MESTO GDE ŽENE VLADAJU…

tamoiovde-logo
Minangbau – najveći matrijarhat na svetu, Indonezija

U planinskim krajevima zapadne Sumatre, muškarac se smatra gostom u ženinoj kući, a na dan venčanja se umesto po mladu ide po mladoženju, koji nakon venčanja nastavlja da živi sa ženom i njenom porodicom.

Mesto gde žene vladaju

14502923_1205637279459207_8352978656974856750_nU ovom delu Indonezije, Minangkabau etnička grupa je svetski najveći matrijarhat i u rukama nežnijeg pola je sve.

Legenda kaže da je sredinom 12. veka, kralj Maharajo Dirajoi, koji je osnovao Koto Batu kraljevstvo, umro ostavljajući iza sebe tri žene i tri sina koji su bili još bili bebe.

Prva žena Puti je preuzela kraljevstvo i utrla put matrijarhatu na ovim prostorima, piše Blic

U ovoj jedinstvenoj i složenoj društvenoj strukturi, ćerke nasleđuju imanja i pirinčana polja. Deca uzimaju majčino prezime, a muž se smatra gostom u njenoj kući.

Kombinacija religija

U početku je ova grupa verovala u elemente prirode, a tek kasnije su prodrli hinduizam i budizam iz Indije. Kultura ove etničke grupe i dalje se zasniva na lokalnim običajima i verovanjima i zakonima koji su izvedeni iz animizma i hinduizma, a posebni spiritualisti se bave lečenjem, predviđanjem budućnosti i komunikacijom sa duhovima umrlih. Uprkos matrijarhatu, prigrlili su i islam, koji je patrijahalno orjentisan.

Nakon venčanja, mladoženja živi s mladinom porodicom

14520621_1205637749459160_4378382191221381766_nZa razliku od tradicije da se žena seli u muževljevu kuću, nakon venčanja, u ovoj grupi mladoženja ide kod mlade i živi sa njenom porodicom. Miraz određuje mladina porodica, na osnovu obrazovanja i zanimanja mladoženje.

Na dan venčanja, ide se po mladoženju i dovodi se u mladinu kuću gde se održava svečana ceremonija. Mladina porodica nosi tradicionalne nošnje i nose novac, poklone i hranu na glavama, kako bi sve to poklonili mladoženji.

Vlast se prenosi sa žene na ženu

Brak ženama donosi i društvene i ekonomske privilegije. Kad već steknu određene godine žene kontrolišu sve. Kao glave domaćinstva, vode celo imanje, rešavaju svađe i imaju veliku ulogu u bračnim razgovorima i raznim ritualima. Vlast se prenosi sa žene na ženu.

Muškarci treba da imaju redovan izvor prihoda i da vode računa o deci i troškovima. Mnogi napuštaju sela u potrazi za poslom, vraćajući se povremeno kući. Kada se desi njihov odlazak, nemaju pravo glasa u vezi stvari koje se tiču poslova u kući.

Prema legendi kada je kraj Majapatih carstva u Javi objavio rat Minangkabau, kralj Sumatre je ponudio bivolje borbe umesto rata. Bivo Minangkjabau ljudi je ubio protivnika. Tako je i ime grupe nastalo: Minang, što znači pobedonosan, i kabau što znači bivo. Zato su i ženski šeširi ove etničke grupacije u obliku bivoljih rogova.

Iako je matrijarhat odavnu zamro, ova etnička gupa se ponosi svojom tradicijom. Njihova zastava je trobojna i označava tri planine koje simbolizuju buntovan karakter, hrabrost i poreklo kulture i običaja.

Izvor: HIZU Planeta /nationalgeographic

_________________________________________________________________________________

SIJARINSKA BANJA – JEDINSTVENA U SVETU…

tamoiovde-logo (1)

Sijarinska banja je poznata bila i starim rimljanima, koji su boravili na ovim prostorima, što pokazuju ostaci njihovih kupatila, te se pretpostavlja da su u vreme Vizantije dolazili imućniji stanovnici Caričinog grada da se ovde odmaraju i koriste lekovita svojstva banjskih izvora. Tim tadašnjim posetiocima nije mogao da promakne jedinstveni gejzer na Balkanu, čije vode iz utrobe zemlje izbijaju ka nebu u visini od 12m.

5c9d1e42e340b51b9a4354b977c5a175_L

foto:novosti

Danas je tu je sportski centar, sa olimpiskim bazenom i bazenom za vaterpolo, terenom za mali fudbal i košarku. Posetioci mogu pored korišćenja usluga terapije termalnim vodama, imati i razne vidove rekreacije.

Kada preko leta u banju dođe veliki broj turista, pored svega što je nesebično ponudila priroda, ljudi banje organizuju za goste “Gejzerske noći”, sa muzičkim sadržajem, koje se završavaju na Svetog Iliju, drugog avgusta, sa zajedničkim venčanjem mladenacaispod gejzera. Kao poklon, mladenci
dobijaju “medene dane” u banjskom hotel.

Sijarinska Banja je okružena brdima sa gustom hrastovom i borovom šumom, koja pokriva 50m², pa je zaštićena od vetrova i pojave magle.

Sijarinska Banja ima 26 izvora od kojih 18 imaju terapeutsku vrednost. U „Donjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Glavni izvor, Izvor za inhalaciju, Mali Gejzir, Gejzir, Rimski izvor, Borovac, Spas, Raj i Hisar. U „Gornjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Jablanica, Zdravlje, Suzica, Snežnik, tri izvora u Blatištu, Kiseljak i bušotina „B-4“. Voda pojedinih izvora po svom hemijskom sastavu je različita: alkalna, kisela, gvožđevita, sa temperaturom od 68-76 ºC.

Lekovite vode Sijarinske Banje imaju različitu primenu i koriste se za kupanje, piće i inhaliranje. One pomažu u lečenju hroničnih reumatskih oboljenja, kožnih oboljenja, stomačnih i bolesti žuči, oboljenja bubrega i mokraćnih puteva, anemiju i šećernu bolest, astmu i hronični bronhitis, kao i razne oblike neuroze i stanja lakše psihičke i fizičke iscrpljenosti.

Poseban kuriozitet ove banje čine gejziri, koji se ubrajaju u najatraktivnije turističke vrednosti Srbije. Prvi “Gejzir” je termomineralni izvor koji predstavlja svojevrsnu atrakciju. Pojavio se oktobra 1954. godine prilikom bušenja na levoj obali Banjske reke na 470m nadmorske visine, na dubini od 9m, sa temperaturom od 71 ºC. Vodeni stub gejzira iznosi 8m.

Hemijski sastav vode karakteriše: natrijum, litijum, hidrokarbonat i fluor. N.Milojević je ustanovio da vode ovih izvora predstavljaju najvećim delom “poslednje minijaturne znakove nekadašnje vulkanske aktivnosti”. Oslobađanjem para i gasova u velikim dubinama se obrazuje juvenilna voda, koja pod pritiskom izbija na površinu zemlje (M.Vasović). Usput, ona se meša s običnom podzemnom vodom, koja se “velikim pukotinama u rasednoj zoni spušta do znatnih dubina, obrazujući na taj način vode termalnih izvora Sijarinske Banje”

Izvor: srbijuvolimo

_______________________________________________________________________________

VRŠAČKI PUT SVILE…

tamoiovde-logoStoletna stabla duda na Belocrkvanskom putu svedoče o bogatoj ali zaboravljenoj tradiciji Banata. U 19. veku svilarstvom se, kao unosnim poslom, bavila gotovo svaka porodica u ovom kraju

srb-Dudove-na-putu-Vrsac-Be_620x0

Drvored kraj puta za Belu Crkvu svedoči o prošlim vremenima

TURISTIČKOM turom „Put svile“ svake godine prođu milioni ljudi znatiželjni da vide kuda su sve išli karavani iz Kine u kojoj se ova najfinija tkanina proizvodila, do Mediterana gde se prodavala.

Međutim, malo je poznato da i Vršac ima svoj „put svile“. Stoletni dudovi sa obe strane puta ka Beloj Crkvi u dužini od petnaestak kilometara, svedoče o vremenu kada je svilarstvo u ovom kraju bilo jedna od glavnih privrednih grana.

Prema jednoj verziji dudovi pored puta nikli su naredbom Marije Terezije da svi mladenci po sklapanju braka baš na tom mestu posade svoja dva drveta. Po drugoj, Nemci iz okoline reke Rajne, koji su se početkom 18. veka nastanili u južnom Banatu, prvo su u tom kraju obnovili vinogradarstvo. Zatim su, kada se zemljište pokazalo podesnim za sadnju belih dudova, počeli da uzgajaju svilene bube i prave sirovu svilu.
Za „procvat“ je i u ovoj verziji najzaslužnija bila upravo Marija Terezija. U njeno vreme dudare su sađene gde god je bilo slobodnog mesta. Postojao je i propis da oko svake kuće mora biti zasađeno dvadeset dudova, o kojima se vodila posebna briga. Stanovnici su besplatno dobijali jaja svilene bube, koja se hrani isključivo dudovim lišćem, a devojke su, takođe besplatno, bile obučavane da razmotavaju svilu iz kokona (čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti).

POSAĐENI VINOGRADI

PRVIH decenija svilarstva u Vršcu dudovi su bili toliko cenjeni da su tadašnji namesnici uveli smrtne kazne za sve one koji naude ovom drveću. Najviše rasadnika bilo je na Guduričkom putu. Postoji zapis da je 1844. godine na površini od 29 lanaca posađeno 2.040 mladih dudova. I Jozef i Eva Hercog su tamo imali svoj veliki posed. Međutim, kada se svilarstvo ugasilo kao privredna grana, a meštani se preusmerili na proizvodnju vina, ti dudovi su povađeni, a na njihovom mestu posađeni vinogradi. Upravo oni danas predstavljaju najveće vinogorje u Srbiji, po kojem je Vršac prepoznatljiv i van granice naše zemlje.

– Vršac je sredinom 19. veka bio centralno mesto za sakupljanje kokona i otkupna stanica za sirove čaure – kaže Ljiljana Bakić, kustos Gradskog muzeja u Vršcu. – Imali su i svilare, koje su se nalazile u današnjoj Ulici Milana Tepića i u blizini Vladičanskog dvora, a kasnije su nicali i brojni privatni zavodi za svilu. Nije bilo porodice koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje.

Prema pisanjima Feliksa Milekera, istoričara ovog kraja, vršački kokon je bio izuzetnog kvaliteta. Zato i ne čudi što su ovdašnji svilari za svoj rad dobijali prestižne nagrade na sajmovima širom Evrope.

– Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač Apoteke na stepenicama, najstarije apoteke u Vršcu, koji je imao i privatni zavod za svilu – dodaje Ljiljana Bakić. – Proizvodi njegovog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske, a u nekim spisima se pominje da je njegova udovica Eva, baka poznatog mađarskog pesnika Ferenca Hercoga, 1851. godine na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.

Svilarstvo u Vršcu je, kad je izgrađen državni put, potisnula prodaja i izvoz vina. Masovnom raskrčavanju odoleli su samo dudovi na belocrkvanskom putu.
Iako sećaju na lepa vremena, o ovim drvoredima se poslednjih godina uglavnom govori u negativnom kontekstu, jer se na deonici puta ka Beloj Crkvi dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ukoliko izlete sa kolovoza, vozači ginu u sudaru sa dudovima. Zbog toga jedni traže da se drvoredi poseku, a drugi upozoravaju da je njihovo postojanje od velikog značaja.

– Ti dudovi, između ostalog, štite put od vetra i snežnih nanosa, a zemlju od razuđivanja – kažu vršački ekolozi. – Zato apelujemo na vozače da na toj deonici prilagode brzinu uslovima puta, umesto da okrivljuju dudove.
Kao jedno od rešenja ovog problema predlaže se postavljanje zaštitne ograde duž svih 15 kilometara, kako bi se ubuduće sprečile kobne nesreće.

ENTUZIJASTI
NAŠA zemlja je pre Drugog svetskog rata bila peta u svetu po proizvodnji svile. Zato pojedini entuzijasti rade na tome da se svilarstvo obnovi, pre svega u Vojvodini i okolini Vršca, gde je bilo i ostalo najviše belih dudova. To drveće bi moglo da posluži kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba, a da se u međuvremenu zainteresovano stanovništvo obuči za ovu delatnost. Stručnjaci tvrde da bi proizvodnja svile bila isplativa i izvozni potencijal.

J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

NAJSTARIJA KNJIŽARA NA SVETU…

tamoiovde-logo
Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.

0,,18165009_303,00

Livraria Bertrand do Chiado – najstarija knjižara na svetu ,koja još uvek radi, nalazi se u Lisabonu

Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića „A Brazilijera“, ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe.

„Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici“, kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.

Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. „U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje“, kaže Novais. „Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro.“

Nema bogate srednje klase

Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču „Porta Editora“.

0,,18141007_401,00

Katarina de Novais

Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto.

Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. „Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne“, kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL).

To je i glavni problem domaćeg tržišta. „Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu.“

Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.

0,,18165008_404,00

Izlozi knjižare u Lisabonu

Jezička barijera ometa izvoz

Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi.

Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo „adaptiraju“ na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: „Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom.“
Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja – u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.

Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: „Mislim da smo pregurali ono najgore“, kaže ona.

0,,18141012_401,00Turisti koji vole knjige

Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu.

Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora – među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. „Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji“, kaže on, „ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir.“
Autor Henrik Böhme
Izvor:www.dw.de

______________________________________________________________________________________

POGAČE VERE I TRADICIJE…

tamoiovde-logoMešenje obrednih hlebova kroz vekove je bio i ostao važan deo običaja našeg naroda. Pripremaju se za rođenje, krštenje, slave…

rep-hleb_620x0BADNJAČA, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica, samo su neki od srpskih obrednih hlebova. Pripremaju se za rođenje, krštenje, venčanje, slave, posle upokojenja.

Zato i ne čudi što se u narodu često kaže da život, u stvari, prođe između dva hleba, prvog, umešenog za srećno rođenje, i onog koji se mesi posle upokojenja, za prelazak duše u drugi svet.

Da u bogatstvu srpskih običaja hlebu kao „životodržatelju“ pripada vrlo važno mesto, potvrđuje Jelena Ristić, kustos Srpskog muzeja hleba „Jeremija“ u Pećincima. Hleb simbolično sjedinjuje ljudskost i božanstvenost, a i sam je simbol sjedinjenosti jer sadrži mnogo zrna, pa kada se razlomi i podeli, označava zajednički i jedinstveni život.
– Najviše obrednih hlebova priprema se tokom takozvanog zimskog ciklusa praznika, a česnica je, svakako, najpoznatiji. Naziv joj potiče od reči „čest“, „deo“, „sreća“, jer se lomi i deli svakom ukućaninu. Po narodnom verovanju, čestnica, kako je još nazivaju, predstavlja Božju povojnicu koja se mesi kao uspomena na Isusovo rođenje, kada su ga pastiri darivali. S druge strane, običaji koji su povezani sa česnicom pokazuju da ona u suštini predstavlja useve što potvrđuje i verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod useva, razmnožavanje stoke, zdravlje ukućana, napredak u poslovima i blagostanje kuće.

“ZDRAVLJE I VESELJE“

 MEĐU takozvanim figuralnim hlebovima najznačajniji je „zdravlje i veselje“, koji su ukućani jeli za Badnje veče ili prvog dana Božića za ručak. Uloga i značaj ovog kolača u obliku vekne ili pogače, najbolje se vidi iz rituala njegovog pečenja. Pre nego što se stavi u peć, njegova gornja površina je zasecana nožem onoliko puta koliko je članova domaćinstva. Za svakog ukućanina, po starešinstvu, zasecan je zarez i izgovaralo se ime onoga kome je namenjen. Osim toga, kada je ispečen, ovaj hleb su morali da jedu svi ukućani da bi bili zdravi i veseli – objašnjavaju Biljana i Slobodan Jeremić (na slici), osnivači Srpskog muzeja hleba u Pećincima.

Osim česnice, po rečima naše sagovornice, nekada su domaćice za Božić mesile i veliki kolač, kao i mnogobrojne „zakone“, figuralne božićne hlepčiće. Uoči Božića, pak, za Badnje veče pripremana je badnjača, obično u obliku dvostruke ili trostruke pletenice na čijem jednom kraju je obavezno bio zaboden orah kao znak mudrosti, mira, plodnosti i dugovečnosti.

Kraj zimskih i početak prolećnih običaja, kada je o obrednim hlebovima reč, pripada mladenčićima.
– Mladenčići su, inače, simbol blagoslova i plodnosti – objašnjava Ristićeva, i podseća da plodnost simbolizuju i vaskršnji hlebovi, okruglog upletenog oblika sa jajetom u sredini. Ovi hlebovi, međutim, predstavljaju i žrtvu, s obzirom na to da se namenjuju i kultu mrtvih.
Nekada su, kaže naša sagovornica, obredne pogače sa otvorom na sredini, nalik đevreku, obavezno mešene i za Đurđevdan. Kićene su vrbovim grančicama i belim i crvenim cvećem uvezanim crvenim koncem.

– Najznačajniji i najsvečaniji trenutak proslavljanja krsnog imena je sečenje unakrst i lomljenje slavskog kolača. Njega je uoči slave mesila domaćica, od pšeničnog brašna i osvećene vodice. Slavski kolač se bogato ukrašava figurama od testa, golubom kao simbolom Svetog Duha, grožđem, klasjem, ali i poskurnikom, to jest pečatom. U sredinu slavskog kolača stavlja se i struk bosiljka povezan crvenim koncem radi zdravlja ukućana – kaže Ristićeva.

I dan-danas u nekim krajevima Srbije, podseća ona, nad glavom novorođenčeta, naročito dečaka, lomi se i jede presan hleb povojnica, kojim se novorođenče simbolično prima u porodicu i zajednicu. Sa druge strane, i mrtvima se namenjuje obredni hleb nazvan zadušnice, na kojem se obavezno utiskuje pečat, hrišćanski simbol krst sa slovima IS, HS, NI, KA, što znači „Isus Hristos pobeđuje“.

rep-hleb-MALA“SABORNICI“
– JEDNI od najukrašenijih i najlepših obrednih hlebova su svadbeni – sabornici. Uvek se pripremaju dva – jedan za mladoženju, drugi namenjen mladi. Oba se ukrašavaju cvećem, granama, jabukama i pticama na granama. Jedino se razlikuju što sa mladinih grana ptice simbolično odleću jer odlazi u novi dom, dok na mladoženjine sleću budući da u njegovu kuću stiže novi član – priča Biljana Jeremić.
Jelena Matijević
Izvor:novosti.rs

_________________________________________________________________________________________

Srodne objave:MOJE VREME U MUZEJU HLEBA JEREMIJA

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA…

tamoiovde-logo
Badnji dan najavljuje veliki hrišćanski praznik Božić. Tog dana badnjak unosimo u naše domove, a porodica se okuplja uz posnu trpezu. Oni koji su se sa nekim tokom godine zavadili, na Badnji dan praštaju i mire se.

STARO POREKLO OBIČAJA

12692_bozic foto 01 Miroslav Petrovic_if

Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio

Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavaju.

Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.

Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.

Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se razlikuju u nekim elementima, a danas su prilagođeni životu u gradu.

Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.

Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.

Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice.

Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ tj. da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.

Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.

12689_bozic foto 01 Emil Conkic_if

HRIŠĆANSKI SMISAO – Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Badnji dan je poslednji dan četrdesetodnevnog posta i to je uvod u jedan od najvećih hrišćanskih praznika – Božić. Običaji i praznovanje počinju Badnjim danom, a sve se svodi na jedan cilj – umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Posipanje žitom na Badnji dan i Božić podseća nas na žito koje je Majka Božija, kada joj se rodio sin, bacala životinjama u štali da stoka ne bi grizla slamu na kojoj je Hrist ležao. Slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hrist rodio na slami, čime je badnjedanska slama simbol jasli u Vitlejemskoj pećini. Kađenje doma je simbol smirne i tamjana koji su donošeni kao darovi novorođenom Isusu. Orasi u slami u uglovima kuće simbolišu vlast Božju na sve četiri strane sveta. Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevajući tropar „Roždestvo tvoje…“, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sednu za trpezu. Pogača koja se lomi simboliše reči Isusove „Ja sam hleb živi“, a vino krv njegovu. Riba je simbol Sina Božjeg, so božanske sile, a med sladosti večnog života pod okriljem Boga. Sveća koja se pali za Badnji dan i Božić predstavlja svetlost Božiju i simboliše Isusove reči „Ja sam svetlost svetu“. Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.

UNOŠENJE BADNJAKA I SLAME

U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera.

Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipaju se badnjak, slama i polažajnik.

Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“ odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori „Dobro veče badnjače!“. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane rečima „Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.

Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orahe koji su u uglovima niko ne uzima.

Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se, prema starom običaju, služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.

Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su naši stari i obavijali voćke da bi bolje rodile.

PALJENJE BADNJAKA

Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću − kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom…

Običaj nalaganja badnjaka na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru izazivajući pregršt varnica i iskri govoreći „koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica…“ nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori „Dobro veče, čestiti vi i badnje veče“, a ukućani odgovaraju „Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica“.
Po završetku, domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.

BADNJAČKI KOLAČ

Božićni kolač, poznat pod različitim nazivima, domaćica je mesila rano ujutru na Badnji dan, a nekad mu je pripisivana posebna moć.
Negde se na Badnje veče mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca sa orasima i namazana medom.

12690_bozic foto 01 Vladislav Mitic_if

Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja

BADNJA VEČERA
Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje.

Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, zato su ona i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive).

Večera protiče u miru i tišini.

Slama koja se unosi u kuću, obedovanje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da ih ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi, pa se čak i ne čisti po kući.

BDENJE
Na Badnje veče, noć pred Božić peče se pečenica za sutrašnji praznik.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi.

OPRAŠTANJE

Prema običaju, onaj ko se tokom godine sa nekim zavadio, na Badnji dan sa njim treba da se pomiri.

12688_bozic foto 01 Beta_hf

Deca obilaze domove U Vojvodini se deca okupljaju predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze domove u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića, a od domaćina očekuju da ih daruje. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima…

SAVREMENO OBELEŽAVANJE BADNJEG DANA

U današnjim, urbanim uslovima se proslava Badnjeg dana izvodi u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.

U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.

Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom.

Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Spaljivanje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku.

Autor: Žena | Foto: Miroslav Petrović, Emil Čonkić, Vladislav Mitić, BETA
Izvor:zena.blic.rs

______________________________________________________________________________________