OVDE RUKA NE DRHTI…

tamoiovde-logo

Umetnik Diego Fazo iz Italije, jedan je od najtalentovanijih u sferi crtanja grafitnom olovkom. Ima 22 godine i umetnik je koji se bavi fotorealističnim crtanjem.

Na Devian Art-u je pokazao svoje radove, ali mu niko nije verovao da se radi o rukom crtanim portretima. Zato je Diego okačio i nekoliko fotografija u kojima je prikazano kako nastaju njegova remek dela.

Kaže da je počeo kao crtač tetovaža, ali se nije ograničavao samo njima, nego je godinama usavršavao svoju veštinu. Rezultat dugogodišnjeg truda je više od fascinantnog.

 


Izvor: otkacenaplaneta/Jul 17, 2013 

______________________________________________________________

ČOVEK SA ZLATNOM RUKOM…

tamoiovde-logo

Krv „običnog čoveka“ spasla živote DVA MILIONA beba

Na prvi pogled, Džejms Harison je sasvim običan čovek. Voli svoju ćerku i unuke, sakuplja poštanske marke i rado šeta po kraju na centralnoj obali Australije. Ono po čemu je poseban je ispod površine, tačnije, u njegovim venama.

dzejms_harison_covek_koji_je_spasao_dva_miliona_beba_video_aps_843302849

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak/ Foto: YouTube

  “Čovek sa zlatnom rukom”, kako ga danas zovu, davalac je krvne plazme punih 60 godina. Gotovo svake nedelje odlazi da mu izvade krv iz desne ruke, a sve je počelo od teške operacije kojoj je podvrgnut kao dete.

“Godine 1951, imao sam tada 14 godina, odstranjeno mi jedno plućno krilo”, seća se Harison, koji danas ima 78 godina.

“Kada sam izašao sa operacije, tačnije, nekoliko dana kasnije, otac mi je objasnio šta se desilo. Rekao mi je da sam primio 13 jedinica krvi i da su mi život spasli nepoznati ljudi. I on je bio davalac, pa sam sebi rekao da ću, kada dovoljno odrastem, i sam postati donor”, kaže Harison.

Ubrzo nakon što je počeo da daje krv, pozvali su ga i rekli mu da bi njegova krv mogla da pomogne u rešavanju ozbiljnog problema.

“U Australiji su negde do 1967. godine umirale doslovno hiljade beba godišnje. Lekari nisu znali zašto, bilo je užasno”, kaže Džema Falkenmajer iz Zavoda za transfuziju Crvenog krsta Australije. “Bilo je mnogo pobačaja, a bebe su se rađale sa oštećenjima mozga.”

Harisonova krv je bila dragocena

Ispostavilo se da je to posledica Rh nepodudarnosti: krv trudnice počinje da napada krvne ćelije njene nerođene bebe, a u najgorem slučaju, dolazi do oštećenja mozga ili smrti bebe.

Hemolitička bolest novorođenčeta javlja se kada majka ima negativan Rh faktor, a beba u njenoj utrobi ima Rh pozitivnu krv, koju je nasledila od oca. Ukoliko je majka razvila osetljivost na pozitivan Rh faktor, obično tokom ranije trudnoće sa Rh pozitivnim detetom, možda će početi da proizvodi antitela, koja će uništavati “strane” krvne ćelije njene bebe.

Ispostavilo se da Harison ima posebno antitelo u krvi, pa je 60-ih godina prošlog veka sarađivao s medicinskim stručnjacima kako bi se njegova antitela upotrebila za razvoj injekcije “anti-D”, koja sprečava žene sa Rh negativnim faktorom da u trudnoći razvijaju antitela.

“Australija je bila jedna od prvih zemalja na svetu u kojoj je nađen davalac s tim antitelom, pa je u to vreme to bio veliki prodor”, objašnjava Falkenmajerova.

Harisonova krv je bila dragocena. On i “anti-D” su zaslužni za spasavanje života više od dva miliona beba.
“Svaka jedinica krvi je dragocena, ali je Džejmsova krv posebna. Ona je poslužila za proizvodnju spasonosnog leka. Davali su ga majkama kod kojih je pretila opasnost od toga da njihova krv napadne krv njihovih nerođenih beba. Svaka bočica “anti-D” ikada proizvedena u Australiji potiče od Džejmsove krvi.

Više od 17 odsto žena u Australiji izloženo je opasnosti, tako da je Džejms spasao mnogo života”, kaže Džema Falkenmajer.

Svetu treba još ovakvih ljudi

Jedan od njih je i Samjuel, koji ima samo pet nedelja. Njegova majka Kristi Pastor prvi put je primila “anti-D” injekciju tokom druge trudnoće. Zahvaljujući Harisonovim antitelima u svojoj krvi, mali Samjuel je njena četvrta i zdrava beba.

“Samo su mi rekli da treba da primim vakcinu. Nisam se premišljala ni tren, a onda sam saznala o Džejmsu i koliko puta je dao krv i da sve ovo postoji samo zbog njega”, kaže Kristi. “Zahvalna sam Džejmsu, koji je nesebično nastavio da donira krv kako bismo i dalje imali ovu vakcinu.”

Lekari još nisu sigurni zašto Harison ima ovaj poseban tip krvi, ali pretpostavljaju da je to zbog transfuzija koje je primio kao 14-godišnjak. On je jedan od 50-ak ljudi u Australiji za koje se zna da imaju ova antitela.

“Ne verujem da će bilo ko biti sposoban da uradi ono što je on učinio, ali su nam svakako potrebni ljudi da nastave njegovim stopama”, kaže Falkenmajerova.

CNN / M.A. 

Izvor: blic.rs

_________________________________________________________________________________________

 

NARODNA VEROVANJA O CRVENOM KONCU…

tamoiovde-logo

Zašto ljudi nose crveni konac oko ruke?

Od pamtiveka ljudi iz mnogih kultura i civilizacija su nosili crveni konac oko ruke. Evo i zašto…

Naši stari od davnina veruju da crveni konac može da spase i zaštititi od bilo kog uroka. Mnoge kulture širom sveta veruju da putem naših misli ili putem zavidnog pogleda, osoba može da naškodi drugoj osobi uzrokujući joj bolest, ozledu ili čak smrt.

n41411Urok je strela koja izlazi iz duše zavidnika i urokljivca prema onome kome zavidi i nekada ta strela pogađa, a nekada promaši.

“Crveni konac” pronalazimo kod Jevreja (posebno kabalista), budista i hindusa (sveti konac koji štiti, ispunjava duhovnu želju ili snaži zavet).

Za crveni konac se veruje kako “odvraća” lošu sreću koju čoveku može doneti urok zla oka. Na hebrejskom jeziku on se naziva “rojte bindele” i obično je napravljen od tanke vunice. Nosi se na levoj ruci povezan kao narukvica.

Neki od tih crvenih konaca se donose iz Izraela. Ponekad je crveni konac u ogromnim količinama obavijan oko groba jevrejske biblijske mučenice Rahele u blizini Vitlejema. Smatra se da crveni konac ima ogromne moći i da donosi dobru sreću i da garantuje onome ko ga nosi božansku zaštitu.

Neki Jevreji, koji se plaše negativnih uticaja uroka, imaju staru tradiciju da vežu crveni konac na bebin krevetić u nadi da će time odvratiti uroke i prizvati milost Boga pa će beba biti zaštićena od svakoga zla.

Kalava je sveti hinduistički konac, koji se takođe zove i “mauli” na hindu jeziku. Nosi se u toku obavljanja hinduističkih rituala kao što su Jajna ili Puja odnosno sankalpa.

Veže se od strane sveštenika na ruke vernika koji prisustvuju obredu molitve. Kalava se veže na desnoj ruci muškarca i neudatih žena, a na levoj ruci udatih žena.

Takav konac je najčešće simbolički čin namere u umu osobe da joj se ispuni željeni duhovni zavet.

Crveni konac pojačava cirkulaciju krvi
Krajem devedestih, crveni konac postaje popularan među muzičkim i filmskim zvezdama u SAD-u kao što su Madona, Majkl Džekson, Rozi ODonel, što se zatim prenelo na mlađe generacije Holivuda.

Postoji mnogo mitova o njemu, ali u stvarnosti to je samo – narodna medicina.
Crveni konac oko zgloba navodno smanjuje bolove u zglobovima i pojačava cirkulaciju krvi.

Vuneni konac takođe navodno utiče na cirkulaciju, jer upalna reakcija počinje usporenjem krvotoka. Takođe služi kao izvor manjeg statičkog elektriciteta.

crveni-konac-2Higijenski najzdravija termoregulacijska stvar je vuna. Njena struktura omogućava koži da diše. Štaviše, poseduje lekovita svojstva.

Od davnina su se ljudi oslobađali zubobolje, glavobolje, bolova u leđima, tako što su na bolno mesto stavljali komad prave prirodne vune. Takođe su prevremeno rođenu decu stavljali u runo ovce.

Stvar je u tome da prirodna vlakna vune, ošišane i netretirane bilo kojim hemikalijama odlično se upijaju u kožu i umiruju je.

Ako koristite posteljinu od prirodne vune, postojeći lanolin iz nje (koji se topi na temperaturi tela), lako prodire u kožu. Na taj način blagotvorno deluje na mišiće, zglobove, kičmu, ublažava bolove i povećava cirkulaciju krvi. Toplotna provodljivost vune je niža od mnogih tekstilnih materijala.

Postoje verovanja naših baka, da se vunenim koncem mogu izlečiti bradavice.

Evo i na koji način: Ukoliko je bradavica na prstu, veže se crveni vuneni konac na zglob ruke (ako je na nozi – na članak). Nosi se dve nedelje. Posle skinuti i zakopati u zemlju. Kad konac istruli (za oko mesec dana) – nestaće i bradavica.

Izvor: zenskikutak.rs

________________________________________________________________________________________

PORUKE SA RUKE…

tamoiovde-logo

„Poruke sa ruke“ – izložba srednjovekovnog prstenja

Putnici koji koriste avionski prevoz od utorka (28. Jul 2015 ) na Aerodromu „Nikola Tesla“ mogu da pogledaju kako izgleda srednjevekovno prstenje koje se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu na izložbi „Poruke sa ruke“.

78a1ae6af49e628e6c5f080a8c7d0ab0_L

foto:narodnimuzej

Kroz seriju printova na kojima je predstavljeno prstenje može se steći uvid u veliko materijalno bogatstvo srpskih srednjovekovnih vladara i vlastele.

Ono svedoči o prefinjenom ukusu i osećaju za vizantijsku estetiku koja je u spoljnim oblicima tražila i nalazila skrivenu božansku lepotu.

Na prstenu je moglo biti urezano ime vlasnika, njegov društveni rang ili profesija. Takođe, urezane maksime ili stihovi koji se mogu videti na eksponatima mogu da približe niz pojava i misli kojima se vlasnik prstena priklanjao, čime se publici približavaju lična uverenja ljudi koji su živeli pre više vekova.

Direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković rekla je da je izuzetna čast što se delovi bogatih fondova Narodnog muzeja ponovo predstavljaju na Aerodromu „Nikola Tesla“ jer je to druga izložba na tom mestu.

Ona je to mesto ocenila kao poseban izložbeni prostor, izuzetno atraktivan i izazovan, koji pruža mogućnost putnicima iz inostranstva, ali i sugrađanima da vide deo bogatog fonda Narodnog muzeja.

Borić Brešković je rekla da su predstavili nakit, vrhunska ostvarenja srednjevekovne umetnosti koje može da izdrži poređenje sa najvišim i najuspešnijim radionicama Evropskog kruga.

– Ovde imamo prilike da pogledamo i razne heraldičke simbole, moć srpske srednjevekovne vlastele i srpskih vladara. Vidi se i prsten kraljevića Radoslava i carice Teodore, majke cara Dušana – dodala je ona i izrazila nadu da će na taj način izazvati pažnju posetilaca da pokažu radoznalost i dođu u Narodni muzej kada bude bio otvoren za javnost.

Izvor:srbijuvolimo.rs

________________________________________________________________________________

GOVOR RUKOPISA…

tamoiovde-logo

Evo šta rukopis govori o vama

Način na koji pišemo slova i konstruišemo rečenice, može da otkrije i do 5.000 različitih karakternih crta neke osobe.
595796_rukopis-foto-shutterstock_fAnalizom rukopisa bavi se naučna disciplina grafologija koja skriva brojne tajne, ali ima i neke zajedničke zakonitosti. Napišite na komad papira uskrsnu čestitku, potpišite se i zabavite se uz ovaj test ličnosti.

Ako vam rukopis naginje

– U desnu stranu – vi ste otvorena osoba, koja voli da upoznaje nove osobe i kreće se u velikom društvu.

– U levu stranu – volite da radite samostalno i da budete osoba iz senke. Ako ste pritom osoba koja piše desnom rukom, na ovaj način izražavate bunt.

– Ako pišete ravno- vi ste logična i praktična osoba, koja je oprezna s otkrivanjem emocija.

Ako je veličina vaših slova

– Velika – vi imate i veliku ličnost i odgovara vam pažnja drugih. Mnoge slavne osobe iz javnog života pišu velika slova.

– Mala – vi ste fokusirana osoba koja se lagano koncentriše na date zadatke. Sramežljivi ste i skloni da analizirate sopstvene postupke u životu.

– Umerena – vi ste fleksibilna osoba, koja može da se lagano prilagodi svakoj situaciji.

Ako pišete slova

– S dugim nastavcima na zadnjem slovu reči – vi ste ekspresivna i pričljiva osoba koja voli da deli detalje svog života s prijateljima i kolegama na poslu.

– Pravilno bez ikakvih grafičkih dodataka – vi ste povučena osoba, koja ceni svoju privatnost.

Ako pišete slova poput „B“ i „P“

– S tankim „stomačićem“ – skloni ste da se ograničavate u životu i stresno reagujete na iznenađenja bez obzira da li su ona pozitivnog ili negativnog karaktera.

– S oblim „stomačićem“ – vi ste spontana i opuštena osoba, koja uživa u životu punim plućima.

Ako pišete malo pisano slovo „i“ sa tačkicom…
– Sa tačkicom visoko iznad crtice – vi ste osoba s razvijenom maštom.

– Sa tačkicom na samom vrhu crtice – vi ste organizovana i empatična osoba.

– Sa kružićem umesto tačkice – vi ste večno dete.

Ako pišete malo pisano slovo „t“

– Sa poprečnom crticom blizu vrha slova – vi ste ambiciozna osoba koja želi da nadmaši svačija očekivanja.

– Sa poprečnom crticom na sredini slova – vi ste osoba sa puno samopouzdanja koja se oseća dobro u svojoj koži.

– Sa dugom poprečnom crticom – vrlo ste entuzijastična osoba, ali znate da budete tvrdoglavi kad u nešto duboko verujete.

– Sa kratkom poprečnom crticom – vi ste osoba koju je teško nagovoriti na akciju.

Ako je razmak između dve reči

– Veliki – vi ste osoba koja voli svoju slobodu.

– Mali – vi ste osoba koja ne voli da bude sama.
Izvor: blic.rs

__________________________________________________________________________________

LEVORUKI U SVETU DEŠNJAKA…

TAMOiOVDE-logo

tamoiovde.wordpress.com/2011/03/28/ko-ti-je-kriv-kad-imas-levu-krvu-grupu/

____________________________________________________________________________

Danas je Dan levorukih osoba

Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom

84_620x0Stručnjaci tvrde da se poslednjih 100 godina broj levorukih gotovo učetvorostručio i smatra se da oko 12 odsto stanovništva danas piše levom rukom. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“, a nekada anatemisani kao smotani i nevešti, ljudi koji pišu i većinu poslova obavljaju levom rukom svoj dan obeležavaju 13. avgusta.
Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika, a s druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

U zabavnim tekstovima u mnogim časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke, pri čemu obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom, a ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna i Maksvela.
Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli.

Interesantna su istraživanja na životinjama, naročito na papagajima od kojih oko 60 odsto njih kada jede koristi desnu nožicu, a 40 odsto levu.

Slično je otkriveno prilikom praćenja ponašanja miševa i kokošaka.

Stručnjaci su utvrdili da levoruki muškarci čine 8 odsto, a žene oko 6 odsto anglosaksonskog područja, levorukih Japanaca ima nešto više od 4 odsto i malo više od 2 odsto Japanki, a na primer samo 1,5 odsto Kineza piše i jede levom rukom.
Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake i funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka.
Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti, ali naučnici nemaju jedinstven odgovor.

Stručnjaci smatraju da se levorukost – desnorukost određuje još u prenatalnom periodu, jer se zna da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca.

Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost da li su dešnjaci ili levaci, ali ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, međutim ređe posle četvrte, odnosno pete godine.

Međutim, većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke, ali obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti .

U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, može se proveriti kojom rukom dete crta, drži četkicu za zube, kojom rukom se češlja, deli karte, gadka loptomm, stavlja kocke, kad pravi kulu, gura autić, oblači lutku, briše gumicom, koju ruku prvu stavlja u rukav kada se oblači…

Ako dete u devet od deset takvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk.

Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom.

Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista, jer je poznato da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične.

Ako je razvijenija leva polovina mozga, osoba je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk.

Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično i postepeno, a zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice.

Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično i racionalno, organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke.

Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno.

„Običan“ čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka, dok za levorukog to nije baš jednostavno.

Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80 odsto kod levoruke dece uzrasta od 5 do 7 godina, pri čemu je poznato da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno.

Stručnjaci savetuju odrasle da ne treba da pokazuju odnos prema levorukosti, jer to ozbiljno može da ugrozi dečje zdravlje, obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta.

Vodeća ruka se odredi prirodno do četvrte, odnosno pete godine i pri tom je potrebno pažljivo praćenje levorukog deteta – uočavanje promena raspoloženja, prepoznavati uzroke detetove radosti ili tuge, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.

Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Levoruki ljudi u stanju su da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su australijski naučnici.

Nasuprot tome, testovi sprovedeni na 80 dešnjaka pokazali su da postoji snažna korelacija između brzine prenosa informacija sa leve na desnu moždanu hemisferu i obrnuto i brzine prepoznavanja odgovarajućih slova.

Međutim, kada je u test uključeno 20 levorukih dobrovoljaca ustanovljeno je da su oni bili brži u procesuiranju informacija u obema moždanim hemisferama.

Osobe koje su u svemu koristile isključivo levu ruku bile su za 43 milisekunde brže u prepoznavanju slova u levom i desnom vidnom polju od dešnjaka.

Naučnici su konstatovali da ljudi koriste obe moždane hemisfere za vrlo brze ili vrlo teške zadatke koji zahtevaju interpretaciju brojnih istovremenih informacija, poput naprimer kompjuterskih igara, vožnje automobila kada je saobraćaj izuzetno gust ili tokom igranja nekog sporta.

Tanjug | 13. avgust 2014.

 Izvor:novosti.rs/

___________________________________________________________________________________________

Kreativniji, senzibilniji, stidljiviji…

 Po čemu su posebni levoruki, koji čine nešto manje od deset odsto svetske populacije: Za levoruke osobe se kaže da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima, snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama

 prica-plus-levoruki.jpg_310x186Šta, osim slave, povezuje Sila i Gretu Garbo? Čarlija Čaplina i Paganinija? Cezara i Teslu? Toma Kruza i Betovena? Silvestera Stalonea i Kafku? Ajnštajna i Madonu? Leonarda da Vinčija i Anđelinu Džoli? Kraljicu Elizabetu i Pelea? Aleksandra Makedonskog i Mariju Kiri? Majka Tajsona i Aristotela? Uzdali su se u svoju levicu. Drugačije i ne umeju, jer su samim rođenjem predodređeni da pišu i više se služe levom rukom.
Iako tek nešto manje od deset odsto svetske populacije čine levoruki ljudi, ova činjenica dobija na težini kada se kaže da je reč o nekoliko stotina miliona osoba koje bi, da su nekim slučajem živele u srednjem veku, bile kažnjene smrću samo zbog toga što levom rukom drže olovku ili alat. U stvari, sve do pre stotinak godina takve osobe su bile diskriminisane, premda pamtimo da su i u vreme naših školskih dana učiteljice nastojale da ih preobrate u dešnjake.

Da je neko levoruk ustanovi se u najranijem detinjstvu, već do četvrte godine. Dovoljno je posmatrati kojom rukom crta, drži četkicu za zube, češlja se, deli karte, gura autić, oblači lutku, koju ruku prvo stavlja u rukav kada se oblači, da li slova i brojeve piše naopako, kao u ogledalu (to čini čak 80 odsto levoruke dece predškolskog uzrasta)…
Zašto je kod nekih ljudi levica ta koja obavlja preciznije poslove? Za to je „kriv“ mozak. Ako je razvijenija njegova desna polovina, osoba više koristi levu ruku. I obrnuto. Leva polovina mozga obrađuje informacije sistematično i postepeno, a desna intuitivno, emotivno.

Smatra se da levoruki imaju snažan umetnički senzibilitet, ali i danas postoje predrasude koje im ne idu u prilog. Navodno ih ne drži pažnja, nisu u stanju da planiraju, žive u kreativnom haosu…
Rezultati jednog istraživanja, obavljenog prošle godine, pokazuju i da su stidljiviji, nervozniji, i da zbog osude i kritika više strahuju od sopstvenih grešaka nego desnoruki. Ipak, za levoruke osobe se kaže i to da su bolji matematičari, muzičari, da brže misle, da su bolji u kompjuterskim igrama, spretniji u nekim sportovima (mačevanju, boksu, tenisu), snalažljiviji vozači u saobraćajnim gužvama…
Kao takvi, imaju i svoj dan. Od 1992. godine obeležavaju ga 13. avgusta. Izborili su se i za proizvode prilagođene za korišćenje levom rukom, koji se danas prodaju posredstvom Interneta, ali i u specijalizovanim radnjama. Prva takva otvorena je u Londonu, 1968. godine, a u Slovačkoj postoji prodavnica u kojoj se, pod geslom „Levoruk sam ali nisam tamo neki levi“, prodaju predmeti prilagođeni levorukima. To su, pre svega, makaze, gitare, školski pribor, otvarač za konzerve, razne alatke, ručni časovnici, bumerang, rezač za olovke…
Razni proizvođači nastoje da diskriminaciju i „teror“ desnoruke većine, kojima je sve podređeno (menjač u automobilu, otvarači za konzerve, fotoaparati, kanap na vodokotliću…) svedu na najmanju moguću meru, pa svake godine izbacuju po neki novi proizvod namenjen levorukima. Ove godine im je iz giganta „Soni Erikson“ serviran model mobilnog telefona čija je tastatura pogodnija za levu ruku. Za levoruke muškarce proizveden je specijalan donji veš…

KO SEKSUALNO BRŽE SAZREVA
A KO DUŽE ŽIVI?
* Levoruke osobe su brojnije među decom čiji je IQ veći od 131
* Levoruki imaju tri puta veće šanse da postanu alkoholičari, jer koriste desnu stranu mozga, manje tolerantnu na alkohol
* Dvaput je više levorukih muškaraca nego žena
* Studija je pokazala da su levoruki muškarci 15 odsto bogatiji od dešnjaka koji su završili koledž, a 26 odsto od onih koji su završili fakultet
* Ako su oba roditelja levoruka, šanse da i njihovo dete to bude su 50 odsto. Istovremeno, oba roditelja koja pišu desnom rukom imaju samo 2 odsto šansi da dobiju levoruko dete
* Više od 2.500 levorukih umire svake godine zbog korišćenja predmeta prilagođenih dešnjacima
* Dostižu seksualnu zrelost 4-5 meseci kasnije od dešnjaka
* Levoruke osobe koje su se šlogirale brže se oporavljaju
* U Pensilvaniji postoji koledž, jedini takav na svetu, gde mogu da se školuju levoruki
* Desna ruka simbolizuje mušku energiju, a leva žensku
* Dešnjaci žive oko 9 godina duže od levorukih
* Četiri od pet dizajnera Mekintoš kompjutera bili su levoruki

VEROVANJA I SUJEVERJA
Zašto je bilo ne samo sramota, nego i opasno po život biti levoruk?
Leva ruka je u Mesopotamiji bila simbol nesreće. U italijanskom jeziku reč levoruk vodi poreklo od latinske oznake za nesavršenost. Na primer, francuska reč – gauche, istovremeno znači i levo i nespretan, dok engleska reč za desno – right, znači i ispravno. U Japanu je muž mogao da se razvede od žene kada bi saznao da je ona levoruka, a tokom 18. i 19. veka, zbog predrasuda o njihovim navodnim nedostacima i nespretnosti, levoruke osobe često su bile žigosane u društvu i bilo im je zabranjeno da se venčaju i imaju potomke.
Ipak, postoje sujeverja koja levorukima idu i u prilog. Eskimi su, na primer, verovali da je svaka levoruka osoba čarobnjak. Pripadnici drevnog indijanskog plemena Zuni smatrali su da je levorukost znak sreće.

Suzana Bijelić | 30. novembar 2009.

Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

 Levoruka deca: Njihov svet je naopačke

Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

levoruki_310x186Živimo u svetu dešnjaka. Njima je sve prilagođeno, jer su levoruki ljudi u manjini. Ista priča je i sa mališanima. Ukoliko se pitate zbog čega neko dete češće koristi levu ruku, stručnjaci tvrde da nasleđe igra veliku ulogu, ali je bitan i uticaj okoline, kao i eventualni nervni i motorički poremećaji.

Naučnici trvde da se levorukost ne može odmah uočiti, jer se razvija postupno. Zbog toga roditelji ne mogu odmah da znaju kojom će rukom dete da piše, jer mala deca često podjednako koristite obe ruke. Tek kada mališan napuni tri godine može se sa sigurnošću tvrditi da učestalo koristi jednu ruku.

Stručnjaci tvrde da roditelji moraju da budu oprezni ukoliko dete od godinu dana koristi samo jednu ruku, bilo da je to leva ili desna. Takvo ponašanje najčešće je uzrokovano lošim radom motoričkog centra u mozgu i to na suprotnoj strani od ruke koju manje koristi. To znači da će dete, ukoliko je oštećen motorički centar na levoj strani mozga, koristiti isključivo desnu ruku. Ako oštećenje nije veliko, mozak će ga prevladati sam, bez terapije.

Da li postoje razlike između levoruke i desnoruke dece kada su pojedine veštine i osobine u pitanju?
Jedna renomirana američka naučnica testirala je inteligenciju levorukih i desnorukih đaka i došla do zaključka da su rezultati govornog dela testa bili jednaki za obe grupe, dok su u rešavanju vizuelnih, prostornih zadataka (na primer, slaganje pazl-kockica) dešnjaci postigli neznatno bolje rezultate. Međutim, kada je u pitanju kreativnost, levoruki su bili znatno bolji. Razlog je u tome što levoruki češće koriste centre za govor na obe moždane strane, što podstiče kreativnost. Mišljenja po ovom pitanju su podeljena, ali je činjenica da je među umetnicima čak 20 odsto više levorukih.
Još jedno interesantno istraživanje dovelo je do zaključka da su levoruka deca sklonija povredama. Figurativno, tvrde naučnici, njima je sve naopako u odnosu na dešnjake. Ali, to nikako ne znači da su levoruka deca trapavija. Njima je samo ponekad potrebno malo više vremena da uvežbaju određene veštine. Ukoliko imate levoruko dete možete mu pomoći razgovorom, objašnjenjima i praktičnim primerima što će pomoći da pravilno razvije motoriku i broj povreda svede na minimum.

DECA I STRAH OD VODE
Prvi kontakt deteta sa vodom treba da bude u pratnji roditelja, kako se mališan ne bi uplašio. Važno je da ga naučite da pravilno diše i da mu objasnite da u vodi ostaje bez vazduha. Nikada nemojte dete na silu gurati pod vodu, već se strpite da samo to poželi. Mnogo je bolje da dete naučite da drži otvorene oči dok je pod vodom, jer u suprotnom gubi orijentaciju u prostoru. Male nezgode dovoljne su da se dete jako uplaši vode i zbog toga budite pažljivi. Pokažite mu kako se pluta i opušta u vodi pre nego što počnete sa časovima plivanja. Tek kada dete nauči da se održava na vodi treba da ga učite plivačkim pokretima. Budite uz dete, nemojte da ga bacate u vodu na silu i objasnite mu da ste se vi kao mali mnogo puta napili vode, ali da to nije ništa strašno. Ipak, važno je i da dete shvati da je voda opasna i da mora da bude pažljivo. Interesantno je da deca koja još nisu prohodala imaju manji strah od vode, jer nemaju razvijenu svest o tome da je tlo najbolji oslonac, a i voda im je poznato okruženje iz embrionalne faze razvoja.

J. S. J. | 03. avgust 2009.

Izvor:novosti.rs

____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

 

KAPI S OBODA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________

…NEKA PADAJU NA ŠAL OD SVILE

Ja sam bio pogrešan
kad sam ti stavio ruku na rame,
tamo je držao dugo i govorio riječi.
Nastavite sa čitanjem

TRAGOVI NAŠE NEMOĆI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DRUKČIJI  LEK

To što ja krivudam

to staza krivuda

staza kojom ljudi prolaze

TAMOiOVDE-Kopaonikk-DSC07652

Foto:Bora*S

  Vreme traga ne ostavlja

ostaju tragovi naše nemoći

 

  Ruše se zidine jer su loše građene

prolaze ljubavi nesrećno nađene

 

vreme traga ne ostavlja

 

umire samo od sebe

što živi samo za sebe

 

Da ne znam možda bih pomislio

da se sve to odvija

vođeno sigurnom rukom

 

TAMOiOVDE-DSC07723t

Foto: Bora*S

Ali vreme traga ne ostavlja

to su tragovi naše nemoći

 

I svaki vek je isti vek

samo se traži nadobudno

za istu bolest

drukčiji lek.

 

Duško Trifunović

SLAPOVI NOTA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Nakon dvosedmičnog psiho-fizičkog iscrpljivanja, valjalo bi mi  ostrvo, brvnara, obala, dodir kože u tišini, plavetnilo i slapovi nota …

Bora*S

HRANI RIBU DA TE GRIZE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

Ogromna riba skočila iz vode i vukla čoveka za ruku

images

foto: jaysrods.com

 Jedan Amerikanac hranio je ribu sa doka u Islamoradi, Florida, kada je jedna od njih iskočila iz vode i ujela ga za ruku.

Postoji snimak incidenta, koji traje oko minut, na kojem se vidi kako se čovek bori sa ogromnom ribom tarpon i vuče je duž doka u pokušaju da oslobodi ruku.
Neki prolaznici su mu priskočili u pomoć.

Tarpon je skoro odvukao čoveka u vodu, kada je ovaj uspeo da se oslobodi.

Riba je prosto otplivala dalje.

Tarponi narastu do dužine od oko 1,5 do 2,5 metara i dosegnu težinu od 36 do 127 kilograma. Mogu se naći duž zapadnoatlantske obale, od Virdžinije do Brazila, i kod Kariba.

M. Milikšić /www.blic.rs

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=Fhm8_1yUqug

SEĆANJE NA LJUDSKU VELIČINU I ČUDESNU VEŠTINU…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 14. januara 1965. godine, Radivoj Korać je u utakmici protiv švedskog  Alvika postigao za OKK Beograd 99 poena, čime je postao, a i do danas ostao, rekorder po broju koševa na utakmici Kupa evropskih šampiona.

RADIVOJ KORAĆ – ŽUĆKO

imagesplakatRadivoj Korać rođen je 5. novembra 1938. godine u Somboru. Košarkom je pošeo da se bavi u podmlatku BSK-a, kako se tada zvao OKK Beograd. Na juniorskom turniru održanom 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio neslućeni potencijal sakriven iza stidljivog, prijatnog i druželjubivog karaktera riđokosog mladića. 

Žućko je košarku igrao sa čudesnom veštinom na način, koji se stilom i efikasnošću, razlikovao od svega što je do tada i posle njega viđeno.

Bio je krilni centar. Nije imao naročit skok, koševe je uglavnom davao iz reketa, zahvaljujući driblingu i brzom, neuhvatljivom izbačaju lopte. Imao je nezadrživ ulaz pod koš, pri čemu se u duel igri sjajno koristio telom, što su nemoćni rivali, naročito Francuzi, često kod sudija pokušavali da prikažu kao faul. Francuzi su čak išli do te mere da su filmovali Koraćeve partije, želeći da dokažu da Korać neumoljivo efikasan iz razloga što se služi faulovima. Taj film su pokazali ljudima iz FIBA, a eminentne sudije iz više zemalja utvrdili su da je sve čisto.

Korac1Bilo je nečeg paradoksalnog u toj savršenoj preciznosti ovog košarkaškog majstora. Imao je i nedostataka, ali ono što je znao i umeo bilo je dovedeno do perfekcije i savršenstva koji su ostali upamćeni. O Koraćevim, kako košarkaškim tako i ljudskim kvalitetima, najpozvaniji je da govori profesor Aca Nikolić, dugogodišnji trener i selektor jugoslovenske košarkaške reprezentacije: „Žućko je bio nešto između starog i novog načina igre centra“ – objašnjava profesor.

„Imao je blistavu tehniku i ogromno znanje. Bio je brz i u svakom trenutku pretnja po koš protivnika. Nije voleo da vraća loptu saigračima. Bio je jak, imao je izuzetan osećaj da proceni trenutak za ulazak pod koš protivnika, a kad bi se tamo našao, bio je nepogrešiv.“ Popularni profesor ne deli mišljenje mnogih košarkaških stručnjaka koji su u Žućkovoj igri u odbrani videli njegovu Ahilovu petu. „Bilo je to u Atini. Igrali smo protiv reprezentacije Grčke.“ – priseća se profesor. „Za njih je igrao neki sjajni Amerikanos. Ništa mu nismo mogli, superiorno nam je punio koš. U poluvremenu, onako diskretno, sa pola glasa, Žućko mi se obratio: „Profesore, dajte da ja probam da ga držim.„. Pristao sam. Dogodilo se čudo. Za mene i za sve prisutne, ne znam da li i za Koraća. On je tako dobro čuvao tog momka da nam ovaj u nastavku nije dao ni jedan koš! Ni jedan jedini! Žućko ga je ukrotio na način koji je bio fascinantan, bez ličnih grešaka i grubosti, samo znanje, inteligencija i tehnika.“

korac5Radivoj Korać debitovao je u reprezentaciji 1958. godine i u njoj igrao punu deceniju, sve do 1968. godine. Punim sjajem blistao je na Evropskom šampionatu u Beogradu 1961. „Plavi“ su tada u finalu, osvojivši svoju prvu medalju, izgubili protiv selekcije SSSR-a. Tada je svima bilo jasno da je naš kontinent dobio novu, veoma jaku reprezentaciju i novu zvezdu – Radivoj Koraća.

O onome što ga je krasilo, o njegovoj efikasnosti i stilu igre, Bora Stanković, trener šampionske ekipe OKK Beograda, govori sledeće: „Korać je bio izuzetno pristojan momak, dosta povučen, teško se sa njim uspostavljao prisniji kontakt. S druge strane, voleo je društvo i predstavljao jedan od zaštitnih simbola Knez Mihajlove ulice tih 60-tih godina. Imao je izvanredne reflekse, osećaj za loptu i brzinu pokreta. Nije bio raznovrstan igrač ali je predstavljao mašinu za davanje koševa. Na terenu je delovao prilično nezainteresovano, međutim kada bi dobio loptu, sve je radio munjevito. Neobičan igrač, neuporediv sa bilo kim. Sa Daneuom, koji je bio sasvim drugi tip igrača, sarađivao je izvrsno u reprezentaciji.“

koraćO Koraćevoj efikasnosti najbolje svedoči podatak da je sedam puta bio najbolji strelac prve lige, što je najviše u istoriji jugoslovenske košarke (Radmilo Mišović 5, Dražen Petrović 4), i to sa izvanrednim prosekom poena po utakmici, čak 32.7! Bio je nadaleko poznat po svom karakterističnom izvođenju slobodnih bacanja, sa specifičnim načinom izvođenja, sa dve ruke odozdo, držeći loptu pre šuta neposredno iznad terena. Međutim, u ovoj disciplini bio je izuzetno precizan.

O tome svedoči jedna anegdota vezana za deo Koraćeve karijere provedene u Belgiji. Naime, Korać je zbog svoje izuzetne 1956. godine na jednoj utakmici postigao je 33 poena, koliko je ukupno dala njegova ekipa, i već tada nagovestio popularnosti bio gost u vrlo gledanom televizijskom šou programu. Na pitanje voditeljke: „G-dine Korać, koliko slobodnih bacanja možete pogoditi od 100 pokušaja?“.

Korać je odgovorio da može pogoditi 70 do 80. U tom trenutku se pomerila zavesa u studiju, iza koje je na zaprepašćenje svih prisutnih bio koš! Voditeljka je zamolila Koraća da gledaocima potvrdi svoju tvrdnju na licu mesta. Žućko je to prihvatio, i onako hladne glave, maltene nezainteresovano, pogodio je idealnih 100 od 100 pokušaja!

Kad su u pitanju kurioziteti vezani za Koraćevu karijeru, jednom se desilo nešto što je ostalo zabeleženo u analima FIBA.

imageskorNa utakmici Kupa evropskih šampiona u hali 3 Beogradskog sajma, protiv švedskog Alvika, Radivoj Korać postigao je 99 poena! Pored Koraća, samo Vilt Čemberlen je došao do cifre od 100 neverovatnih poena na jednoj zvaničnoj utakmici. Sa Čemberlenovim rekordom, rame uz rame, i Žućkov rekord će odolevati sasvim sigurno i u sledećem veku.

Bio je izuzetno svestrana ličnost. Voleo je muziku, knjige, pozorište. U operi je bio redovan gost. Jednom se javio klubu iz Londona i pritom rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!“. Od naših pisaca obožavao je Crnjanskog i Lalića. Divio se slikama Ivana Tabakovića, Lubarde, o Petru Konjoviću je sve znao. Bio je čest gost u bifeu Narodnog pozorišta, a od drugih kafana samo „Vidin kapije“.

Naročita stvar koja je krasila Žućka bila je izuzetna skromnost. Materijalno mu nikada nije naročito značilo. O tome svedoči i podatak da mu je Aleksandar Saša Gec, tadšnji direktor Crvene Zvezde, ponudio dvosoban stan i „tristaća“ (FIAT 1300) za prelazak u Zvezdu. Mislio je da će Korać, kao što bi to učinila velika većina igrača, ponudu oberučke prihvatiti. Međutim, na Gecovo zaprepašćenje, Korać se okrenuo i sa osmehom rekao: „Hvala ti Saša, ali mene to stvarno ne interesuje…“. Voleo je klub, a košarku je igrao iz čiste ljubavi. To je još jedna njegova osobina koja svedoči o njegovoj karakterističnosti i neponovljivosti.

Takav je bio Radivoj Korać.

korac6Košarkaška istorija Jugoslavije crnim slovima je zapisala 2. juni 1969. godine. U blizini Sarajeva posle teške saobraćajne nesreće prestalo je da kuca veliko srce Radvoja Koraća – Žućka.

Ta vest se munjevito pronela, i potresla celu, ne samo sportsku, Jugoslaviju. Košarkaški savez doneo je odluku da se na taj dan nikada ne odigra ni jedna utakmica. „Nikada nisam video toliko ljudi, od najmlađih do najstarijih, da je izašlo na ulice da isprati jednog čoveka.“ – seća se Mirko Trgovčević – Šema, tadašnji predsednik kluba, koji je sa Koraćevim ocem otišao da preveze Žućkovo telo iz Sarajeva. „Bilo ih je na hiljade. Kilometrima po izlasku iz Sarajeva ljudi su stajali pokraj puta, želeći da odaju poštu jednom od najvećih igrača jugoslovenske košarke.“

Radivoj Korać, mladić koji je ponikao na beogradskim ulicama i sa 16 stigao u OKK Beograd. Niko tada nije mogao da pretpostavi da je stigao sportski genije. Od juniora do seniora samo jedna godna. Uspon je bio munjevit. Iskusni trener Borislav Stanković je osetio neizmerno bogatstvo tog talenta, te generacije. Ubrzo se to pretočilo u šampionski tim iz ulice Zdravka Čelara, tim koji je bio, po rečima Mirka Trgovčevića – Šeme, tako moralno čvrst i tako duhom zdrav, kao nijedan tim pre i posle ovog, a koji je na najlepši način reprezentovao Radivoj Korać.

Tako se završila priča o levorukom Žućku, mladiću koji je osvajao skromnošću, stidljivošću, istinoljubivošću, duhom i drugarstvom. Beograd mu se odužio najdostojansvenijim mogućim ispraćajem. Prvi je od sportista koji je sahranjen u Aleji velikana (prisustvovala italijanska delgacija iz Padove, kluba čije boje je Korać poslednje branio), a jedna beogradska ulica dobila je ime po njemu. I dan danas u prostorijama OKK Beograda u Čelarevoj ulici stoje njegove patike i dres.
imagestrofejimageskupMeđunarodna košarkaška federacija je na predlog generalnog seketara, engleza Vilijema Džonsa, donela odluku da se osnuje Kup Radivoja Koraća, kao veliko međunarodno takmičenje koje će godinama zadržati prestižni nivo.

Pobednički pehar ovog takmičenja je zlatna „levica“, otisak u zlatu poznate Žućkove „levice“, na uspomenu i dugo sećanje na ljudsku i sportsku veličinu, mladića koji je ljubavlju prema košarci zapalio domaće i svetsko košarkaško nebo, i pisao zlatnim slovima istoriju jugoslovenske i evropske košarke.

izvori: tekst http://www.okkbeograd.org./foto: google

Priredio: Bora*S

POMERANJE GRANICA – HELEN KELER…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ljudi koji su pomerali granice – Helen Keller

Helen Keler (Helen Adams Keller; 27. 6. 1880–1. 6. 1968.) rođena je u Alabami, SAD. Sa devetnaest meseci bila je zdravo dete i već je govorila nekoliko reči. Međutim, tada se razbolela; ondašnji lekari govorili su da ima “moždanu groznicu“ – verovatno šarlah ili meningitis. Verovali su da će Helen umreti, ali ona je ozdravila. Međutim, njena majka primetila je da Helen više ne reaguje na poziv za večeru, niti pokazuje bilo kakvu reakciju na nekoga ko prođe pored nje. Bolest ju je ostavila gluvom i slepom.

Helen Keler u mladosti

Potpuno izgubljena, devojčica se kretala bukvalno se držeći za majčinu suknju; prepoznavala je ljude dodirujući njihova lica ili odeću. Ali s godinama je postala frustrirana što ne može da govori, bila je veoma teško dete koje je neprekidno vrištalo i imalo izlive besa. Njena majka došla je do stručnjaka za probleme gluve dece, Aleksandra Grema Bela (Alexander Graham Bell), izumitelja telefona, koji je svojim pravim pozivom smatrao upravo podučavanje gluve dece. Bel joj je predložio da piše direktoru Institucije Perkins za slepe, i traži učitelja za Helen. Poslali su joj bivšu najbolju učenicu – En Saliven (Anne Sullivan).

Jednog dana En ju je odvela do pumpe za vodu i puštala joj vodu preko ruke, a istovremeno i pisala slova v-o-d-a po dlanu. Radila je to sve dok Helen nije shvatila da “voda“ znači voda koju je osećala na ruci. Ovo joj je otvorilo potpuno novi svet, trčkarala je okolo i zapitkivala En kako se zovu različite stvare, a En bi joj pisala reči po dlanu. 

En je učila Helen godinama. Njen napredak bio je zadivljujući. Helen je naučila da čita Brajevu azbuku i piše i na običnoj i Brajevoj mašini. Još sa osam godina postala je poznata – neki članci o njoj u nacionalnim novinama govorili su da je fenomen.

Film iz 1962. godine doneo je glumicama, koje su glumile En i Heler, Oskara

Na fakultetu je napisala knjigu “Priča o mom životu“. Postala je poznata i proputovala je svet kao simbol ljudi s posebnim potrebama koji uspevaju da ih prevaziđu.

Objavila je još nekoliko knjiga. Pokušala je da uči da govori, ali nažalost, nikada nije u tome uspela; zvuke koje je proizvodila samo su En i članovi porodice uspevali da razumeju.

Diplomirala je 1904. godine i postala prva gluvonema osoba sa diplomom ikada. Godine 1909, pod uticajem Džona Mejsija, supruga njene učiteljice, učlanila se u Socijalističku partiju Masačusetsa.

Na osnovu njene priče snimljen je film “The Unconquered“ 1953. godine, i osvojio je Oskara za najbolji dokumentarac.

Helen Keler čita sa usana predsednika Ajzenhauera

Četiri godine kasnije pojavila se TV serija “The Miracle Worker“, drama o prvim uspesima En Saliven sa Helen; 1959. godine pretvorena je u predstavu na Brodveju, a 1962. godine film, gde su glumice u ulogama Helen i En obe dobile Oskara.

 

wannabemagazine.com

STIŽE JESEN…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Danas u  16.49 časova počinje jesen.

Jesenja balada

Noćas svu noć lupaju po oknu mokri prsti vetra,

Pločnik se umiva krupnim zrnjem kiše,

Prst ozeble ruke žudi topla nedra…

Tebi je osamnaest godina,

A meni nešto više,

Jesen je noćas mahala krilima,

Sutra ćemo šetat posle kiše.

 

Čekao sam tebe, sad je korak veći,

Snovi su počeli javom da se krste.

Čuj me, kad god zebem uvek ću ti reći:

Daj mi tvoju ruku da zagrejem prste.

 

Tebi je osamnaest godina,

A meni nešto više,

Jesen je noćas mahala krilima,

Sutra ćemo šetat posle kiše,

Posle kiše, posle kiše.

A. Dedić

DANAS SAM BILA U NAŠOJ KUĆI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Vrata mi je otvorila žena.

Dok me je vodila prema dnevnom boravku, s prepoznavanjem sam se osmehnula njenim leđima: nosila je svetloplave farmerice tesne preko bokova. Bilo je lepo sresti sebe tako spokojnu, tako osvetljenu. Lepo i, pomalo bolno.

A u dnevnom boravku, ti si sedeo ispred TV-a zavaljen u fotelju, s nogama na tabureu, kao pravi muž. Na tvojim grudima je mirovala žuta plastična činija. Kada si video nepoznato lice, pokušao si da se brzo pridigneš. Činija se zaljuljala i otpustila četiri pahuljaste kokice na tvoju majicu.

O, ostao si nespretan i u četrdesetim, i bilo mi je drago da to vidim. I opet sam se osmehnula.

Pogledala sam oko sebe. Sve je bilo upravo onako kako smo planirali: bez zavesa, bez teških, debelih tepiha i glomaznih lustera. Sa velikim akvarijumom, sa neurednim policama punim diskova i knjiga. Knjiga je bilo i na podu.

Obratio si se ženi, poluglasno. Nisam čula reč, samo ton, mek, uglačan. Ta nežnost iz tvojih usta ugnezdila se u mom uvu, gusta kao kap čuvarkuće.

Žena je donela iz sobe moj novčanik, koji si pronašao na ulici. Unutra su bili lična karta i dvesta dinara. Malo smo se šalili u vezi s tim, dok nije provrela voda za kafu.

Žena te je podsetila da poslužiš sok i otvoriš čokoladu koju sam donela. Ti si napravio onaj izvinjavajući potez ramenom. Ništa mi nije promaklo! Sve strelice koje si tako nedužno razbacivao okolo, završile su u mojim grudima.

Čudili ste se oboje da živimo tako blizu, a ne poznajemo se. Možda i hleb kupujemo u istoj prodavnici, a nikad se nismo sreli. Pa ste govorili, sve uskačući jedno drugom u reč i smejući se pri tom, kako ste studirali zajedno, kako ste jedno drugom prva ljubav. Ja sam iznenađeno podigla obrvu, mada znam tu priču. By heart.

Kada sam krenula, zajedno ste me ispratili do vrata. Tvoja ruka je bila iza njenih leđa dok sam ja još jednom zahvaljivala. Žena se ljubazno smeškala, onda se naglo uozbiljila, pa nastavila da se smeška. Znam šta si uradio. Ostao si neozbiljan i sve ostalo, zbog čega sam se nekada ljutila na tebe. Iza zatvorenih vrata čula sam Manijače!, potom ženin kikot koji je utvrdio knedlu u mom grlu.

Ali, onda sam podigla glavu i ugledala pun mesec. Bio je tako tih i vedar gore, na nebu. Pomislih da je kod tebe dan kad je kod mene noć, a ipak će ujutru, mesec i na tebe gledati ovim istim licem. I ta besmislica uteši me. Kao da je sve onako kako treba da bude.

Eto, samo sam htela da znaš, dok tamo projektuješ centrale, da ima jedna kuća u kojoj teče naš život bez nas.

Istim gorkim lekom prigušen je i moj bol, dok ovde podižem decu koja nisu tvoja.

Autor Tatjana Janković