VIDOVDANSKI-NOĆNI USPON NA RTANJ…

tamoiovde-logo

Planinarski klub „Šiljak“ iz Boljevca i ove godine organizuje  16. Vidovdanski uspon na Rtanj, koji se već niz godina, kao tradicionalna akcija Planinarskog saveza Timočkog regiona,  održava  u ovom periodu.

Izvor: Planinarski Klub „SILJAK“-Boljevac

Nakon okupljanja učesnika akcije u  odmaralištu Rtanj u noći između 24. i 25. juna, slede pripreme za uspon i  zvanično otvaranje akcije u 00:15 sati.

Polazak  na uspon južnom stranom planine, planiran je u 00:30 sati, stazom ukupne dužine 14,2 kilometra. Nakon četiri sata laganog hoda stiže se na vrh „Šiljak“.

Foto: Bora*S

Na samom vrhu Šiljak, učesnici akcije dočekuju svitanje koje donosi jedinstvenu atrakciju posmatrana izlaska sunca sa 1560 metara nadmorske visine.

Predviđeno vreme za boravak na vrhu planine je do 08:00 sati.

Od 08:00 do 11:00 sledi silazak sa planine i povratak u naselje Rtanj.

Nakon silaska sa planine, za sve učesnike akcije organizatori su uz  podršku Turističke organizacije Boljevac  obezbedili besplatan obrok.

Foto: Bora*S

Organizator 16. Vidovdanskog uspona na Rtanj, preporučuje potencijalnim učesnicima obaveznu opremu:

adekvatna obuća, voda, adekvatna i rezervna garderoba (poželjna i kabanica), naočare za sunce, zaštitna krema za sunce, overena planinarska i zdravstvena knjižica.

Takođe, organizator upozorava:

“ Vi učestvujete na sopstvenu odgovornost. Organizator zadržava pravo da otkaže uspon u slučaju vremenskih neprilika, pri čemu bi učešće bilo priznato i bila bi ponuđena alternativna rešenja.

Vodič uspona zadržava pravo da ne dozvoli uspon planinarima sa neodgovarajućom opremom, kao i da udalji sa uspona nedisciplinovane učesnike.

Organizator ne odgovara za eventualne povrede i nesrećne slučajeve izazvane samovoljom pojedinaca, nesreće izazvane zdravstvenim problemima koje učesnici nisu prijavili vodičima, kao i za nesreće izazvane pod uticajem alkohola i drugih nedozvoljenih sredstava.“

Izvor: Planinarski Klub „SILJAK“-Boljevac

Da, vidimo se na Rtnju !

Bora*S

__________________________________________________________________________

„Rtanj se nalazi u istočnoj Srbiji, na području Timočke krajine, nadomak Boljevca u istoimenoj ekološkoj opštini. Osnovna karakteristika ove karpatske planine je njen gotovo pravilan kupasti oblik, koji od davnina privlači znatiželju ljudi, predmet je raznih istraživanja, verovanja i legendi. Jednu od najlepših planina Srbije odlikuju povoljni mikroklimatski uslovi koji izuzetno deluju na zdravlje ljudi.

Bogatstvo koje nam je darovala priroda, sjedinjeno je u ambijentu planine Rtanj: endemske, autohtone biljke (rtanjski čaj na jugoistočnom potezu),samonikla jelova šuma i pašnjaci na severnim obroncima, lovišta (blizu 6.500 ha, srne i divlje svinje), obilje izvora pitke vode  („Akva Ultima“ je najsličnija čuvenoj francuskoj vodi „Evijant“).

Izvor: Turistička Organizacija Opštine Boljevac

 

Rtanjski vrh Šiljak (1565 m), kraškog reljefa, svojevrsni je prirodni fenomen.

Na vrhu Šiljak nalaze se ostaci kapele Sv. Đorđa sagrađene 1932, a osveštane 1986. Postoji inicijativa da se kapela obnovi. Legenda o zlatu, koja je vezana i za priče o dvorcu čarobnjaka, imala je za posledicu rušenje pomenute kapele na vrhu, koju je bolničarka Greta Minh podigla svom mužu Juliusu Minhu, bivšem vlasniku rudnika na Rtnju. Rudnik kamenog uglja je bio otvoren 1903.godine, a postoje planovi za obnovu proizvodnje, pošto se rezerve procenjuju na 12 miliona tona. Zahvaljujući razvoju rtanjskog rudnika svojevremeno je osnovano i naselje Rtanj koje se nalazi na 640 metara nadmorske visine, a odatle put Boljevac- Rtanj, preko prevoja nastavlja ka Sokobanji.“

(Iz brošure „Rtanj- magična planina za odmor i rekreaciju“- TO Boljevac)

_______________________________________________________________________

 

DVE POGREŠNO POSTAVLJENE CIGLE…

tamoiovde-logo

Savršenstvo i osećaj krivice

Nakon što smo 1983. godine kupili zemljište za naš manastir, ostali smo bez novca. Bili smo u dugovima. Na našem zemljištu nije bilo nikakvog objekta, čak ni šupe. Prvih nekoliko nedelja nismo spavali na krevetima, već na starim vratima koja smo jevtino kupili na nekom stovarištu. Postavili smo ih na cigle, da ne bi bila baš na samom podu. Dušeka nismo imali, jer ipak – mi smo bili pustinjski monasi.

Sveštenik je imao najbolja vrata, ravna. Moja su pak vrata bila puna neravnina, sa velikom rupom na sredini. Šalio sam se kako sada bar neću morati da ustajem iz kreveta kada idem u WC! Ali, istina je bila surova – kroz tu veliku rupu stalno je duvao vetar. Nisam se baš naspavao tih noći.

Bili smo siromašni monasi kojima je neophodno bio potreban prostor za stanovanje. Nismo sebi mogli da priuštimo zidara – već je i sam građevinski materijal bio dovoljno skup. I tako sam sâm morao da naučim gradnju: kako da iskopam temelj, da izlijem beton, da zidam cigle, da postavim pod, da uvedem vodovod. Pre nego što sam se zamonašio, bio sam teorijski fizičar i srednjoškolski nastavnik i nisam bio vičan fizičkom radu. Posle nekoliko godina, postao sam prilično vešt u građevini, a svoje drugove monahe sam u šali zvao BGF (Budistička građevinska firma). Ali početak je bio vrlo težak.

Nekome može da izgleda da je zidanje cigli lak posao: malo cementa, tu i tamo koji udarac. Ali kada sam počeo da zidam, lagano sam udario jedan ćošak cigle prema dole, da bih je poravnao, a drugi je ćošak odskočio na gore. Tada sam opet morao da kucnem i taj drugi ćošak, a cigla bi sad štrčala. Pošto sam je vratio nazad, prvi ćošak je bio previsoko. Dobro, bar sam pokušao!

Kao monah, naučio sam da budem strpljiv i imao sam strpljenja na pretek, kao i vremena. Trudio sam se da svaka cigla bude savršeno postavljena, bez obzira koliko mi je za to trebalo vremena. Najzad sam završio svoj prvi zid. Bio sam zadivljen. Međutim, odjednom sam ugledao kako dve cigle stoje ukrivo. Sve druge su bile savršeno poređane, tačno u liniji, pod konac. Ove dve cigle su bile nakrivljene na jednom kraju. Izgledale su strašno. Pokvarile su ceo zid. Uništile su ga.

Sada je već cement bio pretvrd da bi cigle mogle da se izvade. Upropastio sam zid i najradije bih ga razneo. Pitao sam sveštenika da li da ga srušim i sazidam ispočetka, ali on mi je odgovorio: „Zid ostaje!“

Kada sam vodio prve goste u obilazak našeg manastira, uvek sam gledao da izbegnem da prođu pored mog zida. Nisam hteo da ga iko vidi. Jednoga dana, tri ili četiri meseca pošto sam ga sazidao, šetao sam sa jednim posetiocem i on je video zid.

„Baš lep zid“, primetio je.

„Gospodine, da niste možda ostavili naočare u autu? Imate li problema sa vidom? Pa zar ne vidite one dve pogrešno postavljene cigle koje kvare ceo zid?“ – pitao sam iznenađeno.

Ono što je posetilac nakon toga rekao, promenilo je moj pogled na zid, na samoga sebe, kao i na mnoge druge aspekte života. Rekao je: „Da, vidim one dve pogrešno postavljene cigle. Ali vidim i 998 dobro postavljenih cigli.“

Ostao sam zapanjen. Prvi put u ova tri meseca video sam i ostale zigle u zidu. Iznad, ispod, sa desne, i sa leve strane tih dveju nesrećnih cigala, bile su druge, savršeno postavljene cigle. Njih je bilo daleko više od ove dve. Pre toga bio sam usredsređen isključivo na moje dve greške, a za sve ostalo bio sam slep. Zbog toga nisam mogao da podnesem ni sam pogled na zid, a kamoli da nekome dopustim da ga vidi. Zbog toga sam hteo da ga uništim. Sada, kada sam video dobro postavljene cigle, zid više nije izgledao tako loš. Bio je to, kako je spomenuti posetilac rekao, „lep zid od cigle“. Eno ga, još uvek stoji, više od dvadesetak godina pošto sam ga sazidao, ali sam zaboravio gde su tačno te dve nesrećne cigle. Jednostavno, te svoje dve greške više ne mogu da pronađem.

Koliko ljudi prekida veze ili se rastaje, jer su sve što vide na svom partneru „dve pogrešno postavljene cigle“? Koliko ljudi pada u depresiju ili razmišlja o samoubistvu, jer su sve što vide u sebi „dve pogrešno postavljene cigle“? Zapravo, mnogo je dobro postavljenih cigli iznad, ispod, s desne, i sa leve strane pogrešaka, ali često ih ne vidimo. Umesto toga, svaki put kada pogledamo sebe ili druge, isključivo vidimo greške, nesavršenosti. Greške su jedino što vidimo i zato želimo da ih uništimo. I ponekad tako, na žalost, uništimo i „vrlo lep zid“.

Svi mi imamo svoje dve pogrešno postavljene cigle, ali kvalitetnih cigala je u svakome od nas daleko više.  Kada to uvidimo, stvari više i nisu tako strašne. Ne samo da možemo u miru da živimo sami sa sobom, uključujući tu i naše nedostatke, već isto tako možemo da uživamo u životu i sa svojim partnerom. To je loša vest za advokate koji se bave brakorazvodnim parnicama,  ali odlična vest za nas same.

Često pričam sledeću anegdotu. Jednom prilikom prišao mi je jedan zidar i otkrio profesionalnu tajnu:“Mi zidari uvek pravimo greške“, rekao je i dodao: „Ali svojim klijentima tada kažemo kako je to ‘originalni detalj’, koji njihovu kuću izdvaja od svih drugih koje se nalaze u tom delu grada. I tada im naplatimo nekoliko hiljada dolara više.“

Tako su i „jedinstveni detalji“ u vašem domu verovatno započeti kao greške. Isto tako, ono što smatrate greškom u sebi samima, na partneru, ili generalno u životu, može da postane „jedinstven detalj“ – kada prestanete da se time opterećujete.

Krava koja je plakalaAjahn Brahm

Izvor: mirelapavlovic.wordpress.com

_________________________________________________________________

MOLBA ILI UVREDA…

tamoiovde-logo

ČEKAJ

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge niko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

 

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vreme da zaboraviši da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa.

 

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek kaže ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu, —naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu.

Konstantin Simonov

_________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/2015/07/06/cekaj/

LEGENDE O VILAMA…

 tamoiovde-logo

Legende o vilama iz našeg kraja – Miloš Lukić

Vilin lug – Crna trava

U jugoistočnoj Srbiji, u maloj kotlini gde se reka Čemernica uliva u Vlasinu, nalazi se naselje sa oko 400 stanovnika. Danas se to naselje zove Crna Trava.

Legenda kaže da se nekada mesto na kome se sada nalazi Crna Trava zvalo Vilin Lug i tada tu nije bilo naselja. Iz okolnih mahala ljudi nisu smeli da zalaze u carstvo vila. Samo su čobani prolazili tuda čuvajući stoku, ali i tada su se trudili da što pre prođu kroz kotlinu.

Uoči Kosovskog boja, kada se vojksa skupljala iz cele Srbije, jedna divizija je putovala duž Vlasine naišla je na kotlinu sa mekom zelenom travom i bistrom brzom rekom. Neznajući za ime i prirodu mesta vojvoda koji je komandovao vojskom naredio je da se tu ulogore i prenoće.

Vojska se probudila preporođena, odmorna i puna neke energije koju niko nije razumeo. I konji su poigravali i kopali kopitama meku zemlju nestrpljivi da krenu dalje.

Pri izlasku iz kotline divizija se srela sa malom vojskom. Kada ih je vojvoda prekorio da idu pogrešnim putem na boj, oni su mu sa čuđenjem ispričali da se boj već odavno završio i da su oni ustvari preživeli ranjenici i da se vraćaju svojim kućama sa bojnog polja.

Čuvši to, vojvoda se okrenuo prema kotlini i prokleo je bujnu i meku travu što ih je tako opojila i uspavala da su propustili boj, nazvavši je Crnom Travom.

Dubočke kraljice

Nekada je u Istočnoj Srbiji, u okolini sela Duboka bio običaj da se na dan praznika Duhovi okupljaju devojke da igraju i pevaju po kućama u selu za dobrobit porodice i celog sela. Grupu čine tri ili četiri devojaka i isto toliko momaka i nazivaju se kraljice i kraljevi.

Postojalo je samo jedno pravilo. Dve grupe nisu smele da se sretnu taj dan inače će se desiti nešto strašno.

Upravo se to i dogodilo. Kad su dve grupe krenule da se vraćaju svojim kućama, srele su se ispred Dubočke pećine. Kako nijedna grupa nije htela da se pomeri da propusti drugu, izbio je veliki sukob i jedna od kraljica je pala smrtno ranjena. Poslednjim dahom na samrti je proklela sve da će od sada na taj dan neka devojka da umre u kraju.

Da bi umilostili pokojnu Kraljicu iznedrio se običaj u kome mlada devojka zvana Rusalja igrala i padala u trans. Dok je u transu ona komunicira sa svetom mrtvih i moli Duhove za blagostanje svih.

Dok je Rusalja na zemlji u transu oko nje igraju momci i devojke držeći zapaljene sveće, duge noževe, svežanj pelina i bele rade, kao i venac od belog luka da bi je odbranili i sačuvali od nečastivih sila. Takođe je veoma važno da Rusalju uz igru prati muzika gajdaša, jer je muzika vodi kroz trans i vraća nazad do sveta živih.

Od tada se svake godine okupljaju ljudi ispred Dubočke pećine, biraju Rusalju koja će da umiri i umilostivi mrtvu Kraljicu i ostale Duhove i koja će doneti blagostanje celom kraju.

Koreograf Borivoje Talevski je za Nacionalni ansambl KOLO je uradio i stilizovanu koreografiju na tu temu, koju možete pogledati na ovde.

Izvor: ljubiteljifantastike

________________________________________________________________

 

DEVOJAČKO KOLANČE…

tamoiovde-logo

Tajne starih Srba – devojačko kolanče

Krucijalno obeležje nacionalnog i etničkog identiteta za svakog čoveka, bar u prošlosti, bila je njegova odeća, odnosno nošnja. Međutim, nošnja nije služila samo za obeležje nacionalne ili etničke pripadnosti, već je ona, po strogoj formi krojnih oblika odeće, slaganju delova odeće, strogoformalnoj geometrijskoj ornamentici, izuzetno stilizovanim vezovima cvetnih motiva i ustaljenim koloritom odabranih boja, služila i kao obeležje vremena i prostora u kome je stvarana i nošena, predstavljala tragove kulturno-istorijskih specifičnosti u razvoju jedne nacionalne ili etničke skupine od momenta njenog nastanka.

 

Svaki deo odeće, svojom vizuelnom formom, geometrijskom ornamentikom, cvetnim motivima, bogatstvom suptilnih i raskošnih ukrasa savršene izrade i fino slaganje boja, krije neku poruku o socijalnom statusu žene ili muškarca, versku ili nacionalnu pripadnost onoga koji ga nosi a često kazuje i o nekim kultuno-istorijskim činiocima kroz daleka vremena i na širokim prostorima. Takav je slučaj i sa delovima nošnje Starih Srba iz Ruseničkog Podgora.

Na nošnji Starih Srba Ruseničkog Podgora ništa nema što je slučajno ili proizvoljno navezeno od strane vezilje. Čak i boje su se koristile u skladu sa određenim obrascima koji su pratili starost, pol i socijalni status žene ili muškarca. Svaki vez ima svoj smisao i svoje značenje. Vezovi Starih Srba su se grupisali u dve osnovne grupe: „bajrake“ (ne „barjake“) kojima se iskazivala nacionalna, verska i etička pripadnost i „šare“ kojima se iskazivao socijalni status žene ili muškarca.

Neki vezni motivi su bili obavezni za jedan određeni, ključni, istureni i vidni deo odeće i nisu mogli biti zamenjeni drugim vezovima. Takav je slučaj sa ženskim „kolančetom“ Starih Srba Ruseničkog Podgora.

Kolanče je platneni pojas čija je spoljna površina izvezena milimetarskom perlicama („manistrima“ a po starom „monistrima“), tako da u potpunosti pokrivaju platnenu površinu pojasa, a rasporedom njihovih boja se dobija svojevrsni mozaik sa vezovima poznatim kao „bajraci“ i „šare“. „Kolanče“ je devojački ili „lazarički“ pojas i nose ga devojke do udaje a, u periodu posle Drugog svetskog rata (kada su zabranjeni mnogi delovi srpske nošnje za žene), nosile su ga i mlade žene.

Ono što zavređuje pažnju jeste vezni dekor kolančeta, gde dominira osmokraka zvezda sa ustaljenim koloritom od, pretežno četiri boje (crvena, plava, bela i žuta), odnosno osmokraki krst kao nezaobilazni detalj koji su, na jedinstven način rukotvorile Srpkinje Ruseničkog Podgora i, iz generacije u generaciju, transponovale ovaj vezni obrazac u obliku složene geometrijske figure, u nauci poznate kao oktogram. Osmokraka zvezda, kao vezni motiv se mogla naći i na drugim delovima odeće, ali na kolančetu ona je bila neizostavna i nezamenjiva, i u kombinaciji sa šestolisnim cvetom. Zašto baš na kolančetu? Da li zato što je simbol zvezde („severnjače“, odnosno „Polaris“) koja je centar neba (Velikog Kola, Kola Svaroga)? Pokušajmo da odgonetnemo.

Osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst se u srpskom etnološkom biću Starih Srba, prema fragmentalnoj građi (arheološki nalazi, pisani i likovni izvori) pojavljuje u različitim vremenima nacionalne istorije, na širem geografskom prosrtoru i u, manje-više, istom obliku (osmokrake svetlosti, odnosno osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta). Simbol osmokrake zvezde je star koliko i ljudska civilizacija.

Kakve tajne i kakve poruke krije kolanče Starih Srba? Da li osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst predstavaljaju simbole solarnih božanstava Starih Srba u koja su verovali u svojoj najdaljoj prošlosti? Da li je to simbol prvih ljudskih civilizacija na planeti (imajući u vidu činjenicu da se pojavljuju u mnogim kulturama sveta i na mestima gde su začete prve ljudske civilizacije)? Da li to znači da i Stari Srbi Ruseničkog Podgora pripadaju tim prvim ljudskim civilizacijama, obzirom da ih osmokraka zvezda, odnosno osmokraki krst, kao i mnoga druga obeležja starih civilizacija, prate tokom čitave istorije postojanja ? Koji je smisao i koje značenje osmokrake zvezde ili osmokrakog krsta? Da li su to simboli hrišćanstva, duboko utemeljeni u svesti i biću Starih Srba? Da li ti znaci predstavljaju spoj hrišćanskih i predhrišćanskih verovanja?

To su pitanja na koja treba tražiti odgovore kako bi se odredilo vreme začetka srpskog naciona, osvetlilo poreklo ponekih odevnih elemenata nošnje Starih Srba sa očuvanim tragovima indoevropske, starobalkanske, staroslovenske, srpske starovekovne i srednjovekovne kulture.

Kolanče Starih Srba sa osmokrakom zvezdom, odnosno osmokrakim krstom, kao jednim od „bajraka“, predstavlja pravu priliku da se, analizom njegovih veznih ornamenata i motiva, zadre u najdalju prošlost Starih Srba, da se stekne sveobuhvatno saznanje o kultorološkim odlikama Starih Srba i istorijskim zbivanjima koja su ih pratila tokom istorije i koja su se ugrađivala u njihovoj odeći.

Neosporno je da je u slovenskoj mitologiji, pa i mitologiji Starih Srba sa prostora Ruseničkog Podgora, osmokraka zvezda bila simbol Polarne zvezde (severnjače), zvezde koja je, po njima, centar neba oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga, u prošlosti, oni nazivali Kolo Svaroga. Po tom kolu su oni računali i vreme, odnosno imali svoj kalendar. Po ovoj mitologiji Bog Koledo je Slovenima preneo nauku o Velikom Kolu (Kolu Svaroga), i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Koledo je dao ljudima kalendar kada je Polarna zvezda (Kupala) presecala nulti meridijan. Nakon proračunavanja vremena kada se to dogodilo, dobija se 6530. godina pr.n.ere sa oscilacijom od 30 godina.

Prisustvo simbola Polarne zvezde na kolančetu Starih Srba upućuje nas da korene, odnosno starost Starih Srba treba tražiti u periodu oko 6500. godine pre Hrista, odnosno pre oko 8500. godina, zbirno sa godinama posle Hrista. Na tu vremensku distancu nas je upućivao i nadvratnik Bogorodice Muštiške.

 

Izvor:    rasen.rs/сабор.срб

__________________________________________________________________

KAD MI TAKO DOĐE…

tamoiovde-logo

MART

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
– unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
– unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
– unutra u mene.

Miroslav Antić

__________________________________________________________________