UČIONICA IH VEZALA ZA CEO ŽIVOT…

tamoiovde-logo (1)

Šest decenija učiteljskog braka proslavili u svojoj  (zatvorenoj)  školi u selu Crni vrh, na Staroj planini

Učiteljica-Milena-1-800x445Učiteljski par iz Kalne na Staroj planini, Milena (84) i Branislav – Branko (83), proslavili su 28. jula ove godine 60 godina braka u svojoj školi u selu Crni vrh, na Staroj planini. Tamo, i u okolnim selima predela Budžak, u gorštačkom bespuću, učiteljovali su gotovo ceo radni vek.

Branislav je najviše godina bio direktor škole, Milena učiteljica koja je ostala upamćena po svojih 1.200 đaka od kojih su mnogi postali profesori, doktori nauka, inženjeri, naučni radnici, pisci, sportisti.

Učiteljica-Milena-e1472063265122 Nikad nije bila ni dan na bolovanju, a prosvetni inspektori uvek su beležili: “posebno se ističe”.Imala je i nesebičnu podršku: suprug joj je u svemu bio desna ruka. Učionica ih je, kažu njihove kolege, vezala za ceo život.

-Nekada, pre pola veka,Kalna je imala 13.000 duša, danas oko 2000.Većina sela nema ni jednog đaka, nekad ih je bilo po 200, 300, pa i 400 u samo jednom selu.

Danas je posve drugačije, ali ne možemo da zaboravimo Crni vrh i siromašne đačiće koji su svi završili škole. Ne verujem da je i jedan jedini ostao u planini – priča Branislav dok Milena podseća kako je njen suprug i direktor, oskudnih šezdesetih godina, zaposlio i njenog brata u školi na Crnom vrhu.

Milorad je tada završavao prava, a imao je i osnovnu muzičku školu, pa je pola godine učio decu muzičkom vaspitanju.

Učiteljica-Milena-2-e1472063362929Crni vrh je za oboje, iako su tužni što je školska zgrada zatvorena,  najlepše mesto na svetu. Nije im bilo lako da sve vreme svečanog ručka u kafanici “Kod Ždrma”, preko puta, netremice gledaju u svoju oronulu i opustelu školu.

-Ranije smo se dogovorili sa kafedžijom, tako da su vrata bila otvorena. Ovde se navraća kad gazda nema posla u domaćinstvu, obično nedeljom i praznikom. Leto je i radi se u voćnjaku, povrtnaku, vuku se drva sa planine.

Upravo danas centrom sela prolaze rabadžije sa natovarenim samarima kao u nakadašnja stara vremena. Ovde je ipak vreme stalo. Najteže je što nema dece i mladeži – priča Branislav nazdravljajući za tako retku godišnjicu sa svojim nekadašnjim nastavnikom muzike i Mileninim bratom Miloradom.

Učiteljica-Milena-2-1-2-e1472063699346Milorad provodi penzionerske dane na Borskom jezeru u krajoliku Dolina mira. Lepo mu je, ponosi se svojom izložbom skulptura u drvetu, kamenu i metalu. Turisti ga opsedaju, Dolina mira je sve nemirnija, a on i supruga Divna, svakog dočekaju kao najrođenijeg.

-Došao sam da proslavim dijamantsku svadbu sestre i zeta, ali i da se prisetim dana kada sam ovde učio decu i – svirao bubnjeve sa svojim orkestrom. Iako sam kratko pohodio Crni vrh, uspomene su još sveže. Ti dani se ne zaboravljaju. Ostavio sam i svoj rodni Pirot, i Bor mogu da napustim, ali crnovrške mladalačke vragolije i crce tog naroda nikada neću prpeustiti zaboravu – odsečan je Milorad zvani Pirke, poznatiji u ovim krajevima i kao Karbon.

Ućiteljica-Milena-3-e1472063740333Kad se završio ručak, mala srećna ekipa bivših prosvetnih radnika krenula je u susret Kalni, poznatoj po nekadašnjem jedinom rudniku urana u bivšoj Jugoslaviji. Milena je, pritisnuta godinama, jedva čekala da ode do stana u svojoj četvorspratnici, Branislav je nastavio svadneno veselje u kafani “Bolji život”.

Pirke je krenuo u zagrljaj svojoj Dolini mira rešen da izvaja “mladence” u dugovečnoj, 200 godina staroj hrastovini pronađenoj na vrletnoj planini iznad njegovog doma na Borskom jezeru, na “Crnom vrhu od Srbije”.

 Autor: Brana Filipović, 24. avgust

Objavljeno u sklopu projekta „Knjaževac i Stara planina: Ljudi, vreme, život“ koji sufinansira Opština Knjaževac

Izvor:solarismediabor

__________________________________________________________________________________

Advertisements

SIJARINSKA BANJA – JEDINSTVENA U SVETU…

tamoiovde-logo (1)

Sijarinska banja je poznata bila i starim rimljanima, koji su boravili na ovim prostorima, što pokazuju ostaci njihovih kupatila, te se pretpostavlja da su u vreme Vizantije dolazili imućniji stanovnici Caričinog grada da se ovde odmaraju i koriste lekovita svojstva banjskih izvora. Tim tadašnjim posetiocima nije mogao da promakne jedinstveni gejzer na Balkanu, čije vode iz utrobe zemlje izbijaju ka nebu u visini od 12m.

5c9d1e42e340b51b9a4354b977c5a175_L

foto:novosti

Danas je tu je sportski centar, sa olimpiskim bazenom i bazenom za vaterpolo, terenom za mali fudbal i košarku. Posetioci mogu pored korišćenja usluga terapije termalnim vodama, imati i razne vidove rekreacije.

Kada preko leta u banju dođe veliki broj turista, pored svega što je nesebično ponudila priroda, ljudi banje organizuju za goste “Gejzerske noći”, sa muzičkim sadržajem, koje se završavaju na Svetog Iliju, drugog avgusta, sa zajedničkim venčanjem mladenacaispod gejzera. Kao poklon, mladenci
dobijaju “medene dane” u banjskom hotel.

Sijarinska Banja je okružena brdima sa gustom hrastovom i borovom šumom, koja pokriva 50m², pa je zaštićena od vetrova i pojave magle.

Sijarinska Banja ima 26 izvora od kojih 18 imaju terapeutsku vrednost. U „Donjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Glavni izvor, Izvor za inhalaciju, Mali Gejzir, Gejzir, Rimski izvor, Borovac, Spas, Raj i Hisar. U „Gornjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Jablanica, Zdravlje, Suzica, Snežnik, tri izvora u Blatištu, Kiseljak i bušotina „B-4“. Voda pojedinih izvora po svom hemijskom sastavu je različita: alkalna, kisela, gvožđevita, sa temperaturom od 68-76 ºC.

Lekovite vode Sijarinske Banje imaju različitu primenu i koriste se za kupanje, piće i inhaliranje. One pomažu u lečenju hroničnih reumatskih oboljenja, kožnih oboljenja, stomačnih i bolesti žuči, oboljenja bubrega i mokraćnih puteva, anemiju i šećernu bolest, astmu i hronični bronhitis, kao i razne oblike neuroze i stanja lakše psihičke i fizičke iscrpljenosti.

Poseban kuriozitet ove banje čine gejziri, koji se ubrajaju u najatraktivnije turističke vrednosti Srbije. Prvi “Gejzir” je termomineralni izvor koji predstavlja svojevrsnu atrakciju. Pojavio se oktobra 1954. godine prilikom bušenja na levoj obali Banjske reke na 470m nadmorske visine, na dubini od 9m, sa temperaturom od 71 ºC. Vodeni stub gejzira iznosi 8m.

Hemijski sastav vode karakteriše: natrijum, litijum, hidrokarbonat i fluor. N.Milojević je ustanovio da vode ovih izvora predstavljaju najvećim delom “poslednje minijaturne znakove nekadašnje vulkanske aktivnosti”. Oslobađanjem para i gasova u velikim dubinama se obrazuje juvenilna voda, koja pod pritiskom izbija na površinu zemlje (M.Vasović). Usput, ona se meša s običnom podzemnom vodom, koja se “velikim pukotinama u rasednoj zoni spušta do znatnih dubina, obrazujući na taj način vode termalnih izvora Sijarinske Banje”

Izvor: srbijuvolimo

_______________________________________________________________________________

I ODRASLIMA IGRA POMAŽE…

tamoiovde-logoI odraslima igra pomaže da budu kreativni

Kako doći do novih poslovnih ideja ili usavršiti postojeća rešenja? Kako nadmašiti konkurenciju? Promenom ustaljenog načina razmišljanja, kažu autori „Igrališta (g)radilišta“

igraliste-1U ovim burnim i teškim vremenima pitanje (ekonomskog) opstanka firmi, porodica i pojedinaca često zavisi od faktora na koje je gotovo nemoguće uticati, pa ipak postoje i neka psihološka „tajna oružja“ uz čiju pomoć se može steći prednost nad takmacima.

Jedno od njih je – kreativnost, tvrde autori knjige „Igralište (g)radilište“ Dejv Stjuart i Mark Simons. Prvi je osnivač i predsednik multimedijalne kompanije „Sredstva masovne zabave“, javnosti poznatiji kao deo čuvenog benda „Juritmiks“, a drugi je stručnjak za brendiranje i vodi niz reklamnih agencija u Velikoj Britaniji i SAD. Izdavač u Srbiji je „Klio“, a s engleskog jezika je prevela Mirjana Ivanji.

Ostavljajući po strani zvanična istraživanja, naučne teorije, savete psihologa sa zvučnim titulama i impresivnim bi(bli)ografijama i suvoparne, visokoumne priručnike za snalaženje kroz svet biznisa (odnosno, koristeći ih samo da pojasne i argumentuju svoje stavove), Stjuart i Simons su kroz razgovore sa mnogobrojnim uspešnim poznatim ličnostima pokazali kako iskorak iz ustaljenih, okoštalih obrazaca ponašanja i razmišljanja može da donese odlučujući pozitivni preokret.

„Kada oslobodimo svoj urođeni kreativni potencijal, sve je moguće“, pišu njih dvojica, a kako to postići, objašnjavaju na primerima Mika Džegera, „Bitlsa“, Džimija Hendriksa, Boba Dilana, Tima Brauna…

Svako kreativno mišljenje, podsećaju autori, počinje u dečijem uzrastu, kroz igru i istraživanje koje ne poznaje ograničenja stečena kasnijim obrazovanjem, iskustvom i nametnutim okvirima realnosti. Većina odraslih kroz proces sazrevanja zanemaruje ili potiskuje tu svoju sposobnost, mada neki – umetnici, pre svih – nastave da je razvijaju i usavršavaju na nov način, kroz neobične ideje, poduhvate i stvaralački rad. „Svako dete je umetnik, problem je kako ostati umetnik kada odrastemo?“, pitao se Pablo Pikaso.

Dobar predlog para vredi

Vrhunac kreativnosti ljudi uglavnom dožive u tridesetim i četrdesetim godinama života, ali to ne znači, tvrde Simons i Stjuart, da ga ne mogu ponoviti i u kasnim šezdesetim.
Na žalost, kako za većinu poslovnih delatnosti kreativnost nije neophodna, jer se prednost daje procedurama, pravilima i sistemima, pojedinci koji uspeju da pronađu prostor da razmišljaju nezavisno i van okvira nisu (dovoljno) ohrabreni i podstaknuti u kompanijama u kojima rade. A ako napuste takav posao da bi započeli sopstveni, nailaze na nove prepreke. Privatno preduzetništvo je prava umetnost kombinovanja kreativnosti i komercijalizma u kojoj dobra ideja malo vredi ako je neupotrebljiva ili nema ko da je finansira i, obrnuto, novčano ulaganje propada ukoliko ne podržava nešto novo, čega nema na tržištu, ili što nadilazi ponudu konkurencije.
Primer za to je Tomas Edison. Godine 1879. je patentirao inkadescentnu električnu svetiljku, prvu „viseću“ lampu, ali ona nije mogla da bude iskorišćena na pravi način jer je energija koju koristi bila preskupa. „Načinićemo struju tako jevtinom, da će samo bogataši paliti sveće!“ obećao je poznati pronalazač, i uskoro razvio (zahvaljujući i našem Nikoli Tesli) sistem snabdevanja energijom na svakoj lokaciji, „počistivši“ konkurenciju.

Špagete, pojedinci i timovi

Kako kreativnost pomaže da se reši neki konkretan poslovni problem? Pre svega, predlaganjem što više načina da se to uradi („špageti ideja“). Na primer, u jednom hotelu su se gosti žalili da uvek predugo čekaju na lift. Prva pomisao je bila da se, naravno, ugradi još neki lift, ali uprava za to nije imala para. Umesto toga, pored lifova su postavljena ogledala i stočići sa časopisima, a na zidove okačeni zanimljivi posteri tipa „Da li ste znali…“ i kvizovi (poput „Maselovih“ u vozilima beogradskog javnog saobraćaja).

Autori „Igrališta (g)radilišta“ ukazuju da se do novih ideja može jednako uspešno doći samostalno ili grupno, s tim što je u prvom slučaju pojedincu potrebna podrška kolega i šefova da tu ideju ostvari (a prepreke su surenjivnost, lenjost, birokratija….) a u drugom sloboda da svaki član grupe otvoreno iznese svoj predlog, bez straha da će biti kritikovan, ismejan ili odbačen. Zato se dešava da „grupno razmišljanje“ bude kontraproduktivno, naročito ako postoji tendencija preteranog opuštanja – kriterijumi se snižavaju, umesto sukoba mišljenja jedni drugima potvrdno klimaju glavom i na kraju dopuštaju da se povedu za najlenjijim ili najmanje ambicioznim članom grupe. To se može izbeći tako što se pojača takmičarski duh, recimo u odnosu na neku drugu grupu, a nagrada odnosno priznanje za najuspešniju ideju dodeli celom timu. Umesto međusobnog „tetošenja“ ili, naprotiv, svađe oko toga čija je ideja bolja, članovi tima odaberu najbolji predlog i zajednički rade na njegovom poboljšanju i prezentaciji.

Putovanje vozom inovacija
„Kreativnost ne podrazumeva iznošenje jedne ideje koja će promeniti svet, reč je o živopisnom putovanju u vozu inovacija koje se nikada ne završava“, pišu Stjuart i Simons. Ništa nije savršeno, nijedan proizvod, nijedna usluga, nijedan poslovni model, nijedna situacija. Uvek postoje stvari koje mogu da se poboljšaju. Pitanje „Šta bi se moglo promeniti“ pokretač je celog ciklusa unošenja inovacija, i to otvara prostor za nove poslove, nova radna mesta.

Kao primer iznose izum asimetričnog kišobrana koji je dizajnirala holandska kompanija Senz Umbrelas.Umesto klasičnog, okruglog kišobrana koji se na vetru zaklopi, izvrne ili polomi, oni su napravili takav koji je na jednoj strani kraći, na drugoj duži, pa se okreće i prilagođava strujanjima vazduha, a ne da im se opire. Ovi su kišonrani pušteni u prodaju 2007. godine po ceni od 67 dolara i u već u prvih devet dana je prodato 10.000 komada!

Najbolji način da se dođe do nove ideje o starim proizvodima, uslugama i modelima je utvrditi šta je to što nas kod njih nervira, pa smisliti kako da to popravimo. Pored okruglih kišobrana to mogu biti neudobna sedišta u avionima, previsoki držači u gradskim autobusima, pseći izmet na pločniku (pa su se na ulicama pojavile kesice za njihovo prikupljanje), ambalaža koju je nemoguće otvoriti (pa se neko kod nas dosetio kesica sa kafom „otvori lako“), ključevi koje stalno zaturamo (odgovor je bio privesak koji se oglašava kad zazviždimo), bauljanje po mraku dok ne napipamo prekidač za svetlo na zidu (sad se svetlo može uključiti zvučnim signalom)…

Drugi dobar način je da se problem rastavi na manje delove, koji će se rešavati odvojeno (sistem „riblje kosti“ koji je razvio Japanac Kaoru Išikava: problem se ispiše na ribljoj glavi, a ključni detalji na kostima). Upravo tako je tim stručnjaka iz Kalifornije i Japana dizajnirao najpopularniji ikad napravljen automobil u svetu, „mazdu MH-5“ (prema Ginisovoj knjizi rekorda): razdelili su ono što žele da postignu na pet elemenata, i radili na svakom zasebno. Prva „kost“ je bio kompaktan i lagan, a ipak siguran auto. Druga „kost“ kabina dovoljno udobna za dvoje. Treća – položaj motori koji će prepoloviti težinu na prednji i zadnji deo vozila. Četvrta – ravnomerno korišćenje sva četiri točka na putu. I peta – dobra povezanost između motora i stražnjeg diferencijala, tako da je otporan na pritisak prilikom smanjivanja brzine.

Stjuart i Simons, opet kombinujući naučne dokaze sa primerima iz prakse, navode da je u traganju za dobrim idejama jednako potrebno imati prethodno znanje iz oblasti kojom se (svesno) bavite, ali i dopustiti sebi da misli „odlutaju“ u neke sasvim druge (nesvesne) prostore, kako bi se povezale leva i desna moždana hemisfera i stimulisalo kreativno razmišljanje. Tako se pokreće proces u kojem iz činjenica kojima raspolažemo uz pomoć intuitivnog sagledavanja situacije dolazimo do savim nove ideje („aha!“ momenat). Luj Paster je to ovako objasnio: „Mogućnost ide na ruku samo umu koji je spreman“.

Neki od načina da se pobudi kreativnost su i vizuelizacija (crtanje skica, dijagrama, tabela… ili jednostavno zamišljanje), zatim poređenje (čips je izmišljen tako što ga je organski fizičar Fredrik Bauer uporedio sa suvim lišćem), provera i razmena ideja u komunikaciji sa drugima, ambiciozno razmišljanje (početi od male zamisli, pa je razrađivati – recimo, kao što je Al Gor uverio ljude u značaj globalnog zagrevanja tako što je počeo ukazivanjem na manje klimatske promene, pa uveo termin planetarne „klimatske krize“), posmatranje problema iz različitih uglova, povezivanje naizgled nepovezanih stvari i događaja (što je suština humora – vicevi su smešni upravo zbog tog neočekivanog obrta)…

I, naravno, stalno tragati za drugačijim, novim saznanjima i gledištima. Kao što je rekao jedan od najkreativnojim umova u istoriji, Albert Ajnštajn: „Ja nemam neki poseban dar, ja sam samo strastveno radoznao!“.

Aleksandra Mijalković/Politika Magazin /12. oktobar 2014. /
Izvor:clio.rs

________________________________________________________________________________________

VRŠAČKI PUT SVILE…

tamoiovde-logoStoletna stabla duda na Belocrkvanskom putu svedoče o bogatoj ali zaboravljenoj tradiciji Banata. U 19. veku svilarstvom se, kao unosnim poslom, bavila gotovo svaka porodica u ovom kraju

srb-Dudove-na-putu-Vrsac-Be_620x0

Drvored kraj puta za Belu Crkvu svedoči o prošlim vremenima

TURISTIČKOM turom „Put svile“ svake godine prođu milioni ljudi znatiželjni da vide kuda su sve išli karavani iz Kine u kojoj se ova najfinija tkanina proizvodila, do Mediterana gde se prodavala.

Međutim, malo je poznato da i Vršac ima svoj „put svile“. Stoletni dudovi sa obe strane puta ka Beloj Crkvi u dužini od petnaestak kilometara, svedoče o vremenu kada je svilarstvo u ovom kraju bilo jedna od glavnih privrednih grana.

Prema jednoj verziji dudovi pored puta nikli su naredbom Marije Terezije da svi mladenci po sklapanju braka baš na tom mestu posade svoja dva drveta. Po drugoj, Nemci iz okoline reke Rajne, koji su se početkom 18. veka nastanili u južnom Banatu, prvo su u tom kraju obnovili vinogradarstvo. Zatim su, kada se zemljište pokazalo podesnim za sadnju belih dudova, počeli da uzgajaju svilene bube i prave sirovu svilu.
Za „procvat“ je i u ovoj verziji najzaslužnija bila upravo Marija Terezija. U njeno vreme dudare su sađene gde god je bilo slobodnog mesta. Postojao je i propis da oko svake kuće mora biti zasađeno dvadeset dudova, o kojima se vodila posebna briga. Stanovnici su besplatno dobijali jaja svilene bube, koja se hrani isključivo dudovim lišćem, a devojke su, takođe besplatno, bile obučavane da razmotavaju svilu iz kokona (čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti).

POSAĐENI VINOGRADI

PRVIH decenija svilarstva u Vršcu dudovi su bili toliko cenjeni da su tadašnji namesnici uveli smrtne kazne za sve one koji naude ovom drveću. Najviše rasadnika bilo je na Guduričkom putu. Postoji zapis da je 1844. godine na površini od 29 lanaca posađeno 2.040 mladih dudova. I Jozef i Eva Hercog su tamo imali svoj veliki posed. Međutim, kada se svilarstvo ugasilo kao privredna grana, a meštani se preusmerili na proizvodnju vina, ti dudovi su povađeni, a na njihovom mestu posađeni vinogradi. Upravo oni danas predstavljaju najveće vinogorje u Srbiji, po kojem je Vršac prepoznatljiv i van granice naše zemlje.

– Vršac je sredinom 19. veka bio centralno mesto za sakupljanje kokona i otkupna stanica za sirove čaure – kaže Ljiljana Bakić, kustos Gradskog muzeja u Vršcu. – Imali su i svilare, koje su se nalazile u današnjoj Ulici Milana Tepića i u blizini Vladičanskog dvora, a kasnije su nicali i brojni privatni zavodi za svilu. Nije bilo porodice koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje.

Prema pisanjima Feliksa Milekera, istoričara ovog kraja, vršački kokon je bio izuzetnog kvaliteta. Zato i ne čudi što su ovdašnji svilari za svoj rad dobijali prestižne nagrade na sajmovima širom Evrope.

– Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač Apoteke na stepenicama, najstarije apoteke u Vršcu, koji je imao i privatni zavod za svilu – dodaje Ljiljana Bakić. – Proizvodi njegovog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske, a u nekim spisima se pominje da je njegova udovica Eva, baka poznatog mađarskog pesnika Ferenca Hercoga, 1851. godine na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.

Svilarstvo u Vršcu je, kad je izgrađen državni put, potisnula prodaja i izvoz vina. Masovnom raskrčavanju odoleli su samo dudovi na belocrkvanskom putu.
Iako sećaju na lepa vremena, o ovim drvoredima se poslednjih godina uglavnom govori u negativnom kontekstu, jer se na deonici puta ka Beloj Crkvi dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ukoliko izlete sa kolovoza, vozači ginu u sudaru sa dudovima. Zbog toga jedni traže da se drvoredi poseku, a drugi upozoravaju da je njihovo postojanje od velikog značaja.

– Ti dudovi, između ostalog, štite put od vetra i snežnih nanosa, a zemlju od razuđivanja – kažu vršački ekolozi. – Zato apelujemo na vozače da na toj deonici prilagode brzinu uslovima puta, umesto da okrivljuju dudove.
Kao jedno od rešenja ovog problema predlaže se postavljanje zaštitne ograde duž svih 15 kilometara, kako bi se ubuduće sprečile kobne nesreće.

ENTUZIJASTI
NAŠA zemlja je pre Drugog svetskog rata bila peta u svetu po proizvodnji svile. Zato pojedini entuzijasti rade na tome da se svilarstvo obnovi, pre svega u Vojvodini i okolini Vršca, gde je bilo i ostalo najviše belih dudova. To drveće bi moglo da posluži kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba, a da se u međuvremenu zainteresovano stanovništvo obuči za ovu delatnost. Stručnjaci tvrde da bi proizvodnja svile bila isplativa i izvozni potencijal.

J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

POGAČE VERE I TRADICIJE…

tamoiovde-logoMešenje obrednih hlebova kroz vekove je bio i ostao važan deo običaja našeg naroda. Pripremaju se za rođenje, krštenje, slave…

rep-hleb_620x0BADNJAČA, česnica, rođenčić, mladenčić, slavski kolač, kumovski hleb, kumova pogača, sabornik, vasilica, poskurica, samo su neki od srpskih obrednih hlebova. Pripremaju se za rođenje, krštenje, venčanje, slave, posle upokojenja.

Zato i ne čudi što se u narodu često kaže da život, u stvari, prođe između dva hleba, prvog, umešenog za srećno rođenje, i onog koji se mesi posle upokojenja, za prelazak duše u drugi svet.

Da u bogatstvu srpskih običaja hlebu kao „životodržatelju“ pripada vrlo važno mesto, potvrđuje Jelena Ristić, kustos Srpskog muzeja hleba „Jeremija“ u Pećincima. Hleb simbolično sjedinjuje ljudskost i božanstvenost, a i sam je simbol sjedinjenosti jer sadrži mnogo zrna, pa kada se razlomi i podeli, označava zajednički i jedinstveni život.
– Najviše obrednih hlebova priprema se tokom takozvanog zimskog ciklusa praznika, a česnica je, svakako, najpoznatiji. Naziv joj potiče od reči „čest“, „deo“, „sreća“, jer se lomi i deli svakom ukućaninu. Po narodnom verovanju, čestnica, kako je još nazivaju, predstavlja Božju povojnicu koja se mesi kao uspomena na Isusovo rođenje, kada su ga pastiri darivali. S druge strane, običaji koji su povezani sa česnicom pokazuju da ona u suštini predstavlja useve što potvrđuje i verovanje da od ovog obrednog hleba zavisi rod useva, razmnožavanje stoke, zdravlje ukućana, napredak u poslovima i blagostanje kuće.

“ZDRAVLJE I VESELJE“

 MEĐU takozvanim figuralnim hlebovima najznačajniji je „zdravlje i veselje“, koji su ukućani jeli za Badnje veče ili prvog dana Božića za ručak. Uloga i značaj ovog kolača u obliku vekne ili pogače, najbolje se vidi iz rituala njegovog pečenja. Pre nego što se stavi u peć, njegova gornja površina je zasecana nožem onoliko puta koliko je članova domaćinstva. Za svakog ukućanina, po starešinstvu, zasecan je zarez i izgovaralo se ime onoga kome je namenjen. Osim toga, kada je ispečen, ovaj hleb su morali da jedu svi ukućani da bi bili zdravi i veseli – objašnjavaju Biljana i Slobodan Jeremić (na slici), osnivači Srpskog muzeja hleba u Pećincima.

Osim česnice, po rečima naše sagovornice, nekada su domaćice za Božić mesile i veliki kolač, kao i mnogobrojne „zakone“, figuralne božićne hlepčiće. Uoči Božića, pak, za Badnje veče pripremana je badnjača, obično u obliku dvostruke ili trostruke pletenice na čijem jednom kraju je obavezno bio zaboden orah kao znak mudrosti, mira, plodnosti i dugovečnosti.

Kraj zimskih i početak prolećnih običaja, kada je o obrednim hlebovima reč, pripada mladenčićima.
– Mladenčići su, inače, simbol blagoslova i plodnosti – objašnjava Ristićeva, i podseća da plodnost simbolizuju i vaskršnji hlebovi, okruglog upletenog oblika sa jajetom u sredini. Ovi hlebovi, međutim, predstavljaju i žrtvu, s obzirom na to da se namenjuju i kultu mrtvih.
Nekada su, kaže naša sagovornica, obredne pogače sa otvorom na sredini, nalik đevreku, obavezno mešene i za Đurđevdan. Kićene su vrbovim grančicama i belim i crvenim cvećem uvezanim crvenim koncem.

– Najznačajniji i najsvečaniji trenutak proslavljanja krsnog imena je sečenje unakrst i lomljenje slavskog kolača. Njega je uoči slave mesila domaćica, od pšeničnog brašna i osvećene vodice. Slavski kolač se bogato ukrašava figurama od testa, golubom kao simbolom Svetog Duha, grožđem, klasjem, ali i poskurnikom, to jest pečatom. U sredinu slavskog kolača stavlja se i struk bosiljka povezan crvenim koncem radi zdravlja ukućana – kaže Ristićeva.

I dan-danas u nekim krajevima Srbije, podseća ona, nad glavom novorođenčeta, naročito dečaka, lomi se i jede presan hleb povojnica, kojim se novorođenče simbolično prima u porodicu i zajednicu. Sa druge strane, i mrtvima se namenjuje obredni hleb nazvan zadušnice, na kojem se obavezno utiskuje pečat, hrišćanski simbol krst sa slovima IS, HS, NI, KA, što znači „Isus Hristos pobeđuje“.

rep-hleb-MALA“SABORNICI“
– JEDNI od najukrašenijih i najlepših obrednih hlebova su svadbeni – sabornici. Uvek se pripremaju dva – jedan za mladoženju, drugi namenjen mladi. Oba se ukrašavaju cvećem, granama, jabukama i pticama na granama. Jedino se razlikuju što sa mladinih grana ptice simbolično odleću jer odlazi u novi dom, dok na mladoženjine sleću budući da u njegovu kuću stiže novi član – priča Biljana Jeremić.
Jelena Matijević
Izvor:novosti.rs

_________________________________________________________________________________________

Srodne objave:MOJE VREME U MUZEJU HLEBA JEREMIJA

OBIČAJI I SIMBOLIKA SLAVLJENJA BADNJEG DANA…

tamoiovde-logo
Badnji dan najavljuje veliki hrišćanski praznik Božić. Tog dana badnjak unosimo u naše domove, a porodica se okuplja uz posnu trpezu. Oni koji su se sa nekim tokom godine zavadili, na Badnji dan praštaju i mire se.

12692_bozic foto 01 Miroslav Petrovic_if

Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio

STARO POREKLO OBIČAJA

Mnogi običaji vezani za Badnji dan sasvim su paganski, a crkva im je kasnije dala hrišćansko obeležje. Običaje oko Badnjeg dana su Srbi nasledili od svojih predaka i još uvek ih održavaju.

Za badnjak se seče grana hrasta, koji je kod Slovena oduvek bio sveto drvo. Vezuje se za slovensko božanstvo Svetovida.

Badnji dan je pun rituala i simbolike, živopisnih radnji i svi su oni povezani sa porodičnim kultom i kultom ognjišta.

Narodni običaji oko Badnjeg dana su veoma stari i do danas se mnogo običaja izgubilo ili zaboravilo. U različitim krajevima, običaji se razlikuju u nekim elementima, a danas su prilagođeni životu u gradu.

Loženje badnjaka je u vezi sa ognjem i ognjištem. To je središnji element simbolike rađanja novog sunca jer je i Badnji dan odmah posle kratkodnevnice. Mladi hrast je spaljivanjem davan ognju radi nove godine, a pregršti varnica bacanih u nebo su najavljivale mnogo roda i prinosa.

Već u ranu zoru, pucanjem iz pušaka i prangija, objavljuje se odlazak u šumu po badnjak. Badnjak seku isključivo muškarci, najčešće domaćin i najstariji sin, u rano jutro, pre izlaska sunca.

Pre sečenja se drvetu nazove „dobro jutro“, čestita mu se praznik i moli se da donese zdravlje i sreću porodici. Zatim se drvo posipa žitom, a u nekim krajevima mu se daruje kolač posebno umešen za tu priliku. Drvo se ne sme dodirnuti golim rukama, pa onaj koji ga seče navlači rukavice.

Drvo se uvek zasecalo sa istočne strane jer je trebalo da padne na istok. Onaj ko je sekao badnjak, trudio se „da se drvo ne muči“ tj. da se obori iz jednog udarca ili najviše sa tri. Ako drvo ne padne ni posle trećeg udarca, mora se kidati rukama jer više udaraca nije dozvoljeno.
Kada domaćin donese badnjak, ostavlja ga pored ulaznih vrata, a tek sa prvim mrakom se badnjak unosi u kuću i stavlja, prema običaju, na ognjište.

Posle donošenja badnjaka kolje se pečenica (ponegde se kolje ili „utuče“ na Tucindan). Obično je to prase, retko jagnje (u vreme Božića nema jaganjaca), a ponegde ćurka ili guska. Pečenica je žrtva za novo leto, a ponegde se zove i veselica ili božićnjar. To je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje novog Boga.

12689_bozic foto 01 Emil Conkic_if

HRIŠĆANSKI SMISAO – Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Badnji dan je poslednji dan četrdesetodnevnog posta i to je uvod u jedan od najvećih hrišćanskih praznika – Božić. Običaji i praznovanje počinju Badnjim danom, a sve se svodi na jedan cilj – umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Prema hrišćanskoj tradiciji, običaj sečenja badnjaka se vezuje za to što su vitlejemski pastiri, na znak Zvezde da se rodio Hristos Spasitelj, nasekli granja i poneli ga u pećinu da nalože vatru i ogreju Hrista i njegovu majku. Badnjak, dakle, predstavlja ono drvo koje je Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak, dalje, nagoveštava i drvo Krsta Hristovog. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Posipanje žitom na Badnji dan i Božić podseća nas na žito koje je Majka Božija, kada joj se rodio sin, bacala životinjama u štali da stoka ne bi grizla slamu na kojoj je Hrist ležao. Slama u domu se tumači kao sećanje na to da se Isus Hrist rodio na slami, čime je badnjedanska slama simbol jasli u Vitlejemskoj pećini. Kađenje doma je simbol smirne i tamjana koji su donošeni kao darovi novorođenom Isusu. Orasi u slami u uglovima kuće simbolišu vlast Božju na sve četiri strane sveta. Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevajući tropar „Roždestvo tvoje…“, pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sednu za trpezu. Pogača koja se lomi simboliše reči Isusove „Ja sam hleb živi“, a vino krv njegovu. Riba je simbol Sina Božjeg, so božanske sile, a med sladosti večnog života pod okriljem Boga. Sveća koja se pali za Badnji dan i Božić predstavlja svetlost Božiju i simboliše Isusove reči „Ja sam svetlost svetu“. Paljenje badnjaka označava završetak Badnjeg dana i uvod u Božić.

UNOŠENJE BADNJAKA I SLAME

U toku dana, domaćica u jedno sito stavi sve vrste žitarica, suvih šljiva, oraha i jabuka i to sve stoji u vrhu stola gde se večera.

Ponegde sito stave pod sto, a ponegde kod ognjišta. Tim žitom posipaju se badnjak, slama i polažajnik.

Pred veče domaćin unosi badnjak i slamu u kuću. Kuca na vrata, a kada ukućani pitaju „Ko je?“ odgovara „Badnjak vam dolazi u kuću“. Potom mu domaćica otvara i obraćajući se badnjaku govori „Dobro veče badnjače!“. Domaćin stupajući desnom nogom preko praga unosi badnjak u kuću i pozdravlja ukućane rečima „Srećno vam Badnje veče“, na šta ga ukućani otpozdravljaju sa „Bog ti dobro dao i sreće imao“, dok ga domaćica dočekuje sipajući po njemu žito iz sita.

Noseći badnjak domaćin obilazi kuću kvocajući kao kvočka, a domaćica i sva deca idu za njim pijučući kao pilići. Domaćin obilazi sve uglove doma bacajući po jedan orah u svaki ugao, što se smatra žrtvom precima. Ostali orasi i lešnici se ostavljaju i u slami ispod stola i najčešće se jedu sa medom. Orahe koji su u uglovima niko ne uzima.

Po unošenju badnjaka, domaćin ili domaćica, unosi slamu i raznosi je po celoj kući, a posebno na mesto gde će biti postavljena večera. Pri tome onaj ko nosi slamu kvoca, a ostali pijuču. Preko slame se postavlja stolnjak jer se, prema starom običaju, služi i jede na podu. Stolice su iznete iz kuće i sedi se na slami.

Posle Božića se ova slama nosi u obor, štalu ili ambar, a njome su naši stari i obavijali voćke da bi bolje rodile.

PALJENJE BADNJAKA

Badnjak se celiva, maže medom i stavlja na ognjište. Kada je badnjak stavljen na ognjište, prema njemu se moralo ponašati kao prema živom biću − kitili su ga zelenim granama, ljubili, ali i prelivali vinom, posipali žitom…

Običaj nalaganja badnjaka na vatru veoma je star. Deca „džaraju“ vatru, odnosno grančicama raspaljuju vatru izazivajući pregršt varnica i iskri govoreći „koliko iskrica toliko parica, pilića, košnica…“ nabrajajući svu stoku i živež čije se blagostanje priželjkuje.
Negde se uz badnjak u kuću unosi i pečenica i govori „Dobro veče, čestiti vi i badnje veče“, a ukućani odgovaraju „Dobro veče, čestiti vi i vaša pečenica“.
Po završetku, domaćin okadi ceo dom i večeru, zapali sveću i pristupa se badnjoj večeri.

BADNJAČKI KOLAČ

Božićni kolač, poznat pod različitim nazivima, domaćica je mesila rano ujutru na Badnji dan, a nekad mu je pripisivana posebna moć.
Negde se na Badnje veče mesi česnica, badnjački kolač, bez kvasca sa orasima i namazana medom.

12690_bozic foto 01 Vladislav Mitic_if

Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja

BADNJA VEČERA
Badnja večera je posna, ali bogata. Prethodi joj četrdesetodnevni post i svako jelo koje se iznese na trpezu ima simboličko značenje. Treba da obiluje jelom i pićem da bi i nova godina bila rodna i puna izobilja. Nekim jelima se pridavao poseban, magijski značaj, zato su ona i obavezna: med, beli luk (koji ima amajlijsko značenje), pasulj, kupus, riba, voće (orasi, lešnici, jabuke, suve šljive). Večera protiče u miru i tišini.

Slama koja se unosi u kuću, obedovanje na podu i raznošenje oraha po kući su deo kulta mrtvih. To veče se u kući očekuju „domaći“ ili „domaći pokojnici“ ili „domaći duhovi“. Svi preci su sa ukućanima, zato je večera tiha da ih ne bi oterali i zato se tri dana sa trpeze ne prikuplja nego samo donosi, pa se čak i ne čisti po kući.

BDENJE
Na Badnje veče, noć pred Božić peče se pečenica za sutrašnji praznik.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi.

OPRAŠTANJE

Prema običaju, onaj ko se tokom godine sa nekim zavadio, na Badnji dan sa njim treba da se pomiri.

12688_bozic foto 01 Beta_hf

Deca obilaze domove U Vojvodini se deca okupljaju predveče, pre večere, prazne đačke torbe i idu u korinđanje. Ovaj običaj je veoma sličan koledarskim običajima kod drugih naroda. Mali korinđaši obilaze domove u komšiluku i pevaju (korinđaju) pesmice kojima najavljuju radostan dolazak Božića, a od domaćina očekuju da ih daruje. Domaćini kuće daruju decu jabukama, slatkišima, kolačima, suvim voćem, orasima…

SAVREMENO OBELEŽAVANJE BADNJEG DANA

U današnjim, urbanim uslovima se proslava Badnjeg dana izvodi u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.

U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.

Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom.

Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Spaljivanje badnjaka se obavlja, uglavnom, paljenjem par listova hrasta u pogodnom prostoru. U novije vreme se širom Srbije javilo kolektivno nalaganje badnjaka ispred crkve, odnošenjem u crkvenu portu ili ispred manastira, gde se kućni badnjak spaljuje na velikom badnjaku.
Autor: Žena | Foto: Miroslav Petrović, Emil Čonkić, Vladislav Mitić, BETA
Izvor:zena.blic.rs

______________________________________________________________________________________

 

DOM…

tamoiovde-logoKinez živi u čajniku!

Zadivljujuća građevina nalazi se na drvetu u selu Čen, u Kini, a dizajnirao ju je Gu Juezi, koji u njoj i živi.
Cajnik textŠezdesetčetvorogodišnji umetnik, odlučio je da se osami i ode da živi u džungli u blizini grada Fošan, na jugu zemlje.

Gu je došao na ovu ludu ideju nakon što se penzionisao i umorio od života u gradskoj vrevi.

Njegov novi neobični dom ima izgled džinovskog čajnika, koji se nalazi na ptičjem gnezdu.

Cajnik text 2Konstrukcija ima oko deset metara u prečniku, podržana je sa šest stabala, a u nju su smešteni hodnik, spavaća soba, kupatilo i kuhinja. Sa podom od bambusa, ova neobična građevina može nositi težinu i do 20 ljudi.

Cajnik text 3Juezi navodi da deo doma u obliku čajnika koristi kao trpezariju gde prima goste, dok je deo u obliku gnezda za ptice njegov studio za slikanje, kaligrafiju i duborez.
Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________

DAČA ODSLIKAVA SAMU DUŠU RUSIJE…

tamoiovde-logoRusko leto

Dača odslikava samu dušu Rusije, kao i njenu kulturološku podeljenost.
images-2012-07-rusko_leto_aps_472902522U Rusiji svako ima svoju priču o dači. Ta priča može biti o nekom sećanju iz detinjstva, poput igranja loptom do kasnih sati zahvaljujući suncu koje kao da nikada ne zalazi, skupljanja šišarki od kojih miriše vatra za samovar ili plivanja u ledenom jezeru oivičenom zelenim vrhovima smreke.

Može biti i pomalo romantična – prva ljubav koja uvene sa godišnjim dobom ili procveta u brak. Ili neka dirljiva pripovest, čak priča o izbavljenju. Jedna starija žena priča kako je došla kući sa posla i zatekla muža u krevetu sa svojom najboljom drugaricom. Izbacila ga je napolje. Penzija se bližila, ostala je bez muža i pitala se šta sada da radi. Odgovor je bila dača koju je kupila za petsto rubalja, sa obližnjom šumom u kojoj je mogla da skuplja pečurke, sa jezerom i baštom. „Ta dača mi je spasila život”, kaže.

Poneka priča je protkana tugom, koja se prelama kroz prizmu tragične istorije Rusije. Nakon što se baka Natalije Ivanove, u to vreme mlada udovica sa dvoje dece, ponovo udala, njen novi suprug je kupio daču blizu Moskve. Kada je on nestao u staljinističkom logoru, ona je ostatak svog života provela u dači. „Nikada ništa nije sadila, čak ni cveće – svuda samo trava, koja je sve više bujala”, priseća se Natalija, moskovska spisateljica i urednica. „Fotografija iz detinjstva pokazuje da je trava bila znatno viša od mene.”

Slatka ili gorka, vesela ili mračna, priča se uvek odvija tokom leta. Uostalom, dača je letnjikovac.
I Boris Vješnjikov ima priče u vezi sa dačom. To su muške priče, sa prizvukom razmetanja. Jednom se suočio sa grupom tinejdžera koji su pili i puštali preglasnu muziku sa muzičkog uređaja u njegovoj naseobini sa dačama u blizini Valdaja, grada na severozapadu Rusije. „Pokupio sam ih nekoliko i pobacao u jezero. Fizička sila je jedini jezik koji oni razumeju.” Drugi put je jedan nabildovani tupan prekršio pravila ponašanja tako što je pustio svog psa da pliva u jezeru. „Pozvao sam svog zeta, rvača. I problem je rešen.”

Kada nije u dači, Boris taksira. Jednog dana, dok jurcamo putem, pokazuje mi kanal pored kojeg „dačniki” iz velikih gradova otvaraju vrata svojih automobila i izbacuju smeće. „Tako je u Rusiji danas”, gunđa. Ali Boris ima plan. Namerava da postavi nadzornu kameru kako bi uhvatio prestupnike.

Do tog momenta je Boris, šezdesettrogodišnjak ledenoplavih očiju, sa stomakom koji izgleda kao da je progutao košarkašku loptu i gomilom košulja s kratkim rukavima i tropskim motivima tipičnim za Maui, a ne za Moskvu, za mene bio samo Boris taksista. Sada otkrivam njegov drugi identitet. On je i predsednik Boris, preopterećeni vođa Njercija, zajednice od oko hiljadu dača u Valdaju.

Borisovo kraljevstvo, carstvo dača, ruski je fenomen. Svaki treći Rus poseduje daču. U moskovskoj oblasti, gde ih ima oko milion, petak veče označava početak dača-špica, u kom zakon inercije nalaže da auto zaustavjen u dača-saobaćaju ostaje da stoji veoma dugo.

Dača se kroz rusku kulturu neprekidno provlači još od vremena kada je Petar Veliki delio svojim dvoranima zemlju na periferiji Sankt Peterburga (reč „dača” je izvedena iz ruskog glagola „dati”). Dača je pozornica na kojoj se odvija drama (ili komedija) ruskog leta. Leto je u Rusiji dragoceno i kratko; zima, beskrajna. Period vegetacije u tajgi oko Sankt Peterburga traje kratka četiri meseca. U zapadnoj Evropi on se proteže na osam i više meseci. Petina Rusije je iznad arktičkog kruga. Više od polovine te teritorije je neprekidno okovano ledom. Dolazak proleća, a potom i leta, predstavlja neku vrstu bajke. Tlo se raskravljuje, a i duša.

Zajednica dača je Rusija u malom, sa njenim pričama o ljubavi, gubitku i patnji, trvenjima, sa suprotstavljenim pričama od kojih svaka deluje kao istinita, dok prave „istinite priče” zapravo nema, i sa potocima votke i prilikama za korupciju. (Opštinske vlasti nezakonito prisvajaju imanja i prodaju ih preduzimačima koji ih cepkaju i prave na njima dače.)

Dača je mesto za umovanje, kontempliranje o životu, za zabavu, za negovanje porodičnih i prijateljskih odnosa, a u skorije vreme je postala simbol upadljivog, prekomernog troškarenja ruskih skorojevića. Ona je pokazatelj promene sistema vrednosti u Rusiji, ali istovremeno slavi vrednosti koje ostaju nepromenjene.

Borisova dača je, poput mnogih u Valdaju, zapravo baštenska parcela sa kolibom. Ovakve parcele, prvobitne veličine od šest sotki (0,06 hektara), potiču iz sovjetske ere, iz programa raspodele zemljišta koji je omogućio Rusima da izdrže posleratne nestašice hrane koje su dodatno bile pogoršane katastrofalnim posledicama centralizovanog upravljanja poljoprivredom. Privatizacija iz 1990. godine omogućila je vlasnicima da kupe zemlju i da se prošire preko šest sotki, ali je krajolik ostao zbrka priljubljenih boravišta. Pri dekorisanju dača vlasnici pokazuju naklonost prema zastarelim kalendarima, rasparenom keramičkom posuđu, slikama medveda u šumi i čipkanim zavesama koje vise na ulaznim vratima kao odbrana od komaraca.

Na suprotnom kraju ovog spektra nalaze se kotedži (vikendice), kako zovu „dvorce” koje su sagradili novopečeni ruski bogataši, supertrošadžije postkomunističke ere. Mnoga naselja sa tim nabudženim letnjikovcima – ima ih oko pet stotina oko Moskve – istisnula su tradicionalne dače i ponekad postaju primarna prebivališta. „Oligarsi odu do Loare, vide dvorce i kažu: ’Treba mi jedan ovakav’ ”, sarkastično primećuje Konstantin Kovaljov Slučevski, lokalni istoričar. Enterijeri naginju ka ranom Las Vegasu: mermerni stubovi koji ništa ne podupiru, pozlata debela kao maskara neke animir-dame. Okolo su visoki zidovi od kamena ili cigle, ponekad sa puškarnicama, koji kao da treba da omoguće strelcima da ispale zapaljene strele na svakog seljaka dovoljno glupog da pokuša da uđe unutra. „Njihovi vlasnici nemaju duše”, primećuje tužno Konstantin.

U Valdaju nema mnogo predimenzioniranih kotedža, ali tu je dača koju koristi predsednik Rusije Vladimir Putin, koji s vremena na vreme svrati helikopterom. Boris uporno tvrdi da tokom Putinovih poseta ronioci patroliraju jezerom ispred zdanja, koje ima tursko kupatilo, rusku banju, kinesku čajdžinicu i finsku saunu. To je možda istina, pa opet, možda i nije. Nije lako znati kada Borisa, koji veruje u anđele, a na svom levom ramenu ima tetovažu koja prikazuje đavola kako svira gitaru, treba shvatati ozbiljno.
Ponos Valdaja (od 16.000 stanovnika) njegov je nacionalni park površine 160.000 hektara. Teren, blago brdovit, prekriven brezama i istačkan sa 200 jezera, prostire se preko rečnog sliva koji napajaju dve velike reke: Dnjepar i Volga. Hladan, zelen, tih, predstavlja idilično utočište od gradske vreline. Prema neformalnom popisu na osnovu prodaje hleba, leti se populacija udvostručava.

Iako je od Moskve ka jugu udaljen samo oko 365 kilometara i 290 kilometara od Sankt Peterburga ka severu, ta dva grada, ako se Valdaja pita, mogu biti i na Mesecu. Na „dačnike” iz velikih gradova se gleda kao na vanzemaljce koje je najbolje izbegavati, kao što je, kada se prolazi šumom, najbolje izbegavati koprive koje žare. Iako mislim da greši, Boris tvrdi da samo ljudi iz grada zagađuju njihovu okolinu; lokalci nikada ne bi bili tako nehajni.

U pitanju su kulturološke razlike, kaže Maksim Semjonov, urednik Valdajskog nedeljnika. „Prošlost našeg sela je još uvek prisutna. Naša prva višespratna zgrada je sagrađena tek pre četrdeset godina.” Ljudi iz grada, objašnjava Maksim, daču smatraju mestom za opuštanje. „U Valdaju se dača povezuje sa naporanim radom i ozbiljnim baštovanstvom.” Nadežda Jakovljeva, žena umilnog glasa i nežnih crta lica koja vodi lokalni muzej, pruža još dokaza. Ona pokazuje fotografiju izleta Moskovljana u Valdaju iz 1839. godine. „Sa francuskim vinom i sendvičima”, kaže žalosno. Hoće da kaže da navike i stavovi današnjih Moskovljana nisu ništa bolji. „Ne hrane se zdravo. Oni leže u ležaljkama za ljuljanje i ne brinu o lošem vremenu kao mi. U njihovom povrtnjaku, zvanom supermarket, uvek će biti plodova.”

U Borisovoj zajednici Njerci oko trideset odsto od hiljadu dača je u vlasništvu ljudi iz Sankt Peterburga ili Moskve. „Oni imaju agregate i pumpe”, kaže sa primesom zavisti Raisa Stepanova, knjigovođa u penziji. Ona nema ni jedno ni drugo. Po pravilu, dače nemaju tekuću vodu i struju. Raisina mala drvena dača, ofarbana u tri nijanse žute, stoji tik pored jedne breze. Pre bi se reklo da se oslanja na nju. Iza je poljski ve-ce.

Reč-dve o pravilima oblačenja u naselju dača u Valdaju: žene favorizuju dvodelne kupaće kostime koji izgledaju kao da su iz pedesetih, samo izbledeli, ili pamučne kućne haljine, a muškarci spido gaćice, ponekad uparene sa gumenim čizmama. (Zašto muškarci u Rusiji nose spido kupaće? „Ne znam, ali je to tako ruski”, kaže Melisa Koldvel, socijalni antropolog na Univerzitetu Kalifornija u Santa Kruzu. „Jednom sam umalo oslepela tokom šetnje kroz jedan sanktpeterburški park suočivši se sa onim što mi je delovalo kao da su hiljade sredovečnih muškaraca izašle da se sunčaju u svojim spidovkama.”)

Nina Marmaševa, Raisina najbolja „letnja” drugarica, pridružuje nam se na letnjoj supi zvanoj šči, spravljenoj sa kiselim zeljem. Nina, snažna žena s kosom boje paprike, me nije zagrlila – pre bi se moglo reći da me smrskala privivši me na svoje grudi. Na stolu se pojavljuju čašice. Raisa ih puni domaćom rakijom. Uskoro su žene veselo pripite, a Nina tumara po Raisinoj bašti i počinje da skida bube zlatice sa lišća krompira.

Teško je reći da li Raisa svoju baštu obrađuje zato što voli baštu ili zato što jednostavno voli da radi. Raisa, kojoj je 68 godina, pravi đubrivo iz komposta, navodnjava biljke kofama vode iz bunara, a svoje prinose vuklja kući u cegerima, autobusom. Kada se leto okonča, ima više od 200 tegli zimnice. „Svake godine kažem da je bilo dosta, da neću više da sadim. Ali onda, na proleće, ipak posadim.”

„Pa zašto ne usporite malo?” predlažem. „To ne deluje baš preterano opuštajuće.”

„Mene opušta” , kaže Raisa.

Ali za različite generacije dača ima različito značenje. Nedavno je njena kćerka, koja ima dvoje dece, kupila kuću u gradu. „Muči se”, kaže Raisa. „Ponudila sam da prodam moju daču da joj pomognem.”

„Ne, ne možeš da je prodaš”, odlučno je rekla njena ćerka. „Ako ništa drugo, još uvek mogu da dođem ovamo sa decom da ih odvedem na kupanje.”

images-2012-07-ruske_dace_aps_662539414U Valdeju je Josif Staljin imao tajnu daču koju verovatno nikada nije koristio. Jedna priča kaže da je ovaj paranoidni diktator bacio pogled na daču – poznatu kao objekat broj 201 – na kraju pustog puta na kraju poluostrva i rekao nešto poput: „Ne pada mi na pamet da odsedam u toj mišolovci.” Ali istoričarka Valdaja, Galina Zimina, pretpostavlja da Staljin, koji je imao dvadeset drugih dača širom Sovjetskog Saveza, jednostavno nije stigao da tu odsedne. „Znaćemo kada nam bude dostupno više dokumenata iz Staljinovih arhiva”, kaže ona.

Staljin je 1935. godine naredio da se izgradi kolonija dača za pisce u mestu Peredelkino, u blizini Moskve. U sovjetska vremena predstavnici političke i kulturne elite bili su nagrađivani kućama na selu. Umetnici, partijske vođe, čak i kosmonauti, imali su svoje letnjikovce. Dača je predstavljala šargarepu, kontrast gulagu, koji je bio štap. „Peredelkino je bio Staljinov način da drži pisce pod kontolom”, kaže istoričar Konstantin. „Mogao je sve da ih drži na oku na jednom mestu.”

U radnoj sobi na drugom spratu svoje dače, u zelenoj hladovini Peredelkina, Boris Pasternak je napisao roman „Doktor Živago”, za koji je 1958. godine osvojio Nobelovu nagradu. Prihvatio ju je. „Ponosan, zapanjen, zbunjen”, napisao je Švedskoj akademiji. Sovjetska država je mislila drugačije. Žestoka kampanja protiv njega, mogućnost izgnanstva, pretnja porodici (tajna policija je opkolila njegovu daču) prisilila ga je da je se odrekne. Može se samo zamisliti njegov bol. Zguren, prekriven blatom, obrađivao je svoj vrt u Peredelkinu. „Priroda ga je vratila u život”, kaže kustos njegove dače, Irina Samohina. Njegova kapa od tvida, karirani šal i crni ogrtač još uvek vise na zidu, kao da se upravo vratio iz šetnje. Pasternak je voleo da pešači preko polja u blizini svoje dače, naročito preko onog koje je vodilo do crkve u kojoj se molio. Danas je to polje prekriveno novosagrađenim kotedžima.

„Njerci nije jednostavan skup vikendica”, kaže mi predsednik Boris dok sedim na tremu njegove dače diveći se pogledu na jezero. Njegova snaja, koja suši beli luk, donosi nam tanjir pržene ribe, seckani krastavac i krompir posut mirođijom iz bašte. Ne nahraniti gosta u ruskoj dači nezamislivo je.

„Njerci je porodica”, kaže on. „Kad moj komšija tuguje, tugujem i ja. Kada sam ja veseo i on je.” Ponavlja uobičajenu frazu: „Nema sukoba. Svi se dobro slažu.” Prilično istinito, mada sitne zađevice koje nagrizaju dobrosusedske odnose kapnu povremeno kao voda iz slavine. Za razliku od utvrđenih dača iz moskovskih predgrađa, Njerci je zajednica sa niskim ogradama ili bez njih, ali međe imanja su ipak bitne. Teško dačniku čija loza krastavca odluta centimetar na javni prostor ili na susedno imanje.

Kada se razgovor okrene ka Katji, komšinici Raise Stepanove, nastupi blago zahlađenje. Katja živi pored staze koja vodi do jezera Njerci. „Njena bašta se neprestano sve više približava jezeru”, žali se Raisa. „Samo sebe može da krivi ako joj pogaze useve.” Zagrebite po nesuglasicama i odmah ćete naići na pitanje međa. Kada je potrebna arbitraža, Boris nastupa sa stubom za premer kako bi mapirao parametre spora.

Koja je kazna za prekršioce?

„Globa”, kaže Boris. „Ali hajde probaj da nađeš nekoga ko će da plati globu.” Lice mu se smrkava. Boris bi rado da neko drugi preuzme neplaćeno mesto predsednika naselja, ali niko neće time da se bavi.
Za Ruse zemlja je sveta, gotovo mistična, što predstavlja nasleđe paganskih verovanja i seljačke tradicije. Filozof Nikolaj Berđajev je taj odnos nazivao „religijom grude”. Dača pruža priliku da se zaroni u tu grudu i da se bude bliže prirodi. „Pred kraj dana ja sam umorna i pod stresom”, kaže mi jedna žena iz Valdaja.

„Odem u baštu, dodirnem zemlju i loše stvari nestanu.”

U junu zemlja rađa krastavce i mirođiju, kao i bundevu, grašak i mladi luk. Jul je rezervisan za bobičasto voće: crne, crvene i bele ribizle, borovnice, kupine, maline, ogrozd i divlje jagode finog mirisa koji podseća na leto čak i više od smolastog, oporog mirisa bora. Avgust donosi pečurke (za blagu kišu kažu da je ona „od koje rastu pečurke”): cenjeni bjeli, ili bela pečurka i bolete, koje rastu blizu breza i mogu da se suše. I krompir – uvek krompir. Valdajska bašta je nezamisliva bez njega, mada je jeftiniji kada se kupi nego kada se gaji.

Galina Jerceva, ekonomista u gradskoj upravi, gaji krompir sa porodicama svojih sinova i zetom. „Zašto? To nam je u krvi”, kaže ona. Sugerišem da je to možda genetsko sećanje povezano sa gladnim vremenima, poput onog posle Drugog svetskog rata kada su ljudi prebirali po poljima u potrazi za trulim krompirima da bi ih mešali sa korovom i pravili brašno. Galina se slaže. Njena šestogodišnja unuka se igra u bašti. Pitam da li ona ima ikakvu sklonost ka gajenju krompira. „Teško”, odgovara Galina.

Uzgajanje hrane možda je i instikt koji se prenosi sa generacija na generacije koje su znale za težak rad, ali nastupa mlađa generacija koja nema ni takvo sećanje, ni takvo interesovanje. „S obzirom na to da je privreda jaka, mislim da će u budućnosti dača biti samo investicija i da će služiti za zabavu, a ne kao izvor hrane”, kaže Tatjana Njefedova, istraživač sa Instituta za geografiju u Moskvi. I dok dača od savršenog mesta za savesno dirinčenje u sovjetskoj eri prerasta u utočište za čistu zabavu, dekorativne stvari zauzimaju mesto praktičnih: cveće umesto krompira, gipsani patuljci umesto luka.

U sovjetska vremena dača je bila i mesto za beg iz zajedničkih stanova. U svetu u kome reč „privatno” nije postojala u rečniku i u kome su stanovi pregrađivani draperijama, a ne zidovima, dača je pružala priliku da se malo odahne i pobegne od znatiželjnih očiju. „Dača nema adresu”, kaže Konstantin. „U detektivskim filmovima kriminalac se uvek krio u dači, gde nisu mogli da ga pronađu. Dača je predstavljala slobodu.”

Sada kada je Gvozdena zavesa pala i kada mogu da putuju gde im je volja, Rusi su otkrili i svet izvan dače. Godine 2011. tri puta više Rusa je putovalo u inostranstvo na letnji odmor nego 1997. godine. „Kada je naša kćerka bila mala, dolazila je u daču”, kaže Tatjana. „Sada više voli Hrvatsku.” „Lepo je otići, ali kod kuće je najbolje”, kaže ruska poslovica. Ponekad nam je potrebno da se malo distanciramo da bismo cenili ono što nam je pri ruci. Hoće li prosperitetnija i ka svetu otvorenija generacija mladih Rusa prihvatiti ovaj koncept i negovati domaćinske dače svojih roditelja? Naravno, Boris, koji dobro poznaje Njerciji, ima priču i o tome.

Jednoga dana njegova tridesetogodišnja ćerka Vladislava došla je da, nakon putovanja u inostranstvo, poseti dom. „Ona putuje svuda”, kaže Boris. „Egipat, Italija, Turska.” Ovog puta, Vladislava, koja radi u reklamnoj kompaniji i živi u Sankt Peterburgu, otišla je u udobnu, uređenu Švajcarsku. Ali Vladislava se zasitila švajcarke perfekcije. Sada čezne za porodičnom toplinom razbarušenog i neuređenog Njercija. Sedi na tremu porodične dače i zuri u spokojni, zeleni oval jezera Njerci. Ljudi se opruženi sunčaju na napola potopljenim dokovima, čija je površina ispucala od zimskog leda. Lokvanji plutaju poput žutih krunica. „Ženevsko jezero”, kaže ona ponosno, „pa to je samo bara.”
AUTOR: Keti Njumen

Izvor:nationalgeographic.rs

____________________________________________________________________________________

UMEĆE VOĐENJA RAZGOVORA…

tamoiovde-logo
Sve više govorimo, a sve manje slušamo jedni druge. Sve manje je dobrih sagovornika, sa kojima je moguće sporazumeti se ili bar „složiti se da se ne slažemo“. Razgovor – pravi, iskren – nasušna je potreba čoveka. Umeće vođenja razgovora moguće je učiti, unaprediti.
* * *

umece-vodjenja-razgovoraSvaka vezanost za pravila razgovora ograničava spremnost na istinsko slušanje, a svaka nevezanost za neka načela razgovora preti da se on izrodi u brbljanje.

Zato razgovor mora da se odvija u okviru nekih temeljnih načela, dovoljno prostranih da u njima sloboda može da igra – da ih učesnici u razgovoru ne osećaju kao nametnuta spolja, nego kao doživljena i proživljena iznutra. Ovde su izneta neka načela koja bi mogla biti vodiči u svakom razgovoru od značaja za istinu i zajednički život.

1. Na jedno pitanje iz ljudskog života po pravilu postoji više odgovora,* pa svako ko misli da je njegov odgovor jedino istinit postaje neodgovoran, jer dovodi u pitanje druge i drugačije odgovore, pa i samu mogućnost postavljanja različitih pitanja.

2. Ako se svaki odgovor na neko pitanje i ne uvaži na kraju razgovora, ipak je dobro saznati da postoje i takva mišljenja. Ako je pitanje o kome se raspravlja povezano sa sudbinom svih, onda svi imaju pravo i da izraze svoje mišljenje. Sve dok svako nije u mogućnosti da izrazi svoje mišljenje, zajednica nema uvida u moguća i stvarna rešenja svojih problema; ona ne zna o sebi sve što bi mogla da sazna ako se otvori.

3. Kao ličnost, čovek nikada nije dovršen i savršen; on je biće nedostatka. On nema drugog puta da sebe upotpuni, to jest proširi i produbi, sem da stupi u dodir sa drugima koji se od njega razlikuju. Jedino od njih on može da nauči nešto drugo, da se menja i razvija u pogledu razumevanja sveta oko sebe i samoga sebe.

4. Nema razgovora ako se ljudi su sreću kao stranci, odnosno ako nemaju ništa zajedničko. Oni moraju da osete potrebu za razgovorom, a nju će osetiti ako su svesni razlika, ali i sličnosti u osećanjima, verovanjima i ponašanju. Uvek valja isticati ono zajedničko do čega se u razgovoru došlo, kako bi se dobilo na poverenju i motivima za dalji razgovor. Pri tome, naravno, ono što je zajedničko ne mora da bude bitno, a ono što je bitno ne mora da bude zajedničko, ali mora se početi od nečega što povezuje ljude.

5. Metodološki, trebalo bi ući u razgovor naglašavajući ono što nas ujedinjuje i što nam je zajedničko, a razlike prepustiti kasnijoj obradi. Međutim, ako se za račun onoga što je zajedničko ostavlja po strani ono što je posebno i pojedinačno, to ne bi vodilo istinskom jedinstvu jer bi te razlike ubrzo izbile na površinu i izazvale nove sporove.

6. Bez poštovanja drugog, koji teži istini, bez obzira koliko je daleko od nje u početku razgovora, i bez poverenja u njega, nema iskrenog susreta između dva čoveka, pa umesto razgovora dve ličnosti imamo razgovor dve maske. Ljudi se mogu odlično razumeti, ali ako ne veruju jedan drugome onda nema zajedničkog života. Zato je dobra volja presudnija od znanja jer, gde nema po-vere-nja, nema ni razgovora. Svaki ugovor samo je dokaz više da je među ljudima nestalo poverenja, (kao i svaki katanac na ustima ili vratima). „Samo onaj ko veruje u svet, može nešto da učini sa njim“ – ističe Martin Buber.

7. U razgovor se ulazi s namerom da se traži istina, a ne da se ostvari pobeda nad sagovornikom – čim priznam pravo drugačijeg mišljenja, odričem se stava da sam samo ja u pravu. Čim pristaneš na razgovor, ostvario si minimum jednakosti i tolerantnosti prema drugom čoveku i drugačijem mišljenju. Razgovor ne bi trebalo da bude nadmetanje i borba, već otvaranje i igra.

8. Svaki učesnik u razgovoru zavisi od drugoga s obzirom na saznanje istine i smisla, i zato odnos moći ovde mora biti isključen; svi rade na ostvarenju boljih mogućnosti mišljenja i življenja. Biti zavisan od drugoga ne znači biti podređen ili pak nadređen. Biti tolerantan ne znači samo priznati drugom da misli i deluje po svojoj volji, nego i smoći snage da se vlastita misao i delovanje otvore za prigovore kao i svesnu i nesvesnu dopunu.

9. Ako učite iz ljubavi, istina će vas pratiti kao vlastita senka. Kao što sunčevi zraci otvaraju ruže, tako će duhovno zračenje otvarati vaše duše za ono što je istinito, lepo, dobro i sveto.

10. Dok smo otvoreni za druga iskustva, misli i vrednosti, možemo da stvaramo; samo u dodiru sa drugima možemo da rastemo. Onaj ko je sebe zatvorio za druge, nema budućnosti. Kao zatvoreno biće, osuđen je da boravi u samom sebi, bez nade da iskorači u novo iskustvo.

11. Ne bi trebalo da se dira u najosetljivije pitanje na početku razgo vora; bolje je početi sa onima koja su lakša za dogovor, da bi se steklo uzajamno poverenje i neka osnova na kojoj može dalje da se gradi.
l2. Učesnici u razgovoru moraju biti svesni da ne samo da jedan drugome pomažu da više saznaju, nego se tako i bolje upoznaju; oni ne proširuju samo svoju svest nego i svoje zajedništvo!

13. U razgovoru se mora precizirati šta neko misli pod ovim ili onim pojmom, jer se mnogi nesporazumi rađaju upravo iz različitog razumevanja istih reči. Postoje razlike između onoga što neko kaže i onoga što drugi čuju – reči varaju misli. Istinsku zajednicu čine ljudi koji se međusobno dobro razumeju – oni dele jedan svet zajedničkih značenja. Pre svega, neophodno je da se upoznamo sa rečnikom svojih sabesednika. Kao što je jezik domovina za pesnike, tako i svaki učesnik u razgovoru ima svoju domo vinu i voli je kao i vi svoju.

14. Jedino u čemu učesnici razgovora mogu unapred da se slože jeste da odbace nasilje kao način rešavanja medusobnih sporova i sukoba. Ovaj prevrat u načinu mišljenja neophodan je da bi se mogao učiniti preokret i u načinu življenja.

15. U razgovoru svaki čovek pristaje na saznanje da je nesiguran i ograničen, ali on se toga ne stidi jer je to način na koji svaki čovek živi i deluje.

16. Nijedan pogled na svet koji deli ljude ne bi trebalo da postane njihov vodič u mišljenju, verovanju i ponašanju; kad god izaberu rasni, klasni, nacionalni, verski, stranački ili drugi interes za svoga vođu, mogu biti sigurni da čine grešku i greh. Ne valja od razlika praviti razloge za nepoverenje, sumnju, mržnju i svađu. Odanost istini znači mnogo više od odanosti rasi, klasi, veri, naciji, stranci. Ako se svaka stvar vidi i ocenjuje isključivo kroz grupni interes, onda su sukobi sa drugim grupama sasvim izvesni.

17. Tumači stav svojih protivnika na način na koji oni to zaslužuju kao tvoji sabesednici – ne hvataj se za pojedine slabosti u njihovom stavu, nego nastoj da shvatiš celinu.

18. Uzmi u obzir osetljivosti ljudskih bića. Neka tvoj prekor bude blag, a tvoj dokaz jak. „I kada te hvalim i kada te korim, uvek te volim“. Tvoje pravo da drugačije misliš i živiš može biti ograničeno jedino jednakim pravom drugoga.

Iz knjige:
Đuro Šušnjić, „Dijalog i tolerancija“
Čigoja štampa, Beograd, 1997.
Izvor:znakoviporedputa.com

___________________________________________________________________________________

SUPROTNOSTI SE PRIVLAČE, SLIČNOSTI OSTAJU ZAJEDNO…

tamoiovde-logoSuprotnosti se ipak (ne) privlače!

Emocije i partnerski odnosi oduvek predstavljaju nerešivu enigmu velikom broju ljudi, a jedan od najraširenijih mitova o muško-ženskim odnosima svakako je da se – suprotnosti privlače.

Dok neki veruju da za partnera biramo osobu koja ima osobine koje nama nedostaju, drugi veruju kako biramo partnere koji su nam vrlo slični.

PsihoanalizaDa li se u ljubavi više privlače srodne duše ili potpuno različiti karakteri? Da li dvoje ljudi koji imaju različite poglede na gotovo sve, mogu da imaju i funkcionalnu vezu?

Da u frazi o suprotnostima koje se privlače nema previše istine dokazala je nova studija i novi zaključci kako je za sreću potrebno pronaći nekoga ko je poput nas. Iako se možda ljudi različitih ličnosti u početku privuku, ispostavilo se da suprotnosti stvaraju velike prepreke u dužim vezama, a da je sličnost zapravo pokazatelj bračne sreće ili, uopšteno, sreće u vezi.

Najtrajniji i najbolji brakovi najčešće su oni u kojima su supružnici vrlo slični. Što su sličnosti bile veće, partneri su bili zadovoljniji svojim bračnim životom. Vrlo je malo, ili nimalo dugih veza, s potpuno različitim ličnostima.

Kada je u pitanju traženje ljubavi, ljudi se drže onih iz svoje „lige”, tačnije žele partnera sa kojima imaju slične poglede u stvarima koje su bitne; da su sa njima u istom ili sličnom rangu (status, izgled, inteligencija). Naučnici su to nazvali „spajajućom hipotezom“.

U prijateljstvu, naročito u emocionalnim vezama, uočeno je da se ljudi sličnih crta ličnosti mnogo češće zbližavaju i druže međusobno, nego sa ljudima koje imaju različite osobine. Kod potencijalnih partnera tražimo sigurnost kroz iste kvalitete koje i sami posedujemo, iako govorimo da želimo nekog drugačijeg.

Kraći „rok trajanja”

Privlačenje suprotnih karaktera romantičan je mit kojem veruje čak 87,5 posto ljudi. Međutim, istraživanje pokazuje da je mnogo verovatnije da se privlačnost javi između sličnih osoba. Američka studija obradila je stotine članova jednog onlajn sajta za spajanje parova, pitajući ih da li traže osobu koja im je slična, ili koja se od njih razlikuje. Više od 85 posto odgovorilo je da priželjkuju spajanje s nekim dijametralno suprotnim od njih. Međutim, kad su u nastavku istraživanja testirani i upitani da temeljnije navedu osobine onih s kojima bi želeli vezu, ispostavilo se da većina traži partnera koji im je izrazito sličan prema psihičkim i društvenim obeležjima!

Ljudima se sviđa romantična zamisao o privlačenju različitosti, iako je ne primenjuju u stvarnom životu, ističu autori studije. Uvek nam imponuju osobe koje imaju ono što mi nemamo. Nekompatibilni partneri mogu da imaju zanimljivu vezu, jer se osećaju ispunjeno u društvu partnera kome se dive, a često biraju partnere po onome što im nedostaje i za čim čeznu. Ali, u nekim ključnim životnim vrednostima poput odnosa prema porodici, novcu, vernosti i vaspitanju dece, jako je važno da se partneri slažu i da žele iste stvari u životu.

Suprotnosti se privlače, sličnosti ostaju zajedno

Suprotnosti se mogu samo kratkoročno podnositi, i to u površnim vezama. Uspešna, duboka veza uključuje daleko više od samog izazova – neophodne su i dodirne tačke, jer je to ono što nas posle početne radoznalosti održi kao par. U početnoj fazi, različitosti mogu biti privlačne, izazovne i uzbudljive. Kada smo sa nekim čije se mišljenje uvek razlikuje od našeg, i kada nismo sigurni kako će partner da reaguje, nivo iznenađenja je veći. Međusobne suprotnosti u temperamentu, intrigantne razlike, nama nepoznate karakteristike kod druge osobe mogu delovati podsticajno i kreativno, i poslužiti kao iskra koja će „zapaliti” plamen strasti. Razlog tome je što sebe ne cenimo, ili ne poznajemo dovoljno, ili smatramo da naše praznine neko drugačiji od nas treba da popuni.

Obrnuto, velika sličnost između dvoje ljudi u startu može ponekad da onemogući nastanak romanse zbog odsustva pokretačkog momenta. Dvoje koji su mentalno slični, pre će uspostaviti prijateljski ili poslovni nego intiman odnos. Kod srodnih duša često ume da dođe i do zasićenja, jer su suviše kompatibilni.

Međutim, na duže staze, različitosti se najčešće pretvaraju u prepreke. Razlike na početku veze zadovoljavaju traženo dopunjavanje, ali s vremenom one uzrokuju osećaj jednog partnera da ga onaj drugi ne razume. Kod suprotnih karaktera koji se snažno privlače u svojoj različitosti, dokazano je da svađe postaju neraskidivi deo odnosa – zbog drugačijih stavova, želja, ambicija… Takve veze su najčešće kratkog veka i, po pravilu, ne predstavljaju emocionalno utočište kojem svaki čovek teži, jer se ličnosti koje su drugačije na kraju – sudare.

Različitost iscrpljuje

Suprotno verovanjima, partneri ne postaju sve sličniji kako godine braka prolaze. Ukoliko u vezi nema zajedničkih interesovanja, teško će se roditi bliskost. Parovi koji su od prvog dana ušli u nesuglasice jer se suviše razlikuju, a ipak jako privlače, osuđeni su na burnu i neizvesnu vezu. Razlike jesu mnogo uzbudljivije od sličnosti – deluju kao pravo osveženje kada život upadne u kolotečinu i veliki su izazov jer podstiču rad na sebi, dajući novu perspektivu, ali posle izvesnog vremena ipak može postati zamorno.

Različitosti, kad-tad, dovedu do nekog raskršća. Ako ne poznajemo mehanizme privlačenja suprotnosti i ako se nijedan od partnera ne promeni u međuvremenu, te različitosti se ispreče između ljudi i dovode do frustracije i netrpeljivosti u završnici.

Kada vezu čine dve totalne suprotnosti, moramo konstantno biti spremni na kompromise, što znači i da moramo odustajati od sopstvenih vrednosti i prihvatati nove. A ljudi koji se previše prilagođavaju životnom stilu druge osobe, s vremenom izgube osećaj sopstvenog identiteta i na kraju to zameraju partneru. Puno je lakše živeti s nekim ko nas razume, nego s osobom koja želi da nas promeni. Iako je kompromis dobrodošao u svakoj vezi, partneri vrlo brzo shvataju da troše mnogo energije i vremena u raspravama, objašnjenjima.

Hemija može da spoji dve poptuno različite osobe, ali ona sama nije dovoljna da bi stvari funkcionisale. Ono što nas mami i privlači partneru, što nas nas je nekada fasciniralo, kasnije nas košta strpljenja i živaca – razvija se nezadovoljstvo među partnerima, javljaju se problemi u komunikaciji, osećaj kako veza nema budućnosti ili kako nedostaje ljubavi. Sasvim je logično da će pre izbiti svađa između ljudi čije se navike i uverenja znatno razlikuju, nego u odnosu onih čije su osobine srodne.

Značajna je razlika između realne osobe i sanjara, konformiste i nekonformiste, introvertnog i esktrovertnog. Mirne, staložene i štedljive osobe, zapravo ne mogu da uspeju sa živahnim, avanturističkim i rastrošnim partnerima.

Povučenu osobu može da privuče neko ko je dominantan, ali je najbolje da u vezi budu dve dominantne osobe. Iako će se dominantne osobe ponekad sukobljavati, osećaće se ravnopravno u vezi i samim tim, veza će biti zdravija. Što više razlika bude među partnerima, tim je veća verovatnoća da će oni imati problema da održe svoju vezu zdravom.

Koncept „sličan se sličnom raduje” mogao bi da se proširi i izvan romantičnih veza, na odnos roditelja i dece, saradnika na poslu, u prijateljstvu, tvrdi američki profesor Filip Rašton.

Čak i u poslu srodnost duša ima značajnu ulogu. Osobe koje su bliske mentalno i duhovno, mnogo brže i preciznije rade timski, imaju više uspeha, a u prijateljstvu su ključna podrška jedno drugome.

Veće šanse za sreću

Mnogo veću šansu za istinski ljubavni odnos imaju srodne duše – parovi koji dele poglede na svet. Sličnost je ključ za vezu koja traje, čarobna i jedina prava formula ljubavi. Ona podstiče razvoj bliskosti, a kad smo s nekim bliski, znači da se s njim možemo povezati bez mnogo napora. Na duže staze, tražite osobu koja vam istovremeno može biti najbolji prijatelj i s kojom se možete razumeti bez puno truda. Veza u kojoj parovi imaju barem nekoliko zajedničkih činilaca: društveno okruženje, obrazovanje, starost, poreklo, profesija, hobi, temperament… najčešće su harmonične, mirne, bez velikih svađa i nesporazuma. Sukobi su znatno češći i gori kod parova različitih osobina i navika, nego kod onih čija su uverenja i navike srodne.

Sličnost je udobnija. S ljudima koji su nam kompatibilni, osećamo se mnogo sigurnije jer će se oni složiti sa nama. Od njih uvek znamo šta možemo da očekujemo. Ljudi koji misle isto što i mi deluju pozitivno na naše samopoštovanje, jer na neki način dokazuju da smo i mi u pravu. Suprotnim karakterima psiholozi savetuju da prihvate jedno drugo sa svim manama, jer niko ne menja tek tako svoje navike pod uticajem drugog, budući da su to već izgrađene ličnosti. Dve potpuno različite osobe mogu da funkcionišu jedino na samom početku veze, kada je strast na samom vrhuncu. Ako se takve krajnosti zaista spoje u braku, u većem broju slučajeva dolazi do niza konflikata, a najčešće i do razvoda.

U emotivnoj vezi ili zajednici, različite ličnosti koje se snažno privlače mogu da budu srećne na duže staze samo ako su dovoljno zrele – da prihvate da druga strana ima drugačije želje, aspiracije, navike, bioritam, i da to mudro iskoriste, na najbolji način.

Srodnim dušama psiholozi savetuju da ne dozvole da budu zaokupljene samo jedna drugom i svojom vezom. Kod apsolutno bliskih odnosa postoji tendencija da odnos uđe u kolotečinu i dođe do zasićenja, jer su slični karakteri manje kreativni, partneri „čitaju” jedno drugo kao „otvorenu knjigu” i brzo se gube početna neizvesnost i dinamika. Vezi će puno pomoći ako izazovete partnera da bude otvoreniji i aktivniji.

Piše Vesna Bantić

Izvor:treceoko.novosti.rs

VREME NEMA PODEOKE…

tamoiovde-logo

Nova godina će, razume se, stići i onima koji je ne budu čekali.
Međutim, sva čar i jeste u čekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je čekati nešto u šta ste sigurni da će doći.
Čekali smo u životu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove godine.”
Duško Radović

29eg3lwVreme nema nikave podeoke kojima označava svoje prolaženje. Ne postoji iznenadna oluja ili nebeske trube koje označavaju dolazak novog meseca ili godine.

Čak i kada počne novi vek, samo mi smrtnici to obeležavamo trubama i pucnjima. Thomas Mann

Kad ne bi imali zbog čega da se kajete Nove godine ne bi ni bilo. William Thomas

Nova godina je bezopasna institucija koja nam služi kao izgovor da se tinejdžerski napijemo, pozovemo prijatelje ili izgovaramo neispunjive želje. Mark Twain

Bolje razmišljajte o dnevnim nego o novogodišnjim željama i obećanjima. Henry Moore

______________________________________________________________________________________

ZAŠTO LJUDI LAŽU…

tamoiovde-logoZašto ljudi lažu i šta ih motiviše da ne govore istinu!

Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima, kaže psiholog Robert Feldman

par-u-gradu-1417952251-52106

Foto: Shutterstock

Šta je to što motiviše ljude da lažu?

Psiholog i autor knjige The Liar in Your Life: The Way to Truthful Relationships, Robert Feldman, navodi samopoštovanje kao jedan od glavnih krivaca u potrebi za laganjem i raznim načinima na koje ljudi lažu, i dodaje: „Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima.“

Većina laži nastane u nameri da se održe društveni kontakti, mimo uvreda ili razdora u komunikaciji i odnosu. Najčešća vrsta laži je „mala laž“ koja služi da se izbegne konflikt, s obzirom na to da se izbegavanje konflikta svrstava u najveće motivatore za pokretanje laži, prevare, obmane.

devojka-kasni-na-posao-1416320857-51311Na primer, kada slažete da kasnite zbog gužve u prevozu, a ne zato što ste se uspavali, vi koristite „malu laž“ koja nema tendenciju nikoga da povredi ili ošteti, pri čemu „krivicu“ prebacujete na nešto drugo, odnosno na nekog drugog, umesto da prihvatite odgovornost za svoj postupak.

Glavni cilj je, u ovom slučaju, izbegavanje konflikta. Ista situacija je i sa rečenicom tipa: „Odlično ti stoje te pantalone“, jer kako ističe Feldman, to je ona vrsta laži koja „život čini lakšim i jednostavnijim“.

Što je nečije pravo Ja dalje od idealnog Ja, veće su šanse da će ljudi lagati kako bi sebe idealizovali u nečijim očima, ali i u sopstvenim. Sa druge strane, ukoliko vas neko doživi na jedan način – koji, zapravo, ne opisuje vas u realnosti, ali vam se ta slika dopada, veće su šanse da ćete je promovisati i u budućnosti, bez namere da prikažete sebe u stvarnom svetlu, te da na taj način padnete u nečijim očima, isprovocirate konflikt ili prouzrokujete razočaranje kod osobe kojoj se dopadate.

Koliko često ljudi lažu
par-u-kaficu-1409661009-46028Jednom studijom objavljenom u knjizi Basic and Applied Social Psychology, utvrđeno je da je 60 odsto ljudi lagalo najmanje jednom između deset razgovora koja vode dva stranca. U proseku, ispitanici su lagali oko tri puta u desetominutnoj konverzaciji.

Još jedno istraživanje, sprovedeno u Velikoj Britaniji, gde je ispitano dve hiljade ljudi, dokazalo je da, u proseku, muškarci izgovore šest laži dnevno, a žene tri.

Najučestalija laž, izgovorena od strane oba pola, bila je: „Sve je u redu. Dobro sam.“

U SAD, u studiji koja je uključivala 77 studenata i 70 članova zajednice, od ispitanika je zatraženo da vode dnevnik u kojem će detaljno pisati o svojim obmanama.

Studenti su priznali da, u proseku, lažu dva puta dnevno, a članovi zajednice – jedanput.
Autor: bizlife.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_____________________________________________________________________________

ČIME SVE LAŽEMO SEBE

Neispunjena obećanja
Kada je dijeta u pitanju, obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak?

devojka-u-prirodi-1415607919-50872

Foto: Shutterstock

Svaki dan ima 24 sata, a neki su ponekad lošiji od drugih. U tim danima postoje stvari koje radite i kojima sami sebe tešite da zapravo i nije toliko „loše“ ili stalno iznova radite nešto za šta unapred znate da nije dobro i da ne funkcioniše.

Jeste li ikada uhvatili sami sebe da konstantno govorite neke stvari koje baš i nisu istinite?

Svaka čast onome ko to ne radi, međutim, činjenica je da takvih ima jako malo.

Male slatke laži koje sebi svakodnevno govorimo su možda sasvim bezazlene, ali zašto se uvek ponovo ponavljaju?

Novac
devojka-sa-racunima-1393674507-28538Na primer – čekate platu i niste sigurni koliko tačno novca imate na svom bankovnom računu?

Priznajte da se uvek barem malo nadate tome da imate više nego što mislite. Druga stvar je što se vrlo često razočarate, ali možda ponekad i razveselite.

Ipak, kada se radi o novcu, svi bismo bili najsrećniji da ga imamo što više.

 Alarm
devojka-na-jutarnjem-suncu-1397481109-33018Da li ste osoba koja ustaje na prvi zvuk alarma ili ipak odlažete ustajanje? I da li obećate svaki put sami sebi da to više nećete da radite, a opet uradite? Da, lažete sami sebe.

Time što odlažete alarm i po pola sata ne znači da će vaš radni dan da traje kraće. Samo će vas naterati da požurite s tuširanjem, oblačenjem, kafom, doručkom ili bilo čime što radite pre posla.

Ako i ne možete da se kontrolišete da ustajete tačno kada alarm zazvoni, pokušajte postepeno da smanjujete odlaganje ustajanja.

Od ponedeljka idem na dijetu
devojka-doruckuje-1413490472-49818Koliko puta ste to rekli sami sebi? I koliko puta prekršili isto? Ova laž je jedna od najčešćih koje govorimo sebi. I priznajte, koliko puta ste održali to obećanje?

Obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak? Ako želite na dijetu, to može da bude bilo koji dan u nedelji.

 Morate da popijete više od dve/tri kafe dnevno da biste funkcionisali normalno

Jeste li sigurni da zaista morate da popijete toliko kafe? Ili je sve to samo stvar navike? Kofein je dobar, ali u granicama. Ako ga pijete previše u toku dana, zapravo ni ne deluje na način na koji bi trebalo. Sve je stvar percepcije u glavi. Biljni čajevi ili voda su ponekad najbolji izbor ako već morate nešto da popijete, a za kafu striktno odredite koliko ćete da ih popijete dnevno i toga se držite.

Opraću sutra kosu, nije toliko masna

Verujte, jeste. Ako imate kosu na kojoj se baš vidi da nije oprana, nemojte da čekate još dan duže da je operete. Iako vi mislite da se to ne vidi, zapravo tešite sami sebe. Vidi se, a drugi to pogotovo vide. Shvatamo da vam se možda ne da ili niste raspoloženi za pranje i sušenje kose, ali, još više ćete biti u takvom raspoloženju sledećeg dana kada nećete moći da uradite apsolutno ništa u vezi sa tim. Zato, nemojte više da dopustite da se uopšte dovedete u takvu situaciju.

Više ne pijem
drustvo-sa-pivom-1406898461-43290Bili ste napolju i malo se odužilo i zalomilo, a vi ste se zakleli da za vas više nema alkohola od sad nadalje? Da, niste jedini. Obično takva obećanja potraju do sledećeg izlaska, kada se možda opet ponovi isti scenario s istim obećanjem. Koje je rešenje za ovo? Ne znamo ni mi. Ali znamo da vas sigurno ima puno koji ste barem jednom obećali nešto takvo.
Autor: Žena.hr

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________

Nisu spretni kada je neistina u pitanju
Roditelji, obratite pažnju: Ovo je 10 znakova da dete ne govori istinu

dete-1395849211-31130

Foto: Thinkstock

Kontakt očima, dodirivanje lica, ponavljanje, vrpoljenje i preopširnost odaju svako dete kada pokuša nešto da vas slaže

Nekada ni mamama koje provode mnogo vremena sa svojim mališanima i viđaju ih kako očigledno govore laži drugima nije lako da primete kada njihovo dete pokušava da im objasni da nije krišom pojeo čokoladu pre ručka.

Sajtovi Today i MetroKids imaju dobre vesti: mališani, jednostavno, ne umeju da lažu i postoji nekoliko znakova koji će ih uvek odati, prenosi Yumama.com.

1. Kontakt očima
dete-1395849211-31132Deca ranog uzrasta izbegavaju da pogledaju roditelje u oči kada lažu. Međutim, što su deca starija, ona su sve češće u stanju da laganje manifestuju odvažnim pogledom pravo u oči.

Oba ova slučaja su prilično očigledna i lako je primetiti zašto dete gleda u pod dok govori nešto za šta sumnjate da je istina ili vas gleda u oči i ne trepće neprirodno dugo.

2. Ponavljanje
Čest pokazatelj da ono što mališan govori nije istina jeste ponavljanje dela pitanja u svom odgovoru. To je uobičajen način da se dobije na vremenu dok se ne smisli odgovarajući odgovor. Recimo, ukoliko pitate svog sina šta su on i njegovi drugari radili posle nastave, on bi mogao da odgovori: ’’Šta smo radili posle nastave? Mi smo…’’

3. Dodirivanje lica
Najčešći znak su češanje nosa ili ušiju, držanje za glavu i slično, ali laž mogu da otkriju oblizivanje ili grickanje usana.

dete-1395849211-311344. Nedoslednost
Ukoliko se određeni deo priče promenio u odnosu na prvi put kada ste je čuli, vrlo je moguće da je istina nešto sasvim treće.

5. Odbrambene reakcije
Dete koje govori neistinu često se preterano uvredi i učini situaciju naglašeno dramatičnom kada mu se ukaže da roditelj sumnja u ono što mališan govori.

6. Gestikulacija
Ako vaše dete koristi ruke više nego što je uobičajeno dok prepričava neki događaj ili ukoliko krije ruke iza leđa, velika je verovatnoća da ono što slušate nije istina. Isto važi i za neprirodan položaj tela.

7. Treptanje
Kao što smo pomenuli kada smo govorili o kontaktu očima, postoje deca koja ne trepću dok govore laži. S druge strane, tu su i mališani koji neprestano trepću!

roditeljstvo-1383243425-185448. Vrpoljenje
Lupkanje ili pucketanje prstima, okretanje glave, namešanje u fotelji i slično ponašanje pokazuje da je detetu veoma neprijatno, zbog čega je velika verovatnoća da je u tom trenutku primorano da izmisli uverljivu priču.

9. Preopširnost
Osim ako je vaše dete veoma komunikativno ili, u datom trenuku, uzbuđeno, ’’brbljanje’’ je pokazatelj da mališan detaljima pokušava da učini priču uverljivom.

10. Ton i brzina
Duge pauze, oklevanja, govor dubljim glasom… Sve to može biti pouzdan znak da je mališan zatečen pitanjem i da pokušava da izvrda.
Autor: Yumama.com

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

OVO MORATE DA ZNATE…

tamoiovde-logoŠta nikako ne smete da radite na debelom minusu!

Saveti koje je uputila Gorska služba spasavanja Srbije mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Pročitajte ih obavezno, možda vam zatrebaju

grjanje-zima-foto-nebojsa-mandic-1415103083-586829Gorska služba spasavanja Srbije uputila je savete koji mogu da pomognu s obzirom na najavljene niske temperature i snežne padavine.

Iz GSS Srbije navode da građani ne bi trebalo da konzumiraju alkohol te da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari.

Među savetima koji mogu da i te kako pomognu kada temperatura ode u “duboki” minus, a nađemo se daleko od civilizacije je i objašnjenje da alkohol širi krvne sudove i samo daje utisak da vam je toplije, a zbog pojačane periferne cirkulacije hladna krv iz ruku i nogu će pre ohladiti celo telo, pa će pothlađenje – i smrzavanje – nastupiti mnogo ranije nego da se nije pio alkohol.

Kako je navedeno, ne treba trljati smrzute ruke i noge snegom ili bilo čime drugim, stavljati u vruću vodu, na vruće mesto jer će u protivnom doći do oštećenja kože.
Potrebno je skinuti mokru i hladnu obuću, odeću i rukavice i utopliti nečim suvim, a davati tople i zašećerene napitke.

Kada je reč o oblačenju, iz Gorske službe navode da je slojevita tanja garderoba toplija od jednostrukih debelih stvari, da ni odeća ni obuća ne smeju da stežu jer će se u protivnom zaustaviti cirkulacija krvi i doći će do brzog pothlađenja i promrzlina.

hladnoce-zima-sjedinjene-drzave-nevreme-mraz-1389134096-423597Spoljašnji sloj odeće treba da bude od materijala koji ne propušta vetar i vlagu, a idalno je da je to neki materijal koji omogućava da telo diše, dakle da se vlaga od tela filtrira ka spoljašnjoj sredini pri čemu sprečava spoljašnju vlagu da prodre unutra…

Jakna treba da je zatvorena oko vrata, kukova i na rukavima kako topao vazduh ne bi izlazio napolje, a kapu treba nositi i ona treba da pokriva makar gornji deo ušiju, a dobro je da jakna ima kapuljaču koju je moguće navući preko kape.

Kada je reč o kretanju iz Gorske službe spasavanja navode da je potrebno naći zavetrinu i nikako ne stajati na vetru.
Ukoliko se to ne može izbeći, neophodno je okrenuti leđa vetru, a ne grudi i lice, navući kapuljaču, stavite ruke u džepove.

Tempo kretnje po snegu ne bi trebalo da bude brz kako se ne bi znojili, ali ni prespor da se ne bi ohladili.
Potrebno je poneti nešto slatko – čokoladicu, suvo grožđe, ili ako je moguće termos sa slatkim pićem, imati kod sebe sveću i upaljač, jer ona u zaklonu može da podigne temperaturu za nekoliko stepeni koji su najčešće odlučujući u borbi za život.

kopaonik-sneg-zima-foto-zoran-saponjic-1416557066-592086Ukoliko nema prirodnog zaklona, najbolje je iskopati rupu ispod jelke, odseći grane na koje se sedne i treba sačekati da stane mećava ili da se podigne magla.

Kako se navodi, ne bi trebalo sedati na sneg zbog odmora i ne padati u san, a dobro je imati i foliju od plastičnog materijala koje su presvučene reflektujućom materijom, a koje služe da se zadrži toplota.

Iz Gorske službe upozoravaju i da se osećaj za prostor menja, pa savetuju da se ide u paru ili grupi. Navodeći da je jedno od vrlo korisnih sredstava za poziv u pomoć i mobilni telefon, iz te službe upozoravaju da hladnoća može da ”isprazni” bateriju te da zbog toga telefon nikako ne treba držati u spoljašnjem džepu, već što bliže telu.

U saopštenju je naveden i spisak korisnih stvari koje mogu da stanu u džep – sveća i upaljač, pištaljka, baterijska lampa, napunjen mobilni telefon, čokolada ili drugi slatkiš, perorez, astrofolija.

Iz Gorske službe su posavetovali građane i da ako su u vozilu ne bi trebalo da ga napuštate, jer su unutra zaštićeni od vetra i uvek je lakše pronaći zavejano vozilo nego čoveka koji je pao u smet.

Podrazumeva se da na put kolima nikako ne treba kretati bez zimske opreme, lopate, sveće-upalčača, vode, hrane i ćebeta i naravno, punog rezervoara.

Morate se voditi računa i da je auspuh slobodan dok radi motor, a kola miruju, da ne bi došlo do gušenja ugljen monoksidom iz izduvnih gasova.
Autor: Tanjug, Foto: Nebojša Mandić

Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

U NOVU GODINU SA SIBIRSKOM ZIMOM

CVOKOTANJE: U Srbiji od sutra minus 18 stepeni!
U nedelju uveče očekuju se obilne snežne padavine. U nekim delovima zemlje visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara

zima-sneg-hladnoca-led-zahladenje-niske-temperature-foto-dado-djilas-1419629353-602549

Da li će putare opet iznenaditi sneg… Zakrčene ulice u Beogradu

Pravo sibirsko zahlađenje sa temperaturama i do minus 18 stepeni, a u ponedeljak će cela Srbija biti pod snegom!

Iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda poručuju da dolaze ledeni dani i da će se beli pokrivač sigurno zadržati narednih deset dana.

Stvaranje nanosa

– U nedelju uveče možemo očekivati obilne snežne padavine, tako da će u ponedeljak ujutro cela Srbija biti pod snegom. U nekim delovima visina snežnog pokrivača iznosiće 30 centimetara, a u Beogradu će biti 20.

zima-sneg-hladnoca-led-zahladenje-niske-temperature-foto-zorana-jevtic-1419629367-602551

Pazite gde parkirate… Ledenice mogu da vam unište automobil

Zbog jakog vetra, moguće je stvaranje snežnih nanosa, pa vozači treba da povedu računa.

Za novogodišnju noć će biti veoma hladno i suvo vreme, samo će u pojedinim delovima provejavati sneg – kaže Goran Mihajlović iz RHMZ:
– Ledeni dani nas očekuju i u prvim danima nove godine, a nakon toga doći će do postepenog rasta temperature.

Jak mraz

Meteorolog Časlav Stanojević kaže da je ovo zahlađenje zapravo prodor polarnog vazduha, koji je krenuo iz oblasti Belog mora.
– Ovaj hladni talas zakačio je Finsku, Norvešku, Grčku i Rusiju, a kod nas stiže sledeće nedelje, baš oko Nove godine.

Zato se očekuju obilne snežne padavine, a u celoj Srbiji biće nekoliko vezanih ledenih dana sa jakim mrazom. Temperatura će u pojedinim delovima ići i do minus 18 stepeni – kaže Stanojević i dodaje da će i u Beogradu biti veoma hladno:
– Nekoliko dana sledeće nedelje temperatura neće biti u plusu. Posle Nove godine doći će do postepene stabilizacije i nešto viših temperatura.

Ako ste rešili da novogodišnju noć provedete na nekom trgu, dobro se obucite.

zima-sneg-hladnoca-zahladenje-niske-temperature-1419632058-602573
Oprez
OPASNO PO ZDRAVLJE!

Nada Macura, portparol Hitne pomoći, kaže da su velike promene u temperaturi veoma opasne po zdravlje, pogotovo za ljude koji imaju probleme sa krvnim sudovima.

nada-macura-foto-marina-lopicic-1419629378-602550

4Nada Macura

Ljudski organizam trpi velike promene, baš zbog oscilacija u temperaturi. One najviše napadaju krvne sudove kod starijih ljudi, koji su manje elastični. Zato svaka osoba treba da povede računa i da ne zanemaruje tegobe nastale usled nagle promene vremena.

Nada Macura: Oblačite se slojevito

– Pošto koža čuva ceo organizam, vrlo je bitno da ona može da diše. Zato stalno ponavljam da je slojevito oblačenje veoma dobro. Bitno da na sebi uvek imate nekoliko stvari koje možete da skinete kada vam bude vruće.

Topli napici

– Nikako ne treba da pijete vrele čajeve i tako opteretite želudac. Mlak napitak će vam mnogo više prijati. Dobro je popiti čaj ujutru na prazan stomak, pre doručka, naravno bez šećera.

Bez prejedanja

– Iako zvanično nisu počeli praznici, kod nas je povećan broj pacijenata koji imaju bolove u žučnoj kesi. To je isključivo zbog konzumiranja masne hrane i prejedanja. Ne jedite preslanu i masnu hranu jer to loše utiče na zdravlje. Doručak i ručak neka budu dominantni, a večeru, ako možete, izbegnite.
Autor: Dijana Tadić, Foto: Dado Đilas, Foto: Marina Lopičić, Foto: Zorana Jevtić
Izvor:kurir.rs

_________________________________________________________________________________

Vremenska prognoza za Bor za narednu nedelju

1898158_10204589147123011_4811381924285301678_n_________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TAJNE U CREPULJI…

tamoiovde-logoZABELEŽENO NA STAROJ PLANINI

Odvajkada su u pirotskom kraju pravljene plitke posude za pečenje hleba na otvorenom ognjištu, znalo se kako su, kada i koje žene mogle da ih prave, o čemu govori primer iz Gostuše

zagrevanje

Foto Aca Đorđević

Oduvek su mešenje hleba i kuvanje bili posao žena, a do sredine prošlog veka u nekim krajevima one su same pravile i posuđe, što bi se u narodu reklo gazile crepulju – plitku posudu u kojoj se peče hleb na otvorenom ognjištu.

Doduše, u pojedinim oblastima centralne Srbije izrađuju ih i danas, ali muškarci. Osnovna razlika je u tome što su ženske deo domaće radinosti, uobičajenih kućnih poslova, a muške se proizvode poluprofesionalno.

Ženske crepulje mogu da imaju rupu (u zapadnoj Srbiji na primer), kao što se i muške izrađuju i bez mehaničke sprave, i uz upotrebu ručnog vitla, objasnila nam je mr Biljana Đorđević, viši kustos u Narodnom muzeju u Beogradu.

Crepulja se na balkanskim prostorima, gotovo neizmenjenog oblika, izrađuje od praistorije do danas. Na žalost žene ih više ne gaze mada na Staroj planini ima još onih koje su ih pravile ili se sećaju kako su to njihove majke radile poput Ljubine Nikolić i Vere Manić iz sela Gostuša. One su su to sa zadovoljstvom i demonstrirale.

– Njihovo znanje je dragoceno nematerijalno kulturno nasleđe koje treba sačuvati baš kao i objekte i predmete koji su zahvaljujući tom znanju i umeću nastali. Ono je i sredstvo bez koga se zaštita ne može uspešno sprovoditi – pojašnjava etno-arheolog mr Biljana Đorđević pozivajući se na Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa koju je Unesko usvojio 2003, a Srbija ratifikovala 2010. godine.

– U nastojanju da što dublje proniknemo u tajne nastanka keramičkih posuda iz različitih epoha, s kojima sam se kao arheolog susretala, u okviru programa Narodnog muzeja u Beogradu, pokrenut je projekat „Nematerijalno nasleđe: etnoarheološka istraživanja tradicionalnih tehnologija keramike”.

Ciljevi ovog projekta su, pre svega, dokumentovanje i proučavanje savremenih, tradicionalnih načina keramičke proizvodnje koji su istovremeno doprinos zaštiti ovih tehnologija koje se i danas, u svoj svojoj raznolikosti, uporno održavaju, uprkos napretku civilizacije i globalizaciji koja nezadrživo uzima svoj danak menjajući naše kulturno okruženje, brišući lokalne, regionalne i nacionalne specifičnosti, a savremeni svet čineći sve jednoličnijim i bezličnijim – kaže naša sagovornica.

Kameno selo
Tim stručnjaka Narodnog muzeja koji su činili Biljana Đorđević, Aca Đorđević i Dragoljub Zlatković, zaputio se 2009. godine u staroplaninsko selo Gostuša, jedno od najzabačenijih u pirotskoj opštini, da bi se na licu mesta upoznali sa izradom crepulja. Pored podataka vezanih za glineno posuđe ekipa je imala nesvakidašnju priliku da uživa u čarima sela sazidanog od kamena, u kome su kuće pokrivene kamenim pločama.

Činjenica da „Kameno selo” verno oslikava život stanovništva u prošlom veku bio je jedan od povoda da se ovaj kraj zaštiti kao jedinstvena ambijentalna celina i kulturno dobro. Što bi trebalo da znači da će naselje sačuvati osobenosti u svakom pogledu i da će se zaustaviti njegovo dalje propadanje.

Gostuša je zbog svoje arhitekture i blizine Zavojskog jezera, izuzetan turistički potencijal. Zato su lokalne vlast u Pirotu, gotovo, završile asfaltni put do sela u kome trenutno živi stotinak mahom ostarelih duša.
Sačuvane stare kuće i ognjišta prava su dragocenost, jer se u njima i danas može založiti vatra i ispeći u crepulji pogača, slađa od svakog kolača.

– Imali smo priliku da probamo pogače, od istog testa, pečene u crepulji, tepsiji i u peći. Bile su potpuno različitog ukusa, one iz crepulje nenadmašne – kaže naša sagovornica.
Put do pogače je započinjao u majdanu. Znalo se, pre nego što zamese testo i založe vatru da bi ispekle hleb, žene su u stara vremena morale prvo da naprave posuđe. A to je podrazumevalo da one kopaju zemlju, pripremaju je, modeluju proizvode svojim rukama, same ih i suše i peku – zapisali su svojevremeno istraživači.

Keramička proizvodnja u Srbiji, saznajemo od sagovornice, ima viševekovnu tradiciju. Elementi ognjišnog ansambla koji uz crepulju podrazumevaju vršnik (poklopac) i topke (na koje se stavlja crepulja da se odigne od podnice ognjišta) i danas se mogu videti po planinskim selima jugoistočne Evrope, ali i pri arheološkim iskopavanjima od neolita do srednjeg veka.

Crepulje su, osim u Srbiji, predstavljale obavezan kuhinjski inventar i u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, Albaniji i Crnoj Gori.

Ženske crepulje oblikuju se rukama, bez upotrebe bilo kakvog alata. Činjenica da je reč o kućnoj radinosti, koja se prilagođava karakteristikama obrađivane gline, objašnjava brojne lokalne raznolikosti u izradi, kako u tehnološkom postupku, tako i u običajima i ritualima koji povremeno prate njihovu izradu. To je ženama obavezan posao, kao što im je obavezno da znaju plesti čarape, tkati, prati, mesiti i kuvati jelo, pamte stari.
Svako selo vezuje izradu za određeni praznik ili nedelju, recimo Vidovdan, Sveti Jovan biljober, kada se moć svetaca ugrađuje u crepulju. Znači kada je crveno slovo u kalendaru i neradni dan. Po zemlju se išlo rano ujutru kako bi se u crepulju ugradilasnaga početka dana.

Svaka kuća drugačije
Gaženje crepulja obavljalo se uglavnom u toplim mesecima, ističe mr Đorđević, u proleće ili ranu jesen, kada nema velikih poljskih radova, što je obezbeđivalo dovoljno vremena da se crepulje dobro osuše pre prve upotrebe. Celokupan proces mogao je da traje i do nedelju dana.

Pronalazak odgovarajućeg majdana gline prvi je korak u izradi posuda… Glina se vadila kopanjem i do kuće donosila najčešće u torbama i džakovima na leđima. Pre modelovanja morala je da se pripremi. Očišćena glina rasprostirana je ili skupljana na gomilu na ravnoj površini na kojoj će se gaziti.

Tokom gaženja žene su se kretale ukrug dodajući glini različite primese: kozju ili konjsku dlaku, kučinu, slamu, plevu, pa čak i so. Što je zavisilo od kvaliteta gline i razlikovalo se od kuće do kuće.

Pripremljena glinena masa deljena je među ženama koje su je gazile. Svaka od njih prenosila je svoj deo na mesto na kojem će modelovati crepulje, gde su one i ostajale sve dok se ne osuše, od nekoliko dana do nekoliko meseci. Gotova crepulja je glačana vlažnim rukama, čistom vodom ili retkom glinom, ali i razređenom balegom, da bi se sprečilo pucanje.

„Ženske crepulje se nisu pekle pre prve upotrebe. Njihovo prvo korišćenje je, zapravo, početak njihovog pečenja. Pre pečenja hleba, crepulje su postavljane na topke otvorom prema ognjištu i zagrevane dok ne pobele. U tako zagrejan sud spuštano je testo, a crepulja vraćana na ognjište i poklapana prethodno zagrejanim vršnikom (glinenim ili metalnim) koji je prekrivan žarom. Ženske crepulje se nisu izrađivale isključivo zbog nemogućnosti da se nabavi savremenije posuđe, o čemu svedoči i podatak da su čak i žene grnčara gazile crepulje”, zabeležila je mr Đorđević u svojoj knjizi „Tradicionalna keramička proizvodnja u Srbiji”.

Dobra crepulja u stalnoj upotrebi može da traje i više od deset godina. U slučaju da se polomi, njeni delovi se ugrađuju u ogradu oko kuće ili tamo gde je neće gaziti ljudi i stoka.

– Izrada muških crepulja bez grnčarskog vitla svakako je aktivnost novijeg datuma, proistekla iz potražnje za posudama ove vrste, prvenstveno u oblastima u kojima se žene nisu bavile tom delatnošću. Izrađuju ih majstori – crepuljari. Ove crepulje, uvek sa rupom u sredini, pravilnog su oblika i ujednačene debljine zidova, lakše su i čvršće budući da su pre upotrebe pečene.

Danas se izrađuju samo u Rujištu kod Ražnja. Pored pomenutih, u muške crepulje spadaju i takozvane užičke crepulje, koje se i danas grade na ručnom lončarskom vitlu u Zlakusi. Crepulje se nikada nisu izrađivale na nožnom vitlu – objašnjava etno-arheolog i dodaje:
– Ručno vitlo karakteristično je za zapadnu Srbiju. Sve do sredine 20. veka izdvajala su se četiri centra ručnog vitla u Srbiji: korenitski, užički, pazarski i đakovički. Danas je selo Zlakusa poslednja lokacija na kojoj se još izrađuje lončarija na ručnom vitlu.

Crepulja kao jedna od stvari u pokućstvu nekadašnjih staroplaninskih sela možda i ne zavređuje posebnu pažnju. Ali, ako je sagledamo kroz prizmu znanja i veština ona je autentična kreacija i značajan primer kulturnog nasleđa, prevashodno u nematerijalnom smislu. I tu dolazimo do turizma. Postupak izrade crepulja i spremanje tradicionalnih jela u njima, mogu se direktno utkati u turistički doživljaj. Posetilac bi se mogao uključiti u proces od kopanja gline, preko gaženja, do pečenja, a takođe i u pripremu hleba i tradicionalnih jela, kao što je to bio slučaj sa ekipom arheologa iz Španije koji su posle svega najavili da dolaze sa svojim prijateljima, ponovo.
Slavica Berić
—————————————–
Tri puta
U etnografskoj literaturi zabeleženi su mnogi magijski i obredni aspekti u izradi crepulja: određeno vreme za kopanje gline (verski praznik), određeni dani za pravljenje crepulja (uvek isti dan u nedelji: sreda, nedelja, ili dan kada je pun mesec), ograničenja u vezi s kultom mrtvih (zabrana pravljenja crepulja u kući u kojoj je neko umro od 40 dana do tri godine); ritualno pevanje uz kopanje gline.

Posebno su bila poštovana pravila vezana za ženu, pre svega njenu polnost i reproduktivnu funkciju (učešće samo devojaka, devojaka i žena koje su gazile kao devojke, samo žena, ritualna čistota, zabrana gaženja za trudne žene itd.), svečana odeća…

Pravilo neparnog broja (okupljanje neparnog broja žena; neparan broj odlazaka po gline – najčešće tri puta; donošenje gline s tri mesta; gaženje gline tri puta po tri kruga, ukupno devet puta; neparni broj crepulja itd.).

Izvor:politika.rs (objavljeno: 22.12.2014)

___________________________________________________________________________________