LAŽIIGRA: DANAS-SUTRA…

SUTRA! SUTRA!

To glasno i raspevano „Sutra!“ diglo se sa mog kamenog sedišta i prenelo odjednom daleko, do drugog, davnašnjeg i šapatom kazanog „Sutra!“. I ne samo do njega. Sva mi je mladost, čini mi se, bila puna toga zvuka.

Salvador Dali

Pred našim pustim i jednoličnim „danas“ stalno su bila zatvorena vrata na kojima je pisalo „sutra“.

A nije nas još ni nausnica bila ogarila kad su nam naši stariji i naši nastavnici stali da govore o važnosti i veličini onog što nas očekuje – sutra.

A govorili su to tako mrko i ozbiljno i, ne znam zašto, sa gorčinom i pretnjom u glasu, da smo se na kraju više plašili tih njihovih obećanja, nego što smo im se radovali.

Zbog toga slavnog i velikog „sutra“ tražili su strogo od nas da budemo vredni i poslušni, strpljivi i krotki.

„Jer, danas-sutra, vi ćete stupiti u život, a život…“ „Danas-sutra trebaće vam sve to.“ „Danas-sutra vi ćete stati na svoje noge“. I sve tako. Pa tako je otprilike i bilo kad smo „stupili“ u taj život. Sve tako nekako: danas-sutra! Laža i paralaža! Ni danas ni sutra!

Ništa od tog unapred zamišljenog i udžbenicima i katihizisom garantovanog života. A stvarni život dokopao te tako da si i zaboravio da imaš noge, i da nisi imao gde da staneš.

Slagalo „danas“ a izneverilo „sutra“. Ništa od svega toga! Nego svojom krvlju i svojim mozgom, svojim rukama trebalo je sve iznova stvarati, i „danas“ i „sutra“, sve skupa plaćati svojim naporima, lutanjima, strahovanjima i stidovima, da bi se nešto malo prava puta i svetla vidika najposle sagledalo, da bi prevaren, iskušavan i namučen čovek našao bar toliko dostojanstva, mira i slobode da može da predahne i da se, kao na oazi u bezimenoj pustinji vremena, malo odmori na onoj crtici koja vezuje i deli to nekadašnje roditeljsko i vaspitačko „danas-sutra“.

Trebalo je sve ispite ponovo polagati, raditi ono za što te nisu spremili i znati ono čemu te nisu učili, trebalo je krvavo braniti od sebe i od drugih svoje „danas“, izvojevati svako svoje neizvesno „sutra“, da bi se koliko-toliko živelo kao čovek među ljudima.
To mi je, valjda, za ceo život zagorčalo tu reč sa dva lica i njenu lažiigru: danas-sutra.

Ali kako da se čovek odbrani od takvih reči koje su za nas zauvek sagorele i potamnele, kojih smo se davno oslobodili, a koje mogu i danas da nam, bar za nekoliko trenutaka, zamrače i najsvetliji dan, kad ih ovako slučajno čujemo?

Ivo Andrić

 Iz pripovetke Na stadionu

Izvor:kljucnekosti

---

 

ČARI INTIME…

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
„Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…
…
Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

---

---

OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

„Intuicija je bljesak evidencije.„

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

---

---

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Anri Bergson

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
• Materija i pamćenje
• Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

---

---

 

Priredio: Bora*S

PRIRODNI FENOMENI…

Neobični prirodni fenomeni na Zemlji

Priroda je ponekad neverovatna i zaista zna da nas očara, pa često kažemo da je priroda čudo. To što nam priroda nudi i prikazuje ponekada je između stvarnosti i fikcije. Ne postoje toliko kvalitetni filmski efekti koliko priroda sama može da stvori čudne pojave. Neki prirodni fenomeni mogu se objasniti, a neke pak ne mogu da objasne ni najbolji stručnjaci.

Osim opštepoznatih fenomena poput Mrtvog mora ili polarne svetlosti, postoje čudne pojave o kojima se ne govori toliko često jer su toliko bizarne da je u njih teško poverovati, ako ih lično ne vidite i na licu mesta se uverite. Vatrene duge, plime u raznim bojama, večne oluje samo su neki od prirodnih fenomena koji su zabeleženi u skorije vreme.

VATRENA DUGA

Jedan od neobjašnjivih fenomena svakako je i vatrena duga

Plamen na nebu

Sam naziv vatrena duga je varljiv pošto ovaj fenomen nema veze ni sa vatrom, a ni sa dugom. Njegov pravi naziv je okrugli horizontalni luk, a vatrena duga je samo dosta popularnije ime fenomena, jer liči i na vatru i na dugu. Radi se o optičkom fenomenu, koji je formiran u pločastim ledenim kristalima u cirus oblacima (perjasto-pramenasti oblaci).

Ovaj blistavi i predivni prikaz na nebu zavisi od više faktora, a ponajviše od geografskog položaja. Na primer, u SAD se može videti nekoliko puta leti, i to svake godine na istom mestu, ali u srednjoj i severnoj Evropi je veoma redak. Jarke boje se javljaju uglavnom leti, kada je Sunce visoko na nebu, i kada njegova svetlost prolazi kroz pločaste kristale u oblacima.

 KIŠA RIBA

Verovali ili ne, kiša može da donese neobične poklone… Pa čak i ribu

Ručak sa neba
Kiše često sa sobom donose i najneobičnije poklone. U Hondurasu je više puta padala prava kiša riba. Kad stanovnici primete tamni oblak iznad planine, odmah pojure u dolinu noseći vedra i razne sudove. Oni dobro znaju da će oblak, čim naiđe, doneti hiljade srdelica na zemlju! Kiša riba popularna je u folkloru Hondurasa.

Dešava se u Departamento de Jorou, u periodu od maja do jula. Svedoci ovog fenomena kažu da počinje tamnim oblacima i kišom, koja je praćena grmljavinom, sevanjem i jakim vetrovima. Nakon što kiša stane, stotine živih riba nađu se na zemlji. Meštani, naravno, ribe nose kući za ručak. Od 1998. godine Festival kiše riba slavi se svake godine u ovom gradu.

VEČNA OLUJA

Večna oluja je fenomen koji može da traje 10 sati neprestano, 160 dana godišnje

Munje u boji
Večna oluja je prirodni fenomen koji može da traje i 10 sati neprestano, 160 dana godišnje. U malom delu severnozapadne Venecuele, gde se Katatumbo reka spaja sa jezerom Marakaibo, pronaći ćete spektakularan prirodni fenomen, Katatumbo munje.

Ova oluja proizvodi i do 280 munja po satu, to je u proseku 1,2 miliona munja godišnje. Konstantni odsjaji munja su toliko jaki da mogu da se vide i sa 480 kilometara udaljenosti. Ono što ovaj događaj čini još lepšim i zanimljivijim jeste da se munje pojavljuju u različitim bojama, od crvene do narandžaste i od plave do ljubičaste.

Kada je ser Fransis Drejk pokušao da 1595. godine zauzme grad Marakaibo, munje su osvetlile noćno nebo, otkrile engleske brodove i upozorile gradsku odbranu.

AURORA BOREALIS

Jedna od najlepših pojava na svetu: Polarna svetlost ili Aurora borealis

Polarna svetlost
Nesumnjivo jedna od najlepših pojava na svetu aurora borealis ili polarna svetlost oduvek je čudila ljude. Ovaj fenomen nastaje kada Sunce izbacuje čestice visoke energije, jone, koji putuju brzinama od 300 do 1.200 kilometara u sekundi.

Oblak ovakvih čestica naziva se plazma, a tok ovih čestica koji dolazi sa Sunca poznat je kao solarni vetar. Kako solarni vetar stupa u kontakt sa Zemljinim magnetnim poljem, neke od čestica su zarobljene i putuju po linijama magnetnih sila u jonosferu, delu atmosfere koji se prostire od 60 do 600 kilometara iznad Zemljine površine.

Kada se čestice sudare sa gasovima u jonosferi počinju da svetle proizvodeći spektakl.

MAMATUS OBLACI

Mamatus kumulusi: Vesnici nadolazeće oluje ili vesnici nebeskog gneva

 Vesnici gneva
Poznati i kao mamatus kumulusi, ovi oblaci prave džepove koji se nalaze ispod glavne mase oblaka. Opravdavajući svoj zastrašujući izgled, mamatus oblaci su uvek vesnici nadolazeće oluje, nebeskog gneva.

Oni se mogu videti i u našim područjima. Izgledaju kao izbočine koje vise sa baze glavnog oblaka, podsećaju na ženske grudi po čemu su i dobili ime mammatus (dojka). Nastaju sudaranjem hladnog vazduha koji tone i uzlaznog toplog vazduha, pa nastaju pravi kovitlaci vetra koji su opasni za jedrilice i manje avione. Većinom su sastavljeni od leda, ali moguća je i kombinacija leda i vode.

CRVENA PLIMA

Fenomen crvene plime: Veliki broj algi može obojiti mora i okeane u crvenu boju

Najezda algi
Crvena plima nije povezana s prirodnim ciklusom plime i oseke, već je ova pojava izazvana od strane velikog broja algi, fitoplanktona, koje se skupljaju blizu površine vode u velikom broju. Najčešće se takva pojava javlja u toplijim morima, a njihova velika brojnost i pigment daju moru crvenu boju.

Takav prizor izgleda veoma impresivno, jer mogu velike delove okeana i plaža obojiti u crvenu boju. Ipak takav neobičan i zanimljiv prizor nije nimalo bezazlen. Alge u tako velikom broju ispuštaju otrov koji je poguban za mnoštvo riba i ostalog morskog sveta, a kod čoveka mogu izazvati upalu kože.

VATRENI TORNADO

Vatreni vrtlozi formiraju se tokom požara, mogu biti visoki od 10 do 70 metara

Plameni đavoli
Vatreni vrtlozi, poznati i kao vatreni đavoli ili vatreni tornado, redak su fenomen u kojima vatra pod određenim uslovima, u zavisnosti od temperature vazduha, dobija vertikalno ubrzanje i formira vatreni rotirajući stub. Često se formiraju tokom požara niskog rastinja.

Mogu da budu visoki od 10 do 70 metara i široki do tri metra, ali traju samo po nekoliko minuta. Kolika je moć ovog vatrenog vretena, govori podatak iz 1923. godine kada je jedan takav tornado posle potresa u Japanu poharao deo Tokija i samo za nekoliko minuta usmrtio preko 38.000 osoba.

PUTUJUĆE KAMENjE

Putujuće kamenje je fenomen karakterističan za pustinju u Dolini smrti

Šetnja Dolinom smrti
Putujuće kamenje misteriozan je fenomen karakterističan za pustinju u Dolini smrti. Kamenje teško više desetina kilograma proputovalo je i po više metara, bez očiglednog razloga. Naučnici pretpostavljaju da je reč o jakom vetru i glatkoj površini, no istinski razlog je još nepoznat. Za sobom ostavljaju tragove nalik na otiske automobilskih guma.

Ponekad putuju nizbrdo, međutim često i uzbrdo, katkad i brzinom ljudskog hoda. Na kraju nekih tragova kamenja uopšte nema, a niko ih nikada nije video kako se kreću. Jedan od najvećih, nazvan Karen, težak je više od 300 kilograma.

SUPERĆELIJE

Superćelije ili izolovane oluje koje mogu da traju satima

Deoba oluje
Superćelije je naziv koji je dat konstantno rotirajućem oblaku koji se nalazi duboko u snažnoj oluji i koji izgleda prilično zastrašujuće.

To su izolovane oluje koje mogu da traju satima, i ponekad mogu da se podele u dve, gde jedna velika oluja ide desno, a druga ide levo.

Mogu da nose sa sobom ogromne količine grada, kiše i vetra i često su odgovorne za nastanak tornada, ali mogu da se pojave i bez njih. Superćelije obično donose jak grad i najčešće su na velikim ravnicama u SAD.

PENITENI

Neverovatni ledeni kristali poznati i kao peniteni

Ledeni kristali
Neverovatne ledene kristale prvi je opisao naučnik Čarls Darvin 1839. godine. Mogu se naći na planinskim glečerima i veoma variraju u svojoj veličini, počev od pet centimetara do pet metara u visinu.

U početku sunčevi zraci izazivaju nasumične rupice na površini snega. Kada se takva rupica stvori, sunčeva svetlost može da se reflektuje u njoj i na taj način je produbljuje. Kako se proces ubrzava, duboka korita se formiraju, ostavljajući vrhove leda da stoje između njih.

Izvor: vesti-online.com

________________________________________________________________________________________

OVDE: Fenomenalne prirodne pojave…

MISTERIJA MUNJA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako nastaju munje?

Zakoni fizike nalažu da je za nastanak munje potrebna snažna električna struja, mnogo veća od one u olujnom oblaku, kako bi munja došla do tla.

Richard Hurd / Flickr.com

Sada britanski naučnici veruju da znaju odgovor na pitanje kako nastaje munja, a to može pomoći meteorolozima da predvide grmljavinu.

Naučnici kažu da munju izaziva sudaranje ledenih čestica u olujnim oblacima, zbog čega se stvara električni naboj. Međutim, mišljenja su podeljena u pogledu toga kako nastaje nastaju munje koje sežu do zemlje. Sada istraživači sa univerziteta Reding kažu da solarni vetrovi stvaraju „put“ potreban za „silazak“ munje.

Oni smatraju da solarni vetrovi, odnosno emitovanje čestica iz Sunčeve atmosfere velikom brzinom, stvara naboj u vazduhu, što znači da je potrebna slabija struja za udar groma.

Kosmičko zračenje, još jedan izvor čestica pod naponom koje potiču od zvezda koje su eksplodirale na drugom kraju svemira, drugi je okidač munja.

Dr Kris Skot iz Meteorološkog odeljenja Univerziteta Reding kaže: „Da bi munja presekla vazduh, potreban je veći napon od onog u oblacima. Laboratorijska testiranja pokazuju da je potrebno oko 150 kV/m kako bi se stvorila munja, ali u olujnom oblaku obično nema više od 30 kV/m. Smatramo da brzi solarni vetrovi pružaju dovoljno naboja za stvaranje munje“.

Inače, munje izazovu oko 24.000 smrtnih slučajeva širom sveta.

Naučnici se nadaju da će zahvaljujući ovom otkriću lakše predviđati oluje s grmljavinom.
| Daily Mail

VIDEO  http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=05&dd=15&nav_id=848371

_____________________________________________________________________________________________________

NAJEKSTREMNIJE FOTOGRAFIJE MUNJA…

Gary Knowles

_____________________________________________________________________________________________________

Kako oluja na Zemlji izgleda iz svemira?

Američki astronaut Rid Vajsman koji se trenutno nalazi na Međunarodnoj svemirskoj stanici redovno šalje fantastične fotografije planete Zemlje.

Na njegovom Vine nalogu može se videti kako iz svemira izgleda oluja sa gromovima na Zemlji i to baš iznad Hjustona u Teksasu.
Što naučnici više proučavaju munje, to otkrivaju i više misterija. Recimo, neke munje (ne ove sa snimka) „sevaju“ uvis u Zemljinu spoljnu atmosferu. Poznate su kao „duhovi“ i „vilenjaci“, a njihovo funkcionisanje još uvek nije sasvim poznato.
| Mashable

VIDEO http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=06&dd=30&nav_id=870424

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

PRIRODA RAZARA I STVARA…

Priroda i njen način da se iskupi za poplave

Ogromno klizište koje se pokrenulo u šumskom rejonu zvanom Krmare, 12 kilometara od mesta Mehurići kod Travnika, formiralo je jezero od kojeg zastaje dah.

Naime, u gornjem slivu reke Jasenice usled pokretanja celog brda u korito reke, od nanosa kamena,  i zemlje, formirana je brana širine između 50 i 80 metara, te je tom prilikom nastala veća akumulacija, tačnije jezero dužine oko 500, širine 30 do 50, a dubine oko 20 .

Pomeranjem zemljišta od kiša koje su proteklih dana neprestalno padale, te topljenjem snega kojeg je krajem maja na planini Vlašić napadalo preko metar, u opasnost je dovedeno više stočara iz obližnjih sela, čije su livade i planinske kuće u kojima borave tokom letnje ispaše klizišta “spustila” u reku Jasenicu.

Tom prilikom nije bilo ljudskih žrtava.

Međutim, dalji opstanak novoformiranog jezera mogao bi se opisati kao “biti ili ne biti”.
Dok se deo starijih meštana neizmerno plaši pucanja prirodne brane, koje bi u opasnost dovelo deo Biljanske doline (oko 10.000 stanovnika), mlađi i oni željni avanture već uveliko planiraju poribljavanje istog jezera potočnom pastrmkom, te kupanje u kristalno čistoj vodi ili bavljenje rekreacijom na ovom području.

Priroda je na sebi svojstven način za nekoliko sati napravila čudo koje zaustavlja dah i izaziva divljenje. Jezero sa bistrom vodom okruženo je šumom lisičara i četinara i moglo bi se svrstati u prirodne lepote. Slobodno se može i uporediti sa primerima neteknutih prirodnih oaza.
Izvor: Bportal.ba

_________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Zbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

---

 

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja.

Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.

Sanjarenje (1938)

Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.

U parku (1944)

Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada.

Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.

Bele ruže (1944)

Nakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi.

Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti.

Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.

Put slave (1952/53)

Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina.

Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.

Dimnjaci i ruže (1937)

Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem.

Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.”

Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

---

---

---

Priredio: Bora*S

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

---

DAME STVARALE ISTORIJU…

TAMOiOVDE______________________________

DOK SU ENGLESKINJE SANJALE, SEDAM VOJVOĐANSKIH DAMA STVARALE ISTORIJU SRBIJE

Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 1918, kada je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom, po prvi put u Evropi pravo glasa su imale i žene. Kao poslanice najdublji trag ostavile Srpkinja Milica Tomić i Bunjevka Mara Malagurski

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene. Štaviše, njih sedam – Milica Tomić, Mara Malagurski, Anastazija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić i Manda Sudarević – izabrane su i za poslanice te skupštine.

– Bio je to zaista revolucionaran demokratski iskorak u doba u kojem su Engleskinje, Francuskinje ili Nemice o pravu glasa samo sanjale – skicira istorijski kontekst tog vremena novosadski istoričar dr Drago Njegovan, jedan od najboljih poznavalaca burnih i uzvišenih događaja severno od Save i Dunava s kraja Prvog svetskog rata.

– Njih sedam je inače vrlo aktivno učestvovalo i u radu skupštine, i donošenju odluka koje su, i danas, trn u oku onima koji sadašnju Vojvodinu žele da odvoje od Srbije.

A ko su, zapravo, bile dame koje su stvarale istoriju i čija imena je tradicionalni srpski nemar za sopstvenu istoriju uveliko prekrio velom zaborava? Od njih ukupno sedam, i tada i docnije, najpoznatije su, svakako, bile Srpkinja Milica Tomić (1859 – 1944) i Bunjevka Mara Malagurski (1894 – 1971), mada su i ostale, na upečatljiv način, obeležile vreme u kojem su živele.

– Milica je bila kćer Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, dveju ključnih ličnosti u borbi Srba za autonomiju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka – kaže publicist Gordana Stojaković, koja se godinama bavi ženskim pokretom u Vojvodini. – Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, a koliko je bila obrazovana najbolje svedoči to što je govorila francuski, nemački, engleski i mađarski.

Prava kćer velikog oca, Milica je bila odan saborac i Miletiću i, docnije, svom suprugu Jaši, a 1911. je pokrenula i mesečnik „Žena“, prvi časopis u ovom delu Evrope koji se bavio isljučivo položajem žena i koji je izlazio gotovo celu deceniju.

Na drugoj strani, Mara Malagurski je potekla iz ugledne subotičke bunjevačke porodice i, uz ostalo, u Londonu studirala engleski jezik. Bila je jedan od najvećih boraca za samobitnost bačkih Bunjevaca, ali i afirmisan prozni pisac.

– Među najaktivnijim osnivačima Bunjevačke prosvtne matice 1927. bila je upravo Malagurska koja će, docnije, udajom za senator Dragoslava Đorđevića svom prezimenu dodati i njegovo – kaže, za naš list Ivan Sedlak, sadašnji predsednik Bunjevačke matice. – Objavila je niz knjiga iz života nas Bunjevaca, a za pripovetku „Vita Đanina“ je 1928. dobila nagradu „Cvijeta Zuzorić“ koju je dodeljivala tadašnja Kraljevska akademija nauka.

Uz nju, među poslanicama iz Subotice i okoline bile su i Bunjevke Katica Rajčić i Manda Sudarević o kojima, nažalost, manje znaju i sami Bunjevci. Prva je bila supruga Aleksandra Rajčića, potonjeg podgradonačelnika Subotice, a druga, opet, supruga Vranje Sudarevića, velikog župana grada na krajnjem severu Bačke.

– Zasada smo utvrdili da je Manda bila izuzetno agilna u obnovi subotičke bolnice posle Prvog svetskog rata, ali ćemo, podstaknuti ovom inicijativom „Novosti“, do detalja istražiti i njen, kao i živote drugih značajnih Bunjevki – dodaje Sedlak.

U Novom Sadu su u novembru 1918. bile još dve Subotičanke, Srpkinje Olga Stanković i Anastazija Manojlović. Olga je bila supruga Vojislava Stankovića, direktora tadašnje Hrvatske zemaljske banke u Subotici, koji je i sam bio poslanik istorijskog zasedanja.

S druge strane, Anastazija je pripadala najuglednijoj subotičkoj porodici na razmeđu dva veka čija su tri izdanka – njen suprug Vladislav i njegova braća Jovan i Dušan, sva trojica advokati – takođe bili poslanici Velike narodne skupštine.

Najzad, zahvaljujući inicijativi našeg lista i njome motivisanom naporu Ivane Spasović iz Istorijskog arhiva u Pančevu, tračak svetlosti bacamo i na ime Marije Jovanović (1853 – 1939), poslednje u bisernom nizu žena aktera istorijskog događaja.

– Ona je bila supruga čuvenog pančevačkog izdavača Kamenka Jovanovića koji je ceo svoj život posvetio borbi za ujedinjenje Srpstva – kaže Spasovićeva. – Smrt 1916. ga je pretekla da i sam dosanja svoj životni san, ali je to, glasajući na Velikoj narodnoj skupštini 1918. za bezuslovno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, umesto njega učinila Marija.

KAKO SE BRANI ČAST ŽENE

Kao Tomićeva supruga, Milica je 1890. bila u središtu takozvane tucindanske tragedije. Na Tucindan te godine radikal Tomić je nožem ubio svog političkog takmaca, liberala Mišu Dimitrijevića, ali ne iz ideoloških razloga.

Liberali su, naime, bili došli u posed jednog pisma mlade Milice Zrenjanincu Branku Petroviću, sa kojim je nekad bila verena, pa je njihov list „Branik“ danima javno pretio da će ga objaviti, a njihove žene ga, na čajankama, zlurado prepričavale.

Braneći čast svoje žene, Tomić je Dimitrijevića najpre izazvao na dvoboj, a kad je ovaj to odbio i nastavio sa pretnjama u „Braniku“, u trenutku rastrojstva ubio ga je lovačkim nožem. Na suđenju na kojem je, u njegovu korist, uz ostale svedočio i Jovan Jovanović Zmaj, osuđen je na šest godina zatvora. Izdržao ih je u Vacu, da bi ga, po izlasku, kao heroja, na Železničkoj stanici dočekalo čak 5.000 novosadskih žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića. 

VREME DARIVANJA

Marija Jovanović je, uz ostalo, ostala upamćena i po tome što je 1928. svoju kuću u današnjoj Ulici vojvode Bojovića 15 zaveštala Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja pančevačkih, dok su Kamenko i njegov brat Pavle još dve kuće ostavili crkvenoj opštini. S druge strane, porodica Manojlović je u Subotici, takođe, crkvenoj opštini zaveštala jedno od najraskošnijih zdanja na tamošnjem „Korzou“ koje i danas nosi naziv „Palata Manojlovića“.

Izvor: V.Novosti

____________________________________________________________________________________

GUGLOVA POČAST MIKI ALASU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, natčovečanski obdaren, Mihailo Petrović je bio jedan od najvećih sinova našeg naroda, ocena je slavnog Milutina Milankovića

Đorđe Karađorđević i Mika Alas

Juče je Gugl ispisao svoj logo lokalizovan za Srbiju u znaku još jednog srpskog velikana, ovoga puta Mihaila Petrovića Alasa, rođenog na jučerašnji dan pre 145. godina.

Slavni Mika Alas pripada onom uskom krugu ovdašnjih uglednika koji su uspeli da, uprkos svemu, usklade svoje mnogobrojne talente, znanja i emocije, tako da prvo ne bude na smetnji drugom i trećem, niti drugo prvom i trećem, takođe ni treće prvom i drugom. Umesto da se međusobno guše ili, što je još gore, da se isključuju, Mika Alas je svoje talente, znanja i emocije, kao retko ko, harmonizovao na način redak u srpskom javnom životu, nauci i kulturi.

Njegovo sladostrašće nije ugrozilo predanost violini, njeni zvuci nisu ga odvojili od profesure, pedagoški rad nije sputao privrženost nauci, nauka nije samlela literaturu, literatura nije opozvala zadatke otadžbine, zadaci otadžbine u ratu nisu ugasli njegov antirežimski stav u miru, stanje mira nije umrtvilo Alasovu okrenutost otkrivanju uvek novog.

U slučaju Mike Alasa, a to je prilično retka pojava na ovim prostorima, i alaski izazovi, i muzička banda, i profesura, i pedagogija, i nauka, i literatura, i otadžbinski zadaci, stajali su u harmoničnoj vezi. Znatiželja i žeđ za avanturom i putovanjem, zov dalekih horizonata, ka kojima streme hrabri, ali svesni slobode, bila je ta vezivna nit u njegovom životu ispunjenom visokim dometima na mnogim poljima stvaranja. Ova nit je omogućila Petroviću da bude sorbonski doktor nauka (1894), velikan matematike, savski i dunavski alas, muzikant po beogradskim kafanama i svadbama (,,Suz”), osnivač Beogradske matematičke škole, ratnik i akademik, pronalazač i državni šifrant, izvanredan pisac, artiljerijski pukovnik u rezervi koji se 1941, iako ima 73 godine, javlja i stavlja na raspolaganje ratnoj komandi, da bi ponovo branio otadžbinu, a onda neće da se preobuče u ponuđeni ,,civil”, nego kao ratnik bira nemačko zarobljeništvo.

Oronulog zdravlja, pušten je iz nemačkog zarobljeništva posle tri meseca, posredovanjem italijanske kraljice Jelene, pošto se svojoj tetki s tom molbom obratio princ Đorđe Karađorđević, verovatno Alasov najbolji prijatelj.

Mihailo Petrović je umro u okupiranom Beogradu 8. juna 1943. godine, u stanu na Kosančićevom vencu na kome je i odrastao.

Sutradan su alasi s Dunava i Save preneli u kovčegu posmrtne ostatke ,,svog majstora” od njegove kuće na Kosančićevom vencu do Saborne crkve, gde se od svog prijatelja, uz udaljene zvuke violine, oprostio slavni Milutin Milanković, koji je izgovorio i ove reči: ,,Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, natčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova našeg naroda”.

Svakako je Milanković znao šta kazuje i jasno je da to nisu bile prigodne reči kada se, pogotovo u našoj tradiciji, onaj ko putuje u večnost ,,kuje u zvezde”.

I mora biti da je kao Alasov prijatelj znao da se taj veliki čovek i um srpske nauke i kulture, već bio pripremao za svoje poslednje putovanje, kada je u poznim godinama išao kao član međunarodne ekspedicije da istražuje zaleđene zemaljske polove i nepregledna prostranstva okeana.

,,Ja sam već u godinama – što sam uradio, uradio… Ako se živ vratim sa ovog putovanja – to je čist ćar. Ako, pak, na putu umrem – ništa ne mari. Biću sahranjen tamo gde me smrt snađe. Najbolje će biti ako umrem na lađi, pa me bace u more da me ribe pojedu i osvete mi se što sam ih mnogo lovio i jeo. Mi, Srbi, smo inače navikli da se sahranjujemo u moru. Znate već da postoji ’plava grobnica’ u Jonskom moru, pored ostrva Vida, ’ostrva smrti’ u blizini Krfa, pa neće ni meni smetati da odem u neko more. Bar se neće mučiti oko moje sahrane.”

Blizina reke privukla je Miku Alasa u ranom detinjstvu, spustio se na obale reke Save i potom, kako je odrastao i upoznavao prijatelje alase, stigao do Dunava, a onda, kao zreo čovek, glasoviti profesor i matematičar, zaplovio i velikim, svetskim morima.

Tako taloženo životno iskustvo, protkano izuzetnom istraživačkom pronicljivošću i naučenjačkom strogošću, oslonjeno na duboke, arhetipske slojeve koji podrazumevaju i veštinu pripovedanja, omogućilo je Alasu da 1940. godine objavi ,,Roman jegulje”, knjigu koja teško da ima premca u srpskoj literaturi, a o kojoj se, nažalost, tako malo zna.

Uostalom, to i ne čudi, pošto se malo zna i o samom Mihailu Petroviću, o Miki Alasu, koji u svom gradu nema ni spomenika, mada pripada samom vrhu piramide srpskih velikana u svetu nauke, obrazovanja i kulture.

Ako je za utehu, Gugl je juče pokazao da se u ,,velikom svetu” za Miku Alasa vrlo dobro zna i da spomenik tom velikanu, saglasno vremenu, može da bude podignut u digitalnom svetu.

Slobodan Kljakić/ politika.rs/

objavljeno: 07.05.2013.

ETIKA SOPSTVENE PRIRODE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

***

Znam da ja nisam u svemu samo čovek.

I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome što ne znam da prepoznam

Gde sam udešen tako neverovatno nesrećno

Da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost

I svemu pristajem da sam posuda,

Da sam ram koji obmanjuju da je ikona,

Da sam ikona koju varaju da je boja

Da sam boja kojoj pretskazuju da je smisao,

I da sam smisao koji, na kraju ne zna šta je.

Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno,

Što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorčina

Oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.

A vatre : da sagori sve što joj je u zagraljaju.

Blatu je umetnost da blati.

Gorčini da je žešća.

Oni u tome vide čistotu dobrih običaja.

Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost.

Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš,

I zato, sve što ti je strano posmatraj

Blagonaklono.

Jer i tvoje je rasuđivanje,

Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

                                                      Miroslav Antić

---

Napomena: Naslov objave nije i naslov ove pesme.

Bora*S

________________________________________________________________________________________________

DEDA FERDINAND, PRINCEZA KATARINA, PTICE I RUDARI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kada je pre 31 godinu došla u srpski Bor iz mesta Novi Bor, 80 kilometara od Praga, i udala se za profesora fizičke kulture Miloša Matića, Lenka, lepa Čehinja, nije verovala da će je životni put odvesti u svet umetnosti, najpre  u slikarstvo, a potom i oblikovanje keramike. Zaposlila se u Specijalnu školu „Vidovdan“ , bila sekretar. Kasnije, od 1999. godine uzima  novac Nacionalne službe zapošljavanja, zapostavlja slikarstvo, i ulaže u mašine za pečenje gline i karamiku.

 – Predstvaljala sam Udruženje likovnih stvaralca „Vane Živadinović Bor“ na smotrama u Beogradu, Zaječaru, Majdanepku, Knjaževcu, Donjem Dušniku, Sokobanji, Negotinu. Radovno izlažem na međunarodnoj izložbi „Žene slikari“ u Majdanpeku, Učestvujem u slikarskim kolonijama širom Srbije. Jeste, stižu nagrade i priznanja. Osvojila sam prvu nagradu za suvenir u Sokobanji i treću za suvenir Đavolje varoši. Prošle i ove godine  suveniri “Ptice”(ovde) i “Rudar”(ovde), na republičkim smotrama u Leskovcu, dobijaju drugu i prvu nagradu . Tu su i priznanja za negovanje srpske etno baštine. Posebno je bila zapažena moja izložba u borskom Muzeju “Mačkasto”(ovde)– priča Lenka podsećajući da  u svako delo pokušava da utka i deo svoje, kako veli, srpske duše.

Retko ko bi rekao da je Čehinja kada pogleda njene radove sa motivima srpskog podneblja i tradicije. Neizmerno voli i svoj rodni kraj i često, pogotovu zimi, odlazi tamo, na skijanje.

– Miša i ja imamo dvoje dece. I oni će možda jednog dana mojim stopama. Već se vidi da naginju  vajarstvu, slikanju. Možda će biti sportisti, Miša ih upućuuje na sportske terene. Milan je u Vazduhoplovnoj akademiji u Beogradu. Polako, biće za sve vremena. Bože zdravlja – govori Lenka ne zaboravljajući da  podseti kako je njen srećni trenutak bio i susret u beogradskoj Knez Mihajlovoj sa princezom Katarinom.

– Od srca sam joj stegla ruku i poljubila je.  Ta žena, Grkinja, naverovatno mi je draga. Valjda što neizmerno volimo Srbe i Srbiju. Moguće je da se jednog dana nađemo i u  mojoj Brestovačkoj banji. Karađorđevići u banji imaju sjajan, veličanstven dvorac, s oduševeljenjem kazuje naša sabesednica naglašavajući da je i vredna domaćica i da s istim zadovoljstvom sprema srpska i češka jela.

 Lenka nam je, s prirodnom iskrenošću, odala tajnu. Nikada do sada, kaže, sem u krugu porodice, nije govorila o svom poreklu, o pradedi Ferdinadu, velikom prijatelju iz školskih dana sa Gavrilom Principom.

-Moja ljubav prema Srbiji i Srbima nije tako slučajna. Ima tu neke sudbine.

Moj pradeda, početkom peošlog veka, dolazi po službenoj dužnosti, kao vojno lice, u Bosnu. U Mostaru upoznaje divnu devojku s kojom se kasnije ženi. Iz tog braka  rađa se sin Ferdinand  koji se upisuje u kadetsku školu u Sarajevu i tu upoznaje Gavrila Principa. Bili su izavnredni drugovi i prijatelji sve do tog kobnog dana i atentata na  austrougarskog nadvojvodu Ferdinanda. Moj deda Ferdinand, nakon završetka Prvog Svetskog rata, vraća se u Češku i tu upoznaje buduću suprugu, Miladu. Rađa im se sin Milan, moj otac- kazuje Lenka.

Na rastanku procedi, kao za sebe:

-Ja sam vam, ljudi, Čehinja , ne s ono malo, nego s puno srpske duše. Verujem da će me svi razumeti.

B. Filipović

Foto: Bora*S  i  M.A.Pirke(MC Bor)

_____________________________________________________________________________________________________

RAVNOTEŽA IZMEĐU DVA NAGONA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

EROS &TANATOS – ulje na platnu (500×400)

 

 

 

 

 

 

 

 

Autor: Bora*S