OTKRIVENA NAJVEĆA „SLANA PEĆINA“ NA SVETU…

tamoiovde-logo

Izraelski istraživači otkrili su najveću „slanu pećinu“ na svetu, dugačku 10 kilometara.

Israel Salt Cave/Таnjug (AP Photo/Ariel Schalit)

Reč je o Malham pećini, nedaleko od Mrtvog mora, a čija su prostranstva istraživači ispitivali poslednje dve godine, a takođe se u blizni nalazi i mesto na kojem je, prema Bibliji, Lotova žena pretvorena u stub soli, preneo je BBC.

Očekuje se da će kiša u budućnosti dodatno proširiti pećinu, naveli su istraživači.

„Slana pećina“ nastaje kad kišnica prođe kroz pukotine u zemlji, rastvori so i na putu ka Crnom moru napravi poluhorizontalne kanale.

Pećina se nalazi u okviru Sodom planine, najveće u Izraelu, a prvi njeni delovi pronađeni su još tokom 1980-tih.

Onda je 2017. Joav Nagev, iz Izraelskog kluba istraživača pećina, odlučio da je ispita do kraja, pa je formirao tim sačinjen od istraživača i stručnjaka za pećine.

Tokom istraživanja pećine bilo je i neobičnih situacija.

Tako je tokom jedne pauze za večeru, kako je ispričao Boaz Langford sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, ekipi je falilo začina za pastu.

„Odlomili smo malo soli sa jednog kamena“, rekao je on.

Titulu najveće „slane pećine“ na svetu od 2006. držala je pećina na iranskom Kešm ostrvu.

Izvori: rtv.rsturistickisvet.com

________________________________________________________________________________________________

 

Advertisements

MOŽETE SE DUGO DIVITI…

tamoiovde-logo

Narodna umetnost Rusije

Matrjoška – Okruglog lica, punija vesela devojka sa maramom i ruskom narodnom nošnjom osvojila je srca ljubitelja narodnih igračaka i lepih suvenira širom sveta.

Sada matrjoška nije samo domaća igračka, čuvar ruske kulture, već i suvenir za turiste.

Matrjoška je postala dragoceni  predmet za kolekcionare, koji može da košta i nekoliko stotina dolara.

 Emajl – Starinski broševi, narukvice, privesci koji su naglo „ušli” u modu, nisu ništa drugo do ukrasi urađeni tehnikom emajla. Ova vrsta primenjene umetnosti nastala je u 17. veku u Vologodskom regionu.

Majstori su oslikavali na belom emajlu cvetne šare, ptice, životinje pomoću mnoštva boja. Zatim je umetnost višebojnog emajla nestala, a zamenio ju je jednobojni emajl: beli, plavi, zeleni. Sada se uspešno kombinuju oba stila.

 Pavloposadske marame – Svetle i lake, ženske pavloposadske marame su uvek moderne i aktuelne. Ovaj zanat se pojavio krajem 18. veka u radionicama sela Pavlovo, iz kojih se kasnije razvila proizvodnja marama.

U njima su se proizvodili vuneni šalovi sa štampanim crtežom, veoma popularnim u to vreme. Sada se originalni crteži dopunjuju različitim elementima, kao što su rese, napravljene u raznim bojama.

 Hohloma je jedan od najlepših ruskih filigranzanata, nastao u 17. veku, u blizini Nižnjeg Novgoroda. Ovo dekorativno slikarstvo nameštaja i drvenog pribora vole ne samo ljubitelji ruske starine, već i stanovnici drugih zemalja.

Možete se dugo diviti neobično isprepletanim šarama sa jarko crvenim bobicama i zlatnim listovima na crnoj pozadini. Zato, čak i tradicionalne drvene kašike, poklonjene za manje važne povode, ostavljaju najlepše i najduže sećanje na onoga ko ih je poklonio.

Filigran je jedan od najstarijih oblika umetničke obrade metala.

Elementi filigranskih šara su najrazličitiji: u obliku kanapa, trake, pletenja, jele, staze, punjenog veza.

Pletenje se izrađuje od veoma tankih zlatnih ili srebrnih žica i zato izgleda lako i krhko.

 Paleh – paleška minijatura je najfinije, najpoetičnije viđenje sveta, koje je osobeno ruskim narodnim legendama i pesmama. U slikarstvu se koriste braon-narandžasti i modro-zeleni tonovi.

Nema sličnog slikarstva u svetu. Minijatura se izrađuje tehnikom papir mašea i tek onda se prenosi na površinu kutijica svih mogućih oblika i dimenzija.

 Uralski malahit – Poznata nalazišta malahita su na Uralu, u Africi, Južnoj Australiji i SAD, međutim, po boji i lepoti šara ne može se nijedan porediti sa uralskim.

Zbog toga se malahit sa Urala smatra najvrednijim na svetskom tržištu.

Izvor: http://www.adme.ru

Izbor i prevod s ruskog Marijana Erić, IV-3

Autor: ruskikutak /Objavljeno 29. novembra 2015.

Nadnaslov: Bora*S

___________________________________________________________________________________________

NOVOGODIŠNJA PORUKA…

tamoiovde-logo

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:

Foto ilustracija: Bora*S

– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli i čega će se vaša deca sutra stideti, nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge, čak i onda kada bi oni to hteli da budu.
Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima, pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i traziti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete, a ne samo zato što vam drugi ne daju.

 Duško Radović

_________________________________________________________________________________________

Srdačno,

Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________

SVETLOST, IZNENADA…

tamoiovde-logo

Da li je to dar Beskraja čoveku koji je poranio, 
ili poruka Večnosti matematičaru koji će tek da se probudi?
Da li je to zbog svakodnevne radosti i grudvanja,
il’ neki viši cilj ima tvorac bele čarolije? 

Kao da je bela zvezda, mlada majka sa severa, zaplakala!
Kao da je san ludaka o trešnjama poginuo!
Kao da su i mlinari i pekari umešali svoje prste —
takvo, eto, belo jutro, osvanulo, iznenada!

Fotoilustracija: Bora*S

Dobrojutro svima koji ste doživeli ovo jutro! 
Draga braćo, izložena nemirima i nepogodama sveta! 
Lepe sestre sa divnim tragedijama srca, 
sestre bombardovane, ljubljene, i spaljivane na lomačama!

Prijatelji koji vekovima trpite teror sopstvenog uma,
vlasnici ringišpila, šetači po žici, gutači plamena!
Pronalazač struke, fotografskih aparata, televizije i drugih čuda,
dobrojutro! ovo je vaše jutro, ovo jutro, ovo je vaše jutro!

Još jedna noć prošla je kroz vaš život. 
I vi ste živi, gle.
I vi ste živi, proverite, brzo proverite, 
udahnite vazduh, proverite, popijte kafu, proverite, uzmite
sneg u šake, proverite, zagrlite ovo jutro, ovu svetlost, proverite, vi ste živi!

Vi ste živi kao vetar kao plamen vi ste divno živi,
kao voda kao zemlja vi ste živi,
proverite
vi ste živi,
svesno živi — 
ko nebeski svetlarnici vi ste živi!

Tramvaji puni kao višnje u zavičaju!
(Vi ste izmislili tramvaje, izmislili višnje!)
Prisustvo nervoze i tamnoga zverstva!
(Vi ste izmislili ponos, izmislili zverstvo!)
Mirni građani ubice u prošlom i budućem ratu,
potrošači mleka, oružja i gasmaski!

Evo daktilografkinja, evo lepih žena!
Evo kraljica koje su budne provele minulu noć!
Isluženi ratnici bili su njihova deca,
uz jeftina pića, zanesena!

Svaka izgovorena reč deo je opšte drame. 
Tragedije su davno za loša pozorišta. 
Autobus prema jugoistoku grada, ulicom Narodnog fronta, pored 
akušerske bolnice, prepun putnika, zaplakao je.

Dostavite spisak građana rođenih ove noći. 
(Odneti cveće porodiljama i babicama!) 
Naoružati stariju braću i očeve, 
obnoviti vojne škole, 
okrečiti kasarne!

Čuj kako se okreće zemlja oko sunca!
Čuj kako zavija oko svoje ose!
Još traje kiseonik iz pluća Starih Grka!

Snežna čuda! — ponavljate se, a uvek 
tako ste nova!
Od borove šume samo usamljen čovek lepši je.
Od glečera, od iznenadne lavine.
Usamljen čovek jutarnju svetlost u saksijama neguje,
izmišlja nove izvore, meleme, čajeve,
usamljen čovek izmišlja prenaseljene svetove.
Na usamljenog čoveka liče prastari bregovi
i kontinenti odavno odleteli i potopljeni,
usamljen čovek sklon je ubistvu i revolucijama,
ali samo usamljen čovek ima Ključeve
i on je gospodar svih svetova.

Ljubavi, divna obmano, pripremimo se za izlazak! 
Obujmo čarape ispletene u brvnarama, 
sjajne čizme od koža izumrlih životinja, 
obucimo krzna opasnog zverinja koje smo, slabi lovci, istrebili,
uzmimo se za ruke kao dva brodoloma nezabeležena
u pomorskim enciklopedijama,
izađimo na ulice,
kao prvi put,
kao iz majki,
kao iz groba.

Ko ste vi da se tako ponašate,
ko vam je dozvolio, odakle ste, gde ste se uputili?
Jednoga dana neće padati sneg.
Jednoga jutra šta ćete raditi toga jutra,
jednoga jutra kada objave jutarnju vest,
jednoga jutra strašnu jutarnju vest,
da nikada više neće padati sneg,
da nikada više,
nikada nikada nikada,
da nikada više neće pasti
na ugašenu zemlju
beli sneg.

Branislav Brana Petrović

_________________________________________________________________________________________

USKORO SE OTVARA NAJVEĆI PODVODNI RESTORAN NA SVETU…

tamoiovde-logo

Izgradnja najvećeg podvodnog restorana na svetu, koji će se nalaziti u Norveškoj, završava se sledeće godine.

Ovaj neobični betonski objekat nazvan „Under“, veličine 600 kvadratnih metara, uronjen je u julu u Severno more na najjužnijoj tački norveškog priobalja, u blizini malog mesta Båly.

Sledeća faza razvoja restorana uključuje oblikovanje unutrašnjih prostorija i osmišljavanje rešenja za napajanje elektičnom energijom, ventilaciju, dovod vode i kanalizaciju. 

Kada izgradnja bude gotova, „Under“ će biti nalik podvodnoj tvrđavi, a dizajnerima je kao inspiracija poslužila podmornica „Nautilus“ iz popularnog  romana Žila Verna.

Poput „Nautilus“-a, i „Under“ će imati dvostruku funkciju – biće i restoran, i naučni centar, odnosno laboratorija, u kojoj će naučnici sprovoditi istraživanja podvodnog sveta.

Restoran „Under“ je počeo da prima rezervacije za period od aprila 2019, a glavni kuvar Nicolai Ellitsgaard još uvek nije otkrio meni, ali kaže da će svakako biti u ponudi tradicionalni norveški specijaliteti od lokalnih ptica, divljih ovaca i začinjene heljde.

Izvor: turistickisvet.com

_________________________________________________________________________________________

DA LI ŽIVIMO U SVETU KAKAV JE ZAMIŠLJAN…

tamoiovde-logo

Sajt Yugopapir nedavno je preneo tekst objavljen u TV Novostima 1969. godine u kome futuristi predviđaju kako će izgledati 2000. godina. Elementarijum tim povodom istražuje šta se od toga obistinilo

Jedna od razglednica iz francuske serije na kojima je krajem 19. i početkom 20. veka prikazivana 2000. godina, Foto: Flickr

Iz ugla brojnih stanovnika Zemlje  2000. godina nije označavala samo poslednju revoluciju planete oko Sunca u 20. veku ili kraj drugog milenijuma, već mnogo više od toga. Od dvehiljadite godine očekivalo se mnogo u naučno-tehnološkom smislu. Kako futurologija nikako ne može biti egzaktna, jer dobrim delom počiva na induktivnom mišljenju, a često i velikoj pretencioznosti neutemeljeno optimističnih vizionara, mnoga predviđanja o dvehiljaditoj godini ostala su neostvarena. Za pojedina se danas čak i zna da su nemoguća, dok se ponešto ipak i ostvarilo.

Ukoliko biste koristeći vremensku mašinu skoknuli pola veka u prošlost i sreli nekog Jugoslovena, vrlo lako biste mogli da pobijete njegov entuzijazam dokazima da prosečan ljudski vek u 2000. godini nije iznosio vek i po, da Jugoslavija nije postala „mala Švedska“ i da, što je po njega možda najtragičnije, zemlja u kojoj živi uopšte više neće postojati. Kao i u velikom delu sveta, i u Jugoslaviji je hladnoratovski period velikih globalnih ulaganja u nauku i tehnologiju doneo optimistične poglede u budućnost. Nakon razaranja u Drugom svetskom ratu, zemlja se narednih decenija ubrzano obnavljala, standard i kvalitet života su rasli, spoljnopolitičke prilike su uglavnom bile povoljne, a kolektivni duh samoupravnog socijalizma je kreirao sliku berićetne budućnosti.

JUGOSLAVIJA BUDUĆNOSTI

Detalj sa novčanice iz 1987. godine, Foto: Wikimedia

Godina 1969. ostaće upamćena po jednom od najvećih podviga ljudske civilizacije – prva ljudska posada je kročila na Mesec, a oduševljenje se osetilo i u Jugoslaviji. U to vreme popularna emisija „Vidici“ na Televiziji Beograd bavila se temom načina i kvaliteta života kada jednom bude došla ta 2000. godina. Brojni sagovornici iz sveta nauke i tehnologije su tokom nekoliko epizoda predviđali kako će izgledati život za tri decenije, a rečenica iz scenarija ove emisije „I mi, Jugosloveni, kao da smo ukrcani u neku raketu koja nas nosi u budućnost“, opisuje tadašnji entuzijazam koji iz današnje perspektive zvuči pomalo naivno.

Od Jugoslavije se očekivalo da dvehiljaditu godinu dočeka u grupi visokoindustrijskih zemalja sa BDP-om ravnim onom u Švedskoj 1965. godine, što bi iznosilo oko 2500 dolara po stanovniku. Taj prosek je dostignut, istina, dosta ranije. Još tokom osamdesetih godina dosezao je i 6000 dolara po stanovniku, ali raspad zemlje i ratovi devedesetih doprineli su da krnja Jugoslavija u novi milenijum uđe sa BDP-om od svega 1500 dolara po stanovniku, kao jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi.

Ni predviđanje o Jugoslaviji sa 30 miliona stanovnika nije se obistinilo, a sada se može gotovo sa sigurnošću reći da ta brojka ne bi bila ostvarena čak ni da je zemlja ostala cela. Prema Popisu iz 1991, SFRJ je imala nešto više od 23 miliona žitelja, a današnji broj stanovnika unutar istih granica iznosi oko 21 milion. Osim velike emigracije nakon raspada države, tadašnji prognozeri očigledno nisu imali u vidu ni veliki pad nataliteta.

PRODUŽITI ŽIVOT

Foto: Pixabay

Vizionari tog doba mnogo nade su polagali u spoj medicine i tehnologije, koji je čoveka koji ulazi u 21. vek trebalo da pretvori u neku vrstu Ničeovog Übermensch-a. Životni vek od 150 godina, zaustavljanje starenja, veštački organi, te povećanje intelektualnih kapaciteta spajanjem mozga i računara, bili su samo neki od zacrtanih ciljeva na kapiji 21. veka. Međutim, bliska budućnost se pokazala nešto drugačijom. Prosečan ljudski vek od 150 godina ostao je samo san, a globalni prosek je 2015. iznosio samo 71,5 godina, dok je dvehiljadite bio ispod 70 godina.

Uprkos porastu kvaliteta života u većem delu sveta i napretku medicine u poslednjih pola veka, očekivani rezultat nije ni približno postignut, a najbliži tom broju je životni vek Japanki, koji danas iznosi u proseku oko 87 godina. Smatra se da ljudski vek ima ograničenje od oko 120 godina (Hejlfikova granica), što je posledica maksimalnog broja deoba ćelija. Ipak, neki naučnici tvrde drugačije. Džejms Vaupel sa Instituta „Maks Plank“ mišljenja je da ta granica prelazi 120 godina, ali i da je moguće da ona uopšte ne postoji. Takođe, biolog Zigfrid Hekimi sa Univerziteta u Montrealu za „Gardijan“ je rekao da će „prosečan životni vek ljudi biti u stalnom porastu pa će najstarija osoba 2300. godine doživeti sto pedeseti rođendan“.

Doktor Džejms Bedford je krioprezervirao prvu mrtvu osobu 1967. godine i od tada su postojale tendencije da bi ljudi kojima medicina njihovog doba ne može pomoći mogli biti izloženi tretmanu dubokog zamrzavanja. Ideja da se tako očuvana tela „probude iz zimskog sna“ u bliskoj ili dalekoj budućnosti možda zvuči utopijski, ali je ovom procesu već podvrgnuto oko 250 osoba, te se tako ova vizija iz 1969. može na neki način nazvati i dalje živom. Sa druge strane, transplantacija organa je imala svoj bum šezdesetih godina prošlog veka. Prvi pankreas je uspešno presađen 1966, a jetra godinu dana kasnije, pa su ljudi tog doba očekivali da će se 2000. vitalni organi menjati kao rezervni delovi kod automobila. Na početku 2018. možemo reći da je ova prognoza bila ipak preambiciozna, barem u pogledu masovne dostupnosti, i pre svega cene.

NADGRADNJA ČOVEKA

Foto: Flickr

Berni Klark je ime prve osobe kojoj je 1982. godine uspešno ugrađeno veštačko srce koje je kucalo narednih 112 dana. Shodno predviđanjima, 2000. godine je stvorena prva veštačka bešika. Ipak, nju je dobio jedan pas, a prvi čovek tek šest godina kasnije. Prvo veštačko uvo je iz laboratorije izašlo 2013, dok sa većim ili manjim funkcionalnostima ljudi danas mogu imati veštačku jetru, pluća, pankreas i druge organe. Britanac Rej Flin je prvi kome je 2015. ugrađeno bioničko oko – uređaj koji informacije sa kamere smeštene na njegovim naočarima pretvara u električne stimuluse koji putem retine stižu do mozga.

Protetika ekstremiteta je možda otišla najdalje, jer je slučaj Oskara Pistorijusa ušao u anale medicine i sporta. On je 2011. postao prvi osvajač medalje na svetskom prvenstvu u atletici sa obema veštačkim potkolenicama i stopalima. To je izazvalo kontroverze jer mnogi smatraju da bi u budućnosti sportisti sa veštačkim ekstremitetima mogli biti u velikoj prednosti u odnosu na ostale takmičare.

Ideje o povezivanju mozga i računara postoje decenijama, ali 2000. godina nije donela čoveka sa mikropocesorom u glavi. Međutim, prošla godina potencijalno može biti značajna u istoriji, jer je započet projekat Neuralink – pionirski poduhvat Ilona Maska sa ciljem razvijanja računarsko-moždanog interfejsa koji bi se koristio kako za tretiranje oštećenja mozga tako i za njegovu „nadrgadnju“.

Sanjar iz 1969. bi danas verovatno bio razočaran jer Sahara i druge pustinje nisu postale cvetne oaze, energija nije besplatna pa čak ni dostupna svima, a sintetička hrana prepuna vitamina ne stiže masovno iz prodajnih objekata na kućnu adresu. Takođe, ne samo da nije pronađen način da se temperatura ne Zemlji kontroliše „ubacivanjem kiseonika u atmosferu“, već su efekti globalnog zagrevanja iz godine u godinu sve izraženiji. Čak ni veštački Mesec koji dodatno obasjava Zemlju takođe nije realizovana ideja. Sa druge strane, promene pola, boje kože i sve vrste plastičnih operacija koje menjaju lični opis iz korena, danas su dostupne. Ostvarilo se čak i predviđanje o biranju pola novorođenčadi, a „čudesni svetlosni zraci“, kako su tada nazivani laseri, zaista su ušli u sve oblasti života.

Tekst: Vasilije Glomazić

Izvor: elementarium.cpn.rs

__________________________________________________________________________________________

 

PROVINCIJA JE DUŠA RUSIJE…

tamoiovde-logo

Selo Vjatskoje

Najlepše selo u Jaroslavskoj oblasti – Vjatskoje je postalo prvi član Asocijacije najlepših sela Rusije.

Staro trgovačko selo se nalazi u Nekrasovskom rejonu, jednom od ekološki čistijih i istorijski značajnih rejona Jaroslavske oblasti, udaljeno 300 km od Moskve.

Zanimljiva istorija tih krajeva, pogodan geografski položaj, bogati prirodni resursi čine ovaj kraj privlačnim za turiste. Priroda srednjeruske ravnice je zadivljujuće lepote i blage klime.

Selo Vjatskoje predstavlja jedinstveni građevinski kompleks 18 -19. veka sa više od 50 registrovanih spomenika arhitekture, nekada, u prošlosti, trgovačkim i seoskim kućama, čajdžinicama i krčmama. Osnovu istorijsko-kulturnog nasleđa sela čini planska struktura sela, koja se praktično u potpunosti odnosi na 18. vek.

Do danas je u selu restaurirano više od 30 spomenika kulturno-istorijskog nasleđa, koji su dobili novu funkcionalnu namenu.

Selo Vjatskoje je pretvoreno u savremeni kulturno-istorijski kompleks sa desetinom muzeja, tri hotela, restoranom, bioskopskom i koncertnom salom sa odgovarajućom turističkom infrastrukturom. Svaki objekat odražava jedinstvene osobenosti regiona, svojevrsnost i bogatstvo lokalne kulture.

U muzejima Vjatskog se sprovode interaktivni programi, održavaju se tradicionalni praznici. U okviru priprema za obeležavanje 200-godišnjice od rođenja velikog ruskog pesnika N. A. Nekrasova, koja će biti 2021. godine, u Vjatskom se organizuje Sveruski Nekrasovski praznik poezije, festival „Dani Nekrasova u Vjatskom“dečije ekskurzije.

Ovde se svake godine organizuje  festival „Provincija je duša Rusije“, čiji je idejni tvorac poznata operska pevačica Ljubov Kazarnovska.

Kulturno-istorijski kompleks Vjatskoje je 2015. godine proglašen na glavnom muzejskom festivalu zemlje „Intermuzej 2015“ za najbolji muzej godine u Rusiji.

Izvor: ruskikutak


 

Izvor: krasaderevni.ru

_______________________________________________________________________________________

GMIZANJE ČOVEČANSTVA…

tamoiovde-logo

BLAGOJE IZVORNIK

Osećao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,
Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg, 
Znao je kad iza planine 
Nadođe nova veća strmnina,
Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca
Zemlja se umiruje
I val se spušta blag i mek.

Stanislav Vinaver

U tome usponu, uzletu, komešanju
Vedri su proplanci, slavni pašnjaci
I kao da zastaju, i usred bunila,
Nečeg se sećaju,
I kao pre svih vremena da je uklet tu
Izvor, iznenadan i čist
Skriven i tiho
Žuborno raspevan.
Pa kao da izvor doziva
Hiljadama tuđih glasova
Tim besomučnim kršem,
Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.
I što više groznice u pustom rojenju
Što više sklopa i rasklopa
I nekog prkosa, i nekog ponosa
I nekog očajnog nesporazuma
― Kao da se radi o bezbroju puteva
Koji su svi spleteni u klupče ―
U toliko je većma očekivan
Radostan i nasmejan
I blagosloven
Taj izvor.
On zove onog koji ume da čuje
Da sluti
Da zna.

Blagoje Izvornik nalazio je uvek vodu
I iznalazio put
I određivao pravac
I nije se varao gde je šta.

Valjda je isto tako znao i ljude
I njihov poredak i način
Samo nije hteo nikom da kaže
A ko bi ga i razumeo?

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,
I da li će da uhvati baš ovu liticu
I kao da je slutio
I tajno gmizanje čovečanstva
U sreći i očajanju,
U patnji i grabežu
U pljački, radosti, molitvi
Kroz neprohodne vekove
Kroz gluhu goru prošlosti 
― Koja je odjekivala u njemu ―
Kroz budućnost punu tutnja i topota.

Blagoje Izvornik se ograničio
Samo na zemlju i vodu
Na brdo i dolinu
Na planinu i kamen
Na to nešto sitne tajne
A ćutao je o ljudima
O tajnama velikima
Ma da je kroz san i javu
Čujao narode.

Ležeći na ledini
U noći beskrajne i ledene,
― Kada su umorni vojnici ćućorili
Po stoti put istu nejasnu vest
Ili neko staro jezivo proročanstvo
I pokrivali se čim stignu ―

Blagoje Izvornik, otvorenih očiju
Pokrivao se nebesnim pokrivačem.
Razmršavao je zvezde
U njihovom neutešnom hodu,
Zaplete velikih i malih kola,
U treperenju mlečnoga puta
Padove i rušenja svetlih gnezda.

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje
I mislio je: ah, koliko, koliko
Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog
Da to drži ― održi, odmrsi ― ne pomrsi,
I hoće li ikada stići
Da posveti malo svoga dragoga vremena
I nama, i nama

Zaboravljenima,
― I našoj Srbiji.

Stanislav Vinaver


Od leta 1914. do jeseni 1918. godine, trajao je Veliki ili Prvi svetski rat.

Pesnik Stanislav Vinaver  jedan je od pripadnika Jedinice „1300 kaplara“, plejade mladih ratnika, koji su skoro kao deca gurnuti u oganj rata. Preživeo je Vinaver golgote ovog   ali i zarobljeništvo  u logoru Osnabrik u Drugom svetskom ratu. 

Prilog za kulturu sećanja povodom 100 godin od proboja Solunskog fronta, koji je označio početak kraja najvećeg vojnog globalnog sukoba dva saveza država u dotadašnjoj istoriji čovečanstva i sloma Centralnih sila. 

Priredio: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

NEDOSTATAK SNA I USAMLJENOST…

tamoiovde-logo

Psiholog Metju Volker smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti, a da je jedan od glavnih uzroka nesanica

Pored gojaznosti, dijabetesa, pada imunološkog sistema, povećanja rizika od saobraćajnih nesreća, neproduktivnosti na poslu, ali i većeg broja žrtava medicinskih grešaka, naučnici su otkrili još jednu negativnu posledicu nedostatka sna – osećanje usamljenosti.

U maloj studiji grupa istraživača pustila je ispitanicima snimke osoba koje im se približavaju i zatražila da traku zaustave u trenutku kada im ljudi sa videa postanu prema njihovoj proceni, preblizu. Rezultati istraživanja su pokazali da su u neispavanom stanju ispitanici pritiskali stop na čak 60 odsto većoj udaljenosti u odnosu na period kada su bili odmorni. Dodatno, snimci koji su pratili aktivnost mozga tokom eksperimenta otkrili su da je kod umornih ljudi aktivnost područja mozga zaduženog za percepciju opasnosti bila znatno veća nego kada su bili odmorni.

I pored činjenice da san čini čak jednu trećinu ljudskog života koja jasno ukazuje na njegov vitalan značaj za zdravlje, sve više ljudi spavanje doživljava kao gubljenje vremena i zastarelu naviku. Tako na primer Amerikanci već uveliko spavaju manje od sedam sati dnevno što je za otprilike dva sata kraće u odnosu na period od pre sto godina. Japanci su u tom smislu još ”napredniji” s obzirom da čak 40 odsto tamošnjeg stanovništva spava kraće od šest sati. Popodnevne dremke za stolovima restorana brze hrane postale su u ovoj zemlji skoro svakodnevna, društveno prihvatljiva pojava.

Prema rečima Roberta Stikgolda, direktora Centra za spavanje i saznanje pri Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard, izgleda kao da živimo usred svetskog ogleda proučavanja negativnih posledica nedostatka sna. On će se, prema mišljenju Stikgolda, neminovno ispoljiti u vidu brojnih negativnih ekonomskih, zdravstvenih i socijalnih posledica i postaće jasno da nespavanje nema nijednu dobru stranu.

Sa druge strane, jedan od glavnih autora pomenutog istraživanja, profesor psihologije, Metju Volker, smatra da svetom vlada epidemija usamljenosti čiji je jedan od glavnih uzroka nesanica. Dobar primer predstavlja Velika Britanija gde preko 9 miliona ljudi sebe smatra društveno izolovanim i hronično usamljenim.

Zajedničku pretpostavku o negativnim efektima na društveni život i osećanje izolovanosti do sada je potvrdilo više ispitivanja.

U jednom od njih od hiljadu ljudi zatraženo je da ocene fotografije različitih lica – nekih naspavanih, a nekih nenaspavanih, prema tome koliko druželjubivo deluju. Svakako da su slike umornih ljudi izazvale negativnije reakcije, no pored toga, naučnici su uočili da su prethodno veseli i odmorni ljudi gledajući slike nenaspavanih i sami postajali lošije raspoloženi. Tako je uočeno da je usamljenost, pored toga što otuđuje, dodatno i prenosiva. U tom smislu opravdano je govoriti o epidemiji.

Nakon brojnih istraživanja ostaje još otvoreno pitanje da li je usamljenost ta koja utiče na poremećaj sna ili pak nedostatak sna izaziva ovo osećanje. Kako navodi profesor Metju, najverovatnije je u pitanju dvosmeran proces. Zbog osećanja nesigurnosti i uznemirenosti koja uglavnom prati društvenu izolovanost, kvalitet sna opada. Sa druge strane, umor onemogućava zdravu socijalnu interakciju i održavanje dobrih društvenih odnosa što čini da se osećaju još odbačenijim i usamljenijim. Na taj način, stvara se začarani krug.

Ipak, naučnici upozoravaju da nespavanje nije jedini uzrok usamljenosti i da je neophodno imati u vidu i brojne druge faktore.

Tekst: Anđela Mrđa

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________________________________

ŽALIO SE SVET NA TRNJE…

tamoiovde-logo

NAŠTO TRNJA NA SVETU?

Žalio se svet na trnje:

„Šta je bilo dragom Bogu,

Da i ovo zlo nam stvori,

Kad bez njega ljudi mogu?“

 

A vran gavran reko: „Nije!

Svet bez trnja i zla da je,

Čovečanstvo možda nikad

Ne bi znalo dobro šta je!“

 

Andra Franičević

Izvor:belegbg

_____________________________________________________________________________________________

 

GENERACIJE PERFEKCIONISTA…

tamoiovde-logo

Tržišno društvo i konstantno ocenjivanje koje ono donosi ostavlja duboke posledice na mlade širom sveta

”Kao akademski profesori gotovo svakodnevno se susrećemo sa studentima koji kucaju na naša vrata. Oni su najvešće ambiciozni, bistri i vredni. Imaju široku mrežu prijatelja i mnogima od njih porodice pružaju veliku podršku.

Ipak, bez obzira na to koliko deluje da su oni dobro prilagođeni, uočavamo da studenti sve više traže našu podršku zbog problema sa mentalnim zdravljem, kao i zbog problema povezanih sa studiranjem.”

Ovim rečima počinju svoj tekst na sajtu The Conversation socijalni psiholozi Tomas Karan sa Univerziteta u Batu i Endrju Hil sa Jork Sent Džon univerziteta (oba u Velikoj Britaniji).

Svoje mišljenje Karan i Batu potkrepljuju i konkretnim podacima. Istraživanje Not By Degrees: Improving Student Mental Health in the UK’s Universities, objavljeno u septembru 2017. godine, pokazalo je da se studenti suočavaju sa mentalnim oboljenjima na rekordnom nivou i to sa tendencijom daljeg rasta.

To nije slučaj samo sa britanskim studentima. Istraživanje Svetske zdravstvene organizacije, takođe objavljeno 2017. godine, pokazuje da se mladi ljudi širom sveta javljaju lekarima žaleći se na depresiju, anksioznost i suicidalne misli.

Zašto se ovo dešava? Kada je reč o Kanadi, Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji, Karan i Hil odgovor nalaze u činjenici da današnja omladina pripada prvoj generaciji koja potpuno odrasta na principima neoliberalizma kome su temelje udarili Brajan Malroni, Ronald Regan i Margaret Tačer.

U poslednjih 50 godina fokus je sa građanske odgovornosti i zajedničkog cilja prešao na lični interes i takmičenje koje se odigrava na navodno slobodnom i otvorenom tržištu.

Upravo u takvom društvu, kako autori objašnjavaju, mladi ljudi i njihovo ponašanje i dela se konstantno ocenjuju i to na mnogo novih načina. Društvene mreže, testiranja u školama i na univerzitetima, kao i u poslovnim okruženjima, pokazuju da mlade ljude mogu da proveravaju, sortiraju i rangiraju njihovi vršnjaci, profesori i poslodavci.

Ukoliko su mladi ljudi nisko rangirani, logika tržišnog društva diktira da oni zaslužuju manje od drugih, kao i da njihova inferiornost održava neku ličnu slabost ili manu. ”Zbog toga postoji ogroman pritisak na omladinu da pokažu koliko vrede i nadmaše svoje vršnjake. Postoje dokazi da se oni u tome muče. O negativnim efektima ovog tržišnog društva i kulture koja fundamentalno menja način na koji mladi ljudi misle o sebi i drugima, najbolje govore stalno nastajuće epidemije ozbiljnih mentalnih bolesti”, tvrde Karan i Hil.

USPON PERFEKCIONIZMA

Kada, kako i zbog čega se javlja perfekcionizam kod mladih? Karan i Hil su 2016. objavili studiju koja pokazuje da je stepen perfekcionizma među omladinom ozbiljno porastao od 1989. godine. Autori smatraju da je jedan od razloga za to činjenica da mladi danas žele da se osećaju sigurno, da se povežu sa drugima i da budu puni samopouzdanja u tržišnim neoliberalnim društvima.

Najšire govoreći, perfekcionizam je iracionalna želja za besprekornošću i bezgrešnošću koju prati ozbiljna i stroga samokritičnost. Perfekcionistima je potrebno da im drugi govore da su najbolji. Ukoliko se ova potreba ne zadovolji, dolazi do velikih psiholoških previranja i unutrašnjih borbi jer perfekcionisti izjednačavaju greške i neuspehe sa svojim ličnim slabostima i nedostacima.

Ovome umnogome doprinosi svet koji valorizuje fizički izgled i veliča savršenstvo, i u kome upravo ovakvi faktori definišu vrednost i korisnost osobe. ”Ovo je kultura koja traga za nesigrunostima i pojačava nesavršenost”, kažu autori.

Posledica toga je da mladi konstantno razmišljaju o tome kako treba da se ponašaju, kako da izgledaju ili šta treba da imaju. Još veća posledica su depresija, anoreksija i suicidalne ideje koje su mnoga istraživanja povezala sa perfekcionizmom. Stoga Karen i Hil pozivaju škole, univerzitete, političare i državne službenike da preduzmu određene korake kako bi osigurali dobrobit mladih ljudi.

Tekst: Ivana Nikolić

Izvor: elementarium.cpn.rs

___________________________________________________________________________________________

SVET U ČAMCU…

tamoiovde-logo

Kako izgleda život Šodagora koji žive i rade na brodićima na bangladeškim rekama i kanalima

Foto: Kathrine E. Starkweather

Kad neko na podneblju naše zemlje odnekud izađe i za sobom slučajno ili namerno ne zatvori vrata, verovatno će za sobom začuti: „Zatvori ta vrata, nisi rođen u čamcu!“ Da li u strahu da ga slučajno ne ubije promaja ili iz puke pristojnosti, taj koji je jeknuo možda se makar jednom zapitao šta zaista znači „roditi se u čamcu“, a možda i nije. Kako to izgleda može saznati od Šodagora iz Matlaba, u Bangladešu, koji to znaju bolje od ma kog drugog.

Ako bismo Šodagore morali da svrstamo u neku kategoriju po pokretljivosti, svrstali bismo ih u polunomade, ljude koji žive i rade na malim drvenim brodovima, kojima plove uzduž i popreko bangladeških reka i kanala. Nekada su se selili od dva do tri puta godišnje, dok se danas samo pojedinci sele. Oni koji danas imaju potrebu za promenom sredine u kojoj su do tada živeli, čine to do dva puta godišnje, i tako iz godine u godinu, krećući se u bohorima – u skupinama brodića, koje mogu napuštati iz različitih razloga (želja za bliskošću sa rođacima, želja za boljim poslom, želja mladih za stanovanjem sa ljudima svojih godina i dr.).

No, ma koliko njihovo celoživotno krstarenje zvučalo privlačno, njihov život nije nimalo lak, niti jednostavan, ponajviše zbog jedinstvenih ekoloških okolnosti tog okoliša. Šodagori su, zahvaljujući tim okolnostima, izloženi izvesnim porodičnim i ekonomskim teškoćama, koje ih primoravaju da pažljivo smišljaju svaki svoj korak, iliti zamah vesla, zbog sopstvene i dobrobiti svog potomstva.

Kada je u pitanju potomstvo, roditelji se svakodnevno dogovaraju i donose odluke o tome koliko će ko utrošiti vremena i snage na rad i raspodelu dobara, a koliko na staranje o deci. Dok očevi nastoje da snagu i vreme uliju u snabdevanje porodice namirnicama, majke nastoje da se, koliko mogu, posvete podizanju dece i pripremi hrane. Kako priprema hrane pruža više slobode nego što pružaju druga zaduženja, briga o potomstvu iz praktičnih razloga pada na pleća onih koji se staraju o trpezi.

Šodagori svoja zaduženja dele na različite načine. Hoće li neko ribariti, trgovati ili upravljati brodićem, ili kuvati, praviti kakve alate ili nešto popravljati, zavisi od starosti i društvene klase, mada, zaduženja se, ipak, pretežno dele po pripadnosti muškom ili ženskom rodu. Otuda, ako je već potrebno primeniti jednostavnu, praistorijsku podelu rada: muškarci su mahom lovci, a žene sakupljači, što dalje značajno utiče na njihovu društvenu organizaciju i način na koji se vrši raspodela hrane.

Foto: Kathrine E. Starkweather

Međutim, gotovo polovina ženske populacije posvećena je zaduženjima koja su krajnje nekompatibilna sa staranjem o deci. Žene Šodagora trguju sa drugim ženama koje žive i rade na kopnu: dobar deo dana provode na nogama, noseći teške korpe na glavama, a dok obilaze tržnice, sa sobom nikako ne mogu da povedu svoje najmlađe. One koje ne trguju potpuno se posvećuju domaćinstvu ili pomažu muškarcima u ribolovu. Muškaraci se, inače, skoro isključivo bave ribolovom.

Događa se da se muškarci odreknu ribolova na nekoliko meseci ne bi li se starali o deci na brodićima, dok žene trguju na kopnu. U retkim slučajevima, kad muškarci ožene dve ili više žena, podela rada nije toliko rigidna i svakom članu porodice pruža više slobode: primera radi, dok muškarac ribari, jedna žena se može starati o deci, druga polako pripremati obroke, a treća natenane trgovati na kopnu.

Kad se, pak, muškarci ne odriču ribolova, onda povedu decu sa sobom, što ume da zadaje poprilično brige ako deca još nisu naučila da se snalaze sa vodom, sa rečnim strujama i drugim preprekama koje se skrivaju ispod namreškane vodene površine. Stoga, deca Šodagora već u svojim prvim godinama uče da plivaju, a vrsni plivači postaju već sa pet godina. Pošto nauče da plivaju i ojačaju, postaju i čuvari svoje mlađe braće i sestara i, time, značajno pomažu svojim roditeljima.

U suštini, ne bi li preživeli, ekonomski prosperirali i valjano vodili brigu o potomstvu, Šodagori se služe svojevrsnim strategijama podele rada, koje se mogu skladno podeliti u četiri kategorije:

(1) tradicionalna: žena ostaje u brodiću tokom cele godine, starajući se i o deci, i o trpezi, dok je otac posvećen ribolovu;

(2) prema sezonama: žena radi tokom sušne sezone i tada muškarac brine o deci, dok je tokom kišne sezone obrnuto;

(3) zajednički rad: i žena i muškarac rade zajedno tokom čitave godine i vode decu sa sobom;

(4) ostaviti decu kod kuće: žena i muškarac rade tokom cele godine (što odvojeno, što zajedno) i ostavljaju decu kod kuće.

Godišnja doba i ekologija umnogome utiču na podelu rada Šodagora, kao i na učinkovitost ribolova i trgovine. Žene trguju ponajviše prilikom sušne sezone u Bangladešu (od novembra do aprila), kad su putevi prohodni. Što su putevi prohodniji, trgovina je bolja, jer prohodnost podstiče pad cena. S druge strane, ribolovci češće mogu da se pohvale svojim ulovom kad nastupi kišna sezona, jer tad reke obiluju različitim vrstama ribe. No, kad su ribolovci u pitanju, njima su rečni putevi važni koliko i ženama kopneni: što im je brodić bliži reci Megna, jednoj od tri najveće reke u Bangladešu, to manje na njihov rad utiče smena godišnjih doba.

Mada, koje god da godišnje doba nastupi, Šodagori su tokom čitave godine okruženi vodom – najvažnijim izvorom prihoda za porodicu, a ujedno i najvećom pretnjom. Naime, deci ne gode ekološke prilike u kojima odrastaju, niti roditeljima godi neprestano staranje o njima, pokrenuto i podržano strahom od njihovog pada u vodu i davljenja. U Bangladešu, najčešći uzrok prerane smrti je davljenje, nezavisno od boravka na kopnu ili u brodiću. Međutim, Šodagorima, kojima je sve(t) u čamcu, mnogo je teže nego sunarodnicima kojima se ne ljulja i ne njiše tlo pod nogama, jer stalno moraju držati oko na onim najmlađim, koji još nisu dovoljno stasali da bi shvatili da treba da se paze i, ponajpre, nauče da plivaju.

Tekst: Boban Trifunović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________________________________________

NEZAINTERESOVANOST MLADIH…

tamoiovde-logo

Šta je hikikomori?

U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih

Foto: Pixabay

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.

Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.

Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.

Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.

Foto: PxHere

Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.

Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.

Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.

Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.

Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.

Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.

Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.

Tekst: Ivana Branović

Izvor: elementarium.cpn.rs

____________________________________________________________

 

SARA MILETIĆ PROGLAŠENA DRUGOM PRATILJOM MISS TURIZMA SVETA…

tamoiovde-logo

Aktuelna Miss turizma Srbije – dvadesetogodišnja studentkinja prava iz Beograda Sara Miletić, osvojila je lentu Druge pratilje Miss turizma sveta na izboru održanom 27. januara 2018. u Malaki u Maleziji.


Sara je na dostojanstven način predstavila lepotu naše zemlje, kulturu, tradiciju, bogatu istoriju, i u konkurenciji devojaka iz 51 zemlje sveta, ostvarila veliki uspeh.

Među pet najlepših odabrane su devojke iz: Kolumbije, Perua, Srbije, Malezije i Moldavije.

Ovo je najveći uspeh Srbije na dosadašnjim svetskim izborima lepote. Do sada je najuspešniji plasman imala Sara Stojanović, koja je pre dve godine na istom takmičenju u Maleziji proglašena trećom pratiljom.

Podsetimo, Sara Miletić je prošle godine izabrana za zvaničnu „Miss Tourism World Serbia 2017/18“ u organizaciji Udruženja modnih delatnosti, čiji je predsednik i vlasnik nacionalne licence za Srbiju Dragan Ćoso.

Izvor: www.turistickisvet.com/ 29. Januar 2018

_______________________________________________________________

FotoPlus

Sara Miletić na 40. Međunarodnom sajmu turizma u Beogradu

______________________________________________________________