ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

tamoiovde-logo

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“


 

RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli.


Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju.

Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati.

Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost.

On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

izvor:artnit.net


 

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU…

tamoiovde-logo

Seneka – Otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju 

Dizajn korica knjige Rasprava o blaženom životu

“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.

Ja ću živeti u uverenju da sam rođen za druge, i zato ću majci prirodi biti zahvalan, jer kako bi se ona mogla bolje za me starati? Mene, jedinoga, poklonila je svima, a meni, jedinom, sve. Što god budem imao neću na prljav način čuvati ni rasipnički rasturivati. Verovaću da ništa ne posedujem više nego ono što mi je ljubazno poklonjeno.

Svoja dobročinstva neću odmeravati ni prema broju ni prema težini ni prema ikakvoj drugoj vrednosti, nego samo prema onoj koju im pridaje primalac; nikad mi neće biti mnogo ono što će primiti dostojan čovek. Ništa neću činiti radi mnenja, a sve ću po svome uverenju, i što god budem svesno delao, delaću kao da me posmatra ceo narod.

Cilj mome jedenju i pijenju biće zadovoljavanje prirodne potrebe, a ne punjenje i ispražnjavanje želuca. Biću predusretljiv prema prijateljima, blag i popustljiv prema neprijateljima. Odazivaću se molbama pre nego budem umoljen i pristojnim molbama izlaziću u susret; biću svestan da je moja otadžbina svet i da su njene starešine bogovi, i da ovi iznad mene i oko mene stoje kao sudije mojih dela i reči. I čim ili priroda zatraži moj život natrag ili ga moja odluka preda, otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju.“

Lucije Anej Seneka

Iz dela Rasprava o blaženom životu

Izvor teksta i dizajna korice: artnit.net


 

U ZAMCI SEBIČNOG ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

„Moramo sami sebima da postavimo ozbiljna pitanja: kako se brinemo za druge ljude, ali i kakav život vodimo i kakve navike imamo? Čega smo spremni da se odreknemo kako bismo naučili da delimo? Kada ćemo naučiti da kažemo „Dosta!“

Ilustracija: Bora*S

Kako možemo da preusmerimo našu pažnju s onoga što želimo ka onome što je našim bližnjima potrebno. Istina je da smo nekako skloni da zaboravimo siromaštvo i patnju drugih ljudi. I zato moramo da otkrijemo kakav je naš pogled na svet i ne smemo u njemu ostati zarobljeni. Trebalo bi da budemo prijemčivi za celovitu viziju.

Tragično, ali izgleda da smo uhvaćeni u zamku sebičnog života i zbog toga neprestano ignorišemo ograničenja same prirode sa kojom se nije moguće svađati, a ni praviti nagodbe.

Moramo ponovo da naučimo da smo svi na svetu zapravo povezani.

Zato što će nam na kraju biti suđeno istom merom onom blagošću koju smo pokazali prema drugim bićima u prirodi.“

Vaseljenski Patrijarh Vartolomej Prvi


 

KAKO JE BITI ČOVEK…

tamoiovde-logo

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.
Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.

Izvor:alternativa.rs


Čarli Braun, crtani film


 

ACQUA ALTA LIBRERIA …

tamoiovde-logo

Knjižara na vodi

Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.

U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.

U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.

U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje.

Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.

One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.

Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.

Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.

Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.

Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.

Blic

Izvor:babylonsongs.com


 

UMETNOST OD KONCA…

tamoiovde-logo

Umetnica Kumi Yamashita pravi divne portrete od konca, koji mota oko špenadli koje su prikačene za drvenu ploču.

Rođena je u Japanu, a sad radi i živi u New York-u. 

Dobitnica je mnogih svetskih nagrada i priznanja u sferi umetnosti.

Njena strpljivost u radu se očitava sa svakim končićem koji je strpljivo postavljala na odgovarajuće mesto.

 

Izvor: otkacenaplaneta


 

SUMNJE, STRAHOVI I NESIGURNOSTI…

tamoiovde-logo

Priča o magli

Zamislite veliku staru divnu kuću, sa širokim prednjim tremom. Oko nje je prostrano dvorište okruženo gustom šumom. Staza vodi od trema, preko dvorišta i kroz šumu.

Na tremu je stolica za ljuljanje, s koje se pruža lep pogled na stazu. Iskustvo mi govori, da je za većinu ljudi život sličan sedenju u toj stolici za ljuljanje. Samo što, kad bace pogled preko ograde trema, ne vide dvorište ili drveće, već gustu maglu.

Ta magla se sastoji od svih stvari koje drugi ljudi nastoje da ih nateraju da rade, vide i poveruju u njih. Ona sadrži sve njihove sumnje, strahove i nesigurnosti. Kao i sva negativna uslovljavanja koja su prihvatili u životu.

Sede na tremu, ljuljajući se u toj stolici. I dok to čine, maštaju kako bi, da se magla raziđe samo na pet minuta, ugledali stazu koja vodi do života koji uistinu žele… kako bi ustali s te stolice, sišli niz stepenice i krenuli da žive taj život.

I jednog dana pročitaju nadahnjujuću priču, ili čuju za osobu koja je upravo ispunila davno sanjani san. Magla se, kao magijom, raziđe na pet minuta, što im omogući da jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele da žive. Divna je i sjajna. Doziva ih. Pet minuta žele da ustanu i krenu tom stazom. Zamišljaju avantujre i radosti koje će iskusiti. Ali pet minuta prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate na stolicu… i nastave da se ljuljaju. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na jedan sat, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana odgledaju naročito inspirativan film ili čuju nečiju neverovatnu životnu priču, s porukom savršeno skrojenom za njih. Učini im se da je režiser imao uvid u unutrašnjost njihovog uma ili da se pripovedač obraća direktno njima.

I magla se sledećeg sata raziđe, omogućavajući im da  jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Ona je divna i sjajna. Priziva ih. Čitav sat razmišljaju da ustanu i krenu tom stazom. Maštaju o avanturama koje će doživeti i radosti koju će iskusiti. Ali sat prođe, a magla ponovo sve proguta. Zato se zavale u stolicu… i ljuljaju se. Napred- nazad.

Nakon toga govore sebi da bi, kad bi se magla razišla samo na dvadeset četiri sata, i kad bi videli život koji uistinu žele… ustali sa stolice, sišli niz stepenice i pošli ka takvom životu. I jednog dana do njih dopre glas o smrti prijatelja. Dobre osobe. Nekog ko se lepo ophodio prema drugima. Nekog ko je bio previše plemenit da umre tako mlad. I magla se sledeća dvadeset četiri sata raziđe, a oni sagledaju svet s dotad neznanom jasnoćom.

Ugledaju stazu života koji uistinu žele. Ona ih priziva jače nego ikada. Divna je i blistava. Vide sve razloge na svetu zbog kojih bi trebalo da zakorače na nju i ispraznost svih starih razloga koji su ih sprečavali da to učine. Dvadeset četiri sata osećaju da je neophodno da se pokrenu, da startuju, da počnu…Ali dan se završi, a magla ponovo sve proguta. Zato se vrate u stolicu… i ljuljaju. Napred- nazad.

Jednog jutra pogledaju preko ograde i magle više nema.

Čekaju jedan sat, ali magla se ne pojavljuje. Prođe jedan i drugi dan, ali magle nigde nema. Kad god pogledaju preko ograde, jasno vide stazu ka životu koji uistinu žele. Divna je i blistava. Doziva ih. Zamišljaju avanture koje će doživeti i radost koju će iskusiti kad bi samo krenuli njome.

Situacija konačno postaje nepodnošljiva. Danas je taj dan.

Ustanu sa stolice i pokušaju da koraknu… Samo da bi shvatili… da više ne mogu da hodaju.

Dž. Strelecki ,, Povratak u kafić na kraju sveta,,

Izvor: centarprozor


 

GOLA ISTINA…

tamoiovde-logo

Prema legendi, Istina i Laž su se sreli jednog dana.

Laž je rekla Istini: “Danas je prelep dan.“.

Foto ilustracija: Bora*S / Figure: Lenka Matić

Istina je pogledala u nebo, uzdahnuvši, dan je zaista bio veoma lep.

Proveli su dosta vremena zajedno, kada su naišli na jedan bunar. Laž je rekla Istini: “Voda je veoma lepa, hajde da se okupamo zajedno.“.

Istina, još jednom sumnjičava, isprobala je vodu i otkrila je da je ona zaista veoma lepa. Skinuli su se i počeli kupati.

Iznenada, Laž je izašla iz vode, obukla odeću Istine i počela da beži. Iznervirana Istina je istrčala iz bunara i počela da juri u potrazi za Laži da bi uzela svoju odeću natrag.

Svet, videvši Istinu potpuno nagu, skretao je pogled sa prezirom i besom. Jadna Istina se vratila do bunara i nestala zauvek, skrivavši se u njemu, u svojoj sramoti.

Od tada, Laž putuje svetom, prerušena u Istinu, zadovoljavajući potrebe društva, jer svet, u svakom slučaju, nema nikakvu želju da upozna golu Istinu.

Izvor teksta: facebook.com/Zanimljivo


 

VAJANJE U METEŽU…

tamoiovde-logo

„Život je ono što prođe, dok mi radimo nešto drugo.“ *

Ilustracija: Bora*S-Ulje na lesonitu

* Grafit meni nepoznatog autora

Bora*S


 

NAČIN VAJANJA OVOG SVETA…

tamoiovde-logo

     „ II  Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća. Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež. Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.   

Foto ilustracija: Bora*S   

      III  I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć? Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

    IV  Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga. Uši sam zalepio lišćem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata. Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.  

      Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protiče reka. Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu. Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

     VII  Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre? Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda. I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

    VIII  U sebi sam ponavljao: “Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti. Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka. Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

    IX  Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu. Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

    XI  Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

     XVI  Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku. Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio. Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.”

Miroslav Antić (odlomci, “Vuk”)


 

PRIČA O SEVERNOMERIČKIM INDIJANCIMA…

tamoiovde-logo

  V DEO

„Mudar čovek duboko veruje u tišinu – znak savršene ravnoteže. Tišina je potpuna uravnoteženost tela, uma i duha. Onaj ko uspe ostati miran i netaknut olujama postojanja – da mu list ne zatreperi na stablu, niti se mali talas pokrene na površini sjajnog  jezera- ima po shvatanju mudraca savršen način života. Tišina je temelj karaktera.

Tišina i strpljenje, ljubav prema prirodi i sam način bitisanja – kao vrhunske životne mudrosti koje donose unutrašnji mir, usklađenost sa sobom, drugima i okolinom, te jedinstveni etički kod – prepun milosrđa, empatije, poziva na poštenje, iskrenost, poštovanje prema svemu i svima, miljama daleko od sveta razularene pohlepe, sebičnosti, laži i nasilja, činili su bit i lepotu jednog jedinstvenog naroda koji je težio miru, ljubavi, ravnoteži i pomirenju, prateći u tišini i čistoti srca svoj unutrašnji glas mudrosti predaka. Njihovi običaji, mitovi i legende, način na koji su se ophodili prema sebi, svojim precima, mrtvima, svim živim bićima i svemu što uopšte postoji, govore nam o njihovoj autentičnosti, neponovljivosti, iskrenosti, poštenju i specifičnom pogledu na život i svet.

„Sve što Indijanac radi je u krugu, a to je zato što snaga sveta uvek deluje u krugovima, i sve pokušava biti okruglo. Nebo je okruglo, a čuo sam i da je Zemlja okrugla, a takve su i sve zvezde. Vetar, kad je najmoćniji, vitla. Ptice grade gnezda u krugovima, jer njihova je vera isto kao i naša. Čak i godišnja doba u svojoj smeni čine veliki krug i uvek se ponovo vraćaju tamo gde su bila. Čovekov život je krug od detinjstva do detinjstva. I tako je u svemu u čemu se kreće snaga”.

Kada su Indijanci davali imena – bilo ljudima, mestima ili pojavama, činili su to sa čudesnom merom, kreacijom i suptilnošću, pogađajući direktno u suštinu stvari. Svakim nazivom dobijali ste u par reči suštinu čoveka ili pojave na koje se ime odnosilo, punu deskripciju njegovih osobina i karaktera, na najsažetiji i najpronicljiviji mogući način. Vreme je pokazalo da je jedna od najvećih i bitnih indijanskih zaostavština bio upravo njihov jezik. Prvi evropski kolonisti usvojili su mnogo reči iz preko 20 jezika algonkinske grupe naroda: naziva raznih vrsta hrane i životinja (akun, oposum).

U druge poznate indijanske reči spadaju: kokus (politički skup), mokasine (obuća), tobogan, totem i tomahavk (sekira). Najuočljiviji su indijanski toponimi- u koje spadaju i nazivi 26 od 50 američkih država. Na primer ime Teksas potiče iz jezika Kado i znači prijatelj, saveznik. Tenesi je dobio ime po selu plemena Čiroki, a Ohajo je reč Irokeza za dobru reku. Masačusets je ime plemena koje je živelo u okolini istoimenog zaliva, a Vajoming potiče od algonkinskih reči koje znače u velikoj ravnici. Ime grada Čikaga na jeziku algonkina znači mesto na kome raste luk, a Mississippi na jeziku plemena Čipeva znači Velika reka.

Reč tomahavk je verovatno iz pohatanskog – tamaham, što znači on seče. Tomahavk je bio hladno oružje, sekira, izvorno Algonkina. Što se nekih od autentičnih indijanskih običaja tiče, interesantno je spomenuti da su koristili dim za čišćenje duha. Sagorevanje biljaka za emotivno, psihičko i duhovno očišćenje je običaj u mnogim religijama i duhovnim grupama. Čuvena indijanska „lula mira” je svojevrsni ceremonijal koji su praktikovali nakon sukoba i sklapanja primirja. Skalpiranje neprijatelja kao vrsta trofeja je običaj koji se pripisuje obično Indijancima, međutim, zanimljivo da su oni taj običaj preuzeli upravo od belih doseljenika iz Evrope. U vezi sa tim se još jedanput postavlja ključno pitanje: ko su u stvari bili divljaci?

U legendu, zajedno s Indijancima, otišle su i njihove perjanice, lukovi, strele i koplja, odeća sa resama od jelenske kože (jedan od simbola njihovog sveta slobode, neustrašivosti i nesputanosti njihovog nepokorivog duha), šatori- wigwami, kanui, duge kose ukrašene trakama i perima, dimni signali kojima su se sporazumevali, ratne sekire i ratničke boje, njihovi vračevi – šamani, kišni ples i magični tam-tam ritam bubnjeva, totemi, prerije i divljina, mustanzi, divlji konji i bizoni – bafali koje su ispratili u „večna lovišta”, kao i sve svoje poštovane pretke, a na kraju, nažalost, i sebe same.

Indijanci su se trudili da žive u skladu s prirodom, njenim pravilima i menama. U indijanskom horoskopu znakovi su bili vezani za životinje čije su karakteristike i način života idealni za simbolizovanje ljudskih osobina. Večni krug ponavljanja i vraćanja svega otvara horoskopski znak DIVLJA GUSKA (22. decembar- 22. januar), a slede ga: VIDRA, PUMA, CRVENI ORAO, DABAR, JELEN, DETLIĆ, MORUNA, MRKI MEDVED, GAVRAN, ZMIJA i IRVAS.

Što se godišnjih doba tiče, simbolika i suština priče je ista kao i za horoskop, ili uopšte pogled na prirodu i način življenja. Prvo godišnje doba počinjalo je kod Indijanaca 22. decembra Mesecom dubokog sna zemlje. Slede ga Mesec odmora i Mesec Velikog Vetra, koji sežu do 20. marta. Zajedničko ime za prvo godišnje doba je Doba Duha Vaboose i to je vreme kada OTAC SUNCE započinje putovanje ka jugu, ispitujući prošlost i predviđajući budućnost. Drugo godišnje doba počinjalo je 20. marta Mesecom pupoljka, sledi ga Mesec povratka žaba, a završava 21. juna Mesecom setve kukuruza. Drugo doba se naziva Duhom Vabuna. Tada Otac Sunce sve više otkriva svoje lice i sva priroda buja. Treće godišnje doba – doba Duha Svanodese kada čitava Zemlja buja, biljke i žitarice daju plodove, a reke su pune riba, počinje 21. juna Mesecom najjačeg sunca, nastavlja se Mesecom punog zrna, a završava 23-eg avgusta Mesecom žetve. Poslednje godišnje doba je doba Duha Muđakevisa i to su meseci mira i ispitivanja sopstvenog rada. Ovo doba počinje Mesecom divlje plovke, nastavlja Mesecom prvog mraza i završava Mesecom dubokog sna…

Duhovni život Indijanaca zasebna je priča, jedan čudesni svet koji ih do u beskraj suštinski odvaja od današnje duhovne praznine i licemerja, prikrivenih tehnološkim čudesima i lažnom pobožnoću…

„Bog belih ljudi uklesao je svojim gvozdenim prstom svoje zapovesti u kamene ploče da ih ljudi nikada ne zaborave. Crveni čovek tako nešto ne razume. Naša vera je poštovanje predaka. Ona se sastoji od snova koje je Veliki Duh u tihim noćima velikodušno darivao izabranima. Ona je satkana od vizija svetih ljudi i zapisana je u srcima našeg naroda.“

Indijanci su gajili svest da su sva živa bića podjednako važna Velikom Duhu, Stvoritelju, i da čovek ne sme u svojoj obesti da uništava biljni i životinjski svet. Samu srž vere severnoameričkih Indijanaca čine mitovi i legende iz davnih vremena koje su nazivali „vreme pre velike promene“. To je bilo vreme kada su ljudi, životinje i prirodne sile imale moć da međusobno razgovaraju. Indijanske legende su izvor verovanja da svaki čovek ima svog duha zaštitnika koji bdi nad njim i pomaže mu u teškim trenucima. Mitovi su se prenosili usmenim putem na mlade indijanske naraštaje, uz logorske vatre. Igre vatre i senki pod zvezdanim nebom Amerike pojačavale su utisak magijskog i natprirodnog sveta mitova i legendi.

„Bog Hagajho je stvorio svet ni od čega, stvorio je stvari i živa stvorenja, ali psa nije bilo potrebno da stvori, jer je pas postojao oduvek. Psa nikada nisu smatrali običnom životinjom, i čovek jeu svojim pričama i legendama ustupio psu. U istočnim državama je postojala legenda o nastanku Borzoja: Jednom je car Solomon dobivši naređenje od Boga poručio svim životinjama da se okupe na sastanku, na kome je svako jutro svaka životinja mogla da iskaže svoje želje i potrebe i da dobije savet tvorca kako da se ponašaju jedni prema drugima. Okupile su se sve životinje osim ježa. Naljutivši se, tvorac se obratio sa pitanjem da li neko hoće da pođe u potragu za ježom? Našlo se samo dva dobrovoljca: konj i pas. Konj je rekao: „Ja ću da ga nađem i ja ću ga isterati iz jame, ali ja nisam u stanju da ga uzmem, jer sam visok, a i moj nos nije zaštićen od njegovih igala“. A pas je rekao: „Ja se ne plašim njegovih igala, ali moja glava je previše široka i ja neću moći da izvadim ježa iz rupe ako se tamo sakrije“.

Čuvši to, Solomon reče: „Da, vi ste u pravu, ali ja neću da uništim izgled konja i da smanjim njegovu visinu, jer to bi bilo jako ružna nagrada za njegovu pokornost i odanost. Bolje je da dodam lepotu psu kao nagradu za njegovu pokornost“. I razmislivši, car je uzeo u obe ruke glavu psa i mazio je dok ona nije postala potpuno tanka i špicasta. Tada su sve životinje videle da se pas pretvorio u elegantnog i tankog Borzoja. Tako su konj i pas krenuli za izbeglim ježom i doveli ga pred cara. Car Solomon je bio zadovoljan, ježa je kaznio da će se celog života vući po zemlji, a psa i konja nagradio rekavši: „Od sada ćete vi celog života biti čovekovi saputnici i prvi posle njega, pred licem Boga.

Sva plemena istočnog dela šumskog pojasa veruju u vrhunsko božanstvo Velikog Duha. Ono je stvorilo svet i sav život. Veliki Duh je nematerijalan i nevidljiv, nalazi se izvan čulnog sveta i nije određena osoba o kojoj bi se pričale priče. Ponegde ga nazivaju Manitu. Svet većine tamošnjih plemena čini nebo, sa četiri do dvanaest slojeva. U najgornjem sloju egzistira Veliki Duh. Moćna božanstva takođe žive i pod zemljom, te pod površinom reka i jezera. On je taman i suprotstavljem silama svetlosti, višeslojan. Najdublje u njemu žive najmoćnija božanstva – Podvodni panteri ili Divovske rogate zmije. Bit cele priče o indijanskoj duhovnosti i veri je iskrenost i poštovanje prema svim ostalim živim bićima, njihova duboka saosećajnost i njihova plodonosna dela, bez trunke gramzivosti, materijalizma i zlobne dvoličnosti onih koji su ih sistematski uništavali nekoliko stotina godina – do istrebljenja.

Indijanci su kroz brojne obrede iskazivali svoja verovanja i poglede na svet, upućujući bogovima svoje molbe i nadanja, uspostavljajući na taj način vezu sa celokupnom Prirodom. Indijanac je nastojao kroz celi život gajiti skladan odnos sa svimšto ga okružuje, a to nije zaboravljao ni u trenutku smrti, trenutku susreta sa najvećom tajnom postojanja čoveka na ovom svetu. Nastojao je uvek živeti časno, a obredi su ga u tom smislu podsećali na one vrednosti koje čovek ne sme nikad zaboraviti.

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce.

U duhovnom životu severnoameričkih Indijanaca duvan je simbolizovao čudo stvaranja, a njegovim pušenjem (čuvena je indijanska „sveta lula“, „lula mira“ ili „calumet“) ljudi pokazuju svoje poštovanje prema Velikom Duhu, stvoritelju svega. S dimom koji se uzdiže iz lule, uvis se prema Velikom Duhu uzdižu i ljudske molitve, misli i osećanja. Ako vlasnik lule živi dobrim i religioznim životom, biće mu uzvraćeno čašću i snagom koju će dobiti.

Indijanski Ples duhova predstavljao je mesijanski pokret koji se pojavio među Indijancima (sedamdesetih godina 19. veka), koji je izražavao očajničku žudnju za povratkom bolje prošlosti, za povratkom života bez gladi, bede, bolesti, rata i indijanske podeljenosti koju je pratila potčinjenost belcima. Bio je to pokušaj Indijanaca da prihvate hrišćansko učenje o spasenju. Nakon svih poraza i patnji trebalo je na duhovnom planu dati smisao i nadu svojoj patnji. Njihov mesija – zvani Vovoka se nazivao Božijim sinom i Hristom koji je u obličju Indijanca sišao po drugi put na zemlju da bi preneo poruku Velikog Duha.

Pokret je započeo vrač (šaman) Vovoka. On je imao viziju velikog potopa koji će se obrušiti na zemlju i zbrisati sve doseljenike. Neposredno pred potop grom – ptice će se spustiti na zemlju i poneti sve Indijance koji su ostali verni svetom putu. Kada se voda povuče, bizoni i Indijanci će biti vraćeni na zemlju i sve će biti kao nekad. Odeća Plesa duhova je napravljena da zaštiti Indijance od metaka belaca. Bila je ukrašena crtežima biljaka i životinja zaštitnika. Pripreme za ples su se izvodile da bi duh predaka ušao u telo onih koji plešu i učinio ih besmrtnima. Indijanci su plesali u krugovima pevajući svete pesme.

Za vreme bitke kod Ranjenog kolena 1890. godine američka vojska je ubila mnogo Sijuksa. Mnogi od njih su nosili odeću ukrašenu orlom, bizonom ili jutarnjom zvezdom, verujući da će ih ti simboli zaštititi od povreda. Nakon tog tragičnog događaja, Vovoka se povukao – tragedija je označila kraj Plesa duhova. Stotinak godina kasnije, ples je postao način da se preživeli Indijanci povežu sa svojim precima. Ples duhova je nastao u rezervatima, gde su Indijanci (poraženi, prevareni i obespravljeni na sopstvenoj zemlji) umirali od gladi i beznađa.

WINTU ŽENA – 19.vek

„Kada mi Indijanci ubijamo meso, mi sve pojedemo. Kada kopamo korenje, kopamo male rupe. Kad gradimo kuće, kopamo male rupe. Mi tresemo kukuruz i druge plodove sa biljaka, mi ne iščupamo stablo, Mi koristimo samo mrtvo drvo. Ali beli ljudi buše zemlju, ruše drveća, ubijaju sve. Beli ljudi ne obraćaju pažnju ni na šta. Kako može duh zemlje voleti Belog čoveka? Gde god je beli čovek dotakne, to je bol”.

POGLAVICA MAQUINNA, NOOTKA

„Jednom sam bio u Viktoriji i video sam veoma veliku kuću. Rekli su mi da je to banka i da beli ljudi tu stavljaju novac na čuvanje i da vremenom dobijaju korist. Mi Indijanci nemamo takve banke: ali kada imamo mnogo novca ili ćebadi, mi ih dajemo drugim poglavicama i ljudima i vremenom oni im donose korist i naša srca se osećaju dobro. NAŠ NAČIN DAVANJA JE NAŠA BANKA”.

CRVENI OBLAK – Makhpiya-luta (1870)

„Godine 1868, beli je čovek došao i doneo neke papire. Nismo mogli da ih pročitamo i oni nam nisu rekli šta je zaista bilo unutra. Mi smo mislili da je dogovor da se pomeri tvrđava i da prestanemo da ratujemo. Ali kada sam stigao u Vašington, Veliki Otac mi je objasnio da su me prevodioci PREVARILI. Ja sam siromašan i go, ali sam poglavica svog naroda. Mi ne želimo bogatstvo, ali želimo da podižemo svoju decu ispravno. Bogatstvo nam dobro neće doneti. Ne možemo ga poneti na onaj svet. MI NE ŽELIMO BOGATSTVO. MI ŽELIMO MIR I LJUBAV”.

VILIJEM KOMANDA – Mamiwinini, Kanada (1991)

“Indijanci vide dva puta sa kojima se suočava bledoliki, kao put tehnologije i put duhovnosti. Mi osećamo da put tehnologije vodi moderno društvo ranjenoj i sprženoj zemlji. Može li biti da put tehnologije predstavlja žurbu u uništenje, dok put duhovnosti predstavlja sporiji put, kojim su Indijanci putovali i koji sada ponovo traže?”.

 A nakon Meseca dubokog sna, Kolumbovog „otkrića” i dolaska prvih bledolikih kolonista i osvajača.

Od ranih kolonijalnih vremena evropska politika je imala za cilj da od indijanskih plemena dobije teritorije na osnovu zvaničnih ugovora. Oko 370 ugovora potpisano je između 1787. i 1871, ali je većina prekršena, izmenjena ili ignorisana pošto je zemlja bila sve otvorenija za naseljavanje belaca.

Indijananci su se pomerali sve dublje ka zapadu, da bi Uredba o preseljenju Indijanaca, usvojena 1830. omogućila predsedniku SAD da ih preseli u indijanske rezervate. Doseljenici, tragači za zlatom i železnica rasparčavali su plemenske teritorije uzrokujući ratne sukobe. I ne samo to.

Naseljavanjem belog čoveka u Americi dolazi do naglog uništavanja prirode. Uzaludna su bila upozorenja i apeli američkih starosedelaca. Vekovima kasnije, greh prošlosti stigao je na naplatu u vidu globalnih klimatskih promena i katastrofa u vidu razornih tornada, suše, poplava i zemljotresa koji tutnje modernom Amerikom. Američki predsednik Endrju Džeferson potpisao je 1830. godine zakon o deportaciji pet velikih Indijanskih plemena u rezervate, koje su im kasnije takođe (suprotno ugovoru) ili oduzeli ili smanjili. Tako je sproveden prvi „demokratski“ genocid, podržan od američkog Senata.

Tako je na brutalan način „overena“ priča koja je počela 1492. godine „otkrićem“ Amerike („Indije“?) od strane Evropljana, priča o konvikstadorima, „misionarima“ i krvnicima koji su uništavali i pljačkali sve pred sobom, ubijajući starosedeoce, američke Indijance (pogrešno imenovane jednom od evropskih zabluda i laži) i oduzimajući njihovu rođenu zemlju. Tako je počeo krešendo, krvava završnica genocida nad jednim narodom i rasom, perfidna i cinična prevara, istorijom „pobednika“ pretvorena u „demokratski“ trijumf „civilizacije i hrišćanstva“, „dobrobit“ za starosedeoce, „divljake“.

Pripremljen, razrađen i sproveden sarkastičnom brutalnošću taj zakon je imao za cilj običnu pljačku Indijanske zemlje, zemlje starosedeoca koji su tu živeli hiljadama godina, u skladu sa Bogom i Prirodom. Pet velikih Indijanskih plemena: Čiroki, Čikasau, Koktau, Krik i Seminole proterani su sa područja najplodnije zemlje, koja je obuhvatala teritoriju veličine Zapadne Evrope. Indijanci, a posebno pleme Čiroki (narod visoke kulture, koji je tada imao svoje pismo, novine i literaturu) nazvali su progon, tj. „preseljenje“ Stazom Suza.

Indijanci su bili proterani vojskom SAD sa svog vekovnog staništa, dovedeni su u sabirne logore (zvuči poznato!) a onda pod pratnjom sprovedeni iz logora do suve i puste prerije srednje Amerike. Tokom zimskog puta od preko 2000 km bili su i ubijani (samo Čirokija je stradalo preko 4000). Ispostavilo se vremenom, bila je to samo „blažena pokazna vežba“ za sve nepokorne i nepodobne narode koji će se u budućnosti drznuti da se odupru blagodeti sile „demokratije“ (vladavine naroda, ma šta to značilo ili ma gde to čudo postojalo), primer primene „slobodarske tzv. hrišćanske kulture“ i uvod u priču o tome kako završavaju oni koji „ugrožavaju“ američke interese diljem Univerzuma. Bio je to prećutni trijumf zla i licemerja, pogrom koji je gotovo uništio jedan narod. Od zla potpunog uništenja spasio ih je samo njihov izuzetno jak duh (njihov Veliki Duh, Wakan Tanka), kultura i bogata tradicija, usmeno prenošena sa kolena na koleno.

Evropski osvajači i kolonizatori su doneli i niz bolesti na koje Indijanci nisu bili otporni (ovom prilikom ne mislim na psihičke i mentalne!). Bile su to pre svega male boginje koje su epidemijski kosile starosedeoce. I danas, u rezervatima, Indijanci se bore sa dijabetesom, srčanim obolenjima i mentalnim poremećajima.

„Demokratskim“ preseljenjem, uvodom u genocid, počela je lagano, ali sigurno odumiranje i nestajanje čitavog jednog naroda i njegove civilizacije, civilizacije koja je pre svega vodila računa o Prirodi, Majci Zemlji i suživotu sa njima – vremenom su nestajali bizoni, divlji konji, šume, ostale životinje i biljke, pred naletima „napredne“ civilizacije modernih varvara, konkvistadora i ubica. Počelo je doba „života“ u rezervatima, prethodnici budućih koncentracionih logora (valjda mesta za „koncentrisanje“ nepodobnih, ako kojim slučajem počnete da mislite vlastitim srcem i glavom). Ograđen, pregrađen i odvojen od vlastite slobodarske, lutalačke prirode, zaliven pošastima „vatrene vode“ i boleština belog čoveka, Indijanac je počeo da vene i tiho se gasi, iznutra.

Na Grand river teritoriji, koja se danas nalazi u južnom Ontariju stotinak kilometara zapadno od Toronta, nalazi se rezervat „Šest nacija“ u kome „živi“ šest plemena Irokeza: Mohavk, Oneida, Onondaga, Kajuga, Seneka i Tuskarora. Ovom zemljom „nagradila“ ih je britanska kruna zbog lojalnosti koju su pokazali za vreme građanskog rata u Americi, boreći se na strani Engleza (postoje li veći cinici i zlotvori!). Tokom godina veći deo poseda im je ponovo otet, te je ovaj rezervat sveden na jedva 186 hektara, dok se recimo, zoološki vrt u Torontu prostire na 282 hektara!!!

Na ovako brutalan podatak u šta je pretvoren „život“ Indijanskog slobodarskog naroda nakon upliva „civilizacije, demokratije i kulture“ belaca, nadovezuju se još gore činjenice vezane za Indijance smeštene po rezervatima Kanade (ili SAD, svejedno): postali su narod sa najvećom stopom samoubistava, uvučeni u blagodeti kriminala, droge i alkohola, sa prosečnim životnim vekom od oko 40 godina. Uglavnom su nezaposleni (procenti se kreću i do stope od 90% nezaposlenih, konkurišući žestoko belim „indijancima“ Srbije, sklonim neobičnim rekordima) i žive od socijalne pomoći (koja je, uzgred, ipak neuporedivo veća od zvaničnih – potrošačkom korpom preživljavanja merenih primanja u pomenutoj zemlji bez granica, na rubu nestanka). Na kraju, nizom suptilnih metoda genocida broj Indijanaca je danas sveden na „podnošljivih“ oko 1% stanovništva SAD! Ništa bez demokratije i iluzija…

I kada čovek pomisli da ništa gore nije moglo da zadesi Indijance, starosedelački narod Amerike, čiju zemlju je oteo beli šljam „hrišćanske“ Evrope (pritom naravno ne mislim na iskrene, istinske i milosrdne Hrišćane!), „demokrate, misionari i mirotvorci“ koji su ubijali, varali, palili i silovali sve na šta su naišli tokom gotovo četiri veka pogroma, život ga demantuje i pokaže da negativnoj gradaciji jednostavno nema kraja.

Naime, niko danas u Kanadi neće istaći činjenicu da je prvi slučaj biološkog rata u istoriji zabeležen sredinom kobnog 19. veka u Britanskoj Kolumbiji (postoji li nešto a da nije „britansko“) i da je primenjen upravo nad Indijancima. Crkva je pod plaštom humanitarne pomoći isporučila narodu Irokeza velike količine ćebadi koju su pre toga koristili oboleli od malih boginja. Potpuno neotporni na ovu vrstu bolesti, bili su pokošeni talasima smrti. Početkom 20. veka misionari osnivaju (iz „humanitarnih“ razloga, naravno) škole i internate, koji su zvanično služili za obrazovanje i brže uključivanje indijanske dece u kanadsku državu. Međutim, oni su bili sve samo ne to.

Sve do sredine 60-ih godina među njihovim zidovima odigravale su se prave drame u kojima su glavne uloge igrali sveštenici zaduženi za vaspitanje indijanske dece. Psihička i fizička zlostavljanja, a pogotovo seksualna iskorišćavanja (sve nekako poznato zvuči, čovek bi pomislio da se istorija neprestano ponavlja), bila su svakodnevna pojava. Mnogo je onih koji to nisu preživeli, a oni koji su uspeli da izađu odatle ostali su da se bore sa teškim traumama koje su ih pratile do smrti, vezani za drogu i alkohol, jedine stvari koje su tamo mogli da dobiju u neograničenim količinama. Ono što nisu uspeli da unište i pobiju „crveni mundiri“ i „sveštenici“, uspela je „vatrena voda“ kao blagotvorni „lek za dušu“ poniženih Indijanaca. Efekat izolacije i unutrašnjeg prevaspitavanja, tzv. „civilizovanja“, bio je vremenom poguban…

Priča o Indijanskoj „Stazi Suza“, pogromu ili „preseljenju“ čitavog jednog naroda simbolična je priča o savremenom svetu i jednoj civilizaciji, svoj njegovoj brutalnosti, zlu i licemerju, priča o mnogima od nas – o narodima Afrike i Azije, pre svega, koji su proterivani i pljačkani, a neki od njih i odvođeni u roblje, put Amerike (mada je vremenom pojam robova relativizovan, jer ih je na sve strane u najrazličitijim formama modernog robovlasništva i fašizma), a potom „oslobađani“ naslaga „divljaštva“ cinizmima „visoke kulture i rasne superiornosti“, o australijskim starosedeocima Aboridžinima, o mnogim narodima sveta koji su kao nepodobni i suvišni jednostavno uklonjeni, o narodu Srbije koji je (između mnogih drugih po celom svetu) proteran iz dela svoje istorijske kolevke – Kosova i Metohije, oprobanim „demokratskim“ tehnikama tj.  „osiromašenim“ bombama „milosrdnog anđela“ i vladavinom ljudskih „prava“ koja sprečavaju efikasnom silom ugrožavanje tuđih interesa i prava?!? Savremeni demokratski recept: ućutkaj, uništi i ukloni, pa potom „nagradi“ kao „humanitarac“ (tabletama za apetit gladnima) pokazao se kao veoma „suptilan“ i „bogougodno“ delotvoran, nekad davno isproban.

Staza Suza životni je put, „sudbina“, za sve one obespravljene ljude koji se ne uklapaju i priklanjaju opštoj trci za profitom i nova vizija sveta zasnovana na laži, nepravdi, nasilju i licemernoj „veri“ predodređenoj samo za manjinu „bogatih“ i silnih. Ništa više nije bitno osim novca, moći, profita, sile i činjenice da li se uklapate (ili ne) i da li prihvatate „ponudu koja se ne odbija“!

Indijanska Staza Suza samo je utrla glavni, „vizionarski“ put konkvistadorima sveta, u međuvremenu preobučenima i namazanim novih slojem licemerja… Pet velikih Indijanskih plemena postalo je u međuvremenu pet velikih svetskih kontinenata, svih naseljenih područja Majke Zemlje koje treba „osloboditi“ i pretvoriti u rezervate za nepodobne i neposlušne, bez obzira na rasu, naciju, veru ili bilo kakvo drugo obeležje, osim naravno količine novca koji dotični poseduju…

Godine kolonizacije, američke revolucije i širenja ka zapadu donele su mnogim indijanskim plemenima razaranje celih sela i masovne seobe. Plemena su na kraju desetkovana i saterana u rezervate-logore.

Punih dve hiljade godina izvorna Isusova ideja o čistoti srca, bratstvu i jednakosti svih ljudi izvrgava se ruglu i nastoji prikazati u sasvim drugom svetlu, suštoj suprotnosti od autentične jednostavnosti, hrabrosti, revolucionarnosti i lepote. Idući beskonačnom Stazom Suza, čovečanstvo sa početka priče nestaće u beskraju usamljenosti duha…

 „Kad saseče poslednje drvo i isuši poslednju reku belac će shvatiti da ne može da jede pare“.

SANTANA – Poglavica Kiowa

„Čujem da nameravate da nas preselite u rezervate blizu planina. Ja neću da se selim. Ja volim da lutam prerijom. Tada se osećam slobodno i srećno a kada se negde trajno naselimo mi bledimo i umiremo. Pre mnogo vremena ova zemlja je pripadala našim očevima, ali kada sam ja išao na reku video sam kampove vojnika na njenim obalama. Ti vojnici su sekli drveće i ubijali moje bizone i kada sam to video, moje srce se osećalo kao da će da izgori”.

VELIKI SAVET AMERIČKIH INDIJANACA (1927)

„Beli ljudi, koji pokušavaju da nas naprave po sopstvenoj slici, hoće da budemo, kako to oni zovu ’asimilovani’, uvlačeći Indijance u mejnstrim i uništavajući naš način života i naše kulturne obrasce. Oni veruju da bi smo trebali biti zadovoljni, kao oni čiji je KONCEPT SREĆE MATERIJALISTIĆKI I POHLEPAN, što je veoma različito od našeg puta. Mi hoćemo slobodu od belog čoveka radije nego da budemo integrisani.

MI NE ŽELIMO MOĆ, MI NE ŽELIMO DA BUDEMO KONGRESMENI ILI BANKARI, MI HOĆEMO DA BUDEMO SVOJI. Beli čovek kaže, postoji sloboda i pravda za sve. Mi smo dobili ’slobodu i pravdu’ i zbog toga umalo ne bejasmo istrebljeni. Mi to nećemo zaboraviti”.

Zemlju koju su SAD namenile za život Indijanaca – rezervate, je ustanovio Kongres 1786.godine. Zakon o preseljenju Indijanaca, iz 1830, imao je za posledicu da se narodi Krik, Semiole, Čikaso, Čokto i Čiroki presele u rezervate koji su se nalazili na tzv. indijanskoj teritoriji, u današnjoj Oklahomi. Oko 200 rezervata je napravljeno u više od 40 država SAD, većinom na siromašnoj zemlji, što je samo dodatno osiromašilo Indijance.

Bledolika kuga, zalutali, zabludeli i nezvani gosti tako su indijanskom narodu uzvratili na gostoprimstvu, „poklanjajući” im na kraju komadiće njihove vlastite, nasiljem otete zemlje… Na neki volšeban, tj. morbidan način, tako je nastao čuveni Američki san ili bolje rečeno noćna mora.

Tokom 16. i 17. veka evropske sile su uspostavile vojno prisustvo u Severnoj Americi, kako bi mogli napredovati i i odbraniti svoje PRAVO – pravo na otkriće, kolonizaciju ili pravo na osvajanje ogromnih delova kontinenta naseljenog Indijancima. Kao odgovor na progon, nasilje i pljačku mnoga indijanska plemena kreću ratnom stazom u želji da se odupru evropskoj kolonijalnoj ekspanziji.

Tokom 17. veka, Powhatan Konfederacija je zapretila opstanku prve  britanske kolonije Virdžinije, napadajući je tokom 1622. i 1644. godine. Sledile su pobune Algonkina i Pueblo Indijanaca. U nizu krvavih sukoba (sve do kraja 19.veka) mnoge grupe Indijanaca predlagale su ujedinjenje – tzv. pan indijanski Savez protiv kolonizatora. Nažalost, oni nikad nisu zaživeli, što je razjedinjena i često međusobno zavađena plemena učinilo još slabijima, pogotovo u odnosu na znatno brojniju, vojno-tehnički opremljeniju i superiorniju vojsku, kao i bledolike krvnike svih mogućih vrsta – od tzv. kauboja, odmetnika, evropskih kažnjenika i prognanika, do svakojakih avanturista u potrazi za zlatom i brzim bogaćenjem. U najvećem delu pomenutih sukoba evropski doseljenici su imali i indijanske saveznike (potkupljene raznoraznom robom, drangulijama i povrh svega alkoholom tzv. „vatrenom vodom”, koja ruši sva moralna načela).

Interesantna je priča o američkom predsedniku Linkolnu i indijanskom poglavici plemena Sijetla, iz sredine 19. veka, koja možda najrečitije govori o suštini krvavog sukoba nezvanih gostiju i domaćina starosedeoca, o suštini dva sveta, koncepta, viđenja života, njegovog smisla i sistema vrednosti.

Naime, kada je predsednik SAD Abraham Linkoln (otac nacije), 1854. godine ponudio da država kupi veliki deo indijanske zemlje, a indijanskom narodu je ponuđen smeštaj u rezervate (logorski pun pansion), na tu ponudu je dobio odgovor poglavice plemena Sijetla. Pismo se ubraja među najdublje i najlepše misli koje su ikad izrečene o čovekovoj okolini:

„Kada veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi kupiti našu zemlju, previše od nas traži. Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Mi nismo vlasnici svežine vazduha i bistrine vode. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kao Vi to možete kupiti?

Svaki deo te zemlje sveti je za moj narod. Svaka blistava borova iglica, svako zrno peska na rečnoj obali, svaka maglica u tami šume, sveti su u mislima i iskustvu mog naroda. Sokovi koji kolaju kroz drveće nose sećanja na crvenog čoveka. Mrtvi beli ljudi zaboravljaju zemlju svog rođenja kada odu među zvezde u šetnju. Naši mrtvi nikad ne zaboravljaju ovu lepu zemlju jer je one majka crvenog čoveka. Mi smo deo te zemlje i ona je deo nas! Mirisno cveće naše su sestre, Jelen, Konj i Veliki Orao, svi su oni naša braća. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplina tela ponija i čovek, svi oni pripadaju istoj porodici. Tako kad veliki poglavica iz Washingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju, traži previše od nas. Veliki poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto, tako da ćemo mi sami moći živeti udobno. On će nam biti otac i mi ćemo biti njegova deca.

Ta sjajna voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju morate se sećati da je to sveto i morate učiti vašu decu da je to sveto, da svaki odraz u bistroj vodi jezera priča događaje i sećanje ovog naroda. Žubor vode glas je moga oca. Reke su naša braća, one nam utoljuju žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Mi znamo da beli čovek ne razume naš život. Jedan deo zemlje njemu je isti kao drugi, jer je on stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi.

Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kad je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca i ne brine se. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Odnose se prema majci zemlji i prema bratu nebu kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderati će zemlju i ostaviće samo pustoš!

Naš način je drugačiji nego Vaš. Od pogleda na vaše gradove crvenog čoveka zabole oči. A možda je to jer je crveni čovek divlji i nerazume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se čuje otvaranje listova u proleće ili drhtaj krila leptira. Možda je to jer sam divlji i ne razumem. Indijanac više voli blag zvuk vetra kada se poigrava licem močvare, kao i sam miris vetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom. Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jednak dah – životinja, drvo, čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se sećati da je vazduh skupocen za nas, da vazduh deli svoj dah sa svim životom koji podržava. Vetar što je mom dedi dao prvi dah takođe će prihvatiti i njegov zadnji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao i mesto gde će beli čovek moći da dođe i da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu da kupite našu zemlju.

Ako odlučimo da prihvatimo postaviću jedan uslov: beli čovek mora da se odnosi prema životinjama ove zemlje kao prema braći. Ja sam divljak i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio beli čovek ustrelivši ih iz prolazećeg voza. Ja sam divljak i ne razumem kako dimeći železni konj može biti važniji od bizona koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu čovek će umreti od velike usamljenosti duha. Šta god se dogodilo životinjama, ubrzo će se dogoditi i čoveku. Stvari su povezane. Morate naučiti vašu decu da je tlo pod njihovim nogama pepeo njihovih dedova, tako da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja sa vama u srodstvu. Učite vašu decu kao što mi učimo našu da je zemlja naša majka… Šta god snađe nju, snaćiće i sinove zemlje. Ako čovek pljune na tlo, pljuje na samog sebe. To mi znamo. Sve stvari su povezane kao krv koja sjedinjuje porodicu. Šta god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje.

Čovek ne tka tkivo života, on je samo nit u tome. Šta god čini tkanju čini sebi samome. Čak i beli čovek čiji Bog govori i šeta sa njime kao prijatelj sa prijateljem ne može biti izuzet iz zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća posle svega, videćemo. Jedinu stvar znam koju će beli čovek jednog dana otkriti: naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga Vi imate kao što želite imati našu zemlju, ali to ne možete. On je Bog čoveka i njegova samilost ista je, za crvenog čoveka kao i za belog. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jeste prezirati njenog Stvoritelja. Zaprljajte vaš krevet i jednog dana ugušićete se u vlastitom smradu. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao Vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni ćoškovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zabrljan brbljajućom žicom. Gde je orao? Otišao je. To je kraj življenja i početak borbe za preživljavanje.”

Ako su Evro-Amerikanci počinil genocid bilo gde na kontinentu nad Indijancima, onda je to bilo u Kaliforniji, atraktivnoj tih godina zbog tzv. zlatne groznice. Između 1850. i 1860. godine rat, bolesti i glad smanjili su populaciju Indijanaca Kalifornije sa 150 hiljada na svega 35 hiljada. Godine 1876. u svrhu samoodbrane od uništenja i progona, plemena Sijuksa i Čejena  ujedinila su se pod vođstvom legendarnih poglavica – Bika Koji Sedi i Ludog Konja,  odnevši slavnu pobedu nad generalom Kasterom u bici kod Litl Big Horna. Do zadnjeg sukoba došlo je 1890. kod mesta Vundin Ni. Godine 1887. Dosov zakon je američkim starosedeocima koji su se odrekli pripadnosti plemenu dodelio državljanstvo SAD i 41400 hektara zemlje u rezervatima. U ratu protiv prerijskih Indijanaca (1854-1890) vojnici su imali za cilj obezbeđenje naselja i puteva, ograničavajući Indijance u rezervatima. Indijanci iz ravnica suočili su se sa velikim brojem doseljenika, jer je razvoj železnice pod belim čovekom vojnicima omogućio efikasan prevoz do spornih teritorija. Na kraju, kao da masakr i poniženje nad severnoameričkim Indijancima nije bio dovoljan, te je usledio još jedan masakr – masakr nad indijanskim glavnim izvorom hrane i života – bizonima. Naime, pre 1830. godine u preriji SAD je paslo najmanje 30 miliona grla (neki autori tvrde da je bilo i do 60 miliona) bizona. Sa krdima bizona su na visoravni živela plemena Indijanaca. Lovili su bizone lukom i strelom i dobijali od njih gotovo sve što im je trebalo. Meso za hranu, kožu za odeću, rogove za čaše, kosti za oruđe. Užad, torbe, saonice, šatori – sve su dobijali od bizona. Indijanci su u bizonu nalazili i lik i duh svojih bogova. Premda su Indijanci iskorištavali bizona tako potpuno, uzimali su samo toliko koliko im je trebalo za neposrednu upotrebu.

Beli doseljenici nisu se tako ponašali. Rešiti se bizona bio je neposredan put da se otarase nepoželjnog Indijanca koji bi se, bez njih, teško održao. Tako je bizona trebalo uništiti. Pokolj je počeo oko 1830. Doseljenici nisu ubijali bizone zbog hrane. Pucali su u bizone samo da ih se reše. Godine 1865. izgrađena je pruga preko kontinenta, od istoka na zapad, presecajući populaciju bizona na dvoje. „Slavni” lovac Buffalo Bill je sam za 18 meseci pobio više od 4000 bizona. Železničke putnike su poticali da iz voza za zabavu pucaju na bizone. Od 1870. niz godina je ubijano dva i po miliona bizona godišnje. Pri kraju 19. veka u celoj Severnoj Americi ostalo je manje od 1000 (hiljadu!) bizona.

General Šerman, jedan od najkrvoločnijih ubica Indijanaca, u pismu Bafalo Bilu rekao je sledeće: „Koliko mogu da procenim, 1862. godine, u preriji između Misurija i Stenovitih Planina, bilo je oko 9,5 miliona bizona. Svi oni su nestali, ubijeni zbog njihovog mesa, kože i kostiju. U isto vreme, na tom istom području, bilo je oko 165000 Ponija, Sjua, Čejena, Kajova i Apača. Svi oni su takođe nestali i bili zamenjeni dvostruko ili trostruko većim brojem muškaraca i žena bele rase, koji su ovu zemlju pretvorili u vrt i koji se mogu popisati i oporezovati i kojima se može upravljati u skladusa zakonima prirode i civilizacije. Reč je o sveobuhvatnoj promeni, koja će se sprovesti do kraja“. Do kraja, kada više ne bude ničeg što bi se moglo promeniti!

„Nacija nije pokorena dok god ima srca njenih žena na zemlji. Onda je gotovo, bez obzira koliko su ratnici hrabri i koliko je njihovo oružje moćno”.

Danas, od ukupnog broja stanovnika SAD, Indijanci čine svega 1% (nešto preko 2 miliona), predstavljajući uglavnom siromašnu, neobrazovanu, bolesnu, obespravljenu i populaciju sa veoma kratkim životnim vekom (oko 44 godine).

Godine 1883. Vlada SAD zabranila je upotrebu indijanskih jezika, praktikovanje njihove kulture, religije i običaja, uklanjajući lagano tragove zločina, ruke umrlane krvlju jedinih pravih Amerikanaca. Prema podacima američkog Nacionalnog instituta za zdravlje, više od 50% Indijanaca starijih od 45 godina su dijabetičari. Opština Šenon, u kojoj se nalazi rezervat Pajn Ridž, najsiromašnija je opština U SAD. Samo Haiti ima niži standard u zapadnoj hemisferi. Nezaposlenost u rezervatu je 90%, a pored velikog broja obolelih od dijabetesa  i bubrežnih bolesti, opština je opterećena i drugim socijalnim problemima – siromaštvom, alkoholozmom i narkomanijom. Glavni uzroci ovih pošasti su promena indijanskog načina života: od nekadašnjeg nomadskog do današnjeg nepokretljivog, statičnog, kao i loša hrana prepuna šećera. U indijanskim rezervatima SAD često postoji samo jedna prodavnica hrane, u kojoj se mogu kupiti samo prerađevine, gazirana pića i alkohol, bez svežeg voća i povrća.

Posledice svega su lagano, neprimetno, sitematski podržano i tiho izumiranje američkih starosedeoca – Indijanaca, pretvorenih u vlastitu parodiju i karikaturu, atrakciju za turiste i besmislenu statistiku, reda radi. Manitua je zamenila Virtuelna stvarnost, dok je Veliki Duh pretvoren u Wall street magiju prevare i Velike Praznine koju izumirući konzumiramo…

EPILOG: Indijanska legenda o kraju sveta

„Kada svet bude umirao porodiće se novo pleme svih boja i svih vera. To pleme će se zvati Ratnici Duge i staviće svoju veru u akciju, a ne reči.

U prošlom veku jedna stara mudra Indijanka zvana Oči Od Vatre imala je viziju budućnosti. Prorekla je da će jednoga dana, zbog pohlepe belog čoveka, doći vreme, kada će zemlja biti opustošena i zagađena, šume uništene, ptice padati sa neba, vode će biti potamnele, ribe potrovane u potocima, a drveća neće biti, čovečanstvo koje znamo prestaće da postoji. Doći će vreme kada će čuvari legenda, priča kulturnih rituala i mitova i svih Drevnih Plemenskih Običaja, biti potrebna da nas povrate u zdravlje, čineći zemlju ponovo zelenom. Oni će biti ključ čovečenstva za opstanak, oni su dugini ratnici. Doći će dan buđenja kada će svi ljudi svih plemena formirati Novi Svet Pravde, Mira, Slobode i prepoznavanja Velikog Duha. Dugini ratnici će ljude učiti drevnoj praksi o Jedinstvu, Ljubavi i Razumevanju.

Oni će učiti harmoniji među svim ljudima na sve četiri strane sveta. Kao drevna plemena, oni će učiti ljude kako da se mole Velikom Duhu sa ljubavlju koja teče kao prelepi planinski potok i utiče stazom u okean života. Oni će biti slobodni od jadne zavisti i voleti čovečanstvo kao svoju braću, bez obzira na boju, rasu i religiju. Osetiće kako im sreća ulazi u srca i postaće jedno sa čitavom ljudskom vrstom. Njihova srca biće čista i zračiće toplinom, razumevanjem i poštovanjem za čitavo čovečanstvo, Prirodu i Velikog Duha. Oni će još jedanput napuniti svoje umove, srca, duše i dela najčistijim mislima. Tragaće za lepotom Oca Života – Velikog Duha! Naći će snagu i lepotu u molitvama i usamljenosti života. Siromašni, bolesni i sa potrebama biće paženi od braće i sestara sa Zemlje. Ova potreba postaće ponovo deo njihovog svakodnevnog života. Onaj koji će voditi ljude biće odabran na stari način – ne po političkoj struji, ili ko govori najglasnije, ko se hvališe najviše ili po blaćenju, već prema tome čija dela govore najviše. Taj dan će doći, nije daleko…

Šta je ostalo nakon svega?

Da li je neko pronašao svoj mir, svog Boga i put ka sreći, sećajući se snova predaka koji su nekad davno krenuli sa znatiželjom put neistražene Indije? Priča o pravdi, pravima, slobodi, prosperitetu, nezavisnosti i demokratiji – nije li sve to samo šarena laža za mase, jedna od mnogih u igri zvanoj „hleba i igara”? Graditi sreću na nesreći drugih, pravdu nasiljem, pravo silom, slobodu otimanjem i poniženjem drugih, vlast naroda bezočnom manipulacijom obogaćene i obesne manjine – prijatelju  moj, daleko im bilo svo to „blago”!

Opravdati celu priču o genocidu nad jednim narodom nekakvim „napretkom” – tehnološkim i civilizacijskim napretkom, širenjem brutalne i lažne vere koja postoji samo kao isprazna i licemerna forma, „humanim” pogromom tzv. divljaka u ime višeg cilja širenja „demokratije i hrišćanstva” ciničan je pokušaj za nižerazredne udžbenike sa istorijom pobednika…

Poglavica Tecumseh, pleme Shawnee:

Živi svoj život tako da strah od smrti nikad ne uđe u tvoje srce. Ne opterećuj nikoga zbog njegove vere, poštuj tuđa mišljenja i traži da oni poštuju tvoje. Voli svoj život, usavršavaj ga i ulepšavaj sve oko sebe. Nastoj živeti dugo i u službi svog naroda. Pripremi uzvišenu pesmu smrti za dan kada ćeš preći na drugu stranu.

Poglavica Geronimo, Chiracahua Apache:

Znam da jednom moram umreti

ali ako će i nebesa na mene pasti

želim raditi ono što je ispravno

samo je jedan Bog koji gleda dole na sve nas

svi smo mi deca jednog Boga

Bog me čuje

sunce, tama, vetrovi

svi oni čuju

šta mi sada govorimo

Poglavica Seattle, Sequamish

Ne postoji smrt. Postoji samo promena svetova.

Sedim na obali Velike reke i posmatram njen večni tok koji sve pamti i beleži. Iza mene se prostiru izbledeli ostaci nekadašnjeg sveta divljine, nevinosti božanske prirode i duše predaka što lutaju, poneki usamljeni mustang koji svedoči o neukrotivosti nekadašnje prirode – Manitua, soko što se uzdiže u visine i osmatra žrtvu nekim drugim očima, ostaci wigwama, kanua, slomljene strele i lukovi, koplja, tomahawci, perjanice čije ostatke raznosi vihor đavoljeg vremena po obodima megapolisa betona, čelika, asfalta i stakla…

Vidim lososa i pastrmku koji to zapravo više nisu, sav taj smrad otpada ljudskih stremljenja, zagađene i osakaćene prirode, prodane i osakaćene duše, svu tu buku i haos onih što ne umeju da slušaju, čuju, razumeju, posmatraju i saosećaju, svu tu prazninu prepunu gomile nebitnih stvari i šarenih laža, urlik šakala i vuka u slobodi zatvora i poslednjeg, oronulog poglavicu i ratnika čiji pogled isijava prazninu i tugu bezdušnog sveta i sećanje koje seže vekovima unazad, tražeći izgubljenu nit sa duhovima predaka, Manituom i Velikim Duhom i sveta, koji to više nije.

Osvrćem se, uznemiren i rezigniran, osluškujući zvuk nadolazećeg uragana. Vapaji duša, krvlju natopljenog tla i raskomadanih kostiju predaka najavljuju zloslutnost apokaliptične oluje, odgovora koji pristiže kao eho prošlosti, spreman da počisti i prečisti svo nataloženo zlo i nepravdu sveta „slobode, demokratije, prava i pravde, Američkog sna, napretka i nezvanih gostiju.”

Prijatelju moj, tamo gde smo prevareni!

INDIJANSKA MOLITVA – pleme Sijuksa

Izoštri moje uvo da čuje tvoj glas

Učini me mudrim kako bi spoznao nauk koji si Ti tajnovito stavio u svaki list, u svaki kamen

Tražim snage, ali ne da bi nadjačao svoju braću nego da bi nadvladao svog najvećeg neprijatelja- sebe samog

Bože, daj mi mirnoću da podnosim stvari koje ne mogu promeniti

Daj mi mudrost da razlikujem jedno od drugoga

Neka ne molim za smirenje moga bola, već za jako srce da ga savlada

Neka ne tražim saveznike u životnoj borbi već da se oslonim na vlastite snage

Neka ne preklinjem za spas od straha već za nadu da osvojim svoju lepotu

Možeš da budeš loš čovek, da imaš sve, a da opet nemaš ništa; da si iznutra prazan, da su ti duša i srce pusti, okruženi gomilom nepotrebnih stvari, tuđom nesrećom i lažnim sjajem, sa kojima jednostavno ne znaš šta bi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe  i osetiš puku prazninu, usamljenost i zlo koje te izjeda dok sasvim ne izblediš.

Možeš, s druge strane, da budeš dobar čovek, da nemaš ništa, a da opet imaš sve; da si iznutra ispunjen, da ti je srce ispunjeno radošću i srećom drugih, da ti je duša čista i otvorena u saosećanju i ljubavi, da ne robuješ glupostima i nepotrebnim stvarima, lažnom sjaju kao obmani koja bledi. Da se jednoga dana osvrneš iza sebe i shvatiš da je ono što si dao i podelio sa drugima sva sreća i bogatstvo ovoga sveta, put u večnost kroz sećanja nekih dragih osoba za koje si živeo.

Naše je verovanje da je ljubav prema posedovanju slabost koju treba nadvladati. Ona privlači materijalni deo, a ako joj dozvolimo, vremenom će poremetiti čovekovu duhovnu ravnotežu. Zbog toga deca rano moraju naučiti lepote poklanjanja. Treba ih učiti da daju ono što najviše vole kako bi mogla osetiti radost darivanja.

Priča o severnoameričkim Indijancima, priča je o jednom naizgled izgubljenom svetu pravih vrednosti i ideala u koje je vredelo verovati i za njih se boriti živeći pošteno i iskreno, priča o istinskoj veri koja sve privide, zlo, gluposti i poraze pretvara u konačnu pobedu. Bila je to priča o snovima u koje je vredelo verovati, za njih živeti i otići u legendu kao čovek , kao neko i nešto što je u suštini i najteže biti i ostati, uprkos svemu. Na putu istine, vere, mira, poštenja i ljubavi naići ćete na trenutak gde će vam se možda ukrstiti život sa svetom mitova i legendi nekadašnjih Indijanaca, na trenutak gde Božiji dodir pomiluje i blagosilja samo one čistoga srca, ispunjenog nesebičnom ljubavlju… Samo one koji su istinski živeli, verovali i svoju sreću podelili sa svima.

Hej-a-a-hej! Hej-a-a-a-hej! Hej-a-a-hej! Deda, Veliki Duše, još me jednom pogledaj na zemlji i prigni se da čuješ moj slabašni glas.

Autor: Dragan Uzelac

Izvor: casopiskult.com


 

ONE, KAO I MI…

tamoiovde-logo

4. OKTOBAR SVETSKI DAN ZAŠTITE ŽIVOTINJA

Svetski dan zaštite životinja obeležava se 4. oktobra još od 1931. godine.

Počelo je u Firenci na konvenciji ekologa. U to vreme ovaj dan se proslavljao kao dan sv. Franje Asiškog, sveca zaštitnika životinja i životne sredine. Vremenom je izgubio svoje versko obeležje i odavno predstavlja praznik svih ljubitelja i zaštitnika životinja bez obzira na veru i naciju.

Ovog dana sve organizacije za zaštitu životinja i svi azili za životinje u svetu otvaraju svoja vrata za posetioce, organizuju informativno-edukativne štandove, radionice, razne vrste edukacija, grupna druženja, prikupljanje donacija i razne druge aktivnosti.

Ove aktivnosti treba da nas podsete na sledeće:

Životinje su ravnopravni stanovnici naše planete sa kojima delimo svoj život na njoj,
– one imaju jednako pravo na život kao i mi,
– one, kao i mi, osećaju bol, patnju, strah i stres, tako da im ne smemo činiti ono što ne želimo da neko čini nama, ono što sankcionišemo u okviru našeg, ljudskog, društva.

Ovog dana takođe treba da se podsetimo da je čovek istrebio mnoge životinjske vrste uništavajući njihova staništa i eksploatišući ih zarad profita i zabave. Ogroman broj kućnih ljubimaca pati i umire odbačen na ulicama ili u prepunim azilima. Samo u Evropi preko 35.000 životinja godišnje strada u mukama u besmislenim eksperimentima. Preko 50 miliona životinja godišnje se ubije na najsvirepije načine zbog krzna. Milioni životinja širom sveta pate i umiru u transportima, klanicama, cirkusima, raznim fijestama, trkama, zoo vrtovima, borbama …

Počeci zaštite životinja mogu se pratiti do u daleku prošlost čovečanstva. U vreme stvaranja organizovanog ljudskog društva nailazimo na prve tragove, pa sve do 17. veka, „zaštitu“ su diktirali vladari i svodila se na osnovna uputstva data narodu, o tome da stoku treba hraniti i pojiti i ne treba batinati. U periodu od 17-19 veka o zaštiti govore veliki mislioci svog vremena i tada počinje da se govori o pravima životinja i moralnoj obavezi čoveka da ih štiti.

Od 19. veka pa do danas o zaštiti govore naučnici i „obični“ ljudi.

Činjenica da su životinje osećajna bića koja osećaju bol, patnju, strah i stres, koju je nauka potvrdila, dovela je do toga da veliki broj ljudi postavi pitanje o moralnoj ispravnosti eksploatacije životinja. Ubrzani tehnički i tehnološki napredak civilizacije, u 20. veku, omogućio je besomučnu eksploataciju, zlostavljanje i ubijanje životinja. Odgovor na to je upravo aktiviranje velikog broja pojedinaca i organizacija na njihovoj zaštiti, koji su se organizovali u pokrete za zaštitu životinja. Ti pokreti i teorije na kojima se oni zasnivaju mogu se razvrstati u tri kategorije: teorija o dobrobiti životinja, teorija o pravima i teorija o potpunom oslobadjanju životinja.

Pristalice pokreta za dobrobit životinja polaze od stava da je opravdano upotrebljavati životinje u onoj meri u kojoj se drastično ne narušava njihova dobrobit definisana preko tzv. pet sloboda:

  1. Sloboda od gladi i žeđi,
  2. Sloboda od fizičke, termalne i psihičke neudobnosti, obezbeđenjem prostranog smeštajnog ambijenta,
  3. Sloboda od bola, povreda i bolesti,
  4. Sloboda od straha, stresa i patnje,
  5. Sloboda da ispoljava normalne oblike ponašanja karakteristične za vrstu.

Pristalice pokreta o pravima životinja smatraju da su prava životinja podjednako važna kao i prava ljudi, te da čovek nema moralno opravdanje da koristi životinje za svoje različite potrebe. Iz prethodnog proizlazi teorija o potpunom oslobadjanju životinja od ljudske eksploatacije i upotrebe.

Singer je rekao: „U svom ponašanju prema životinjama svi ljudi su nacisti. Lakoća sa kojom čovek može raditi po svojoj volji s drugim vrstama ilustruje najekstremnije rasističke teorije po principu zakona jačega. Tretman koji čovek nanosi božjim stvorenjima ismejava njegove ideale i njegov takozvani humanizam.“

Ovo nas dovodi do pojma specizam (tvorac pojma i teorije o specizmu je Richard Ryder) koji govori o diskriminaciji vrsta, o neravnopravnosti vrsta u odnosu na pravo na život. Borba protiv ove diskriminacije je suština zaštite životinja, to je borba za jednako pravo na život za sve.

Izvor: domomladine.org /Posted by Od knjige do duše

_________________________________________________________________________________________________________

Foto galerija TAMOiOVDE

SINDROM MODERNOG DOBA…

tamoiovde-logo

Sindrom izgaranja na poslu i zvanično poremećaj

Svetska zdravstvena organizacija  uvrstila je sindrom izgaranja na radnom mestu usvoj priručnik Međunarodne klasifikacije bolesti (ICD-11)

Foto: Gerd Altmann, Pixabay

To, između ostalog, znači da će zdravstveni radnici odsad sindrom izgaranja na poslu dijagnostikovati kao medicinski poremećaj.

Oslanjajući se na sve veći broj istraživanja, prema navodima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), pomenuti sindrom (eng. burnout syndrome) je posledica hroničnog stresa na radnom mestu, koji karakterišu iscrpljenost, nedostatak energije, neispavanost, glavobolja, povećana mentalna distanca od posla, smanjena efikasnost, kao i cinizam i negativnost u vezi sa poslom.

Među simptomima su takođe prisilno razmišljanje o poslu i posle radnog vremena, smanjena potreba za društvenim kontaktima, nedostatak vremena za privatne obaveze i nemogućnost da se osoba opusti čak i kada je na godišnjem odmoru.

Istraživanja SZO-a takođe ukazuju da se izgaranje dešava onda kada zahtevi na poslu daleko prevazilaze nadoknade, priznanja i vreme potrebno za odmor. Ambicije i idealizam bivaju ugušeni, a zaposleni često pate od osećaja niže vrednosti.

Prema nekim studijama duboka emocionalna iscrpljenost i negativnost prouzrokovane izgaranjem mogu uticati na promene u mozgu koje otežavaju suočavanje sa stresom u budućnosti. Sve to veoma se negativno odražava i na javno zdravlje.

Istraživanje sprovedeno u Velikoj Britaniji, na primer, pokazalo je da skoro 30 odsto menadžera ljudskih resursa smatra da je izgaranje u njihovoj organizaciji rasprostranjeno, dok nedavno objavljeni podaci u izveštaju sa Harvarda ukazuju na krizu koja je zahvatila javno zdravlje usled izgaranja lekara. Takav trend mogao bi američku ekonomiju da košta 4,6 milijarde dolara godišnje.

Kako ističu britanski stručnjaci, pomenuti sindrom bi trebalo uočiti što pre kako bi se posledice sprečile na vreme. Oni takođe veruju da će novi međunarodni standardi doprineti boljoj dijagnozi i samom lečenju.

Sindrom modernog doba

Ovaj termin prvi je uveo psiholog Herbert Frojdenberger 1974. godine. On je sindrom izgaranja okarakterisao kao čitav niz simptoma koji proizilaze iz iscrpljenosti prouzrokovane prekomernim zahtevima na poslu, među kojima su glavobolja, nesanica, razdražljivost i skučeno razmišljanje.

Zanimljivo je i poreklo naziva koji je ovaj poremećaj dobio po naslovu romana engleskog pisca Grejema Grina „Slučaj Izgaranje“ (A Burnt–Out Case) u kom poznati arhitekta, umoran od sopstvene slave, prestaje da pronalazi smisao i zadovoljstvo u životu i odlučuje da napusti posao i ode u afričku džunglu.

Faktori rizika

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na poslu postoji veliki broj činilaca koji mogu doprineti urušavanju mentalnog zdravlja. Većina njih odnosi se na samu prirodu posla, radno okruženje, kompetentnost zaposlenih, kao i pomoć i podršku kojima raspolažu prilikom obavljanja svojih obaveza.

U slučaju sindroma izgaranja istraživači posebno naglašavaju nekoliko glavnih faktora rizika među kojima su preveliki obim posla, nedostatak odgovarajuće nadoknade, gubitak osećaja povezanosti sa ostalim zaposlenima, nepravda i sukob vrednosti.

Posledice, kao i sam sindrom, moguće je lečiti na dva nivoa, individualnom i organizacionom. Prema navodima SZO-a, pored različitih obuka za upravljanje stresom kroz koje bi zaposleni trebalo da prođu, važan element za uspostavljanje zdravog radnog okruženja je i razvoj zakonodavstva, strategija i politike koji bi doprineli izgradnji zdravijeg radnog okruženja.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

KUĆE PUTUJUĆE…

tamoiovde-logo

Nomadski život: Ko su bili prvi vlasnici putujućih kuća?

Umetnost nomadskog života prešla je put od Evrope do Amerike, a danas je trend u celom svetu. Prvi vlasnici ovih kompaktnih zidova na točkovima voleli su raskoš, ukrase i jarke boje.

Foto: Shutterstock

Život na točkovima je zbog slobode i avanturističkog karaktera oduvek nalazio put do ljudi nemirnog duha. Iako se pripisuje često američkoj kulturi i stilu života, prve pokretne kuće datiraju sa evropskog kontinenta.

Prvi vlasnici prikolica bili su putujući zabavljači koji su najveći deo svog života provodili u putu. Umesto da uvek iznova postavljaju šatore, kad god se u nekom mestu zaustave, imali su svojevrsne vagone koje su vukli upregnuti konji. Unutar tih vagona obavljala se svakodnevna dinamika života – kuvalo se, jelo i spavalo. 

Sredinom 19. veka ovi karavani postaju stambeni prostor za Rome (ustaljen naziv – Cigane). 

Foto: Profimedia

Romi vode poreklo sa prostora severozapadne Indije, zemlje koju su njihovi preci napustili oko 1 500 godina ranije i koji su se nastanili svuda po svetu, ali pretežno u Evropi i srednje-zapadnoj Aziji. U poslednjih 100 godina Romski narod je naselio i Ameriku.

Specifični karavani nazivaju se i „vardo” – vodi poreklo od reči„vurdon” iz osetskog jezika (iranski jezik, indoevropska grupa), a označava teretna kola. Vagoni koje su pravili i u kojima su živeli Romi, bili si manji od onih koje koriste cirkuske trupe, pa su samim tim i zahtevale manju konjsku snagu koja bi ih vukla.

Romi su veoma ponosni na izgled svojih putujućih domova – često su bogato ukrašena raznovrsnim motivima, rezbarena i jarko ofarbana. Neka su čak i pozlaćena. Vremenom su vagoni evoluirali i postali toliko kitnjasti da su izgubili praktičnu prvobitnu namenu i od mesta za spavanje postali pravi eksponati. U nekima od njih je zapravo malo „Cigana” i spavalo. Preferirali su da spavaju u šatorima ili ispod vagona. 

Kuće na točkovima, za njihove vlasnike nisu imale ni preveliku sentimentalnu vrednost, sudeći po tome kako lako su ih menjali ili prodavali u skladu sa potrebama”, objasnila je istoričarka Dženet Kit-Blek, za Amusing Planet.

Kada bi vlasnik putujuće kuće umro, običaj je bio da se sva njegova imovina spali, uključujući i vardo, jer su Romi verovali da sve što može nositi duh umrle osobe ne sme da se proda. Novac i nakit je nasleđivala porodica.

Razvojem karavana nastale su posebne kategorije, među njima 6 osnovnih, pa tako više nisu dobijali nazive po njihovim vlasnicima već po tradicionalnom stilu (Ledge vardo/„Ispupčenih ivica”), po gradu u kom su konstruisani (Reading vardo/Kite wagon/„Ravnostrani”) ili po imenu konstruktora. 

Do danas je sačuvano svega nekolko originalnih „vardo domova”. Oni se nalaze u sklopovima muzeja ili u rukama privatnih kolekcionara. 

PRELISTAJTE GALERIJU   »

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________________________

DA SU ME UKRALI CIGANI…

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odijelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gdje stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.

Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa sretne zvijezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.

Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porijekla.

Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dijete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sjete;
imao bih svoj šator i medvjeda na lancu,
svoju zvjezdanu kuću, konja i kruh u rancu.

Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Arsen Dedić


Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu…

_________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ŽIVOT IZNAD GRANICA PRIRODE…

tamoiovde-logo

Već 10. maja stanovnici Evrope potroše sve Zemljine resurse

 WWF je objavio novi izveštaj koji pokazuje da bi čovečanstvo iscrpelo sve prirodne resurse Zemlje na današnji dan, 10. maja 2019. godine, kada bi svi stanovnici sveta živeli poput stanovnika Evropske unije. Izveštaj nosi naziv „Dan ekološkog duga Evropske unije: Život iznad granica prirode“, a nastao je u saradnji sa Mrežom za globalni ekološki otisak (Global Footprint Network).

 Dan ekološkog duga Evrope upozorava na neodrživ stil života stanovnika zemalja članica © Global Warming Images / WWF

Dan ekološkog duga Evrope upozorava na neodrživ stil života stanovnika zemalja članica © Global Warming Images / WWF

Zavisimo od prirode zbog svega što nam pruža: hranu, vodu, obradive i površine za gradnju, i povrh svega apsorbuje ugljenik. Ipak, kada bi svi ljudi na svetu delili stil života stanovnika Evropske unije, već danas bismo potrošili sve dostupne resurse koje Zemlja može da obnovi u jednoj godini. To znači da bi stanovnicima Evropske unije, umesto jedne, bila neophodna 2,8 planeta kako bi zadovoljili svoje potrebe.

Prošle godine je svetski Dan ekološkog duga pao na 1. avgust, a još nije poznato kada će biti ove godine. Taj datum obeležava dan kada smo iskoristili sve prirodne resurse koje planeta može da obnovi u jednoj godini.

Ostatak godine iscrpljujemo prirodni kapital koji se ne može obnoviti, a to prekoračenje se naziva ekološkim dugom. U Srbiji je Dan ekološkog duga prošle godine bio 30. jula, u Hrvatskoj 19. juna, Crnoj Gori 29. juna, u Bosni i Hercegovini 6. jula i u Makedoniji 19. jula.

Posledice tog prekomernog iskorišćavanja prirodnih resursa uzrokuju gubitak šuma i biološke raznovrsnosti, naglo opadanje ribljih fondova, nestašicu vode, eroziju zemljišta, zagađenje vazduha i izraženije klimatske promene. Zbog toga su sve češće ekstremne vremenske pojave poput suša, poplava i divljih požara, koje dovode do brojnih konflikata I pogoršavaju globalne nejednakosti među ljudima.

Izveštaj naglašava brojne razlike između ekološkog otiska država članica Evropske unije i ostalih zemalja sveta. Takođe, pokazuje da ni jedna država članica EU ne deluje na ekološki održivi način.
 
Izveštaj je objavljen dve nedelje uoči izbora za Evropski parlament i ponavlja podatke nedavnog izveštaja Međuvladine naučno-političke platforme o biodiverzitetu i uslugama ekosistema (IPBES), te daje preporuke za hitne promene nužne kako bi se evropski Dan ekološkog duga odgodio. Navedene promene uključuju akcije neophodne da bi Evropa do 2030.omogućila prirodi oporavak i zaštitu, a do 2040. neutralisala klimatske promene.

Evropski dan ekološkog duga je samo podsetnik o količini našeg preteranog iskorišćavanja prirodnih resursa, koje dovodi do sve bržeg Zemljinog ekološkog i klimatskog kolapsa. To nije samo neodgovorno, nego i krajnje opasno, te zahteva hitne akcije. Evropski čelnici se moraju osloniti i na svoju političku moć kako bi tretirali postojeću ekološku situaciju kao hitnu i na taj način postavili put ka održivoj budućnosti Evrope. WWF poziva države članice da u središte svih svojih odljuka stave UN-ove ciljeve održivog razvoja, te potpišu Evropski pakt za održivost (European Sustainability Pact) nakon evropskih izbora. Na taj način treba da se obavežu na preduzimanje konkretnih akcija  u vezi sa prirodom i klimom, što je od izuzetne važnosti za sve nas”, istakla je Ester Asin, direktorka WWF-ovog ureda za evropske politike.

Evropski pakt za održivost sastoji se od sveobuhvatnih ciljeva i akcija koje je neophodno preduzeti u narednih pet godina kako bi se uticalo na klimaske promene, zaštitila priroda i podstaknuo održivi razvoj. WWF poziva Evropski parlament, Evropsku komisiju i Evropski savet da podrže navedene akcije nakon evropski izbora, što će doprineti znatnom smanjenju evropskog ekološkog otiska, te omogućiti Evropi da nastavi sa sprovođenjem međunarodnih obaveza propisanih Pariskim sporazumom i UN-ovim ciljevima održivog razvoja. Osim toga, time će omogućiti Evropi da zaštiti dugoročnu stabilnost, sigurnost i blagostanje.

Izvor: www.wwf.rsPosted on 10 May 2019

____________________________________________________________________________________________

 Ovde: SUTRAŠNJICA…