IZLOŽBA „OD ČIKA PAJE“…

tamoiovde-logo

Izložba slika Paje Jovanovića u Domu Jevrema Grujića, od 01. novembra 2017. do 04. marta 2018. godine

U Domu Jevrema Grujića u sredu, 01. novembra, u 19.00 časova biće otvorena izložba jednog od najvećih srpskih slikara Paje Jovanovića, pod nazivom „Od čika Paje”.  Izložba će trajati do 04. marta.

Na izložbi će biti predstavljeno 38 remek-dela od kojih će neka prvi put biti prikazana našoj javnosti.

Dela koja će biti izložena čine mozaik Pajinih radova iz različitih istorijskih perioda: portreti građanske klase, srpskih i autrijskih vladara, orjentalističke slike Balkana, mitološke teme, idealizovane ženske alegorijske figure i raznovrsni prikazi umetnikove supruge Hermine-Muni Dauber, kao njegove neiscrpne inspiracije.

Izložena dela su ustupljena iz kolekcija Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja Pančevo, Istorijskog muzeja Srbije, kao i tri privatne kolekcije.  Izložba je organizovana u saradnji sa Muzejom grada Beograda, a uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Radno vreme Doma Jevrema Grujića kada se može posetiti izložba je četvrtkom i petkom od 15.00 do 20.00 časova i subotom i nedeljom od 11.00 do 16.00 časova, sa vođenim turama i video-predavanjem prof. dr Igora Borozana na svakih sat vremena.

Izvor: srbija.travel/Oktobar 2017

______________________________________________________________

Paja Jovanović – Realnije od realizma

Prvi srpski slikar koji je stekao svetsku slavu, majstor za detalje, umetnik na čijim platnima ljudi oživljavaju, Pavle Paja Jovanović, rođen je 1859. godine u Vršcu.  Jedan od najboljih slikara svih vremena je u svom životu dugom 98 godina naslikao neverovatan broj slika, a gotovo svaka se može nazvati remek-delom. Oslikavao je običan balkanski narod i njegove običaje, ali i ugledne ljude čiji portreti odišu gospodstvenošću. Te dve strane svoje ličnosti je umeo da pomiri Paja Jovanović. Bio je i veliki gospodin i čovek iz naroda pa je umeo da predstavi ono najbolje iz oba načina života.

Reprodukcija iz lista Nova iskra

Još kao dečak je zavoleo crtanje. Satima je sedeo u crkvi, posmatrao ikone a zatim ih crtao. Pajin otac, koji je bio fotograf, nije želeo da njegov sin postane slikar smatrajući da od tog posla neće moći da živi. Međutim, kada je shvatio kakav talenat ima njegov sin, Stevan Jovanović se više nije protivio njegovoj želji već mu je pomogao da ostvari svoje snove.

Kada je Paja imao 14 godina, za vršačku crkvu je naručeno novo zvono iz Beča pa je trebalo poslati crteže ikona koje će ukrasiti zvono. Sveštenici su ovaj posao poverili dečaku koji je stalno posmatrao ikone i crtao ih.

Majstori iz Beča su bili oduševljeni crtežima, raspitvali se ko je autor ne verujući da je  to samo dečak. Otac dobija pismo kojim mu poručuju da je dečak rođen za slikara i da bi trebalo da se školuje za ovaj poziv na bečkoj akademiji. Porodica je skromno živela, ali otac je želeo da pomogne svom sinu pa ga odvodi u Beč.

Paja Jovanović nije odmah primljen na Akademiju zbog svojih godina ali je celu godinu proveo marljivo radeći pa sledeće godine postaje jedan od bečkih studenata slikarstva. Tu godinu je proveo onako kako je proveo  ceo život, danonoćno radeći, učeći, usavršavajući svaki pokret, večito nezadovoljan svojim delima želeći uvek bolje. Nesigurnošću dolazi do savršenstva.

Studije slikarstva je završio za tri godine kao jedan od najboljih studenata u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, a kasnije nastavlja da se usavršava u oblasti istorijskog slikarstva. Za vreme studija je živeo veoma skromno, sa malo novca ali i malo materijalnih potreba,  a kasnije tokom života ljudi daju čitavo bogatastvo za slike velikog majstora. Imao je 21 godinu kada je njegova slika „Ranjeni Crnogorac“ dobila prvu nagradu bečke Akademije i carsku nagradu u vidu stipendije. Za mladog sliakra, ovo je bila velika čast. A nekoliko godina kasnije sklapa ugovor sa londonskom galerijom Frenč po kome je u obavezi da za ovu kuću slika motive iz života balkanskih naroda.

Tako počinje njegova prva slikarska faza koju su obeležile žanr scene. Slike iz ovog perioda su jedne od najživopisnijih, pune boja i ljudi u narodnim nošnjama. Prikazani su Balkanci kako rade, zabavljaju se, sukobljavaju se, uče da koriste oružje, ili jednom rečju kako žive.  Veliki perfekcionista je svaku scenu  prvo proučio pa je tek onda preneo na platno. U ovom vreme je dosta putovao, posmatrao narod, proučavao je običaje, nošnje, tradiciju, oruđe, a pre svega mentalitet i narav ljudi. Svaku sliku je detaljno pripremao tražeći od sebe uvek još.

Odlazio je često u rodni Vršac gde je i dobio inspiraciju za čuvenu sliku „Čas mačevanja“. Engleski kritičari su ovu sliku proglaslili remek-delom tvrdeći da je ona dovoljna da Paja Jovanović postane najbolji slikar svog vremena. Išao je na brojna studijska putovanja, ne samo po Balkanu već je obišao i  Afriku, Kavkaz, Maroko, Španiju, Egipat i uvek se vraćao sa gomilom skica i crteža. Najpoznatije slike iz prve faze su: Guslar, Pričanje o Boju na Kosovu, Arnautska straža, Povrtatak Crnogorca iz čete, Krvna osveta kod Kuča, Igrač s mačevima, Crnogorska krčma, Arnautski dvoboj, Kićenje neveste, Boj petlova, Hercegovačka švalja, Boško Jugović…

 Paja Jovanović nije voleo da svojim slikama daje nazive verujući da slika sama treba da nam prenese priču. Govorio je: „Teško onoj slici kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ona je slika dobra s koje gledalac bez naslova čita šta ona priča“. A njegove slike su upravo takve. Većinu svojih slika je radio po porudžbini ali i sa ljubavlju. Na slikama iz prve (žanr scene) i druge faze (istorijske slike) dolazi do izražaja njegova ljubav prema narodnoj poeziji kojoj se diivio još od dečačkih dana.

Slikar kome se ceo svet divio, bio je priznat i u svojoj rodnoj zemlji što i nije tako čest slučaj među velikanima. Voleo je Srbiju i čitav Balkan, a Srbija je pratila njegov rad. Domaća šampa je redovno prenosila članke i kritike iz strane, a 1888. godine dvadesetdevetogodišnji Paja Jovanović postaje član Srpske kraljevske akademije (današnja SANU) i najmlađi član u njenoj istoriji. Ubrzo nakon toga napušta London i odlazi u Minehn, zatim Pariz i Beč u kome je proveo najveći deo svog života. Između dve faze stvaralaštva nastaje njegovo najčuvenije delo vezano za rodni grad, „Vršački triptih“ na kome su predstavljene tri najznačajnije privredne delatnosti ovog mesta: vinogradarstvo, ratarstvo i trgovina.

Druga faza u njegovom stvaralaštvu počinje slikom „Seoba Srba“ a ovu fazu karakterišu istorisjke slike rađene u stilu akademskog realizma. Imao je 27 godina u vreme kada je pripremana tradicionalna Milenijumska izložba u Budimpešti. Tom prilikom je Crkveni sabor od njega poručio ovu čuvenu sliku kako bi bio zastupljen i srpski narod i kako bi bila poslata poruka da je ovaj narod došao u Vojvodinu pod vođstvom Arsenija Čarnojevića na poziv asutrougarskog cara da brani granice njegovog carstva. Međutim, umesto ove slike izložen je „Vršački triptih“. 

Najpre je Karlovački sabor imao primedbu na prvu verziju slike „Seoba Srba“ jer Srbi nisu jasno predstavljeni kao vojna sila već kao običan narod koji može izgledati kao da se povlači pred Turcima. „Briši one ovce i žene“ bile su reči patrijarha Georgija Brankovića nakon kojih slikar počinje da radi drugu verziju ove slike na kojoj je izmenjen deo kompozicije i jasno se vidi pozivna diploma cara koja garantuje Srbima određene slobode, prava i privilegije. Međutim, ova verzija nije završena do izložbe. Do kraja Jovanovićevog života nastale su još dve verzije ove slike jer je za vreme Drugog svetskog rata do njega došla netačna informacija da je slika uništena, pa je on ponovo slika. Ovo je njegova prva slika velikog formata pa se na njoj uočava problem prvog plana i pozadine kao i veličine likova i njihovog odnosa.

“Seoba Srba”

Povodom Svetske izložbe u Parizu 1900. godine vlada Srbije naručuje od Paje Jovanovića sliku „Proglašenje Dušanovog zakonika“ („Krunisanje cara Dušana“). Slika je na izložbi nagrađena zlatnom medaljom a do danas je sačuvano 7 njenih verzija od kojih se najveća nalazi u Narodnom muzeju, a jedna se nalazi u Muzeju Paje Jovanovića. Pre nego što je počeo da radi na ovoj slici, obišao je stare srpske prestonice (Prizren i Skoplje) i manastire (Gračanica, Žiča…) kako bi prikupio autentičan materijal i kako bi došao do detalja o životu cara Dušana. Nakon izložbe, francuska vlada Paji Jovanoviću dodeljuje titulu Officer d’academie što je bilo najveće odličje koje je mogao dobiti umetnik tog vremena. Slika je prvi put izložena u Beogradu 1904. godine, a tom prilikom je Nadežda Petrović zapisala „… Paja Jovanović svojom pesničkom dušom pravog umetnika, nadahnut narodnom poezijom, dade nam u slici to narodno blago, našu narodnu poeziju“.

Druga faza stvaralaštva Paje Jovanovića je bila najuspešnija, a u to vreme je dobio najviše nagrada a još neke od slika iz ove faze su: Ženidba cara Dušana, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Takovski ustanak (dve verzije) , Sveti Sava izmiruje braću.

“Proglašenje Dušanovog zakonika”

Treća faza počinje 1905. godine i traje do kraja slikarevog života (1957). Ovu fazu čine portreti koje su od njega naručivale mnoge ugledne ličnosti. Na svojim platnima je ovekovečio državnike, naučnike, vojskovođe, umetnike, članove kraljevske porodice. Pre početka ove faze radio je ikonostase za crkve širom sveta. Tako dolazi u SAD gde nastaje čuveni portret Mihajla Pupina. Kasnije je često putovao po Evropi kako bi naslikao naručene portrete koji se danas nalaze u muzejima širom sveta i privatnim kolekcijama. Radeći porterete mnogo pažnje je poklanjao detaljima uspevajući da verno naslika različte materijale od kojih je napravljena garderoba, nakit ili nameštaj. Neke od slika iz ove faze su: Portret princeze Milice, Portret Franje Josifa, Gospođa Kaufman, Sofija Dunđerski, Kraljica Marija, Milutin Milanković, a među njima je i više portreta njegove supruge Muni.

“Muni u salonu”

Svetski priznati slikar je govorio pet jezika , bio je vanserijski talenat, stalno je učio i obrazovao se a odlikovao se i skromnošću. Do kraja života je ostao „Paja moler“ kako je sam sebe nazivao. Prvi svetski rat ga je zatekao u Beču ali u to vreme nije mogao da radi jer je bio pod stalom prismotrom austrougarske policije zbog svog srpskog porekla. Prvi put je došao u Beograd 1910. godine, ali je voleo ovaj grad u kome je često boravio između dva svetska rata kada je radio portrete mnogih uglednih ličnosti i kraljevske porodice. U Beogradu je proveo i čitav Drugi svetski rat i nekoliko godina nakon rata.

Na svoj devedesti rođendan je odlikovan od jugoslovenskih vlasti Ordenom zasluga za narod prvog reda. Vraća se u Beč 1950. godine. U ovom gradu je započeo svoje slikarske korake, proveo najveći i najelpši deo svog života, ali nakon povratka zatiče opljačkan svoj velelepni atelje. Srećom, susedi su spasili veći broj njegovih dela i deo nameštaja i pribora. Nakon ovog događaja Paja Jovanović svu svoju imovinu zaveštava Muzeju grada Beograda, a deo ovog bogatstva se može videti u Muzeju Paje Jovanovića koji se nalazi u ulici Kralje Milana. Nažalost, još uvek ne postoji dovoljno veliki prostor na kome bi mogla biti izložena sva zaostavština velikog slikara, ali u ovom muzeju možete upoznati jedan deo njegovog stvaralaštva. Pored slika i skica, u muzeju se nalazi i deo nameštaja iz njegovog bečkog ateljea  pored koga su često pozirale ličnosti sa slika.

Paja moler, najmlađi sprski akademik, jedan od najpriznatijih slikara sveta, dobitnik mnogih priznanja, ostavio je veliko blago našem narodu. Da li ćemo umeti da ga čuvamo i cenimo?

 Jovana Nikolić

Izvor: portalmladi.com

______________________________________________________________

Priredio: Bora*S

Advertisements

SA IZLOŽBE “ U SUSRET RUSKOM CARU, ROMANOVI-CARSKO SLUŽENJE“

tamoiovde-logo

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru, Romanovi carsko služenje “ koja je posvećena carskoj porodici Romanov, otvorena je u četvrtak, 23. marta u galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije.

Foto: B. Stankovic

Na samom početku otvaranja izložbe, Igor Jovanović, v. d. direktora Muzeja rudarstva i metalurgije  pozdravio je  prisutne, potom je Velimir Pejčić, profesor istorije govorio o carskoj porodici Romanov, a nakon toga je usledila beseda oca Saše.

Foto: Muzej rudarstva i metalurgije Bor

Sa kompozicijom postavke posetioce je upoznala Milica Sredović.

Više od dve stotine posetilaca prisustvovalo je svečanom otvaranju ove izložbe, što govori o izuzetno velikom ineresovanju Borana.

Dinastija Romanovih, je poslednja carska i imperatorska porodica koja je vladala Rusijom od 1613. do 1917. godine.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba crno belih fotografija iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov podeljena je u četiri celine.

Jednu čine portreti članova carske porodice, drugu fotografije vojne tematike, treću dela milosrđa, a četvrti deo su spontane fotografije koje su načinili lično članovi porodice, zabeleživši zajedničke momente u šetnji, razgovoru, dečijim igrama…

ReFoto: B. Stankovic

ReFoto: B. Stankovic

Izložba ima za cilj da približi srpskoj publici lik i delo poslednjeg ruskog cara, Nikolaja II, carevića Alekseja, carice Aleksandre i velikih kneginja Olge, Tatjane, Marije i Anastasije.

Pored razgledanja izloženih fotografija iz porodičnih albuma dinastije, kao i arhivskih fotografija, posetioci su imali priliku da povodom otvaranja izložbe uživaju u upriličenom za tu prigodu muzičkom delu večeri u čast svetog Nikolaja Romanova i njegove porodice.

Gradski hor „Feniks“ je otpevao najpre „Oče naš“, potom Heruvimsku pesmu Arhangelskog i “Tebe pojem” Stevana Mokranjca. Hor „sveti Haralampije“ je upotpunio program sa par vizantijskih pesama, dok je  Milica Sredović na završetku svečanog otvaranja otpevala narodnu rusku pesmu „Konj“.

ReFoto: B. Stankovic

Izložba će biti otvorena do kraja marta, a istu su organizovali Muzej rudarstva i metalurgije „Bor“, Sretenjski manastir i studio „Ruski Car“.

Priredio: B. S.

___________________________________________________________________

FotoPlus

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

___________________________________________________________________

***

Izložba fotografija „U susret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje“ posvećena je poslednjem Ruskom imperatoru Nikolaju II i njegovoj porodici.

Projekat je nastao sa željom i ciljem da se srpskoj publici približi lik i delo članova poslednje dinastije. Pored toga, da se probudi sećanje na porodicu Romanov, bliže upozna sa životom i žrtvenim služenjem porodice poslednjeg Ruskog cara. Pri tome su se organizatori potrudili da fotomaterijal odaberu polazeći od želje da pre svega prikažu lepotu porodice Romanov, njihov svakodnevni život i služenje za dobrobit Otadžbine i svog naroda.

Upravo mučenik car Nikolaj i njegova porodica uživaju posebnu ljubav kod srpskog naroda. Buđenje sećanja na carske mučenike nosi poseban značaj u dolazećoj 2017. godini, kada se navršava 100 godina od početka velike ruske tragedije, a 2018. godine 100-godišnjica mučeničke končine poslednjeg Ruskog imperatora i njegove porodice, koji su u Ruskoj i Srpskoj Crkvi pribrojani liku svetitelja.

 Izložbu čine crno-bele fotografije iz istorijskih arhiva i ličnih albuma porodice Romanov. Izložba je tematski podeljena na celine. Jednu celinu čine portreti članova carske porodice. Među njima se posebno izdvajaju paradni portreti. Psihološki portreti donose svu lepotu slovenskog lika, a gledaoci takođe imaju uvid u modu i stil oblačenja sa kraja 19. i početka 20. veka.

Druga celina su žanr fotografije. U okviru ove celine izvajaju se fotografije iz ličnih albuma porodice Romanov. To su spontane fotografije, neformalne. Zabeleženi su momenti u šetnji, razgovoru, odmoru, dečijim igrama. Ove fotografije su retkost jer su ih radili lično članovi porodice. Poznato je da su Romanovi posebno voleli fotografiju.

Sledeće su fotografije vojne tematike. Na njima car blagosilja vojsku pred odlazak u rat, isprobava novo oružje, daje vojsci naređenja, uključuje prestolonaslednika u tajne vojevanja.

Carica i velike kneginje su se bavile humanitarnim radom. Obilazile ranjenike, pomagale bolesnim vojnicima i delima i rečima. Iz njihovih dnevnika se zna da su asistirale i prilikom najtežih operacija. Zabeležene su dok neguju vojnike.

Posebno je važan i citat ̶ reči koje je izgovorio naš Vladika Nikolaj Velimirović, 1932. godine, o Caru Nikolaju.

Projekat realizuju Sretenjski manastir iz Moskve, portal Pravoslavie.ru u saradnji sa studiom „Ruski Car“.

Od avgusta 2016. godine izložba je održana u mnogim gradovima i mestima:

Beograd – Hram Vaznesenja Gospodnjeg, Aleksanda Nevskog, Srpskih Svetitelja, hram svetih apostola Petra i Pavla, crkva svetog Trifuna, hram Rođenja Jovana Krstitelja

Užice – Narodni muzej Užice

Čačak ̶ Narodni muzej u Čačku

Banja Luka – kulturni centar «Banski dvor»

Berane (Budimljansko-Nikšićka eparhija)

Nova Varoš (Mileševska eparhija)

Zrenjanin ̶ Ruska Crkva Svetoarhangelski hram.

Priboj ̶ galerija „Spirala“. (Mileševska eparhija)

Prijepolje – Narodni muzej u Prijepolju (Mileševska eparhija)

Trebinje – Muzej Hercegovine (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Gacko – JU „Kulturno-sportski centar“ (Eparhija Zahumsko-hercegovačka)

Batajnica ­– Hram Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici ((Sremska eparhija)

Orahovac

Izvor: pravoslavie.ru

__________________________________________________________________

 

PROŠETAJ KROZ MUZEJ I POPIJ KAFU…

tamoiovde-logo

Više od 300 eksponata izloženo u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu na postavci „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu”, među kojima i šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović

evropski-tip-milna-za-kafu-19-20-vek

Evropski tip mlina za kafu (Foto: Prirodnjački muzej)

Pre Beča, Pariza i Rima, u Beogradu se u prvoj polovini 16. veka pila kafa. Na Dorćolu, 1522. godine, osvajači iz Osmansko carstva otvorili su prvu kafedžinicu na tlu Starog kontinenta. Sledeća adresa gde je mogao da se popije topli napitak bio je čuveni Trg Svetog Marka u Veneciji, stotinak godina kasnije. Sve do početka 17. veka Evropljani avanturisti, koji su pohodili istok, pisali su o egzotičnom napitku. „Ulaznica” za popularizaciju stigla je čak od samog pape. Kliment Osmi je nakon predloga pastve da zabrani kafu 1606, tražio da je proba. Kako mu se dopala, dao je papsko odobrenje.

Ovo su samo neki od zanimljivih podataka koje posetioci izložbe „Kafa, uzbudljiva priča o dobrom ukusu” mogu da saznaju u Galeriji Prirodnjačkog muzeja na Kalemegdanu u Beogradu.

– Motiv je bio da omogućim posetiocima da saznaju što više o biljci tačnije napitku bez koga mnogi ne započinju dan a o njemu znaju tako malo. Kafa je mnogo više od sinonima za uživanja. Njena popularnost i istorija tesno su povezani sa brojnim dešavanjima u društvu i kulturnim tokovima. Ona je postala deo supkulture. Priča o kafi je i priča o putovanjima, razvoju trgovine, težnji za slobodom robova, razvojem slobode govora i okupljanja, migraciji, razvoju medicine – pojašnjava Aleksandra Savić, autorka izložbe koja je pripremana šest meseci.

U postavci je više od 300 eksponata. Najveći broj je iz privatne kolekcije Novosađanina Radmila Mulića. Pojedini su međutim privatnim kanalima stigli iz Meksika, poput rustičnih šolja od gline. Muzeji partneri u organizovanju izložbe su Etnografski muzej od kojih je uzeto srebrno i mesingano posuđe, dok su dve šoljice koje su koristile kraljice Draga i Natalija Obrenović ustupljene iz Doma Jevrema Grujića.

Posetiocima se u jednom delu galerije dočarava atmosfera starih srpskih kafana. Za sto mogu da sednu, popiju kafi i slikaju se za uspomenu. Iz fundusa Prirodnjačkog muzeja izložena su dva primerka afričke i azijske cibetke: mačkolikih životinja koje se hrane zrnevljem kafe i posle procesa obrade u digestivnom traktu kao izlučevinu daju zrno od koga se pravi najskuplja kafa na svetu – kopi luvak.

Autorka postavke je poseban segment, mimo istorije i lokalnih običaja, posvetila ritualima ispijanja kafe širom sveta. Tako su izložene šoljice od kamena i bambusa iz kojih su kafu pili robovi u Brazilu, ali i one od porcelana za potrebe imućnih stanovnika ove zemlje, inače jednog od vodećih proizvođača kafe.

Crteže i biljne makete delo su Bore Milićevića, a ilustracije potpisuje Snežana Rajković. Izložba će biti otvorena do maja, a plan je da kasnije gostuje u muzejima u gradovima Srbije.

Gete uticao na otkriće kofeina

Kofein je prirodni alkaloid. Biljci kafe služi kao prirodni baktericid i insekticid – štiti je od mikroorganizama i insekata. Otkrio ga je jedan nemački apotekar 1820. godine i to dobivši kutiju pečene moka kafe iz Jemena od prijatelja pisca Johana Volfganga Getea. U isto vreme i francuski naučnici stigli su do identičnog rezultata, a danas je kafa jedna od 63 poznate biljne vrste koje sadrže kofein.

Nove teme meteoriti i orlaši

Prirodnjački muzej je prethodnih godina organizovao izložbe posvećene čaju, vinu, crnoj i beloj čokoladi, starim sortama srpskog voća. Postavkom o kafi završava se ciklus izložbi posvećenih plodovima koji ulepšavaju svakodnevicu čoveka. Ove godine u planu su izložbe posvećene meteoritima Srbije i pticama ledenog doba – orlašima.

Autor: Andrijana Cvetićanin

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor: politika.rs/ponedeljak, 13.02.2017. 

________________________________________________________________________________

KNJIGE U RUKE…

tamoiovde-logo

Sajam knjiga pod sloganom „Knjige u ruke” od 23. do 30. oktobra

Pod sloganom „Knjige u ruke” na Beogradskom sajmu od 23. do 30. oktobra održaće se najznačajnija i najprestižnija književna manifestacija u jugoistočnoj Evropi, 61. Međunarodni beogradski sajam kjnjiga, a kako je najavljeno na konferenciji za novinare, očekuje se učešće više od 450 domaćih i inostranih izlagača.

61ad8cfcf211a25b4a704d5fb8ebc8f2_4048736237Prema rečima gradske sekretarke za kulturu Ivone Jevtić, poslovni izdavački koncept Beogradskog sajma knjiga ostao je nepromenjen i bazira se na predstavljanju savremene svetske i domaće izdavačke produkcije književnoj publici i široj javnosti, a uz prisustvo eminentnih pisaca na tribinama se pokreću aktuelna književna i društvena pitanja.

– Sajam će otvoriti profesor dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske iz Novog Sada, a počasni gost ovogodišnjeg sajma je Islamska Republika Iran. Mogu da najavim da smo već u dogovorima da naredne godine budu održani Dani Teherana u Beogradu – rekla je Ivona Jevtić.

Zoran Avramović, predsednik Odbora Beogradskog sajma knjiga, rekao je da i ove godine sajam povezuje tradiciju, kulturu i stvaralaštvo u raznim formama.

– I ove godine biće veliki broj izdavača, tribina i sajamskih izložbi, a posebno je važan Školski dan, Porodični dan, kao i programi za decu i bogat prateći program. Očekujmo veliki broj posetilaca i pozivamo sve poštovaoce knjige da nas posete – rekao je Avramović.

Kao zemlja počasni gost Iran će na ovom sajmu predstaviti svoju viševekovnu kulturu i tradiciju, dela naučnika, pisaca i umetnika, kao i domete dinamičkog razvoja u kulturi i izdavaštvu na 300 kvadrata izložbenog prostora.

Na najreprezentativnijem sajmu knjiga u regionu na više od 30 hiljada kvadrata izložbenog prostora u halama 1, 1a, 2a, 2b, 2c i 4 i tradicionalno će učestvovati najveći domaći, kao i brojni inostrani izdavači i pisci, a tokom osam sajamskih dana poštovaoci književnosti moći će po najpovoljnijim cenama da obnove svoju kolekciju knjiga najnovijim naslovima.

Izvor: beograd.rs

__________________________________________________________________________________

61.međunarodni beogradski Sajam knjiga

61.međunarodni Beogradski Sajam knjiga održaće se od 23.10. – 30.10.

43_img_vestiPored toga što je kulturna manifestacija velikog značaja, Sajam knjiga je mesto susretanja ljudi različitih profesija, diplomatsko-političkih i poslovnih kontakata.

Kao mesto susretanja ideja i mišljenja, Sajam knjiga će i ove godine organizovati Festival mladih – predstavljanje mladih stvaralaca iz različitih oblasti umetnosti, a radi afirmacije knjige i čitanja, uz pisce i izdavače, o iskustvu čitanja govoriće i istaknuti pojedinci iz različitih društvenih oblasti – privrede, politike, sporta, crkve, u okviru programa “Šta je knjiga meni“. Ove godine će na sajmu biti oko 1.000 izlagača i očekuje se oko 150.000 posetilaca.

Gost ovogodišnjeg Sajma knjiga je Islamska Republika Iran i učestvovaće najmanje 10 izdavača iz ove zemlje koji će predstaviti dela na persijskom, engleskom i srpskom jeziku iz oblasti iranistike, religije, gnosticizma, zatim naslove savremene iranske književnosti, knjige za decu i omladinu i knjige iz kinematografije.

Fokus ovogodišnjeg programa Sajma knjiga će, kroz tribinske i promotivne programe, kao i tematske izložbe, biti usmeren na aktuelne teme proistekle iz domaće izdavačke produkcije i jubileje evropske i srpske istorije i kulture, od Šekspirove i Servantesove 400-godišnjice, 120-godišnjice pojave romana „Hajduk Stanko“ i 100-godišnjice Petra Kočića, do sećanja na godišnjicu osnivanja Jasenovca i početka genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu.

U okviru sajma biće održane izložbe „Šekspir i Servantes – 400 godina od smrti“, izložbe o Petru Kočiću, „Jasenovac, anatomija zaborava“, „Negujmo srpski jezik“, izložbe prvih i raritetnih izdanja knjiga Jaše Tomića, Milana Rakića, Milorada Mitrovića i Petra Kočića i tribine o evropskoj književnosti, srpskoj književnosti u domaćem filmu, novim srpskim pesnikinjama i prevođenju jugoslovenske književnosti. Pored toga, biće održane i tribine polemičkog usmerenja o temama od značaja za knjigu i kulturu danas “Arena od reči“, i program “Pisci u fokusu“ sa inostranim piscima gostima sajma, kao što su Zahar Prilepin, Erlend Lu, Vil Firt, Svejn Menensland, Vedrana Rudan, Aleksandar Mekol Smit, Pan Bujukas, Aleksandra Poter, Milenko Stojičić, Rumjan Ebert, Anton Holcer i Market Hajklova.

Ovogodišnji Međunarodni beogradski sajam knjiga predstaviće brojna izdanja i izdavače, uz bogatstvo i raznolikost pratećih programa i izložbi, što će tradicionalno obeležiti poslednju nedelju oktobra u Beogradu kao praznik knjige i kulture.

Školski dan 61. sajma biće četvrtak 27. oktobar, pojedinačne ulaznice koštaće 250, a grupne 150 dinara. Sajam knjiga je otvoren za posetioce u nedelju 23. oktobra od 10 časova.

Izvor: serbiatour.rs

___________________________________________________________________________________

PORUKE SA SRPSKOG ZIDA PLAČA…

tamoiovde-logo

Komentari koje mladi ostavljaju u knjizi utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar” govore da se osećaj patriotizma menja i prilagođava duhu novog vremena

marko-terzic-autor-izlozbe-punctum-saliens

Kustos Marko Terzić (Foto: B. Kartalović)

Kragujevac – Šta je muzej, ustanova koja samo nešto čuva ili i mesto susretanja ljudi koji razgovaraju, komentarišu izloženo i razmenjuju utiske i stavove o viđenom? Istoričar Marko Terzić ovo pitanje smatra važnim, ali za njega ono nije jedino. Izložbom „Punctum saliens”, ovaj kustos Spomen-muzeja „21. oktobar” zapravo pokreće raspravu o ulozi jedne ustanove memorijalnog karaktera u 21. veku.

Izložba je zasnovana na komentarima koje su posetioci, počev od 2001, ostavljali u knjizi utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar”, a otvorena je u okviru obeležavanja 40 godina rada ove važne nacionalne ustanove koja je, kao baštinik i promotor kulture sećanja, poznata i priznata i van granica naše zemlje.

Muzej je posvećen nevinim žrtvama nacističke odmazde u Kragujevcu s početka Drugog svetskog rata, kada je u okolnim selima i Šumaricama, danas memorijalnom parku, ubijeno oko 3. 000 ljudi koje su nemački vojnici doveli na stratište, navodno ih pozivajući da zamene svoja lična dokumenta.

Poruke koje su streljani ostavili uoči pogubljenja nose u sebi snažnu antiratnu poruku, ali kako na taj tragičan događaj gledaju pripadnici mlađih generacija, kako oni koji su bili svedoci raspada zemlje, a kako današnji tinejdžeri koji ne pamte ratove vođene tokom poslednje decenije 20. veka? Izložbom „Punctum saliens“, Terzić, u stvari, pokazuje kako se osećaj patriotizma menja i prilagođava duhu novog vremena.

– Komentari posetilaca su različiti. Ima onih koji odišu istinskom tugom, ima ih sa političkom porukom, ali i šaljivih koji su tipični za mlađe generacije. „Punctum saliens” je tačka u kojoj se, kao kraj i početak, susreću dva pogleda na jedan tragičan događaj koji je ostavio dubok ožiljak na licu Kragujevca, naše zemlje i celog čovečanstva. Posle svega što nam se desilo, patriotski diskurs je pretrpeo promene, a ustanova poput Spomen-muzeja „21. oktobar” to mora da primeti ako želi da bude živa, da i dalje, možda agilnije nego dosad, ispoljava svoj univerzalni antiratni karakter – objašnjava kustos Terzić, čiju izložbu prati i njegov pisani rad o profesionalnom karakteru i obrazovnoj ulozi jednog memorijalnog muzeja u novom dobu.

Među desetinama izloženih komentara, preuzetih iz knjige utisaka Spomen-muzeja „21. oktobar”, nalazi se i sledeći: „Ja se zovem Petar i došao sam u muzej sa Nevenom, čiji sam gost u Kragujevcu. Gledam već skoro sat vremena slike i čitam tekstove, kreću i suze, i još uvek sam tu, i sami smo Neven i ja, i nikog nema već sat vremena, to me boli jednako koliko i ovo što ovde vidim. Ovo je srpski zid plača, najtužnije mesto u Srbiji, ali i dalje nema nikog, i dalje smo sami, a na ulazu je karta bila 100 dinara, za 20 dinara jeftinija od kafe koju sam jutros popio u gradu. Ono što se desilo ne možemo da promenimo, ali našu svest možemo, ne dozvolite da ovo mesto bude prazno, nisu zaslužili oni čija su imena na ovim zidovima. Ja ću se vratiti ovde čim ponovo dođem, molim vas, želim da vas sretnem ovde, da ćutimo zajedno”.

Izložba „Punctum saliens” biće otvorena do 21. oktobra kada se u kragujevačkim Šumaricama, u organizaciji Spomen-muzeja „21. oktobar”, održava tradicionalna manifestacija Veliki školski čas.

Autor: Brane Kartalović

Izvor: politika.rs/20.10.2016.

________________________________________________________________________________

GUSTAV KLIMT I NJEGOVE ŽENE…

tamoiovde-logo (1)

ONE SU BILE ZVEZDE BEČA

e2dktkqturbxy81nge2zge0nmvlnzm1ndnmmduzote3zdczoguymjiwnc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia

Izložba „Klimt i žene zlatnog doba Beča 1900-1918“ u njujorškoj „Novoj galeriji“ (Neue Gallerie) ove jeseni je na jednom mestu okupila 12 slika, 40 crteža i 40 dela dekorativne umetnosti u kojima glavnu ulogu imaju senzualne, zapanjujuće lepe žene koje su, prema Gustavu Klimtu, bile „otelovljenje Beča s kraja veka“ – ili je, barem, taj izraz koristio kad ih je nagovarao da mu budu muze.

U središnjem delu postavke su dva čuvena portreta Adele Bloh-Bauer, prvi put zajedno posle više od decenije. Adele je jedina žena koju je Klimt zvanično dvaput slikao (njen lik se najverovatnije nalazi i na Klimtovoj toples verziji Judite i na čuvenom „Poljupcu“).

q4aktkqturbxy83zwfhytzlmgzjmdnmntnjowu5yzm2nzizyjm1yjhjmc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer I, 1907.

Adele Bauer je rođena u Beču 1881, kao ćerka direktora banke i železnice i imala je privilegvano detinjstvo. Sa 19 se udala za Ferdinanda Bloha, 17 godina starijeg šećernog magnata iz Češke.

Adele i Ferdinand su bili mecene umetnosti, ne samo da su skupljali slike već su ih i naručivali, a čudesan Gustav Klimt (1862-1918) bio im je jedan od omiljenih umetnika.

Prvi Adelin portret naručio je njen suprug Ferdinand kao poklon Adelinim roditeljima za godišnjicu braka, nekoliko godina pre nego što je Klimt osnovao Bečku secesiju, i nedugo pošto su ga njegovi skandalozni, navodno, pornografski murali na Bečkom univerzitetu stavili na crnu listu umetnika od kojih su državne institucije naručivale dela.

Taj prvi portret, poznat i kao „Žena u zlatnom“, izložen je 1907. Načinjen u ulju i zlatnim listićima i inspirisan vizantijskim mozaicima, predstavlja Adele koja, razgolićenih ramena, sedi na stilizovanom tronu i gleda u posmatrača sa ranjivošću i ponosom.

Pozadina je bujna eksplozija svetlucavog orijentalnog i erotskog simbolizma – trouglovi, oči, jaja…

– Zlatni prizor Adele Bloh-Bauer me je opčinio još kao studenta – kaže Tobijas Nater, istoričar umetnosti iz Beča i kustos izložbe u Njujorku.

– Za mene je to simfonija u zlatnom, jedinstven trijumf simbola. Danas se smatra remek-delom ar nuvoa (art nouveau) – ističe Nater.

Adelin lik bio je posleratni simbol bečke kulture a nazivali su ga i austrijskom Mona Lizom.

ez9ktkqturbxy85ndu4mmjmy2niyjgxztk3n2uyzjcxnje2zdblyzizmc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer II, 1912.

Njen drugi portet dramatično je drugačiji.

– Kako je Klimt uopšte mogao da nadmaši onu prvu sliku? – pita se Nater.

– Na drugom portretu, pet godina kasnije, on radi nešto sasvim drugačije, stilska evolucija je očigledna i to zahvaljujući moćnom koloritu – ističe kustos.

Bloh-Bauerova preminula je od meningitisa 1925, kada je imala samo 43 godine. Posle njene smrti njena soba je postala neka vrsta svetilišta, sa Klimtovim portretima u prvom planu.

Osim Adele, na izložbi su predstavljene i druge pripadnice jevrejske buržoazije, koje su demonstrirale društvenu i intelektualnu moć kao domaćice svojih salona: svečanih večera na koje su dolazili čuveni umetnici, kompozitori, naučnici, pisci…

Nakon 1900. Gustav Klimt je slikao isključivo žene. Na njegovim slikama one ne zrače samo očiglednom erotičnošću već i snagom i sampouzdanjem. Likovni kritičari i istoričari umetnosti su Klimtovu umetnost decenijama opisivali kao „frauenversteher“ – onaj koji razume žene – a u Beču se šuškalo da je sa mnogim svojim modelima imao ljubavne afere.

Gertrud Lev

60ektkqturbxy9imdvlodjhm2y0mgixmja1otvlzwuxnzdjyzjmytliny5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Gertrud Lev, 1902.

Prelepa 19-godišnjakinja na slici je Gertrud, ćerka čuvenog doktora Antona Leva koji je u Beču vodio privatni sanatorijum (tu su se lečili kompozitori Gustav Maler i filozof Ludvig Vitgenštajn).

Slika je ostala u Beču, kao deo obinme kolekcije Levovih koji su pobegli u SAD dok se obruč nacista stezao oko grada.

U vreme kad je napustila Beč 1939, žena sa slike je bila poznata kao Gerta Felsovanji, jednom razvedena, jednom udovica. Iako joj je sin Antoni već živeo u Americi, njoj je jedva dopušteno da se iskrca sa broda i tek posredstvom Elenor Ruzvelt dobila je dnevnu propusnicu, da sa sinom provede Božić. Američku vizu dobila je 1940, pošto se zaposlila u Kolumbiji kao učiteljica. Preminula je 1964. u Kaliforniji, u 81. godini.

Gertina unuka rekla je jednom prilikom:

– Portret predstavlja hrabru i odlučnu prirodu moje bake. Slika se nalazila u hodniku iza ulaznih vrata porodične kuće mog oca i bila je istaknuta na štafelaju, okrenuta ka vrtu, nije visila na zidu. Otac mi je govorio da Gerta nikad nije spomenula sliku ni duge dragocenosti koje je ostavila u Beču. On je, pak, po dolasku u SAD, u kući držao reprodukciju njenog portreta.

Originalna slika prodata je 2015. na aukciji u Londonu za skoro 35 miliona evra.

_fcktkqturbxy9hyzgzzmy2nty5ywrimtywotk5mmvimji4nmrmnteymi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Meda Primavezi, 1912.

Meda Primavezi

Meda je bila devetogodišnja ćerka bankara i industrijaliste Ota Primavezija i glumice Eugenije Buček, koju je Klimt takođe naslikao.

bf_ktkqturbxy82mwiymgnkm2qxmzlmyzi0nmi4zgflmdyxnwvmnjfjnc5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Serena Lederer, 1899.

Serena Lederer

Rođena je 1867. u Budimpešti kao Serena Pulicer, a kasnije se udala za industrijalca Augusta Lederera.

Ledererovi su bili najveći patroni Klimta od koga su naručili barem 15 portreta raznih članova familije.

Serena je najverovatnije ovaj portret naručila sama za sebe. Bela pozadina ne daje nam nikakve naznake o njenoj ličnosti a bela haljina nesputanog kroja, bez korseta, otkriva da je bila moderna Bečlijka. Zapravo, oni koji su je poznavali nazivali su je najbolje obučenom ženom u Beču.

4xjktkqturbxy84nwqwzwixywixzmi2y2vindvhmdfmowrmmja0mgq4os5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Elizabeta Bahofen-Eht, 1914-16.

Elizabeta Bahofen-Eht

Serenina kćer Elizabeta imala je između 20 i 22 godine kad je portret nastajao. Morala je satima da pozira dok ju je Gustav skicirao u raznim pozama i odeći i uvek bi bila nezadovoljna krajnjim rezultatom. Između nje i umetnika često je dolazilo do varnica a Klimt je na kraju urliknuo: „Ja slikam moju devojku onako kako ja hoću i to je to!“

Posle tri godine poziranja Elizabeta je konačno izgubila strpljenje. Otišla je u Klimtov atelje, skinula sliku sa štafelaja i odnela je kući. Kada ju je Klimt ugledao izloženu u porodičnom salonu Ledererovih, ljutito je prokomentarisao: „To uopšte ne liči na nju“.

 

bruktkqturbxy9mzguyzdk2mjdkyjg5odjim2eyzwu1mmnkodqynze2yi5qcgvnk5uczqmuamldlqlnadyawsovb9kyl3b1bhnjbxmvturbxy8xzdc0y2i0mtcwntk1mdqznjyyownhymq2mdzmntbmni5wbmchwga

Foto: Wikipedia Ria Munk III, 1917-18. (nedovršeno)

Ria Munk

Kada je Ria Munk izvršila samoubistvo 1911, zbog ljubavne svađe sa piscem Hansom Hajncom Eversom, njena majka Aranka Munk, sestra Serene Lederer, naručila je od Klimta tri posthumna portreta. Prve dve verzije Munkovima se nisu dopale, a na trećoj Klimt je predstavio devojku postrance, sa licem okrenutim ka posmatraču i smirenim osmehom.

Dok su lice i detalji u pozadini dovršeni, haljina i pod su urađeni kredom u stilu „non finito“, što pokazuje da je Klimt u ovoj fazi svoje karijere bio impulsivan i spontan, te da je crtao direktno na platnu, bez uobičajenih brojnih pripremnih skica.

Klimt je preminuo 1918. u Beču od moždanog udara i upale pluća, kao posledice svetske epidemije gripa. Posle njegove smrti slika je završila u posedu Aranke Munk, u njenoj vili na jezeru Bad Ausze gde se nalazila do 1941. kada su nacisti konfiskovali svu imovinu porodice Munk.

Delo je završilo kod dilera Vilijama Gurlita i on ga je poklonio Novoj galeriji u Lincu 1953. Portet je 2009. predat naslednicima Aranke Munk koji su ga prodali 2010. na aukciji za skoro 25 miliona dolara.

Izložba u Njujorku otvorena je do 16. januara 2017.

Miona Kovačević | 03. 10. 2016

Izvor: blic.rs

________________________________________________________________________________

Ovde: Sloboda je žena, uzmi je

PARKOMANIJA…

tamoiovde-logo

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

clipboard02_14649554629

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

bad-muskau-schloss_14649554941

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

branitzer-park-01_14649555215

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

park-muskao_14649555591

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

pyramide-branitz_14649555987

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

PODACI SU SUROVI…

tamoiovde-logo

Omaž srpskim precima slavno palim u oslobodilačkim ratovima

01

Oficiri 1. bataljona II pešadijskog puka „Knjaza Mihaila“ Moravske divizije, sa komandantom bataljona potpukovnikom Vladimirom Pešićem (u sredini sedi), 29. juna 1916. Logor – Surukli

Uz nesebičnu pomoć saradnika, izložbu su pripremili kustosi istoričari – savetnici muzeja u Leskovcu Mira Ninošević i Veroljub Trajković.

Otvaranje izložbe „Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ je u 18 časova u galeriji Radio-televizije Srbije, a biće otvorena do 25. aprila.

 

Jug Srbije u Velikom ratu 1915-1918“ hronološki prikazuje period od povlačenja srpske vojske i naroda 1915/16. godine, preko uspostavljanja okupacione vojno-civilne vlasti, stradanja i deportovanja srpskog stanovništva u logore, položaja Srpske pravoslavne crkve i školstva pod okupacijom, do izbijanja Topličkog ustanka, njegovog surovog ugušenja i, na kraju – slavnog povratka u oslobođenu otadžbinu.
1

Objava ministra vojnog generala Nikole Žekova od 5. oktobra 1915. stanovništvu teritorija okupiranim od bugarske vojske

U prvi plan istaknuti su, pre svega, pojedinci, ratnici i junaci, obični srpski seljaci, zanatlije i malobrojna srpska inteligencija, koja je pokazala besprimernu požrtvovanost u odbrani otadžbine.

Izložene su pojedinačne i grupne fotografije  odlikovanih zaslužnih ratnika, običnih vojnika i dramatičnih prizora iz borbi, ratne beleške ratnika, originalna dokumentna, izveštaji, naoružanje, oprema i još mnogo toga što upečatljivo svedoči o stradanjima na jugu Srbije u Velikom ratu.

Posetioci prvi put mogu da vide fotografije koje svedoče o putu naših ratnika preko Albanije, Krfa, Soluna, Solunskog fronta i oslobađanju Srbije, potom, o svakodnevnom životu civila, žena, dece i staraca na okupiranoj teritoriji, nad kojima su Bugari počinili do tada nezapamćene zločine.

3

Na lečenju u Bizerti, ranjenici II pešadijskog puka Moravske divizije, Milunka Savić u uniformi, 1917. godine

Strah od gladi, bolesti, internacije, zatvora i raznih vrsta maltretiranja od strane okupatora, obeležio je svakodnevni život ogromne većine Srba, onih koji su ostali u okupiranoj otadžbini i na svojoj koži osećali tešku sudbinu porobljenog stanovništva.

Civilno stanovništvo je pretrpelo veliki teror, silovanja, paljenja, nabijanja na kolac…

7 (2)

„Muška Marija“ – Rajković Marija iz Leskovca, u internaciji u Pirotu, 1918.

Podaci su surovi: 1917. godine iz Moravske okupacione oblasti je internirano u bugarske logore oko 65.000 lica od 18 do 60 godina.

U ovaj broj interniranih ulazi 8.000 devojčica koje su Bugari za zlatan novac, kao roblje, prodali Turcima za njihove hareme.

Po Rajsovom tvrđenju, to su mahom bila ženska deca od deset do petnaest godina.

Od masovnih ubistava interniranih treba navesti likvidaciju jednog konvoja od oko 600 dece iz leskovačkog kraja u okolini Sofije i konvoja od 1.000 civila, 17. aprila 1917. godine, kako se navodi u izveštaju anketne komisije.

Posebno su potresne fotografije ubijenih u Surdulici i Arapovoj dolini kod Leskovca, sa unakaženim telima civila.

DŽINOVI LEDENOG DOBA…

tamoiovde-logo

Zamiislite susret sa odraslim mužjakom runastog mamuta, koji su za vreme najjačeg zahlađenja stigli i do Balkanskog poluostrva, visokim  3,4 metra sa dostignutom  težinom do 6 tona, sa kljovama dužine  od neverovatnih 2,7 metara!

Ili, zamislite džinovskog jelena čiji je raspon rogova mogao biti  veći od tri metra!

HPIM9616Ovo je tek par fizičkih karakteristika i osobina krupnih biljojeda-megaherbivora, koji su se na severnoj hemisferi pojavili, egzistirali i uzumrli tokom kvartara, poslednjeg geološkog ledenog doba.

A većina ovih velikih sisara izumrla je na svim prostorima, osim u Africi, u intervalu pre pedeset i deset hiljada godina.

Osnovni razlozi za njihov potpun nestanak bile su nepovoljne i brze klimatske promene, ali u velikoj meri i čovekova delatnost- lov.

Pregršt novih saznanja,  kroz minulo vreme čaroliju putovanja i uzbudljiva susretanja donosi nam jedna izložbena postavka. 

Izložba “DŽINOVI LEDENOG DOBA”, autora Gordane Paunović, višeg kustosa, paleontologa Muzeja u Smederevu, otvorena je 17. marta u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

 

TAMOiOVDE-214_6438

Gordana Paunović, otvaranje izložbe u Boru

„Ova paleontološka izložba prezentuje karakteristike poslednjeg geološkog ledenog doba, kvartara, koji traje od pre 2.588 miliona godina do danas. Specifičan je po varijabilnoj klimi.

Kvartar ima najmanje 50 klimatskih ciklusa (glacijali i interglacijali). Glacijali su hladna razdoblja tokom kojih dolazi do formiranja centara zaglečeravanja i širenja ledničkih pokrova, dok su interglacijali toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do otopljavanja i povlačenja ledničkih pokrova.

Efekti kvartalnih klimatskih oscilacija dovode do spuštanja snežnih granica, što inicira da biljni i životinjski svet:

-migrira

-prilagodi se izmenjenim uslovima životne sredine

-ili izumire.

U Evropi je pre kvartara živeo veći broj krupnijih sisara (kopneni sisari teži od 40 kilograma), među kojima su jeleni, medvedi, nosorzi, mastodonti, konji i drugi. U toku pleistocena, sa pogoršavanjem klimatskih promena – pojavom glacijala, izrazito tople forme, napuštaju Evropu ili migriraju na njen krajnji jug.

Tokom otopljavanja- pojavom interglacijala, tople forme migriraju ka srednjoj i severnoj Evropi. Migracioni trendovi toplih i hladnih formi, više puta su ponavljani tokom pleistocena.

Najimpresivniji pleistocenski krupni boljojedi- megaherbivori su :

Mammuthus primigenius (runasti mamut)

Muzej-214_6468Prvi predstavnici runastog mamuta su se pojavili u severoistočnom Sibiru i kasnije su se proširili po Evropi. Živeli su u otvorenim stepama hladnije, ali ne i arktičke klime. Za vreme najjačeg zahlađenja stigli su do Balkanskog i Pirinejskog poluostrva.

Izumrli su krajem glacijacije.

Odrasli mužjaci dostizali su visinu do 3,4 metra i težinu do 6 tona. Ženke nisu bile više od 3 metra i nisu težile više od 4 tone. Kljove mužjaka imale su dužinu do 2,7 metara dok su kod ženki kljove bile duge u proseku od 1,5 do 1,8 metara.

Utvrđeno je da su na ostrvu Wrangel, u Arktičkom okeanu, pronađeni patuljasti runasti mamuti. Njihova starost utvrđena je metodom radioaktivnog ugljenika na oko 7.000 pa čak do 3.700 godina.

Fosilni nalazi runastog mamuta su česti na teritoriji Srbije.

Coleodonta antiquitatis (runasti nosorog)

HPIM9613U Evropi se pojavljuje tokom gornjeg pleistocena. Tokom poslednjeg glacijala nastanjivao je predele današnje Italije i Grčke.

Dostizao je visinu do 2 metra i težinu do 4,5 tona.

Predstavnik je stepskog biotopa. Ostaci ovih životinja su na teritoriji Srbije retki.

Bison priscus (stepski bizon)

HPIM9618U Evropi se bizon pojavljuje u srednjem pleistocenu pre oko 700.000 godina, migrirajući iz Azije. Severnu Ameriku je počeo da nastanjuje pre oko 300.000 godina. Bio je veoma snažna životinja, sa visinom preko 2 metra i težinom preko jedne tone. Rogovi su mu bili masivni i snažni. Dužina roga kod najkrupnijih predstavnika je prelazila dužinu od pola metra.

Živeo je u ledenodobnim  stepama koje su bile obrasle niskom travom i retkim žbunastim rastinjem. Sa najvećim zahlađenjem spustio se najniže do Peleponeza. Preživeo je ledeno doba. Živeo je na teritoriji Litvanije, do početka dvadesetog veka.

Fosilni ostaci ove vrste su česti nalazi u aluvijalnim nanosima Save i Dunava.

Megaloceros giganteus (džinovski  jelen)

HPIM9608Džinovski jelen spada u grupu krupnih sisara koji je mogao da podnese velika klimatska kolebanja. Tokom poslednje interglacijacije i glacijacije bio je rasprostranjen širom Evroazije. Predstavnici ove vrste preživeli su poslednji glacijal i najverovatnije izumrli na početku holocena.

Odrasli primerci mužjaka imali su visinu preko 2 metra u visini leđa i impozantne rogove, čiji je raspon mogao da bude veći od 3 metra. Ostaci ove vrste su relativno česti u Srbiji. Najčešći nalazi su u aluvijalnim nanosima Dunava i Save.“

(Citirani tekst iz kataloga izložbe, autora Gordane Paunović)

TAMOiOVDE-214_6461Fosilni ostaci ovih nestalih vrsta životinja su relativno česti na teritoriji  Srbije.

Ova prva palenteološka izložba će u borskom Muzeju biti otvorena do 26. aprila.

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________

FotoPlus

________________________________________________________________________________

NOĆ U SOBI VAN GOGA…

tamoiovde-logo

Jedna od najpoznatijih slika na svetu krije tajnu koja i danas zbunjuje naučnike

Jedan od najvećih slikara svih vremena Van Gog, iza sebe je ostavio veliki broj vrhunskih dela. Ipak, najpoznatija je svakako slika „Zvezdano nebo“ koja je u umetničkim krugovima izuzetno cenjena zbog poteza četkicom i postizanja tako žive slike neba nad južnom Francuskom.

Zprofimedia-0052195674_1000x0

Zvezdana noć, Foto: Profimedia.rs

Međutim, sada je ovo delo postalo izuzetno popularno i u krugovima matematičara, fizičara i astronoma, zbog jedne tajne koju krije.

Pored toga što je bio izvandredan umetnik, ispostavilo se da je Van Gog bio i naučnik, i to daleko ispred svog vremena. Jer on je još pre više od 100 godina uspeo na platnu da dočara astrofizički fenomen koji i danas naučnicima zadaje probleme – zvezdanu turbulenciju.

Ovo je još uvek neistražena pojava, kojom se naučnici tek u poslednjih par godina ozbiljnije bave, i čak se dovodi u vezu i sa Velikim praskom i nastankom Zemlje. Reč je o konceptu u fluidnoj dinamici koji je izuzetno težak za razumevanje čak i najvećim umovima.

Stvar postaje još fascinantija kada shvatite da su naučnici tek nedavno počeli da shvataju ovu pojavu, a Van Gog je, dok je bio u azilu u Francuskoj, sam od sebe video i naslikao nešto tako veličanstveno.

Koliko je čitava stvar oko turbulencija komplikovana, najbolje pokazuje izjava fizičara Vernera Hajzenberga:

„Kada budem sreo Boga, postaviću mu dva pitanja: zašto relativitet i zašto turbulencija? Nadam se da će imati odgovor na prvo pitanje.“

Naučnici su ispitali i druga dela velikih slikara, da vide nisu li i oni možda imali detalje turbulencija na svojim delima – i ispostavilo se da je većina impresionista uspela na slikama da dočara „sjajnost“, fenomen zbog kog slike deluj živo, a zbog igre svetla ponekad deluju i kao da se pomeraju.

Ali niko osim Van Goga nije zašao u polje turbulencije zvezda.
Autor: ljk

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________

Replika Van Gogove sobe kao ponuda za smeštaj u Čikagu

Ljubitelji umetnosti imaju priliku da provedu noć u sobi koja je replika spavaće sobe slikara Vinsenta van Goga za samo deset dolara.

67608720456be1d684c347721699852_v4 big

Foto: Tanjug / AP

Institut umetnosti u Čikagu dekorisao je garsonjeru za izdavanje da izgleda kao Van Gogova slika njegove sobe u južnoj Francuskoj.

Soba koja se nalazi u čikaškom kvartu River Nort reklamira se na portalu za iznajmljivanje Airbnb kao da je sam umetnik izdaje da bi skupio novac za kupovinu boja.

Oni koji iznajme prostoriju dobiće i karte za izložbu „Van Gogove sobe“ u Institutu umetnosti (Art Institute Chicago), koja se otvara u nedelju 14. februara i trajaće do 10. maja.

Portparolka muzeja Amanda Hiks rekla je da su svi termini za februar odmah rasprodati nekoliko minuta po objavljivanja ponude u utorak uveče. Dalja ponuda biće objavljena preko društvenih mreža Instituta umetnosti. Druga replika Van Gogove sobe napravljena je za samu izložbu u Institutu umetnosti.

Izvor: Beta petak, 12.02.2016.

 Izvor:b92.net

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POIMANJE SVETA MAMA ZUZANE…

tamoiovde-logo

Zuzana Halupova, najpoznatija slikarka naivne umetnosti, rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici

Verovatno je Lav Nikolajevič Tolstoj bio vizionar, kada je budućnost slikarstva opisao rečima: „Umetnost budućnosti je narodna umetnost, umetnost, koju će svi razumeti i negovati, koja će biti razumljiva bez obzira na kaste i nacionalnost“.

zuzana_chalupovaNije bilo potrebno da dugo pretražujemo zemaljsku kuglu da bismo potvrdili istinitost piščeve pretpostavke.

Bilo je dovoljno da odemo u Kovačicu i posetimo najpoznatiju vojvođansku Slovakinju na svetu. Zuzana Halupova se više od tri i po decenija neumorno družila sa četkom i svetom, sa paletom i ovom planetom. Više od trideset godina je predstavljala likovnu umetnost i pravila samostalne izložbe po celom svetu.

 Praznik ili ne, kod slikarke, nekadašnje vezilje, uvek je bilo puno događaja. Halupova kuća na Čaplovičovoj je dnevno brojila puno radoznalih očiju i pažljivih ušiju. Pripovedač je bila domaćica: ona svetska žena koja je bila neuobičajeno obična žena.

zuzana_chalupova_18_vŽivotna sudbina joj nije podarila vlastitu decu. Njene slike su zato prepune dece. Njena umetnička osetljiva duša je osmislila i rodila Katku. Ni na jednoj slici nije nedostajala vesela i dobra Katka. Takva, kakva je i njena majka – „mama Zuzana“.

Iz nje je zračila ogromna aktivnost. Sedela je satima bez pauze pred stalkom. Sa elanom na avionu u slovačkoj nošnji, obišla je svetske meridijane i osovine: Dubrovnik, Pariz, Cirih, Nju Jork, Ženevu, Tokio, Montreal, Jerusalim, London, Beč, Bajorit (Nemačka), Bratislavu, Brisel…

Njen životni moto kao da izvire iz jednog od principa Jana Amosa Komenskog: „Budi onakav, kome bi se svako obradovao kada uđeš u prostoriju, bio on bogat ili siromašan.“ I zaista, njenom prisustvu su se obradovali šefovi država – Jugoslavije, Slovačke, Japana, Austrije, Francuske. Od njenih nesebičnih doprinosa su imali korist i deca UNICEF-a i istorijska i kulturna baština UNESCO.

 zuzana_chalupova_8_v Novac nije smatrala merilom svega. Nekada je imala za novčić manje, ali uvek za gutljaj snalažljivosti više. Njena radost su bile knjige i članci, u kojima se pisalo o njoj, njene široko – daleko rasute razglednice, fotografije sa ljudima, koji su pokretali svet, stotine pa čak i hiljade poseta i komentara iz knjige utisaka posetilaca, na desetine srdačnih pisama: „Znate još za onu knjižicu.

Imam nećaka a on ima četvorogodišnju devojčicu – ona tako voli Vaše slike i o svemu se raspituje. Sve joj se sviđa. Znali ste da obradujete i malu decu i velike“, piše iz Pariza drugarica J. Valent. „Poznajete svet, i Svetu zemlju, poznajete čak i našu crkvu, našu Slovačku evangeličku a.v. crkvu, naše navike i učenje. Raduje nas to dečije lice. Isus Hrist je rekao: „Ko ne primi carstva Božijeg kao malo dete, neće ući u njega“ – radovala se pismu tadašnjeg sveštenika u Aracu, Ondreja Pećkovskog.

Tako smo se sretno vratili sa našeg nezaboravnog izleta u Kovačicu. Prijateljima i poznanicima pričamo o susretu sa Vama i mladi ili stari, ne mogu da se zasite gledanja Vaših razglednica. A naša Zuzka se samo okreće u onoj lepoj vezenoj bluzi, da bi svima bilo jasno, da u Kovačici znaju da slikaju ne samo četkom, već i iglom. Čovek gladan za lepotom pređe prag Vaše sobe i zaprepašćen ostane bez reči“, nije štedeo na rečima Mihal Lošonski, austrijski urednik slovačkog porekla.

 zuzana_chalupova_15_vLaskala joj je posvećena pažnja. I ona je pažljivo slušala druge u svom vlastitom kuhinjskom ateljeu. Najviše komšinice i žene iz porodice. Upravo kod kuće se osećala – kao kod kuće: Kada su je urednici nakon prvih trijumfalnih povrataka iz Pariza i Versaja pitali da li bi htela da ostane u gradu svetlosti, kao mnogi slikari, brzinom svetlosti je odgovorila: „Ma kakvi, pa tamo su me zvali Šalupova“.

Jako ih je poštovala: „Gde god da smo bili, novinare smo uvek zbunili. Obično smo odlazili na tri nedelje. Moj saradnik i pomoćnik Branislav Grubač je imao adrese i brojeve urednika. Prve nedelje je brzo obilazio množstvo novinara, druge nedelje je već bilo svašta napisano a treće nedelje je bila trma – vrma za slike, često su se prodale jednim potezom“, pričala je kovačičkim slovačkim jezikom slikarka duše i srca.

zuzana_chalupova_19_vSlikala je jedinstvenim stilom. Tokom letnjih vrućina pre nekoliko godina, posetili su Halupovu aktivisti Matice slovačke iz Rače. Zuzana je uveliko spremala izložbu uljanih slika u beogradskom Ruskom domu. Na slikama manjeg formata, nacrtala je fudbalere sa neobičnim sudijom.

Strogog delioca pravde je ukrasila odećom renesansnog romantika a umesto sudijske, dodelila mu zviždaljku kao muzički instrument. „Gunđaju mi, da to ne treba da bude tako“, žalila im se. „Ali to treba da bude tako, to je Vaš pogled na svet oko nas, kao što ste nam pomenuli nekadašnju sliku Kraj rata, gde su padajući buketi iz aviona zamenili uništavajuće granate“, ubeđivao je u suprotno neko od gostiju citirajući Rufusa, da se radi o „svetu predivnih zabuna, bez kojih bi smo bili samo umorni roboti“.

zuzana_chalupova_4_vOstala je sama sobom sve do poslednjih trenutaka života. Takva, kakva je bila, kada je pre više od pedeset godina naslikala svoju prvu „sliku“ na zidu, bojama razređenim u mleku.

Jan Špringelj

Izvor: slovackizavod.org.rs

________________________________________________________________________________

Zuzana_Halupova_3_croppedZuzana Halupova (svk. Zuzana Chalupová; Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.

Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu.

Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta).

Bila je prva žena u Kovačici koje je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet.

Život i delo

Rođena je 5. februara 1925. godine u Kovačici u Vojvodini, kao Zuzana Korenjova (sl. Koreňová) u slovačkoj porodici siromašnog zanatlije stolara od oca Martina i Majke Ane rođ. Galat. Imala je i sestru. Osnovnu školu je pohađala u Kovačici i završila 5 razreda i tu se isticala svojim slikarskim talentom. 1942. godine se udala za Adama Halupu. Oni žive od vinogradarstva i zemljoradnje a imali su i pčele kao i njena baka.

Prvu sliku je naslikala na zidu kuće sa bojama koje je rastvorila u mleku 1948. godine. U svojoj mladosti se bavila vezom i bila je izvanredna vezilja i ovo je kasnije uticalo na njen način dekoracije svojih dela. Radila je i goblene. 1964. godine je radila slike u ulju i sa vodenim bojama i u julu je slovački list „Hlas ľudu“ objavio članak o njoj kao novoj umetnici kovačičke naive. Većinu svojih prvih slika je odmah prodala. Izlaže u zemlji i inostranstvu što je i zasluga poznanstva sa penzionisanim profesorom iz Beograda Branislavom Grubačem koji je cenio njen rad i koji joj je pomogao da se eksponira.

U braku nije imala dece te je u svojim slikama stvorila svet u kojem je bilo puno dece i predstavljanje dečjeg lica je postala osnovna tema u njenom stvaralaštvu. 1969. godine je njen rad zapažen u Francuskoj i Nemačkoj i pojavljuje se u časopisima koje se bave umetničkom tematikom u „ Modernoj reviji“ i „Figaru“ a jedna nemačka kuća joj objavljuje slikovnicu. Slede izložbe u Cirihu, Njujorku a zatim i Londonu i Beču. 1973. godine je slikarku u ateljeu posetio Fransoa Miteran.

Tada počinje da sarađuje sa Unicefom.
1974. godine umire njen suprug Adam. U daljem vremenu izlaže kao iskusna umetnica u Evropi i u mnogim zemljama sveta. Svoje slike je u dobrotvorne svrhe poklanjala Unicefu, Unesku i Crvenom krstu.

U sredu,  1. avgusta, 2001. godine u Beogradu posle kraće bolesti je u 76. godini života preminula i sahranjena je u Kovačici.

Karakteristike njenog opusa

Najčešće je slikala prizore iz svakodnevnog života i rada, kao hranjenje živine, pranje rublja, mužu krave, okopavanje kukuruza i druge poslove koji se odvijaju na selu. Na slikama se primećuje narativni slikarski izraz i tako uz pomoć brojnih figura koje smešta u seoski pejzaž, vedutu ili sobu priča događaje iz seoskog života njenih sunarodnika Slovaka. Narčito kada slika sobe ona koristi svoja iskustva vezilje da bi dekorisala svoje slike.

Po pravilu sve njene figure su dečjeg lica i odrasli samo su oni malo veći i imaju brade i brkove. Bila je religiozna, skupljala je Biblije i dobro poznavala Sveto pismo i slikala je na ove teme. Na slikama sa religioznom tematikom i sveci i ličnosti iz Biblije su takođe dečjih lica sa brkovima i bradama. Likovni svet Zuzane Halupove je izmišljeni dečji svet u kome postoje samo deca puna optimizma i sreće i oni predstavljaju njen kosmos i umetnički univerzum.

Slike Zuzane Halupove redukuju prostor i deluju površinski i ako se ona trudi da predstavi dubinu prostora u perspektivi. U savremenoj umetnosti se postepeno izgubio interes za predstavljanje prostora a izgubljeni prostor korespondira sa njenim idealnim svetom koji je stvorila;svetom punim dece. Zuzana ili kako su je zvali „majka Zuzana“ se trudila da stvori i prikaže jedan optimističan bolji svet u kome postoje ljudi dečjih lica, koji je bolji i srećniji.

Odlikovanje Ćirilo i Metodije

Zuzana Halupova ponela je visoko odlikovanje za životno delo „Ćirilo i Metodije“ kao najveće priznanje koje Matica slovačka iz Bratislave dodeljuje uspešnim Slovacima u dijaspori. Ovu nagradu je u prisustvu konzula slovačke ambasade u Kovačici u Galeriji naivne umetnosti Zuzani Halupovoj uručio predsednik Matice slovačke.

Reference
1. Zuzana Chalupová, Galeria Babka, Kovačica 1994.
2. Svet kovačického insitného umeniia, Vladimír Valentík Kultúra Báčsky Petrovec 2002.
3. Kovačickí maliari v ramci trienále INSITA 97 Trenčín 1997.
4. Zuzana Halupova, Srđan I.Šajn, Beograd 1986.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

_________________________________________________________________________________

FotoPlus

 

__________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NADŽIVELI SU DINOSAURUSE…

tamoiovde-logo

DA LI ĆE I LJUDE ?

Kada sledeći put nekome nadenete nadimak – knjiški moljac, ili dok detetu pred spavanje čitate „Cvrčka i mrave“, priznajte da, iako tako sićušni, insekti zaslužuju mnogo veću pažnju. Insekti su najbrojnija klasa životinja, a posebno poštovanje zaslužuju zbog moćne sposobnosti prilagođavanja zbog čega se neretko smatra da će nadživeti i ljudsku vrstu.

insektiaptanjug1def

Neverovatna sposobnost prilagođavanja kao prednost

Aleksandar Stojanović i Miroslav Jovanović autori su izložbe „Kroz svet insekata Srbije“ koju je u Galeriji Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, 2015. godine videlo više od 10.000 posetilaca. Zbog velikog interesovanja, izložba bi trebalo da postane i „putujuća“.

„Insekti su zahvalni, prilagodljivi su svim naglim promenama u životnoj sredini. Čak su neke vrste postale otporne i na insekticide kojima ih ljudi suzbijaju. Brzo se prilagođavaju novonastalim situacijama.

Nadživeli su i dinosauruse, pretpostavka je da će i ljude nadživeti, vrlo brzo se razmnožavaju, nisu probirljivi što se tiče hrane, i imuni su“, navodi jedan od autora izložbe „Kroz svet insekata Srbije“, Miroslav Jovanović.

Ostali su dudovi

Neki primerci od oko 9.500 insekata koje su izložili, stari su i 25 godina. Među njima – i čuvena svilena buba koja ne živi samostalno u prirodi, već je isključivo gaji i neguje – čovek.

Aleksandar Stojanović, jedan od autora izložbe, podseća na činjenicu da danas u Srbiji nemamo ni jednu svilenu bubu i da je svilarstvo kao industrija izumrlo.

insektitanjug2def

Teški za hvatanje – jednostavni za izlaganje

„Jednostavno, kad se izgubio interes i kad su se pojavila veštačka vlakna, tad ljudi prestaju da je gaje. Negde posle rata, je pokušavano i donekle je uspevano da se obnovi svilarstvo.

Mnogi stariji ljudi će se setiti da su bake, deke, majke gajili bube i otuda po Srbiji toliko belog duda, jer upravo su ta stabla iz vremena kada se kod nas gajila svilena buba“.

Priča o svili ne zaustavlja se na zaostalim stablima duda. Nastavlja je japanska hrastova sviloprelja koja, hraneći se japanskim hrastom, daje posebnu svilu žute boje. Upravo zbog toga, dopremljena je u Evropu.

„Međutim“, kaže Stojanović, „tokom ispitivanja, ustanovljeno je da, kada se hrani bilo kojom drugom vrstom našeg hrasta, daje nekvalitetnu svilu i neupotrebljiva je. Ali, dok su ispitivanja trajala, nekoliko parova je pobeglo, odomaćilo se u šumama Evrope i danas su štetna vrsta. U Vojvodini je zabeleženo nekoliko golobrsta, kada gusnice pojedu lišće i šuma izgleda kao da je zima – nema ni jednog lista“.

Preko brda, preko brega…

U Srbiji, pretpostavlja se, živi do 40.000 vrsta insekata. Na pitanje da li je lako pronaći ih i pripremiti za izložbu, odgovara Miroslav Jovanović: „Ima dosta vrsta koje su dobri letači – vilinski konjic zaheva brzinu, a i leptiri su teški za ulov. Neke vrste leptira su brze i teško ih je loviti pogotovo što su osetljivi i njihove šare na krilima, i što, ako ih ne uhvatite kako treba, onda ste ih džabe hvatali kad ne možete da ih iskoristite za ove namene za koje treba“.

Dok hvatanje insekata podrazumeva jake živce i to da lovac nekada završi u vodi, njihovo prepariranje zahteva strpljivost i preciznost. Jovanović kaže da su insekti zahvalni za konzerviranje i prepariranje jer ih treba samo dobro osušiti.

Screenshot-Tio„Problem je, međutim, što su vrlo nežnog tela i nožica pa je to pipav posao – treba namestiti svaku nogu da bude na svom mestu i krila razapeti ,a kad se to namesti, treba ostaviti neko vreme da se osuši, nakon čega je insekt spreman za izlaganje“, objašnjava Jovanović i dodaje da nisu retki ni problemi sa čuvanjem ovakvih eksponata od takozvanih štetočina muzejskih zbirki.

Hrastova strižibuba – dubljenje nameštaja

Štetočinom se dugo smatrala hrastova strižibuba. Najviše voli najdeblja hrastova stabla u kojima živi dok ih potpuno ne osuši. Ali, pošto se ta buba uporedi sa čovekom koji takođe koristi drvo hrasta, dolazimo do situacije u kojoj hrastova strižibuba postaje zakonom zaštićena vrsta.

U Italiji je, naime, svojevremeno bio jako cenjen „prirodno uzdubljeni nameštaj“ – upravo naravljen radom hrastove strižibube.

Autor: Maja Stojanović
Izvor: RTS /subota, 30. jan 2016

_________________________________________________________________________________

PORTRETI ŽIVOTA…

tamoiovde-logo

U predvečerje Savindana, 26. januara u Galeriji Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru, otvorena je velika retrospektivna izložba “Portreti života”, autora Milorada Antića Pirketa
TAMOiOVDE-Portreti-26012016712Dugogodišnji vredan i plodan rad Antićev, krunisan je ovom, dostignutom 45. samostalnom izložbom, koja je posvećena srpskom prosvetitelju Svetom Savi.

Reč je o retrospektivnoj izložbi „Portreti života“, a čine je eksponati inspirisani ličnostima iz istorije, nauke, kulture, ili pak, monaškog života.

Poznati borski i srpski skulptor, ovom je prilikom izložio 35 portreta u drvetu, kamenu, bronzi, gvožđu i terakoti. Iste večeri promovisana je i monografija o stvaralaštvu Milorada Antića Pirketa.

TAMOiOVDE-portreti-26012016718Izložbu je otvorio Igor Jovanović, vd direktora Muzeja, a o stvaralaštvu autora govorila je Slađana Đurđekanović Mirić, istoričar umetnosti i likovni kritičar.

Poetiku njegovog napisanog publici prenela Snežana Savićević, direktorka Osnovne škole „3. oktobar“, dok je hor učenika ove škole, pod dirigentskom palicom g-đe Ljubov Panasenko, dodatno oplemenio ovaj kulturni događaj.

TAMOiOVDE-Portreti-26012016699Ovom izložbom, kao i sveukupnim dosadašnjim delima i postignućima, Milorad Antić Pirke urezuje značajan trag i nalazi mesto u lokalnoj ali i nacionalnoj riznici kulture. Iza njega je do sada ostalo 150 kolektivnih izložbi na kojima je prikazano više od 300 dela.

Izlagao je širom Srbije i bivše Jugoslavije, kao i u galerijama susednih zemalja, poput Rumunije i Bugarske.

Ostavio je dva legeta, sa ukupno 8o skulptura u drvetu, kamenu i metalu- jedan Boru, gradu gde živi i stvara, drugi rodnom Pirotu.

Njegove skulpture danas krase mnoge privatne galerije u Evropskim zemlama: Grčkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili u prekookeanskom Urugvaju.

10407426_745888342165509_8553372310790928817_nNo, stiče se utisak da je ipak najponosniji na „Dolinu mira”, svojom rukom kreiranu, izgrađenu i oplemenjenu prirodnu, duhovnu, stvaralačku oazu, jedinstvenu galeriju, gde je na otvorenom prostoru izložio više od 3o skulptura.

Jedan od najlepših krajolika Borskog jezera postao je poznat i izvan granica naše zemlje, te zbog toga Antić planira da „ Dolinu mira“, ovog leta dodatno oplemeni postavkom nove izložbe.

Želja mu je, (i sa pravom negoduje), da ovo mesto što pre bude uvršteno u zvaničnu turističku i kulturnu ponudu borske opštine.

Zabeležio: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________

FOTO GALERIJA


__________________________________________________________________________________

Povezani članci: ETO,TO TI JE GILIPTER

KORIFEJ SRPSKE I JUGOSLOVENSKE UMETNOSTI…

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 21. novembra 1902. u Beogradu je  rođen Marko Čelebonović, slikar, profesor Likovne akademije u Beogradu, ambasador…

velika-Marko-Celebonovic,-Sveti-Stefan-1950

Marko Čelebonović (Beograd, 21.11. 1902 – Sen Trope, 23. 07. 1986)

Marko Čelebonović je studirao ekonomiju u Oksfordu, a pravo u Parizu. Vajarstvo je učio u Burdeleovom ateljeu, ali se kasnije opredelio isključivo za slikarstvo.

Bio je član francuskog Pokreta otpora, a posle rata vratio se u Beograd, gde je kao slikar i javni radnik razvio impozantnu aktivnost. Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti i sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a zatim poslat na ambasadorsko mesto u Parizu. 

Čelebonović je izlagao samostalno u Beogradu (1938, 1952, 1953) i desetak puta u Parizu. Pojavljivao se često na revijalnim izložbama ULUS-a i sa grupom „Samostalnih“, čiji je bio osnivač i član.

Najčešće je slikao mrtvu prirodu, enterijere sa figurom i figuru, portrete žena u narodnoj nošnji, ali i predele naše zemlje i Francuske. Bio je doživotni predsednik Međunarodnog udruženja likovnih umetnika.

________________________________________________________________________________________

Marko Čelebonović

Osetio sam odmah osobitu privlačnost boja i njihovih razmaza u različitim gustinama (…) Rekao bih da slikar, u toku života, prvo stanuje u prizemlju, blizu tla, a kasnije se seli na prvi ili drugi sprat, što ga odvaja od materijalne realnosti i uvodi u neopterećeni duhovni svet.
Marko Čelebonović, 1981.

Umetnici se različito odnose prema sopstvenim delima. Skoro svi najreprezentativnija promovišu na likovnim smotrama i samostalnim izložbama. Mnogi ih rado prodaju ili poklanjaju muzejima i ljubiteljima, ispravno uvereni da tek onda počinju da snažno dejstvuju i da svedoče o tokovima epohe.

Pojedini se od nekih teško rastaju iz sentimentalnih ili bilo kojih drugih razloga, katkad ubeđeni da su bolja od ostalih i da nikakva materijalna protivvrednost ne može da nadoknadi onu umetničku.

Devojka_i_lišće_ulje_na_platnu_1948Tako su i u porodici Marka Čelebonovića ostali njegovi radovi za koje je, uvereni smo, bio posebno vezan. Oni su dragoceni zato što otkrivaju autora kao čoveka, supruga, oca i prijatelja, takođe i kao umetnika, jer ovaj vredan skup omogućava sagledavanje njegovog stvaralaštva od 1923. do 1984, od prvih rezultata, preko najviših uzleta do poslednjih pokušaja koji su zaslužili overu potpisom.

Marko Čelebonović spada u red korifeja srpske i jugoslovenske umetnosti XX veka.

Njegova dela nalaze se u stalnim postavkama najuglednijih muzeja i galerija, a bila su neohodna i kod najprobranijih antologijskih pregleda, kakve su Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej priredili kod nas i u inostranstvu.

Njgovo stvaralaštvo su pratili, tumačili i proučavali najeminentniji kritičari, teoretičari i istoričari umetnosti. Na pojedinačna ostvarenja u okviru zajedničkih smotri pre Drugog svetskog rata, osvrtali su se Todor Manojlović, Rastko Petrović, Boško Tokin, Milan Kašanin, Branko Popović, Đorđe Popović, Sreten Stojanović i drugi. Samostalnu izložbu u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1932) prikazali su, uz pohvale, nadahnuto i nepogrešivo, Miodrag B. Protić, Moma Stevanović, Pavle Vasić, Petar Lubarda i Stojan Ćelić. Slike kojima je zastupao Jugoslaviju na Bijenalu u Sao Paolu (1957) brazilskoj i svetskoj publici približio je Oto Bihalji-Merin.

Od tada su i mnogi drugi u javnim glasilima iznosili stavove o dometima ovog velikana, posebno stalni saradnici dnevnika i nedeljnika među kojima Lazar Trifunović, Katarina Ambrozić, Miodrag Kolarić, Dejan Medaković, Zoran Markuš, Vladimir Rozić, Boris Petkovski, Dušan Pajin, Đorđe Kadijević, Aleksandar Basin, Ješa Denegri, Kosta Vasiljković i Nikola Kusovac. Studije u monografijama, katalozima i knjigama o srpskoj umetnosti objavili su Stojan Ćelić, Miodrag B. Protić, Lazar Trifunović, Stanislav Živković, Aleksa Čelebonović, Andre Tedesko i Ivana Ivanović.

Oto Bihalji Merin je ispravno istakao da Čelebonović poseduje gotovo apsolutnu hromatsku percepciju, da kod njega svaka boja izaziva eho u beskraju. Na početku svoje izuzetne studije, Miodrag B. Protić je nepogrešivo ocenio: Slikar stvari, prostora, raspoloženja, i preživljenog iskustva daleko više nego mentalnog iskustva, za Čelebonovića bi se moglo reći ono što je Kasu rekao za Vijara – da je magičar malih čuda svakidašnjeg života. Isti stručnjak je poglavlje o njegovom stvaralaštvu u Srpskom slikarstvu XX veka rekapitulirao tvrdnjom da Čelebonovićev istorijski značaj nije, dakle, samo u ulozi – koja je često i sticaj okolnosti – već u samoj suštini i vrednosti njegove umetnosti: izuzetna slika, struktura i doživljaj sveta u jednoj tako presudnoj i protivurečnoj epohi.

Lazar Trifunović se saglasio da je Stojan Ćelić dao prihvatljivo objašnjenje kada je izneo da su obe komponente – francuska tradicija i balkanska, istočnjačka senzibilnost posebne vrste – ne isključuju jedna drugu, što je svojevremeno osetio i Žan Bure kad je govorio o Čelebonovićevim urođenim čisto slovenskim osobinama.

Posle iscrpne analize, Stanislav Živković je rezimirao da Čelebonovićevo slikarstvo sadrži realnost pomešanu sa fantastikom, mistiku epa sa poezijom svakodnevnog života (…) jedna od poruka ovog slikarstva, gde je umetnost neka vrsta alhemije, a sam stvaralački akt nešto pomalo mistično, gde se sve dešava instiktivno, nagonski, bez racionalne kontrole.

Stojan Ćelić zaključuje da Čelebonović duguje francuskom slikarstvu mnogo, ali može se reći da on sebe osećanjem tog duga nije opteretio. On je otkrivao vrednosti u tom slikarstvu i one su u njegovom posedu, dakle već izmenjene kao elementi, samo jedan nužan , sa razlogom usvojen deo njegovog izraza. Ostalo, složena struktura njegove umetničke ličnosti izgrađena je na doticajuma sa drugim školama, pre svega španskim i sa holanskim (…) Na kraju treba reći (…) da je Čelebonovićevo slikarstvo zasnovano na vrednim, u stvari najvrednijim osloncima koje je Evropa u svojoj tradiciji stvorila, da je doticalo značajna iskustva umetnosti ovog veka i da se samo nudi kao iskustvo izuzetno i nezamenljivo.

Aleksa Čelebonović, slikar i izvanredan teoretičar, objavio je razgovore sa svojim starijim bratom Markom i istakao: Po njemu, umetnost nije realizovanje nekih odreređenih, unapred stvorenih zamisli, nego je ona izraz konttinuiteta življenja. U njegovim slikama, kako ih sada radi, nema ni početka ni kraja. Sve izvire jedno iz drugog. Kad sedne pred takozvano belo platno, ono za njega nije belo, nego već ima neke sadržaje. Sadržaje koji proističu iz onog što je prethodno radio.

Andre Tedesko i nazivom Marko ou les objets et leurs ombres navodi na večitu zapitanost između stvarnog i nikad uhvatljivog, trajnog i prolaznog, što jeste bitno svojstvo poetike našeg izuzetnog umetnika koji pripada i srpskom i francuskom slikarstvu.
Ivana Ivanović konstatuje da je Čelebonović objasnio ne samo svoje viđenje procesa nastanka umetničkog dela već je u rečenici: „U borbi između reda i nereda leži cela drama čovekove kreacije” ujedno sažeo suštinu sopstvenog stvaralaštva koje počinje i završava jedinstvom suprotnosti između emocija i razuma, spontanosti i samokontrole, logike i haosa.

Stanislav Živković pretpostavlja da je Čelebonović uradio preko dve hiljade ulja i oko pet stotina pastela, crteža i grafika. Potpuniji popis nije urađen, što opravdava i činjenica da su eksponati uglednih manifestacija rasuti širom sveta, a autor nije vodio nikakvu evidenciju. Isti istoričar umetnosti stvaralaštvo ovog umetnika deli na faze koje bi mogle da nose nazive: parisko školovanje (1923-1926), sazrevanje (1926-1928), mrka (1928-1933), zelena (1933-1939), dramatični intermeco (1940-1945), prelazna (1945-1955), zeleno-plava (1956-1965) i bela (od 1965).

M. B. Protić je Čelelebonovićeve pređene deonice odredio kao naivni romantizam, poetski realizam i intimizam, realistički ekspresionizam, s napomenom da je njegovo delo uklopljeno u pojedine evropske pokrete, ali u svim razdobljima i izraz neponovljive umetničke ličnosti, čije oznake postoje u svim njegovim slojevima, od predmetnog i fenomenalnog do transcendentalnog.

Polazeći od psihološkog i simboličkog konteksta, Ivana Ivanović predlaže periodizaciju u odnosu na sledeće motive: zid i ograda, globus, ramovi za slike i vrata, obilje, kotarice i plodovi; ptica i krčag; ogledalo, čaša i jabuka.

Obilje-II-Mrtva-priroda-sa-tikvama-ulje-na-platnu-1957-1958Međutim, Čelebonovićevu ikonografiju ne mogu u potpunosti da odrede ponuđeni pojmovi. Na slikama između 1930. i 1940. pojavljuju se, iznosi Aleksa Čelebonović, dve persijske figure, pozlaćena barokna bogorodica, stari globus, makedonski peškiri i delovi narodne odeće iz Skopske Crne Gore, rimski ćup, porcelanski krčag sa izvijenim trakama od pozlate itd. Sada (1981, prim. Lj. M.) ničeg od toga nema. Sve je manje-više razdelio, a umesto toga opet je poređao niz dekorativnih stvari koje imaju istu funkciju, ali nemaju nikakvu akntikvarnu vrednost.

Zapazićemo kamenje nađeno na žalu, korenje, dečje poklone i jednog veoma ekspresivnog lava od keramike.

Skoro po pravilu, Čelebonović je za podnožje mrtvih priroda od sredine šezdesetih koristio malu komodu sa jednom fiokom iz svog odeljenja u Sen Tropeu. Odgovarajući na bratovljevo pitanje, objasnio je šta mu ona znači: To je donji ritam, a iznad nje je gornji ritam. Lišće je vazduh. Mora dole nešto da postoji da bi se mogla izraziti gornja dinamika. (…) U većini mojih slika, bar za mene je to tako, postoji transpozicija onog što je vidljivo u nešto što odgovara osećanju svečanog. Svečanost je sam život. Svečanost nije slavlje.

Čelebonović je slikao portrete, figure, enterijere, predele i, posebno mrtve prirode sa predmetima iz svog okruženja. Međutim, usredsređivao se na srž plasičnog govora i stvaralački proces po sebi i, kako je sam izjavio: Moje preokupacije nisu nikada bile skoncentisane na estetsku stranu slikarstva već na ono što može čoveka drastično da uzbudi i ponese. Duhovnost i simbolika boja stremile su istom cilju. Cezure u njegovom opusu nisu oštre. Zato su potrebna i drugačija razvrstavanja koja bi segmente izdvojila iz celine i istovremeno ih sa njom spojila. Kretao se od novog realizma prožetog ekspresionizmom forme, ponekad postkubizmom i, kratko, šagalovskim onirizmom i fantastikom, preko umerenog ekspresionizma do poetskog ili poetizovanog realizma obeleženog snažnom ekspresijom i metafizičkom dimenzijom. Sve ono što je u nasleđe ostavio svojim najbližima pruža uvid u estetske postulate, omiljene motive, slikarski postupak i vrhunske rezultate.

Dva najranija platna svedoče o darovitosti mladog pravnika sa Sorbone, koji je skulpturu učio kod Burdela, ali se okrenuo slikarstvu. Nesuđeni vajar je zadržao skulpturalno modelovanje kompatnih oblika i voluminoznih masa, što su bili i zahtevi vremena, a odmah iskazao i izraziti koloristički senzibilitet. Kod figura i aktova razrešavao je iste probleme forme i konstrukcije kao kod uništene kompozicije poznate po reprodukciji u francuskom časopisu Krapujo, predstavljene na Salonu Tiljeri (1925). Čelebonović je, posle prvog učešća na cenjenoj smotri, tražio i u onostranom, a pre svega u slobodnom tretiranju oblika, zvučnim pigmentima i nesputanijem iznošenju kulturom i obrazovanjem izbrušenih emocija.

Četiri slike, od kojih se Čelebonović nije rastajao i ostavio ih porodici, u rasponu od 1926. do 1928, dokazuju da su mu mnogo značile kao prvi uspesi, svedočanstvo o vrlo brzo postignutoj zrelosti, podsećanje na odanog prijatelja Mila Milunovića i ostale njemu drage ljude.

Njegovi potezi su sigurni i gestualni, crtež razgiban i pojednostavljen, boje istančane i nešto sonornije. I dalje je blizak ekspresionizmu, najčešće vrlo umerenom, uvek sklon izvesnoj liričnosti uslovljenoj i činjenicom da svesno nije radio po modelu nego po sećanju, u nameri da njegova slika bude samo eho realnog, odraz proosećanog i doživljenog.

Po njemu, bilo je to slikarstvo osećanja, koje se petnaestak godina potompretočilo u razrešavanje problema koje sam sebi postavlja, čvrsto rešen da, kako slikovito pojašnjava, Aleksa Čelebonović, gazi po terenu koji je težak, možda i mučan, jer odražava njegov život, a ne da se odmara rezultatima koje je već postigao.

Sklonost ka zasićenim površinama, očita je i u mrkoj fazi čiji naziv dovode u sumnju slike svetle palete. Ćelić pominje i belu fazu, za koju misli da se naslućuje u delima iz 1928-1929, kulminira 1931-1932, a završava 1933. godine. Ipak, u njenom zenitu ima slika koje nisu ni bele ni mrke. Zato bi naziv razdoblje toplih harmonija okera i smeđe, često sa znalačkim akcentima crvene i plave, bilo preciznije od opšte prihvaćenog. Čelebonović je, 1928, prvi put slikao po prirodi svog dvorišta u Sen Tropeu, koji su ukućani zvali kokošinjac. Od tada mu je polazište bilo samo podstrek za nalaženje hromatskih i prostornih odnosa, za sprovođenje likovnih zakona i stvaranje prirode slike. Pored nekoliko motiva iz Sen Tropea, obradio je dramatičnu, asocijativnu mrtvu prirodu, figure u enterijeru i, kao uvek, likove dragih osoba, među kojima i nadahnute portrete svoje ćerke. Iz ovog perioda potiču i njegova prva remek-dela.

Slike iz porodične kolekcije koje pripadaju zelenoj fazi, dokazuju da je Čelebonović i dalje koristio iste tople harmonije, poneki akcenat crvene, a zelenu uveo kao lajtmoti kolorističke orkestracije. Njemu je ova grupa radova bila važna iz više razloga. Pretpostavljamo da ga je enterijer ateljea podsećao na prve godine u Sen Tropeu, takođe i zato što se u njemu već kristališu mrtve prirode iz sedamdesetih. Dva poetskorealistička akta vezuju se za seriju onih koje je naslikao tokom šeste decenije. Likove i karaktere Freni, porodičnih prijateljica i, nadasve, ćerke Nikol, sugerisao je na način izvanrednog portretiste koji ne povlađuje modelu nego ističe suštinu i potvrđuje Ćelićeve reči: Njega nešto goni da pronalazi mnoge skrivene, zamagljene podatke o ljudima i stvarima, da razotkriva tajne ljudske psihe ili da podređuje čoveka svojoj meri i svom biću.

U fazi dramatičnog intermeca Čelebonović je uspešno definisao i svog prijatelja Van der Ensta. Istim žustrim potezima, širom četkom i svetlijim pigmentima, kompozicijom i izvesnom tajnovitošću usmerio je na govor predmeta, na određeno raspoloženje prema duši stvari, kako je sam izjavio, što postaje njegovo trajno obeležje. U svojoj prelaznoj fazi (1945-1955), zahteve socrealizma u Jugoslaviji zadovoljio je novim motivom, ne neizbežnim poletnim pokličem i ulepšavanjem stvarnosti. Nije se odrekao stare plastične građe, pikturalnog bogatstva i svedenim oblika. U isto doba, radio je mrtve prirode i portrete, od kojih je jedan (Devojka sa lišćem, 1948) izlagao u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1952). Uskoro je supruga Freni postala i centar i detalj razvijenog enterijera sa mrtvom prirodom. Slikarskim postupkom, hromatikom i nervaturom crteža, ovaj rad sa njenim likom vezuje se za motiv Sen Tropea, izveden samo po strogim moralnim načelima umetnika koji ne pristaje na diktat bilo koje vrste, nego se hrabro zalaže za slobodu umetnika i umetnosti, a to potvrđuje i članstvom u grupi Samostalni.

Čelebonović je zenit dostigao u najplodnijoj i priznanjima ovenčanoj zeleno-plavoj fazi (1955-1965), u kojoj nisu zanemarljive ni istančane nijanse okera ni dejstvo crvene i žute. Ostvarenja u porodici upućuju u sve motive kojima je tada posvećivao pažnju, a pre svega u ono što je sam smatrao najbitnijim: Mene prvenstveno interesuje sam slikarski problem. Duboko verujem da se slikarska sadržina izjednačuje sa samim procesom rada. Melodija je ista. U tom mučenju ima nečeg veoma važnog što ranije nisam cenio.

Dosegao je autentičan izraz, krajnje artikulisan likovni govor, željenu kolorističku zvučnost i izvođačku sigurnost. Ostao je u matičnim tokovima srpske i jugoslovenske posle socrealizma obnovljene moderne, iako se oslobodio obaveze da prati i interpretira trendove. Na Bijenalu u Sao Paulu, zastupao je Jugoslaviju sa trideset novih slika, među kojima se nalazila i jedna stara, njemu posebno bitna Porodica (1931). Sigurno je zato za sebe sačuvao nekoliko eksponatasa ove prestižne smotre svetske umetnosti (Starac iz Prizrena, Trgovac, Akt s pticom, Ženski akt s leđa, Žuto i zeleno) ili njihove srodne varijante (Obilje II – koju je ćerka Nikol Čelebonović poklonila Srpskoj akademiji nauka i umetnosti; Svetla mrtva priroda), isto kao i one sa pariskog Jesenjeg salona (Mrtva priroda sa gipsanom glavom, Beli i zeleni čaršav) i svojih samostalnih i retrospektivnih izložbi.

Osim zbog istorijskog značaja one su bitne jer pružaju dobar uvid u sve ono što što je postigao i potvrđuju da se nije poveo za aktuelnim tendencijama, pre svega za enformelom i aprstakcijom, takođe da se suprotstavio najavljenom kraju slikarstva. Uspeo je da grafizmom i pikturalnošću, prefinjenim nijansiranjem i reskim pigmentima, uzvišenom melodijom i tišinom nad burama u svetu, iskaže poglede na život i umetnost, da dosegne vrhove.

Čelebonović je tada pretežno slikao mrtve prirode sa tikvama, jabukama, pomorandžama, paradajzom, punjenim pticama, mrtvom guskom, bocama vina, hlebom, lukom, gipsanim glavama, punjenim orlovima, sovama, čapljama, rodama, tetrebima i drugim predmetima koji su, nema sumnje, bili i lični i opšti simboli koji zahtevaju odgonetanje, bez obzira što su uvek i svuda prisutni zbog čisto likovnih razloga.

Po završetku Drugog svetskog rata, on je pažnju poklanjao devojkama u pitoresknim narodnim nošnjama i ljudima kod kojih se osete damari prošlosti, ženskim aktovima u enterijeru, prirodi i, u okviru složenih kompozicija, predelima iz primorja, najčešće nastalim tokom letnjih odmora u Budvi.

U porodici nema mnogo dela odmah po Čelebonovićevom povratku u Francusku 1960. godine. Na osnovu nekoliko, uočavamo da je kod manjih slika formu sveo na ritam ploha, da je izražajnost i ubedljivost likova ostvario minimalnim sredstvima, da se kod predela vratio započetom krajem pedesetih, odnosno nastavio da realno pretače u arabesku crteža, vehementne poteze, sklad toplih i hladnih tonova, igru prozirnog i neprozirnog, atmosferu mediteranskog podneblja.

Porodica-ulje-na-platnu-1982-1984Devet slika iz porodične kolekcije pripada Čelebonovićevoj beloj fazi, koja počinje od sredine sedme decenije. Najviše je obrađivao mrtve prirode, sa uobičajenim predmetima i mobilijarom, lišćem, skulpturama i, katkad, sopstvenim likom, ne više ispred slike, nego, ikonografski dobro osmišljeno, u slici ili kao odraz u ogledalu.

Na svetloj, katkad skoro beloj osnovi, odvija se dinamičan koloristički ritam. Faktura je mestimično reljefna, ostvaruje igru sa predmetima i pojednostavljenom linearnom arabeskom. O tome svedoči i Mrtva priroda s pticom i keramikom II, reprodukovana u monografiji čiji je autor Stojan Ćelić, ali sada sa izbrisanim potpisom i, nesporno, nešto malo doslikana. Čelebonović je, vrlo često, radio preko gotovih slika ili prepravljao one kojima, nekada i bez razloga, nije bio zadovoljan. Aleksa Čelebonović je u pitanju postavljenom bratu dao i odgovor: Slikanjem jednog delića i nagomilavanjem materije na tom mestu ideš ka izražavanju jedne mnogo opštije sadržine. Ceo život konkretizuješ u tom deliću, nije ti potrebna priča, nego i najmanji povod na slici koristiš da kažeš sve o sebi, pa i o drugima, na kraju krajeva.

Na izložbi u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (1982), Čelebonović je predstavio osamdeset četiri rada ili ovog poslednjeg razdoblja koje, po njemu, proističe iz svega kroz šta je prošao: Celo delo je povezano i ne može jedna faza da opstane bez druge. Zbog toga se ne može reći da je nešto počelo pre nekoliko godina. Jedna je linija koja vodio od blistavih momenata melodije, koja je u čoveku, do traženja inspiracije u đubretu. U starim legendama o počecima ljudskog roda uvek se navodi blato kao element iz kojeg je čovek izišao. Nisam ja to hteo, ali postoji nešto što me goni na taj put. Moje cveće ne raste u kristalnim vazama, nego iz blata. Osećam da je to osnovno u mojim poslednjim godinama, a sastoji se od izvesnog mučenja (…) I smrt je poetična. Sve može biti poetično. Nije sve gadno što se dešava u starosti. Uglavnom se razvijanje moje plastične misli odvija na putu između lepog pevanja i šumova brutalne muzike. Bilo je to traženje u sebi, borba sa sobom, dirljivo suočavanje sa prolaznošću i nepokolobljiva vera u stvaranje koje slavi život.

Pri kraju, Čelebonović je, osim mrtvih prirodi i enterijera, naslikao kompozicije sa figurama od kojih jednu po umetnosti, po pomenutoj Porodici, svom vrhunskom ostvarenju koje se izlaže u stalnoj postavci Narodnog muzeja u Beogradu i na mnogim antologijskim pregledima. I kod ovog, posle više od pola veka kasnije ponovljenog monumentalnog grupnog portreta svojih dragih rođaka i supruge Freni za stolom u enterijeru, kao i kod ostalih kompozicija, njegove linije su ostale seizmograf duše, jarke boje odraz drugačije percepcije autora koji se suočava sa nestajanjem, forma odjek onih koji su fizički nestali.

Potvrdio je svoj stav: Važan je sam čovek, a ne htenje ili program. Ja sam malo pomalo izgubio kontakt sa tom vrstom problema. Sada mi je glavno: kako se može izgraditi kompleks elemenata pun značenja. To će reći da rad ne bude prazan i samo dekorativan. Intenzivno značenje može biti i u smislu boje, harmonije, u smislu otkrivanja subjekta. Za mene više nije važno da li je mrtva priroda ili pejzaž. Radim isključivo na otkrivanju nekog ritma. Umetnički rad je za mene potpuno odvojen od značenja, od istorijskog procesa, rekao bih da je taj rad kod mene sličan muzici, sličan inspiraciji muzičara koji pridaje značaj melodiji, šumu ili zvuku. To treba razlikovati „son” u „bruit”. (…) Ako produžimo paralelu sa muzikom, u poslednjim godinama faktor u kome živim nije više melodija nego je šum. Proizvodi ga život, a melodiju proizvodi ljudski genije.

Čelebonović nije želeo da bude krik čovečanstva, nego mudrac koji u malim stvarima otkriva smiraj, koji sebe traži u svetu, a svet nalazi u sebi samom. Zalagao se za umetnost oslobođenu ideologija i dnevno-političkih programa.

Ipak, suprotstavio se haosu surovog XX veka. Kao pripadnik Pokreta otpora borio se protiv nemačke okupacije Francuske i surovosti nacizma, kao umetnik protiv diktature socrealizma, i svaga što čoveka odvraća od života i vodi smrti tradicionalnih likovnih oblasti.

Ono što je ostavio svojima, zaslužuje studioznije proučavanje, povezivanje sa njegovom celokupnim stvaralaštvom i sa umetnošću kod nas i u svetu. Mnoga dela iz porodične kolekcije biće neizbežna za retrospektivne, tematske ili bilo koje druge izložbe, čak i vrlo sažete preseke srpske umetnosti.

Izložbeni katalog Marko Čelebonović: slike iz porodične kolekcije objavljen je povodom izložbe u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić (Beograd, 7.10-6.11. 2010. )

Izložbeni katalog je dostupan u Likovno-grafičkoj zbirci Biblioteke Matice srpske i čuva se pod signaturom Ук II 10230.

Ljubica Miljković

Izvor:kulturniheroj.com

_________________________________________________________________________________________

GALERIJA

Priredio: Bora*S