ISCELITELJ, ZAŠTITNIK POLJA, VINOGRADA, USEVA…

Ko je bio Sveti Trifun?

Pravoslavni vernici u Srbiji, ali i još nekih ne samo pravoslavnih zemalja, svakog 14. februara odaju počast Svetom Trifunu.

Sveti Trifun je živeo u trećem veku posle Hrista, a rođen je u selu Kampsadi u Frigiji, današnjoj Turskoj.

Roditelji su mu bili veoma siromašni, pa je još kao mali morao da doprinosi i radi tako što je čuvao guske bogatih žitelja sela.

Kako navode pojedine stare legende, od malih nogu je imao isceliteljske moći, što je i koristio kako bi pomagao ljudima i životinjama. Veruje se da je mogao i da iz kuće rastera sve zle duhove.

Za njega se pročulo kada je uspeo da izleči ćerku rimskog imperatora Gordijana. Naime, devojka Gordijana, koja je ponela ime po ocu, bila je duševno poremećena i njen otac nije više znao na koji način bi mogao da joj pomogne. 

 Tada je u Rim doveo Trifuna koji je uspeo da izleči devojku, a car ga je za to bogato nagradio. Trifun je, dok se vraćao kući, sve dragocenosti koje je dobio razdelio siromašnima. Kada se vratio u selo nastavio je da čuva guske i da živi povučenim životom.

Naredni rimski car Dakije bio je veliki protivnik hrišćanstva. Naredio je da Trifuna bace u tamnicu gde su ga čuvari mučili, a naposletku i ubili odrubivši mu glavu.

 Veruje se da Sv. Trifun štiti sela i naselja od grada i poplava, odnosno da je čuvar vinograda i drugih useva od raznih štetočina. 

Posebno u vinogradarskim krajevima Vojvodine, Šumadije i Pomoravlja to je najveći vinarsko-vinogradarski praznik, jer je Sveti Trifun zaštitinik i slava vinogradara i gostioničara.

Prema verovanju, „valja se” da se na ovaj dan poveže barem jedan čokot vinove loze i zalije venom… Da godina bude rodna, a od jeseni vino slatko. Zbog toga u mnogim vinogradarskim krajevima ljudi slave Svetog Trifuna, ponegde i zajedno, pa se na gradski ili seoski trg donosi loza koja se zaliva vinom i priređuje se zajednička gozba. Domaćin ili podrumar se svake godine menja, a trpeza bi trebalo da bude što mrsnija i što raznovrsnija. Zbog toga ne čudi što je Sveti Trifun među našim starima bio veoma omiljen.

Danas je njegovo poštovanje rašireno širom sveta, a ovaj dan se najviše obeležava u južnoj Italiji, Boki kotorskoj i Dubrovniku. Slave ga i pravoslavna i katolička crkva (ali 10. novembra).

Najpoznatija proslava Svetog Trifuna je svakako u Kotoru čiji je on i zaštitnik. Veruje se da se njegove mošti u kotorskoj crkvi čuvaju na tom mestu još od 809. godine.

Istog dana, kao tekovina zapadne kulture, širom sveta se obeležava i Dan zaljubljenih, odnosno Dan Svetog Valentina.
 M.Ljuna 

Izvor: superodmor– 13. 02. 2017.

_______________________________________________________________________________

VEŠTINA JE NAĆI LEPOTU…

Paja Jovanović – slikar srpske istorije

Umetnik neprocenjivo velikog talenta, školovan na bečkoj Akademiji likovnih umetnosti, angažovan u vodećim evropskim galerijama i nagrađivan na brojnim svetskim izložbama, nikada nije upao u umetnička lutanja kada je u pitanju inspiracija. Sve njegovo nadahnuće na platno se preslikalo iz balkanske istorije, slave srpskih velikaša i načina života naroda sa Balkana.

Rođen u Vršcu, u tadašnjem Austrougarskom carstvu, Pavel Pavle Jovanović (16. jun.1859 – 30. novembar 1957.) odrastao je u skladnoj građanskoj porodici fotografa Stevana Jovanovića. Rano je ostao bez majke Ernestine, ali je mnogo ljubavi i pažnje dobijao od svoje maćehe Marije, kojom se Stevan ubrzo nakon smrti supruge oženio. Rastao je sa još petoro braće i jednom sestrom, uz talentovanog oca koji je pored dara za fotografiju imao i zapažen slikarski talenat.

Svoje prve crteže Paja je napravio u vršačkoj Sabornoj crkvi, gde je svakodnevno provodio sate kopirajući crkvene slike. Priča o njegovom talentu je otišla put Beča slučajno, kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu. Kako je trebalo napraviti crteže motiva iz crkve, po kojima bi se u Beču izradili identični reljefi na zvonima, lokalni sveštenik je procenio da to najbolje može da uradi četrnaestogodišnji dečak koji ih je satima savršeno preslikavao za svoju dušu.

Njegovi crteži su na bečke majstore ostavili tako snažan utisak da su poželeli da saznaju više o autoru. Iznenađeni što je u pitanju dečak, sugerišu njegovoj porodici da ga školuju za slikara na bečkoj Akademiji i ističu da je u pitanju vanserijski talenat. Dugo je Stevan Jovanović slutio da je slikarstvo sudbina njegovog sina, ali je pokušavao da ga odgovori od tog suviše apstraktnog i nesigurnog zanimanja.

Paja Jovanović u svom ateljeu

Kada je stigao poziv iz Beča, shvatio je da se dečaku pruža životna šansa i odlučio je da ga podrži. Nakon završene gimnazije, u aprilu 1877. godine, Stevan odvodi Paju u Beč, gde on danonoćno uči i radi u pripremnom ateljeu Opšteg slikarskog kursa bečke Akademije kod profesora Maholca. Već u oktobru postaje redovan student Akademije u klasi slikara i pedagoga Kristijana Gripenkerla.

Nakon osnovnih studija, nastavlja usavršavanje iz istorijskog slikarstva kod svog profesora, ali i u majstroskoj klasi Leopolda Karla Milera. Živeo je veoma skromno ali je, po rečima njegovih savremenika, oduvek posedovao urođenu mešavinu gospodstva i asketizma. Na njemu se neimaština nikada nije primećivala ni u izgledu, ni u stavu. Ipak, samog sebe je u šali često nazivao “Paja moler“, kako u mladosti tako i u vreme svoje najvće slikarske slave.

Putovao je često, uglavnom tokom letnjih raspusta, i po Balkanu upijao slike, atmosferu i običaje naroda. Vraćao se sa blokovima punim skica predela, likova gorštaka, narodne nošnje, oružja i nakita.

Imao je samo 21 godinu kada je za sliku Ranjeni Crnogorac dobio prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu koja je uključivala velikodušnu stipendiju.

Njegovu najraniju slikarsku fazu obeležila su dela koja su danas dragulji srpskog realizma: Borba petlova, Kićenje neveste, Arnautska straža, Guslar, Hercegovačka švalja, Pričanje o Boju na Kosovu i dr.

Školovana tehnika, perfekcionizam i urođeni dar za zapažanje detalja omogućili su mu da na platno verno prenese ne samo događaje, već i mentalitet i osećanja ljudi. Iz svakog njegovog dela ispijava talenat podržan kvalitetnom pripremom, znanjem i trudom.

Nakon nagrade koja mu je otvorila vrata u svet profesionalnog slikarstva, Paja Jovanović sklapa desetogodišnji ugovor sa galerijom Frenč u Londonu. Potražnja za njegovim slikama je bila velika. Stekao je ugled i poštovanje u prestižnim evropskim galerijama. Oslobođen finansijskih briga, nastavio je da putuje kad god mu se ukazala prilika, i iz predela Kavkaza, Maroka, Španije i Egipta donosio mnogo utisaka i hrpe skica.

Ipak, inspiraciju za Čas mačevanja, delo nastalo u ovoj stvaralačkoj fazi, našao je u svom rodnom Vršcu. Britanski likovni kritičari tvrde da je ta slika njegovo najznačajnije delo i sama dovoljan dokaz da je Paja Jovanović bio najveći slikar svoga vremena.

Mladi slikar za koga su se otimale galerije Beča, Londona, Minhena, Rima i Pariza postao je ponos i dika srpskog naroda. Retke su bile kuće u kojoj zid nije krasila bar jedna reprodukacija njegovih slika. Poznate scene iz života, prikazane realno i sa puno duha, lako su našle put i do publike koja nije zalazila u muzeje i galerije. Paja Jovanović je za života postao nacionalni heroj u narodu koji je njegov svetski uspeh doživljavao kao potvrdu svoje vrednosti i posebnosti srpske kulturne tradicije.

Sa samo 29 godina (1888) postao je najmlađi član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) u njenoj istoriji.

U tom periodu nastaje delo Vršački triptih, slikarski omaž rodnom gradu na kojoj predstavlja tri glavne delatnosti Vrščana – vinogradarstvo, ratarstvo i trgovinu.

Ova slika je neplanirano izložena na Milenijumskoj izložbi u Budimpešti. Za tu manifestaciju je bila predviđena druga slika, Seoba Srba, koju je naručio Crkveni sabor sa željom da prikaže dolazak srpskog naroda u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića, a na poziv austrougarskog cara da brane granice njegovog carstva. Međutim, Karlovačkom saboru se nije dopala slika. Najviše zamerki je imao sam patrijarh Georgije Branković, spočitavajući Paji da Srbi nisu predstavljeni kao vojna sila koja dolazi da brani imperiju, već kao običan narod koji beži pred Turcima. “Briši one ovce i žene!“ – rekao mu je.

Paja Jovanović je započeo radna drugoj verziji, gde se jasno vidi pozivna plaketa cara u kojoj se srpskom narodu obećavaju brojne povlastice. Međutim, i sam je imao profesionalne nevolje sa ovom slikom. Prvi put suočen sa tako velikim formatom, mučio se da pravilno postavi odnos prvog plana i pozadine, i proporcionalno uklopi detalje.

Novu verziju slike Seoba Srba nije uspeo da završi do početka izložbe, ali je sa njom počela druga faza njegovog stvaralaštva, akademski realizam.

Već na sledećoj velikoj izložbi, Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, Paja Jovanović po narudžbi Vlade Srbije slika Proglašenje Dušanovog zakonika (poznata i kao Krunisanje cara Dušana).

Rad na slici su obeležila brojna studijska putovanja u stare srpske prestonice, gde je pravio skice i u autentičnom okruženju Prizrena, Skoplja, Gračanice i Žiče nalazio inspiraciju za ovo umetničko delo. Radio je temeljno i sa punom predanošću na nekoliko verzija ove slike.

Do danas ih je sačuvano čak sedam!. Slika je nagrađena zlatnom medaljom, a Paja Jovanović ovenčan titulom Officer d’academie, najvećim francuskim umetničkim priznanjem u to vreme.

Pored slike Proglašenje Dušanovog zakonika, u ovom periodu su nastale još neke od izuzetno cenjenih slika Paje Jovanovića: Sveti Sava izmiruje braću, Takovski ustanak i Ženidba cara Dušana.

Iako najpoznatiji po slikama sa istorijskom tematikom, velika ljubav Paje Jovanovića su bili portreti kojima je posvetio veći deo svog života i više od pola veka stvaralaštva. Pored brojnih ikonostasa sa likovima svetaca u crkvama širom sveta, na svojim platnima je oživeo likove svetskih, ali i naših velikana poput Milutina Milankovića, porodice Karađorđević, Mihajla Pupina i dr. Jedan od svojih najdražih likova ovekovečio je kao Portret princeze Milice, kćerke crnogorskog kralja Nikole.

Brojni portreti dama, poput gospođe Štraus, baronese Erlanger, gospođe Kaufman, Sofije Dunđerski, igračice Bergel i sl. svedoče o njegovoj fascinaciji ženskom lepotom, i blagom oku koje je u svakom liku uspevalo da ju nađe. Na primedbe likovnih kritičara da na portretima laska damama, prikazujući ih lepšim nego što zaista jesu, odgovorio je “veština je naći lepotu“.

Od svih dama koje su se našle na njegovom platnu, ljubav slikara u već zrelim godinama zadobila je mlada Austrijanka Hermina (Muni) Dauber, kćer nastojnika u zgradi gde se nalazio njegov bečki atelje. Venčali su se 1917. godine, nakon dugog poznanstva, kada je ona imala 25, a on 58 godina. Elegantna, lepa i prefinjena, postala je njegova doživotna ljubav i inspiracija. Paja Jovanović je bio fasciniran načinom na koji je pozirala i savršenim proprocijama tela, kao prepisanim iz slikarskih udžbenika.

Ostali su u braku punih 40 godina, do njegove smrti. Poštujući želju slavnog slikara, koje su za života bile njena lična svojina, Hermina Dauber-Jovanović (13. mart 1892 – 29. avgust 1972.) je ostavila testamentom Muzeju grada Beograda. Po svojoj želji, sahranjena je pored njega u Aleji velikana u Beogradu.

Izvor:rasen.rs

_________________________________________________________________________________

OPROŠTAJ OD KRALJICE EVERGRINA…

Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti, kaže Minja Subota i priseća se njenog raskošnog glasa i kako je publika često plakala na njenim nastupima.

commons.wikimedia.org/Nationaal Archief / I lepota i talenat: Lola Novaković u vreme najveće popularnosti

Srpska estrada ostala je bez još jedne legendarne pevačice. Zorana Lola Novaković preminula je u nedelju u 81. godini. Prva dama srpske i jugoslovenske muzike ostavila je iza sebe brojne evergrin hitove i ožalošćene kolege i obožavaoce.

– Uspeh koji je Lola postigla teško da će iko ponoviti. Bila je fenomen izuzetne muzikalnosti i sećam se, kada je pevala u Zagrebu, publika je plakala. Posle nje ništa više neće biti isto – rekao je Minja Subota, njen dugogodišnji prijatelj i saradnik.

– Izgubili smo veliko ime i predstavnika jugoslovenske zabavne muzike. Lola je bila bogom dana i imala je neverovatan glas. I najteže pesme ona je izvodila sa lakoćom. Ovo je veliki gubitak za našu scenu – rekao je Zafir Hadžimanov. I Maja Odžaklijevska ne krije da je vest o smrti koleginice izuzetno potresla.

– Lola nikada nije jurila popularnost, a imala je izuzetnu karijeru. Imate utisak da će neki umetnici večno živeti, da su besmrtni, a onda vas zatekne vest da su umrli – kaže Odžaklijevska.

Lola Novaković rođena je 25. aprila 1935. godine u Beogradu i uvek je isticala koliko je vezana za rodni grad. Karijeru je započela 1957. godine kada je primljena kao vokalni solista u Radio-Beograd. Njen raskošan talenat nije mogao da ostane neprimećen, pa je ubrzo snimila prvu ploču s pesmom „Alisa u zemlji čuda“ i kubanskim hitom „Babalu“ na španskom jeziku.

Publika ju je brzo zavolela zbog izuzetnog glasa i raskošne lepote, pa su kolege znale da kažu da Bog nije štedeo kada je njoj delio i lepotu i talenat.

Kao predstavnik tadašnje Jugoslavije 1962. godine takmičila se na Pesmi Evrovizije sa numerom „Ne pali svetla u sumrak“ i osvojila je četvrto mesto. Učestvovala je na brojnim festivalima u zemlji i inostranstvu, ali i išla na turneje po Bliskom istoku i Japanu što je i tada, i danas gotovo nezamislivo za pevačicu iz jedne male zemlje kao što je Srbija.

Iako je bila prvenstveno pop pevačica, zahvaljujući svom jedinstvenom glasu mogla je da peva sve – od starogradskih pesama koje je rado izvodila do romansi.

Pevala je na više svetskih jezika, pa ne čudi što su je proglasili kraljicom evergrina i balkanskom divom. Međutim, skromno vaspitana nikada nije dozvolila da je slava i popularnost ponesu, pa se sa estradne scene zvanično povlači 2000. godine. Posle toga nastupala je retko uglavnom na retrospektivnim koncertima, iako su mnogi njeni obožavaoci smatrali da ona itekako još ima šta da ponudi publici.

Živela je mirno i povučeno, jer joj se smučila žuta štampa koja je svojevremeno proglašavala agentom CIA, objavljivali su kako je, navodno, završila u ruskom zatvoru i slične gluposti zbog čega se i povukla i umetničkog sveta.

Izvor:vesti-online.com

____________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

IZMEĐU LEGENDE I ČUDA…

Romantična legenda pripoveda da je znameniti megdandžija Bogdan Jakšić, sin vojvode Jakše, imao tri sestre – Ružicu, Maricu i Cvetu. Ove pobožne plemkinje su navodno na Beogradskoj tvrđavi, početkom 15. veka, podigle tri crkve, nadomak neosvojive Jakšića kule, koja je i danas jedna od najzanimljivijih, rekonstruisanih srednjovekovnih građevina na Kalemegdanu.

Kapela Svete Petke, 20. vek, foto Tamara Ognjevic (2013)

Crkve su ponele imena sestara, ali je među njima pretrajala samo ona ispod Zindan kapije, nadomak Dizdareve kule – Ružica. Iako istorijski dokumenti ne čuvaju sećanje na Jakšićeve kćeri, niti se iz njih može saznati da li je na Kalemegdanu pre 19. veka postojala crkva Ružica, sasvim je sigurno da je ova romantična, u bršljan obrasla bogomolja, bez preterivanja jedinstvena među crkvenim građevinama širom sveta.

Konstantin Filozof beleži da je u vreme despota Stefana Lazarevića u beogradskom Donjem gradu postojala mitropolijska crkva Uspenja Presvete Bogorodice. Ovu crkvu sagradio je krajem 13. veka kralj Dragutin Nemanjić.

Pozniji izvori obaveštavaju da su u njoj čuvane takve relikvije kao što su mošti svete carice Teofano i Čudotvorna ikona Bogorodice Beogradske. I mitropolijska crkva, kao i drugi hrišćanski hramovi, pretvorena je u džamiju nakon pada Beograda 1521. godine. Nijedan istorijski izvor ne pominje srednjovekovnu crkvu Ružicu na kalemegdanskom podgrađu. O njoj pripoveda jedino anonimni narodni pevač u epskim pesmama Ženidba Todora Jakšića i Deoba Jakšića.

Na prostoru na kome sa danas nalazi hram Rođenja Presvete Bogorodice na Kalemegdanu nekada je bila zgrada barutnog magacina, jedna od tri koje su, prema projektima Nikole Doksata de Moreza, podigli početkom 18. veka Austrijanci. Ovaj objekat pretvoren je već u proleće 1867, vrlo brzo pošto je knez Mihailo preuzeo ključeve Beogradske tvrđave od Turaka, u prvo zdanje crkve Ružice. Bio je to svojevrsni akt povratka hrišćanstva na do juče islamizovau Beogradsku tvrđavu, ali i čin političke emancipacije srpskog naroda, utemeljen na romantičarskoj ideji obnove starih, srednjovekovnih kultnih središta i tradicije.

Crkva Ružica iz druge polovine 19. veka teško je stradala tokom Prvog svetskog rata, kada su neprijateljski ratni brodovi nemilosrdno bombardovali srpske položaje na Dorćolu i Donjem gradu. Obnovljena je prema projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova 1925. godine. Tada su pred njenim vratima postavljene dve bronzane skulpture koje nedvosmisleno ukazuju da je reč o vojničkom hramu – srpski pešadinac iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova i vitez iz epohe cara Dušana.

Crkva je sve do završetka Drugog svetskog rata bila jedinstvena vojnička bogomolja. Iako je danas dostupna svim vernicima ili radoznalim prolaznicima na Beogradskoj tvrđavi, na nekadašnju namenu hrama na autentičan način podseća crkveni mobilijar napravljen od takozvanog vojnog, ratnog materijala. Tako je Vojnotehnički zavod iz Kragujevca napravio dva polijeleja (crkveni lusteri u obliku kolskog točka) od artiljerisjkih čaura, oficirskih sablji, puščanih i revolverskih metaka. Tri velika čiraka za sveće i dve ikone u tehnici reljefa izliveni su takođe od ratnog materijala u kragujevačkom Zavodu, i danas čine jedinstveni mobilijar Bogorodičine crkve na Kalemegdanu.

Zahvaljujući upravo svom vojničkom ukrasu Ružica je proglašena jednom od deset najneobičnijih crkava na svetu.

A među njene jedinstvene umetničke odlike svakako spada i živopis ruskog akademskog slikara Andreja Bicenka, nastao između dva svetska rata. Bicenko spaja pravoslavni ikonografski šematizam sa estetikom ruskog narodnog stvaralaštva i akademskim realizmom, pa se u Ružici prožimaju kako elementi ruske i srpske umetničke tradicije tako i brojne ličnosti iz srpske i ruske crkvene i državne istorije.

Ova tendencija kulminira u sceni Hristove propovedi na gori gde se kao akteri priče pojavljuju – vojni sveštenik Petar Trbojević, kralj Aleksandar I Karađorđević, Kralj Petar I i ruski car Nikolaj II Romanov. Ikonostas u Ružici je delo slikara Rafaila Momčilovića i duboresca Koste Todorovića.

 

Crkva Ružica, 19. vek, foto: Tamara Ognjević (2014)

Mala kapela Svete Petke u istočnom podgrađu, udaljena nekoliko koraka od Ružice, zamišljena je kao deo istog sakralnog prostora već u vreme prve gradnje crkve.

Smatra se da je prvobitna kapela Svete Petke podignuta je u beogradskom Donjem gradu početkom 15. veka, kada su kneginja Milica i despot Stefan mošti Prepodobne Paraskeve, u narodu znane kao Petkovica, Petka ili Petkana, doneli u Beograd.

Mošti svetiteljke, koja je bila veliko duhovno ohrabrenje hrišćanskim posadama koje su branile Beograd od Turaka, prenesene su u Carigrad 1521, po naređenju Sulejmana Veličanstvenog. Moldavski vojvoda Vasilije Lupul otkupljuje mošti Svete Petke 1641. od sultana i prenosi ih u rumunski, crnomorski grad Jaši, gde se one i danas nalaze. Na Beogradskoj tvrđavi, u crkvi Ružici čuva se čestica Petkinih moštiju, rumunsko uzdarje Beogradu u znak sećanja na vreme u kome je sveta zaštitnica boravila među Srbima.

Nova kapela Svete Petke na Kalemegdanu sagrađena je u periodu 1935-1937. Godine po projektu arhitekte Momira Korunovića, na svojevrsnom izvoru isceljujuće vode, koji pominje francuski putopisac Kilke 1658. u opisu Beogradske tvrđave. Ovaj izvor je presahnuo samo jednom, u periodu između 1915-1918, odnosno u godinama kada je Beograd bio pod nemačkom okupacijom u Prvom svetskom ratu. Kapela je dvaput živopisana.

Prvi put u klasičnoj fresko tehnici, kao delo akademskog slikara Vladimira Predajevića. Vek ovih fresaka nije bio dug zbog velike vlage koja jednim delom dolazi od izvora, a drugim od neposredne blizine reka čije je ušće nadomak ove građevine, pa je prvobitni živopis zamenjen mozaicima koje je izradio Đuro Radulović u periodu između 1975-1982.

Ovo je jedan od uspelijih mozaičkih ansambala nastalih u savremenoj srpskoj crkvenoj umetnosti. Minuciozna tehnika, živ kolorit kojim dominiraju zvonka plava boja i zlatni akcenti, prikazuje zanimljiv izbor tema iz profane i crkvene istorije, pored predstava iz takozvanog obaveznog ikonografskog programa unutar jednog pravoslavnog hrama. Tako se na zidovima kapele mogu videti i knez Lazar, kneginja Milica, despot Stefan, Sveti Sava i Sveti Simeon, ali i anđeo koji svojim dodirom pretvara vodu izvora Svete Petke u lekovitu, ciklus koji povezuje ovaj izvor i biblijsku banju Vitezda u Svetoj zemlji, i svetiteljku naslikanu u ambijentu Kalemegdana sa crkvom Ružicom u pozadini.

Kapela Svete Petke, naos, prva polovina 20. veka. Foto Dragan Bosnić za “Blago Srbije, kulturno-istorijska baština” (2012)

Kapela Svete Petke jedno je od najomiljenijih stecišta ljudi svih vera, jer se moćnom kultu svetiteljke pripisuju razna čudesna javljanja i isceljenja.

Ona je najveća pomoćnica ženama i deci, ali i svetac za koga se vezuje čitav niz paganskih običaja, pa i praznoverica. Otuda drveće oko kapele često bude «ukrašeno» crvenim koncima i tračicama, a u šupljine zida kapele ili okolnog stepeništa vernici stavljaju ceduljice sa molitvama.

Po dubokom uverenju našeg naroda Sveta Petka može i da kazni one koji se ogreše o Boga, a često je u naivnoj narodnoj mašti izjednačena kao posrednik u molitvi sa Bogorodicom. Njen dan je petak i to su oni časi kada se prostor oko Ružice i kapele Svete Petke ispune brojnim vernicima koji dođu da se napiju vode sa čudesnog izvora na Kalemegdanu.

Tamara Ognjević

Blago Srbije, kulturno-istorijska baština, 2012.

Izvor:artiscenter.com

______________________________________________________________________________________

 

OKUSI HRANU, OSETI ŽIVOT…

Srpska krsna slava i tradicionalna hrana na EKSPO izložbi 2015

Etnografski muzej u Beogradu – ustanova kulture od nacionalnog značaja će se u okviru Svetske izložbe EKSPO 2015, koja se održava u Milanu od 1. maja do kraja oktobra 2015, predstaviti izložbom „Kultura ishrane Srbije“ autorke Dušice Živković, muzejskog savetnika.

Izložba je u skladu s centralnom temom „Okusi hranu, oseti život“ i posvećena je fenomenu ishrane koji je, putem multimedijalne prezentacije, sagledan s različitih aspekata, polazeći od geografskih, istorijskih i kulturnih uticaja, preko načina pripremanja, čuvanja i konzumiranja hrane, do običaja i rituala u vezi sa ishranom.

Važan segment izložbe je predstavljanje običaja porodična slava koji je u novembru 2014. godine upisan na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva i deo je društvenih rituala i praksi u kojem je, pored religijskog, prisutan i kulturni obrazac gošćenja i gostoprimstva.
Izvor: srbijuvolimo.rs

_____________________________________________________________________________________

DA BUDE ZDRAVLJA, PLODA I RODA…

Đurđevdan

Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Poreklo praznika

Sveti Đorđe ubija aždaju (pravoslavna ikona)

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.

Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo.

Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.[1]

Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

Glavni običaji su:
• pletenje venaca od bilja
• umivanje biljem
• kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili „berićetni“ – „Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.[2]
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – „da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa[3]; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.[4]
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – „da budu zdrava kao dren“, devojke – „da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – „da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.[4]

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).[5] Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, „da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, „da bi im kosa rasla kao žito“.[6] Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.[5]

Đurđevdanski uranak

Jagnje na ražnju

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na „đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.[2]

Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.[4]

Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.[7]

Oranje brazde oko sela
Zemljoradnici su oko sela oboravali brazdu koja je činila magijski krug u koji zle sile nisu mogle da prodru.[6]

Stočarski praznik
Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima.[6] Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.[5]

Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.[7]
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.[8]
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.[6]

Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.[5]
Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.[7]

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).[5] Sve to pokazuje, da je običaj veoma star.
Na sličan način privlači se i poljska plodnost. Sa velikom revnošću praktikuju se i ljubavna vračanja i gatanja. Vrste gatanja i predmeti, po kojima se gata, vrlo su mnogobrojni (po hlebu, koprivama, kukavici, svinjama, rosi itd).[5]

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – „da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – „da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.[8]

Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je „proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac „neznaboštvu“.

Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.[6]
Po broju svečara, Đurđevdan je na drugom mestu u Srbiji (posle Nikoljdana).

Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

Reference

• Vladika Nikolaj Prolog za 23. april, Pristupljeno 4. 5. 2013.
• • Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Randelj, 2006. i Milan Vuković, 1985., str. 112
• • Milan Vuković, 1985., str. 113
• • Veselin Čajkanović
• • Mirjana Kandić, 2003.
• • Vuk Karadžić, 1867., str. 28
• Vuk Karadžić, 1867., str. 29

Literatura
Krvna žrtva: transformacije jednog rituala. Balkanološki institut. Beograd, 2008. ISBN 978-86-7179-065-9
Mirjana Kandić: Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan i Đurđic, Srpske slave i običaji, 1. deo, Smederevska sedmica br. 234, od 15. 1. 2002. [1]
Vuk Karadžić: Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867.
Vladika Nikolaj Velimirović: Ohridski Prolog [2]
Srpska pravoslavna crkva Crkveni kalendar
Veselin Čajkanović: Đurđevdan, u Narodna enciklopedija, od grupe autora, 1927.
Đorđe Randelj: Svetačnik: slave i verski običaji kod Srba, Ljubitelji knjige, Novi Sad, 2006.
Milan Vuković: Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba, Beograd, 1985.
Izvor: sr.wikipedia.org/sr 

---

---

TAMOiOVDE – FotoPlus

Pročitaj i: DAN CVEĆA I LJUBAVI- ĐURĐEVDAN…

---

---

Priredio: Boras*S

IZBLEDELA SLAVA…

Turisti uništili čuveni izvor u Jeloustonu

Čuveni izvor vrele vode u Nacionalnom parku Jelouston promenio je boju i od tamno plave postala je nadrealno zelena i žuta, a uzrok je to što su turisti u proteklih 50 godina bacali kovanice.

Izvor nazvan „Jutarnja slava“ u Gornjem bazenu gejzira u Jeloustonu dramatično se promenio od pedesetih godina prošlog veka zbog nagomilanih kovanica, smeća i drugog otpada.

Izvor sada nazivaju „Izbledela slava“ zbog promene boje.

Skoro tri miliona turista godišnje poseti Jelouston i, uz želju, bacaju kovanice u izvor.

Nagomilano smeće i kovanice uzrokovali su zagušenja u izvoru što je uticalo i na protok vode.

To je dovelo do pada temperature vode i migraciju narandžaste termofilne bakterije u centralni deo izvora.
Izvor: blic.rs

_______________________________________________________________________________

MOLITVA ZA INTELEKTUALCE…

Mirko Kovač: Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice

Žao mi je svih oni intelektualaca koji gledaju na jedno oko,
koji primaju počasti a prave se da im nije do njih.

Žao mi je svih onih neslobodnih ljudi koji strahuju nad svojom egzistencijom, koji su postali robovi sopstvene sudbine.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijeloga života pribavljaju sebi alibi.

Žao mi je svih onih koji se slijepo drže jednog mjesta, jer nijesu za neko drugo.

Žao mi je intelektualaca koji vjeruju da su miljenici vlasti.

Žao mi je svih poltrona, svih onih koji primaju mito laskavaca.

Molim se za one nesrećne dostavljače da se što prije vrate svome Ja.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji tuđe mišljenje saopštavaju kao svoje.

Žao mi je ljudi pohlepnih na vlast, žao mi je svih karijerista, svih materijalista.
Žao mi je svih onih koji vjeruju da znače nešto u očima onih koji ne znače ništa.

Žao mi je koji nemaju snage reći: Ne, kada se ne može kazati: Da!

Žao mi je onih nesretnika koji za slobodoumnost odmah traže nagradu.

Žao mi je svih onih koji ništa ne znaju o istini, i onih koji nikad neće otvoriti oči, nikada izaći iz svog lunarnog vrta.

Žao mi je onih za koje je efemerna slava – vječnost.
Žao mi je onih skorojevića koji sebi pribavljaju maske snobova.

Žao mi je svih onih koji idu na premijere, koji za trpezom žude za prvim mjestima.

Žao mi je svih onih koji zavide drugima, koji su tašti i koji se ne mogu izliječiti od oholosti.
Žao mi je i onih ljudi koji misle da je njihova šutnja principijelnost.

Žao mi je svih onih nesrećnika koji cijelog svog života ne mogu rizikovati,
svih onih slabića koji drhte nad sobom, koji njeguju svoj strah,
svih onih intelektualaca koji se lako odriču svog mišljenja.

Žao mi je svih onih koji žele uspjeti na tuđu štetu.

Žao mi je onih ljudi koji bi htjeli biti slobodoumni, a po prirodi su svojoj kukavice.

Žao mi je svih onih koji mrze ljude sposobnije od sebe.

Molim te, Gospodine, za sve nesretnike koji su sami uzrokom svoje nesreće.

Izvor: filozofskimagazin.wordpress.com

---

 

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Zbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

---

 

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja.

Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.

Sanjarenje (1938)

Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.

U parku (1944)

Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada.

Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.

Bele ruže (1944)

Nakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi.

Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti.

Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.

Put slave (1952/53)

Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina.

Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.

Dimnjaci i ruže (1937)

Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem.

Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.”

Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

---

---

---

Priredio: Bora*S

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

---

TRAŽIM POMILOVANJE…

TRAŽIM POMILOVANJE

Za one koji ne umiru na vreme

Za duševno stanje kao od pre pola veka,

Foto ilustracija: Bora*S

za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme,

za one koji se prohujalog drže,

koji pišu kako se pisati ne sme,

za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka,

za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka,

za one koji ne pale i ne žare,

za stare podvige i slave stare,

za one čiji je zavičaj na obalama prošlosti osto,

za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,

za one koji ugašena sunca brane,

koji se sećaju snegova od lane, tražim pomilovanje.

Desanka Maksimović

---