje 2016. godine.

Pojam „antropocen“ je 2002. godine uveo Paul Krucen, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju. Krucen je u jednom članku napisao da čovek bitno utiče na životnu sredinu u poslednjih 200 do 300 godina, i to u sve većoj meri – globalno.

Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“. Teorija o globalnom otopljavanju je poslednjih godina postala politički prihvaćena doktrina, koja ima veliki broj protivnika.

Prekretnica 1800. godine

Prema politički široko prihvaćenoj doktrini čovek menja hemijski sastav atmosfere, što će kao jednu od posledica imati sprečavanje nastupanja sledećeg ledenog doba.

Geolozi koji podržavaju prelazak u antropocen rukovode se i drugim merilima – oni ukazuju na dramatičan porast broja ljudi na Zemlji, na nestajanje mnogih biljnih i životinjskih vrsta, te na velike geološke zahvate, koje izaziva poravnavanje rečnih meandera ili poljoprivreda.

Mark Viliams, geolog sa univerziteta u Lesteru predlaže da se kao početak antropocena uzme godina 1800. Neki smatraju da bi pravi trenutak bila erupcija, zapravo, eksplozija vulkana Tambora u Indoneziji 1815. Količina pepela koja je tada dospela u atmosferu bila je tolika da je na severnoj hemisferi leto sasvim izostalo.

Sunčevi zraci nisu uspeli da u dovoljnoj meri zagreju planetu, jer je sloj pepela u atmosferi predstavljao vrlo veliku barijeru.

Od 2002. godine i Krucenove teorije pa do danas bilo je dosta pokušaja da se uticaj čoveka uzme u obzir kao bitan faktor u istraživanju razvoja Zemlje. Uvođenje nove epohe je i među geolozima, ipak, sporno.

Tako je, svojevremeno, naučnik bonskog univerziteta Tomas Lit čitavu diskusiju nazvao preteranom i izneo drugačije viđenje stvari.

Čovek ne utiče na Zemlju tek od pre 200 godina, smatra Lit, i poput drugih naučnika podseća da je i ranije bilo dramatičnih događaja kakve su, na primer, seče šuma oko Sredozemnog mora, zbog kojih na tom području već dugo nema prirodno šumovitih terena.

Izvor:balkanmagazin.net

_________________________________________________________________

ULAZIMO U NOVU GEOLOŠKU EPOHU – ANTROPOCEN

Ulazimo u novu geološku epohu – antropocen – i naš ekološki otisak biće zapisan u slojevima planete Zemlje

U 21. veku čovečanstvo je pred dvostrukim izazovom: kako održavati prirodu i njene usluge i kako stvoriti pravedan dom za ljude na planeti sa ograničenim resursima. Kako je izjavila Duška Dimović, direktorka WWF programa u Srbiji: „Mi, ljudi, nemamo izbora hoćemo li ili nećemo zaštiti prirodu, moramo to učiniti, naše zdravlje i naši životi zavise od nje!“

Profimedia

Najnovija istraživanja pokazuju da će se brojnost životinjskog i biljnog sveta do 2020. godine smanjiti za dve trećine, navodi se u WWF-ovom „Izveštaju o živoj planeti 2016″.

 Brojnost različitih biljnih i životinjskih vrsta bi do kraja ove decenije mogla da se smanji za čitavih 67% u odnosu na njihovu brojnost od pre pola veka. Prema izveštaju, populacije riba, ptica, sisara, vodozemaca i gmizavaca manje su za 58% u odnosu na 1970. godinu. Ovakav globalni trend sugeriše da degradiramo prirodne ekosisteme na nivou koji do sada nije zabeležen u ljudskoj istoriji.

Saveti za negu biljaka u domu prirodnim sredstvima

„Tokom naših života divlje vrste nestaju do sada neviđenom brzinom“, izjavio je Marco Lambertini, generalni direktor WWF -a.  „Nije reč samo o divnim vrstama koje svi volimo. Biološka raznovrsnost je temelj zdravih šuma, reka i okeana. Nestanu li vrste, ekosistemi neće moći da nam obezbede čistu vodu, vazduh, hranu i klimatske uslove koje nam sada pružaju. Imamo sve mogućnosti da rešimo to pitanje, i moramo početi odmah da ga rešavamo ako želimo da sačuvamo planetu radi našeg ličnog opstanka i boljitka.“

Jasmina Stojanović

Nastavak teksta: lovesensa.rs

_________________________________________________________________

 

LEDENA BELINA ZIDOVA…

tamoiovde-logo

ALBUM THE WALL, ZAPOČET I OKONČAN KAO SASVIM LIČNA EGZORCISTIČKA SEANSA, USPUT JE IZRASTAO U SVOJEVRSNI REKVIJEM. VOTERSOV ZID PRETVORIO SE U NADGROBNI SPOMENIK ČITAVOM JEDNOM VREMENU; IZA UTOPIJSKOG GLAMURA SEDAMDESETIH VREBALA JE MRAČNA DISTOPIJA DECENIJE KOJA JE BILA NA PRAGU. TEŠKO DA JE IKO OD ONIH KOJI SU PRED BOŽIĆ 1979. GODINE KUPOVALI „ANOTHER BRICK IN THE WALL“ POMISLIO NA TAKO NEŠTO: UZ TU PESMU SE TAKO DOBRO MOGLO PLESATI

905115_pinkfcekiciPokušaj stvaranja „globalne metafore“ jedna je od najpouzdanijih prečica ka umetničkom promašaju: istorija umetnosti, književnosti naročito, prepuna je tužno nedovršenih spomenika stvaralačkoj sujeti.

Naravno, to nipošto ne znači da ne postoje dela koja u sebi sažimaju iskustva čitavih epoha – ima ih, ali je iznenađujuće velika većina njih začeta kao plod introvertnih nastojanja da se odgonetnu neka sasvim lična pitanja: Eliot je Pustu zemlju opisao kao „sasvim privatno staračko gunđanje“; Kafka je svoja dela osudio na smrt, uveren da nikome osim njemu ne mogu značiti ništa; Džojs je svoj Dablin gradio ponajpre zbog sebe, kao gorki protivotrov za smrtonosnu nostalgiju; slično važi i za Markesov Makondo. Duboko lični intimni umetnički iskazi po pravilu imaju više izgleda da dosegnu univerzalnost, nego oni koji svesno nastoje da sažmu i objasne kolektivno iskustvo generacije ili epohe, da bi se neosetno rasplinuli i nestali u magli apstrakcije koja ne sažima i ne objašnjava ništa.

Album The Wall je pored ozloglašene „globalne metaforičnosti“ nosio u sebi još jednu tempiranu bombu: u pitanju je bio takozvani „konceptualni album“. Krajem sedamdesetih, takva oznaka je u svetu rok muzike najčešće bila drugo ime za pretencioznu budalaštinu koja nemilosrdno otkriva nedoraslost autora vlastitim megalomanskim ambicijama. Pri tome, jedini greh takvog umetničkog poduhvata ogleda se u pokušaju povezivanja muzike s drugim umetničkim medijima – najčešće s književnošću. Jer, osnovna ambicija svakog konceptualnog albuma jeste da ispriča priču, i to na način znatno konkretniji no što to muzika obično čini.

905115_pink-floyd-the-wallPRAVO NA SOPSTVENI ŽIVOT: Rodžeru Votersu, istinskom autoru albuma potpisanog imenom grupe Pink Floyd, ni to nije bilo dovoljno: The Wall je od samog početka bio zamišljen kao multimedijalni poduhvat, bez pravih prethodnika u dotadašnjoj istoriji popularne kulture; za priču koju je želeo da ispriča bili su mu neophodni album (koji se sasvim lepo može čitati i kao zaokružena, brižljivo komponovana zbirka poezije), scenski spektakl, i film.

Mnogima je to unapred poslužilo kao povod za podozrivost, čak i za podsmeh: zadatak bas-gitariste jeste da svira bas i možda ovde-onde ponešto zapeva, ako ume – alegorijske prikaze ljudske egzistencije treba ostaviti „pravim“ umetnicima, naročito u vremenu u kome su pesme već počele nepovratno da ulaze u trominutni MTV format, podesan za nenametljivu popunu vremena između dva bloka reklama. A Voters je, zapravo, mučio svoju muku: The Wall je pre svega bio njegov način da bez milosti rastavi na delove sopstveni život. Zadatak mu je bio prilično olakšan činjenicom da je taj život već bio u stanju raspadanja: veliki bend se lagano gasio; zajedno s njim i Votersova vera u smisao avanture koju je zajedno sa zlosrećnim Sidom Baretom otpočeo u Kembridžu petnaestak godina ranije; dugi i bolan razvod mučno ga je podsećao na to koliko je u svetu industrije zabave uzaludno tražiti pravo na sopstveni život.

Njegov je, činilo mu se, pripadao svima osim njemu. Ta mnogostruka frustracija dovela ga je do trenutka koji je predstavljao okidač za nastanak ideje o Zidu: na koncertu u Montrealu, 6. septembra 1977. godine, pozvao je jednog od obožavalaca iz grupe onih koji su u prvim redovima prilično napadno izražavali svoju naklonost da mu priđe bliže – a onda ga pljunuo. Bio je to iracionalni gest otpora prema svima koji nepozvani žele da uđu u njegov svet, gest čoveka koji je zaboravio da je taj svet sam ponudio na prodaju. Tada je počeo da razmišlja o zidovima koje oko sebe nesvesno podižemo da bismo se zaštitili od onih koje su drugi podigli oko nas.

Takva razmišljanja uvek vode samo u jednom pravcu: unatrag, kroz nostalgiju za ružnom prošlošću koja je ipak bila bolja od pogane sadašnjosti, do prapočetaka u kojima su postavljeni temelji svih tamnica koje smo odabrali da u njima živimo. Iz tog sveta izronio je tek dve godine kasnije, noseći sa sobom priču pod naslovom Zid, kojoj da bi bila ispričana nije bio dovoljan tek dvostruki album: ta priča bila je pretočena i u film Alana Parkera, kao i u scenski spektakl, megalomanski čak i po kriterijumima koje su godinama postavljali upravo Rodžer Voters, Dejvid Gilmor, Ričard Rajt i Nik Mejson, sve labavije povezani u grupu pod imenom Pink Floyd. Album The Wallpokidao je i poslednje veze među njima, i istovremeno označio kraj jednog perioda u istoriji rokenrola – onog u kome je još bilo moguće pisati epove.

Snažna, duboko proživljena Votersova poezija dobila je odgovarajuće grandioznu muzičku podlogu: labudova pesma benda u raspadanju ovekovečena je na dva komada vinila koji su primorali kritičare da im u vremenu kada je već bilo pitanje časti rugati se takvim poduhvatima, ipak odaju priznanje. Priča koju je Voters ispričao imala je, kao i sve istinski velike priče, hipnotičku moć koja slušaocu nije ostavljala mogućnost izbora: uvlačila ga je u svoj mračni tunel na čijem ga je drugom kraju izbacivala omamljenog i zbunjenog. Ako ga je uopšte izbacivala; The Wall je bio zatvoren krug, započet i završen rečenicom koja se uliva sama u sebe: Isn’t this where we came in? U bezizlazu nagoveštenom ovim pitanjem izgubljen je glavni junak Votersove priče; njegovo ime je Pink, prezime Flojd: svaka eventualna sličnost s postojećim ličnostima, naravno, sasvim je slučajna.

KOD ZIDA VREMENA: Kao što je sasvim prirodno nastojanje da takve sličnosti prepoznamo: metafora zida uvedena je u pesmi „Another Brick in the Wall, Part 1“, koja korene traumatičnog Pinkovog detinjstva pronalazi u pogibiji njegovog oca, pilota, u Drugom svetskom ratu. Identičan događaj bio je prva cigla u zidu iza koga progovara Rodžer Voters, obilato darujući Pinka svojim nemoćnim gnevom, svedenim na biblijsko pitanje: daddy, what d’ya leave behind for me? Neke od mogućih odgovora na ovaj upit nudi „Another Brick in the Wall, Part 2“ – svakako jedna od ključnih pesama na albumu, i to ponajmanje zbog činjenice da se pretvorila u najveći hit u povesti grupe Pink Floyd.

Činjenica je, uostalom, višestruko ironična: subverzivna himna anarhiji, pankerskija od svakog panka (koji je netom objavljenim albumom London Calling grupe Clash, upravo dostizao svoj zenit), zasela je na prvo mesto britanske top liste u valjda najneprikladnijem mogućem trenutku – neposredno uoči Božića. Umesto prigodnih poruka o miru, dobroti i ljubavi, pesma je u hipnotičkom ritmu disko-koračnice nudila ogorčen protest protiv kontrole i uniformisanja detinjih misli u školskim učionicama, budeći jasne asocijacije na jezivu, subliminalnu hipnopediju iz Hakslijevog Vrlog novog sveta.

Ciljevi školovanja, po Haksliju i Votersu, svode se na proizvodnju duhovnih klonova, na pretvaranje ja u mi. Deca u Votersovom horu već su prošla kroz taj preobražaj: nepovratno uterana u prvo lice množine, ona samo sanjaju pobunu – kao dečaci (kad se već bavimo distopijskim referencama) koji u Goldingovom Gospodaru muva glume anarhiju unutar nametnutog modela društvenog ustrojstva, nasleđenog od sveta odraslih. Muzički oplemenjena filigranskim radom Dejvida Gilmora, pesma je na pravi način odjavila srećne sedamdesete i najavila novo, olovno vreme.

905115_pfbrick

Kadar iz filma Zid

Pink kroz to vreme prolazi u šarenoj odori dvorske lude, tačnije u kostimu i ulozi rok zvezde koja sa hedonizmom očajnika u vrtoglavom sunovratu prolazi kroz obavezni program poroka i stiže do očekivanog krajnjeg odredišta: prazne hotelske sobe i otvorene telefonske veze na čijem drugom kraju nema nikoga. „Čemu besmrtnost, ako ne postoji život?“, pitanje je koje pre ili kasnije sebi postavljaju svi kojima je industrija zabave podarila iluziju neograničene moći i neograničenog trajanja; Pink na to pitanje odgovara pokušajem da stupi u novi život. U njemu će se pretvoriti upravo u ono što ga je u prethodnom životu ubilo: otelovljenje fašistički brutalne kontrole misli i osećanja, diktatora koji upravlja masama zato što nije u stanju da gospodari samim sobom. I koji će, budući da zakone sam stvara, na kraju morati da sudi samome sebi. Zagonetan, otvoreni kraj tog suđenja, nemalo nalikuje onom u najpoznatijem romanu Franca Kafke: proces se i u njemu odvija pre svega u glavi Jozefa K.; zato i jeste tako neizbežan i neumoljiv, i zato može imati samo jedan ishod.

Tako je The Wall, započet i okončan kao sasvim lična egzorcistička seansa, usput izrastao u svojevrsni rekvijem. Votersov zid pretvorio se u nadgrobni spomenik čitavom jednom vremenu; iza utopijskog glamura sedamdesetih vrebala je mračna distopija decenije koja je bila na pragu. Teško da je iko od onih koji su pred Božić 1979. godine kupovali „Another Brick in the Wall“ pomislio na tako nešto: uz tu pesmu se tako dobro moglo plesati…

zoran paunović

Beograd 20.08.2009. Zoran Paunovic Foto : Milovan Milenkovic

Beograd 20.08.2009.
Zoran Paunovic
Foto : Milovan Milenkovic

 

 

Izvor: vreme/29. decembar 2009.
_______________________________________________________________________________

VIDEO PLUS


OVDE BI MNOGI ŽELELI DA ŽIVE…

tamoiovde-logo

Grad bez novca, politike i automobila: Ovde bi mnogi želeli da žive! 

Orovil je eksperimentalni grad u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu, koji je osnovan 1968. godine od strane „Majke“ Mire Alfasa. Kreiran je kako bi žene i muškarci živeli u miru i harmoniji bez obzira nanacionalnost i religiju.

6c40637f76178b8285ca809948d5711f_xl

Foto: Profimedia

Orovil ili Grad zore na jugu Indije dizajniran je od strane arhitekte Rodžera Angera kako bi u miru i harmoniji živeli svi ljudi bez obzira na politička stanovišta, nacionalnost i religiju. Reč je o eksperimentalnom projektu gde svaki stanovnik ima svoju ulogu, a najveća pažnja posvećuje se obrazovanju i razvijanju kreativnih veština.

orovil-1460924754-85740

*Foto: Profimedia

Iako je originalno zamišljeno da ovaj grad bude dom za 50.000 stanovnika, danas u njemu živi nešto više od 1.800 odraslih osoba i petstotinjak dece koji dolaze iz pedesetak različitih zemalja.

Najveći broj stanovnika je iz Indije (oko 1.000), a više stotina stanovnika dolazi iz Francuske, Nemačke i Italije. U šarolikom društvu nalazi se značajan broj Amerikanaca, Rusa, Španaca i Šveđana, nešto Japanaca, Korejanaca i Australijanaca, ali i šestoro ljudi iz Slovenije.

Grad je delimično finansiran od donacija, a hrani se uglavnom organskim proizvodima koje samostalno uzgajaju.

orovil-1460924795-85742

*Foto: Profimedia

Za život zarađuju proizvodeći papirnatu konfekciju i mirisne štapiće koje prodaju susednim selima i gradovima.

Papirnati novac i kovanice ne postoje, a svi stanovnici koriste se elektronskim računima i debitnom karticom Orokard za kupovinu i razmenu dobara. Uz to, svaki stanovnik odvaja deo svojih sredstava za zajednicu, kako bi svi mogli da podmire osnovne životne potrebe.

orovil-1460924853-85744

*Foto: Profimedia

U gradu nema automobila, a glavno prevozno sredstvo je motocikl.

Grad je autonoman i ne odgovara nikome, pa se njegovo stanovništvo ne opterećuje ni unutrašnjom ni spoljašnjom politikom. Svakodnevno odlaze u hram Matrimandir u srcu grada, u kojem se prepuštaju ispunjavanju unutrašnjeg mira kroz jogu i meditaciju.

Izvor: kutaknet.com/(Izvor: punkufer.hr)

________________________________________________________________________________

ZAROBLJENE NA OSTRVU…

tamoiovde-logo

KRAVE PREŽIVELE RAZORAN ZEMLJOTRES 

Dve krave i jedno tele ostali su zarobljeni na malom zelenom ostrvu nakon zemljotresa jačine 7.5 stepena po Rihterevoj skali. Oko ostrva je bukvalno ostala samo provalija, ali srećom životinje su spašene.

krave-zeland2Zemljotres jačine jačine 7,5 stepena po Rihteru koji je pogodio Novi Zeland i odneo dva ljudska života, preživeli su dve krave i tele igrom sudbine. Neverovatan prizor zabeležen je helikopterom. Naime, porodica krava ostala je nakon zemljotresa zarobljena na malenom zelenom ostrvu oko kojeg je ostala prava provalija.

Jak zemljotres čiji je epicentar bio 91 kilometar od grada Kristčrča na Južnom ostrvu, dogodio se u poslednjeg ponedeljka nakon ponoći. Iza sebe je ostavio pustoš. Uništeni su putevi i druga infrastruktura, a nastale su velike pukotine i klizišta koja onemogućavaju pristup mestima oštećenim zemljotresom.

Zmljotres je uzrokovao i prekid snabdevanja strujom i telekomunikacionim uslugama, piše boingboing.net, a srećne kravice su spašene!

Foto i video: ZCC VID/Youtube

Autorka Željka Rački-Kristić

13218Željka je diplomirani agronom sa dugogodišnjim iskustvom u novinarstvu. Urednik je portala Agroklub i donosi najnovije vesti iz sveta poljoprivrede!

Izvor: agroklub /Datum: 20. 11. 2016. 

_________________________________________________________________________________

MESTO GDE ŽENE VLADAJU…

tamoiovde-logo
Minangbau – najveći matrijarhat na svetu, Indonezija

U planinskim krajevima zapadne Sumatre, muškarac se smatra gostom u ženinoj kući, a na dan venčanja se umesto po mladu ide po mladoženju, koji nakon venčanja nastavlja da živi sa ženom i njenom porodicom.

Mesto gde žene vladaju

14502923_1205637279459207_8352978656974856750_nU ovom delu Indonezije, Minangkabau etnička grupa je svetski najveći matrijarhat i u rukama nežnijeg pola je sve.

Legenda kaže da je sredinom 12. veka, kralj Maharajo Dirajoi, koji je osnovao Koto Batu kraljevstvo, umro ostavljajući iza sebe tri žene i tri sina koji su bili još bili bebe.

Prva žena Puti je preuzela kraljevstvo i utrla put matrijarhatu na ovim prostorima, piše Blic

U ovoj jedinstvenoj i složenoj društvenoj strukturi, ćerke nasleđuju imanja i pirinčana polja. Deca uzimaju majčino prezime, a muž se smatra gostom u njenoj kući.

Kombinacija religija

U početku je ova grupa verovala u elemente prirode, a tek kasnije su prodrli hinduizam i budizam iz Indije. Kultura ove etničke grupe i dalje se zasniva na lokalnim običajima i verovanjima i zakonima koji su izvedeni iz animizma i hinduizma, a posebni spiritualisti se bave lečenjem, predviđanjem budućnosti i komunikacijom sa duhovima umrlih. Uprkos matrijarhatu, prigrlili su i islam, koji je patrijahalno orjentisan.

Nakon venčanja, mladoženja živi s mladinom porodicom

14520621_1205637749459160_4378382191221381766_nZa razliku od tradicije da se žena seli u muževljevu kuću, nakon venčanja, u ovoj grupi mladoženja ide kod mlade i živi sa njenom porodicom. Miraz određuje mladina porodica, na osnovu obrazovanja i zanimanja mladoženje.

Na dan venčanja, ide se po mladoženju i dovodi se u mladinu kuću gde se održava svečana ceremonija. Mladina porodica nosi tradicionalne nošnje i nose novac, poklone i hranu na glavama, kako bi sve to poklonili mladoženji.

Vlast se prenosi sa žene na ženu

Brak ženama donosi i društvene i ekonomske privilegije. Kad već steknu određene godine žene kontrolišu sve. Kao glave domaćinstva, vode celo imanje, rešavaju svađe i imaju veliku ulogu u bračnim razgovorima i raznim ritualima. Vlast se prenosi sa žene na ženu.

Muškarci treba da imaju redovan izvor prihoda i da vode računa o deci i troškovima. Mnogi napuštaju sela u potrazi za poslom, vraćajući se povremeno kući. Kada se desi njihov odlazak, nemaju pravo glasa u vezi stvari koje se tiču poslova u kući.

Prema legendi kada je kraj Majapatih carstva u Javi objavio rat Minangkabau, kralj Sumatre je ponudio bivolje borbe umesto rata. Bivo Minangkjabau ljudi je ubio protivnika. Tako je i ime grupe nastalo: Minang, što znači pobedonosan, i kabau što znači bivo. Zato su i ženski šeširi ove etničke grupacije u obliku bivoljih rogova.

Iako je matrijarhat odavnu zamro, ova etnička gupa se ponosi svojom tradicijom. Njihova zastava je trobojna i označava tri planine koje simbolizuju buntovan karakter, hrabrost i poreklo kulture i običaja.

Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

VRMDŽA, DOM LJUDI IZ RAZLIČITIH KRAJEVA SRBIJE I SVETA…

tamoiovde-logo

Otkrijte zašto su se u proteklih osam godina u selo Vrmdža, na obroncima planine Rtanj, doselili ljudi iz različitih krajeva zemlje i sveta.

vrmd__a_216649641

Foto: Instagram/bkgorski

U selu trenutno živi oko 600 stanovnika, a medju njima su i jedan Amerikanac, Italijan i Švajcarkinja, kao i Beograđani, Nišlije, Novosađani, Subotičani.

Od 2008. godine kada je u selu prodata prva kuća do sada, nove vlasnike dobilo je 34 zapuštenih kuća i imanja. Neki od njih obnovili su stare čatmare, dok su gradili nove kuće.

Meštani Vrmdže blagonakloni su prema novim stanovnicima sela, a od njihovog dolaska imaju višestruku korist, jer novim komšijama prodaju sir, jaja i druge proizvode, ali i učestvuju u gradnji kuća i sređivanju starih.

Računica stanovnika tog sela govori da je kroz kupovinu kuća i imanja, nabavku građevinskog materijala i namirnica, u Vrmdži od 2008. godine do sada napravljen obrt više od pola miliona evra.

Meštani sela su u proteklih deset godina nezadovoljni konstantnim smanjivanjem broja stanovnika uradili mnogo toga da bi privukli ljude da dodju da žive u Vrmdži.

Stanovnici sela Vrmdža su od 2006. godine počeli da promovišu lepote njihovog kraja, kroz organizovanje brojnih zanimljivih manifestacija i unapređenja postojeće infrastrukture.

Predsednik Mesne zajednice Vrmdža Slaviša Krstić rekao je agenciji Beta da su meštani na internetu kroz različite akcije predstavili potencijale sela.

„Dobar deo porodica koje su se doselile nikada pre nije čuo za Vrmdžu. Upoznali su je na internetu“, rekao je Krstić i dodao da su ljude iz raznih krajeva u Vrmdžu privukli živopisni predeli, ogromne stene i hrastova šuma u samom selu, zdrava hrana, brojni izvori vode i gostoprimljivi starosedeoci.

Krstić je kazao da se u Vrmdži nalaze ostaci Latin-grada, rimskog utvrđenja za odbranu carskog druma, etno-muzej, crkva Svete Trojice koja je sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, kao i Vrmdžansko jezero bogato ribama.

Meštani često organizuju vajarske kolonije i brdske biciklističke trke i planinarske pohode, dok se za iduću godinu planira organizacija festivala dokumentarnog filma i takmičenje u slobodnom penjanju.

„U svim akcijama koje u selu organizujemo aktivno učestvuju i naši novi meštani. Oni pomažu i finansijski, ali i odličnim idejama. Uglavnom su to visokoobrazovani ljudi“, rekao je Krstić.

Novi stanovnici Vrmdže potvrdili su da je to mesto „odlično za život“.

Američki kompozitor Pol Šapira i njegova supruga, IT stručnjak Maja Šapira doselili su se u selo pre pet godina. Oni su pre toga živeli u Njujorku, Čikagu, San Francisku, Pragu i Beogradu.

„Došli smo samo na kratko, ali smo ostali jer je ovo divno mesto. Naši sinovi od sedam godina i godinu i po vole da žive ovde. Slomio bih im srce kada bismo se preselili negde drugde“, kazao je Šapira koji trenutno radi na svom novom delu „Balkan rok opera“.

Nišlija Goran Orlić koji je radni vek proveo u Sloveniji i Švajcarskoj, u Vrmdži je renovirao zapuštenu kuću i imanje, a kako kaže to selo idealno je za sve one koji vole mir, netaknutu prirodu i gostoljubive komšije.

„U početku su bili podozrivi, pitali su se zašto sam došao u Vrmdžu i kupio kuću. Sada je drugačije, svi su ljubazni, dobro sarađujemo“, rekao je Orlić.

Izvor: nationalgeographic.rs/Beta

___________________________________________________________________________________