ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

tamoiovde-logo

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“


 

RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli.


Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju.

Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati.

Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost.

On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

izvor:artnit.net


 

RASPRAVA O BLAŽENOM ŽIVOTU…

tamoiovde-logo

Seneka – Otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju 

Dizajn korica knjige Rasprava o blaženom životu

“Ja ću približavanje smrti dočekati istim licem kakvim je posmatram i kod drugih. Ja ću se pokoravati naporima, ma koliki oni bili, i telo podupirati duhom. Ja ću bogatstvo, imao ga ili ne imao, jednako prezirati, ni žalosniji ako ono negde drugde bude nagomilano, ni srčaniji ako ono oko mene bude sjalo. Ja neću da se uzbuđujem ni kad sreća dolazi ni kad odlazi. Ja ću sve zemlje posmatrati kao da pripadaju meni, a moje kao da pripadaju svima.

Ja ću živeti u uverenju da sam rođen za druge, i zato ću majci prirodi biti zahvalan, jer kako bi se ona mogla bolje za me starati? Mene, jedinoga, poklonila je svima, a meni, jedinom, sve. Što god budem imao neću na prljav način čuvati ni rasipnički rasturivati. Verovaću da ništa ne posedujem više nego ono što mi je ljubazno poklonjeno.

Svoja dobročinstva neću odmeravati ni prema broju ni prema težini ni prema ikakvoj drugoj vrednosti, nego samo prema onoj koju im pridaje primalac; nikad mi neće biti mnogo ono što će primiti dostojan čovek. Ništa neću činiti radi mnenja, a sve ću po svome uverenju, i što god budem svesno delao, delaću kao da me posmatra ceo narod.

Cilj mome jedenju i pijenju biće zadovoljavanje prirodne potrebe, a ne punjenje i ispražnjavanje želuca. Biću predusretljiv prema prijateljima, blag i popustljiv prema neprijateljima. Odazivaću se molbama pre nego budem umoljen i pristojnim molbama izlaziću u susret; biću svestan da je moja otadžbina svet i da su njene starešine bogovi, i da ovi iznad mene i oko mene stoje kao sudije mojih dela i reči. I čim ili priroda zatraži moj život natrag ili ga moja odluka preda, otići ću sa svedočanstvom da sam voleo dobru savest i blagorodne težnje, i da ničiju slobodu nisam sobom ograničio, a najmanje svoju.“

Lucije Anej Seneka

Iz dela Rasprava o blaženom životu

Izvor teksta i dizajna korice: artnit.net


 

U ZAMCI SEBIČNOG ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

„Moramo sami sebima da postavimo ozbiljna pitanja: kako se brinemo za druge ljude, ali i kakav život vodimo i kakve navike imamo? Čega smo spremni da se odreknemo kako bismo naučili da delimo? Kada ćemo naučiti da kažemo „Dosta!“

Ilustracija: Bora*S

Kako možemo da preusmerimo našu pažnju s onoga što želimo ka onome što je našim bližnjima potrebno. Istina je da smo nekako skloni da zaboravimo siromaštvo i patnju drugih ljudi. I zato moramo da otkrijemo kakav je naš pogled na svet i ne smemo u njemu ostati zarobljeni. Trebalo bi da budemo prijemčivi za celovitu viziju.

Tragično, ali izgleda da smo uhvaćeni u zamku sebičnog života i zbog toga neprestano ignorišemo ograničenja same prirode sa kojom se nije moguće svađati, a ni praviti nagodbe.

Moramo ponovo da naučimo da smo svi na svetu zapravo povezani.

Zato što će nam na kraju biti suđeno istom merom onom blagošću koju smo pokazali prema drugim bićima u prirodi.“

Vaseljenski Patrijarh Vartolomej Prvi


 

KAKO JE BITI ČOVEK…

tamoiovde-logo

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.
Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.

Izvor:alternativa.rs


Čarli Braun, crtani film


 

ACQUA ALTA LIBRERIA …

tamoiovde-logo

Knjižara na vodi

Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.

U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.

U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.

U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje.

Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.

One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.

Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.

Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.

Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.

Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.

Blic

Izvor:babylonsongs.com