ČOVEK JE SATKAN OD EMOCIJA…

tamoiovde-logo

“Ako ti je dobro, ne uznosi se, ne oholi, jer pad dolazi iznenada, ako ti je loše ne uništavaj se, ne ništi se u zlu, jer i sreća dođe iznenada.

Foto ilustracija Bora*S

Nikada ne idi u krajnost, jer moraš biti spreman za uspone i padove, niti gledaj druge s visoka, niti saginji glavu pred svima, jer ti si samo deo čovečanstva, nit nešto iznad, nit nešto ispod, i što god da te snašlo prihvati to kao čovek, ponesi se kao čovek, budi čovek.

Čovek je satkan od emocija, da plače, smeje se, raduje, ljubi, a ne da bude iznad svih i ponižava dok ga drži trenutno prolazno dobro ili da se samouništava u trenutno prolazno lošoj situaciji.“

Meša Selimović


 

KO SI TI…

tamoiovde-logo

NEAUTENTIČAN ŽIVOT II

KO SI TI?

Da li ste nekada čuli za termin „socijalne uloge“? Postavite čoveku pitanje „ko si ti?“ i pratite šta se dešava. Dobićete svakako različite odgovore: ja sam radnik, student, domaćica, sportista, umetnik, roker, profesor, itd. Iako različiti, svi ovi odgovori imaju jednu sličnost u sebi: odnose se na nešto u spoljašnjosti, a to “nešto” su upravo socijalne uloge. Uloga se u ovom slučaju definiše kao skup povezanih ponašanja, stavova, uverenja i normi koje su utvrđene u jedinstven obrazac socijalnog funkcionisanja.

Socijalne uloge su prvenstveno proizvod podele rada u društvu, gde se od osoba koje čine jednu zajednicu očekuje da preuzmu deo kolektivnog „posla“ na sebe. Kada preuzmu određeni deo posla, ljudi preuzimaju skup obrazaca ponašanja i normi vezanih za taj posao. U suprotnom, došlo bi do haosa, jer ljudi ne bi znali šta tačno da rade i kako treba da funkcionišu u društvu, gde je njihovo mesto u istom i šta se od njih očekuje. Uloga se ne odnosi samo na zanimanje osobe – neko može da kaže kako je „sin toga i toga“ ili „intelektualac“ ili bilo šta drugo.

Dakle, uloge služe kako bi osoba definisala sebe u očima ostalih pripadnika zajednice, gde će oni, znajući koju socijalnu ulogu osoba ima, imati određena očekivanja od nje. Čitalac sada može pitati „ali, zašto termin „uloga“, zar to nije termin vezan za dramsku umetnost ili te stvari?“ Jednostavno rečeno: zato što je socijalna uloga vrlo slična sa pozorišnom ulogom – postoji scenario koji je vezan za tu ulogu, postoji kontekst gde se ta uloga odigrava (npr. fakultet je „pozorište“ gde ljudi igraju ulogu „student“) i postoji publika kojoj se ta celokupna predstava prikazuje. I naravno, ljudi moraju naučiti kako da se ponašaju u toj ulozi (niko ne zna kako je to biti „profesor“ od kad se rodi) kako bi je uspešno odigrali. Da, upravo smo rekli da ljudi u stvari glume i u stvarnim životima, iako toga možda nisu svesni.

Uloge su često nužne, jer je ljudima potrebno da imaju neku fiksnu predstavu o osobi sa kojom komuniciraju, moraju je nekako definisati i staviti u neku kategoriju. U isto vreme, često postoji potreba i da čovek sam sebi “objasni” ko je i da ubedi sebe u to šta je i zašto treba nešto da radi (“Ja sam moderna osoba, znači treba da izlazim na moderna mesta i pijem moderna pića”).

Najlakši načina da se to uradi je da se jednostavno preuzme neka uloga i kroz nju se definiše. Socijalne uloge tako pružaju osećaj sigurnosti i omogućavaju čoveku da kategoriše svet oko sebe kako bi bio što manje zbunjujući, što su jedne od najjačih potreba čoveka.

Vratimo se sada na pitanje sa početka. Kada dobijete odgovor “ja sam socijalna uloga koju igram (npr. student)”, postavite sledeće pitanje: da li si to stvarno ti? Da li je to ono što opisuje tvoje celokupno biće, sa svim željama, potrebama, mislima, uverenjima i ponašanjem? Naravno da nije.

Ko si onda ti izvan te uloge i da li ti postojiš izvan nje? Što se nas tiče, problem je očigledan: definicija sebe kroz socijalnu ulogu je nepotpuna i neadekvatna. Čovek je mnogo šire biće, sa mnogo više dimenzija, dok su uloge preuske kategorije da bi se čitava veličanstvenost bića njima opisala, i kao što smo rekli, služe da bi se neka „predstava“ uspešno odigrala.

Možemo ovde napraviti analogiju sa stopalom i cipelom. Da li ste ikada pokušavali da obujete cipelu za par broja manju od vašeg stopala? Ako jeste, prvo što primećujete je to da nećete uspeti da ugurate nogu u cipelu koliko god da pokušavate. Drugo, noga će vas boleti, a što više pokušavate, sve će vas više boleti.

Jedini način da ugurate nogu u cipelu bio bi da hirurški odstranite neke delove noge. To je upravo ono što se svakodnevno dešava sa psihom čoveka – konstantno i nasilno uguravanje čitavog bića u jednodimenzionalne kategorije kao što su socijalne uloge.

Socijalne uloge su proizvod kolektivnog konsenzusa, proizvod društva, što znači da uvek važe za grupu ljudi i ti ljudi su po nečemu slični. Ne postoji jedan konobar, niti jedan pravnik. Kategorija (uloga) “konobar” ili “student” ne može postojati kao kategorija osim ako više ljudi ne ulazi u istu. Pozorišna uloga nije napravljena za jednog glumca, već nju može igrati više ljudi – Džejms Bond je uloga, a ljudi koji ga glume u filmovima je mnogo.

Znači, to što ste konobar vas ne čini posebnim – bitna je osoba iza te uloge. Ako sam ja konobar, a i ti si konobar, po čemu se razlikujemo? Razlikujemo se upravo po onome što je izvan kategorije “konobar” i to je poenta cele priče – tako jedino možemo da se istinski upoznajemo. Naše pravo biće je uvek izvan socijalne uloge, a ne unutar nje.

Međutim, imamo problem da se ljudi uglavnom definišu po onome po čemu su slični ostalima (a to su uloge), a ne ono po čemu su jedinstveni. To je, priznaćete, besmisleno, jer ta informacija ne govori ništa drugo o osobi osim da pripada određenoj grupi ljudi, koji prate sličan šablon funkcionisanja. Isto tako je besmisleno da tvrdimo kako smo mi uloga koju igramo i ne shvatamo da postoji i „glumac“ iza nje. Zamislite da Al Paćino ide okolo i priča kako je on stvarno Toni Montana, vođa kriminalne bande, uloga koju je igrao u filmu „Skarfejs“.

Uloge su kao kaputi – mi ih oblačimo i oni nam služe za nešto. To je ono što vidimo spolja, ali složićete se da čovek nije svoj kaput. Ispod kaputa svi smo mi posebni i jedinstveni ljudi. Ono što se često dešava je to, da se nažalost, ljudi identifikuju sa svojim kaputima-ulogama, pokrivajući i potiskujući svoju jedinstvenost i suštinu duboko ispod.

Sada počinjemo da uviđamo zašto se dosta ljudi oseća prazno i oseća da ne poznaje sebe. Ljudi ne samo što sebe prikazuju kroz uloge koje igraju, već često ubeđuju sebe da je to sve što oni jesu. Problem je što čovek, identifikujući se sa površinskom ulogom toliko dugo, na kraju zaboravi ko je on stvarno. Setite se, ne možete obuvati cipelu za par broja manju bez posledica.

Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master


 

PODEŠAVANJE NAŠEG BIOLOŠKOG SATA…

tamoiovde-logo

PRELAZAK NA LETNJE I ZIMSKO VREME ŠTETNO ZA ORGANIZAM

Vodeći nemački hronobiolog Til Roneberg već duže vreme se zalaže za ukidanje prelaska na zimsko i letnje vreme u celom svetu, smatrajući da pomeranje kazaljki na satu ima izuzetno štetne posledice po organizam.


Prelazak na letnje vreme za nemačkog hronobiologa predstavlja nedopustivo mešanje u prirodni ritam sna i budnosti.

Na osnovu mnogobrojnih eksperimenata Roneberg dokazuje da taj, kako kaže „kolektivni dogovor da se sa radom počinje jedan sat ranije“ veoma negativno utiče ne samo na subjektivno osećanje ljudi, već i na njihovu produktivnost.

Nemački naučnik naglašava da je za usklađivanje „unutrašnjih“ časovnika sa „socijalnim“ pri prelasku na letnje ili zimsko vreme potrebno najmanje tri do četiri nedelje, pa i više ako proleće kasni ili se leto odužilo. Opasnije od toga je samo smenski rad, kada se dan menja za noć, a noć za dan.

Takvu dinamiku, međutim, diktiraju potrebe proizvodnje, a prelazak na letnje vreme je potpuna besmislica, zaključuje Roneberg.
Muškarcu je potrebno šest sati sna, ženi sedam, a budali – osam“, rekao je jednom Napoleon, koji je spavanje smatrao za gubljenje vremena, i sam je spavao samo šest sati, kao i poznati pronalazač Edison. Ajnštajnu je međutim, bilo potrebno najmanje deset sati sna, a on kao što je svima poznato, uopšte nije bio budala.

Potrebe za snom, kao i vreme za uspavljivanje i buđenje su individualni i u velikoj meri genetski određeni, ukazuje u svojoj knjizi „Wie wir ticken“ (Kako idu naši unutrašnji satovi) vodeći nemački hronobiolog. „Ko rano rani dve sreće grabi“, „Ko pre ustane sve pečurke ubere, a pospan i lenj koprivu bere“ slične poslovice imaju skoro svi narodi, a njihov smisao je očigledan – ljudi koji spavaju više i duže smatraju se za lenjivce.

Til Roneberg, koji je vodio istraživanja u Nemačkoj, Španiji, SAD, Indiji, Brazilu, i analizirao detaljnu informaciju o 80.000 stanovnika na tri kontinenta, smatra da su slične „narodne mudrosti“ beznadežno zastarele, i verovatno su odgovarale stvarnosti kada se većina stanovništva bavila poljoprivrednom na predindustirjskom nivou.

Oko 60 odsto Evropljana se ubraja u takozvane noćne „sove“, što znači da ležu kasno, a kasno i ustaju, što nije uvek i moguće. „Unutrašnji“ biološki sat mora da se usklađuje sa „socijalnim“ tako da „sove“ po pravilu moraju ranije nego što im se to hoće da ustaju i odlaze na posao. Posledice su poznate – teška koncentracija, razdražljivost, brzo zamaranje, teže podnošenje fizičkog, umnog i emocionalnog opterećenja.
Ševe“ u tom slučaju s visine savetuju „sovama“ da odu ranije na spavanje i sve će biti u redu. Međutim, dužina sna nije najvažnija, ističe Roneberg. Ukoliko je san u koliziji sa genetiski određenim bioritmom, slična korekcija režima sna i budnosti nije od pomoći.

Foto ilustracija Bora*S

San je kopleksan proces: usporavaju se refleksi, postepeno se snižava temperatura tela i hormonska aktivnost, strukturišu se mećućelijski procesi… Ukoliko do buđenja dolazi protiv volje organizma u neželjeno vreme, sve ide „naopako“. Sem toga, pravilan san (i budnost) zavise od mnogo više faktora nego samo pripadnost „ševama“ ili „sovama“. Stepen umora, uzrast, pol, način života, godišnje doba, sve to kako tvrdi nemački hronobiolog, ima značajnu ulogu.

Deca, na primer, po pravilu su, a na užas roditelja, jutarnji hronotipovi, ali kasnije režim sna se pomera za kasnije vreme dana. Apsolutne „sove“ su mladi od 12 do 16 godina, omladina od puberteta do dvadeset godina, koja može do jutra da sedi ispred televizora ili kompjutera, šeta ili igra u diskoteci, ali ujutru ne može da ustane. Zato se nemački naučnik zdušno zalaže da se početak nastave pomeri za kasnije, jer prvi čas, pa čak i dva su uzaludni, uspavan mlad organizam ne usvaja gradivo. Takvi arugmenti izazivaju buru negodovanja, pa čak i podsmeh.

Pedagozi, političari, a i roditelji su ubeđeni da je 8,00-8,30 sati idealno vreme za prvo zvono u školi. A ukoliko školarci ne mogu ujutru da ustanu, neka ležu ranije. Ovaj snishodljiv savet, prema rečima nemačkog hronobiologa jednostavno ignoriše bioritmičku specifičnost uzrasta. „Ovde nije u pitanju disciplina već biologija“ naglašava Til Roneberg i ponovo upozorava da je „nemoguće odrediti univerzalan, za sve jedinstven ritam sna i budnosti“. Kod muškaraca i žena na primer dnevni ritam se ne menja jednostavno sa uzrastom, već su promene različite i retko se podudaraju.

Autor knjige, polušaljivo, poluzobiljno ukazuje da se upravo time može objasniti zbog čega se zreli muškarci često žene mladim devojkama. Velika je verovatnoća da će unutrašnji časovnici muškaraca od 40-45 godina i žena od 30-35 godina biti usklađeni.

Postoji, istina, još jedan faktor u „podešavanju“ naših unutrašnjih časovnika, a to je svetlost i to sunčana. Čak i u sobi sa lusterima, osvetljenost ne premašuje par stotnina luksa, dok je na ulici kišovitog dana nivo osvetljenosti 1.000 luksa, a sunčanog čak 100.000. Poznato je svima da se leti lakše budimo nego zimi. Uprkos tome, i ovde postoje određene nijanse.

Svako narušavanje prirodnog ritma, koji reguliše režim sna pogoršava stabilnost našeg unutrašnjeg časovnika, odnosno celog organizma.  (Tanjug)


 

TRI MINUTE…

tamoiovde-logo

Ispostavilo se da postoji tako važno pravilo – pravilo „tri minute“. Radi i za supružnike i za decu. Kada roditelji u porodici počnu da ispunjavaju ovo pravilo, primećuju da ono se u odnosima mnogo toga menja nabolje.

Pravilo „prva tri minuta“ je da dete uvek srećete sa takom radošću, kao da se srećete sa prijateljem kojeg niste videli mnogo, mnogo godina. I nije bitno da li ste se vratili iz prodavnice u koju ste istrčali po hleb ili ste se vratili kući sa posla.

Obično sve ono što dete želi da podeli sa vama, ono „izda“ u prvim minutima susreta, upravo je zato važno da ne propustite to vreme.

Lako je prepoznati one roditelje koji intuitivno slede pravilo „prva tri minuta“. Na primer, kada pokupe dete iz škole, uvek čučnu do nivoa njegovih očiju, zagrle ga kad ga sretnu i kažu da mu nedostaje. Dok drugi roditelji jednostavno uzimaju dete za ruku i govore „idemo“ dok razgovaraju telefonom.

Kad se vratite sa posla, odmah svu pažnju usmerite detetu. Imate nekoliko minuta da sednete pored njega, da pitate kako je prošao dan i da ga saslušate. A posle idite na večeru ili da gledate vesti.

NIJE VAŽNA KOLIČINA VREMENA, VEĆ EMOCIONALNA BLISKOST

Ponekad nekoliko minuta razgovora od srca vašem detetu znači više nego ceo dan proveden s vama. To što sve vreme trčimo okolo zaokupljeni nečim i zabrinuti sigurno neće učiniti našu decu srećnijom, čak i ako verujemo da to radimo zbog njih i njihove dobrobiti.

Za roditelje i decu izraz „vreme provedeno zajedno“ ima različita značenja. Za odrasle je dovoljno da deca samo budu s njima kada nešto rade kod kuće ili odu u prodavnicu. Ali za decu, „zajedničko vreme“ je da se gledaju oči u oči, kada roditelji sede pored njih, kada odlože mobilne telefone, isključe misli o stotinama svojih problema i uopšte ih ne ometaju strane stvari. Dete nikada neće verovati ako oseti da je u trenutku komunikacije kod roditelja prioritet nešto važnije od njega.

Naravno, roditelji nemaju uvek vremena na igru sa decom, ali u trenucima kada imate malo vremena, radite samo ono što dete želi. Ne predlažite im vaše varijante kako provesti slobodno vreme.

Vreme brzo prolazi i nećete se ni okrenuti, a vaši sinovi i kćeri će odrasti, tako da ne gubite vreme i počnite sa njima graditi odnose poverenja sada.

Neka vam pravilo „tri minute“ u tom pomogne.

Natalija Sirotič

https://m.vk.com/codependence

Izvor: poznajsebe


 

KAP VREMENA…

tamoiovde-logo

BALADA O PREDVEČERJU 

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i ostali ste sasvim sami.

Ilustracuja Bora*S, ulje na kartonu

Niste ni znali

kako tišina voli nepoznate da rani iz nevidljive puške
i dugo ste uzalud naprezali oči
da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.
Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji
kao polomljen luk:
hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap
vremena
kad se nedirnuta travka popela u vis za novi
milimetar.


Pošli ste u predvečerje:
niste ni znali
da vas ramena bole od nevidljivih krovova
da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih
ljubavi.
Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa
a zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove
jedne jako navikle ulice.


Pošli ste u predvečerje:
išli ste polako
i tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš
korak iako su noge sasvim vaše.
Išli ste polako:
samo sad još laganije
skoro kao da ne idete. Stali ste
a učinilo vam se kao da i dalje idete korakom
koji nije vaš korak.


Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči
i sada ležite u travi
iako znate da ste hteli samo da sednete.
Pored vašeg uha
jedna travka je prilično šumno porasla za
milimetar
– vi ništa niste čuli.
U vazduhu su dve ptice obeležile krilima
skromnu umetnost
– vi ništa niste videli.


Pošli ste u predvečerje
i sada iz trave krišom otvarate oči
i čini vam se da vas još uvek neko nišani iz
nevidljive puške.

Stevan Raičković


 

 

 

ISTINA MASKE I LOM OGLEDALA…

tamoiovde-logo

SUJETA I SAMOŽIVOST 

Čovek se, kažu, razlikuje od ostalih prirodnih bića po tome što je samoživ. Teza je loša. Svako biće je takvo. Štaviše, čovek kao da je manje samoživ od životinje. Naravno, ne zato što je bolji, već zato što je gluplji.

Foto ilustracija Bora*S

Bolje ovako: zato što je egoizam životinje trezven i budan. Još bolje: jer je ova samoživost objektivna. I čovek želi da ono što čini njemu bude od koristi. Ali „sasvim maleni broj ljudi ima dovoljno pameti da bi bio samoživ”.

Čovekov egoizam, treba priznati, jedva da je koristan. Zašto? Zato što nije trezven i budan, to jest jer: subjektivan je. Čovek se od ostalih prirodnih bića ne razlikuje po tome što je samoživ, nego po tome što je subjektivan.

Životinjski egoizam je nepristrasan, čak toliko da se za njega može reći: samoživost je bez zainteresovanosti. Bez interesa je jer je bezličan. A ličnost nanosi štetu i prirodnoj samoživosti čoveka. On je glup da bi mogao biti istinski samoživ. Budnost i trezvenost gasi se u ovoj njegovoj zainteresovanosti. Ništa ga ne interesuje izvan njega samog. „Samo imam osećaja za ono što ja jesam”, kaže jedan francuski pesnik.

Čovek ne želi korist, nego sebe sama. Zato nije nepristrasan. Humano rag ehellence nije samoživost, nego – sujeta. Svet – ogledalo. Samo sebe sama hoće i želi da vidi i zato jedino sebe sama ume da vidi. Nebo je plavo; ali to plavetnilo je on sam. Kad nekoga zavoli, voli jednu zamišljenu varijantu sebe sama. Ne vidi svet, nego svoje sopstvene slike. Nema odnos prema stvarnosti, nego prema sebi samom. Nalazi se pred ogledalom i tu živi. Ogledalo nije ništa drugo nego ugao koji je zauzet naspram sveta.

Položaj životinje je takav da ona sebe stavlja među stvari, svoje Ja smešta u svet. Čak ga i ne izdvaja iz sveta, nego ga ostavlja u njemu. Zbog toga je svet životinje: okolina. Svet čoveka: ogledalo. Jer je sebe izdigao iz stvari i zauzeo položaj da kada pogleda svet, zrak pogleda se lomi i odbija s površine stvari. Zbog toga čovek umesto stvari uvek vidi sebe. Objektivnost životinje nije ništa drugo do objektivno prihvaćeno držanje; čovekova subjektivnost pak onaj je kosi ugao koji on zaklapa sa svetom. Ono što on iz toga ugla može da vidi jedino je njegov sopstveni odblesak. Čovekova je situacija u svetu ogledalo.

MASKA

Tako bi se moglo pomisliti da je čovek odabrao ugao ogledala kako bi iz te pozicije više video. Uz to što ne gleda svet, nego sebe sama a i ne ume drugo da vidi do sebe, eventualno dublje vidi i perspektiva mu je dublja i bogatija. Možda je bolje: otuda vidi istinskije i više. Ali nije tako. Ogledalo je upravo to što je oko bačeno na nešto o čemu u svetu nijedno biće ne zna ništa. Cela priroda je skrivena ispred sebe same. Niko ne može pogledati u sopstvene oči.

Ali ogledalo nije suočavanje čoveka sa samim sobom. Naprotiv. Biće onda vidi sebe ako se smestilo u svet ispravno, nepristrasno, trezveno. Sebe onda vidi ako sebe ne vidi. Jer onda je pod pravim uglom. Onda je u središtu. To je kosmičko ugnježđenje prirodnih bića: jasno i istinski vide svet i zato na isti način vide i sebe. Ogledalo je iskrivljeniji ugao i ono što pokazuje nije Ja, nego — maska.

Maska nije ni Ja, ni ti Ti. Nije čovek i nije svet. Nalazi se između njih, ali ne u pravoj liniji, nego smeštena ukoso, u smeru odbijene linije. Nevolja ogledala nije što je ono lažno, već što je impotentno. Odnosno, nije impotentno što je lažno, nego je lažno zato što je impotentno. Vele: „lagati se može i istina”. Jer ono što čovek iskaže može biti istina samo onda kad otvara. Bilo šta da kažem, ako se time skrivam, ja lažem. I istinu mogu da iskoristim tako da ona za mene bude kora. Ako sada čovek kaže: i laž mogu da iskoristim tako da njome lažem, onda znam šta je maska. Sujeta se ne odnosi na samog čoveka, nego na masku.

Svako zna da čovek postoji tek ako je nestala maska. Međutim, maska je skupa — skuplja od čoveka. Jer je čovek badava, a za masku treba platiti. Badava? –  da: nenaglašeno, jednostavno, čisto i trezveno. Treba platiti? — Da: mora se napustiti nenaglašenost, jednostavnost, čistota, trezvenost. Zbog toga je maska skuplja i zbog toga je potrebna jer mnogo košta. Otmenija je, lažnija, življa, bogatija, zbunljivija. To je ono što se naziva istinom maske. Istina maske ne odnosi se na ono što kazuje, jer kazuje laž; nego na ono što skriva, jer krije istinu.

LOM OGLEDALA

Pred ogledalom stoji onaj koji nije u stanju da vidi drugo do sebe sama. Ali ne vidi sebe, nego masku. Jer ogledalo ne laže istinu, nego laž. Maska pak nije bog, nego idol. Zbog toga ljudska sudbina, koja konačno nije ništa drugo do odigravanje organskog života u božanskoj ravni i prostoru, stiže upravo na suprotnu stranu od one kuda se uputila.

Sujeta nije obogotvorenje, nego upravo obrnuto. Maska je idol, lažni bog. Potpun božanski privid, odnosno potpun ljudski privid. Ali šta je ljudski privid? — ponašanje kojim se čovek izdvaja iz prirodnog poretka stvari i zbog toga ostaje usamljen i subjektivan. Otuda je sujeta humano rag ehellence. U sujeti čovek prihvata sve privide obogotvorenja, ali tu sve ostaje privid i maska. Slika božanstva bez božanstva: idol. I to je maska iz ogledala koja uzvraća pogled čoveku.

Sujeta ne propada na sujeti, nego na stepenu dublje. Ogledalo ostaje. Uvek pokazuje i pokazivaće masku. I ko god pogleda u ogledalo, uvek će videti ono što vidi. To je grozna ironija poretka sveta: ostavljeno je da stvari i ljudi budu onakvi kakvi jesu i da svi žive sudbinom koju su odabrali. Nema upozorenja ni popravke. Čak i gore: svako je ostavljen u situaciji da i ne primećuje kada mu je izmaknuto tlo ispod nogu.

Čovek ne propada zbog sujete, nego zbog istinitosti stanovišta zauzetog prema sebi samom. Ne po tome na šta se odnosi, nego za stepen dublje: ne postaje lažan po tome što vidi i misli da vidi oči u oči, nego po tome za šta smatra ono što vidi. Zbog toga nikada iz sujete neće doći do toga da je čovek sujetan. Onaj ko kaže: nisam sujetan, sopstvenu sujetu ni ne dotiče, samo je skriva, odnosno laže. I ovaj čovek ne biva otkriven i pokoleban sujetom, jer mu svet i dalje dopušta da gleda toliko i tako u ogledalo kako hoće, i da laže.

Svet nikada neće skinuti masku sa čoveka. Mora se razbiti zajedno s maskom, mora propasti u maski i na maski. Lom ne dodiruje masku, nego ono što je iza maske: istinu. Jer je istina odvajala laž.

Neće biti uništeno ono što je skrivalo lice, nego lice koje je bilo skriveno. A to je opet istina maske: maska ostaje istina; dalje laže. Čak i onda ako iza nje više nema ništa. Može li se stajati tako da se zraci ne lome i ne odbijaju? Tako da pogled direktno prodire kroz prostor i dostiže ono na što je usmeren? Tako da čovek vidi kroz ogledalo? Kakva je mogućnost da čovek svojim pogledom kroz vidi i da zrak njegovog pogleda ne dotakne odblesak sopstvene maske, ‘nego svet? Mora li polomiti ogledalo? Opet i poslednji put: istina maske. Sve ostaje onako kakvo je bilo i kakvo je.

Čovekov položaj u svetu menja se samo u jednom slučaju: samo onda može stati pod pravim uglom i može čisto stupiti među stvari ako polomi, ali ne ogledalo, nego ono što se nalazi u ogledalu — idol. Maska je zato istinita, jer istina zavisi od nje. Svet se samo onda može videti ako čovek vidi boga a ne idola. Zato Montenj piše: ,,il faut oster le masque aussi bien des choses que des personnes“ — treba skinuti maske stvarima i ljudima.

(1938)

Bela Hamvaš

 Iz knjige ,,Hiperionski eseji“