MANASTIR RAVANICA…

tamoiovde-logo

Manastir Ravanicu sa crkvom Vaznesenja podigao je knez Lazar između sedamdesetih i osamdesetih godina XIV veka. Ktitorska povelja sačuvana je samo u dva kasnija prepisa, koja nisu istovetna. Po bolonjskom prepisu, ravanička povelja bila je izdata 1376/7, po vrdničkom 1381. godine. Međutim, na osnovu žitija isposnika svetog Romila koji je živeo u neposrednoj blizini Ravanice i koji je, posle smrti 1375. godine, i sahranjen u Ravanici, zaključuje se da je ravaničko vlastelinstvo već postojalo, ali svakako ne kao završena manastirska celina. Takav manastirski kompleks – sa crkvom, pirgom, moćnim utvrđenjem sa sedam kula, trpezarijom, ćelijama, neophodnim ekonomskim i gospodarskim zgradama – morao se stvarati godinama. Kao, uostalom, i svi naši ugledni manastiri.

Situacija manastirskog kompleksa

U skladu sa svojom faktičkim položajem, knez Lazar naglašava svoju samostalnost – samodržavnost, on je „gospodin zemlji srpskoj“ i to „po milosti Božjoj“, i on postaje Stefan: „Stefan knez Lazar“. On nastupa kao krunisani vladar, neposredni naslednik Nemanjića – deo savremenika ga tako i prihvata, a potomstvo ga tako i vidi u istorijskoj perspektivi.

Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, na Vidov dan 1389. godine, i prenosa njegovih moštiju iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine, manastir postaje mesto hodočašća i žiža oko koje se stvara kult kneza Lazara, kosovskog mučenika, a zatim i njegovih saboraca.

Osim ovog, stvorena je tradicija Ravanice i kao kulturnog centra u kome se neguje pisana književnost, a oko manastira se plelo i usmeno stvaralaštvo. Veliki, ako ne i najveći broj u svetu poznatih narodnih pesama posvećen Kosovu i kosovskim junacima nastao je uz Ravanicu. Izgleda da je Ravanica već tada bila i neka vrsta monaške škole, ali se tek od XVII veka znaju imena pojedinih njenih učitelja – daskala.

Upravo zbog ovakve delatnosti – upornog negovanja i čuvanja narodne svesti, održavanja duha otpora – ravaničko bratstvo je neprestano dolazilo u sukob s turskim vlastima. Ravanica je bila rušena i paljena nekoliko puta, pri čemu nije stradala sama crkva, već utvrđenje i manastirske zgrade. Crkva je teško stradala tek 1686/7. godine, kada je pobijen i veći broj ravaničkih monaha. Preživeli monasi su morali 1689-1690. godine da beže iz manastira i iz Srbije, pridružujući se velikoj seobi Čarnojevića. Pešice, kako je izrikom zabeleženo, oni su se povlačili sve do Sentandreje, u neposrednoj blizini Budimpešte. Ali su, spasavajući se, nosili ne samo Lazareve mošti, već i neophodne bogoslužbene stvari, deo rukopisnih knjiga, dragocen Jefimijin pokrov knezu Lazaru.

Posle kraćeg boravka u Sentandreji, gde su izgradili i privremenu drvenu crkvu, ravanički monasi prelaze sa svim sačuvanim stvarima u potpuno zapušten manastir Vrdnik, u Fruškoj Gori. Obnavljaju ga temeljno, ali mu menjaju crkvenu slavu: obnovljenu crkvu, umesto svetom Jovanu, posvećuju Vaznesenju, slavi njihove Ravanice. Crkva menja i svoje ime i postaje Sremska Ravanica. Ali, oni ne zaboravljaju svoj manastir. Dovijaju se i traže priloge uz darovne povelje i od ruskih careva i od ugrovlaškog vojvode – za svoju pravu Ravanicu „niže Beograda“. Toliko su čuvali stare tradicije da je Vuk Karadžić, čak početkom XIX veka, zabeležio najlepše kosovske pesme u neposrednoj okolini Sremske Ravanice.

Pogled na manastirski katolikon

Razvaline manastirskog utvrđenja

Kada je u novom austrijsko-turskom ratu Severna Srbija bila oslobođena, u Ravanicu se 1717. godine, dok još mir nije bio zaključen, vraća jedini preživeli ravanički monah – daskal Stefan. On zatiče potpuno pustu crkvu, toliko zaraslu u šiprag da se ni vrata nisu poznavala. Priprata je bila do temelja srušena, a po crkvi se razraslo drveće. I Stefan kreće u obnovu.

Od povratka 1717, do smrti, 1729. godine potpuno se posvetio obnovi Ravanice. Kasniji radovi u Ravanici nisu bitno menjali stanje. Tek najnoviji konzervatorski radovi spasli su sve što se još moglo.

U istaknutom istorijskom značaju manastira Ravanice, posebno mesto pripada njenoj crkvi Vaznesenja.

U svim elementima ona donosi nešto novo: i u arhitekturi, i u primeni dekorativne plastike i u živopisu. Ona je prvi spomenik novog razdoblja u razvoju srpske srednjevekovne umetnosti: moravske škole, njenog najsamostalnijeg stvaranja u okvirima vizantijskog stila.

Crkva Vaznesenja

Manastirski katolikon

Crkva Vaznesenja

Trikonhalna osnova ravaničke crkve nije nova tvorevina, u Moravskoj Srbiji prihvaćena je pod uticajem Svete Gore, naročito preko njenih monaha isihasta i isposnika koje je knez Lazar prihvatao i štedro pomagao.

Tvorac Ravanice dobro je poznavao i crkve iz vremena kralja Milutina. Od njih je preuzeo i pet kupola nad naosom, ali ove elemente rešava na nov način: sva kubeta dobijaju naglašena kockasta postolja, a s njima i nove arhitektonske vrednosti celine. Zadržavajući poznato zidanje u naizmeničnim redovima kamena i opeke, pa i uokviravanje kamenih ploča opekom, tvorac Ravanice, više od svojih prethodnika, nastoji na pravilnom ritmu: uvek red kamena pa tri reda opeke. Bojenjem uzidanih opeka pojačava doživljaj ritmičkog ponavljanja materijala.

Za Ravanicu je karakteristična i razrada mnogobrojnih prozora na svim stranama crkve. Arh. Vulović je nabrojao 62 prozorska otvora, zastakljena raznobojnim staklom. Ravanica je bila izuzetno dobro osvetljena u svako doba dana. Kad takva svetlost obasja i stubove sa freskama sa bogatim zlatnim ornamentima, postaje jasno zašto jedan ravanički monah beleži: „Lazar je crkvu ozario“.

Posebna novost je bogato korišćenje dvodimenzionalne dekorativne plastike na Ravanici: oko prozora, raščlanjenih otvora narteksa, u njihovim arhivoltama, timpanonima, pri obradi zapadne fasade sa središnom bogatom rozetom iznad trifore.

Bifora

Rozeta

Kupola

Živopis u Ravanici je veoma oštećen. Čitavi delovi zidova danas su bez fresaka. Mnoge preostale kompozicije su izbledele, otrvene sa zidova, ali je još uvek jasna misao-vodilja tvorca njene celine. Kada je u pitanju izbor ikonografskih tema ni u jednoj našoj crkvi, ni pre ni posle Ravanice, on nije tako tesno povezan sa bogosluženjem. Liturgijska koncepcija počinje već dekoracijom kupola i potkupolnih prostora, a ne završava se ni u oltarskom prostoru i delovima crkve koji se koriste pri bogosluženju – prisutna je u celoj dekoraciji.

Karakterističan je i izbor svetitelja. U celom zapadnom delu crkve i na svim stubovima prisutni su samo pustinjaci koji se odriču svega Hrista radi, sveti mučenici za veru i aktivni borci za Hrista. Sveti ratnici predstavljeni su u najnižoj zoni. Ovako zamišljeno i dosledno sprovedeno ukrašavanje Ravanice mora se vezati za crkvene krugove sa kojima je knez Lazar bio tesno povezan, posebno sa monasima i isposnicima.

Veoma brižljivo obrađeni stubovi koji nose kupolu, ukrašeni su bogato motivom vezanih lančanih medaljona. Ti krugovi, u bogatim okvirima, na plavoj pozadini, ukrašenoj raskošnim ornamentima izvedenim zlatom, penju se ka nebu, i ritmom linija, kolorističkim odnosima i raskošnom, novom primenom ornamenata daju specifičan pečat živopisu Ravanice.

Živopis u Ravanici

Živopis u Ravanici

Mnogi umetnici – neimari, klesari, slikari, zlatari, vezilje – unosili su u Ravanicu svoja umeća, svoje talente, prenoseći nam istovremeno duh i atmosferu svoga doba, kada su znali da žive, stvaraju i dostojanstveno umiru oni naši preci za koje savremenik lakonski kaže: „ljudi su to bili dobri, ljudi hrabri, ljudi pravi i u reči i na delu“.

 


  1. „Manastir Ravanica“ – Mirjana Ljubinković, Repub. zavod za zaštitu spomenika kulture Beograd, 2002. god.

Izvor:www.zaduzbine-nemanjica.rs

____________________________________________________________________________________

Advertisements

RASAD SLOBODE U TAMNOJ ŠUMI ROPSTVA…

tamoiovde-logo

Dva su velika, za srpsku državu bitna događaja, „zaslužna“  da  15. februar bude  ustanovljen kao nacionalni praznik Srbije.

Sretenje – Dan državnosti Srbije

Na ovaj dan 1804. godine, u Orašcu je na velikom narodnom zboru doneta  odluka o početku Prvog srpskog ustanka –ustanka za konačno oslobođenje od viševekovnog turskog ropstva.

Neposredan povod za ovu, ispostavilo se istorijsku odluku, bila je „seča knezova“, odnosno ubistvo četvorice srpskih prvaka u januaru te godine.

„Seča knezova“ imala je za cilj da zastraši srpski narod, ali ispostavilo se da je izazvala sasvim suprotan efekat- silno ogorčenje nekoliko vekova porobljenog i tlačenog naroda, ali i odlučnost da se konačno stane na put, pre svega janičarskom teroru i zulumima.

Ustanak je u početku i imao karakter borbe protiv janičarskih zulumćara, ali već podignuta na oružje „raja“ nije htela da isto položi, ni nakon što je portin izaslanik iz Bosne, Bećir-paša u avgustu naredio ubistvo četvorice glavnih dahija u nastojanju da smiri bunu.

Pod Karađorđevim vođstvom  u narednih nekoliko godina, ustanička vojska je postigla značajne pobede u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i drugim mestima. Gotovo da je oslobodila celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Na nesreću, 1813. godine Prvi srpski ustanak je ugušen.


Na isti dan, ali 1835. godine u Kragujevcu, ondašnjoj srpskoj prestonici , na zasedanju Narodne skupštine usvojen je prvi Ustav  kneževine Srbije, poznatiji kaoSretenjski Ustav“.

Naslovna strana Sretenjskog ustava

Velika narodna skupština je zasedala u porti pravoslavne crkve, na crkveni praznik Sretenja gospodnjeg, kojim se proslavlja uvođenje Isusa Hrista u Jerusalimski hram, 40 dana po njegovom rođenju.    Hroničari beleže da je njeno zasedanje „živo očekivano i od naroda i od starešina, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet.”

Uzroci donošenja Ustava od 1835. godine  leže u nezadovoljstvu karakterom vladavine Miloša Obrenovića, koji je nakon 2. srpskog ustanka uz tursku podršku uspeo da se uzdigne na rang „baš kneza“ iliti prvog kneza. Apsolutizam Milošev doveo je, ne samo do nezadovoljstva, nego i dizanja mnogobrojnih buna, koje su imale za cilj da Milošu ograniče vlast. Neposredan povod za donošenje Ustava bila je jedna od takvih buna, „Miletina buna“ s kraja 1834. i samog početka 1835. godine.

Nacrt Ustava sačinio je čuveni i učeni Dimitrije Davidović, po uzoru na francuske ustavne povelje iz 1814. i 1830. i belgijski ustav iz 1831. godine.

Sretenjski ustav imao je 14 glava i 142 člana koji Srbiju definišu kao nezavisnu kneževinu podeljenu u okruge, srezove i opštine. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima.

Sretenjski ustav je prvi moderni srpski i jedan od prvih evropskih demokratskih ustava. U njemu su izražene potrebe tadašnjeg srpskog društva: razbijanje feudalnih ustanova, nacionalna emancipacija i ograničenje autokratske vladavine.

Bio je to najviši pravni akt, koji je prvi ukinuo feudalizam u Evropi.
Smatrajući ga isuviše liberalnim, velike sile, poput Rusije, Austrije i Turske, svaka iz svojih razloga odnosno interesa,  silno su protestvovale sa namerom (a u tome su i uspele), da izdejstviju opoziv Sretenjskog ustava. Taj istorijski, pravni kamen temeljac moderne srpske države konačno je ukinut 11. aprila te iste godine, što znači da je bio na snazi svega 55 dana.

Da, ukinut je zato što je bio prvi „rasad slobode u tamnoj šumi ropstva“, ili kako je Rusija tada rekla ,,francuski rasad u turskoj šumi“.

Ukinut je ali ne i zaboravljen.

Ovde možete pročitati  Сретењски устав Књажества Сербије

_______________________________________________________________

BOSILJAK – BILJKA KRALJEVSKOG MIRISA…

tamoiovde-logo

Bosiljak je začinska i lekovita biljka, koja osvaja svojim mirisom. Svako bi trebao da ga gaji u svom domu, a razloga za to ima mnogo.

purpurni-i-zeleni-bosiljak-880x495

Bosiljak (lat. Ocimum basilicum) je začinska i lekovita biljka, čija upotreba datira još iz vremena drevnih civilizacija i zadržana je sve do danas. Poreklom je iz Indije, a na područje Srednje Evrope dolazi u 12. veku i najpre se gaji u manastirima, ali ubrzo nalazi širu primenu. Naziv bosiljak potiče od grčke reči basilikon, koja opisuje biljku „kraljevskog mirisa“ i odražava poštovanje prema ovoj biljci. Tokom duge istorije bosiljak je svoju ulogu pronašao i u različitim religijama i tako stekao slavu obredne, svete i biljke božanske moći. Osim tradicionalnog gajenja u baštama i okućnicama, bosiljak se danas gaji i plantažno, za potrebe prehrambene, farmaceutske i parfimerijske industrije. U fitoterapiji i kulinarstvu, koristi se nadzemni deo bosiljka (Basilici herba).

Jedan od najomiljenijih začina

Bosiljak je jedan od najrasprostranjenijih začina širom sveta. Koristi se u pripremi najrazličitijih vrsta hrane: soseva, testenina, jela od mesa, marinada i salata, deserta, likera i koktela. Da mu termička obrada ne bi uništila aromu, bosiljak se dodaje jelima pred sam kraj spremanja. Pored toga što utiče na ukus, deluje i kao konzervans jer čuva hranu od kvarenja.

bosiljak-u-kulinarstvu-se-najvise-koriste-listovi

U kulinarstvu se najviše koriste listovi bosiljka

U kuhinji se najčešće koristi list bosiljka. Od načina čuvanja zavisi koliko će dugo sveže ubrani listovi sačuvati svoja svojstva. Jedan od načina čuvanja je taj da se neposredno nakon branja listovi pomešaju sa malo vode, stave u posudu za led i tako zamrznu. Drugi je konzerviranje u maslinovom ulju, tako što se listovi bosiljka naređaju u tegle, posole i preliju maslinovim uljem, a zatim ostave na hladnom i tamnom mestu. Bosiljak se često koristi i kao suv začin. Prilikom sušenja bosiljka, listovi ili svežanj grančica ostavljaju se na provetrenom mestu, zaštićenom od sunca. Nakon sušenja, osušeni delovi se samelju i čuvaju u dobro zatvorenim posudama.

Cenjen u savremenoj fitoterapiji

Zbog povoljnog dejstva na imunološki sistem i zdravlje uopšte, u narodnoj medicini bosiljak se koristi za preventivu i tretman šireg spektra bolesti. Savremena fitoterapija priznaje njegovo baktericidno, fungicidno, antivirusno, hemopreventivno i pre svega, antioksidativno dejstvo. Jaka antioksidativna svojstva bosiljka štite organizam od oštećenja uzrokovanih slobodnim radikalima.

Za potrebe očuvanja i poboljšanja zdravlja od bosiljka se prave čajevi, ulja i tinkture. On ulazi u sastav različitih čajnih mešavina za smirivanje kašlja i bolesti grla, kod upale želuca, za poboljšanje probave i kod bolesti mokraćnih kanala. Bosiljak je prirodni repelent koji odbija komarce i druge insekte.

Svetlost i toplota glavni zahtevi nege

Bosiljak raste kao jednogodišnja grmasta biljka visine 20-80 cm. Sadi se na otvorenom kada prođe opasnost od mraza, obično u aprilu i maju. Za pravilan razvoj zahteva osunčana mesta, zaštićena od vetra i rastresito humusno zemljište koje je vlažno ali dobro drenažirano, kako se višak vode ne bi zadržavao.

Ceo nadzemni deo bosiljka je lekovit

Seme bosiljka ima smanjenu moć klijanja i potrebna je veća količina semena da bi dobili željeni broj biljaka. Sadi se plitko u zemlju. Nakon sadnje seme brzo proklija, pa mlade biljke mogu da niknu već posle desetak dana. Cveta od juna do septembra, cvetovi su beli ili ružičasti. Berba se obavlja neposredno pred cvetanje ili u toku cvetanja, kada je aromatičnost najveća.

Iako je bosiljak koji se gaji u zatvorenom prostoru zaštićen od vremenskih nepogoda, znatno je osetljiviji od onog koji raste na otvorenom. Za normalnu vegetaciju neophodno mu je obezbediti bar 6 sati direktne dnevne svetlosti, pa je za bosiljak u zatvorenom prostoru najpogodnije mesto prozorski okvir ili položaj neposredno ispred prozora.

Niže sorte su aromatičnije

U zavisnosti iz kog dela sveta potiču, razlikuju se mediteranski, indijski, afrički tip bosiljka i drugi. Među njima postoji više desetina sorti bosiljka, međusobno različitih po: veličini, obliku, boji, mirisu i ukusu. Sve sorte su lekovite, ali niže su aromatičnije.

Jedna od najpoznatijih je sorta Genovese, najčešće se koristi u kulinarstvu i od suštinskog je značaja za pripremu italijanskog pesto sosa. Sorta Clasico je nižeg rasta i veoma prodornog mirisa. Upotrebljava se u kuhinji, ali se primenjuje i u baštama za odbijanje insekata. Sorta bosiljka Purpurea je crvenolisna i dekorativnog izgleda.

Naslovna fotografija: pixabay.com/liveinlondon; foto listovi bosiljka: pixabay.com/bingo 123; foto nadzemni deo biljke: pixabay/deluna

Izvor: www.agroklub.rs

_________________________________________________________________________

KO NIŠTA NE RAZUME…

tamoiovde-logo

Ko ništa ne zna, ništa ne voli.

Ko ne ume ništa, ne razume

ništa. Ko ništa ne razume,

bezvredan je.  

Ali onaj ko poima,

taj i voli, zapaža, vidi….

Više se voli ono o čemu se više

zna ……. Ko god zamišlja da

svako voće sazreva u isto vreme

kad i jagode, ne zna ništa

o grožđu.

PARACELSUS

________________________________________________________________

„KAFIĆ“ KAO NEZABORAVAN SUSRET SA BORSKOM JAMOM…

 tamoiovde-logo

Preko pet hiljada posetilaca

Danas se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, jedna rudarska „kancelarija“ na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta), uređena „po rudarski“, omogućila brojnim posetiocima da vide i osete kako je raditi duboko dole

JAMA. – Dans se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, realizovana jedna zanimljiva ideja. Reč je o pretvaranju jedne rudarske „kancelarije“ (u steni) na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta) u klub koji je vremenom popularno nazvan „kafićem“, pošto uz priču o rudarenju radoznalci tamo mogu da se okrepe kafom i sokom. U poveću podzemnu salu, uređenu „po rudarski“ sa drvenim klupama i stolovima, spušta se liftom, a onda stiže rudarskim hodnikom koji se odavno ne koristi. Jer, rudari su u međuvremenu sišli još dublje, na 700 metara od svetlosti dana.

Preko pet hiljada posetilaca sa raznih strana i meridijana, debela knjiga (zapisanih) utisaka i mnogo veća onih koje nisu mogli na brzinu da opišu, potvrđuje da je „kafić“ ne samo obogatio ovdašnju turističku ponudu, već i ponudio „priču“ iz prve ruke o tome gde i kako se kopa bakar. Za one koji žive daleko od Bora to je bio veoma zanimljiv događaj, ali spisak posetilaca pokazuje da je i mnoge Borane kopkalo gde to rade, ili su radili, njihovi očevi, dedovi, rođaci… Jer, pored „kafića“ postavljen je i bušaći čekić tako da mogu da vide, da čuju njegovu buku, a oni smeliji i da sami obore koji komad stene.

Prošle godine „kafić“ je videlo 620 posetilaca, a tokom minulih godina sigurno preko 5.000 – kaže Saša Srbulović, rukovodilac tehničke pripreme Jame i vodič. – Bili su ovde ljudi koji su lani proslavili 50 godina svoje mature, učesnici seminara zlatara, evropskog rudarskog foruma, simpozijuma o reciklažnim tehnologijama, oktobarskog savetovanja rudara i metalurga. „Kafić“ su posetili i kineska delegacija, Slovenska kulturna skupnost „Drago Čeh“, studenti japanskog Akita univerziteta, ekipa TV emisije „S Tamarom u akciji“, udruženja klastera za zaštitu životne sredine. Planinarsko društvo „Josif Pančić“ iz Beograda, koje je videlo mnogo planinskih vrhova, ovde je zavirilo u zemljinu utrobu. Ranijih godina bilo je ovde i dosta državnika, ambasadora, predstavnika stranih kompanija, glumaca, pevača, fudbalera „Crvene zvezde“, naša vaterpolo reprezentacija…

U početku, kaže Srbulović, imaju strah od lifta, ali kad vide da u njega staje 60 osoba oslobode se i oni koji se inače ne voze liftom u svojoj zgradi. Jednom smo imali 120 posetilaca, pa smo ih podelili u više grupa. Udobno, bezbedno spuštanje i sveža vazdušna struja koja ih dočeka brzo razbiju njihove predrasude (uglavnom vezane za rudnike uglja) i odmah uslede brojna pitanja o Jami, rudi, rudarima, hodnicima… – Uglavnom su svi prijatno iznenađeni – kaže Saša – što potvrđuje i ova knjiga utisaka. Omladina jednog kulturno-umetničkog društva, mislim da su bili iz Rumunije, je čak zaigrala u liftu.

Srbulović podseća da prijavljivanje za posetu Kafiću ide preko Turističke organizacije Bor, ona to prosledi protokolu RTB-a, a protokol njima u upravi Jame. Poseta ima svoju proceduru iz bezbednosnih i zdravstvenih razloga zahvaljujući čemu minulih godina nije došlo ni do jedne nemile situacije. Uz propisnu zaštitnu opremu, posetioci od Saše dobijaju sve infomacije u vezi sa rudnikom i rudarima, počev od spomenika ispred upravne zgrade koji svedoči da je na tom mestu tokom Drugog svetskog rata bio nemački radni logor.

Na lepom i interesantnom iskustvu, na gostoprimstvu, mnogi se zahvaljuju i kasnije. Pišu i šalju zajedničke fotografije, te se posle toliko godina, i toliko poseta, može pohvaliti ideja koja ni na koji način nije omela rad u rudniku, a doprinela je boljem upoznavanju ovog teškog posla. Naš sagovornik se nada da će „kafić“ nastaviti još uspešnije, jer svi gosti hotela „Jezero“ koji su zainteresovani mogu da ga posete, a već ih šalju i drugi hoteli iz grada i okoline. Pošto je reč o svojevrsnoj promociji RTB-a, rudarstva i rada u rudniku, posete se još uvek ne naplaćuju.

Autor: LJubiša Aleksić

Izvor: kolektiv.co.rs

_____________________________________________________________

FotoPlus– MOJE VREME U JAMSKOM KAFEU…


_____________________________________________________________

DOĆI ĆE VREME…

tamoiovde-logo

 KAD TE NEĆU VIDETI JASNO

Doći vreme

Kad te neću videti jasno…

Ponekad zažalim zbog toga

a ponekad mi je svejedno…

I kao da nikad nismo bili delfini.

Kao da se nikad nismo razumeli na jeziku delfina

Na tom jeziku u kome nema zlih reči

U kome je jedan izvir za naše:

Opasnost…starost…smrt…ružno…pusto…glupo…

Obrasli mahovinom sad se ljuljuškamo u mehur sobama

Na tankoj peteljci svetlosti.

I brojimo ovu noć svako za sebe

I živimo dalje svako za sebe,

Bez milosti putujemo svako svome kraju.

Rastavljeni tako najbolje

Nikad se više nećemo sresti…

 

A nekad smo se peli na čarobni breg

I ti si bila vodopad širok u korenu

I ja sam plivao uz tebe

I ti si u talasima rasla podamnom

I ja sam rukama iznosio tvoj oblik na povšinu…

O kako te svlačilo na grlo planine

Iz koga kulja mleko kiše,

O radosti slepa iz dubine

Zar tvoja senka diše…

 

O more, ukrašću iz tvoje arhive

Sve trake mojih ponora,

bez milosti za mrtve i žive

pevaću glasom lovora…

 

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti.

Pa onda ćuti

I ne gledaj.

Pa onda prođi

kao što prolazi hiljadu mene

pored hiljadu tebe, glatkim ulicama vode.

I ne okreni se…

I ne upamti me…

Već svojoj tugi nadeni drugačije ime…

Zvonimir Kostić

______________________________________________________________

 

BELEŽNICA IZ OGLEDALA DUŠE…

tamoiovde-logo

Potreba čoveka da se identifikuje je najveći naprijatelj njegove SLOBODE

Identifikacija je drugi, posle straha, najveci neprijatelj Spoznaje

I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje. Medijski manipulatori to dobro znaju i zato neprekidno, kroz medije nameću autoritete i događaje, te kreiraju trendove sa kojima se čovek indentifikuje i tako sam sebe lišava SLOBODNE VOLJE  jer, identifikacija je lažna sloboda.

 To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. Identifikacija prva i najopasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog Uma. Ali u čemu je problem?

Umesto da pronađe sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nađe u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbuđen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena uđe u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smatra da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni način, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?

Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nešto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne – dakle, pogodne za identifikaciju – tehničke uređaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove… Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.

SAMOOBANA kao robovanje lažnom sistemu vrednosti:

Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokušava da potisne izražavanje nekog „negativnog“ stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Međutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to „negativno“ stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje „sistemu vrednosti“ u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom „sistema“.

Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čovek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe.

Jedan je veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa P. D. Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nadje nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: „Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: „Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: „Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: „Vidite li šta znači identifikacija?“

Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.

Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno.

E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takođe sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takođe paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razmera spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Ovo potvrdjuje i nedavno otkriće naučnika da je čak i univerzum možda samo iluzija ali da SVEST zasigurno nije i da ona postoji čak i kod veoma primitivnih živih organizama. Objasniti ovo savremenom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda razgovarati sa čovekom koji kaže: „Ja imam svoj cilj“, „Ja sam svoj put izgradio sam“, „Ja sledim paradigmu…“, „Ja radim po sistemu…“

Da bi izmerili dubinu sopstvene identifikacije treba da posmatramo svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome što se od nas traži (ili slepa poslusnost), inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifikovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.

SUBJEKTIVNO I OBJEKTIVNO

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Međutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po određenom izgrađenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati „realnošču“, ali se mora reći da je to „subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.

ODVOJENOST kao kontrapunkt za IDENTIFIKACIJU

Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.

To znači „raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovre- meno vidi samog sebe. Kako dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?

Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje – Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mentalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.

ŠTA JE LAŽNA LIČNOST

Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?

Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na odreñeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklađena po određenom, ne retko, opšte prihvaćenom sistemu.

Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.

Magijski put nam daje oruđa koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u sta- nju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo „Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom „Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe. Lažna lično st će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista „jeste“.

NIVOI SPOZNAJE (SVESTI)

Duhovna (misaona a ne materijalna) spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način i u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Dakle svako ponaosob dozivljava svet na nacin i u meri koju njegov nivo svesti moze da razume i da podnese.

Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo svesti (energije) tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa „ljudi robova“, koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usađena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma.

Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, već i oseća dodir. Ovo je rasa „ljudi polutana“ koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.

Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih „Magovi“.  Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima „ja sam svestan“, mag će reći „ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.

Postoji još i, takozvana, sistemska identifikacija, a to je sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo određenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, na primer religijskih, treba ipak reci da je svaki taj sistem isključiv, u svojoj odnosnosti, i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.

Obzirom na sve gore napisano coveku se namece sledece pitanje:

SA ČIME DA SE IDENTIFIKUJEM I KAKVA JE PRIRODA MOJE IDENTIFIKACIJE U RAZLUČIVANJU MAGIJSKOG I SVETOVNOG?

Dobro se zamislite ovde. Nema toga koji moze reći: „ja se ne identifikujem“.

Bez jasne definicije sopstvenih strahova i strepnji, njihove podrobne analize, nije moguće spoznati njihove uzročnike, niti ih je moguće prevazići. Zadržavanje strahova i strepnji ili još gore, njihovo potiskivanje, može odvesti u ludilo i šizofreniju. Zato onaj ko zeli da krene putem spoznaje mora s posebnom pažnjom odgovoriti Sopstvu na ovo pitanje.

I ZA KRAJ KOJI TREBA DA BUDE POČETAK A ZA POČETAK TREBA DA SE OSLOBODIMO STRAHA:

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se. Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ali da li ima mnogo ljudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: „Nikad se nisam bojao“? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog ljudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju ljudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganje za Mudrošću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, „hermetičke“ nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.

izvodi iz klnjige  Ogledalo duše

Priredila: Ljiljana Tatić

Izvor:beleznica

_____________________________________________________________

UM STVARA SVETLOST; SRCE PROIZVODI LJUBAV…

tamoiovde-logo

MUŠKARAC I ŽENA

Muškarac je najuzvišenije stvorenje.

Žena je najdivniji ideal.

Bog je stvorio presto za muškarca;
Za ženu oltar.
Presto slavi;
Oltar sveti.

Muškarac je um.
Žena je srce.
Um stvara svetlost; srce proizvodi ljubav.
Svetlost oplođava;
Ljubav oživljava.

Muškarac je snažan zbog razuma.
Žena je nepobediva zahvaljujući suzama.
Razum ubeđuje;
Suze smiluju.

Muškarac je spreman za svako herojstvo.
Žena za sve patnje.
Herojstvo oplemenjuje;
Martirijum uzdiže.
Muškarac ima nadmoć.
Žena izbor.
Nadmoć znači sila;
Izbor predstavlja pravo.

Muškarac je genije.
Žena je anđeo.
Genije je neizmeriv;
Anđeo neopisiv.

Težnja muškarca je najviša slava.
Težnja žene je krajna vrlina.
Slava čini sve što je veličastveno;
Vrlina čini sve što je božanstveno.
Muškarac je kod.
Žena je jevanđelje.
Kod popravlja;
Jevanđelje usavršava.

Muškarac razmišlja.
Žena sanja.
Razmišljati znači imati u glavi larvu;

Sanjati znači imati na čelu aureolu.

Muškarac je okean.
Žena je jezero.
Okean sadrži biser koji kiti;
Jezero je pesma koja zadivljuje.

Muškarac je orao u letu.
Žena je slavuj što peva.
Leteti znači gospodariti prostorom;
Pevati znači osvajiti Dušu.

Muškarac je hram.
Žena je sakrarijum.
Pred hrmom skidamo kapu;
Pred sakrarijumom klečimo.

Ukratko: muškarac je tamo gde se zemlja završava;
Žena, gde nebo počinje.

Viktor Igo

_____________________________________________________________

 

TRAG KOJI SE VEĆ DOGODIO…

tamoiovde-logo

TAJNA

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje.
Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe.
Nisam žurio da je otvorim.
Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa.
A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.
Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet,
ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Miroslav Antić

______________________________________________________________

JEZIVA MOĆ…

 tamoiovde-logo

Naučnici će uskoro moći da „brišu“ strahove iz MOZGA LJUDI

Zašto biste se suočavali sa svojim strahovima kada naučnici mogu jednostavno da ih izbrišu iz vašeg mozga?

foto-ilustracija: pixabay.com

Upravo to je ono što istraživači kažu da bi mogli da urade u studiji objavljenoj u ponedeljak u magazinu “Nature of Human Behavior”.

Većina tretmana za fobije i posttraumatski stresni poremećaj uključuje upotrebu lekova koji mogu da imaju neželjeno propratno dejstvo ili terapiju averzije koja zahteva suočavanje pacijenata sa njihovim strahovima.

Ali, istraživači navode da bi nova tehnika – dekodirana neurološka povratna informacija, nazvana ‘DecNef’, mogla da ‘ukloni određene strahove iz mozga’ putem skeniranja mozga i upotrebe veštačke inteligencije.

Istraživači su kod ispitanika stvorili traumatično sećanje tako što su ih podvrgavali šokovima svaki put kada bi videli određenu boju, piše Gardijan.

Putanje u mozgu koje stvorio novi strah ponekad bi se pojavljivale podsvesno, čak i kada se ispitanici ne bi plašili ili razmišljali o tome.

Kada bi se to desilo, istraživači bi davali ispitanicima nagradu, a strah bi vremenom zamenila druga osećanja, piše Njuzer.

Stručnjaci veruju da bi postepeno uspeli da ublaže fobije ukoliko bi otkrili koje putanje u mozgu su tačno povezane sa uobičajenim strahovima, poput straha od paukova ili zmija.

Doktor Micuo Kavato se nada da će početi sa primenom nove terapije u narednih nekoliko godina.

(B92.net, Newser)

Izvor: vestinet.rs

______________________________________________________________

NAJVEĆE ISKUŠENJE…

tamoiovde-logo

Najveće iskušenje u našem životu – nije uspeh, popularnost ili vlast, nego neprihvatanje sebe. Uspeh, popularnost i vlast zaista mogu da budu velika iskušenja, ali njihova sablazan je često samo deo jednog još većeg iskušenja – neprihvatanja sebe.

Kada se saglašavamo i verujemo glasovima, kada nas nazivaju beskorisnim i nedostojnim ljudima, uspeh, popularnost i vlast se lako prihvataju kao uspešni metodi rešenja problema. Ali istinski problem i zamka je ipak u neprihvatanju sebe, onakvim kakav si. Ne mogu prestati da se divim tome, kako brzo ustupam pred tim iskušnjem. Kada me okrivljuju ili kritikuju, odbacuju, izdaju, ja opet govorim sebi: „Eto ti, sada je opet jasno da si niko i ništa“.

Umesto da kritički razmotrim sve okolnosti ili da razmislim o svojim sposobnostima i sposobnostiama drugih, ja sam sklon da okrivljujem sebe ne samo za to što sam uradio, nego i za to što sam takakv kakav sam. Moja tamna strana mi šapće: „Ja sam beskoristan čovek…. Ja zaslužujem samo da me odgurnu od sebe, odbace i zaborave“.

Vama se može činiti da ste skloniji k visokomernosti, aroganciji (oholosti), nego k neprihvatanju sebe. Ali razmislite, zar arogancija nije – suprotna strana neprihvatanja sebe? Zar arogantan čovek ne stavlja sebe na piedestal, samo da ga niko ne bi video onakvim kakav je u svojim sopstvenim očima? Možda je, na kraju krajeva, visokomernost – prosto još jedan način da se izbavite od osećanja sopstvene ništavnosti?

Samoodricanje i visokomernost nas u istom stepenu isključuju iz realnog života i čine veoma komplikovanim, praktično nemogućim, mirno postojanje na zemlji. Meni je sasvim jasno da se pod mojom arogancijom sakriva poprilična sumnja, isto kao što se iza mog otkaza da prihvatim sebe skriva gordost. Nadimam li se ja od gordosti ili sam snužden od niskog osećanja lične vrednosti, ja gubim kontakt sa tim ko sam ja na samom delu i iskrivljujem svoju predstavu o realnosti.

Genri Nuven

Nadam se da ćeš nekako moći da prepoznaš u sebi iskušnjenje neprihvatanja sebe i to, da li se ono izražava u visokomernosti ili u osećaju niže vrednosti. Često se neprihvatanje sebe smatra neurotičkom projavom čoveka nesigurnog u sebe. Ali u neurozi, kroz psihu čoveka, često nam napominje o sebi duboko od svih sakrivena tamna strana naše duše: to bolesno osećanje da tebi nije mesto među drugim ljudima.

Neprihvatanje sebe – je najveći neprijatelj duhovnog života, jer ono protivreči glasu, koji dolazi sviše, koji vas naziva „Vozljubljeni“.

Genri Nuven  „Život vozljubljenog“

https://vk.com/wall33241680_5124

Izvor:poznajsebe

_______________________________________________________________

ORGAN ZA ČUVANJE SEĆANJA…

tamoiovde-logo

Kako je pamćenje pomoglo mozgu da postane organ koji se često poistovećuje sa sedištem ličnosti

Foto: Pixabay

Kada bismo pre nekoliko milenijuma faraona iz Srednjeg egipatskog kraljevstva upitali gde se nalazi njegovo ”ja”, pokazao bi ka srcu u kome je, prema njegovom verovanju, sedište inteligencije.

Faraonovo srce je zato čuvano na svom mestu prilikom mumificiranja dok je mozak odstranjivan kao manje značajan organ.

Čak ni milenijum kasnije Aristotel nije odlučio da um premesti u mozak već je ovom organu dodelio skromnu ulogu mašine za hlađenje krvi.

Premeštanjem intelekta iz srca u mozak posvećeno je više pažnje i objašnjavanju funkcionisanja organa za koji je vezan čovekov identitet. Objašnjenja su, doduše, ostala vrlo simpatično zasnovana na metaforama i asocijacijama u skladu sa trendovima razvoja tehnike i nauke. Razvoj hidraulike je rad mozga asocirao sa kretanjem fluida, razvoj hemije i elektronike omogućio je lekaru i fizičaru Hermanu fon Helmholcu da uporedi mozak sa telegrafom, a pojava računara je navela matematičara Džona fon Nojmana da posmatra mozak kao digitalnu mašinu.

Mozak je odgovoran za procese pamćenja koje smatramo bitnim delom identiteta. Pamćenje nije sve što smo mi, ali ono čini bitan deo ličnosti jer se odluke i razmišljanja uvek prelamaju kroz prizmu onoga čega se sećamo. Ukoliko primetimo da pamćenje koje delimo na kratkoročno i dugoročno podseća na računarsku radnu (RAM) i sekundarnu, stalnu memoriju (Hard Disk), u zamci smo da podlegnemo privlačnoj metafori koja može navesti na pogrešno razumevanje načina na koji pamtimo i postojimo. U načinu funkcionisanja memorije mozga i računara postoje suštinske razlike.

Kada je polovinom 20. veka psiholog Karl Lešli u svojim eksperimentima krenuo u potragu za engramima, u kojima je pretpostavljao da se nalazi memorija, došao je do neočekivanog rezultata. Miševima koje je naučio da reše lavirint je odstranjivao delove mozga i primetio da ih na taj način samo usporava da reše lavirint, ali ih ne sprečava da posle nekog vremena rekonstruišu rešenje. Zaključio je da memorija nije lokalizovana na jednom mestu već se verovatno rasprostire po cerebralnom korteksu.

Ovakvo otkriće je postalo manje iznenađujuće zahvaljujući neuronaučniku Eriku Kandelu i radu za koji je dobio Nobelovu nagradu 2000. godine. Proučavajući jednu vrstu morskih puževa i njihov disecirani nervni sistem, Kandel je šezdesetih godina primetio da nadražaji koji putuju kroz nervni sistem formiraju nove, do tada nepostojeće, veze između neurona. Zaključio je da se informacije ne pohranjuju u postojećim nervnim ćelijama već njih čine formirane složene strukture.

Foto: Pixabay

Ukoliko pokušamo da se setimo prezimena nekog poznanika, u svest ćemo spontano prizvati i njegov lik ili čuti rečenicu koju je izgovorio poslednji put kad smo ga videli. Ovo objedinjavanje različitih senzacija u jednu uspomenu se odigrava uz pomoć hipokampusa koji konsultujući amigdalu procenjuje emotivni odziv na senzacije što utuče na jačinu veza između neurona, odnosno na stabilnost sećanja na određeni momenat. Ovo ljudsku memoriju čini potpuno drugačijom od memorije računara dajući joj asocijativan karakter i različito tretirajući sećanja sa različitim emotivnim odzivom.

Iako postoje slučajevi izraženog autobiografskog pamćenja, prosečan čovek zaboravlja većinu preživljenog. Sam proces selekcije, šta pamtimo a šta zaboravljamo, možda nas efektnije identifikuje nego sam sadržaj pamćenja. Poistovećivanje ličnosti sa onim što je zapamtila može biti posebno problematično ako se uzme u obzir doslednost pamćenja.

Psihološkinja specijalizovana za ljudsko pamćenje Elizabet Loftus je sedamdesetih godina prošlog veka u svojim eksperimentima otkrila snažan uticaj sugestije na pamćenje uspevši  sugestijom da izmeni zapamćene podatke ispitanika. Dvadesetak godina kasnije, motivisana slučajevima nevino osuđenih na zatvorske kazne što  je bilo uzrokovano greškama u pamćenju svedoka, odlučila je da se posveti proučavanju lažnih sećanja. U svojim eksperimentima je kod 25 odsto ispitanika uspešno implementirala lažno sećanje na digađaj koji se nikada nije desio.

Ako se ne možemo pouzdati u svoja sećanja, imamo još veći problem sa pitanjem ličnog identiteta. Odgovoru se možda mogu približiti dva velika istraživačka poduhvata Neuralink i Kernel koje su pokrenuli inovatori i biznismeni Ilon Mask i Brajan Džonson. Cilj ova dva projekta se može opisati kao još jedan od pokušaja boljeg razumevanja ljudskog mozga kako bi se na primer omogućilo efikasnije lečenje Alchajmerove ili Parkinsonove bolesti. Pažnju su ipak privukli zbog ambicioznije formulisanih motiva koji se vrlo popularno kreću od pokušaja razumevanja algoritma mozga, njegovog hakovanja, povezivanja sa spoljašnjom memorijom ili čak, u šali rečeno, sprečavanje pojave SkyNet-a.

Danas se mozak ne ustručava da sam o sebi misli kao o najkompleksnijoj strukturi u poznatom svemiru. Pokušavamo da se ogledamo u njemu, ali zbog nepotpunog razumevanja i dalje naziremo samo obrise. Novi veliki poduhvati gaze daleko u nepoznato, ali stupaju nikada bliže onome što smo mi i ne pokušavaju samo da odgovore na pitanje šta jesmo, već hrabro postavljaju pitanje šta možemo biti.

Tekst: Bojan Džodan

Izvor: elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________

 

 

 

ŽIVOTNA PREKRETNICA…

 tamoiovde-logo

  (…) Veliki životni problemi nisu nikada zauvek rešeni. Ako i jesu jednom naizgled rešeni, onda je to uvek gubitak. Njihov smisao i svrha ne leže u njihovom rešenju, već u tome da mi na njima neprekidno radimo. To nas čuva od zaglupljivanja i okamenjenosti. 

Takvo je i rešavanje problema u mladalačkom dobu, ono je samo privremeno, uz ograničavanje na dostižno, i nije dugog veka. U svakom je slučaju priličan uspeh sebi izboriti socijalnu egzistenciju i svoju iskonsku prirodu tako preobraziti da više-manje uklopi u ovaj oblik egzistencije. 

To je unutrašnja i spoljašnja borba koja se može porediti sa borbom dečjeg doba za uspostavljanjem Ja. Bilo koja borba  se za nas svakako najčešće odvija u tami, ali ako pogledamo sa kakvom  se tvrdoglavošću dečje iluzije, pretpostavke, egoistične navike itd., kasnije još čvrsto drže, možemo proceniti kakva je snaga ranije morala biti utrošena kako bi se oni izgradili.

 Isto se dakle događa sa idealima, ubeđenjima, vodećim idejama, postavkama itd., koje nas u mladalačkom dobu uvode u život, za koje se mi borimo, patimo i pobeđujemo: oni srastaju sa našim bićem, mi sebe naizgled identifikujemo sa njima i stoga nastavljamo sa njima ad libitum kao da se podrazumeva sa kojim stavom mlad čovek svome Ja, nolens volens, pridaje značaj pred svetom ili pred samim sobom.

Što se čovek više približava sredini svog života i što mu više uspeva da se učvrsti u svom ličnom stavu i socijalnom položaju, to će mu se više činiti da je otkrio prave ideale i principe ponašanja. Stoga se pretpostavlja da su oni zauvek važeći i od njih se pravi vrlina, bez mogućnosti za ikakvo odvajanje od njih. Pri tome se previđa bitna stvar – da postizanje socijalnog cilja ostvaruje na račun totaliteta ličnosti. Mnogo, suviše mnogo života koji je mogao biti proživljen ostaje možda u ostavi prašnjavih sećanja, no ponekad to ipak bude užareno ugljevlje, zapreteno pod sivim pepelom.

Statistika pokazuje da su depresije kod muškaraca učestalije u dobu oko četrdesete. Kod žena se neurotične tegobe javljaju po pravilu nešto ranije. U ovoj se životnoj fazi, između trideset pete i četrdesete, priprema značajna promena čovečje duše. To svakako na početku nije svesna niti upadljiva promena, više se radi o indirektnim naznakama promena koje svoj početak izgleda imaju u nesvesnom. Neki put je to neka lagana promena karaktera, drugi put izlaze ponovno na videlo osobenosti koje su od vremena detinjstva nestale, ili dotadašnje naklonosti i interesovanja počinju da jenjavaju, a na njihovo mesto stupaju druga, ili – što je vrlo često – dotadašnja uvrenja i principi, naročito oni moralni, počinju da bivaju čvršći i krući, što postepeno, oko pedesete, može narasti do netrpeljivosti i fanatizma – kao da bi principi mogli biti egzistencijalno ugroženi pa stoga moraju biti posebno potencirani.

Ne razbistri se uvek vino mladosti u odraslom dobu, ponekad se i zamuti. Sve ove pojave se mogu najbolje posmatrati kod nešto jednostavnijih osoba. Ponekad one nastupe ranije a ponekad kasnije. Češće se dešava, čini mi se, da njihovo pojavljivanje biva odgođeno činjenicom da su roditelji dotične osobe još živi. Tada to izgleda kao da je mladalačka faza neprimereno dugo produžena. To sam naročito zapazio kod muškaraca čiji je otac dugo poživeo. Njegova smrt tada deluje kao strmoglavo sazrevanjee, takoreći katastrofalno.
…..
Svi veoma česti neurotični poremećaji odraslog doba imaju nečeg zajedničkog: da psihologiju mladalačke faze prenesu preko praga zrelih četrdesetih. Ko još ne poznaje onu dirljivu gospodu koja moraju da stalno podgrevaju sećanje na studentsko vreme, na homerska junačka vremena i samo pogledom unazad mogu raspiriti plamen života, dok su zapravo odrvenjeni u beznadežnom filisterstvu. Oni svakako imaju izvesnu prednost koja nije za potcenjivanje, a to je da nisu neurotični, već samo za običan svet dosadni i stereotipni.

Neurotičar je najpre onaj čovek kome nikada ne uspeva u sadašnjosti onako kako bi želeo, pa se stoga ne može radovati ni zbog prošlosti. Kao što ranije nije mogao da se odvoji od detinjstva, tako ni sada ne može da se oslobodi mladalačke faze. Kako izgleda, on ne sagledava sebe u sivim razmišljanjima starenja i kao u grču gleda unazad jer je pogled u budućnost nepodnošljiv. Kao što se detinjast čovek užasava pred nepoznanicama sveta i života, tako uzmiče i odrastao čovek pred drugom polovinom života, kako da ga tamo čekaju nepoznati opasni zadaci ili kao da mu tamo prete žrtve i gubici koje ne može da preuzme na sebe, ili kao da mu se dotadašnji život čini tako lepim i skupocenim da ga se ne može lišiti.

Da li je to možda u krajnjem strah od smrti? To mi se ne čini mnogo verovatno , pošto je smrt još daleko i stoga nešto apstraktno. Iskustvo pokazuje da je osnova i uzrok svih teškoća ovog prelaza duboka, značajna promena duše. Da bih ovo okarakterisao, poslužiću se poređenjem sa sunčevim dnevnim hodom. 

Zamislite sunce oduhotvoreno ljudskim osećanjem i ljudskom trenutnom svesti. Ujutru se rađa iz noćnog mora nesvesnog i baca pogled na daleki šareni svet koji se sve više širi što se ono više na svodu diže. U svom usponu, šireći krug uticaja, prepoznaće sunce svoj značaj i najviši cilj u zenitu i time svoj najviši domet napretka.

Sa takvim uverenjem doseže sunce nikad ranije viđenu podnevnu visinu – ranije nikad viđenu, jer njegovo individualno postojanje nikada ranije nije moglo znati za njegovu kulminaciju. U dvanaest časova podneva počinje zalazak. A zalazak je preokret svih vrednosti i ideala jutra. Sunce postaje nedosledno. Kao da svoje zrake uvlači. Svetlost i toplota se smanjuju sve do konačnog gašenja.

Sva su poređenja klimava. Ovo poređenje ne hramlje ništa više od ostalih. …. Na sreću, mi smo ljudi a ne sunce, inače bi bilo zlo sa našim kulturnim vrednostima. No, ipak ima nečeg sunčevog u nama; i jutro i proleće i veče i jesen života nisu samo sentimentalna priča, već psihološke istine, pa čak i  više, one su psihološke činjenice, jer podnevni preokret menja čak i fizička svojstva. Posebno kod južnih naroda se sreće pojava da se kod starijih žena razviju hrapav, dubok glas, brkovi, oštre crte lica i u raznom drugom pogledu muške osobine. Obrnuto, muški habitus postaje blaži kroz ženske crte, kao što su sklonost ka debljanju i mekši izraz lica.

Postoji u etnološkoj literaturi interesantan izvešaj o nekom indijanskom poglavici i ratniku kome se oko sredine života u snu pojavio Veliki Duh i poručio da od sada mora sedeti sa ženama i decom, da mora nositi žensku odeću i jesti ženska jela. On je poslušao ovo lice iz sna bez gubitka reputacije. Ova vizija je veran izraz podnevne revolucije, početka smiraja. Vrednosti, pa čak i telo, preobražavaju se u svoju suprotnost, makar u nagoveštaju.

Mogu se, na primer, zajedno muška i ženska duševna svojstva uporediti sa nekim zalihama supstanci, koje se u prvoj polovini života u izvesnoj meri neravnomerno troše. Muškarac troši veliku zalihu svoje muške supstanece, a samo mali deo ženske, koja sada preostaje za dalju upotrebu. Obrnuto, žena svoju do tada neupotrebljenu količinu muškosti sada pušta da dela.

Još više no u fizičkom, ove promene važe u psihičkom pogledu. Koliko se često desi, na primer, da čovek digne ruke od posla i da tada žena navlači pantalone, otvara neku malu prodavnicu gde muž radi možda samo kao pomoćni radnik. Ima puno žena čije se društvena odgovornost i socijalna svest bude tek nakon četrdesetih godina života.

Na primer, u modernom poslovnom životu, posebno u Americi, takozvani break-down, nervni slom, posle četrdesete je neobično česta pojava. Ako se žrtve pažljivije ispitaju, vidi se da je ono što se slomilo upravo dotadašnji muški stil, a da je ostao oženstvenjeni muškarac. Obrnuto, u istom okruženju se vide žene koje u tim godinama razviju neobičnu muškost i čvrstinu oštroumlja, koje potiskuju srce i osećanja u drugi plan. Često su ove promene praćene bračnim katastrofama svih vrsta, jer nije teško predstaviti šta biva kad muškarac otkrije svoja nežna osećanja a žena svoj um.

Najgore u svim ovim stvarima je  činjenica da pametni i obrazovani ljudi žive sa tim, a ne znaju za mogućnost ovakvih promena. Potpuno nespremni stupaju u drugu polovinu životaIma li gde školâ, ne mora visokih, bar viših škola, za četrdesetogodišnjake koje ih pripremaju za njihov budući život i njegove zahteve, kao što redovne i visoke škole uvode naše mlade ljude da upoznaju svet i život? Ne, potpuno nespremni stupamo u popodne života,  što je još gore, činimo to sa pogrešnim pretpostavkama naših dosadašnjih istina i ideala. Ne možemo živeti popodne života po istom programu kao jutro, jer čega tokom jutra mnogo ima, biće ga uveče malo, i što je izjutra važeće, uveče će biti nevežaće. Lečio sam mnogo starih ljudi i zavirio u tajne odaje njihove duše, pa ne mogu da ne budem potresen istinitošću ovih osnovnih pravila.

Čovek koji stari mora znati da njegov život ne ide naviše i da se ne širi, već da jedan nemuoljiv, unutrašnji proces prisilno deluje na sužavanje života. Za mladog čoveka skoro je greh ili bar opasnost da se bavi suviše sobom, dok je za čoveka koji stari obaveza i nužnost da posveti pažnju svome celovitom biću. Sunce uvlači zrake da sebe samo osvetli, nakon što je svoje svetlo rasipalo po svetu. Umesto toga, mnogi stari ljudi radije bivaju hipohondri, cicije, principijelci i laudatores temporis acti ili čak večiti mladići, što je tužna zamena za osvetljavanje svoje ličnosti, no to je neizbežna posledica sumanute ideje da se mora vladati drugom polovinom života po istim principima kao u prvoj polovini.

Ranije rekoh da nemamo škole za četrdesetogodišnjake. To i nije sasvim tačno. Naše su religije od davnina zapravo takve škole ili su nekad to bile. Ali za koliko ljudi one to još jesu? Koliko je nas starijih ljudi istinski odgojeno za tajnu drugog dela života za starost, smrt i večnost?

Čovek svakako ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu godinu života da to ne odgovara njegovoj vrsti. Stoga mora i popodne života imati nekog smisla i svrhe i ono ne može biti samo žalostan privezak prepodneva. Smisao jutra je bez sumnje razvoj individue, njeno utemeljenje i razvoj u spoljašnjem svetu, kao i briga za potomstvo. To je očigledno prirodni cilj. No kada je ovaj cilj ispunjen, bogato ispunjen, da li je potrebno da se i dalje nastavlja prikupljanje novca preko svakog razumnog smisla, dalje osvajanje, širenje egzistencije? 

Ko bez nužde u popodne života prenese zakone jutra, inače po sebi smislene, biće primoran da to plati psihičkim gubitkom, baš kao što mladić koji hoće da prenese svoj dečji egoizam u odraslo doba, mora svoju zabludu platiti socijalnim neuspehom. Sticanje novca, socijalna egzistencija, porodica, potomstvo jesu čista priroda, ali nisu kultura. Kultura leži sa one strane svrhe prirode. Da li bi možda kultura mogla biti ta svrha i cilj druge polovine života?

Kod primitivnih plemena vidimo, na primer, da su čuvari misterija i zakona skoro uvek starci i da se upravo preko njih izražava kultura plemena. Kako stoje stvari u tom pogledu kod nas? Gde je mudrost naših staraca? Gde su njihove tajne i vizije iz snova? Kod nas bi se stariji radije poredili sa mladima. U Americi je takoreći ideal da otac bude brat svome sinu, a majka, po mogućstvu sestra svojoj kćeri.

Ne znam u kojoj je meri ova zabluda reakcija na ranije preterivanje u dostojanstvenosti a koliko su to pogrešni ideali. Ovo poslednje svakako postoji: cilj ovih ljudi  se ne nalazi ispred njih, već iza njih. Stoga oni streme unazad. Čovek se sa njima mora složti – teško je sagledati koje bi drugačije ciljeve trebalo imati u drugoj polovni života od onih u prvoj – proširenje života, korist, uticaj, dobar utisak u društvu, smišljeno guranje naslednika u prigodne brakove i zaposlenja; sasvim dovoljno ciljeva! Nažalost, nedovoljno smisla i svrhe za mnoge koji u starenju vide samo opadanje života, dok ranije ideale osećaju kao izbledele i istoršene. 

Da su ovi ljudi još  ranije svoju životnu posudu bili dobro ispunili, pa je do dna ispraznili, sigurno bi se u starosti drugačije osećali, ništa ne bi zadržavali, sve što bi htelo da gori već bi izgorelo, a mir starosti bi im dobrodošao. Ali ne smemo zaboraviti da ima jako malo ljudi koji su umetnici življenja, a da je pri tome umetnost življenja najplemenitija i najređa od svih veština – ceo pehar izliti u lepotu, kome bi to uspelo? Velikom broju ljudi tako ostaje mnogo neproživljenog, često su tu i one mogućnosti koje nisu i pored najbolje volje mogli proživeti, pa tako zakoračuju preko praga starosti sa neispunjenom zahtevom (života), što im onda i nevoljno upravlja pogleda unazad.

Posebno je za ovakve ljude, pogubno da se osvrću unazad. Oni bi nužno morali da gledaju unapred, bio bi im potreban jedan cilj u budućnosti. Zbog toga i sve velike religije imaju onostrana obećanja, cilj iznad i izvan ovoga sveta koji smrtnom biću pruža mogućnost da drugu polovnu života proživi sa istom težnjom ka cilju kao i prvu. Ali ma koliko bili današnjem čoveku prihvatljivi ciljevi širenja i kulminacije života, toliko mu je sumnjiva ili upravo neverovatna ideja o nastavku života posle smrti.

Pa ipak, kraj života, naime smrt, može biti razuman cilj samo onda ako je život, ili tako bedan da se čovek raduje što on uopšte prestaje, ili kada postoji uverenost da sunce istom konsekventnošću kojom se uspinje do podneva teži svom zalazku, „da obasja daleke narode“. Ali sposobnost verovanje danas je postala tolika umetnost da je obrazovanom delu čovečansta skoro nepristupačna. Čovek se isuviše navikao na mišljenje da in puncto besmrtnosti i sličnih stvari postoje  najrazličitija suprotstavljena mišljenja a nikavi ubedljivi dokazi. Pošto savremena, često isticana, reč „nauka“ ima naoko bezuslovnu moć ubedljivosti, čovek hoće „naučne“ dokaze. Međutim, među onim obrazovanima koji misle tačno se zna da takav dokaz spada među filozofske nemogućnosti. Čovek o tome, naprosto, ne može ništa znati.

Da li uz to smem da primetim da iz istih razloga čovek ne može znati da li se ipak nešto ne dešava posle smrti? Odgovor je non liquet, ni pozitivan, ni negativn. Jednostavno, mi o tome ništa ne znamo da je naučno potvrđeno, pa smo u istom položaju kao i na primer sa pitanjem da li je Mars naseljen ili ne; pri tome je stanovnicima Marsa, ako ih uopšte ima, potpuno svejedno da li ih poričemo ili potvrđujemo njihovo postojanje.

No ovde se budi moja lekarska savest koja ima nešto da kaže po tom pitanju. Uočio sam, naime, da je život sa ciljem, uopšte uzev, bolji, bogatiji i zdraviji od besciljnog i da je bolje s vremenom ići napred nego protiv vremena ići unazad. Starina koji ne može da se odvoji od života psihijatru izgleda isto tako slabašno i bolesno kao mladić koji nije u stanju da ga izgradi. I zaista se u velikom broju slučajeva radi o istoj detinjastoj čežnji, istom strahu, istom prkosu i svojeglavosti, u jednom kao i u drugom slučaju. 

Kao lekar ubeđen sam da je takoreći higijenskije u smrti videti cilj kome treba stremiti, a da je opiranje tome nešto nezdravo i nenormalno, jer ono potkrada drugi deo života. Zbog toga nalazim da su sve religije sa onostranim ciljem veoma razumne sa tačke gledišta mentalne higijene. Ako stanujem u kući za koju znam da će mi pasti na glavu u sledećih četrnaest dana, sve će moje funkcionisanje u životu biti pod uticajem ove misli; no ukoliko se, naprotiv, osećam sigurnim, onda u njoj mogu da natenane živim. Dakle, sa psihijatrijskog stanovišta bilo bi dobro kada bismo mogli misliti da je smrt samo prelaz, jedan deo nepoznatog i dugog životnog procesa.

Isto daleko najveći broj ljudi ne zna zašto je telu potrebna kuhinjska so, svi je zbog instinktivne potrebe žele. Tako je i sa stvarim duše. Dakleko najveći broj ljudi oduvek oseća potrebu za produženim trajanjem. Zbog toga ne zastranjujemo sa našom konstatacijom, već smo usred velikog glavnog toka života čovečanstva. Mi stoga u pogledu života ispravno razmišljamo i onda kada ne razumemo to što mislimo.

Da li uopšte ikada razumemo ono što mislimo? Mi ne razumemo samo ono mišljenje koje nije ništa drugo do poređenje iz kojeg ne proizilazi ništa više od onoga što smo u njega uneli. To je intelekt. Sasvim mimo njega, međutim, postoji mišljenje u pradavnim slikama, u simbolima koji su stariji od istorijskog čoveka, a koje su, čoveku urođene od pradavnih vremena, koje trajući kroz sve generacije, ispunjavaju dubine naše duše i uvek su žive. Potpuni život je moguć samo u skladu sa njima, mudrost je vraćanje njima.

 U stvarnosti se ne radi ni o veri niti o znanju, već o usklađenosti našeg mišljenja sa praslikama našeg nesvesnog; te slike su nezamisliva majka svake misli koju je ikada u stanju da iščeprka naša svest. A jedna od ovih iskonskih misli je i ideja o životu s one strane smrti. Nauka je nesamerljiva sa ovim praslikama. To su iracionalne datosti, apriorni uslovi imaginacije, koji su jednostavno tu i čiju svrhu i opravdanost nauka može ispitivati tek a posteriori, kao recimo funkciju štitaste žlezde, koja se  pre devetnaestog veka isto tako mogla sa pravom proglasiti za organ koji nema svrhu. Praslike su za mene isto što i duševni organi o kojima vodim računa pa sam stoga prinuđen da nekom starijem pacijentu kažem: „Vaša slika Boga ili vaša ideja o besmrtnosti je atrofična, te se zbog toga i poremetio metabolizam vaše duše.“….

Dozvolite mi da se na kraju za trenutak vratim našem poređenju sa suncem. Sto osamdeset stepeni našeg životnog luka deli se u četiri dela. Prvi istočni deo je detinjstvo, što znači ono stanje bez problema, u kojem smo mi problem za druge, ali još nismo svesni sopstvene problematike. Svesna problematika se prostire kroz drugu i treću četvrtinu, dok u poslednjoj četvrtini, u staračkom dobu, ponovo uranjamo u ono stanje u kojem, bez obzira na našu svest, opet postajemo više problem za druge. Detinjstvo i duboka starost su različiti, ali imaju jedno zajedničko, naime uronjenost u nesvesno psihičko. Kako se duša deteta razvija iz nesvesnog, tako se i sa njegovom psihlogijom starca, koji ponovo tone u nesvesno gubeći se sve više u njegovoj tami. Detinjstvo i staračko doba su životna stanja bez problema zbog čega ih ovde nisam ni razmatrao.

Karl Gustav Jung, ARHETIPOVI I RAZVOJ LIČNOSTI (odlomak iz eseja Životna prekretnica, str. 32-42), Prosveta, Beograd, 2006

Prevod: Branislav Milakara

Izvor teksta: srodstvopoizboru


Foto ilustracija: Bora*S

___________________________________________________________

___

BORSKI PUDING…

tamoiovde-logo

U sredu, 22. novembra 2017. godine, u 19 sati, u galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije biće otvorena izložba akvarela Milice Ružičić pod nazivom Borski puding.

 U fokusu izložbe Borski puding je produkcija radova Milice Ružičić koja u kontekstu savremene umetničke prakse istražuje i analizira kulturno-istorijske i ideološke aspekte kulturnog nasleđa, kao i njegove međusobne relacije sa lokalnim društvenim okruženjem. Cilj ove izložbe je da predstavi i preispita različita umetnička i kritička promišljanja o postojećim društvenim i socijalnim modelima u okviru današnjih sistematskih struktura. 

Borski puding pripada savremenoj praksi angažovane umetnosti koja teži i koja ima za cilj preispitivanje društveno-istorijskog i političkog identiteta kroz upotrebu društvenih i kulturnih artefakata.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding nastala je u Boru tokom 2014/15. godine u okviru projekta Eskamotaža-striptiz slobode. Projekat je zamišljen kao reaktuelizacija i umetnička reinterpretacija poznate mape grafika Krvavo zlato Đorđa Andrejevića Kuna koja se danas nalazi u umetničkoj zbirci Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru.

Produkcija radova Milice Ružičić Borski puding ima za cilj da podstakne kritičko promišljanje i ukaže na preispitivanje odnosa pojedinca i društva, a istovremeno i da ukaže na sistematsko urušavanje i promenu društvenih vrednosti u Srbiji počev od devedesetih godina XX veka. Inicirana određenim društvenim događajem i sredinom u kojoj boravi autorka kreira svoju “mapu” u kojoj delimično ponavlja “spoljašnju strukturu” Kunovog rada. U Borskom pudingu Milica Ružičić na vizuelan način dokumentuje priču radničke klase koja se u današnjoj Srbiji suočava sa realnošću društva u tranziciji.

Autor izložbe: Danijela Matović, viši kustos

Izvor: muzejrudarstvaimetalurgije