SVET NAM IZMIČE KONTROLI…

tamoiovde-logo

Sve veći broj naučnika smatra da smo, nakon dvanaest hiljada godina epohe holocena, na prelomu hiljadugodišnjih epoha i stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete. Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“.

Naučnici smatraju da prisustvujemo prelomu hiljadugodišnjih epoha Zemljinog razvoja, da se nalazimo na izmaku perioda holocena, koji je trajao 12.000 godina, i da stupamo u antropocen – epohu koju je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete.

Jasno je da se dve epohe ne smenjuju preko noći i da je period smene obeležen istovremenim prisustvom karakteristika obe epohe.

Šef Instituta za klimatske promene Australijskog nacionalnog univerziteta Vil Stefen smatra da upravo sada ulazimo u novu eru.

Antoni Gidens, britanski politolog, poznat po svojim holističkim gledištima, kaže da trenutno živimo u svetu „koji izmiče kontroli“, karakterističnom po tome što smo pokrenuli procese koji su jači od naše sposobnosti da ih kontrolišemo.

Međunarodna komisija za stratigrafiju ozbiljno razmišlja o formalnom proglašenju novog perioda u razvoju Zemlje 2016. godine.

Pojam „antropocen“ je 2002. godine uveo Paul Krucen, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju. Krucen je u jednom članku napisao da čovek bitno utiče na životnu sredinu u poslednjih 200 do 300 godina, i to u sve većoj meri – globalno.

Najvažnije promene su klimatske – proistekle iz povećanja emisije gasova koji stvaraju efekat „staklene bašte“. Teorija o globalnom otopljavanju je poslednjih godina postala politički prihvaćena doktrina, koja ima veliki broj protivnika.

Prekretnica 1800. godine

Prema politički široko prihvaćenoj doktrini čovek menja hemijski sastav atmosfere, što će kao jednu od posledica imati sprečavanje nastupanja sledećeg ledenog doba.

Geolozi koji podržavaju prelazak u antropocen rukovode se i drugim merilima – oni ukazuju na dramatičan porast broja ljudi na Zemlji, na nestajanje mnogih biljnih i životinjskih vrsta, te na velike geološke zahvate, koje izaziva poravnavanje rečnih meandera ili poljoprivreda.

Mark Viliams, geolog sa univerziteta u Lesteru predlaže da se kao početak antropocena uzme godina 1800. Neki smatraju da bi pravi trenutak bila erupcija, zapravo, eksplozija vulkana Tambora u Indoneziji 1815. Količina pepela koja je tada dospela u atmosferu bila je tolika da je na severnoj hemisferi leto sasvim izostalo.

Sunčevi zraci nisu uspeli da u dovoljnoj meri zagreju planetu, jer je sloj pepela u atmosferi predstavljao vrlo veliku barijeru.

Od 2002. godine i Krucenove teorije pa do danas bilo je dosta pokušaja da se uticaj čoveka uzme u obzir kao bitan faktor u istraživanju razvoja Zemlje. Uvođenje nove epohe je i među geolozima, ipak, sporno.

Tako je, svojevremeno, naučnik bonskog univerziteta Tomas Lit čitavu diskusiju nazvao preteranom i izneo drugačije viđenje stvari.

Čovek ne utiče na Zemlju tek od pre 200 godina, smatra Lit, i poput drugih naučnika podseća da je i ranije bilo dramatičnih događaja kakve su, na primer, seče šuma oko Sredozemnog mora, zbog kojih na tom području već dugo nema prirodno šumovitih terena.

Izvor:balkanmagazin.net

_________________________________________________________________

ULAZIMO U NOVU GEOLOŠKU EPOHU – ANTROPOCEN

Ulazimo u novu geološku epohu – antropocen – i naš ekološki otisak biće zapisan u slojevima planete Zemlje

U 21. veku čovečanstvo je pred dvostrukim izazovom: kako održavati prirodu i njene usluge i kako stvoriti pravedan dom za ljude na planeti sa ograničenim resursima. Kako je izjavila Duška Dimović, direktorka WWF programa u Srbiji: „Mi, ljudi, nemamo izbora hoćemo li ili nećemo zaštiti prirodu, moramo to učiniti, naše zdravlje i naši životi zavise od nje!“

Profimedia

Najnovija istraživanja pokazuju da će se brojnost životinjskog i biljnog sveta do 2020. godine smanjiti za dve trećine, navodi se u WWF-ovom „Izveštaju o živoj planeti 2016″.

 Brojnost različitih biljnih i životinjskih vrsta bi do kraja ove decenije mogla da se smanji za čitavih 67% u odnosu na njihovu brojnost od pre pola veka. Prema izveštaju, populacije riba, ptica, sisara, vodozemaca i gmizavaca manje su za 58% u odnosu na 1970. godinu. Ovakav globalni trend sugeriše da degradiramo prirodne ekosisteme na nivou koji do sada nije zabeležen u ljudskoj istoriji.

Saveti za negu biljaka u domu prirodnim sredstvima

„Tokom naših života divlje vrste nestaju do sada neviđenom brzinom“, izjavio je Marco Lambertini, generalni direktor WWF -a.  „Nije reč samo o divnim vrstama koje svi volimo. Biološka raznovrsnost je temelj zdravih šuma, reka i okeana. Nestanu li vrste, ekosistemi neće moći da nam obezbede čistu vodu, vazduh, hranu i klimatske uslove koje nam sada pružaju. Imamo sve mogućnosti da rešimo to pitanje, i moramo početi odmah da ga rešavamo ako želimo da sačuvamo planetu radi našeg ličnog opstanka i boljitka.“

Jasmina Stojanović

Nastavak teksta: lovesensa.rs

_________________________________________________________________

 

LEDENA BELINA ZIDOVA…

tamoiovde-logo

ALBUM THE WALL, ZAPOČET I OKONČAN KAO SASVIM LIČNA EGZORCISTIČKA SEANSA, USPUT JE IZRASTAO U SVOJEVRSNI REKVIJEM. VOTERSOV ZID PRETVORIO SE U NADGROBNI SPOMENIK ČITAVOM JEDNOM VREMENU; IZA UTOPIJSKOG GLAMURA SEDAMDESETIH VREBALA JE MRAČNA DISTOPIJA DECENIJE KOJA JE BILA NA PRAGU. TEŠKO DA JE IKO OD ONIH KOJI SU PRED BOŽIĆ 1979. GODINE KUPOVALI „ANOTHER BRICK IN THE WALL“ POMISLIO NA TAKO NEŠTO: UZ TU PESMU SE TAKO DOBRO MOGLO PLESATI

905115_pinkfcekiciPokušaj stvaranja „globalne metafore“ jedna je od najpouzdanijih prečica ka umetničkom promašaju: istorija umetnosti, književnosti naročito, prepuna je tužno nedovršenih spomenika stvaralačkoj sujeti.

Naravno, to nipošto ne znači da ne postoje dela koja u sebi sažimaju iskustva čitavih epoha – ima ih, ali je iznenađujuće velika većina njih začeta kao plod introvertnih nastojanja da se odgonetnu neka sasvim lična pitanja: Eliot je Pustu zemlju opisao kao „sasvim privatno staračko gunđanje“; Kafka je svoja dela osudio na smrt, uveren da nikome osim njemu ne mogu značiti ništa; Džojs je svoj Dablin gradio ponajpre zbog sebe, kao gorki protivotrov za smrtonosnu nostalgiju; slično važi i za Markesov Makondo. Duboko lični intimni umetnički iskazi po pravilu imaju više izgleda da dosegnu univerzalnost, nego oni koji svesno nastoje da sažmu i objasne kolektivno iskustvo generacije ili epohe, da bi se neosetno rasplinuli i nestali u magli apstrakcije koja ne sažima i ne objašnjava ništa.

Album The Wall je pored ozloglašene „globalne metaforičnosti“ nosio u sebi još jednu tempiranu bombu: u pitanju je bio takozvani „konceptualni album“. Krajem sedamdesetih, takva oznaka je u svetu rok muzike najčešće bila drugo ime za pretencioznu budalaštinu koja nemilosrdno otkriva nedoraslost autora vlastitim megalomanskim ambicijama. Pri tome, jedini greh takvog umetničkog poduhvata ogleda se u pokušaju povezivanja muzike s drugim umetničkim medijima – najčešće s književnošću. Jer, osnovna ambicija svakog konceptualnog albuma jeste da ispriča priču, i to na način znatno konkretniji no što to muzika obično čini.

905115_pink-floyd-the-wallPRAVO NA SOPSTVENI ŽIVOT: Rodžeru Votersu, istinskom autoru albuma potpisanog imenom grupe Pink Floyd, ni to nije bilo dovoljno: The Wall je od samog početka bio zamišljen kao multimedijalni poduhvat, bez pravih prethodnika u dotadašnjoj istoriji popularne kulture; za priču koju je želeo da ispriča bili su mu neophodni album (koji se sasvim lepo može čitati i kao zaokružena, brižljivo komponovana zbirka poezije), scenski spektakl, i film.

Mnogima je to unapred poslužilo kao povod za podozrivost, čak i za podsmeh: zadatak bas-gitariste jeste da svira bas i možda ovde-onde ponešto zapeva, ako ume – alegorijske prikaze ljudske egzistencije treba ostaviti „pravim“ umetnicima, naročito u vremenu u kome su pesme već počele nepovratno da ulaze u trominutni MTV format, podesan za nenametljivu popunu vremena između dva bloka reklama. A Voters je, zapravo, mučio svoju muku: The Wall je pre svega bio njegov način da bez milosti rastavi na delove sopstveni život. Zadatak mu je bio prilično olakšan činjenicom da je taj život već bio u stanju raspadanja: veliki bend se lagano gasio; zajedno s njim i Votersova vera u smisao avanture koju je zajedno sa zlosrećnim Sidom Baretom otpočeo u Kembridžu petnaestak godina ranije; dugi i bolan razvod mučno ga je podsećao na to koliko je u svetu industrije zabave uzaludno tražiti pravo na sopstveni život.

Njegov je, činilo mu se, pripadao svima osim njemu. Ta mnogostruka frustracija dovela ga je do trenutka koji je predstavljao okidač za nastanak ideje o Zidu: na koncertu u Montrealu, 6. septembra 1977. godine, pozvao je jednog od obožavalaca iz grupe onih koji su u prvim redovima prilično napadno izražavali svoju naklonost da mu priđe bliže – a onda ga pljunuo. Bio je to iracionalni gest otpora prema svima koji nepozvani žele da uđu u njegov svet, gest čoveka koji je zaboravio da je taj svet sam ponudio na prodaju. Tada je počeo da razmišlja o zidovima koje oko sebe nesvesno podižemo da bismo se zaštitili od onih koje su drugi podigli oko nas.

Takva razmišljanja uvek vode samo u jednom pravcu: unatrag, kroz nostalgiju za ružnom prošlošću koja je ipak bila bolja od pogane sadašnjosti, do prapočetaka u kojima su postavljeni temelji svih tamnica koje smo odabrali da u njima živimo. Iz tog sveta izronio je tek dve godine kasnije, noseći sa sobom priču pod naslovom Zid, kojoj da bi bila ispričana nije bio dovoljan tek dvostruki album: ta priča bila je pretočena i u film Alana Parkera, kao i u scenski spektakl, megalomanski čak i po kriterijumima koje su godinama postavljali upravo Rodžer Voters, Dejvid Gilmor, Ričard Rajt i Nik Mejson, sve labavije povezani u grupu pod imenom Pink Floyd. Album The Wallpokidao je i poslednje veze među njima, i istovremeno označio kraj jednog perioda u istoriji rokenrola – onog u kome je još bilo moguće pisati epove.

Snažna, duboko proživljena Votersova poezija dobila je odgovarajuće grandioznu muzičku podlogu: labudova pesma benda u raspadanju ovekovečena je na dva komada vinila koji su primorali kritičare da im u vremenu kada je već bilo pitanje časti rugati se takvim poduhvatima, ipak odaju priznanje. Priča koju je Voters ispričao imala je, kao i sve istinski velike priče, hipnotičku moć koja slušaocu nije ostavljala mogućnost izbora: uvlačila ga je u svoj mračni tunel na čijem ga je drugom kraju izbacivala omamljenog i zbunjenog. Ako ga je uopšte izbacivala; The Wall je bio zatvoren krug, započet i završen rečenicom koja se uliva sama u sebe: Isn’t this where we came in? U bezizlazu nagoveštenom ovim pitanjem izgubljen je glavni junak Votersove priče; njegovo ime je Pink, prezime Flojd: svaka eventualna sličnost s postojećim ličnostima, naravno, sasvim je slučajna.

KOD ZIDA VREMENA: Kao što je sasvim prirodno nastojanje da takve sličnosti prepoznamo: metafora zida uvedena je u pesmi „Another Brick in the Wall, Part 1“, koja korene traumatičnog Pinkovog detinjstva pronalazi u pogibiji njegovog oca, pilota, u Drugom svetskom ratu. Identičan događaj bio je prva cigla u zidu iza koga progovara Rodžer Voters, obilato darujući Pinka svojim nemoćnim gnevom, svedenim na biblijsko pitanje: daddy, what d’ya leave behind for me? Neke od mogućih odgovora na ovaj upit nudi „Another Brick in the Wall, Part 2“ – svakako jedna od ključnih pesama na albumu, i to ponajmanje zbog činjenice da se pretvorila u najveći hit u povesti grupe Pink Floyd.

Činjenica je, uostalom, višestruko ironična: subverzivna himna anarhiji, pankerskija od svakog panka (koji je netom objavljenim albumom London Calling grupe Clash, upravo dostizao svoj zenit), zasela je na prvo mesto britanske top liste u valjda najneprikladnijem mogućem trenutku – neposredno uoči Božića. Umesto prigodnih poruka o miru, dobroti i ljubavi, pesma je u hipnotičkom ritmu disko-koračnice nudila ogorčen protest protiv kontrole i uniformisanja detinjih misli u školskim učionicama, budeći jasne asocijacije na jezivu, subliminalnu hipnopediju iz Hakslijevog Vrlog novog sveta.

Ciljevi školovanja, po Haksliju i Votersu, svode se na proizvodnju duhovnih klonova, na pretvaranje ja u mi. Deca u Votersovom horu već su prošla kroz taj preobražaj: nepovratno uterana u prvo lice množine, ona samo sanjaju pobunu – kao dečaci (kad se već bavimo distopijskim referencama) koji u Goldingovom Gospodaru muva glume anarhiju unutar nametnutog modela društvenog ustrojstva, nasleđenog od sveta odraslih. Muzički oplemenjena filigranskim radom Dejvida Gilmora, pesma je na pravi način odjavila srećne sedamdesete i najavila novo, olovno vreme.

905115_pfbrick

Kadar iz filma Zid

Pink kroz to vreme prolazi u šarenoj odori dvorske lude, tačnije u kostimu i ulozi rok zvezde koja sa hedonizmom očajnika u vrtoglavom sunovratu prolazi kroz obavezni program poroka i stiže do očekivanog krajnjeg odredišta: prazne hotelske sobe i otvorene telefonske veze na čijem drugom kraju nema nikoga. „Čemu besmrtnost, ako ne postoji život?“, pitanje je koje pre ili kasnije sebi postavljaju svi kojima je industrija zabave podarila iluziju neograničene moći i neograničenog trajanja; Pink na to pitanje odgovara pokušajem da stupi u novi život. U njemu će se pretvoriti upravo u ono što ga je u prethodnom životu ubilo: otelovljenje fašistički brutalne kontrole misli i osećanja, diktatora koji upravlja masama zato što nije u stanju da gospodari samim sobom. I koji će, budući da zakone sam stvara, na kraju morati da sudi samome sebi. Zagonetan, otvoreni kraj tog suđenja, nemalo nalikuje onom u najpoznatijem romanu Franca Kafke: proces se i u njemu odvija pre svega u glavi Jozefa K.; zato i jeste tako neizbežan i neumoljiv, i zato može imati samo jedan ishod.

Tako je The Wall, započet i okončan kao sasvim lična egzorcistička seansa, usput izrastao u svojevrsni rekvijem. Votersov zid pretvorio se u nadgrobni spomenik čitavom jednom vremenu; iza utopijskog glamura sedamdesetih vrebala je mračna distopija decenije koja je bila na pragu. Teško da je iko od onih koji su pred Božić 1979. godine kupovali „Another Brick in the Wall“ pomislio na tako nešto: uz tu pesmu se tako dobro moglo plesati…

zoran paunović

Beograd 20.08.2009. Zoran Paunovic Foto : Milovan Milenkovic

Beograd 20.08.2009.
Zoran Paunovic
Foto : Milovan Milenkovic

 

 

Izvor: vreme/29. decembar 2009.
_______________________________________________________________________________

VIDEO PLUS


OVDE BI MNOGI ŽELELI DA ŽIVE…

tamoiovde-logo

Grad bez novca, politike i automobila: Ovde bi mnogi želeli da žive! 

Orovil je eksperimentalni grad u indijskoj saveznoj državi Tamil Nadu, koji je osnovan 1968. godine od strane „Majke“ Mire Alfasa. Kreiran je kako bi žene i muškarci živeli u miru i harmoniji bez obzira nanacionalnost i religiju.

6c40637f76178b8285ca809948d5711f_xl

Foto: Profimedia

Orovil ili Grad zore na jugu Indije dizajniran je od strane arhitekte Rodžera Angera kako bi u miru i harmoniji živeli svi ljudi bez obzira na politička stanovišta, nacionalnost i religiju. Reč je o eksperimentalnom projektu gde svaki stanovnik ima svoju ulogu, a najveća pažnja posvećuje se obrazovanju i razvijanju kreativnih veština.

orovil-1460924754-85740

*Foto: Profimedia

Iako je originalno zamišljeno da ovaj grad bude dom za 50.000 stanovnika, danas u njemu živi nešto više od 1.800 odraslih osoba i petstotinjak dece koji dolaze iz pedesetak različitih zemalja.

Najveći broj stanovnika je iz Indije (oko 1.000), a više stotina stanovnika dolazi iz Francuske, Nemačke i Italije. U šarolikom društvu nalazi se značajan broj Amerikanaca, Rusa, Španaca i Šveđana, nešto Japanaca, Korejanaca i Australijanaca, ali i šestoro ljudi iz Slovenije.

Grad je delimično finansiran od donacija, a hrani se uglavnom organskim proizvodima koje samostalno uzgajaju.

orovil-1460924795-85742

*Foto: Profimedia

Za život zarađuju proizvodeći papirnatu konfekciju i mirisne štapiće koje prodaju susednim selima i gradovima.

Papirnati novac i kovanice ne postoje, a svi stanovnici koriste se elektronskim računima i debitnom karticom Orokard za kupovinu i razmenu dobara. Uz to, svaki stanovnik odvaja deo svojih sredstava za zajednicu, kako bi svi mogli da podmire osnovne životne potrebe.

orovil-1460924853-85744

*Foto: Profimedia

U gradu nema automobila, a glavno prevozno sredstvo je motocikl.

Grad je autonoman i ne odgovara nikome, pa se njegovo stanovništvo ne opterećuje ni unutrašnjom ni spoljašnjom politikom. Svakodnevno odlaze u hram Matrimandir u srcu grada, u kojem se prepuštaju ispunjavanju unutrašnjeg mira kroz jogu i meditaciju.

Izvor: kutaknet.com/(Izvor: punkufer.hr)

________________________________________________________________________________

ZAROBLJENE NA OSTRVU…

tamoiovde-logo

KRAVE PREŽIVELE RAZORAN ZEMLJOTRES 

Dve krave i jedno tele ostali su zarobljeni na malom zelenom ostrvu nakon zemljotresa jačine 7.5 stepena po Rihterevoj skali. Oko ostrva je bukvalno ostala samo provalija, ali srećom životinje su spašene.

krave-zeland2Zemljotres jačine jačine 7,5 stepena po Rihteru koji je pogodio Novi Zeland i odneo dva ljudska života, preživeli su dve krave i tele igrom sudbine. Neverovatan prizor zabeležen je helikopterom. Naime, porodica krava ostala je nakon zemljotresa zarobljena na malenom zelenom ostrvu oko kojeg je ostala prava provalija.

Jak zemljotres čiji je epicentar bio 91 kilometar od grada Kristčrča na Južnom ostrvu, dogodio se u poslednjeg ponedeljka nakon ponoći. Iza sebe je ostavio pustoš. Uništeni su putevi i druga infrastruktura, a nastale su velike pukotine i klizišta koja onemogućavaju pristup mestima oštećenim zemljotresom.

Zmljotres je uzrokovao i prekid snabdevanja strujom i telekomunikacionim uslugama, piše boingboing.net, a srećne kravice su spašene!

Foto i video: ZCC VID/Youtube

Autorka Željka Rački-Kristić

13218Željka je diplomirani agronom sa dugogodišnjim iskustvom u novinarstvu. Urednik je portala Agroklub i donosi najnovije vesti iz sveta poljoprivrede!

Izvor: agroklub /Datum: 20. 11. 2016. 

_________________________________________________________________________________

MESTO GDE ŽENE VLADAJU…

tamoiovde-logo
Minangbau – najveći matrijarhat na svetu, Indonezija

U planinskim krajevima zapadne Sumatre, muškarac se smatra gostom u ženinoj kući, a na dan venčanja se umesto po mladu ide po mladoženju, koji nakon venčanja nastavlja da živi sa ženom i njenom porodicom.

Mesto gde žene vladaju

14502923_1205637279459207_8352978656974856750_nU ovom delu Indonezije, Minangkabau etnička grupa je svetski najveći matrijarhat i u rukama nežnijeg pola je sve.

Legenda kaže da je sredinom 12. veka, kralj Maharajo Dirajoi, koji je osnovao Koto Batu kraljevstvo, umro ostavljajući iza sebe tri žene i tri sina koji su bili još bili bebe.

Prva žena Puti je preuzela kraljevstvo i utrla put matrijarhatu na ovim prostorima, piše Blic

U ovoj jedinstvenoj i složenoj društvenoj strukturi, ćerke nasleđuju imanja i pirinčana polja. Deca uzimaju majčino prezime, a muž se smatra gostom u njenoj kući.

Kombinacija religija

U početku je ova grupa verovala u elemente prirode, a tek kasnije su prodrli hinduizam i budizam iz Indije. Kultura ove etničke grupe i dalje se zasniva na lokalnim običajima i verovanjima i zakonima koji su izvedeni iz animizma i hinduizma, a posebni spiritualisti se bave lečenjem, predviđanjem budućnosti i komunikacijom sa duhovima umrlih. Uprkos matrijarhatu, prigrlili su i islam, koji je patrijahalno orjentisan.

Nakon venčanja, mladoženja živi s mladinom porodicom

14520621_1205637749459160_4378382191221381766_nZa razliku od tradicije da se žena seli u muževljevu kuću, nakon venčanja, u ovoj grupi mladoženja ide kod mlade i živi sa njenom porodicom. Miraz određuje mladina porodica, na osnovu obrazovanja i zanimanja mladoženje.

Na dan venčanja, ide se po mladoženju i dovodi se u mladinu kuću gde se održava svečana ceremonija. Mladina porodica nosi tradicionalne nošnje i nose novac, poklone i hranu na glavama, kako bi sve to poklonili mladoženji.

Vlast se prenosi sa žene na ženu

Brak ženama donosi i društvene i ekonomske privilegije. Kad već steknu određene godine žene kontrolišu sve. Kao glave domaćinstva, vode celo imanje, rešavaju svađe i imaju veliku ulogu u bračnim razgovorima i raznim ritualima. Vlast se prenosi sa žene na ženu.

Muškarci treba da imaju redovan izvor prihoda i da vode računa o deci i troškovima. Mnogi napuštaju sela u potrazi za poslom, vraćajući se povremeno kući. Kada se desi njihov odlazak, nemaju pravo glasa u vezi stvari koje se tiču poslova u kući.

Prema legendi kada je kraj Majapatih carstva u Javi objavio rat Minangkabau, kralj Sumatre je ponudio bivolje borbe umesto rata. Bivo Minangkjabau ljudi je ubio protivnika. Tako je i ime grupe nastalo: Minang, što znači pobedonosan, i kabau što znači bivo. Zato su i ženski šeširi ove etničke grupacije u obliku bivoljih rogova.

Iako je matrijarhat odavnu zamro, ova etnička gupa se ponosi svojom tradicijom. Njihova zastava je trobojna i označava tri planine koje simbolizuju buntovan karakter, hrabrost i poreklo kulture i običaja.

Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

VRMDŽA, DOM LJUDI IZ RAZLIČITIH KRAJEVA SRBIJE I SVETA…

tamoiovde-logo

Otkrijte zašto su se u proteklih osam godina u selo Vrmdža, na obroncima planine Rtanj, doselili ljudi iz različitih krajeva zemlje i sveta.

vrmd__a_216649641

Foto: Instagram/bkgorski

U selu trenutno živi oko 600 stanovnika, a medju njima su i jedan Amerikanac, Italijan i Švajcarkinja, kao i Beograđani, Nišlije, Novosađani, Subotičani.

Od 2008. godine kada je u selu prodata prva kuća do sada, nove vlasnike dobilo je 34 zapuštenih kuća i imanja. Neki od njih obnovili su stare čatmare, dok su gradili nove kuće.

Meštani Vrmdže blagonakloni su prema novim stanovnicima sela, a od njihovog dolaska imaju višestruku korist, jer novim komšijama prodaju sir, jaja i druge proizvode, ali i učestvuju u gradnji kuća i sređivanju starih.

Računica stanovnika tog sela govori da je kroz kupovinu kuća i imanja, nabavku građevinskog materijala i namirnica, u Vrmdži od 2008. godine do sada napravljen obrt više od pola miliona evra.

Meštani sela su u proteklih deset godina nezadovoljni konstantnim smanjivanjem broja stanovnika uradili mnogo toga da bi privukli ljude da dodju da žive u Vrmdži.

Stanovnici sela Vrmdža su od 2006. godine počeli da promovišu lepote njihovog kraja, kroz organizovanje brojnih zanimljivih manifestacija i unapređenja postojeće infrastrukture.

Predsednik Mesne zajednice Vrmdža Slaviša Krstić rekao je agenciji Beta da su meštani na internetu kroz različite akcije predstavili potencijale sela.

„Dobar deo porodica koje su se doselile nikada pre nije čuo za Vrmdžu. Upoznali su je na internetu“, rekao je Krstić i dodao da su ljude iz raznih krajeva u Vrmdžu privukli živopisni predeli, ogromne stene i hrastova šuma u samom selu, zdrava hrana, brojni izvori vode i gostoprimljivi starosedeoci.

Krstić je kazao da se u Vrmdži nalaze ostaci Latin-grada, rimskog utvrđenja za odbranu carskog druma, etno-muzej, crkva Svete Trojice koja je sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, kao i Vrmdžansko jezero bogato ribama.

Meštani često organizuju vajarske kolonije i brdske biciklističke trke i planinarske pohode, dok se za iduću godinu planira organizacija festivala dokumentarnog filma i takmičenje u slobodnom penjanju.

„U svim akcijama koje u selu organizujemo aktivno učestvuju i naši novi meštani. Oni pomažu i finansijski, ali i odličnim idejama. Uglavnom su to visokoobrazovani ljudi“, rekao je Krstić.

Novi stanovnici Vrmdže potvrdili su da je to mesto „odlično za život“.

Američki kompozitor Pol Šapira i njegova supruga, IT stručnjak Maja Šapira doselili su se u selo pre pet godina. Oni su pre toga živeli u Njujorku, Čikagu, San Francisku, Pragu i Beogradu.

„Došli smo samo na kratko, ali smo ostali jer je ovo divno mesto. Naši sinovi od sedam godina i godinu i po vole da žive ovde. Slomio bih im srce kada bismo se preselili negde drugde“, kazao je Šapira koji trenutno radi na svom novom delu „Balkan rok opera“.

Nišlija Goran Orlić koji je radni vek proveo u Sloveniji i Švajcarskoj, u Vrmdži je renovirao zapuštenu kuću i imanje, a kako kaže to selo idealno je za sve one koji vole mir, netaknutu prirodu i gostoljubive komšije.

„U početku su bili podozrivi, pitali su se zašto sam došao u Vrmdžu i kupio kuću. Sada je drugačije, svi su ljubazni, dobro sarađujemo“, rekao je Orlić.

Izvor: nationalgeographic.rs/Beta

___________________________________________________________________________________