KAKO JE BITI ČOVEK…

tamoiovde-logo

Čarli Braun – kako je Čarli Šulc od osećanja napravio umetnost

„Čarli Braun je podsetio ljude, kao nijedan crtać do tad, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u svemiru, kako je biti čovek — i velik i mali u isto vreme.“

Tolkin je tvrdio da ne postoji nešto kao što je „pisanje za decu“ a Nil Gajman je često podsećao da deca ne bi trebalo da se štite od negativnih emocija. Ali ipak, takva mišljenja su retka u kulturi koja nastavlja da tretira dečiji unutrašnji svet kao nešto izuzetno lomljivo, a detinjstvo kao jednodimenzionalnu idilu.

Ono zbog čega je serijal Čarli Braun, Čarlsa Šulca, toliko voljen je njegov višedimenzionalni i kompleksni pogled na detinjstvo — nekada je Šulc to postizao tako što je svoje karaktere prikazivao u nepopularnim ali ključnim stanjima duše, kao što su dosada i neizvesnost. U knjizi „Šulc i Čarli Braun – Biografija“, pisac Dejvid Mikaelis objašnjava kako je ovaj jedinstveni kreativni genije nastao usled kompleksnih iskustava u Šulcovom ranom detinjstvu.

Za razliku od klasičnih majstora crtanih filmova koji su od svojih dela napravili zabavu, Šulc je svoje stripove ispunio napetom radnjom i namernim prazninama, u kojima se likovi — kao i čitalac — suočavaju sa nesigurnošću i očajanjima života. Mikaelis piše:

„Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.“

Čarli Braun je o ljudima koji se bave unutrašnjim problemima svojih svakodnevnih života bez rešavanja. Odsustvo rešenja je sam centar priče.

Američka pretpostavka je da su deca srećna i da je detinjstvo zlatno doba — a odrasli su ti koji imaju probleme sa kojima se bore i bol koji žele da ublaže. Šulc je preokrenuo ovaj niz pretpostavki tako što je prikazao da deca osećaju bol mnogo intenzivnije nego odrasli, da su dečiji porazi ozbiljniji i da se pamte. Čarli Braun trpi uvrede od strane Violete i Peti u vezi svoje glave, koju porede sa loptom za plažu, sa globusom, sa mesecom, balonom; i iako se Čarli Braun oseća loše u vezi sebe, brzo preboleva to. Ali se na njemu ne vidi da je ljut.

Takva emotivna elastičnost je verovatno ono što bi Šulc poželeo da ima kada bi dobio šansu da ponovo ispiše svoju priču — priču koja je išla potpuno suprotnim putem. Sparki, kako su ga zvali, je tek bio na početku srednje škole kada se njegova majka razbolela od raka koji će na kraju biti uzrok njene smrti. Ponedeljka, 1. marta 1943. Dina Šulc je pozvala sina u spavaću sobu, pozdravila se i preminula. U subotu je mladi Čarls bio pozvan u vojsku.

Sve do kraja svog života, kad god bi bio zamoljen da ispriča svoju biografiju, počinjao bi ne sa svojim rođenjem, već sa danom kada je njegova majka umrla, za koji je smatrao da je „njegova najveća tragedija“ — tragedija sačinjena od dubokog nezadovoljstva, da iako je prevazišao čak svoje najluđe snove o uspehu i postao najplaćeniji karikaturista na svetu, njegova majka nije doživela da vidi da je objavio bilo šta.

Ova tiha tuga prožima Čarlija Brauna. Ugrađeno u hroničnu mešavinu očaja i optimizma Čarlija Brauna pretstavlja veoma odraslu istinu „nekada je biti ono što jesi veoma teško“ — nešto što je prikazano u odeljku koji Mikaelis citira:
Da li bi želeo da budeš Abraham Linkoln?“ — Pitala je Peti Čarlija Brauna. „Sumnjam“ — odgovorio je — „teško mi je da budem i običan Čarli Braun.

Nije lako bilo ni biti Šulc. Prijatelji, saznao je Mikaelis, su osećali da „nije želeo da bude blizak ni sa kim“ i opisali su ga kao „teškog za razumeti, i teškog za upoznati.“ Ali za Šulca — kao i za sve stvaraoce koji unesu ceo svoj život u svoja dela — najbolji način za upoznati ga je bio upoznati njegove likove. Mikaelis citira samog karikaturistu:
„Crtać je zaista slika koja prikazuje jednu misao prikrivenu kao drugu. Kada bi neko čitao moj strip svakog dana, upoznao bi me — znao bi tačno šta sam ja.“

Jedan od Šulcovih prijatelja je rekao Mikaelisu: „Voleo je da o sebi misli kao o jednostavnom čoveku, ali nije bio jednostavan — bio je zagonetan i složen.” Posvećenim čitaocima je upravo to bilo zanimljivo kod stripa Čarli Braun — da se iz jednostavnosti običnih situacija i svakodnevnih događaja prikazuje ogromna složenost života i da iz osmoze ova dva dolazi saznanje da možda, ali možda postoji nada za zadovoljstvom u našim zemaljskim i maničnim životima.

Šulc je bio svestan da je njegova unutrašnja sumornost izvor njegove spoljašnje svetlosti. Mikaelis piše:
Društvenija, uravnoteženija osoba ne bi mogla da stvori punog patnje, ali večnog borca Čarlija Brauna; razdražljivu i često nezgodnu Lusi; Linusa filozofa; muškobanjastu Peti; usmerenog ka cilju Šredera; i grandioznog, egocentričnog Snupija.
Normalna osoba ne bi mogla to da uradi“, često je govorio i sam Šulc.

Ali dodaću i važnu napomenu — od najveće je važnosti da Šulcov sentiment ne bude pogrešno protumačen i izopačen mitom kreativnosti „izmučenog genija“ našeg doba. Isuviše često pravimo vezu između kreativnosti i unutrašnjih demona u kulturi — Šulc je stvorio svoj crtani univerzum ne zbog svoje unutrašnje tuge, već uprkos. Nesumnjivo, mnogo ljudi pati svakoga dana usled traumatične smrti roditelja, ali nema drugog Čarlija Brauna, ali ima bezbroj ljudi kod kojih se takva trauma pretvori u doživotan samodestruktivan bes umesto u neumorno stvaranje. To je verovatno pravi dar genija — stvoriti nešto značajno koliko god beznačajno nam se život činio, dati dobrotu svetu, koliko god da je svet uzeo od nas.

Mikaelis se vraća na Šulcov genij dodeljivanju dostojanstva detinjstvu i, usled toga, davanja određene utehe odrastanju:
Deca ne bi trebalo da budu radikalno nezadovoljna. Kada nisu srećna, deca protestvuju — ona jadikuju, ona kukaju, ona vrište, ona plaču — i onda, nastave. Šulc je ovoj deci dao celoživotna nezadovoljstva, ono od čega je zrelost sačinjena.

Čitaoci se prepoznaju u „mesecoglavom, nevoljenom, pogrešno shvaćenom“ Čarliju Braunu — u njegovom dostojanstvu u suočavanju sa celom sezonom izubljenih bejzbol utakmica, u njegovoj izdžljivosti i stoicizmu nasuprot uvredama… On je podsetio ljude, kao nijedan drugi crtani junak, na to kako je biti ranjiv, mali i sam u univerzumu, biti čovek — i mali i veliki u isto vreme.

Izvor:alternativa.rs


Čarli Braun, crtani film


 

GORKI TALOG ISKUSTVA…

tamoiovde-logo

15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu.

 Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)


PODMUKLO DEJSTVO BIOGRAFIJE

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str. 182)

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke – kao njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).

Venčana fotografija Kišovih roditelja

„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište, 325)

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća, katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija, uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog iskustva, 243)

Danilo Kiš, Subotica, Vrbica 1937.

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi, boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete, kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće, mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“ (Gorki talog iskustva, 184)

„… reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi, 32)

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. „…sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana, zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama…“ (Gorki talog iskustva, 185)

Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade neuroze straha – dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine gospodnje 1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste pidžame. Kao što se sećam i one scene […] kada je tražio od moje majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)

1941. Počinje rat. „… ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41. godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao sa razredom ‘Bolje rat nego pakt’ (tu zagonetnu rečenicu sa asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)

1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad. Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)

Sa sestrom Danicom

Mađarski vojnici odvode i Eduarda Kiša. „Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo, dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u rukama ‘tako da naslov bude jasno vidljiv’. Na jednoj stranici, fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje.

U jednom montažnom postupku – kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih književnih prosedea – mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“ (Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)

U Vojvodini traju progoni Jevreja. „… kako je zakon predviđao da u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja, ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama, premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no osim toga dana, na ‘generalnoj probi’, nisam je više nikada stavio.“ (Gorki talog iskustva, 186)

„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči mađarski… Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je, valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže. Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“ (Skladište, 388)

Danilo Kiš, Mađarska 1943.

Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela: veći, 2×2, i manji 2×1. Prvi se naziva ‘spavaćom sobom’ a drugi ‘kuhinjom’. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara. Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila štala.)“ (A i B; Skladište, 301)

Eduard M. Kiš

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka) u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove, tramvaje. […] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)

Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac „Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom, gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive – na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)

Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao – imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad…, dok je druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki talog iskustva, 245)

Danilo Kiš, Cetinje 1947.

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom, posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata, Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša. „Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre, izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, ‘je seme a tout vent’, posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog iskustva, 192)

„U svakom slučaju bolest moje ‘uznemirujuće različitosti’ nije me napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik, srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)

Milica Kiš

1951. Umrla Milica Kiš. „… posle smrti moje majke i posle one tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog iskustva, 275)

1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda, 112)

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

Danilo Kiš, Cetinje 1953.

„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan, deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave, kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv. porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete. Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog iskustva, 9)

Danilo Kiš, Beograd 1956.

Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u ‘Tri šešira’, u ‘Prešernovu klet’, i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna, uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi. Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote, jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. ‘Kako ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?’ Pisac je odgovorio: ‘Ja sam noću pio, a danju radio.’

Eto, u toj se anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove, a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona, korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao, jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog iskustva, 11)

1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje do aprila 1960.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji afiniteta prema literaturi uopšte, kao – mlad provincijalni pesnik… – Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. […] Tada sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju, pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski…“ (Varia, 496).

1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz. „Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne postoje nikakve ‘prirodne granice’, nikakve barijere između planina i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. ‘Nebo nema otadžbine.’ Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut’) već nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku ‘Zetu’ na plamenu sveće. […] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi, čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.

1960 Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.

Neobjavljeno rešenje za korice  prvog izdanja knjige Mansarda/Psalam 44 (Leonid Šejka)

„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno, iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama, koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“ (Gorki talog iskustva , 12)

„O, Mansarda je ‘poema’, i ona je, dakle, kao takva, više eho doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali… Putovanje u Mansardi je ‘putovanje oko moje sobe’.“ (Skladište, 328)

Beograd, 1955.

„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza jevrejskih opština u Beogradu. […] Roman sam pisao na osnovu jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu. Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo ironične distance – element koji će kasnije postati sastavnim delom mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)

„[…] u okviru mog ‘opusa’ ta knjiga [Psalam 44] ima određenu funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana – Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu, sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige: metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, ‘dokumentarne’ rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“ (Gorki talog iskustva, 199)

Ženi se Mirjanom Miočinović

Danilo Kiš, Strazbur 1964.

1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani. Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).

Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. […] U Adijevoj lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje. Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio. Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti. Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).

1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete, otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1964. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka, kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“ (Gorki talog iskustva, 213)

Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea 212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno, nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju, koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati, kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike, sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe, ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi, raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike, plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona, halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto skrojene, jedva nalik na ljudska bića…

Danilo Kiš ispred Ateljea 212, Bitef 1969.

Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za binske radnike i ‘tehniku’) i neće videti da sve to, sva ta starudija, sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati) nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak, ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište, 161)

1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1968. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku uvrstio i priču „Eolska harfa“.

„Veliko zaveštanje“ i poslednje poglavlje Peščanika – „Pismo ili Sadržaj“

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao ‘techne’, u njemu nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu ‘tesna vrata’ kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena ‘savršenost’, njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca. Peščanik je savršena ‘pukotina’!“ (Gorki talog iskustva, 39)

„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , – Rani jadi – Bašta, pepeo – Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno poništavaju:

Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha. Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika, guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki talog iskustva, 52)

„…To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem ‘Porodičnim cirkusom’. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u ediciji L’Imaginaire.

Objavljena knjiga eseja Po-etika.

  1. Danilo Kiš, Beograd 1973.

    1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada, sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige, a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)

1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča. „Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli, donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče. Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su me da napišem te ‘uzorne priče’.“ (Gorki talog iskustva, 207).

1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

1975. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča (sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „…ono što je za mene važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu, fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)

„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata, i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina, onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva, 216)

Dodela nagrade „Ivan Goran Kovačić“

U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička. Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja, naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog iskustva, 270)

1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih), superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe i svoju knjigu.

1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.

Danilo Kiš, Pariz, 1980.

Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove. Imao sam desetak studenata; predavao sam im ‘jedan od idioma iz velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski…’ Pokušao sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i jotovanje.“ (Skladište, 238).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja, taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju francuske kulture, njenu ‘angažovanost’, njeno sartrovanje, njeno trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami…; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije, koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu ‘veru u progres’, njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje dojučerašnje grehe […].“ (Homo poeticus, 177-178).

1980. Nagrada Grand aigle d’or de la ville de Nice za celokupan književni rad. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja života sa Pascale Delpech.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos, kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)

Danilo Kiš, Pariz, 1981.

„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu ‘enciklopediju mrtvih’ isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu realnost… Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako vidljivom… Međutim, skoro niko je nije zapazio…“ (Gorki talog iskustva, 238)

„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog iskustva, 209)

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste neugodan.“ (Život, literatura, 176)

Žak Lang uručuje Kišu orden Viteza umetnosti i književnosti

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden „Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)

Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se zove Život, literatura […] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu, da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle, iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “ (Gorki talog iskustva, 158-159).

U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti oboljeva od raka. […] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).

Danilo Kiš, Beograd, 1956.

„[…] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni. Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)

1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade […] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji (Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

Danilo Kiš, Pariz, februar 1989.

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka (Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.

Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu prevedene na tridesetak jezika.

15.oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj upitao Danila boli li ga šta. ‘Da’, rekao je. ‘Šta?’, upitao je prijatelj. ‘Život’, odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti itd… Delo iščezava u duhu sa smrću. […] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela… pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180)

Aleksandar Lazić, Predrag Janičić

Izvor: kis.org.rs


 

PA, GDE SI BIO…

tamoiovde-logo

Nauka rekla svoje: Zašto su psi toliko srećni kad nas vide?

Ukoliko ste vlasnik psa sigurno znate o čemu govorimo. Vraćate se iz prodavnice u kojoj ste bili veoma kratko, čitavih 5 minuta, otvarate vrata, a vaš pas se zaleće ka vama kao da vas nije video godinama. Skakanje, lizanje, umiljavanje, lavež dočeka vas svaki put kada dođete kući…

1439302985n_pas„Gde si bio?“, „Zašto si me ostavio?“, „Obećaj da ćeš sledeći put i mene da vodiš!“ samo su neke od rečenica koje možete pročitati na tom srećnom licu.

Zašto je to tako? Zašto baš psi tako reaguju, dok druge životinje ne ispoljavaju tu sreću u tolikoj meri?

Nauka je odgonetnula ovu zagonetku, pa stručnjaci kažu da za to postoje dva razloga:

  1. Psi su radoznali.
  2. Preci pasa su vukovi.

Evo objašnjenja prvog razloga:

Pre nego što su postali naši ljubimci i verni prijatelji psi su bili mnogo sličniji vukovima. U svetu vukova lizanje po licu i pokazivanje emocija kada ugledaju sebi drago biće je pozdrav dobrodošlice.

-Za vukove je lizanje ono što je za ljude rukovanje. Ližući člana čopora koji od nekud dolazi vuk saznaje i da li je taj drugi vuk večerao i da li donosi nešto i za čopor. – smatra Gregori Berns, naučnik koji je proučavao ponašanje pasa.

pas_5On je istraživao kako psi vide ljude i došao do podatka da je za ovaj odnos miris veoma važan:

-Miris vlasnika je taj koji izaziva sreću u psu. Ipak nijedan drugi miris, čak ni miris drugog psa sa kojim živi ne izaziva toliku sreću kod psa. Psi nas doživljavaju kao nešto veoma vredno i za nas vlasnike imaju posebne emocije koje ne pokazuju ni prema kom drugom biću.

Drugi pomenuti razlog pseće sreće je njihova radoznalost.

Psi nas, po rečima Bernsa ne vole samo zato što ih hranimo, već i zato što im je sa nama život zabavan, nudimo im nova iskustva, vodimo ih na različita mesta, iznenađujemo ih a njihovoj prirodi to prija.

srecan_pasPsima je bez vlasnika dosadno pa je i to razlog njihove radosti kada se vlasnici pojave na vratima. Ipak, naučnici kažu da su psi i ljubomorni na svoje vlasnike jer “stalno negde moraju da idu”.

-Pas gori od želje da sazna gde ste bili, onjušiće vas da sazna da li ste bili sa drugom životinjom, da li ste ga izneverili, i naravno, na kraju – da li ste im doneli hranu! – kaže Gregori Berns.

Bez obzira šta je razlog te silne sreće, kad god dođete kući gde vas čeka pas, pomazite ga, izljubite i poigrajte se sa njim.

Pokažite mu da vam je sa njim ipak najlepše…

Autor: zivotinje.rs

_________________________________________________________________________________

 

POSLEDNJI LUČAR SA ZLATIBORA…

tamoiovde-logo

Neđo Grujičić se od desete godine i sada kao penzioner, bavi gotovo zaboravljenim poslom na planinskim vrletima.

Nova-Varos-cepanje-luca_620x0-620x330

(Foto: Novosti)

U vrletima planine Murtenice Nedeljko Neđo Grujičić (59), penzionisani drvoseča, rabadžija i drvodelja, kopa panjeve i žile davno odsečenih crnih borova „stolaša“ i smolom natopljene zublje i komade iznosi na pijace.

Kilo luča je 150, a veza 50 dinara. Proredili su se kupci, a žene su mi glavne mušterije: na Zlatiboru ga kupuju i stare i mlade, utegnute gospođe na visokim štiklama i domaćice, da im zamiriše u šifonjerima i tera moljce, dok ga u Novoj Varoši pazare za potpalu vatre“, kazuje Neđo, poslednji izdanak lučara u kraju.

Uz obaveze na porodičnom imanju u novovaroškom selu Draglici, Neđo se bavi i poslom o kome najbolje svedoči starovlaška izreka: „Nema luča bez zguča“. Treba što dublje zakopati, namučiti se i grbaču poturiti, ali i u potragu ne ići bez pomoćnika i oštra alata, pre svega krampa, ćuskije vagare, sekire, pa malja, klina…

Traganje za žilama „stolaša“ ušlo mu je u krv još od 10. godine, kada je sa kiridžijama obilazio sela ariljskog i moravičkog kraja.

Bilo je to, kaže, zlatno doba, dok se luč koristio za osvetljenje, pre dolaska struje, pa se luč trampio za pasulj, rakiju, kukuruz, prasad…- Na okućnici Grujičića, koja je nastala krčenjem šume, najmanji posečeni bor 1927. godine imao je 12, a najveći 24 kubika.

Ovde su brojne porodice pekle katran, a moji preci su poslednji katranicu potpalili 1966. godine i od zarade kupili njivu u Dragačevu. Još vadim luč iz panjeva pripremanih za katran – podseća Neđo i onako, više za sebe, pripoveda:

Iz šume se lučevina ne može izneti bez konja i samara. E, nema više ni ko da naloži samar, umro Ljubo Marić iz Ljubiša. A ni Murtenica više nema stolaša…

Najbolji je luč u žilama, onaj što je crn ko goveđa pršuta, a težak ko olovo“, govori Neđo o iskustvu gorštaka.

Glavna žila „stolaša“ u prisojima ispod Medveđeg brda i Brijača duga je i po tri metra. Iz jednog panja izvadio sam 400 kila luča.
Izvor:vaseljenska/ Novosti

_________________________________________________________________________________________

ODRŽAVANJE NISKOG SAMOPOUZDANJA…

 tamoiovde-logo

 Pošto smo videli kako naša prošlost oblikuje našu sadašnjost kada je reč o psihičkim stanjima, vreme je da detaljnije proanaliziramo ta stanja i kako se ona manifestuju.

Naime, sva iskustva (negativna i pozitivna) koja smo imali do sadašnjeg trenutka, direktno utiču na formiranje slike koju imamo o sebi i u skladu sa time, načina na koji funkcionišemo.

bad-157437_1280Kada je reč o niskom samopouzdanju, negativna iskustva su zaslužna za formiranje tzv. negativnih bazičnih uverenja o sebi. Dakle, ukoliko dete ima neprijatna iskustva sa društvom u školi gde su ga zbog nečega zadirkivali, ono će se osećati poniženo i loše – i što je još važnije, osećaće se loše zbog sebe, tj. misliće loše o sebi.

Međutim, kao što psiholozi znaju, nije bitno samo se baviti time da li, kad i kako su nastala negativna uverenja o sebi, već i kako se ona održavaju. Ovo je bitna tema iz prostog razloga: što je većih i učestalijih negativnih uverenja o sebi, to je niže samopouzdanje.

Mi, iliti naš um, upošljava različite mehanizme koji služe da održe sliku o sebi tokom vremena, a samim tim i negativna uverenja, koja utiču na nivo samopouzdanja. Nakon različitih situacija u kojima nismo uspeli da ostvarimo ono što smo hteli ili smo možda doživeli neki drugi neuspeh, ljudi imaju tendenciju da obeležavaju sebe terminima kao što su „glupan“, „nesposoban“, „ružan“ itd.

Ovo su negativna uverenja i uglavnom su privremena, nestaju posle drugog uspeha ili nakon određenog vremena.

Međutim, ukoliko se ovakve situacije nastave ili produže, ovi negativni atributi koje ljudi imaju o sebi se veoma čvrsto ukorenjuju i postaju skoro trajan deo ličnosti.

Na primer, ako neko stalno ima neuspeha u ljubavi, on postaje čvrsto uveren u to da je njega nemoguće voleti, da je možda neprihvatljivog izgleda ili da jednostavno ne zna neke stvari. Čak i kada kasnije doživi uspeh, on će i dalje o sebi misliti loše, pripisujući možda trenutni ljubavni uspeh sreći ili će pak čekati da se desi nešto loše i potvrditi mu da je nesposoban (interesantno je da, prilikom ovog „čekanja da se desi nešto loše“ ono što se desi je to, da ljudi u stvari nesvesno izazovu situaciju u kojoj će sami sebi potvrditi ono što su predviđali, tj. sabotirati sami sebe – ovo se u psihologiji zove sindrom samoispunjujućeg proročanstva).

Nisu retki slučajevi kada je neko samo jednom bio u sitaciji koja je dovela do toga da misli loše o sebi (npr. da obeleži sebe kao „glupana“) i to je bilo dovoljno da ceo život misli tako o sebi, tj. ima nisko samopouzdanje. Za nas je sada interesantno kako i zašto se ova uverenja uporno održavaju i dovode ljude do toga da se osećaju veoma nesrećno.

Prvo važno pitanje kojim se moramo pozabaviti, a koje je bitno za održavanje bazičnih negativnih uverenja, je to kako i na koji način naš um obrađuje informacije koje primi. Naime, u svetu oko nas se toliko toga dešava (tj. izloženi smo ogromnoj količini informacija) da je prosto nemoguće obraditi sve ponaosob. Zato naš mozak ima jedan „filter“ koji mu služi da odabere samo ono što mu je bitno – dakle, da napravi selekciju.

Tako, mi obraćamo pažnju samo na ono što je bitno za nas i naš život, jer bismo u suprotnom potrošili ogromno vreme i ne bismo stigli ni da živimo. Fokusiramo se na ono što očekujemo i interpretiramo te informacije, što je vrlo bitno – u skladu sa našim očekivanjima, iliti uverenjima.

Tendencija za održavanjem jedne konstantne i konzistentne slike o sebi i svetu je jedan od ključnih mehanizama funkcionisanja ljudskog uma. Sada, primećujete logiku – ukoliko su naša očekivanja i uverenja negativna, mi ćemo se fokusirati na negativno i očekivati loše. Obraćaćemo pažnju samo na naše negativne strane, na situacije u kojima smo doživeli neuspeh i tamo gde smo samo sebi potvrdili da smo to što mislimo da jesmo. Ovo je začaran krug niskog samopouzdanja.

Da bi bilo jasnije o čemu pričamo, navešćemo jedan primer. Recimo da imate prijatelja koji ima jako negativno uverenje o sebi, npr. kako je nesposoban za fudbal. Zamislimo sada da ste odigrali sa njim deset utakmica i da je bilo pet-pet u pobedama. Rezultat je nerešen, dakle, podjednaki ste u fudbalu, međutim vaš prijatelj i dalje misli da je loš u fudbalu, jer je izgubio pet utakmica. Ovo uverenje se održava tako što vaš prijatelj obraća pažnju samo na neuspehe – on će posle svake utakmice koju izgubi da kaže „eto vidiš, nemam pojma da igram“, a posle one koju pobedi će reći „imao sam sreće“ ili „jedva sam pobedio“. On, dakle, neće obraćati pažnju na uspehe (njegov mozak ih ignoriše), a neuspesi će mu naravno potvrditi ono loše što već misli o sebi, a njegov um će nastaviti da umišlja kako je nesposoban.

Ovo se dešava zato što bazična uverenja „teraju“ mozak da traži dokaze da ih podržava i osnažuje, te ako su negativna, onda će on tražiti samo potkrepljenja koju su u skladu sa tim, a to su negativna potkrepljenja. Sada neko može pitati zašto mozak, kada shvati da su bazična uverenja loša po celo biće, izbegava da traži pozitivne informacije kojim će da sruši ta negativna uverenja?

Razlog tome je što bazična uverenja, kada se jednom učvrste u glavi, postaju fiksiran i dubok deo ličnosti, te bi njihovo urušavanje značilo i urušavanje čitave ličnosti. Inače, ovo je razlog zašto neki ljudi uporno i tvrdoglavo održavaju određene stavove i ponašanja i ne menjaju se i pored negativnih posledica po sebe i okolinu.

Sledeći faktor koji potpomaže održavanju i jačanju bazičnih negativnih uverenja su tzv. nekorisna pravila i ponašanja. Ova pravila predstavljaju neku vrstu automatskih misli u vezi sa nekom situacijom ili sa sobom koje se stalno javljaju kada se počne razmišljanje o nečemu.

Na primer, jedno od nekorisnih pravila, koje se vrlo često viđa kod ljudi sa socijalnom anksioznošću i kod svih nesigurnih osoba, glasi „ako se suviše približim ljudima, oni će me odbaciti“. Ova misao se, kod ovih osoba, javlja kada se počne razmišljanje o drugim ljudima, o eventualnom mogućstvu druženja ili provođenja vremena s drugim ljudima, ili o razmišljanju o vezi i nalaženju partnera. Još jedan primer može biti pravilo, „ako ne dobijem ovaj posao, moj život će propasti“.

Međutim, je li ovo realno razmišljanje? Kako osoba zna da će joj život propasti ako ne dobijete taj posao i zašto bi joj propao? Očigledno je da su ova pravila uopštena i skoro u potpunosti proizvoljna i iracionalna – jednostavno nisu zasnovana na realnosti. Stoga su i potpuno beskorisna, jer sprečavaju osobu da bude to što jeste i teraju je da sebe ograničava na raznorazne načine.

Takve misli inače često služe da zaštite osobu od shvatanja i prihvatanja negativne slike o sebi; primera radi, ako se nikad ne suočite sa drugim ljudima nećete biti izloženi tome da vam kažu nešto ružno, što bi vam potvrdilo to da ste loši. Sa druge strane, upravo zbog toga one u isto vreme održavaju i jačaju ta negativna uverenja.

Ako, na primer, imate bazično uverenje da niste dovoljno dobri za druge ljude, nekorisno pravilo koje će biti aktivno je „ako se družim sa ljudima oni će shvatiti da nisam dovoljno dobar za njih“. To će vas terati da izbegavate da se družite sa drugim ljudima i tako nećete ni biti u situaciji da sebi pokažete da ste dovoljno dobri za druge. Imaćete samo svoja negativna uverenja i ostaćete u začaranom krugu. To je upravo onaj začarani krug niskog samopouzdanja koji smo pominjali na početku, i koji, ako se ne razbije na vreme, može upropastiti čoveku život.

Mi ćemo nastaviti sa analizom u ovom pravcu u budućim tekstovima, gde ćemo prikazati još neke od mehanizama ključnih u održavanju niskog samopouzdanja kod ljudi.

Cilj je da se ovi mehanizmi shvate i rasvetle kako bi se mogao započeti rad na njihovom menjanju, što će naravno, biti dobre vesti za mnoge koji prate ovu seriju članaka.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (4)

Prethodni članak: AUTORITETI I DRUŠTVO

___________________________________________________________________________________________

AUTORITETI I DRUŠTVO…

tamoiovde-logoKoreni samopouzdanja

U prethodnom tekstu pominjali smo roditeljske stilove kao jedan od najvažnijih faktora koji utiču na razvoj samopouzdanja kod osobe. Ovaj faktor, iako najvažniji i najmoćniji, nije jedini „odgovoran“ za razvijeno tj. nerazvijeno samopouzdanje kod odraslih osoba.

girls-60660_640Pored roditeljstva i porodične situacije, postoji još dosta uticaja na razvoj, ne samo samopouzdanja, već i celokupne ličnosti i životnog stila osobe. Pre nego što nastavimo sa analizom psihičkih faktora samopouzdanja, ovde ćemo spomenuti te uticaje, jer su bitni za nastavak priče.

Tokom razvoja ličnosti, dete prolazi kroz svakojake kontekste i ima različita iskustva sa različitim ljudima sa kojima dolazi u kontakt. Kao što znamo, deca od sedme godine polaze u osnovnu školu, a često se roditelji odluče i da ih šalju u vrtić, tj. predškolsko. Ovde dete provodi veliki deo dana, te je logično da su iskustva u ovim kontekstima veoma važna prilikom analize čovekove psihe.

Od načina interakcije i komunikacije sa osobom koja je glavna u vrtiću (vaspitačem) uveliko će zavisiti i kako će sutra dete formirati sliku o autoritetima i načina interakcije sa njima, što je priprema za školski kontekst. U školi se, naravno, susreće sa učiteljima i nastavnicima, osobama koje su u fokusu detetove pažnje prilikom vremena koje tamo provodi. Interakcija sa ovim osobama je za dete veoma važna, jer od toga zavisi i njegova budućnost – ako ima loš odnos sa učiteljem, uglavnom će imati i lošu ocenu.

Ako je učitelj strog ili prestrog (što sada možemo nazvati „autoritarni učiteljski stil“) i zahteva suviše od deteta, za očekivati je da će se dete osetiti kao nedovoljno dobro i kompetentno da ispuni zadatke. Stoga, ono će doživljavati konstantne poraze na školskom planu, a ovo će doprineti da se slika koju ima o sebi još više degradira.

Sada će gledati na sebe kao na „glupana“, što će značajno doprineti da se oseća loše sa sobom, a možda i kao nekog ko „nije za školu“ što će značajno uticati i na izbor životnog puta. Istraživanja su pokazala da je akademski uspeh (visoke ocene u školi, pohvale i nagrade od strane školskih autoriteta, itd.) jedna od veoma važnih odrednica pozitivne slike koju dete, sutrašnji odrastao čovek, ima o sebi. Ova logika se može primeniti i kada se uzmu u obzir i druge oblasti – sport, zanat, igre, itd. Logično je dakle, da će neko ko je odličan đak ili dobar sportista imati generalno veće samopouzdanje nego onaj ko to nije (pogotovo onaj ko je dobar sportista, jer se nekako u detinjstvu sport više ceni od škole).

Dete koje je izloženo stalnim kritikama će se, naravno, osećati vrlo loše – biti kritikovan je samo po sebi neprijatna situacija. Štaviše, ono što se dešava je da dete, kada je konstantno kritikovano od strane autoriteta u njegovom životu, tj. osoba koje su od neke važnosti u njegovom svetu, prisvaja te kritike i počinje da kritikuje samo sebe.

Ovaj proces se u psihološkoj literaturi naziva „introjekcija“ i mi smo o njemu ranije govorili. Za one koji su propustili da pročitaju tekst u kojem se ovaj termin objašnjava i pominje, ili za one koji ne znaju, introjekcijom se naziva proces kojim se nešto što je spolja prisvaja i „ugrađuje“ u našu mentalnu shemu.

Kada govorimo o kriticizmu, dete koje često biva kritikovano introjektuje tu kritiku u svoj mentalni sistem i onda samo sebi postaje kritizer. U psihoanalitičkoj terminologiji, često se dešava da ovaj introjektovani mehanizam postane trajan deo ličnosti osobe, tj. učestvuje u formiranju tzv. super-ega – dela ličnosti koji zadužen za kontrolisanje celokupnog ponašanja i razmišljanja osobe u odnosu na njenu funkcionalnost u društvu i socijalnom kontekstu.

Ovo je uglavnom „socijalni“ deo ličnosti i funkcioniše u sprezi sa socijalnim konvencijama i on se formira na osnovu interakcije deteta sa autoritetima (introjekcije autoriteta su zapravo glavni mehanizam super-ega), njegovih iskustava sa nagrađivanjem i kažnjavanjem i opštim vaspitanjem. Kao takav, on kasnije predstavlja jedan veoma važan deo ličnosti osobe, koji joj omogućava da adekvatno funkcioniše u društvu.

Upravo ovaj deo ličnosti je najviše odgovoran za nivo samopouzdanja koji će se kasnije razviti kod osobe, a odrediće tok razvoja i mogućnost menjanja tog nivoa. Naime, ukoliko se dete susreće  uglavnom sa kritizerskim, strogim, autoritarnim, hladnim i kažnjavajućim osobama, ono će razviti veoma nisko mišljenje o sebi. Isto tako, kasnije će ono samo sebi postati najveći i najstrožiji sudija, onaj koji sputava, ograničava, zabranjuje, vređa i ponižava (samog sebe).

Osobe koje imaju nisko samopouzdanje ustvari stalno u glavi ponavljaju rečenice i izjave drugih ljudi (kritikujućih autoriteta iz detinjstva) kojima sami sebe, narodski rečeno, „ubijaju u pojam“. Iako tih ljudi i kritika više nema, osoba se jednostavno navikla da je uvek nesposobna, da ništa što ona uradi neće valjati – stoga će često samu sebe sputavati u različitim situacijama, ne dozvoljavajući sebi da se izrazi na pravi način. Dakle, osoba sada ne veruje u sebe i ne dozvoljava sebi da veruje. Zaista teška situacija, ali ne i nerešiva – međutim, o tome ćemo u nekom od sledećih tekstova.

Još jedan važan faktor u razvoju optimalnog nivoa samopouzdanja su vršnjaci, tj. prijatelji, „drugari“, svi „saborci“ sa kojima dete provodi vreme u nekoj od vaspitnih ustanova ili sa kojima se druži u slobodno vreme. Deca koja pođu u školu počinju da obraćaju pažnju i shvataju sličnosti i razlike između sebe i ostalih vršnjaka, te počinju da se porede sa njima. Socijalno poređenje ima veliki uticaj na sliku koju dete formira o sebi. Kako ćemo znati šta mislimo o sebi ako ne znamo šta drugi misle o nama? Ovaj princip funkcionisanja je od krucijalne važnosti pogotovo u detinjstvu i adolescenciji, kada se obrazuje socijalna komponenta ličnosti.

Deca su posebno osetljiva na mišljenje drugih o njima i posebno im je važno šta drugi, pogotovo njihovi vršnjaci, misle o njima. Status deteta u bližem i daljem društvu u ovom periodu može imati presudan značaj u kasnijem vrednovanju sebe. U ovom periodu, neke, da ih tako nazovemo, površnije karakteristike se više uzimaju obzir prilikom vrednovanja drugih – izgled, frizura, marka odeće, porodica i socioekonomski status, „blamaže“ tj. neprijatni događaji, nadimci, itd.

Kako kod dece još nije u potpunosti razvijena ta socijalna komponenta i empatičnost, deca nisu često „fina“ jedna prema drugima.  Dešava se, da se neko ismejava samo zbog većeg broja patika ili zbog pramena kose koji štrči van frizure – čak se i dešava da se neko omalovažava zato što nema para da kupi užinu. Ovakve stvari su skoro nezamislive kod odraslih ljudi, ali kod dece su vrlo uobičajene. Ono što je takođe problem je što deca nisu svesna da su takva ponašanja drugih „detinjasta“ i nezrela, pa ih uzimaju veoma ozbiljno.

Ukoliko je neko ismejavan kao mali ili konstantno maltretiran, to će imati značajan uticaj na njegovu ličnost kasnije, pa čak i na izbor celokupnog životnog puta i kvaliteta života. Poznati su slučajevi ljudi koji nose „ožiljke“ iz mlađih dana, kada su bili zlostavljani od strane vršnjaka, koji nose ogromne negativne posledice po život tih ljudi.

Neko nikada ne preboli neke situacije u detinjstvu, te će čitav život pokušavati da „istera pravdu“ ili vrati „milo za drago“ ljudima, ili će se jednostavno osećati loše sa sobom. Nezadovoljstvo sobom je, kao što smo više puta napomenuli, jedno od najtežih stanja u koje čovek može da zapadne, a sigurno je jedno od najzaslužnijih za razvoj ogromnog broja psihičkih teskoba.

Ljudi koji su okruženi velikim brojem prijatelja od kojih imaju podršku, pogotovo u adolescentnom dobu, će kasnije imati generalno više nivoe samopouzdanja. Ovo je logično, jer ako vas neko konstantno podržava i pokazuje veru u vas, čak i ako ste bazično sniženog samopouzdanja, počećete da verujete sami u sebe.

Takođe, ljudima je seksualnost veoma važan aspekt života, kao i slike o sebi, tj. identiteta. Tako, iskustva u seksualnoj sferi i sa suprotnim polom su od velikog značaja za formiranje samopouzdanja. Samopouzdanje koje se naruši negativnim seksualnim iskustvima se ne naruši samo što se tiče budućih seksualnih iskustava, već se negativan efekat „preliva“ i na opštu sliku o sebi.

Svi ovi faktori u većoj ili manjoj meri utiču na formiranje samopouzdanja osobe. Ista situacija neće isto uticati na sve osobe. Mi se razlikujemo i po genetici i po temperamentu, po iskustvima i po načinu opažanja sveta oko sebe, kao i po mnogim drugim faktorima. Stoga, uticaj i posledice nekih od ovih situacija koje smo pominjali nisu univerzalne i to nije zakon i pravilo.

Ono što je ključno da zapazimo, to je da postoji određena tendencija da određene situacije i iskustva imaju specifične posledice po naš psihički razvoj, te da ih moramo uzeti u obzir prilikom bilo kakve psihološke analize ovog i sličnih fenomena.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Psihologija samopouzdanja (3)

Prethodni članak

________________________________________________________________________________________