ORGAN ZA ČUVANJE SEĆANJA…

tamoiovde-logo

Kako je pamćenje pomoglo mozgu da postane organ koji se često poistovećuje sa sedištem ličnosti

Foto: Pixabay

Kada bismo pre nekoliko milenijuma faraona iz Srednjeg egipatskog kraljevstva upitali gde se nalazi njegovo ”ja”, pokazao bi ka srcu u kome je, prema njegovom verovanju, sedište inteligencije.

Faraonovo srce je zato čuvano na svom mestu prilikom mumificiranja dok je mozak odstranjivan kao manje značajan organ.

Čak ni milenijum kasnije Aristotel nije odlučio da um premesti u mozak već je ovom organu dodelio skromnu ulogu mašine za hlađenje krvi.

Premeštanjem intelekta iz srca u mozak posvećeno je više pažnje i objašnjavanju funkcionisanja organa za koji je vezan čovekov identitet. Objašnjenja su, doduše, ostala vrlo simpatično zasnovana na metaforama i asocijacijama u skladu sa trendovima razvoja tehnike i nauke. Razvoj hidraulike je rad mozga asocirao sa kretanjem fluida, razvoj hemije i elektronike omogućio je lekaru i fizičaru Hermanu fon Helmholcu da uporedi mozak sa telegrafom, a pojava računara je navela matematičara Džona fon Nojmana da posmatra mozak kao digitalnu mašinu.

Mozak je odgovoran za procese pamćenja koje smatramo bitnim delom identiteta. Pamćenje nije sve što smo mi, ali ono čini bitan deo ličnosti jer se odluke i razmišljanja uvek prelamaju kroz prizmu onoga čega se sećamo. Ukoliko primetimo da pamćenje koje delimo na kratkoročno i dugoročno podseća na računarsku radnu (RAM) i sekundarnu, stalnu memoriju (Hard Disk), u zamci smo da podlegnemo privlačnoj metafori koja može navesti na pogrešno razumevanje načina na koji pamtimo i postojimo. U načinu funkcionisanja memorije mozga i računara postoje suštinske razlike.

Kada je polovinom 20. veka psiholog Karl Lešli u svojim eksperimentima krenuo u potragu za engramima, u kojima je pretpostavljao da se nalazi memorija, došao je do neočekivanog rezultata. Miševima koje je naučio da reše lavirint je odstranjivao delove mozga i primetio da ih na taj način samo usporava da reše lavirint, ali ih ne sprečava da posle nekog vremena rekonstruišu rešenje. Zaključio je da memorija nije lokalizovana na jednom mestu već se verovatno rasprostire po cerebralnom korteksu.

Ovakvo otkriće je postalo manje iznenađujuće zahvaljujući neuronaučniku Eriku Kandelu i radu za koji je dobio Nobelovu nagradu 2000. godine. Proučavajući jednu vrstu morskih puževa i njihov disecirani nervni sistem, Kandel je šezdesetih godina primetio da nadražaji koji putuju kroz nervni sistem formiraju nove, do tada nepostojeće, veze između neurona. Zaključio je da se informacije ne pohranjuju u postojećim nervnim ćelijama već njih čine formirane složene strukture.

Foto: Pixabay

Ukoliko pokušamo da se setimo prezimena nekog poznanika, u svest ćemo spontano prizvati i njegov lik ili čuti rečenicu koju je izgovorio poslednji put kad smo ga videli. Ovo objedinjavanje različitih senzacija u jednu uspomenu se odigrava uz pomoć hipokampusa koji konsultujući amigdalu procenjuje emotivni odziv na senzacije što utuče na jačinu veza između neurona, odnosno na stabilnost sećanja na određeni momenat. Ovo ljudsku memoriju čini potpuno drugačijom od memorije računara dajući joj asocijativan karakter i različito tretirajući sećanja sa različitim emotivnim odzivom.

Iako postoje slučajevi izraženog autobiografskog pamćenja, prosečan čovek zaboravlja većinu preživljenog. Sam proces selekcije, šta pamtimo a šta zaboravljamo, možda nas efektnije identifikuje nego sam sadržaj pamćenja. Poistovećivanje ličnosti sa onim što je zapamtila može biti posebno problematično ako se uzme u obzir doslednost pamćenja.

Psihološkinja specijalizovana za ljudsko pamćenje Elizabet Loftus je sedamdesetih godina prošlog veka u svojim eksperimentima otkrila snažan uticaj sugestije na pamćenje uspevši  sugestijom da izmeni zapamćene podatke ispitanika. Dvadesetak godina kasnije, motivisana slučajevima nevino osuđenih na zatvorske kazne što  je bilo uzrokovano greškama u pamćenju svedoka, odlučila je da se posveti proučavanju lažnih sećanja. U svojim eksperimentima je kod 25 odsto ispitanika uspešno implementirala lažno sećanje na digađaj koji se nikada nije desio.

Ako se ne možemo pouzdati u svoja sećanja, imamo još veći problem sa pitanjem ličnog identiteta. Odgovoru se možda mogu približiti dva velika istraživačka poduhvata Neuralink i Kernel koje su pokrenuli inovatori i biznismeni Ilon Mask i Brajan Džonson. Cilj ova dva projekta se može opisati kao još jedan od pokušaja boljeg razumevanja ljudskog mozga kako bi se na primer omogućilo efikasnije lečenje Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti. Pažnju su ipak privukli zbog ambicioznije formulisanih motiva koji se vrlo popularno kreću od pokušaja razumevanja algoritma mozga, njegovog hakovanja, povezivanja sa spoljašnjom memorijom ili čak, u šali rečeno, sprečavanje pojave SkyNet-a.

Danas se mozak ne ustručava da sam o sebi misli kao o najkompleksnijoj strukturi u poznatom svemiru. Pokušavamo da se ogledamo u njemu, ali zbog nepotpunog razumevanja i dalje naziremo samo obrise. Novi veliki poduhvati gaze daleko u nepoznato, ali stupaju nikada bliže onome što smo mi i ne pokušavaju samo da odgovore na pitanje šta jesmo, već hrabro postavljaju pitanje šta možemo biti.

Tekst: Bojan Džodan

Izvor: elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________

 

 

 

Advertisements

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

BORSKI PUDING…

tamoiovde-logo

U sredu, 22. novembra 2017. godine, u 19 sati, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije biće otvorena izložba akvarela Milice Ružičić pod nazivom Borski puding.

 U fokusu izložbe Borski puding je produkcija radova Milice Ružičić koja u kontekstu savremene umetničke prakse istražuje i analizira kulturno-istorijske i ideološke aspekte kulturnog nasleđa, kao i njegove međusobne relacije sa lokalnim društvenim okruženjem. Cilj ove izložbe je da predstavi i preispita različita umetnička i kritička promišljanja o postojećim društvenim i socijalnim modelima u okviru današnjih sistematskih struktura. 

Borski puding pripada savremenoj praksi angažovane umetnosti koja teži i koja ima za cilj preispitivanje društveno-istorijskog i političkog identiteta kroz upotrebu društvenih i kulturnih artefakata.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding nastala je u Boru tokom 2014/15. godine u okviru projekta Eskamotaža-striptiz slobode. Projekat je zamišljen kao reaktuelizacija i umetnička reinterpretacija poznate mape grafika Krvavo zlato Đorđa Andrejevića Kuna koja se danas nalazi u umetničkoj zbirci Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding ima za cilj da podstakne kritičko promišljanje i ukaže na preispitivanje odnosa pojedinca i društva, a istovremeno i da ukaže na sistematsko urušavanje i promenu društvenih vrednosti u Srbiji počev od devedesetih godina XX veka. Inicirana određenim društvenim događajem i sredinom u kojoj boravi autorka kreira svoju “mapu” u kojoj delimično ponavlja “spoljašnju strukturu” Kunovog rada. U Borskom pudingu Milica Ružičić na vizuelan način dokumentuje priču radničke klase koja se u današnjoj Srbiji suočava sa realnošću društva u tranziciji.

Autor izložbe: Danijela Matović, viši kustos

Izvor: muzejrudarstvaimetalurgije

VRISAK U SLUŽBI MELANHOLIJE…

tamoiovde-logo

Edvard Munk – Vrisak u službi melanholije

Pravo lice melanholije najbolje se vidi na platnima norveškog slikara Edvarda Munka (1863-1944). Večito zgrčen u svom crveno-crnom i sivom svetu fatalnosti, mraka, erupcija, smrti, životinjskog u ljudima, seksualnih frustracija, ludila, žalosti, tužnog detinjstva, jeseni, plavetnih i maglovitih pejzaža, ljubavi, nežnosti i besmisla, Munk robuje svojim promenama raspoloženja i tom unutrašnjem utonuću, toliko jasno, da njegove slike kao da imaju glas.

Događaji i prizori iz Munkovog detinjstva svakako su mnogo uticali na njegovo stvaralaštvo. Majka mu je bolovala od tuberkoloze, najstarija sestra je umrla od iste ove bolesti, dok je najmlađa sestra završila u bolnici sa dijagnozom šizofrenije. Munk je takođe bio krhkog zdravlja, izolovan i usamljen kao dete. Vreme je provodio u kući, što se odrazilo na njegovu umetnost, jer su upravo motivi smrti, bolesti, unutrašnjosti doma i pogledi sa prozora, česti na njegovim slikama.

Veza sa udatom ženom, rasipništvo, dani provedeni u kockarnicama, smrt oca na čiju sahranu nije otišao, bolest, opsesija, ljubomora, paranoja, alkoholizam, zdravstveni problemi sa očima, koji su u jednom period njegovog života uslovili pojavu slepila, samo su neki od katalizatora na putu ka dubokom stanju depresije i melaholije. Upravo iz tog razloga, sasvim je jasno da su Munkove slike najbolji odraz njegove inicijacije u sopstveno biće, u njegov subjektivni doživljaj sveta oko sebe, odnosno u doživljaj realnosti kojoj nije mogao da se odupre, podležući stoga porocima.

Munkove slike predstavljaju ogledalo “konstrukcije i destrukcije” ljudskog bića, unutrašnjeg osećaja, sećanja, stalne dominacije i borbe tanatosa i erosa. Munk stvara pod uticajem francuskih impresionista i postimpresionista. Pomenuću tri njegove slike, koje lično smatram najupečatljivijim, a to su “Vrisak” (The Scream), “Vampir” ( Vampire) i “Oko u oku” (Eye in Eye).

„V r i s a k“ (1895-pastel) je prikaz stanja duha, anskioznosti, psihoze, straha, bežanja od svakodnevice, ljudi i okruženja, i nije slučajno da se baš ova slika koristi kao simbol za duševnu bol. Na slici vidimo osobu (koja može biti oba pola), koja prelazi sa jedne strane mosta na drugu. Most kao sinonim za promene, govori o potrebi autora da menja svet oko sebe, da se oslobađa lanaca fobija u kojima se našao i davljenja u sopstvenom telu. On na realnost gleda kao na sopstveni poraz i shvata da je nemoćan da taj svet menja i da ga prihvati, svestan svoje različitosti, zbog čega radije beži. Krik je simbol očaja, samoće, neshvaćenosti, melanholije i praznine.

Ovo delo je najpoznatija Munkova slika. Tokom Drugog svetskog rata nalazila se u štali jedne norveške porodice, a relativno često je i menjala svoje vlasnike. Interesantno je da nacisti nikada ovu sliku nisu smatrali vrednom, jer je ona bila protivna nacističkoj ideologiji, pošto prikazuje ljudske slabosti.

Munkova slika “V a m p i r” (Vampire, 1893/94) je slika koja prikazuje muškarca i ženu u zagrljaju i nastala je u seriji slika zajedno sa “Vriskom”. Veruje se da je na ovoj slici prikazan sam Munk, a da je žena jedna od njegovih ljubavnica. Jedan od kritičara iz sveta likovne umetnosti je pogrešno ovu sliku nazvao “Vampir”, analizirajući i aludirajući na vampirizam žene na ovoj slici, predstavljajući je kao osobu koja muškarcu pije krv, odnosno koja nad njim dominira i manipuliše. Međutim, Munkov naziv za ovu sliku je izvorno bio “Ljubav i bol.” Ovaj naziv pravilno objašnjava tematiku slike – muškarca u zagrljaju žene koja ga teši i koji je slomljen.

Slika može da govori i o postojanju velike ljubavi između njih, ali i postojanju nemoći i bola, kao i neminovnosti patnje koja će iz te ljubavi proisteći. Ona u tom smislu reprezentuje obe strane ljubavi, i dobru i lošu, duboku emociju i strast, ali i beskrajnu patnju i gubitak. Slika može da simbolizuje i rastanak koji izaziva tu patnju. Muškarac je odeven u kaput i kao da odlazi, a on to zapravo ne želi, što se vidi iz njegovog položaja tela, dok ga ona teši, potpuno nagih ruku, što govori o predanosti, senzualnosti i strasti koja je prethodila ovom zagrljaju.

Sam Munk je verovao da u ljubavi ništa nije jednostavno, a ovu sliku je opisao samo kao “zagrljaj muškarca i žene i ništa više”. Kako u ljubavi ništa nije jednostavno, po rečima Munka, samim tim su i njegove slike vrlo kompleksne. Ova slika je preko sedamdeset godina bila u rukama privatnog kolekcionara, a data je na aukciju tek 2008. godine, kada je, kako se navodi, prvi put nakon sedamdeset godina ugledala svetlost dana.

“Oko u oku” (Eye in Eye, 1894) je slika koja simbolizuje bliskost. Na noj možemo videti muškarca i ženu koji stoje jedno naspram drugog. Između njih, stoji jedno drvo, koje ih naizgled razdvaja. Drvo, kao sinonim prirode, ali i života i vizija, govori o njihovim zajedničkim planovima. Interesantno je, da Munk muškarcu i ženi nije naslikao usne, već samo oči.

Na taj način Munk daje prednost osećaju, čulima vida, intuiciji, smatrajući da za bliskost nisu potrebne reči i da je bliskost jedino što spaja dvoje ljudi. Verovatno je ovim svojim načinom slikanja ljudskog lika, pokušao da skrene pažnju posmatraču na to da reči kvare bliskost, te da se i sam plašio toga. On ovom slikom kaže “Mi želimo isto. Reči nam nisu potrebne da bi to znali. Sve što imamo su naše oči u kojima vidimo jedno drugo. Munk je neretko slikao samoću, čekanje, prozore, noć, sobe, žene, ljude bez maski, jutra posle poročnih noći. Jedna od njegovih najmističnijih slika je slika Noći (The Night, 1889).

Među najinteresantnijim su i slika Madone (Madonna, 1984), koja se svrstava u najlepše ženske aktove, slika Poljupca (Kiss, 1897) i Ples života (Dance of life, 1899-1900).

Autor: Mary Jane/ tihogovornik

Izvor: impulsportal

_______________________________________________________________

MISLITI, BRZO I SPORO…

tamoiovde-logo

Danijel Kaneman: Misliti, brzo i sporo

U novoj Biblioteci, čitajte odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo Danijela Kanemana, čuvenog psihologa koji je 2002. godine dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju, iz oblasti bihevioralne ekonomije 

Tekst: Danijel Kaneman (odlomak iz knjige Misliti, brzo i sporo; Heliks, 2015)

Ako vam se sviđa politika koju vodi predsednik, verovatno vam se dopada i njegov glas i izgled. Tendencija da nam se sve kod neke osobe sviđa (ili ne sviđa) – uključujući i ono što nismo ni videli – poznata je kao halo efekat.

Psiholozi koriste ovaj termin već oko jednog veka, ali nije ušao u širu upotrebu u svakodnevnom rečniku. A to je šteta, zato što je to odličan naziv za jednu čestu pristrasnost koja igra veliku ulogu u oblikovanju našeg viđenja ljudi i situacija. Primenjujući taj efekat, Sistem 1 nam pruža jednostavniju i koherentniju sliku sveta nego što je realno slučaj.

HALO EFEKAT

Na žurci upoznajete izvesnu Džoan i smatrate je privlačnom osobom s kojom je lako komunicirati. A onda nju pomenu kao osobu od koje bi se mogao zatražiti dobrotvorni prilog. Šta vi znate o Džoaninoj darežljivosti? Tačan odgovor je: bukvalno ništa, jer nema mnogo razloga da verujemo kako su ljudi prijatni u razgovoru ujedno i velikodušni u davanju humanitarnih priloga.

Ali vama se Džoan dopada i kada pomislite na nju prizovete taj osećaj sviđanja. Takođe vam se sviđaju velikodušnost i velikodušni ljudi. Metodom asocijacije, predisponirani ste da verujete kako je Džoan velikodušna. I sada kada verujete da je velikodušna, verovatno vam se još više sviđa, jer ste ostalim njenim prijatnim osobinama dodali još jednu.

Realni dokazi o njenoj velikodušnosti u priči ne postoje, pa tu prazninu popunjava nagađanje u skladu s emocionalnom reakcijom koju u osobi izaziva. U drugim situacijama dokazi se postepeno gomilaju i interpretaciju oblikuje emocija vezana za prvi utisak.

U psihološkom eksperimentu koji ima status klasika za sva vremena, Solomon Aš je izložio opise dve osobe i tražio od ispitanika da komentarišu njihove ličnosti. Šta vi mislite o Alanu i Benu?

Alan: inteligentan – marljiv – impulsivan – kritičan – tvrdoglav – zavidljiv

Ben: zavidljiv – tvrdoglav – kritičan – impulsivan – marljiv – inteligentan

Ako ste poput većine ljudi, Alana ste videli u mnogo pozitivnijem svetlu nego Bena. Prve osobine na spisku menjaju smisao kasnije navedenih osobina. Tvrdoglavost inteligentne osobe će verovatno biti ocenjena kao opravdana i možda čak izazvati poštovanje, ali inteligencija kod zavidljive i tvrdoglave osobe čini da nam dotična deluje opasno. Halo efekat takođe predstavlja primer potiskivanja dvoznačnosti: kao i reč bank (banka i obala), i pridev tvrdoglav je dvosmislen i biće protumačen u skladu s datim kontekstom.

Postoji mnoštvo varijacija ovog eksperimenta. Učesnici jedne studije su prvo videli prva tri prideva koji opisuju Alana, a tek potom i druga tri, za koje su im rekli da opisuju drugu osobu. Rečeno im je da zamisle dve osobe pa su ih pitali da li je prihvatljivo da svih šest prideva posluže za opis jedne osobe. Većina je mislila da to nije moguće!

Redosled kojim vidimo nečije osobine često je slučajan. Međutim, redosled je važan: kad je na delu halo efekat, najozbiljniji su prvi utisci, ponekad u toj meri da su kasnije dobijene informacije manje-više beznačajne.

PROBLEM NEPRISTRASNE OCENE

Na početku svoje profesorske karijere ocenjivao sam pismene ispite na konvencionalan način. Uzeo bih rad jednog studenta i pročitao ga od početka do kraja, usput ocenjujući delove rada. Potom bih izračunao prosečnu ocenu i prešao na sledećeg studenta. Ali primetio sam da su mi ocene eseja zaprepašćujuće dosledne. Posumnjao sam da podležem halo efektu u ocenjivanju i da prva ocena koju upišem nesrazmerno upadljivo utiče na ukupnu ocenu.

Mehanizam nije složen: ukoliko za prvi odgovor dam visoku ocenu, biću popustljiviji ako kasnije naiđem na neodređenu ili dvosmislenu tvrdnju. To se čini razumnim.

Sigurno student koji je tako dobro odgovorio na prvo pitanje ne bi u drugom napravio glupu grešku! Ali ova metoda ocenjivanja ima jednu ozbiljnu manu. Ako bi student napisao dva rada, jedan odličan i jedan traljav, konačna ocena bi zavisila od toga koji ću pročitati prvi. Studentima sam govorio da su oba rada jednako važna, ali to nije bilo istina: prvi je mnogo više uticao na krajnju ocenu nego drugi. A to je neprihvatljivo.

Zato sam smislio novi način. Umesto da čitam odgovore jedan za drugim, prvo bih iščitao prve odgovore svih studenata, a potom druge odgovore svih studenata. Vodio bih računa da sve ocene zapisujem na unutrašnjoj strani poslednje strane eseja, kako (čak ni nesvesno) ne bih čitanju drugog odgovora prilazio s pristrasnošću.

Ubrzo nakon prelaska na novu metodu, došao sam do uznemirujućeg otkrića: znatno mi je opala samouverenost u sopstvene ocene. Razlog je to što bih često osetio sasvim novu vrstu nelagode.

Razočaran drugim odgovorom određenog studenta, a na putu da upišem ocenu, povremeno sam primećivao kako sam mu za prvi odgovor dao najvišu ocenu. Takođe sam uočio da zapadam u iskušenje da smanjim raskorak tako što ću promeniti ocenu koju još nisam upisao, kao i to da mi je bilo teško dosledno se držati jednostavnog pravila da tom iskušenju nikada ne podležem. Ocene koje sam davao jednom studentu često su se znatno razlikovale. Taj izostanak koherentnosti mi je ulivao nesigurnost i izazivao frustraciju.

Postao sam manje zadovoljan i samouveren u ocene koje dajem nego ranije, ali shvatio sam da je to dobar znak, pokazatelj da je novi način ocenjivanja bolji. Doslednost u kojoj sam pre uživao je lažna; davala mi je osećaj kognitivne lakoće i moj Sistem 2 je sa zadovoljstvom lenjo prihvatao konačnu ocenu. Podležući snažnom uticaju prvog odgovora u proceni narednih, štedeo sam sebe samoga disonantnosti otkrića da isti student može na neka pitanja da odgovori odlično a na neka loše.

Nelagoda zbog nekonzistentnosti koja je isplivala na površinu kada sam prešao na novi način, bila je realna: odražavala je i neadekvatnost stava da je bilo koji pojedinačni odgovor pokazatelj znanja studenta i nepouzdanost mog dotadašnjeg ocenjivanja.

DEKORELACIJA GREŠKE

Pri novom načinu na koji sam prešao da bih ukrotio halo efekat držao sam se opšteg principa dekorelacije greške! Da biste shvatili ovaj princip, zamislite da brojnim posmatračima pokažu tegle pune novčića i traže da procene koliko ih je u svakoj tegli. Kao što je objasnio Džejms Surovjecki u bestseleru Mudrost gomile (The Wisdom of Crowds), takvi zadaci pojedincima idu vrlo loše, ali zbirne procene pojedinaca izvanredno su tačne. Neki znatno precene broj novčića, neki ga potcene, ali kada se te pojedinačne procene saberu i izračuna prosek, obično se dobija prilično precizna procena.

Mehanizam je jednostavan: svi pojedinci vide iste tegle, odnosno procenjuju istu stvar. S druge strane, greške koje pojedinci prave su nezavisne jedne od drugih i (u odsustvu sistemske pristrasnosti) teže da se u proseku približe nuli. Dakle, ova čarolija smanjenja greške funkcioniše samo kada se radi o međusobno nezavisnim posmatranjima i greškama koje nisu u korelaciji. Ako posmatrače odlikuje ista vrsta pristrasnosti, izračunavanje proseka procena neće biti od pomoći. I ako se posmatračima dopusti da utiču jedni na druge, to će smanjiti veličinu uzorka i time i preciznost grupne procene.

Da bi se iz više izvora dobila najbolja informacija, uvek bi trebalo težiti tome da ti izvori budu nezavisni jedni od drugih. Ovo pravilo je deo poželjnog postupka procene. Ako postoji više svedoka nekog događaja, ne dozvoljava im se da pre svedočenja međusobno razgovaraju o događaju. Cilj je ne samo sprečiti dogovaranje svedoka koje su pozvale različite strane, već i sprečiti da nepristrasni svedoci utiču jedni na druge. Svedoci koji razmene iskustva teže pravljenju sličnih grešaka u svedočenju, umanjujući ukupnu vrednost informacija koje daju. Ukloniti izlišnosti iz izvora informacija uvek je dobra ideja.

Princip nezavisnosti rasuđivanja (i dekorelacije grešaka) može se direktno primeniti u vođenju sastanaka, a u toj aktivnosti menadžeri raznih organizacija provode dobar deo dana. Jednostavno i korisno pravilo glasi: pre razgovora o nečemu, od svih učesnika sastanka treba zatražiti da ukratko napišu svoje mišljenje. Tako ćete korisno upotrebiti raznovrsna znanja i mišljenja u okviru grupe. U otvorenim diskusijama, koje su standardna praksa, pridaje se prevelika važnost mišljenjima onih koji govore na početku sastanka i zvuče samouvereno, pa zato sledeći govornici ostaju u zasenku.

 Daniel Kaneman

Misliti, brzo i sporo

Prevod: Ana Imširović-Đorđević 

Heliks, 2015

Iako psiholog, Daniel Kaneman je jedan od osnivača moderne bihevioralne ekonomije, u kojoj se danas ukrštaju putanje mnogih naučnih disciplina.

U knjizi Misliti, brzo i sporo Kaneman opisuje dva ponekad suprotstavljena sistema koji deluju u našem mozgu: Sistem 1 je intuicija koja nam omogućava da u deliću sekunde donosimo procene i odluke; Sistem 2 je znatno sporije racionalno razmišljanje. Problemi nastaju ako intuitivno reagujemo onda kada bi trebalo da razmislimo.

Ova knjiga pokazuje u kojoj je meri ljudski um podložan greškama u zaključivanju i šta ta činjenica znači u ekonomiji, korporativnoj kulturi, medicini, politici i medijima. Misliti, brzo i sporo je popularno napisana knjiga, ali izgrađena na čvrsto utemeljenim saznanjima iz višedecenijskog predanog naučnog rada, i po tome spada u najvažnije tekstove o prirodi ljudskog mišljenja.

Danijel Kaneman (1934) jedan je od vodećih savremenih mislilaca i psihologa. Za svoja istraživanja iz oblasti bihevioralne ekonomije dobio je 2002. godine Nobelovu nagradu za ekonomiju. Njegov najvažniji doprinos je u opovrgavanju pretpostavke o ljudskoj racionalnosti kao o važnom činiocu moderne ekonomske teorije. Kamenam je takođe objavio radove iz oblasti kognitivne psihologije, teorije odlučivanja i rasuđivanja, kao i psihologije hedonizma. Njegova knjiga Misliti, brzo i sporo, izvorno objavljena 2011. godine, osvojila je više prestižnih nagrada za najbolje naučnopopularno štivo.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

KOJE JE POREKLO RUKOVANJA ?

tamoiovde-logo

Kada se sa nekim upoznajemo, ako hoćemo da zahvalimo na nečemu ili da čestitamo, i ako smo sa nekim obavili dobar posao – pružićemo mu ruku. Znate li kada je nastao običaj rukovanja?

Rukovanje je jedan od najpoznatijih gestova prilikom upoznavanja i pozdravljanja. Vremenom je postalo uobičajeno u mnogim svetskim kulturama. Iako mnogi od nas misle da je rukovanje moderan običaj, jedan od prvih zapisa o rukovanju zabeležen je još u 9. veku p. n. e.

U 9. veku pre nove ere asirski kralj Šalmanasar III (859–824. p. n. e.) intervenisao je direktno u Vavilonu kako bi osigurao nadmoć i presto u ovom drevnom gradu. Sastanak kraljeva Asirije i Vavilona zapečaćen je primirjem, tj. rukovanjem, i ovaj gest je uklesan na tronu asirskog kralja.

Rukovanje, poznato kao dexiosis, takođe je pronađeno i na mnogim grčkim reljefima iz 5. i 4. veka pre nove ere. U ovo vreme vladari su često prikazivani kako se rukuju sa bogovima. Nekoliko ovakvih reljefa izrezbareno je na grobnicama, prikazujući mrtve kako se rukuju sa svojim bližnjima. Takođe, mogu se pronaći i na drvenim novčićima koji prikazuju vezu između gradova.

Zašto je običaj rukovanja opstao?

Postoji nekoliko teorija zašto je običaj rukovanja opstao. Prema popularnoj teoriji, rukovanje, odnosno otvorena pružena šaka, predstavlja nekog ko nema oružje i nema nameru da povredi drugu stranu. Takođe, verovalo se da bi prilikom rukovanja treskanje šake opustilo oružje ispod rukava i ono bi ispalo. Postoji i teorija prema kojoj ovaj gest prikazuje jednakost i zavet na istinu i poštovanje.

Kada je rukovanje postalo opšteprihvaćeno?

Veruje se da je rukovanje popularizovano u 17. veku kada su ljudi počeli da smatraju da je ono mnogo lepše i elegantnije od klanjanja, spuštanja kape ili ljubljenja ruke. Do 1800. godine rukovanje je uključeno u bonton.

Za vreme viktorijanske ere postojala su i pravila rukovanja. Stisak ruke je morao da bude čvrst, ali ne previše jak i napadan, jer se to smatralo nasilničkim. Danas se rukovanje proširilo širom planete i ne postoji osoba na ovom svetu kojoj ovaj običaj nije poznat.

Izvor: edutelevision.com

_______________________________________________________________

IZLOŽBA „OD ČIKA PAJE“…

tamoiovde-logo

Izložba slika Paje Jovanovića u Domu Jevrema Grujića, od 01. novembra 2017. do 04. marta 2018. godine

U Domu Jevrema Grujića u sredu, 01. novembra, u 19.00 časova biće otvorena izložba jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića, pod nazivom „Od čika Paje”.  Izložba će trajati do 04. marta.

Na izložbi će biti predstavljeno 38 remek-dela od kojih će neka prvi put biti prikazana našoj javnosti.

Dela koja će biti izložena čine mozaik Pajinih radova iz različitih istorijskih perioda: portreti građanske klase, srpskih i autrijskih vladara, orjentalističke slike Balkana, mitološke teme, idealizovane ženske alegorijske figure i raznovrsni prikazi umetnikove supruge Hermine-Muni Dauber, kao njegove neiscrpne inspiracije.

Izložena dela su ustupljena iz kolekcija Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Pančevo, Istorijskog muzeja Srbije, kao i tri privatne kolekcije.  Izložba je organizovana u saradnji sa Muzejom grada Beograda, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Radno vreme Doma Jevrema Grujića kada se može posetiti izložba je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom i nedeljom od 11.00 do 16.00 časova, sa vođenim turama i video-predavanjem prof. dr Igora Borozana na svakih sat vremena.

Izvor: srbija.travel/Oktobar 2017

______________________________________________________________

Paja Jovanović – Realnije od realizma

Prvi srpski slikar koji je stekao svetsku slavu, majstor za detalje, umetnik na čijim platnima ljudi oživljavaju, Pavle Paja Jovanović, rođen je 1859. godine u Vršcu.  Jedan od najboljih slikara svih vremena je u svom životu dugom 98 godina naslikao neverovatan broj slika, a gotovo svaka se može nazvati remek-delom. Oslikavao je običan balkanski narod i njegove običaje, ali i ugledne ljude čiji portreti odišu gospodstvenošću. Te dve strane svoje ličnosti je umeo da pomiri Paja Jovanović. Bio je i veliki gospodin i čovek iz naroda pa je umeo da predstavi ono najbolje iz oba načina života.

Reprodukcija iz lista Nova iskra

Još kao dečak je zavoleo crtanje. Satima je sedeo u crkvi, posmatrao ikone a zatim ih crtao. Pajin otac, koji je bio fotograf, nije želeo da njegov sin postane slikar smatrajući da od tog posla neće moći da živi. Međutim, kada je shvatio kakav talenat ima njegov sin, Stevan Jovanović se više nije protivio njegovoj želji već mu je pomogao da ostvari svoje snove.

Kada je Paja imao 14 godina, za vršačku crkvu je naručeno novo zvono iz Beča pa je trebalo poslati crteže ikona koje će ukrasiti zvono. Sveštenici su ovaj posao poverili dečaku koji je stalno posmatrao ikone i crtao ih.

Majstori iz Beča su bili oduševljeni crtežima, raspitvali se ko je autor ne verujući da je  to samo dečak. Otac dobija pismo kojim mu poručuju da je dečak rođen za slikara i da bi trebalo da se školuje za ovaj poziv na bečkoj akademiji. Porodica je skromno živela, ali otac je želeo da pomogne svom sinu pa ga odvodi u Beč.

Paja Jovanović nije odmah primljen na Akademiju zbog svojih godina ali je celu godinu proveo marljivo radeći pa sledeće godine postaje jedan od bečkih studenata slikarstva. Tu godinu je proveo onako kako je proveo  ceo život, danonoćno radeći, učeći, usavršavajući svaki pokret, večito nezadovoljan svojim delima želeći uvek bolje. Nesigurnošću dolazi do savršenstva.

Studije slikarstva je završio za tri godine kao jedan od najboljih studenata u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, a kasnije nastavlja da se usavršava u oblasti istorijskog slikarstva. Za vreme studija je živeo veoma skromno, sa malo novca ali i malo materijalnih potreba,  a kasnije tokom života ljudi daju čitavo bogatastvo za slike velikog majstora. Imao je 21 godinu kada je njegova slika „Ranjeni Crnogorac“ dobila prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu u vidu stipendije. Za mladog sliakra, ovo je bila velika čast. A nekoliko godina kasnije sklapa ugovor sa londonskom galerijom Frenč po kome je u obavezi da za ovu kuću slika motive iz života balkanskih naroda.

Tako počinje njegova prva slikarska faza koju su obeležile žanr scene. Slike iz ovog perioda su jedne od najživopisnijih, pune boja i ljudi u narodnim nošnjama. Prikazani su Balkanci kako rade, zabavljaju se, sukobljavaju se, uče da koriste oružje, ili jednom rečju kako žive.  Veliki perfekcionista je svaku scenu  prvo proučio pa je tek onda preneo na platno. U ovom vreme je dosta putovao, posmatrao narod, proučavao je običaje, nošnje, tradiciju, oruđe, a pre svega mentalitet i narav ljudi. Svaku sliku je detaljno pripremao tražeći od sebe uvek još.

Odlazio je često u rodni Vršac gde je i dobio inspiraciju za čuvenu sliku „Čas mačevanja“. Engleski kritičari su ovu sliku proglaslili remek-delom tvrdeći da je ona dovoljna da Paja Jovanović postane najbolji slikar svog vremena. Išao je na brojna studijska putovanja, ne samo po Balkanu već je obišao i  Afriku, Kavkaz, Maroko, Španiju, Egipat i uvek se vraćao sa gomilom skica i crteža. Najpoznatije slike iz prve faze su: Guslar, Pričanje o Boju na Kosovu, Arnautska straža, Povrtatak Crnogorca iz čete, Krvna osveta kod Kuča, Igrač s mačevima, Crnogorska krčma, Arnautski dvoboj, Kićenje neveste, Boj petlova, Hercegovačka švalja, Boško Jugović…

 Paja Jovanović nije voleo da svojim slikama daje nazive verujući da slika sama treba da nam prenese priču. Govorio je: „Teško onoj slici kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ona je slika dobra s koje gledalac bez naslova čita šta ona priča“. A njegove slike su upravo takve. Većinu svojih slika je radio po porudžbini ali i sa ljubavlju. Na slikama iz prve (žanr scene) i druge faze (istorijske slike) dolazi do izražaja njegova ljubav prema narodnoj poeziji kojoj se diivio još od dečačkih dana.

Slikar kome se ceo svet divio, bio je priznat i u svojoj rodnoj zemlji što i nije tako čest slučaj među velikanima. Voleo je Srbiju i čitav Balkan, a Srbija je pratila njegov rad. Domaća šampa je redovno prenosila članke i kritike iz strane, a 1888. godine dvadesetdevetogodišnji Paja Jovanović postaje član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) i najmlađi član u njenoj istoriji. Ubrzo nakon toga napušta London i odlazi u Minehn, zatim Pariz i Beč u kome je proveo najveći deo svog života. Između dve faze stvaralaštva nastaje njegovo najčuvenije delo vezano za rodni grad, „Vršački triptih“ na kome su predstavljene tri najznačajnije privredne delatnosti ovog mesta: vinogradarstvo, ratarstvo i trgovina.

Druga faza u njegovom stvaralaštvu počinje slikom „Seoba Srba“ a ovu fazu karakterišu istorisjke slike rađene u stilu akademskog realizma. Imao je 27 godina u vreme kada je pripremana tradicionalna Milenijumska izložba u Budimpešti. Tom prilikom je Crkveni sabor od njega poručio ovu čuvenu sliku kako bi bio zastupljen i srpski narod i kako bi bila poslata poruka da je ovaj narod došao u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića na poziv asutrougarskog cara da brani granice njegovog carstva. Međutim, umesto ove slike izložen je „Vršački triptih“. 

Najpre je Karlovački sabor imao primedbu na prvu verziju slike „Seoba Srba“ jer Srbi nisu jasno predstavljeni kao vojna sila već kao običan narod koji može izgledati kao da se povlači pred Turcima. „Briši one ovce i žene“ bile su reči patrijarha Georgija Brankovića nakon kojih slikar počinje da radi drugu verziju ove slike na kojoj je izmenjen deo kompozicije i jasno se vidi pozivna diploma cara koja garantuje Srbima određene slobode, prava i privilegije. Međutim, ova verzija nije završena do izložbe. Do kraja Jovanovićevog života nastale su još dve verzije ove slike jer je za vreme Drugog svetskog rata do njega došla netačna informacija da je slika uništena, pa je on ponovo slika. Ovo je njegova prva slika velikog formata pa se na njoj uočava problem prvog plana i pozadine kao i veličine likova i njihovog odnosa.

“Seoba Srba”

Povodom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine vlada Srbije naručuje od Paje Jovanovića sliku „Proglašenje Dušanovog zakonika“ („Krunisanje cara Dušana“). Slika je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom a do danas je sačuvano 7 njenih verzija od kojih se najveća nalazi u Narodnom muzeju, a jedna se nalazi u Muzeju Paje Jovanovića. Pre nego što je počeo da radi na ovoj slici, obišao je stare srpske prestonice (Prizren i Skoplje) i manastire (Gračanica, Žiča…) kako bi prikupio autentičan materijal i kako bi došao do detalja o životu cara Dušana. Nakon izložbe, francuska vlada Paji Jovanoviću dodeljuje titulu Officer d’academie što je bilo najveće odličje koje je mogao dobiti umetnik tog vremena. Slika je prvi put izložena u Beogradu 1904. godine, a tom prilikom je Nadežda Petrović zapisala „… Paja Jovanović svojom pesničkom dušom pravog umetnika, nadahnut narodnom poezijom, dade nam u slici to narodno blago, našu narodnu poeziju“.

Druga faza stvaralaštva Paje Jovanovića je bila najuspešnija, a u to vreme je dobio najviše nagrada a još neke od slika iz ove faze su: Ženidba cara Dušana, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Takovski ustanak (dve verzije) , Sveti Sava izmiruje braću.

“Proglašenje Dušanovog zakonika”

Treća faza počinje 1905. godine i traje do kraja slikarevog života (1957). Ovu fazu čine portreti koje su od njega naručivale mnoge ugledne ličnosti. Na svojim platnima je ovekovečio državnike, naučnike, vojskovođe, umetnike, članove kraljevske porodice. Pre početka ove faze radio je ikonostase za crkve širom sveta. Tako dolazi u SAD gde nastaje čuveni portret Mihajla Pupina. Kasnije je često putovao po Evropi kako bi naslikao naručene portrete koji se danas nalaze u muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama. Radeći porterete mnogo pažnje je poklanjao detaljima uspevajući da verno naslika različte materijale od kojih je napravljena garderoba, nakit ili nameštaj. Neke od slika iz ove faze su: Portret princeze Milice, Portret Franje Josifa, Gospođa Kaufman, Sofija Dunđerski, Kraljica Marija, Milutin Milanković, a među njima je i više portreta njegove supruge Muni.

“Muni u salonu”

Svetski priznati slikar je govorio pet jezika , bio je vanserijski talenat, stalno je učio i obrazovao se a odlikovao se i skromnošću. Do kraja života je ostao „Paja moler“ kako je sam sebe nazivao. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču ali u to vreme nije mogao da radi jer je bio pod stalom prismotrom austrougarske policije zbog svog srpskog porekla. Prvi put je došao u Beograd 1910. godine, ali je voleo ovaj grad u kome je često boravio između dva svetska rata kada je radio portrete mnogih uglednih ličnosti i kraljevske porodice. U Beogradu je proveo i čitav Drugi svetski rat i nekoliko godina nakon rata.

Na svoj devedesti rođendan je odlikovan od jugoslovenskih vlasti Ordenom zasluga za narod prvog reda. Vraća se u Beč 1950. godine. U ovom gradu je započeo svoje slikarske korake, proveo najveći i najelpši deo svog života, ali nakon povratka zatiče opljačkan svoj velelepni atelje. Srećom, susedi su spasili veći broj njegovih dela i deo nameštaja i pribora. Nakon ovog događaja Paja Jovanović svu svoju imovinu zaveštava Muzeju grada Beograda, a deo ovog bogatstva se može videti u Muzeju Paje Jovanovića koji se nalazi u ulici Kralje Milana. Nažalost, još uvek ne postoji dovoljno veliki prostor na kome bi mogla biti izložena sva zaostavština velikog slikara, ali u ovom muzeju možete upoznati jedan deo njegovog stvaralaštva. Pored slika i skica, u muzeju se nalazi i deo nameštaja iz njegovog bečkog ateljea  pored koga su često pozirale ličnosti sa slika.

Paja moler, najmlađi sprski akademik, jedan od najpriznatijih slikara sveta, dobitnik mnogih priznanja, ostavio je veliko blago našem narodu. Da li ćemo umeti da ga čuvamo i cenimo?

 Jovana Nikolić

Izvor: portalmladi.com

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

UPOZNAJTE VEŠTICE…

tamoiovde-logo

SPREMALE SU NAPITKE, BILE OZLOGLAŠENE I ZAVRŠAVALE NA LOMAČAMA 

Sve su nas, kao decu, plašili vešticama. „Odneće te veštica!„, „Doći će veštica!„. Čuvene rečenice kojima su nas plašili kao male. A ko je bila ta veštica? Redovno zamišljana kao staricakoja ili leti na metli ili kako muti čarobne napitke. Hajde da je malo demistifikujem i šta je ona predstavljala u našoj mitologiji.

Veštica je mitsko biće za koje zna cela evropska civilizacija. Pošto je ona oduvek bila zlo, demonsko biće, česte su bile hajke i lovovi na veštice, a i danas se često za neku osobu ženskog pola, kad želi da se naglasi kaže da je opasna, kaže  da je „veštica„. Žene za koje se sumnjalo da su veštice su često završavale na lomačama.

Veštica je pretrpela velike promene u shvatanju ko je ona i šta. Prvo su bile demoni samo jedne uže srodne zajednice, da bi kasnije bile žene koje koje u sebi imaju demoni , koje noću izlaze iz grobova i muče decu. Za razliku od vampira koji siše krv, veštica se hrani ljudskim srcima i džigericom. Uvek su je, u pričama, pratile mačka ili vrana.

Ženski demon sa ovim osobinama nalazi se u kod svih indoevropskih naroda, a posebnu sličnost veštica ima sa grčkim i rimskim strigama. Strige su se javljale u obliku noćnih ptica, dok se veštice javljaju kao leptiri. Reč „veštica“ sa navedenim demonskim osobinama je slovenska i zajednička za sve balkanske Slovene.

U ruskoj mitologiji veštice se dele u dve grupe, dok se našoj mitologiji dele u tri grupe. U prvu grupu spadaju veštice u najprimitivnijem i izvornom značenju. To su ženski demoni koje ustaju iz groblja u kojem žive preko dana, a noću napadaju ljude i decu i vade im srca ili džigericu, kojima se hrane.

Drugu grupu čine demonske žene, koje su sa rođenjem dobile dar da budu veštice ili su moći stekle kasnije, tako što ih je u zanat uputila starija veštica. U treću grupu spadaju starice koje se nazivaju vešticama, ali koje nisu u pravom smislu veštice, nego su obične vračare.

Veštica je uvek bila vezivana za žene. Ona je pandan muškom vampiru. Veštica je htonični demon. Vešticom se postajalo ukoliko bi žena izrazila želju da postane veštica i sklopila dogovor sa ostalim vešticama koje bi je primile u svoj krug. Veštica je mogla da postane i ako bi se dogovorila sa demonskim vladarem, koji je po dolasku hrišćanstva, đavo.

Kako se postaje veštica?

Žena je mogla da postane veštica i rođenjem, ukoliko joj je majka veštica. Devojčica nije odmah postala veštica, već kad napuni određeni broj godina i pošto se uda. Mlade devojkesu mogle da postanu samo more, koje su mučile čoveka. More nisu, kao veštice, ubijale. Da je rođena buduća veštica, to se prepoznavalo ako je dete rođeno u krvavoj košuljici. Babice bi tad spalile ili zakopale košuljicu, jer se smatralo da su vešticakrvava košuljica u vezi.

Verovalo se da će uništenjem košuljice nestati i veštičije moći. Ukoliko bi se rodila vešticababice su izlazile iz kuće i vikale da je rođena veštica. Smatralo se da veštica tako gubi moć. ovaj čin je moglo da ima negativne posledice po majku, pa se ovo često nije radilo.

Veštice su zamišljane kao žene sa izraženijim kostima ili brkovima. Svoje žrtve bi ubijale čarobnim štapićem, a tim istim štapićem bi im otvorile grudi i izvadile srce. Posle toga bi određivale kad će i pod kojim okolnostima žrtva umreti ili poginuti.

Veštice su mogle da promene oblik u neku pticu, noćnog leptira ili slepog miša. Svoja dela su činile isključivo noću.

Smatralo se da kada zaspi žena koja je veštica, njena duša izlazi iz tela, preobražava se u noćnog leptira i tako napada. Kada bi žena za koju se smatra da je veštica zaspala, okretala bi se tako da joj glava bude gde su joj bile noge, jer se verovalo da duša neće u tom slučaju umeti da se vrati i da će veštica umreti.

Kada bi se uhvatio noćni leptir, malo bi mu se sagorela krila i reklo bi mu se da dođe sutra po malo soli. Verovalo se da će sutradan doći žena sa povređenom rukom da traži so i tako bi se veštica odala.

Evo kako se prepoznavala veštica. Smatralo se da su nekim ljudima i date posebne sposobnosti da mogu da prepoznaju vešticu. Te osobine su sticale pod neobičnim okolnostima. U nekim krajevima su odsecali glavu prvoj ubijenoj zmiji te godine i stavljali belog luka u telo. Telo zmije bi potom zasadili. Kad biljka na tom mestu izraste, osoba koja nosi tu biljku sa sobom bi mogla da prepoznaje veštice. 

U Bosni se smatralo da ako se malo sažvaće prvi zalogaj hrane i stavi ispod pazuha, da bi ta osoba mogla da prepozna veštice. Kada su veštice išle u lov na nove žrtve, one bi se mazale posebnom mašću. Ta mast se pravila od ljudske krvi, noktiju, sala, dlaka sa genitalija i kože sa polnog organa obrezanih dečaka. Kada bi se mazala izgovarala bi čarobnu formulu i tad nije smela da pogreši.

Veštice su se sastajale. Njihovi sastanci su bili jednom godišnje, obično ispod nekog oraha. Tada bi se veštice veselile i predstavljale i prihvatale nove veštice. Tokom prihvatanja, nova veštica bi dobila krila slepog miša, crnu odeću i postajala bi jednaka sa ostalim vešticama. Uvek je tu bila glavna veštica. Ona nije morala da žrtvuje nikog. Na ovim sastancima bi glavna veštica učila ostale veštice nekim novim veštinama, a takođe bi delila i zadatke.

Veštica koja bi javno priznala da je veštica, izgubila bi natprirodne moći i više ne bi mogla da ubija, ali ne bi izgubila znanje o lekovitim i otrovnim biljkama. Te bivše veštice bi se bavile lečenjem i pravljenjem lekova.

Zaštita od veštica

Za odbranu od veštica najčešće su korišćene bajalice i protivotrovi. 

Najdelotovrniji u odbrani protiv veštica su beli luk i glogov kolac.

Često je upotrebljavan rog koji se palio, a na primorju se protiv sumnjivih veštica „bacaju rozi„, tačnije upiru se ispruženi mali prst i kažiprst, dok su ostali prsti savijeni.

Veštice su obično bile aktivne subotom uveče, a ljudi su tad nosili sa sobom beli luk. Veštice ne podnose pelin i smiljan.

U Bosni se za zaštitu od ulaska veštice u kuću koristio inož zaboden u okvir vrata ili prozora. Veoma efikasni u ovoj borbi su so i pokušaj stvaranja saveza sa vešticom upotrebom eufemizama. „Veštici koja uđe u kuću valja dati parče hleba po kome su posuta tri zrnca soli, pa ne može ništa nauditi„.

Savez sa vešticom je nekad označavala reč „kuma„. Pa vi vidite koga imate za kumu  Osim reči „kuma„, upotrebljavani su i drugi eufemizmi koji su nastali iz osećanja velikog poštovanja i straha. I samo ime „veštica“ je eufemizam. Njeno pravo ime nije poznato, mada bi bilo logično da je to „vešta„.

Prema iskazima osoba koje su, navodno, imale susret sa vešticama, stoji da im je sposobnost govora u tom trenutku oduzeta, iako su bile svesne i sve videle.

Kad su bile aktivne mogle su se videti u obliku svetlecih iskri.Veštice su napadale najčešće subotom, a rizični dani su bili Božić, Poklade, Đurđevdan, Uskrs i Ivanjske noći. Nisu mogle da naude starijim ljudima, već samo mlađima. Takođe se verovalo da ne mogu da naude nekom ko je rođen u ,“muške dane„’, a to su ponedeljak, utorak, četvrtak i petak. Vreovalo se da su vešticama prepreke kućni predmetipostavljeni naopako.

Veštice u mitologiji

Ponekad je u slovenskoj mitologiji veštica nazivana i Baba Jaga. Ona je čarobnica koja živi u šumi, u kući sa kokošijim nogama. Oko ove kuće bila je ograda od ljudskih kostiju ilobanja, umesto brave bile su vilice oštrih zuba. Reza je bilaljudska noga, a ključ je ruka.

Baba Jaga, smatralo se, jede ljude, a u peći peče decu. Zamišljana je kao ružna starica, ogromnih grudi, slepa ili bolesnih očiju. U nekim pričama se pominje da se njena kuća neće okrenuti i prikazati vrata dok se ne izgovore čarobne reči.

Prema nekim teorijama, koliba na kokošjim nogama vrlo podseća na kuće nomadskih naroda u Sibiru, Uralu i Tunguziji, koje su bile namenjene za čuvanje zaliha od životinja. Koliba bez vrata ili prozora bila je postavljena na visokim stubovima od drveta koji su ličili na kokošije noge.

Spaljivanje veštica

Tokom srednjeg veka, u mnogim katoličkim zemljama u Evropi postojali su zakoni protiv veštičarenja, koji su bili jedan od načina borbe protiv jeretika. Najčešće su osuđivane žene, a kazna je bila spaljivanje na lomači. Prvo veliko spaljivanje veštica dogodilo se 1482. godine u Sevilji.

Kad bi spalili nekog jeretika, grešnika ili „vešticu“ često bi se njihov pepeo i ostaci usitnjavali i razbacivali po đubrištu. Skelet osobe koja je optužena za veštičarenje, a koji je spaljen 1582. godine u engleskom mestu Sveti Osit, otkriven je u relativno dobrom stanju, iako je bio izložen plamenu i velikim temperaturama.

Najpoznatiji „lov na veštice“ desio se 1692. godine, kada je 19 ljudi u američkom gradu Sejlem, u državi Masačusets, osuđeno na smrt. Sejlem je tako postao grad koji se kasnije i u filmovima, pozorišnim predstavama i književnosti koristio kao inspiracija za priče o vešticama, a danas se tamo nalazi i Veštičiji muzejArtur Miler je 1953. napisao čuveni komad inspirisan vešticama iz Sejlema.

U Keniji je, bez obzira na prisustvo raznih religija, i danas veoma izražen strah od magije. To je sve dožovelo vrhunac u maju 2008, kada je u oblasti Kisii policija uhapsila 19 ljudi osumnjičenih da su spalili 11 ljudi koje su optužili za veštičarenje.

Srpski progon veštica

U Srbiji se progon veštica dešavao u 19. veku. O tome se može suditi na osnovu sačuvanih dokumenata kojih nije mnogo. Ono što se zna jeste da su navodne „veštice“ bile izuzetno ozloglašene u narodu i da se sa njima se veoma okrutno postupalo.

Prema sačuvanim zapisima publiciste Tihomira R. Đorđevića, u selu Žabarima u Pomoravlju su izvesnu Paunu, po Karađorđevoj zapovesti, privezali uz ražanj i pekli je „među dve vatre„.

U vreme Karađorđevog ustanka, Antonije Pljakić, rudnički vojvoda, ispekao je nasred Karanovca neku babu za koju je čuo da je veštica. Osim spaljivanja, dešavalo se da veštica bude ubijena iz pištolja ili noževima, kao što je u to vreme bio slučaj sa maćehom nekog Petra Joksića iz Topole.

Priča se da je u decembru 1846. godine došao turski buljubaša u selo Brdo i da su mu se tamo sujeverni seljacipožalili da im jedna baba „mori“ (muči) decu. Buljubaša je izbatinao babu i njene drugarice, koje je ova, u očaju, odala. Batinama ih je „izlečio“ od veštičarenja, a za trud je buljubaša dobio novčanu nagradu.

U našoj zemlji bilo je mnogo primera gonjenja veštica. Knez Sredoje iz Solutuše je obavestio kneza Miloša da je 1824. godine jedan čovek ubio neku babu, zato što je veštica. 

Knez je dobijao izveštaje da su žene zbog optužbi da su veštice prebijane i zabranio je Srbima da tuku žene. Tako je 1822. godine zaštitio izvesnu baba Hristu iz Božurnje, u Kragujevačkoj nahiji, za koju su seljani govorili da je veštica i nameravali da je ubiju. Njegova naredba je bila da niko ne sme da se usudi „da je i najmanje dodirne, a kamoli da je i dalje naziva vešticom, jer ona to nije„.

I u Crnoj Gori je bilo „lova na veštice„. U selu Krnjicama u Crnoj Gori su u 19. veku posumnjali da je jedna žena veštica, pa su je odvezli na jezero i bacili u vodu. Pošto nije potonula, to je bio siguran znak da je veštica.

U svetu krajem 20. veka dolazi do procvata neopaganizma i veštičarstva, da bi seočuvale drevne tradicije. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje vole krv, veliki broj savremenih veštica višee voli životinje i prirodu, pa su zapravo vegetarijanke. Znanje o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Noć veštica

Noć veštica (ili na engleskom jeziku Halloween) je svetkovina koja se u zapadnim zemljama proslavlja 31. oktobra, a skraćenica je od rečenice „Sveto veče“ koje se dešava uoči Svih Svetih ili na engleskom All Hallow’s Eve ili Hallow Eve.

Slavi se najviše u Irskoj, SAD-u, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu. Više o Noći veštica pročitajte ovde.

Ovaj praznik je karakterističan po kostimima koje oblače deca i idu od kuće do kuće da traže slatkiše od odraslih. Kuće i dvorišta se ukrašavaju izrezbarenim bundevama.

Fotografije: Pixabay, kurir.rs, guoguiyan.com, qz.com, k–k.club, medjimurje.hr,witchpdx.com

Izvor: www.rokselana.com

_____________________________________________________________

REPUBLIKA SRPSKA ZABRANILA „NOĆ VEŠTICA“

Ministarstvo prosvete Republike Srpske uputilo je dopis svim predškolskim i školskim ustanovama u kojem navode kako je zabranjeno organizovanje priredbi i drugih aktivnosti povodom „Noći veštica“. 

Kako piše Blic, Ministarstvu prosvete Republike Srpske ovaj praznik je problematičan jer nije propisan Zakonom o praznicima republike, te smatraju da nije u skladu s razvojem slobode, demokratije i tolerancije. Takođe, navode kako praznik nije u duhu s tradicijom srpskog naroda.

Ministarstvo je ovu odluku donelo nakon zahteva sedam nevladinih organizacija koje sebe karakteristišu kao tradicionalističke i posvećene porodičnom i verskom identitetu: Društvo prijatelja manastira Hilandar, Udruženje porodica četiri plus, Kolo srpskih sestara, SNP „Izbor je naš“, Balkanološki istraživački centar, Krajiški kulturni klub „Sveti Sava“, te Baštovnik.

Tradicionalisti tvrde da „Noć veštica“ slavi paganski kult smrti i mališane pod plaštom bezazlene dečije igre maskenbala i kolačića, vodi ka sektaštvu i satanizmu, s ciljem da ih, kako navode, od najranijeg doba naviknu na zlo, piše Blic.

Izvor: vesti-gazeta.com/ponedeljak, 30 oktobar 2017

______________________________________________________________

JEDAN MESEČEV ŠOU…

tamoiovde-logo

Na svakih 29 dana Zemljin satelit iznova izvodi svoju drevnu predstavu na nebu. Šta su Mesečeve mene i kako ih vidimo?

DAN 1.

Ovomesečna predstava počinje u mraku. Mlad mesec izlazi na pozornicu leđima okrenut publici, postavljen između Zemlje i Sunca, kao Karađoz u pozorištu senki. Na glavnu scenu, u zenit iznad našeg meridijana, postavljen je već oko podne. Tokom narednih mesec dana doći će na suprotnu stranu svoje putanje oko planete, gde će biti pun i ponovo se vratiti na početni položaj u odnosu na Zemlju.

DAN 2.

Dan kasnije počinje da se javlja uzan, ali svakog dana sve širi srp meseca. Sada je osvetljeno oko tri odsto njegove suve, kamene površine. Zemljin satelit je tamno telo koje ne zrači svetlost, ali je jedna njegova strana uvek osvetljena Suncem. Pošto Mesec kruži, taj deo, posmatrano sa Zemlje, svakog dana izgleda drugačije. Predstava na nebu naziva se menama ili fazama meseca.

DAN 3.

Srp meseca postaje sve veći – osvetljeno je oko osam odsto Mesečeve površine. Sada mesec na nebo izlazi ujutru, a zalazi uveče oko 20 sati, pred Sunčev smiraj. U narednim danima sve kasnije će izlaziti i kasnije zalaziti, postajući prava noćna ptica. Sunce, međutim, zbog nagiba Zemljine ose, u ovo doba sve kasnije izlazi, ali ranije zalazi, tako da je svaki sledeći dan kraći za oko tri minuta.

DAN 5.

Ugnuta strana srpa, između takozvanih rogova, postaje sve više prava, a na Mesecu se, kako nastavlja put, sve više vidi njegov osvetljeni deo. Ostatak je u mraku, ne zato što ga od Sunca zaklanja Zemlja (što se događa samo pri pomračenju Meseca i moguće je samo kad je pun), već zbog geometrije položaja.

Mene su samo predstava za publiku na Zemlji – Mesečev deo koji obasjava Sunce.

DAN 7.

Mesec je stigao do prve četvrtine, što znači da Sunce osvetljava pola njegove površine. Osvetljeni srp nije više ugnut, a linija nazvana terminator je prava. Međutim, dok je rastao, ljudi u publici su mogli da nazru kratere i na tamnoj strani – to je posledica svetla iz gledališta, odnosno svetlosti odbijene sa Zemlje, koja zbog njene veličine nije zanemariva. Takozvana puna Zemlja, kako se vidi na Mesecu, svetli 80 puta jače nego pun Mesec na Zemlji.

DAN 15.

Pun Mesec. Ili, uštap.

Izlazi u sumrak i uvek svetli sve do jutra.

Penje se polako do visine od oko 40 stepeni iznad horizonta.

U zenitu je oko ponoći.

Zadivljeni gledaoci prema njemu mogu da nameste satove.

DAN 18.

Osvetljena strana se polako okreće, a Mesec sve kasnije izlazi i kasnije zalazi, da bi, kad ponovo bude mlad, izašao ujutru. Dok se polako smanjuje, sve više se penje na horizontu. U zenitu stiže čak do 56 stepena. Inače, tada je njegova fizička udaljenost najveća i iznosi 406.033 kilometara. Mesec oko planete ne kruži po kružnici, nego po elipsi, ali to ne menja sliku na sceni i publika ne haje za to.

DAN 23.

Poslednja četvrt, kasno noću.

DAN 27.

Za posmatrača koji predstavu ne prati iz partera, nego sa jeftinijom ulaznicom stoji na dalekoj galeriji – na zvezdama nekretnicama – sve je već gotovo. Mesec je obrnuo pun krug oko Zemlje za tačno 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11,47 sekundi, što je vreme koje se naziva siderički (zvezdani) mesec.

Međutim, celo pozorište, Zemlja i Mesec, u međuvremenu su se kretali oko Sunca, na suprotnu stranu. Zato, da bi stigao u početni položaj za posmatrača na Zemlji, Mesec će morati da putuje još dva dana i pet sati, dok se ponovo ne poravna sa zvezdom. Zbirna predstava za publiku na planeti traje ceo sinodički (zbirni) mesec, tačno 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 2,78 sekundi.

DAN 29.

Kraj predstave. X

Piše: Slobodan Bubnjević

Izvor: elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

MALA CRNA HALJINA…

tamoiovde-logo

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

BURA INFORMACIJA…

tamoiovde-logo

Bura informacija – zašto „lajkujemo“?

Centar za promociju nauke objavio je novo izdanje „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo’?“, koje pruža objašnjenje za naše individualno, ali i kolektivno ponašanje na društvenim mrežama

Znanje mora da poštuje činjenice, a samim tim i istinu. Količina informacija u svetu udvostruči se svakog dana, međutim, istovremeno, naše znanje drastično opada.

Donošenje odluka na osnovu istinitih informacija jedno je od najvažnijih stubova zdravog, demokratskog društva, ali to je ujedno i proces koji se kontinuirano menja i preispituje sa javljanjem novih društvenih okolnosti.

U ovom trenuku, Fejsbuk je veći od najveće države na planeti. Na društvenim mrežama vladaju drugačija pravila od onih kojih se pridržavamo u realnom životu. Socijalne mreže u drastičnoj meri doprinose širenju informacija, ali i dezinformacija, koje katkad imaju razarajuće posledice.

Autori novog CPN izdanja „Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ Vinsent Hendriks i Pele Hansen upozoravaju upravo na buru informacija koja je zahvatila savremeno društvo, a posebno na nekritičko usvajanje i korišćenje informacija prilikom formiranja mišljenja i donošenja odluka.

Kako je u recenziji knjige naveo Ulrik Hagerup, izvršni direktor Vesti na Danskom javnom servisu savremenom čoveku ne treba više vesti – potrebne su mu bolje vesti. Svi se davimo u zagađenim informacijama koje nas okružuju. Kako i sami autori navode, bura informacija podriva našu sposobnost da odvojimo istinito od banalnog i tendencioznog i, ukoliko ostane neproverena, podriće našu kolektivnu inteligenciju.

„Bura informacija – zašto ‛lajkujemo?’“ je originalno delo koje na jednom mestu pruža detaljan uvid u savremena istraživanja tokova informacija koje oblikuju različite aspekte našeg života, u društvenom, ekonomskom i političkom pogledu. Ova uzbudljiva knjiga lako se čita i neizbežno je štivo za sve one koji žele da razumeju 21. vek i podržavaju razvoj demokratskih vrednosti u savremenom društvu.

U nastojanju da osvetle mehanizme koji određuju tokove informacija u savremenom društvu i oblikuju i upravljaju mnogim aspektima našeg života, autori su izložili rezulate najrelevantnijih istraživanja iz različitih naučnih oblasti, poput ekonomije, psihologije, teorije igara, filozofije i logike.

Kroz formalnu analizu stanja u ovim oblastima, ali i kroz niz uzbudljivih priča oni nam donose uvid u različite fenomene kao što su efekat pasivnog posmatrača, sakupljanje u stado, efekat leminga i grupno mišljenje, ali i u to kako su savremene informacione tehnologije pojačale njihovo dejstvo.

Kako navodi Kristijan List, profesor političkih nauka i filozofije na Londonskoj školi ekonomije, neophodno je da razumemo na koji način funkcionišu naša informaciona okruženja i koje izazove i prilike stvaraju kako bi se izgradile snažne demokratije i prosperitetna liberalna društva. Bura informacija nam upravo u tome pomaže.

Knjigu je prevela Marija Novaković, asistentkinja na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu. Osim ove knjige, Marija je prevela još dva izdanja Centra za promociju nauke, „Odravnjivanje“ i „Naučnu komunikaciju“.

Stručni redaktor prevoda je dr Mašan Bogdanovski, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Autorka likovnog rešenja naslovne strane je poznata grafička dizajnerka Monika Lang, predavač na Fakultetu za medije i dizajn.

O autorima

Vinsent F. Hendriks je profesor formalne filozofije na Univerzitetu u Kopenhagenu. Direktor je Centra za proučavanje informacija i mehura (eng. Center for Information and Bubble Studies – CIBS, prim. prev.), koji sponzoriše Fondacija „Karlsberg“, dobio je Elite Research Prize od danskog Ministarstva nauke, tehnologije i inovacija, kao i Roskilde Festival Elite Research Prize, obe 2008. godine. Bio je glavni urednik časopisa Synthese: An International Journal for Epistemology, Methodology and Philosophy of Science, u periodu između 2005. i 2015. godine.

Pele G. Hansen bavi se istraživanjem ponašanja na Univerzitetu Roskilde; direktor je  inicijative za nauku, društvo i politike na Univerzitetu Roskilde i na Univerzitetu Južne Danske; član je Saveta za preventivu Danskog udruženja dijabetičara. Takođe vodi nezavisnu istraživačku grupu iNudgeYou, predsedavajući je u Danish Nudging Network-u i suosnivač TEN-a – The European Nudge Network-a.

Izvor:  elementarium.cpn.rs

_______________________________________________________________

ČASOVNICI U NAMA…

tamoiovde-logo

Ako tri dana za redom mački date hranu tačno u 9.20 časova, sva je prilika da će se četvrtog dana u 9.20 časova “nacrtati” ispred svoje posude za hranu. Naravno, ona ne zna koliko je sati, ali organizam je baš tada mačku alarmirao osećajem gladi.

Životinje, kao i ljudi uostalom, imaju svoj unutrašnji časovnik prema kome se dešavaju oscilacije u bioritmu – promene u nivou hormona, telesne temperature i moždane aktivnosti. Znamo da je noć za spavanje, jutro najpogodnije za učenje i rad, a da uveče nije zgodno mnogo jesti – na naš dnevni ritam utiču različiti fiziološki procesi koji se dešavaju u organizmu.

 Te periode koji čine život organizma u jednom danu popularno nazivamo unutrašnjim biološkim časovnikom. Organizam stalno prolazi kroz jedan isti ciklus koji se naziva cirkadijalnim ritmom – u 24 sata smenjuju se faze od stanja dubokog sna do stanja maksimalne aktivnosti, uz, naravno, individualne razlike. Našim biološkim časovnikom rukovodi zapravo planeta Zemljina, a naš organizam se prilagođava njenom položaju u odnosu na Sunce.

Upravo su dobitnici ovogodišnje Nobelove nagrade za medicinu i fiziologiju, Džefri Hol, Majkl Rosbaš i Majkl Jang otkrili svetu na koji način se biljke, životinje i ljudi prilagođavaju biološkom ritmu. Oni su između ostalog izolovali gen mušica koji kontroliše dnevni biološki ritam. Otkrili su da ovaj gen dešifruje protein koji se stvara u ćelijama tokom noći, a zatim se razgrađuje tokom dana, kao i drugi protein koji ima sličan uticaj na naš ritam.

Tako su konačno opisali čitav mehanizam koji vlada unutrašnjim časovnikom, a koji zatim utiče na naše ponašanje, san, nivoe hormona, metabolizam, telesnu temperature i drugo.

Primera radi, u središtu ljudskog mozga postoji jedna vrlo mala žlezda, manja od centimetra – takozvana pinealna žlezda. Uveče, usled nedostatka svetla, ona počinje da luči supstancu melatonin i lagano uspavljuje organizam, dok nakon svitanja zaustavlja lučenje ove supstance i organizam se budi.
(M. Đ.)

Izvor: naukakrozprice.rs

_______________________________________________________________

SUDBINA JE NEKAD BILA U NJIHOVIM RUKAMA…

tamoiovde-logo

Suđenice ili Suđaje i Usud su određivali život

Bogovi su našoj staroj veri bili nalik ljudima, čak su bili neka vrsta predaka. Pre su ljudi s ovih prostora živeli u skladu sa prirodom i poštovali su se preci. Međutim, nisu ljudi s ovih prostora verovali samo u bogove već i u natprirodna bića. Ponekad su naši stari imali vrlo fatalistički pristup životu. Jedni od demona sudbine bile su i Suđaje ili Suđenice i Usud.

U istočnoj Srbiji se verovalo u Suđaje. Suđaje su tri mlade žene koje su uvek išle zajedno, činile su trojstvo. Bile su odevene u belu odeću ili u narodnu nošnju. Suđaje su određivale sudbinu novorođenog deteta u prve tri noći po rođenju. Ta sudbina je bila nepromenljiva. Sudbinu koju su određivale Suđenice ili Suđaje niko nije mogao da promeni, nikakva sila, pa ni bogovi. Suđaje su u kuću novorođenog deteta ulazile kroz dimnjak.

Sudbinu su proricale treće večeri. Svaka od njih je mogla jedno veče da odloži određivanje sudbine novorođenom detetu. Reč najmlađe od njih je bilo od presudnog značaja. U nekim krajevima Suđenice se pojavljuju zajedno sa Rodom, bogom stvoriteljem univerzuma i jedino je on mogao da im naredi kakvu sudbinu da odrede detetu. Roda su neki etnolozi poistovećivali sa Usudom. Rod se javljao kod Rusa, zajedno sa Roždanicama što je ruski naziv sa Suđenice.


Prilikom dolazka Suđenica u kuću, gozbu im je spremala babica.

Za Suđenice su se spremale tri pogače premazane medom, tri čaše vina, tri čaše vode, tri kocke šećera i jedan zlatnik ili neki drugi zlatni nakit. Sve tri noći je trebalo da gori svetlo u kući, a majka i dete su spavali na podu. Pogače bi, posle toga, pojela tri muškarca ako je dete muško ili tri žene, ako je žensko.

Bosiljak

Treće veće bi se pod glavu deteta stavljao bosiljak i kolačić. Sve se ovo radilo da bi se Suđaje odobrovoljile i izrekle detetu dobru sudbinu. Postoje i priče o tome da je jedna majka pojela trpezu. Dete joj se onda razbolelo, međutim ona je nastavila da odobrovoljava Suđenicama, pa je dete ubrzo i ozdravilo.


Verovalo se da Suđenice pletu sudbinu.

Jedna je držala vlakno i svaki namotaj je bila jedna godina života. Na kraju bi presekle vlakno i koliko namotaja je bilo, toliko se verovalo da će dete živeti.


U zapadnoj Srbiji je bilo zastupljenije verovanje u Usuda. Usud je zamišljan kao čovek koji je svaki dan živeo život na drugačiji način. Ili je bio bogat i živeo u izobilju ili je živeo u velikoj bedi. Nekad je bio slavan, a nekad ne. Postojale su velike oscilacije u tom njegovom životu. Razlike u bogatstvu su se menjale svaki dan.

Verovalo se da kakav život živi Usudna dan kada je dete rođeno, takva će sudbina biti tom detetu. Mislilo se da će svi ljudi koji su rođeni istog dana imati sličnu sudbinu, ako ne identičnu.

U zapadnoj Srbiji se verovalo u „jednodance„’. Ovako su se nazivali ljudi koji su rođeni istog dana i mislilo se da će im život proći gotovo identično.

Ako bi nekog pratila nesreća u životu, verovalo se da je rođen u ,“zao čas„. Niko nije znao kada je „zao čas„, pošto niko nije mogao da zna gde i na koj način Usud u tom trenutku živi. 

Bog Rod

Laički se može zaključiti da su Suđenice i Usud nespojivi, ali etnolozi su povezali ruske Roždanice i Roda.

Rodovu ulogu da može da naredi Roždanicama kakvu sudbinu da dodele detetu, preuzeo je Usud kod Srba.



Kod Čeha su se ova bića zvala Sudički. Verovanje u trojstvo koje plete sudbinu bilo je prisutno i kod Grka, koji su imali tri moireRimljani su imali tri parke, a Germani su imali norne.

U bajci „Uspavana lepotica“ braće Grim se pojavljuju tri vile koje određuju sudbinu deteta.

Suđenice, tako, nisu samo slovenska bića, već da su deo evropske prošlosti i tradicije, jer su gotovo svi narodi u Evropi imali bića sa sličnim osobinama.

Inspiracija – starisloveni.com

Fotografije: Pinterest – Ivica Stevanović, Wikipedia, lugvelesasrz.blogspot.rs, meettheslavs.com, inuria-godmode.deviantart.com, drevniebogi.ru, muzejslovenskmitologije.weebly.com – аутор DuszanB, sajt: duszanb.deviantart.com/art/Sudjaje-45281834

Izvor: rokselana.com

____________________________________________________________________________

 

MESTO OMNISENZUALNOG UŽITKA…

tamoiovde-logo

Šta je locus amoenus?

Locus amoenus, odnosno idealni pejzažmesto uživanjaprijatno mesto, vremenom je postao fiksiran i književni kliše, a kod Homera se tek pojavljuje. Kao topos opisa prirode podrazumeva prikaz lepote prirode kroz sva čula, te dočaravanje omnisenzualnog užitka. Karakteristično je i to što je ovakav prostor nužno irealan.

Locus amoenus predstavlja fiktivni pejzaž u kome postoji šuma, drvo ili drveće sa razgranatom krošnjom, izvor vode, dolina ili livada sa životinjama poput ovaca ili jagnjadi koje čuva pastir uz pevanje ptica ili u rajskoj tišini, a nekad je to i sasvim usamljeno, divlje mesto.

Kako locus amoenus predstavlja uživanje za sva čula često sadrži i element erotičnosti, što se možda najbolje može videti u Odiseji gde je topološki aspekt često vezan za erotski.

Koji su elementi locus amoenusa?

Iz homerskog pejzaža kasniji autori su preuzeli neke motive koji su postali stalni deo dugog lanca tradicije. Na primer: željno mesto večnog proleća kao pozornica za blaženi život posle smrti, ljupki isečak iz prirode sa drvetom, izvorom i livadom, šuma, cveće. U tom dugom lancu tradicije idealnog pejzaža mesto takođe zauzima Vergilije.

Locus amoenus se razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača, čak mnogo detaljnije nego kod Homera. Od pesništva Homera, Teokrita i Vergilija dobio selocus amoenus (sa cvetnom livadom ad libitum).

Prvi locus amoenus u umetnosti

Odisej sa Kalipsom

Praoblik locus amoenusa je Kalipsino ostrvo u Odiseji. Ovo Homerovo delo poseduje topološku širinu. Naime, Odisej u svojim lutanjima posećuje brojna mesta. Svet je proširen do granica pojavnog. Kada u svojim putovanjima dođe na krajnji istok ili krajnji zapad, Odisej zalazi u irealne prostore na kojima se nalaze mitska bića i božanstva. Pored Kalipsinog ostrva Odisej dolazi i do ostrva Feačana, zemlje Kiklopa, Kirkinog ostrva, zemlje Lotofaga.

Ovi toposi Odiseje predstavljaju protoidile, a upravo je Ogigija protoidila osujećenog uživanja, prvo idilično mesto.

Međutim, Odisej darove koji mu se nude na idealnom mestu od strane prelepe nimfe odbija da bi se vratio svojoj ženi i rodnom mestu. Itaka je nesavršena, slično Penelopi, koja kao svaka obična žena stari i približava se smrti. Kalipsino ostrvo je mesto transcendencije i kao takvo njemu Odisej ne pripada. Svi oblici idile su za čoveka opasni jer je on u njima ontološki stranac.

Kalipsino ostrvo kao locus amoenus

Opis Kalipsinog ostrva zasniva se na prikazivanju lepote prirode kroz čula, što kasnije postaje opšte mesto locus amoenusa:

„…a ona unutra pevajuć’ lepo
uza stan tkaše, a zlatan u ruci beše joj čunak.
Oko njezine spilje ulistala bujna je šuma,
mirisna selvija, jablan i joha onde su rasli;
Na tom su drveću ptice dugokrile gradile gnezda:
sove, sokoli i one prolivene pomorske čavke,
što se staraju samo za morske poslove svoje.
Oko prostrane pećine bila se ovila onde
raskošna loza, na kojoj su rudeli grozdovi krupni.
Četiri vrela po redu izlivahu bistricu vodu,
Jedno kraj drugog blizu, al’ svako tamo i amo.
Ostalo behu polja mekotravna ljubica puna
i petrusina.“
(Iz Odiseje)

Ogigija kao mesto uživanja jeste „bajkoliko željeno mesto“ , ali baš ta njena bajkolikost i nestvarnost onemogućavaju egzistenciju kakva je svojstvena čoveku, što se i vidi u Odisejevom odlasku sa ostrva. Ostrvo sa sobom nosi i simboliku zaštite, izdvajanja iz ugroženosti, život-kao-fantazam nasuprot života-kao-iskustva.

Problematičnost idealnosti samog mesta je u tome što čovek, da bi bio idilično srećan na idealnom mestu, ne može više da bude čovek.

Pastoralna poezija nastavlja tradiciju

Već u helenizmu se stvaranje pesničkih dela pod drvećem uzdiže do poetskog motiva, a središnji strukturalni element pastoralne poezije je krajolik, okruženje. Pastiri žive i rade na otvorenom prostoru ili na selu. Čuvanje stada im ostavlja vremena za pisanje poezije. Takođe poseduju muzički instrument, pastirsku frulu koju je izmislio bog-zaštitnik pastira, Pan.

Pastirsko zanimanje je vezano za prirodu i ljubav, pa zbog toga povezanost locus amoenusa i pastirskog pesništva ne treba da čudi. Kada se dva pastira takmiče u pevanju, onda predlažu neko ljupko mesto gde bi mogli da se natpevavaju, pa selocus amoenus razvija i iz motiva bukoličkog takmičenja pevača. Idila daje idealizovanu sliku prirode.

Drveće, šuma, prijatan hlad, ugodna pesma sa svirale – tu je sve potrebno za stvaranje mesta uživanja. Locus amoenus se i danas javlja u književnosti, ali i u umetnosti uopšte.

Sonja Todorović

Izvor: kultivisise.rs

________________________________________________________________