NEKI TE NE VOLE LJUDI…

tamoiovde-logo

Postoje ljudi, moj sine,
koji te ne vole, tako…
Al’ nemoj da te to brine,
ne može voleti svako…

Svejedno da li ih koriš,
ili im daruješ cveće.
Predaš se ili se boriš…
Neki te voleti neće…

Zajedno teku vam dani.
Za isti sto ćete sesti.
Ali ste svetovi strani
koji se ne mogu sresti.

I možeš pružiti ruku,
vaditi srce iz grudi,
priznati patnje i muku…
Neki te ne vole ljudi.

I možeš brod kad im tone
džinovskom snagom ga dići,
opet će da te se klone!
I svom će ostrvu ići…

I zato nastavi dalje.
Neodlučni su slabi…
Gospod ti vetar šalje!
Ne osvrći se i grabi!

Razapni jedra i maštaj.
Pobeđuj metar po metar.
I praštaj. Praštaj im. Praštaj.
Nije im naklonjen vetar!

A kada stigneš do duge
i svet kad pronađeš novi,
nek’ te ne pobede tuge.
Opet ih, opet pozovi…

Nedeljko Popadić

Izvor: facebook.com/radioaktivni.komarac

______________________________________________________________

Advertisements

MOLBA ILI UVREDA…

tamoiovde-logo

ČEKAJ

Čekaj me, i ja ću sigurno doći

samo me čekaj dugo.

Čekaj me i kada žute kiše

noći ispune tugom.

Čekaj i kada vrućine zapeku,

i kada mećava briše,

čekaj i kada druge niko

ne bude čekao više.

Čekaj i kada pisma prestanu

stizati izdaleka,

čekaj i kada čekanje dojadi

svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.

 

Ne slušaj kad ti kažu

kako je vreme da zaboraviši da te nade lažu.

Nek poveruju i sin i mati

da više ne postojim,

neka se tako umore čekati

i svi drugovi moji,

i gorko vino za moju dušu

nek piju kod ognjišta.

Čekaj. I nemoj sesti s njima,

i nemoj piti ništa.

 

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,

sve smrti me ubiti neće.

Nek kaže ko me čekao nije:

Taj je imao sreće!

Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti

niti će znati drugi

da si me spasila ti jedina

čekanjem svojim dugim.

Nas dvoje samo znaćemo kako

preživeh vatru kletu, —naprosto, ti si čekati znala

kao niko na svetu.

Konstantin Simonov

_________________________________________________________________

tamoiovde.wordpress.com/2015/07/06/cekaj/

KAD MI TAKO DOĐE…

tamoiovde-logo

MART

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
– unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
– unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud
– unutra u mene.

Miroslav Antić

__________________________________________________________________

NEĆU TE SA SEBE SKIDATI…

tamoiovde-logo

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.

TAMOiOVDE-BoraS-IMGP1970

Foto ilustracija: Bora*S

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.
Miroslav Antić

__________________________________________________________________________

POMERANJE CENTRA SVETA…

tamoiovde-logo

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
„Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.“
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.

268652_2079860270086_1052407793_2405715_3598846_n

Foto ilustracija: vesnamihajlovicblog.wordpress.com

Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.

Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.

Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.

Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.

Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.

Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.

Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.

U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

Matija Bećković

_________________________________________________________

PAMET ME STEGNU, JA SRCE STISNU…

tamoiovde-logoLaza Kostić, slavni srpski pesnik i pisac rođen je  u Kovilju na današnji dan 1841. godine.

__________________________________________________________________________________________________

Dnevnik

Njemu je bilo 50, a njoj tek 20 godina. Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini Laze Dunđerskog.

lenka01Između Laze Kostića i Lenke rodila se obostrana ljubav. Lenka opčinjena pesnikom, a on mladošću i lepotom. Umesto romanse, Laza se najpre povlači u manastir Krušedol, a potom se, na predlog Lenkinog oca, ženi Julijanom Palanački iz Sombora.

Te iste 1895. godine Lenka je umrla u Beču u 24. godini života. Sahranjena je u Srbobranu u porodičnoj kapeli. Laza Kosić posvetio je ovoj neobičnoj devojci, mnogi se slažu, najlepšu ljubavnu pesmu napisanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Ovo je dnevnik Lenkin u kome se jasno čitaju njene emocije prema čuvenom pesniku, ali i čuđenje kada joj je predložio da se uda za čuvenog Srbina, pronalazača iz Amerike Nikolu Teslu….

U Čevu, leta Gospodnjeg, 1891.

Danas sam ga videla prvi put. Došao s mojim ocem. I bata Bogdan mi je toliko pričao o njemu dok sam onomad boravila na njegovom imanju kod Bečeja. Njegova slava išla je ispred njegove pojave. Dok sam ih posmatrala krišom kroz prozor moje sobe kako izlaze iz kočija, primetila sam da ima gibak, ponosit hod, prinčevsko držanje.
Kako bih ga opisala?
Razbarušene kose, uzvinutih brkova koji više odaju neki teatarski efekat, očiju okruglih i ispupčenih, u kojima se ogleda velika umnost i duševna dubina…Ne znam da li sam se dobro uspela izraziti na srpskom. O muškima koliko znam, on nije onaj koji bi na prvi pogled zaneo neku devojku. Mada, u mladosti, mora da je bio lep. Kod nas će u gostima u Sokolcu odsesti nekoliko dana. Otac će prirediti i prijem u njegovu čast. Mislim da ću imati prili-
ke s njim duže govoriti i bolje se upoznati, naročito s njegovim prelepim stihovima, od kojih mnoge znam, npr. „Zvono” i često u društvu recitujem napamet.

lenka02Lenkin klavir koji je nagrađen u Beču 1873.
Dvorac Sokolac, leta Gosp., 1891.

Prijem u čast Gospodina Laze protekao je kako se samo poželeti može. Bili su ti svi: moja braća, moje udate sestre, Milka i Olga, koje su došle specijalno za ovu priliku, čak i moje družbenice iz zavoda, došle kočijom iz Novog Sada, dok je Branka stigla iz Sombora. Ovde će ostati više dana. Roditelji su bili baš srećni. Gospodin Laza je sve dame šarmirao, a kada sam im se i ja pridružila, udelio mi je komplimente na pet jezika! I
posle, čini mi se, da je razgovarajući sa njima, čas nemački, čas francuski, upirao svoje oči najčešće u mom pravcu. Razmenili smo nekoliko reči na francuskom (s kojim ja nisam tako dobra kao sa nemačkim), a onda me je svečano zamolio da bi imao retku sreću čuti nešto da im odsviram i otpevam na klaviru. Naravno da sam pristala. Ta, to je moja najmilija zabava! Sela sam za naš starinski klavir (Sohn Wien) koji mi je Oca kupio kad sam imala samo četiri godine, nagrađen prvom nagradom na izložbi u Beču (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) i pitala Gospodina Lazu šta bi želeo da mu odsviram. A on je odgovorio da ne postoji klavirska kompozicija koja bi izrazila nezemaljsko plavilo mojih očiju! Da, baš tako se izrazio i još, nakon mog malog koncerta, da su moji prsti ne svirali, već igrali na tipkama, i da će ovo letnje popodne uneti trajni nemir u njegovo srce!

Ovo sve žurim da zapišem da ne zaboravim lepote srpskog jezika koji sam čula te večeri iz usta ovog velikog Pesnika (pa i ovaj Dnevnik posvetiću vežbi maternjeg jezika, koji sam poprilično zaboravila, boraveći dugo u Beču, u zavodu)

lenka03Steva Todorović, portret Lenke Dunđerski, 1887.
Sokolac, l. G. 1891.

Moje družbenice su otišle. Branku sam posebno zadržala da ne ide odmah kući. Ponovo smo se sećale divnih mladalačkih zajedničkih dana u Zavodu. Potom smo pričale o g. Lazi. Znam da je raskinuo jednu veridbu. Da li mu je srce slobodno? Kad sam mu, po običaju one večeri, ponudila spomenar da mi se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene, ali da će mi želju sigurno ispuniti! A u Brankin spomenar, za rastanak, upisala sam joj Geteove stihove na nemačkom: i potpisala se Helene Dungyerszky.

Sokolac, leta G. 1891.

Danas sam se prvi put pogledala u ogledalu u mojoj sobi – onako kako me je on gledao čitave te nazaboravne večeri. Znam, znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim nimladiće u Beču. No, ja sam odmahivala na sve i nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? Još jednom napravih okret pred ogledalom, raspuštene kose, koja mi je inače, uvek savijena uz pomoć moje dadilje Bebice, pod kapicu ili pod šeširom. Ah, Bože, šta sve krije, kakve tajne u ljudskim osećanjima?
Moram sići dole.

S. , leta G., 1891.

Jutros sam predložila Gospodinu Lazi da malo projašemo po imanju, ali on se izvinio da bi radije pjehom. I dok smo šetali avenijom, usamljeniji nego obično i lišeni gužve posluge i mojih ukućana, samo mi najednom odrecitova:

…Tek sad se kajem,
Što nisam češće zemnim prolazio krajem.
Već navek po tom ognjenom vrhuncu,
Po nedomaštanom, umišljenom suncu…

Ne znam šta je mislio, samo je upitao da li mi se sviđaju, a ja sam mu odgovorila da se meni njegovi stihovi svi dopadaju i da sam njegov verni čitatelj i obožavatelj. Samo to, kao da je uzvratio njegov nemi pogled?

****
Reče, takođe posmatrajući za ručkom, u trpezariji, moj portret od g. Steve Todorovića, koji su moji roditelji onomad naručili, da bi želeo da me jednom vidi portretisanu sa fesićem. Reče, kako mi posebno lepo stoji fesić nakrivljen nad jedno oko (Gledao me je juče kako uzjahujem konja u punoj jahaćoj opremi, kojoj je pripadao i taj fesić sa korbačem, moja najmilija jutarnja šetnja po imanju). Odgovorila sam da ću se uskoro dati litografisati, pa ću mu takvu jednu sliku s posvetom pokloniti, ali da zauzvrat od njega tražim jednu njegovu zbirku pesama, takođe sa posvetom!

lenka04S., O Petrovdanu, 1891.

G-din Laza je pristao da mu otac bude dobrotvor. To znači da će biti kod nas u Sokolcu barem godinu dana. Ovde kod nas, moći će na miru pisati svoje božanske stihove i prevoditi. A ja? Moći ću ga svakodnevno viđati, razgovaraćemo svaki dan do mile volje. Mojoj sreći nema kraja!

S., na Ognjenu Mariju, 1891.

Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa Gospodinom Lazom. S njim nikada ne može biti dosadno! Kakve priče iz dalekog sveta, kakve sve ljudske sudbine, kakve anegdote! Od srca sam se nasmejala jednoj od njegovih dogodovština sa Cetinja.Prema njegovom životnom iskustvu, sva moja znanja stečena u Pešti i Beču deluju kao od papira. I jesu papirnata. A ja se smatrala – izobraženom! Tek u g. L. vidim šta je život.

S., uoči sv. Ilije, 1891.

G. Laza uči me i engleskim rečima i pomalo razumem sada i taj jezik, ali daleko od toga da mogu da konverziram. On kaže da je na tom jeziku ispevana najlepša ljubavna tragedija, Romeo i Julija, od g. Šekspira, koju je on i preveo onomad za Letopis. Tražila sam da mi g. Laza donese svoj prevod te predivne tragedije, da je pročitam pretočenu u njegove medene reči, u jeziku koji se srpskim zove. Rekla sam da ću samo zbog ove tragedije i engleski
jezik naučiti, na šta je on dodao: – Nadam se da naša priča neće biti takva! Čvrsto sam mu stegla ruku.

S., o Preobraženju, 1891.

Tako, sedimo kraj kamina u trpezariji i pričamo, Oca i Mati odu ranije na počinak. Ili šetamo po divnoj jesenjoj prirodi na imanju i pričamo, pa odjednom, kao po prećutnom dogovoru, sa srpskog pređemo na nemački. Ili, francuski. Pa mađarski. Ili, kao što je bilo jutros, kojim jezikom smo poželeli jedno drugom „Dobro jutro!”, tim jezikom pričamo čitav dan. Oca se samo smeška. Volela bih da se, ovako ćuteći, razumem sa nekim čitavog života.

lenka05S., na Vel. Gospojinu, 1891.

Pogled kojim me je jutros pogledao, presekao me.Osetila sam da nešto želi da me pita. I pitao je, zamolivši me da posle doručka, dok se posluga vrzmala okolo, iziđemo u šetnju podalje od dvorca.
– Da li je istina da ćete se udati za crnogorskog princa i
prestolonaslednika Mirka?
A ja sam mu na to nehajo odgovorila, da su to sve glasine i možda, nečije želje koje nemaju mnogo veze sa mnom i mojim htenjima, i dodala: Da bih mogla da se udam jedino za čoveka kao što je on, ali da takvog još nisam upoznala, niti za njega čula!

Takođe dodadoh, da će moj otac da poštuje svaku moju želju, jer, sem što me mnogo voli i želi da ženskinje naše bude izobraženo, on smatra da ono treba da ima slobodu da može da bira svoga bračnog druga po želji svoga srca, a ne zbog nekakvih novaca ili titula.

S., oko Male Gosp., 1891.

Pokazala sam g. Lazi, stidljivo, jer to nikom do sada nisam, jednu svoju pesmu, ispisanu na nemačkom, dok sam bila u pansionatu u Beču. Tad sam se osećala tužno i tek tada shvatila kakva je pesma lek kada se napiše. Mnogo sam se premišljala i skanjivala da li da mu je dam ili ne, da je pročita, i na kraju reših. Nek bude kako bude! Od njega i pokuda i pohvala zvuče kao nebeski dar. Sutra čekam odgovor.

Vtornik, 1891. veče

Izašli smo u šetnju iako je bilo hladno. Ali šta je hladnoća prema vrelini mojih obraza. Čuću reči o mom malom stihotvoreniju od najvećeg srpskog pesnika. Nisam ništa pitala, a ni on nije ništa rekao. Odjednom, počeo je da recituje:

Nada za nadom, brodolom sve je,
Al srce se nada uvek više,
Kao što val za valom briše,
Tako gorčina ne nestaje;
Kao što valovi tonu i pene,
Tako gorčina dođe do mene,
Mada se nadom svaki dan hrani,
Udari srca, talasa su dani…

Bila sam bez reči, od sreće. On je recitovao na srpskom, moju pesmu ispevanu na nemačkom! On ne samo da ju je noćas preveo, već je popravio tamo gde su moji nevešti stihovi bili malo hrapavi, na svoj način i još je naučio napamet, izgovarajući reči iz moga srca onim svojim dobro znanim pesničkim patosom. Zagrcnula sam se od sreće. Više nisam pitala, ništa više nisam tražila. Na ulazu kod stepeništa, on je međutim, samo dodao:
– Vaša mlada i divna duša ne bi smela da tako rano, a tako duboko pati i već oseća toliko gorčine života!

lenka06Kuglana u dvorcu „Sokolac”
Sokolac, o sv. Nikoli, 1891.

G. Laza ide za Božić u Sombor. I mi ćemo provesti praznike u Pešti. Iako na kratko, teško mi pada ovaj rastanak.

Pešta, o Mladom Božiću, 1892.

Da li sam zapisala datum kada smo se prvi put sreli? Moram pogledati u ovaj Dnevnik. Mislim da bih – i sad sam sigurna u to – mogla samo sa ovak-
vim duhom opštiti, i ni jedan muški, ne znam sa kakvim titulama i bogatstvom, ne bi mogao moj muž biti sem ovako uzvišenog duha kao što je G. Laza.

Pešta, o sv. Jovanu, 1892.

Sutra se vraćamo u Sokolac. Oh već sam se zaželela svoje sobe. I proleća na našem imanju. Doći će ubrzo i Gospodin Laza.

Sokolac, oko Sretenija, 1892.

Doputovali smo u nedelju u Sokolac. Stigao je juče i Gospodin Laza iz Sombora. Sad smo svi kao tu, kao letos, i gotovo da izustim reč – kao porodica.

Sokolac, s proleća, 1892.

Gospodin Laza je veliki gimnastičar. To mi je i sam rekao, ali me zadivio kako se čitavo veče kuglao sa mojom braćom Đorđem i Gedeonom – i pobedio! Iz sveg srca sam pljeskala njegovom uspehu, a braća su me namrgođeno pogledala.I dok su oni posle seli za kartaški sto i do duboko u noć kartali (Oca, braća, G. Laza sa batom Bogdanom – bože, kako su nekad muškarci sa tim svojim pasijama dosadni, bez ženskog društva), ja sam se zatvorila u svoju sobu, malo čitala, a onda napisala još jednu – pesmu. I stidim se svog rukotvorenija, ali smoći ću snage, pokazaću je G. Lazi.

lenka07S., o Uskrsu, l. G. 1892.

Danas je došao g. Uroš da moluje moj portret. Doveo ga bata Bogdan, a poručio je otac da dođu. Dugo smo se dogovarali, učešće je uzeo i g. Laza, pa smo se po želji Oce ipak složili da to bude portret u prirodnoj veličini, sa balskom haljinom. (Tako propade g. Lazina želja da to bude sa fesićem, koje su moji muškarci smatrali nedovoljno ozbiljnim.) Dugo sam stajala u salonu, u balskoj haljini, dok je g. Uroš pravio skicu, bilo mi već teško. Ali, zadovoljna sam konturama koje sam videla. Stajala sam kraj omiljenog prozora što gleda na glavni ulaz u Sokolac, sa puno svetlosti, pored svog schreibentischa sa cvećem, i g. Uroš kaže da će raspoloženje i cela slika vrlo lepo ispasti.

S., uoči leta G. 1892.

Otac je organizovao još jedan veliki prijem u čast G. Laze. On je juče najavio da uskoro odlazi, a njegov nešto natmuren izraz govori da nije srećan. Bože, šta li misli? Ipak, ne razgovaramo tako dugo i tako često kao pre. On je više povučen, i u svojoj sobi. Kaže da piše. I ja se tad sklanjam i ne želim njegovom uzvišenom duhu da smetam.

S., o Duhovima, 1892.

Zar ima godina dana kako smo se prvi put sreli!?I sinoćnji prijem ovde u našem Sokocu, u najvećoj balskoj dvorani, protekao je nikad lepše. Celo veče sam bila u društvu g. Laze. Zabavljao me je, plesao, a druge dame koje su bile s nama u društvu, željno su ga slušale, jer je on pravi kozer i neverovatan zabavljač ženskog društva. Mada njegov pogled koji po neki putuhvatim, već savršeno ga poznavajući, veli, da se u njegovoj duši sasvim nešto drugo događa, nego što se pred svetom pokazuje.

lenka08S., oko Petrovdana, 1892.

Sutra g. Laza odlazi od nas. Kaže da mu je ovde sve predivno, ali da mora malo da se odvoji i osami. Razumemo mi pesnike, Gospodine Lazo, kaže moja Mati. Ali, mene muči nešto drugo. Da li odlazi zbog mene?

Leto G., 1892. ponedeonik, veče

I bila sam u pravu! Uveče, pre rastanka, dok smo sedeli u salonu, dao mi je pisamce, i zamolio da ga otvorim kada on već bude otišao. Ja sam njemu za rastanak, poklonila fotografiju najnoviju, u libadetu, sa potpisom, načinjenu zimus u Pešti. Ispoštovala sam njegovu molbu, i evo, sada tu kovertu sa francuskim žigom, otvaram. U pismu, na njegov način, što sam i očekivala, nije bilo ni jedne rečenice, samo – pesma. Zapravo stihovi neke pesme bez naslova, bez početka i bez kraja. Da, odmah sam sve razumela. Sad je ostalo da sa ovim pismom, tj. pesmom razgovaram dok je odsutan, dok budemo rastavljeni.

…Koga takne tvoja ruka,
Oko tvoje kog prosuka,
Biće vredan toga struka,
Toga lica, toga guka,
Tih milina i tih muka,
Biće vredan, kako ne bi –
Blago Tebi!…

S. Leto, 1892.

Gospodin Laza je otišao u manastir Krušedol, kaže, da piše malo u osami. Neizrecivo mi je prazno u duši i u kući. Gde god se okrenem očekujem da vidim njegovu dragu, razbarušenu pojavu, i one vodnjikave, tople oči i pogled koji me svuda prati. I sada te njegove oči osećam na sebi. A tek glas! Prvi put osećam da mi neko nedostaje, a da to nije moj otac, mati, sestre… Bože,da li je to ono što jedno drugom nismo rekli, a sve je bilo to? Bože, ja sam srećna, jer se prvi put rodio taj osećaj u meni, i to prema takvom, u svakom pogledu, odličnom čoveku. Kako mi je prvi put dosadno u mom sopstvenom domu, u ovom dragom kutku koji sam oduvek volela i toliko čeznula u Beču za njim. Ne čita mi se, ne jaše, ne šeta, čak ni ne putuje družbenicama, čak ni u Beč! Samo bih da sam sama u ovoj mojoj sobi, i samo da sam u mislima s njim.

N. Sad, Leto G. 1892.

Idem i ja sutra do družbenice Branke, a potom sa njom u Baden, koji volimo još od zajedničkih dana u Zavodu. Moram ovu prazninu nekako zatomiti.

lenka09Lenkina soba u kojoj je iznad kreveta njen portret
Sokolac, s jeseni, 1892., veče

Vratila sam se juče u svoj dom u Sokolac. Kako mi je nedostajao! Naročito moja soba! G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan! To vide i ukućani i posluga. Kad sam se zatvorila u svoju sobu i pročitala pismo ponovo, nešto me u njemu i buni. Al evo, prepisujem:Kaže, razdaljina izbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikad, a ne smem da Vas volim… Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas odatle istisnem. Zato sam od vas i pobegao! (ovo ja podvlačim). Zašto? Šta je prepreka našem osećanju?Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam sve njemu pod noge. Mislim da bi i otac pristao. Pisaću mu.

S. oko Mitrovdana, 1892.

Čudni tonovi njegovog poslednjeg pisma.Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se on nečeg boji? Mog bogatstva? Ništa meni to nije važno. Samo On. Razgovaraću s Ocom.Onako, poizdalje, pitala sam Ocu: da li bi on mene dao nekom ko nije titulisana glava, i nema bogatstva, ali je veliko ime, dobar i duhom bogat čovek? Dobri Oca je video na šta ciljam, pa mi je odgovorio da je to pitanje rano da rešavamo, da sam ja još mlada i još života trebam videti, pre no što se udam.A ja sam na to dodala, ako bi se ja odlučila na udaju i već izabrala, da li bi mi dozvolio, a on se grohotom nasmejao:
– Pobogu, dete, pa ti ćeš mladoženju isprositi, umesto on tebe!
I na tome se završilo.

S. oko Božića, 1893.
(iskinuto)

Kamo ona bezgranična vera u našu ljubav, u njega?Da li sam ja volela iluziju? Ali, to ne može biti! On je to, od krvi i mesa. Ja volim Pesnika, i živog čoveka, hoću ga takvog kakav je, ništa mi njegove mane što je ispisao ne znače, one su meni vrline. Te umoran od života, te star, te nije za mene…Toliko sam mu puta pisala, ponavljala, pa ne vredi. Ali, boriću se i izboriću za njega. Njemu treba pomoći! Tražiću sastanak, da dođe, odmah!Ovde. I više se nećemo rastajati!

lenka10Novi Sad, s proleća 1893.
(iskinuto)

Susreli smo se juče. Vidno propao i iscrpljen kao nekom duševnom borbom, razbarušeniji, rekla bih, nemarniji nego inače. No, time, kao da je hteo da mi da do znanja: – Eto, vidite, ovakvog me hoćete! To je prokomentarisala potom i moja Mati:
– Dete, ne znam i brinem se za te, al šta ti vidiš na njemu?
Dugo smo šetali i pričali, pričali, ovog puta ne one naše vrcave igre duha, već vodili vrlo ozbiljne i mučne razgovore. On meni stalno:
– Udajte se, udajte gospođice Lenka, oslobodite i mene i moju patnju i čežnju!
A ja njemu:
– Ali, Gospodine Lazo, zašto Vi ne biste bili taj za koga bih se udala?Moje srce Vas je već odavno i neizmenjivo izabralo!
– Ja sam star i nedostojan Vas. Ni po čemu Vas nisam dos-tojan, ponavljao je.
– Šta može biti više od duha koji imate, Gospodine Lazo?
Uporna sam i ja. Nije li to najveće bogatstvo sveta, niste li Vi najbogatiji čovek po tome? Moje srce ište samo takvoga bogatstva, drugo mi ne treba, a toliko i toga drugog imam, za nas oboje.
– Brak nije samo duh gospođice Lenka, kao da je setno dodao.
Brak je i telesno zbližavanje…
– Ja ga prekidoh: – Kad žena voli, na sve je spremna i u svojoj ljubavi sve će da okrene za svoju sreću. Vi se nečeg bojite g. Lazo?

(iskinuto)

Posle toga je otišao.
Dugo mi nije pisao. A i kad piše – jedno te isto. Kud se dedoše one vrcave igre njegovog božanskog uma, koje sam obožavala da slušam!U neizmernoj čežnji, zatvorim se u svoju sobu, pa onda čitam, iščitavam po ko zna koji put njegove pesme, dodirujem rukom njegove posvete, pipam mastilo na njegovom potpisu – kao da ga time hoću približiti i večno vezati za sebe.

lenka11Dvorac Sokolac, o letu 1893.

Ljubim već davno uveli beli pupoljak u vazi, koji mi je onomad uzbrao u našem vrtu i uz poljubac poklonio.
– Ja sam siromašan pesnik koji nema zemaljskog blaga da Vam pokloni, ali ovaj poljubac u ružu i njen miris koji i posle, kad uvene ostaje, neka Vas uvek seća na mene.

S., Leto G. 1893.

Odlazim na još jedno putovanje. Sve usamljenija i sve tužnija. Ništa me više ne zanima.

S., oko Mitrovdana, 1893.

Rođendan mi je, a ja sam tužna.On neće doći. Tako je javio. Dvadeset tri su mi godine. Vidim već i roditelji brinu i hteli bi, nekako se snebivaju da mi
kažu: „Ne čekaj ga! Vreme ti je za udaju! Tolike prosce, grofove i prinčeve si odbila zbog tog razbarušenog pesnika.”
I braća kad dođu, kritički me posmatraju. Samo sestra Olga me razume. Ona je udata, nije tako daleko, pa mogu čestoda je viđam. Ona mi onomad reče, ne znam možda i iz ličnog iskustva:
– Žena treba samo iz ljubavi da se uda.
I ja mislim da neću moći drugačije.

S proleća, imanje Bogdana Dunđerskog 1894.

Došla sam kod bate Bogdana jer mi je kod kuće postalo neizdrživo. I evo, sada jedino preko Bate čujem za njega. Sasvim se odaljio, i kao, namerno. Bio je kod Bate na imanju i po mesec dana, ali nije mi pisao. Tek, čujem od Bate da ponekad pita za mene, i ono – da li se udala? Nema više ni knjiga da mi šalje. Očajna, izađem malo da jašem po imanju, jer Bata ima prekrasnu ergelu, preko stotinu grla. Prave mi društvi njegovi konjušari. Čestiti ljudi. Svuda me prate da mi se štogod ne dogodi. A ja se osećam, da bih baš volela da mi se nešto dogodi, da padnem s konja i da se ovo sve završi. Došla sam ovde da ne svisnem.
Bog da prosti, ovo neće na dobro izaći.

lenka12Portret Lenke,Uroš Predić
Sokolac, leto 1894.

Namolovan mi portret. G. Uroš je to uradio znalački, majstorski. Imam nešto više melanholičan pogled nego kad je slika početa (ali kakav bih, ah, inače mogla imati!), ali sve je tu dobro pogođeno: i moja plava kosa i kika i vrat i ruke – i naročito balska haljina od moje prabake, sa lentom i
cvetovima od čipke na golim ramenima. I vaza pored stola sa ljiljanima u nežnom desenu haljine, i žute ruže (avaj, simbolične za moje raspoloženje). Sve to u nežno plavoj draperiji i pozadini koja odudara od portreta svih ostalih naših predaka u Sokolcu.

Otac je veoma zadovoljan slikom i bogato je nagradio g. Uroša. I ja sam zadovoljna, ne bih mogla reći oduševljena zbog mog trenutnog stanja, ali slika je lepa i sobom sam zadovoljna na njoj. Ko zna, možda će taj portret ostati jedini trag od mene, da sam ikada postojala na ovome svetu.Visiće iznad mog (ah, bračnog kreveta), pored velikog ogledala u mojoj sobi. Kad god sednem za svoj schreibentisch od sada će me sa strane uvek posmatrati još jedna Lenka. Ah, da ga bar vidi Onaj kome je namenjen!

Beč, Leto G. 1894.

Još jedno leto. On se jednako ne javlja, rekla bih namerno. Bežim i od mojih dobrih roditelja, samo da ne vide patnju na mom licu. Evo me u Beču, kod družbenice Ruže, hodam ulicama kojih volim da se spomenem iz dana prve mladosti i tako bezazlenog i divnog života. I pred jednom apotekom sam zastala. I izašla iz nje sa kupljenim praškom za spavanje. Samo pazite, upozorio me apotekar: – Malo veća doza od propisane i – to je prelazak iz sna u san. Iz sna u san? Možda je to baš ono što bi mi bilo potrebno?

lenka13Glavna dvorana
Sokolac, s proleća, 1895.

Došla sam kući! Kako tužno deluje moja soba. Kao da u njoj nikada ranije nisam živela, u njoj provela tolike časove sreće i snevanja o budućem životu. Prelistavam knjige, pregledam moje balske haljine, omiljeni jahaći kostim, zatim otvorim schriebtisch, u njemu njegova pisma i ovaj Dnevnik. Ko zna gde će završiti?I neće li ubrzo posle mene, i sve ostalo postati prah i pepeo?Evo i njegovih pisama!Mogla bih ih i sama odmah spaliti, da ga ne kompromitujem. Ali, ko će znati onda uzrok, zašto sam otišla?Ne, neka ostanu.

Neka ostane pisani trag, bar za sada, svedočanstvo te ljubavi, kad ju je već on tako brzo pogazio. I onako će vreme potom izbrisati sve.Portret me tužno gleda sa zida. I na njemu zabeležen onaj osmeh koji je prešao umelanholiju. Bože, koliko sam bila srećna kad je započet, a kako se, samo u tom osmehu, ocrtalo vreme koje je proteklo i koje je i slikar zapazio i zabeležio. Ostaće mojim roditeljima uteha i uspomena. Katica je podgrejala kamin.Žurim, zovu me dole. Brinu za mene. Osećaju oni sve. Čekaju na obed. Pripremaju proslavu za moj rođendan. Ali, čini mi se da ih je duboko ponizio taj pesnik. I bojim se da mi braća spremaju neku udaju, preporuku, samo da i mojom udajom njemu uzvrate milo za drago.

lenka14Nikola Tesla
D. Sokolac, o letu, 1895.

Ne znam šta je sa njim? Javio se, ali kako!Nudi mi za udaju (!!!) nekog gospodina iz Amerike, našeg porekla, već slavnog pronalazača, mislim da se zove Nikola, prezime mu je čudno. Šta je njemu? Nahvalio ga, da ga ne bi bolje nahvalile ni moje provodadžike: visok, kaže, lep, lep, baš za Vas, obrazovan,
uman, načitan i već slavan, neženja…Doista, šta se dešava sa njim?Neću ni mladog, ni lepog, ni visokog – kako ne razume da hoću samo njega, da sam mu to već toliko puta napisala, ja sam to u mom srcu već rešila, samo njega treba ohrabriti, dozvati da dođe i da ponovo doživimo one naše bajne dane, ovde u Sokolcu.Ovo više ne mogu izdržati. Idem sutra kod sestre Olge, na njeno imanje. Da malo raspršim misli i da se s njom porazgovaram. Vidim ja i brižne materine i Ocine poglede. Ali, ne mogu protiv sebe.

lenka15Dvorac „Sokolac” još krije tajnu…
Beč, o Maloj Gospojini, 1895.

Tek ovde, u Beču, mogu da dođem k sebi, daleko od svih i svega i prvi put ovde da zapišem nešto, ako išta više vredi i pisati.Gotovo je sve!On se oženio.
Ali, izdaja našeg zajedništva, našeg zaveta, bila bi manje bolna, da mi je to javio lično, da smo se još jednom bar videli.Ništa, samo glas i to – o nebesa!Postupak kojim je valjda hteo da me uvredi, do kraja dotuče – da li je mogao biti svirepiji? Za kuma je pozvao moga oca!!!Savršen zločin, bez traga. (Otac je, naravno, pristao, a ja sam poželela tog trenutka da me nema! Da me nema za duže vreme, ne samo dok se obavi taj čin, već da me nema za dugo, zapravo zauvek!)

Ali zašto? Šta sam mu nažao učinila? I evo me ponovo u Beču, gde sve znam i svi me znaju. Naravno, ne pričam zašto sam se ovde tako iznenada našla, kažem, zaželela sam se Vijene, njegove huke i buke koje mi ponekad nedostaju tamo na imanju, zaželela sam se Burgtheatra, mada sve one uzdišu kako ja tamo živim kao princeza u dvorcu.Eh, pusto mi moje bogatstvo i ime! Zašto se nisam rodila kao sirotica, pa bih već davno pobegla u svet sa njim. Tada me se ne bi uplašio, znam!Ali, opet, sve mi je smušeno u glavi… Zašto se onda ože-nio upravo tako – za bogatstvo i samo zbog toga? Ta druga, ta bivša verenica, čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali!

Pa ja sam sve to imala, pa još i ono što ova nikada imati neće, a što je i on u zvezde uzdizao – moje godine, moj stas i oči! Ili je lepota ženska kod pesnika samo za pesmu, ne i za stvarni život?
Ništa više ne razumem. Ništa mi više kod muških nije jasno. Otišla je moja sreća i ja takvu više nikada neću imati. Našto sada i život?

lenka16Glavni trem
Beč, o jeseni, l. G. 1895.

Čujem da je, sad bogat – o kako to ironično sada zvuči! – otišao sa izabranicom u Italiju. Tamo gde smo mi planirali, gde sam ja poželela s njim, gde mi je obećao pokazati neku čudesnu crkvu o koju se obijaju morski vali, sa kubetima vazdušastim i naslikanim kao u sfumatu, ali sa osnovom od našeg drveta, da baš tako se izrazio, o kojoj je ispevao nekad davno i jednu pesmu. Sve to ja nikada neću videti. Ne samo s njim.

Beč, o sv. Luki, 1895.

Dok je on tamo u Italiji, ja ovde idem po bečkim salonima, slušam opere, gledam predstave u Burgtheatru, ali ništa ne vidim i ništa ne čujem. Udvaraju mi se po salonima divni mladići i pljušte rukoljubi, ali ja nikog ne primećujem. Sama sam i kao s pogledom upravljenim ka jednoj udaljenoj tački. Znam, moram se uskoro vratiti mojim roditeljima, do mog dvadeset šestog rođendana. Tako je otac naredio. Bilo bi predugo i svet bi pitao. Poslušaću mog dobrog Ocu. Vratiću se.

Jutro, 5. Novembra, po star. kal.

Čujem da su se vratili u Sombor i da će ih Oca, sada kum, pozvati u Sokolac, odmah po povratku sa njihovog svadbenog puta u Italiji. I to na moj rođendan!
Ali za prvi susret sa kumom, (precrtano) koji me sad zove „moja mlada kumica”……To nedostojinstvo – da dolaze, da ih gledam preko stola… Ne, ja to ne mogu dozvoliti i neću trpeti… I ne mogu sve te godine što dolaze, podneti…(precrtano) Ovako je bolje, Ne mogu to prirediti mojim jadnim roditeljima tamo. Ostajem ovde, izgovorila sam se bolešću. Bolje da im samo stigne glas.

lenka17Bočna strana dvorca
Uveče, 6. nov. po st. Kal

Još ne znam, i ne smem do kraja da kažem, ali… mislim da se sve odlučilo, i od tada kao da se sve izmirilo u meni i učinilo me čudno spokojnom, čak onom istom, starom. Kao da je sve odjednom došlo na svoje mesto. Ako je to cena ranijeg spokoja moga, onda mu rado idem u susret. Sad samo čekam svoj rođendan. Sve je čisto kao kristal i jasno. Jedino mogućno. Mirna i spokojna, nakon svega. Nakon tako dugo vremena.Umesto da me dariva, ja ću njega, i sebe, darivati. Poklonom večnim. Kojim ćemo se vezati u večnosti.

(poslednji zapis)

Sutra je moj dvadeset šesti rođendan. Što sam proživela za ovih pet godina? Samo patnju. Ljubav je patnja i više ne bih mogla da volim. A čemu onda život bez nje? Doveka sedeti u roditeljskom domu? Jer ja ne mogu više voleti. Da, sutra mi je rođendan. Darivaću i sebe i Njega najskupocenijim darom: koji je večan i koji se ne zaboravlja. Bar dok on bude živ. Znaće On. Razumeće sve….

(ovde se Dnevnik prekida)

lenka18Kapela Dunđerski u Srbobranu
P.S. U ostavštini doktora Simonovića, ličnog prijatelja pesnika Laze Kostića, ostala je sa koricama ovog Dnevnika, sa inicijalima u zlatotisku H. D. i beleška:

Ovu svesku pok. Lenke Dunđerski, dala mi je njena sestra Olga. Nađen prilikom pregleda njene sobe i uništavanja od strane braće i oca, svih, za porodicu, kompromitujućih hartija i pisama g. Laze Kostića, a nakon njene iznenadne smrti, licem na njen rođendan, 8. novembra po starom kal. 1895. godine. Čuvan upapirima Laze Kostića, a ja, dole potpisani, nakon pregleda Lazinih spisa i sadržaja ovog Dnevnika, koji bi mogao teško kompromitovati mog prijatelja, G. Kostića, sve to predajem vatri.

Pečat i potpis
Dr Radivoje Simonović

(Srbobran.net zahvaljuje Zoranu Veljkoviću na ustupljenom materijalu)
Izvor: srbobran.net

_______________________________________________________________________________________

Slavni srpski pesnik i pisac Laza Kostić rođen je na današnji dan 1841. godine, u Kovilju.

laza_1391161563_670x0Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, ginmnaziju u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a Prava na univerzitetu u Pešti.

Kostić je snažno uticao na srpsko društvo svoga vremena. Bio je pokretač i urednik književnih i političkih listova i blizak saradnik Svetozara Miletića.

Svoje književno stvaralaštvo počeo u jeku romantizma, u vreme Zmaja i Đure Jakšića. Za deset godina bavljenja književnošću, ušao je u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadestak epskih pesama, balada i romansi.

Bio je začetnik srpske avangardne lirike. Kao poliglota i čovek velike erudicije istakao se i prevođenjem dela Vilijama Šekspira. Kostić je bio i prvi predsednik 1882/83. Srpskog novinarskog društva.

Najpoznatija dela Laze Kostića su: poetične tragedije Maksim Crnojević, Pera Segedinac, rasprave Kritički uvod u opštu filozofiju, O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovu pevanju, mišljenju i pisanju, Osnova lepote u svetu, lirske pesme Među javom i međ’ snom i Santa Marija della Salute.
Izvor:rts.rs

__________________________________________________________________________________

Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit’ lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep’o spalit’ srce i lub;
tonut’ o brodu, trunut’ u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat’ u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad’o,
mnoge sam grehe pokaj’o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma’,
za čim sam čezn’o, čemu se nad’o,
sve je to davno pep’o i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al’ ipak necu nikoga klet’;
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k’o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al’ tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k’o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k’o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k’o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al’ nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: „Evo me, naj!“
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit’ pute,
suncima zasut’ seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k’o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić

LJUBAVI SRPSKIH PISACA: LAZA KOSTIĆ…

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PRIČA O LIŠĆU KOJE UMIRE…

tamoiovde-logo I DRVEĆU KOJE UBIJA

Jesen je doba koje nas podseća da lišće mora pasti, da leto mora završiti, da će život opet ići dalje. Каo u predivnoj obradi Manuele Mameli jazz standarda „Autumn Leaves“, komponovane stihove francuskog pesnika Jacques Préverta, „Les feuilles mortes“ (mrtvo lišće).

zasto-lisce-opadaKo to u šumi daje daje „komandu“ da je vreme sušenju, i da drveće počne da poprima predivne crveno-žute i ljubičaste boje? Zašto lišće menja boju i opada? Ko pritišće taj prekidač ? Zašto je priroda uredila stvari baš tako da listopadno drvo mora da se odrekne svoga dela tela i prepusti ga umiranju ?

Naučni odgovori i na ta pitanja postoje naravno i ima ih više. Pre nego krenemo, pitanje :

Hoćemo li pokvariti taj stari dobri osećaj jesenje nostalgije ako zavirimo u nauku opadanja lišća ?

Mislim da nećemo. To je uobičajena priča o prirodi: iza svega se odvija jedan veoma složen proces, jedan čitav svet za sebe. Treba ga upoznati i pokušati razumeti. Prvo što većina ljudi nauči na časovima biologije o toj temi jeste da lišće svoju zelenu boju dobija od hlorofila i tu se već negde priča završava.

Ali šta je uopšte hlorofil? Hlorofil (grčki. hloros = zelen) je zeleni pigment smešten u hloroplastima. To su zelena telašca (organele) smeštena unutar biljnih ćelija lista. Hloroplasti su ključni akteri u procesu fotosinteze, to jest transformacije svetlosne energije u hemijsku i njeno smeštanje u šećere koje biljne ćelije mogu dalje da koriste.

Plagiomnium_affine_laminazellen

Biljne ćelije, male zelene loptice u njima su hloroplasti

Postoje razne vrste hlorofila, neki su prisutni samo na odredjenim vrstama biljaka, neki na algama, neki daju crveni pigment, a neki su prisutni i u bakterijama koje su u stanju takodje da rade fotosintezu (tkz. fotosintetičke bakterije), a koje mogu fotosintezu da vrše čak i u mraku.

Po endosimbiotičkoj teoriji (teorija spajanja više organizama u jedan) smatra se da su se upravo te fotosintetičke bakterije – medju kojima su i čuvene cijanobakterije – spojile sa ranim eukariotskim ćelijama putem endocitoze, čime su se formirale prve biljne ćelije.

Po istoj teoriji, hloroplasti bi mogli biti te iste fotosintetičke bakterije koje su evoluirale i prilagodile se životu unutar biljne ćelije. Kao i mitohondrije, hloroplasti i danas imaju svoju sopstvenu DNK, koja je odvojena od DNK ćelijskog jezgra biljke domaćina. Ono što dodatno potkrepljuje teoriju o endosimbiozi je da su geni unutar DNK hloroplasta veoma slični onima u cijanobakterijama.

Ono što se još zna jeste da je prvo lišće nastalo pre oko 360 miliona godina i da se fotosinteza u početku odvijala samo na vrhovima grana. U stvari, ona i nije bila moguća u ovolikoj količini kao danas, jer je u zraku bilo znatno manje ugljen dioksida nego danas i tek povećanjem njegove koncentracije su se povećali i listovi.

Zašto je hlorofil u lišću baš zelene boje, zašto nije recimo plav?

Razlog je taj što molekuli hlorofila, dok apsorbuju svetlost, koriste onu svetlost koja je u plavom (430-490 nm) i crvenom (630-760 nm) delu spektra, a zelenu svetlost najmanje koriste, što omogućava toj svetlosti da se probije i reflektuje do naših očiju. Kao posledicu toga mi vidimo lišće kao zeleno. Hlorofil ima i sposobnost fluorescencije, što znači da svetlost koju apsorbuje može ponovo da otpusti, ali samo kao svetlost veće talasne dužine, tamnocrvene. Zbog toga je rastvor hlorofila, posmatran u epruveti u odbijenoj svetlosti, tamnocrvene boje.

elektromagnenti-spektar-hlorofila

Hlorofil najmanje apsorbuje zelenu svetlost što omogućava istoj da se jedina probije i dalje reflektuje do naših očiju

Osim hlorofila, u listovima su zastupljeni i crveni, narandžasti i žuti karotin ali ga zeleni pigment prekriva. Tokom razgradnje hlorofila u jesen, kada je sunčeve svetlosti sve manje, karotin dolazi do izražaja i listovi postaju crveno-žuti.

Gašenje lista je proces eliminacije potrošača resursa ?

Pored šećera za kojeg znamo da ga biljka dobija fotosintezom, drveću za preživljavanje treba svakako i voda. Medjutim, zimi vlada oskudica zbog zamrzavanja tla i vode. Da ne bi presušilo u to vreme, drvo odbacuje lišće preko kojeg se u običnom sunčanom danu isporučuje i do 70 litara vode, a u ekstremno vrućem danu i do 400 litara, zasivno od veličine i vrste drveta. Budući da drvo zimi može koristiti samo najmanje količine vode, ono odbacuje one delove tela preko kojih najviše vode gubi. A to su listovi.

Sada se samo još postavlja pitanje: kako drvo „zna“ gde i kako da otkači list ?

Tim naučnika oko Johna C. Walkera na biološkom institutu u Misuriju pokušao je da odgovori na to pitanje. Iz istraživanja su zaključili da na mestu koje spaja list sa drvetom postoje odredjene ćelije koje u trenutku razgradnje hlorofila podstiču proizvodnju jedne vrste specifičnog proteina. Ovaj protein izaziva lančanu reakciju čiji je rezultat bukvalno „takmičenje“ medju ćelijama, a što za posledicu ima blokiranje transporta hranjivih materija izmedju drveta i lista. Na ovaj način na prelazu izmedju lista i drveta nastaje fino napuknuće zbog kojeg vetar može lagano da ga otkine.

Teorija otpadnog mehanizma (excretion mechanism theory)

Pored teorija da lišće opada zbog eliminisanja nepotrebne potrošnje vode, pada temperature vazduha i navodnog ulaska biljke u fazu mirovanja i čuvanja energije za zimu, postoji i još jedna veoma zanimljiva teorija, koju je dao naučnik Brian Ford.
On smatra da se na taj način biljke rešavaju svojih otpadaka. Brajan je otkrio da lišće ne otpada zbog pada temperature vazduha i nedostatka vode, već da bi se biljka rešila pre svega otpadnih materija.

Dugo vremena na list se gledalo kao na organ koji fotosintezom zadržava energiju. Ali list je i skup ćelija u kojima biljka taloži svoje otpadne materije tokom godine i kojih se rešava u trenutku kada list otpadne. Pri kraju životnog veka jednog lista u njemu se zapravo poveća količina štetnih materija kao što su tanini i teški metali.

U svakom slučaju, jesenja promena boje lišća i njegovo opadanje i dalje će inspirisati pesnike, nostalgičare i ostale zaljubljenike.

Ako ste jedan od njih, predlažemo da isprobate posmatranje lišća tokom različitih delova dana (ujutru, u podne i u sumrak) i zapazite razliku u njegovoj boji. Takodje, na zaboravite da uključite svih pet čula kako bi efekat posmatranja bio što bolji.

Reference
• BJF, 1986, [preprint lecture summary] Excretion in Higher Plants, A Physiological Purpose For Abscission , Inter Micro 86, McCormick Center, Chicago, Illinois, July.
• Regulation of floral organ abscission in Arabidopsis thaliana, (2008) Sung Ki Cho, Clayton T. Larue, David Chevalier, Huachun Wang, Tsung-Luo Jinn, Shuqun Zhang, and John C. Walker. PNAS USA 105: 15629-15634 http://ipg.missouri.edu/faculty/walker.cfm
• BJF, 1986, Even Plants Excrete, Nature, 323: 763, 30 October – 5 November.
• [Technology Correspondent, 1986, (telephoned interview) re Plant Excretion theory, Daily Telegraph, 1 November].
• Stevenson, Nigel, 1986, Welsh Boffin’s Theory could rewrite Biology, Western Mail: 2, 1 November.
• BJF, 1986, How Plants Excrete [abstract], The Microscope, 34 (3): 261.
• BJF, 1986, A Physiological Purpose for Abscission, The Microscope, 34 (4): 329-330.
• BJF, 1986, A General Theory of Plant Excretion, Journal of Biological Education, 20 (4): 251-254, [published March 1987]. [Text only version].
• Simons, Paul, 1987, A Message in the Yellowing Leaves, Futures Column, The Guardian, 9 October.
• Hart, Vanessa, 1998, My story [of the theory], Peterborough Evening Telegraph: 4, 28 November.
• Report, 2006, Brian J Ford and asbscission on the curezone.com website, 11 July.
• BJF, 2006, The Autumn Revolution, Biologist 53 (6): 300-304
Izvor:bioloska.blogspot.com

________________________________________________________________________________

Uvelo lišće

Želeo bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravio.
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava.

A vidiš nisam zaboravio
Pesmu koju si mi pevala
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koja si me volela
I meni koji sam te voleo.
Živeli smo zajedno
Ti koja si me volela
I ja koji sam te voleo.
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli.
O, sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

Žak Prever

________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

U SAMOĆI SMO LJUDI…

TAMOiOVDE-logo

 

U ČOVEČANSTVU SMO METEŽ

VUK

I

Kao da će kraj avgusta.

Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lišće. Tako smo blizi vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.
Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveci vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

IV
Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.
Uši sam zalepio lišćem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno čak ni za zemlju.

V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protiče reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtis, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom želje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.
Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Možda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt događa drugima.

VII
Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?
Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.
I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znas gde se završava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos više od vuka.
Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.

X
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kažnjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigosu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – nas zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.

XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rođenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čuđenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat.
Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njušku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reči, kao da smo se sretali u zarđaloj prošlosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII
Vuk je mahao glavom kao da nešto otresa.
Hteo je da kaže: ” Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i šalitru.”
I hteo je da kaže: “U ponekom još potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala što ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala što ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom”.

XIII
Jos uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: “Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kažem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vašeg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad uzdišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menažerija”.

XIV
I hteo sam da kažem: “Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost.
Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono što zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svećan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude: vi ”.
Hteo je, valjda, da kaže: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaže: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist”.

XV
Hteo sam da mu kažem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nesto čime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde žmureći. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da će živeti zato sto je bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strašno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?

XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zaveštanja.
Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, što je vučje, ne može u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene. Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše.
Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, čekam i nalazim.

XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će.
Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim,
da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.
Miroslav Antić

________________________________________________________________________________________________

ĐURA JAKŠIĆ, PISAC I SLIKAR…

TAMOiOVDE-logo

____________________________________________________________________________________________

 Ponoć

devuplavom

Đura Jakšić, Devojka u plavom (ulje na platnu)

…Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
slobodne duše to je svetinja.
To gluho doba, taj crni čas.
Al’ kakav glas?…

Po tamnom krilu neme ponoći
ko grdan talas jedan jedini
da se po morskoj valja pučini,
lagano huji k’o da umire,
il’ da iz crne zemlje izvire.
Možda to dusi zemlji govore?
Il’ zemlja kune svoje pokore?
Il’ nebo, možda, dalje putuje
da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
poslednji put se s zemljom rukuje…
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane –
tama?…
I hod se čuje…
Da l’ ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi.
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il’ kradom oblak ide naviše?
Il’ bonik kakav teško uzdiše?
Il’ anđo melem s neba donosi?
Il’ oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne ide?… Da zloba nije?…
Možda se krade da nam popije
i ovu jednu čašu radosti?
Il’, možda, suza ide žalosti
da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?

– – –

dura_jaksic_nocna_straza_w

Đura Jakšić, Noćna straža (ulje na platnu).

Vrata škrinuše…
O duše! O mila seni!
O majko moja! O blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
mnogo je gorkih bilo istina;
mnogo mi puta drhtaše grudi,
mnogo mi srca cepaše ljudi,
mnogo sam kajo, mnogo grešio
i hladnom smrću sebe tešio;
mnogu sam gorku čašu popio,
mnogi sam komad suzom topio.
O majko, majko! O mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
nikakva dobra nisam video…
Il’, možda, misliš: „Ta dobro mu je
kad ono tiho tkanje ne čuje
što pauk veze žicom tananom
nad onim našim crnim tavanom!
Među ljudma si, među bližnjima.“
Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:
pod ruku s zlobom pakost putuje,
s njima se zavist bratski rukuje,
a laž se uvek onde nahodi
gde ih po svetu podlost provodi;
laska ih dvori, izdajstvo služi,
a nevera se sa njima druži…
O majko, majko, svet je pakostan,
život je, majko, vrlo žalostan…

_____________________________________________________________________________________________

Osmog avgusta 1832. godine rođen je pisac i slikar Đura Jakšić, najveći liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih srpskih slikara XIX veka.

Pored poezije, koja je najvrednija u njegovom književnom opusu, pisao je pripovetke i herojske poeme.

images-2013-Djura_Jaksic_autoportret_986648462

Đura Jakšić, autoportret (ulje na platnu, detalj)

Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti.

Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.

U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga nemaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem.

Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.

Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.

Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravi i u manastiru Vraćevšnica, gde crta nekoliko istorijskih portreta, koje poklanja manastiru.

Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.

Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.

Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.

Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Izvor:nationalgeographic.rs/

______________________________________________________________________________________________

 Orao

1285Blizo do neba je gora čarna,
Ne treba orlu tek jedan let
Samo da pusti krila nemarna –
Prezro je – davno prezreni – svet.

Po tavnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s’ čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol…
 
Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčev zrak…
Strelovit, posle na zemlju roni
I krvlju kapa zemaljski mrak…

Otac i sin

Djura_soldatovic

Spomenik Đuri Jakšiću podignut 1990. u Skadarliji (autor: Jovan Soldatović)

Jedanput ide stari Amidža
Ko neki sedi mandarin –
A za njim tapka, trči, skakuće
Junačke krvi najmlađi sin.

Vašar je bio – a na vašaru
Sablje, pištolji, arapski hat;
Tuniske kape, srebro i zlato,
Mletačka svila, ženevski sat.

A šta ćeš sine da kupi babo? –
Deteta sklonost kušaše svog;
‘Oćes li sablju tu britku, sjajnu,
Il’ voliš hata misirskog?

Il’ mozda želis od svile ruho?
Neka ti bude svileno sve
Govori sine govori brže,
Da kupim one toke zlaćane?

Dete se česka rukom po glavi,
Kao da ne zna šta bi od sveg –
– Ah, babo, babo, kupi mi, babo,
Pečenja kupi jarećeg…

Sad se i babo češe po glavi,
Gledajući dugo sina svog –
– E, ja sam volo sablje i koplja,
A sin mi jarca pečenog!

_____________________________________________________________________

Kritički osvrt

Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu.

On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta.

On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.

Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’

Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra.

Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr/

________________________________________________________________________________________________

Jednoj nestašnoj devojci

 Zar poljubac meni, starcu,

daješ, mlada, sa usana?

Zar na moje staro rame

pada ruka usijana?

 

Je l’ to ljubav, je li šala,

te je tvoja ruka mala

na ramenu sedog starca

zadrhtala, zatreptala?

 

Il’ si došla, zluradice,

da me varkaš, da me jediš?

Izmučene stare grudi

da povrediš, da pozlediš?

 

„Ja te ljubim!“… tvrdiš, mlada,

puna jada, puna nada, –

ali ljubav sedom starcu

veruj, dušo, teško pada…

 

   Uvele su grudi moje,

tvoja ljubav vatra živa –

pa se bojim, starac sedi,

od plamena i goriva.

____________________________________________________________________

MEMORIJALNI MUZEJ “ĐURA JAKŠIĆ” – Srpska Crnja

DSC_0059-sajt

Foto:zrenjaninheritage.com

Memorijalni muzej Đure Jakšića nalazi se u banatskom selu Srpska Crnja – na samoj srpsko-rumunskoj granici.

Otvoren je 1980. godine u rodnoj kući velikana romantičarske umetnosti, koja je građena u tipičnom panonskom stilu početkom XIX veka. Rodna kuća Đure Jakšića, spomenik je kulture od velikog značaja.

Pesnik i slikar Đura Jakšić (1832 – 1878) ostavio je iza sebe obimnu galeriju portreta, dvadesetak ikona i isto toliko kompozicija sa temama iz srednjevekovne i novije istorije srpskog naroda. Spomen muzej Đure Jakšića u Crnji ima novu postavku.

IMG_2348-sajt

Foto:zrenjaninheritage.com

Kvalitetne reprodukcije njegovih značajnijih slika koje se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu, mogu se videti u Đurinoj rodnoj kući u Crnji (pored origilnala koji su u Crkvi, preko puta).

Izbor najznačajnijih pesama i odlomaka iz pripovetki odabrali su kustosi Narodnog muzeja u Zrenjaninu i uvrstili u istorijsko-umetničke zbirke. Formirana je i etnološka zbirka. U okviru rodne kuće u galerijskom prostoru izlažene su slike savremenih umetnika.

Spomen muzej Đure Jakšića radi svakodnevno od 10-15h, moguće su posete vikendom, uz prethodnu najavu.

Izvor:vojvodinaonline.com

_______________________________________________________________________________________________

Priredio :Bora*S

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

tamoiovde-logo

Predrag Peđa Milosavljević je rođen 4. februara 1908. godine u selu Lužnice kod Kragujevca u učiteljskoj porodici.

Pedja-MilosavljevicZbog roditeljskog poziva, porodica Milosavljević se često selila, pa je Predrag završio prvi razred osnovne škole u Marenu kod Kavadara, gde mu je otac službovao. Kada je izbio Prvi svetski rat, otac je mobilisan, a majka se sa decom vraća u Kragujevac. Posle rata, Peđa je išao u gimnaziju u Skoplju, gde mu je profesor crtanja Hristifor Crnilović razvio ljubav prema likovnoj umetnosti. U periodu 1926.-1929. godine porodica Milosavljević živi u Beogradu, gde je slikar završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet. Uporedo sa studijama prava, pohađao je i slikarsku školu kod Jovana Bijelića. Redovni je član SANU od 1976. godine.

Bavio se slikarstvom, kolažom, grafikom, ali i pisanjem eseja. Dobitnik je značajnih nagrada.

Preminuo je 1987. godine.

Izvor:galerijaslika.rs

___________________________________________________________________________

Predrag Peđa Milosavljević
(Lužnice kod Kragujevca, 4. februar 1908 – Beograd, 25. januar 1987)

U svet umetnosti Predrag–Peđa Milosavljević stupio je sasvim sigurno i odlučno, iako skromnog slikarskog predznanja, stečenog prvo kod profesora crtanja Hristifora Crnilovića, a potom kod izuzetnog slikara i pedagoga Jovana Bijelića. Kao pravnik, započinje diplomatsku službu, a boravak u našim poslanstvima u Parizu, Madridu, Londonu bio je od presudnog značaja za uobličavanje umetničkih ideja i stvaranje autentičnog slikarskog izraza. Dečački dani u rodnoj Šumadiji, mladalački period u Makedoniji, šetnja Dubrovnikom, kao i konačno smirivanje u tada kosmopolitskom Beogradu u kojem se aktivno uključio u kulturni život slikajući i pišući, dodatno su proširili njegov svet, koji odiše iskrenom poetikom. U tom njegovom duboko ličnom, lirskom obrascu, uloga boje je takođe od velikog značaja. Svedena paleta u namerno suženoj skali sivih i zelenih tonova još više pojačava Peđinu priču o vremenu, prolaznosti, preplitanju organskog i neorganskog. U okviru dve decenije najplodnijeg Peđinog stvaralaštva (1936–1956) može se izdvojiti nekoliko ciklusa: ciklus pariskih krovova, ciklus Dubrovnika, ciklus mladih žena, ciklus fantasmagoričnih kompozicija… Početak njegove slikarske aktivnosti vezuje se za Drugu prolećnu, a potom i Treću jesenju izložbu 1929. godine, kada prikazanim radovima nagoveštava stvaranje jednog ličnog i suptilnog poetskog modela. Potom sledi odlazak u Pariz, boravak u Londonu za vreme Drugog svetskog rata, kratka madridska epizoda, dani provedeni na jugu Jadrana, pre svega u nadasve inspirativnom Dubrovniku. Njegov celokupan slikarski opus ispisan je krajnje lirski i poetično, bez imalo diskontinuiteta i padova, bilo da je reč o ulju, akvarelu ili kolažu, bilo da svet posmatra visoko s pariskih krovova, čvrsto na zemlji ili kakvom kamenu, bilo s neke morske pučine.


Sanjarenje (1938)

p-milosavljevic-sanjarenje-1938-szpb-78Neskriveni osećaj sete kod Peđe Milosavljevića nepromenjenog je značaja i intenziteta bilo da se radi o pariskim krovovima ili ženskim likovima koji u tišini stoje na balkonu ili u kakvoj intimističkoj atmosferi nekog enterijera. Sposoban da poetizuje svakodnevicu, Peđa zamišljenu žensku figuru smešta u ne baš definisan prostor. Tek naslonjena na desnu ruku, leve blago klonule i spuštene na krilo, ova mlada dama, stičemo utisak, svojevoljno se prepušta trenucima kontemplacije, mislima koje „lutaju” izmeštajući je daleko u svet snova i sećanja.

No ipak, ona ne sanja, već kako to slikar naglašava i u samom nazivu slike, ona sanjari, u čemu ima nečeg poetičnog, bezazlenog. Ta melanholija nema prizvuk apatije. Prepuštajući joj se, ona je svesna antagonizma njene trajnosti i prolaznosti. Na to podseća i po koja latica sasušenog cveća, smeštenog na stolu ispred devojke. I dok sadržaj slike pleni posmatrača ljupkošću, s druge strane ga uzbuđuje način njenog nastanka. Naime, već u tom svom prvom, pariskom periodu, Peđin potez postaje sve hitriji i brži, što treba pripisati i činjenici da umesto četkice sve češće koristi slikarski nož kojim u širokim potezima nanosi boju. Time je ispoštovao savet svog učitelja Jovana Bijelića koji mu je govorio da „slika što god hoće, bilo čime, čak i prstima ako mu se to dopada, bilo na čemu i bilo kakvim bojama”.


U parku (1944)

p-milosavljevic-u-parku-1944-szpb-79Peđa Milosavljević dolazi u London jula 1942. godine i nastanjuje se u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka. Druži se tada sa Oskarom Kokoškom i priča mu o lepoti naših srednjovekovnih fresaka. Istoričari umetnosti su, čak, skloni da primete sličnost između Peđine palete i one koju koristi anonimni sopoćanski majstor. Kompozicija U parku ili Kensingtonski park, upravo pokazuje tu analogiju, iskazanu kroz hladne zelene senke koje opominju na srednjovekovnu modelaciju i izazivaju setu, gotovo svojstvenu razmišljanju i životu onovremenog čoveka. Činjenica je da napuštajući Pariz, naš slikar menja i svoj način rada. Na slici U parku, kao i ostalim nastalim u Londonu, nema više čvrstih i stabilnih formi i jasne konstrukcije. Svesno ih odbacivši, Peđa pokušava da stvori jednu ljupku, tihu, gotovo pastoralnu atmosferu, suprotnu od one koja se vidi na londonskim ulicama. Parkovi upravo tome i služe. Vreme provedeno u takvom okruženju pruža nam siguran beg od gradske vreve i galame, naročito u velikim metropolama kakav je London. Devojke koje Peđa smešta u jedan takav predeo upravo to i čine; odmaraju se, čitaju, vode neobavezne razgovore. U vreme nastanka slike ratni vihor nemilice besni nad Evropom, pa ovakva umilna slika deluje kao kakav san o ponovo pronađenom raju.

Pri samom kraju rata nemačke bombe razaruju atelje Peđe Milosavljevića u Londonu i uništavaju mu gotovo ceo ciklus nastao tokom boravka u tom gradu. Kompozicija U parku jedna je od retkih koja je preživela tu nesreću.


Bele ruže (1944)

admin-ajax.phpNakon kratkog boravka u Madridu gde ga zatiče početak aprilskog rata 1941. godine, Peđa Milosavljević biva premešten u London u koji stiže jula naredne godine. Živi u samom centru Kensingtona, nedaleko od čuvenog parka kojeg je ovekovečio na istoimenoj slici. Iz istog perioda su i Bele ruže. Motiv koji smo i ranije susretali na Peđinim slikama sada je potpuno izdvojen i zaseban. I upravo kao takav, dovoljan je sam sebi. Ova klasična vizija cveća u vazi sa po kojim povijenim strukom, oličena je pre svega u bisernosivom tonalitetu i lirskom pristupu prirodi. Smeštene u plitku posudu, desetak beličastih ruža, među kojima i one uvele, metafora su prirode i prolaznosti vremena, što Peđa često ispisuje na svojim slikama. Iako nazvane „belim”, reč je zapravo o onoj tako prepoznatljivoj sivoj boji. Peđino sivilo nema težinu, već je poletno i toplo baš kao što je i slikarstvo francuskih intimista našim slikarima u to vreme, pa i Peđi, ponudilo jednu lirski obojenu emociju lišenu svake grubosti. Pariz je, pored svih uticaja na Milosavljevića, izazvao i promenu njegove tehnike rada, te umesto četkice sve češće koristi slikarski nož, dok boju svodi na sivoplave i bledozelene tonove s tek po kojim akcentom druge boje lokalnog značaja. To svakako odgovara onovremenim tendencijama četvrte decenije kada se boja javlja kao akcenat u toj valereskoj organizaciji slike, što kao idejno polazište opet ima pariski intimististički krug.

Pripadnike tog kruga vezuje odanost prema prirodi, a ljubav prema njoj je i Peđu zaokupila još od dečačkih dana. Znao je da izdvoji iz nje onu njenu srž, lepotu koju ne vidi svako, baš kao što je, planinareći uz oca, sređivao svoj mali herbarijum ne prema botaničkim, već prema slikarskim načelima.


Put slave (1952/53)

p-milosavljevic-put-slave-1952-53Krajem 1950. godine Peđa napušta diplomatsku službu i u potpunosti se posvećuje slikarstvu i pisanju. I ponovo Pariz: „Moj nemirni nomadski duh nije mi davao mira pa sam pedesetih godina krenuo po treći put u Pariz, ovog puta o svom trošku”, rekao je. Upravo početkom te šeste decenije stvara novi poetički obrazac, prožet maštom, fantasmagorijom, sa apokaliptičnim, apstraktnim predelima. Samim tim, jedan je od retkih autora koji su u kolekciji Pavla Beljanskog zastupljeni radovima iz pedesetih godina. Put slave (1952/53), baš kao i Stari Bar, možemo posmatrati kroz tri plana: u prvom je čovek s trubom koji poziva, objavljuje, proklamuje, drugi plan je ispunjen grobovima, kao nekom vrstom opomene na cenu kojom se slava plaća, i konačno, treći plan je rezervisan za one koji stignu do trijumfa, a kao da nema boljeg simbola za to od uvek večne pariske Trijumfalne kapije. I baš nju, kao kakav krst na Golgoti, Milosavljević smešta iznad svega, u sam vrh slike, svesno narušivši odnos logičkih proporcija. Pri posmatranju kompozicije, prisutno je kolebanje u izricanju stava: je li Peđa uspeo da na njoj uspostavi onu organizaciju i red životnog ciklusa, ili je pak namerno pustio da prevlada „lirski nered”? I upravo nam se čini da je to ideja koju započinje i uspešno sprovodi u svim svojim obrascima, pa i u svim ciklusima svoga opusa.


Dimnjaci i ruže (1937)

p-milosavljevic-dimnjaci-i-ruze-1937Rani jutarnji časovi su za Peđu Milosavljevića predstavljali idealno vreme za slikanje, što se najbolje vidi u ciklusu pariskih krovova. Tako i najstarija od Peđinih sedam slika iz kolekcije Pavla Beljanskog, Dimnjaci i ruže iz 1937. godine, predstavlja zaustavljen prizor tek probuđenog „grada svetlosti”. Možda sa neke pariske mansarde, Peđin pogled je dosegnuo do drugog krova, ali ne zanemarujući ono što mu je pred očima u prvom planu – saksije sa cvećem. Šta je zapravo slikar želeo da postavi u prvi plan? Da li sive dimnjake i tamne krovove ili pak bledožute ruže koje ih oživljavaju, dok upijaju jutarnje sunce? Peđa je govorio da sivo raste svuda: „Počinje od dimnjaka, čiji šaroliki izdanci krase svaku kuću i preliva se preko svih delova grada šumom sivožutih i sivocrvenih keramičkih cevi crnih petlova. Nastavlja se na crnim i sivim krovovima, obloženih metalom, spiranih vetrom i kišama i spušta se niz strme obronke i litice neravnih mansardi i fasada okićenih crnim balkonima od kovanog i livenog gvožđa.” Sam kolorit odaje utisak sete, elegičan prizvuk na oronulim fasadama i trošnim krovovima, što odgovara Peđinom mišljenju da melanholija prati pravu lepotu, uočenu i na tim pariskim krovovima. Onog momenta kada je podigao glavu ka njima, pokazao je da su osim za ptice, oni postali vidljivi i za umetnike. Upravo za jednog od njih, ti krovovi su oličenje atmosfere prolaznosti i uspomena kao deo pariske, vremenske patine.

Izvor:pavle-beljanski.museum

___________________________________________________________________________

 

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________

P. S.

https://tamoiovde.wordpress.com/2013/02/04/kisa-i-lepo-vreme/?relatedposts_exclude=10924

KO SAM JA U STVARI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ja sam roditelj. Ja sam poslovođa. Ja sam žena/suprug.

identity

Ja sam sportista.

Ja sam nezaposlen.

Ja sam dizajner….

Ovo bi bili odgovori većine naših savremenika na pitanje „Ko ste vi?“. Kao ljudska bića identifikujemo se sa okolnostima u kojima živimo, sa načinom na koji nas drugi vide, sa našom pozicijom u svetu.

A, da li smo to stvarno mi, naše pravo pravo „ja“?

Izgleda da nam je nekako udobnije da svoj identitet zalepimo za uloge u životu, privatne i poslovne. Ali, to nije naša suština. To nismo mi. Šta bi se dogodilo da izgubite posao poslovođe, da zbog povrede ne možete više da se bavite sportom ili se razvedete? Da li biste onda prestali da postojite? Znate i sami da ne, ali biste sudeći po iskustvima, bili veoma zbunjeni, izgubljeni, zatečeni, poniženi. Dešava se i da se ovakvi lomovi u životu ozbiljnije odraze na psihičko zdravlje.

Isto tako, gotovo svakodnevno čujete od drugih da sebe opisuju kao netalentovane za tehniku, nespretne sa novcem, kao nekog ko uvek kasni. Ovakvi „negativni identiteti“ nas takođe ušuškaju i čine sigurnim jer smo sebi nelapili etiketu „ovo mogu“, „ovo ne mogu“ što, naravno, nema veze sa našom sušinom.

Probajte da na sledeći način pronađete identitet koji je vaš, koji odgovara vašem životu.

1.    identity-theft-02          Vi niste vaše okolnosti.

Promenite:

Ja sam dijabetičar u Ja imam dijabetes.

Ja sam švorc u Voleo bih da imam više novca.

Ja sam posledica loših porodičnih odnosa u Detinjstvo sam proveo u porodici koja je bila loša.

Okolnosti mogu da se promene. I kada se to desi, i dalje ćete ostati ono što ste.

2.      Niste ono što radite. Vi niste bankar. Vi ste čovek trenutno zaposlen u banci. Vi niste sportista. Vi ste čovek koji se bavi sportom. I, kad prestanete da radite u banci ili da se bavite sportom, vi ćete i dalje biti VI.

3.      Vi niste uloge koje preuzimate. Vi niste majka i žena, već imate decu i muža.

Vi niste dobar čovek, već želite da činite dobra dela.

Vi niste najmlađe dete u porodici, već imate dva starija brata.

Svi imamo mnogo uloga u životu, ali nijedna nije naša suština.

4.      Vi niste vaše verovanje ili „članstvo“. Najteže je ne predstaviti sebe kao deo grupe istomišljenika, jer ovakva pripadnost stvara najčvršći osećaj sigurnosti i udobnosti. Bolje govorite „Ja verujem u Hrista“ nego „Ja sam hrišćanin“.

Ovakvim predstavljanjem sebe otvarate sebi put u više mogućnosti i u saznanje ko ste u stvari, a zatvarate vrata mnogim lažnim identitetima koje ste sami sebi namenili.

M.P./bizlife.rs

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Da li ste spremni? Slede provokativna pitanja koja bistre glavu

glavna(15)Dok svakodnevno razmišljate o tekućim novčanim problemima, problemima u kući i na poslu, o svom nezadovoljstvu, sređivanju kilaže ili načinima da se zdravije hranite, razbijte monotoniju i odgovorite na pitanja, može se reći provokativna, koja će vam u ruke staviti nešto drugačiji kompas i navesti vas da se zamislite nad svojim životom.

Slede pitanja…

Kada biste dobili priliku da se obratite celom svetu u 30 sekundi, šta biste rekli?

Da imate sav novac ovog sveta i ipak morate da radite, čijme biste se bavili?

Za čim do sada najviše žalite u životu?

…I, kako biste tu lekciju mogli da primenite DANAS?

Da li se bojite smrti? Ako se bojite, imate li razlog za strah?

Recimo da ćete sutra izgubiti sve što imate. Kome biste otrčali u naručje? Da li ta osoba zna koliko vam znači?

Šta biste promenili da sada saznate da ste besmrtni?

Recimo da ste pred vratima raja i bog vas pita:“Zašto da te pustim unutra?“, šta biste odgovorili?

Kada ćete sami za sebe biti dovoljno dobri? Šta treba da se desi pa da sebe u potpunosti prihvatite?

Da li je zemlja u kojoj živite zemlja po vašoj meri?

Šta bi ljudi pričali o vama na vašoj sahrani?

Šta biste promenili kada biste saznali sa 100% sigurnosti da bog ne postoji? Ili, ako ne verujte u boga, šta biste promenili da saznate da bog provereno postoji?

Treba da umrete u ponoć. Šta biste radili u 23.45h?

Šta mislite da stoji između VAS i potpune SREĆE?

Kako bilo šta ZNATE sa sigurnošću?

Šta to malo možete da uradite da danas nekome ulepšate dan?

Nije loše da se s vremena na vreme vratite ovakvim pitanjima…

M.P./bizlife.rs

____________________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

RUĐER, JEDAN OD NAJVEĆIH SVETSKIH UMOVA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 18. maja 1711. godine rođen je RUĐER BOŠKOVIĆ, matematičar, fizičar, astronom, filozof, pesnik, univerzitetski profesor.

boskovic-rudjer_660x330Osnivač je Brerske astronomske opservatorije, pored Milana, i direktor Optičkog instituta francuske mornarice, jedan je od najvećih umova u istoriji nauke uopšte.

Bio je srpskog porekla – njegov otac Nikola, trgovac, pisao je o svom poreklu i o srpskim manastirima Raške oblasti. U 15. godini otišao je iz rodnog Dubrovnika u Rim,gde je završio isusovački kolegijum. Postavio je dve geometrijske metode za određivanje elemenata rotacije Sunca, geometrijsku metodu određivanja putanje kometa, jedinstveni zakon sile, pretpostavio da se tela ne samo privlače nego i odbijaju na malim rastojanjima, sve formule sferne trigonometrije sveo je na četiri osnovne, izračunao je dimenzije ispljoštenosti Zemlje na osnovu merenja meridijana, rešio je problem okaca u saću. Nasuprot Isaku Njutnu, vreme i prostor smatrao je relativnim, po čemu je preteča Alberta Ajnštajna. Dela: „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“, „Opera partientia ad opticam et astronomiam“, „Elementorum universae matheseos“, „O morskoj plimi“,“O zakonu sila u prirodi“, „O svetlu“, „Teorija konusnih preseka“,“Elementi matematike“.   Izvor: rtv.rs

BIOGRAFIJA

RUĐER JOSIPA BOŠKOVIĆ (1711 – 1787)

 Ljudi prečesto koriste frazu kada opisujući nekoga kažu „išao je ispred svog vremena“, napisao je nobelovac i naučnik Leon Lederman.“Ne govorim o Galileju niti o Njutnu, već o Srbo–Hrvatu Ruggieru Giuseppeu Boscovichu, koji je veliki deo svoje karijere proveo u Rimu.

boskovic1Ruđer je rođen 16 godina pre Njutnove smrti. Veoma je podržavao njegove teorije ali „imao je izvesne probleme sa zakonom gravitacije.“

Bošković je tvrdio da je ovaj Njutnov zakon „skoro savršeno tačan ali da izvesna odstupalja od zakona o obrnutom kvadratu rastojanja ipak postoje, iako su ona vrlo malena.“ „Nagađao je da će ovaj klasični zakon privlačenja morati sasvim da se sruši na atomskoj razmeri veličina, na kojoj su sile privlačenja zamenjene oscilacijama između privlačnih i odbojnih sila. Zaprepašćujuća misao za naučnika u osamnaestom veku“, završava Lederman.

Bošković je došao na ideju da postoje „polja sila“ pomoću kojih možemo da objasnimo kako tela deluju na neka druga tela na rastojanju. On je imao jednu zamisao, potpuno ludačku za osamnaesti vek, da se tela ne mogu sastojati od kontinualne supstance niti od bliskih čestica materije, već da su sazdana od bezbroj nevidljivih i nedeljivih a–toma[1].

To nije bilo ništa novo s obzirom na poznata učenja Demokrita, Galileja i Njutna. Novo je bilo to što je Bošković tvrdio da te čestice nemaju veličinu – da su samo geometrijske tačke. Kao što se sećamo iz časova geometrije, tačka je samo jedno bezdimenzioalno mesto, presek dve prave.  Bošković je tvrdio, ni manje ni više, da je svakolika materija sazdana od čestica koje nemaju nikakvih dimenzija. Lederman nam kaže da je jedno od najvećih otkrića XX veka, otkriće kvarkova, samo potvrdilo davna Ruđerova predviđanja. Treba mu verovati, jer je on čovek koji je dobio nobelovu nagradu za fiziku baš za otkriće kvarkova.


[1]  Piše se sa crticom da bi se razlikovao od starogrčke predstave o nejmanjoj čestici materije, od hemijske čestice materije, kao najmanjoj nedeljivoj jedinici materije. Tada se još nije znalo o postojanju subatomskih čestica i da se i sâm ‘nedeljivi’ atom sastoji od mnogo još elementarnijih čestica.

Polje sila

Među ostalima treba pomenuti radove:

·         O Sunčevim pegama (1736);
·         O Merkurovoj putanji (1737);
·         O polarnoj svetlosti – Aurori Borealis (1738);
·         O upotrebi teleskopa u astronomskim istraživanjima (1739);
·         O obliku Zemlje (1739);
·         O kretanju nebeskih tela u sredini bez otpora (1740);
·         Različiti efekti gravitacije (1741);
·         O aberaciji nepokretnih zvezda (1742).

Problemi čiste matematike, kao i filozofska razmatranja koja se tiču brojnih tema o građi materije, zaokupljali su njegovu pažnju, a njegovo mišljenje je zauzimalo značajnu ulogu u svim naučnim diskusijama tog doba. Tu svakako spadaju: „Zemljina devijacija od verovatno sfernog oblika“, „Istrašivanja neobične gravitacije“, „Proračun orbite komete“ itd. Njegove sposobnosti iskazane na ovim i sličnim problemima, svratile su pozornost kako talijanskih tako i stranih Akademija – iz Bolonje, Pariza i Londana – i on postaje njihov član.

Ovaj elegantni i kažu lep čovek, brilijantan u javnim kontaktima, iskazivao je sposobnosi i u borbi sa praktičnim problemima. Za vreme njegovog službovanja na Collegio Romano, tamo je isplanirana velika opservatorija, kasnije vrlo poznata. Prvi je sugerisao da se masivni stubovi školske crkve, zbog svoje velike stabilnosti iskoriste kao nosači. Ali nepovoljni uslovi toga vremena, koji su doveli do progona Jezuita, poremetili su Boškovićeve planove o opservatoriji, sve do 1850. kada je njegov vredni naslednik Otac Secchi[1] uspešno dovršio radove. Postoji jasna i uočljiva paralela između ta dva korifeja[2] rimskog koledža, a Bošković je bez sumnje bio Secchijev intelektualni prethodnik. Kao i Secchi kasnije, Bošković je u papskoj vladi bio savetnik po svim važnim tehničkim pitanjima. Zato, kada su sredinom XVIII veka na velikoj bazilici sv. Petra u Vatikanu počele da se javljaju pukotine i prvi znaci vremena (izazivajući zaprepašćenje Pape i čitavog Rima), uzbuđenje nije splaslo sve dok Bošković nije ugradio velike gvozdene obručeve i to sprečio.

Godine 1757. papa Benedikt XIV , pod uticajem Boškovića, naređuje njemu i kolegi Jezuitu Cristofu Maireu da naprave nekoliko preciznih instrumenata za merenje meridijanskih lukova i odredi Zemljinu zakrivljenost i koriguje papske državne mape, čime je proglašen nevažećim dekret protiv Kopernika i njegovog sistema.

Mnogi univerziteti van Italije želeli su Ruđera za svog profesora. On sam je bio pun duha i preduzimljivosti, što se videlo kada je portugalski kralj John V zatražio od Jezuita 10 očeva da bi napravili radnu ekspediciju u Brazil. On je dobrovoljno ponudio svoje usluge, želeći da organizuje jednu nezavisnu ekspediciju u Ekvador, sa željom da utvrdi tačan oblik Zemlje, što je izazvalo naučno uzbuđenje kolega naročito u Engleskoj i Francuskoj.

Pored rada na matematičkoj astronomiji, Bošković je već 1748. ulagao napore za što šire prihvatanje Newtonovog zakona opšte gravitacije. Napisao je više eseja o tome, u kojima je govorio da se tela ne mogu satojati od kontinuirane supstance, niti od bliskih čestica materije, već moraju biti sačinjene od bezbroj tačkastih struktura koje se ne mogu deliti. Sile odbijanja između njih su infinitezimalna ali ne mogu nestati. To odbijanje izazivaju određene sile koju svaka od tih tački poseduje. Kada su jako blizu, ona (sila) teži beskonačnosti., međutim sa porastom rastojanja ona opada, da bi se na kraju pretvorila u privlačnu silu. Svoja razmatranja na tu temu opisao je u tri dela, baveći se prvo postavljanjem i objašnjavanjem teorije, sa osvrtom na primenu na mehaničke probleme, i na kraju objašnjavajući kako bi se to primenilo u fizici. On je pokušao da redukuje komplikovane prirodne zakone na jednostavne osnovne zakone i to je uradio 1763. u svojoj knjizi „Theoria Philosphiæ Naturalis“ (Venecija, 1763). Ona sadrži ni manje ni više nego 66 rasprava počevši od 1736, što samo govori o njegovoj literarnoj aktivnosti.

Bošković je i svojim političkim pisanjem skretao pozornost jednako kao i svojim naučničkim. Njegovi stihovi na latinskom, u kojima slavi poljskog kralja Tomislausa, papu Benedikta XIV i mnoge plemiće Venecijanske, čitani su na rimskoj Akademiji. Njegova „Carmen de Solis ac Lunae defectibus“ (5 tom, London, 1760) imala je mnogo obožavalaca.

Radio je u nekoliko provincija i gradova–država. Godine 1757. u gradu–republici Lucca je po nalogu suda iz Beča nadgledao gradnju brane na jezeru koje je ugrožavalo grad, a čemu se protivio veliki toskanski vojvoda. U tom poslu je iskazao veliku veštinu i diplomatiju, pa je proglašen za počasnog građanina Lucce i dobio veliku pomoć pri njegovim naučnim ekspedicijama po Italiji, Francuskoj i Engleskoj. Za vreme boravka u Engleskoj, izvršio je 6. juna 1761. pripreme za posmatranje prolaska Venere. Da bi izbegao hromatsku aberaciju sočiva, postavio ih je u tečnost, čime je dao doprinos kasnijim Dollandovim ahromatskim teleskopima.

Kada su Dubrovčani došli u konflikt sa kraljem Francuske, preklinjali su Boškovića da se zauzme za njih, te je morao i papa da se umeša. Iz Londona se vraća u pratnji venecijanskog ambasadora, sa kojim preko Poljske putuje čak do Konstantinopolja. Tu je dobio priliku da proširi svoja znanja o arheologiji, što je i objavio u Bessanu 1784. godine: „Giornale d’un viaggio da Constantinopli in Polnia con una relazione della rovine de Troja.“ Težak rad na tom putu mu je poljuljao zdravlje, te se više usresređuje na praktične radove u Rimu, gde 1762. radi na isušivanju Papskih močvara. godine 1764. prihvata postavku za profesora matematike na univerzitetu u Paviji.

U isto vreme, jezuitski oci iz opservatorije u Marselju, dobijaju poziv iz Milana da na tamošnjoj Visokoj školi u Breru podignu veliku opservatoriju. Rešili su da iskoriste velike Ruđerove tehničke sposobnosti i radovi su počeli već sledeće 1765. godine. Čak i danas, pored one u Collegio Romano, spada među najčuvenije opservatorije u Italiji. Bila je opremljena novim Skjaparelijevim sočivom od 18 inča (46 cm) smeštenim u kućište od 12 m.

Ubrzo pošto je postao profesor u Pizi, a posle progona Jezuita u Italiji, francuski kralj Luj XV ga zove u Pariz gde on za platu od 8.000 franaka postaje upravnik mornaričke optike. Posle 10 godina se vraća u Italiju da bi nadgledao štampanje svojih još neobjavljenih radova u V tomova, jer u Francuskoj nije mogao da nađe izdavača spremnog da objavljuje knjige pisane na latinskom. Konačno, 1785. u Bassanu se pojavljuje „Rogerii Josephi Boscovich opera pertinentia ad opticam et astronomiam. . .in quinque tomos distributa“ poslednje iz pera ovog aktivnog čoveka. Posle tog iscrpljujućeg napora, odlazi u manastir Vallombrosa da se odmori. Vraća se u Milano sa novim planovima ali ga sustiže smrt u njegovoj 76. godini, oslobodivši ga od ozbiljnih duševnih bolesti koje su se udružile sa trajnim mentalnim problemima. Sahranjen je u crkvi Santa Maria Podone u Milanu.

Ruđer Bošković, sa svojim vanserijskim talentima, bio je eminentan i među skolastičarima svog vremena. Njegova čestitost je bila opšte poznata u društvu i među kolegama, kao i među papama i prinčevima koji su ga sa naklonošću darivali i slavili. Bio je poznat kao darovit učitelj, uspešan vođa naučnih pregnuća, pronalazač važnih instrumenata, od kojih su neki još u primeni (kao npr. prstenasti mikrometar i dr.)i pionir u razvijanju novih teorija. I pored toga, nije bio imun na snažnu zavist protiv sebe, izraženu naročito u poslednjem periodu života kada je boravio u Francuskoj. Opis pronalaska pronalaska pomenutog mikrometra, koji je Bošković opisao u svojim memoarima objavljenim u Rimu 1739. „De novo telescopii usu ad objecta coelestia determinanda“, nepravedno je pripisan holandskom filozofu Huygensu.

Njgov slavni naslednik na opservatoriji na Collegio Romano, otac Angelo Secchi, u svojoj knjizi „Unita della forze fisiche“ izražava se sa puno poštovanja prema svom prethodniku, a mnoge činjenice i kosmološka viđenja velikog broja kasnijih prirodnih filozofa odražavala su teorijske uticaje misli Ruđera Boškovića.

Danas jedan krater na Mesecu prečnika 46 km i dubine 1770 m nosi njegovo ime. Pored toga možda je ovde zgodno napomenuti da 35 kratera na našem satelitu nosi imena znamenitih Jezuita[3], od kojih neki mogu da se vide i golim okom. Treba reći u vreme poterivanja Jezuita 1773. god. od 130 opservatorija u svetu, njih 30 su bila pod upravom Jezuita.

U životu je napisao 151 knjigu od kojih su mnoge izvršile veliki uticaj na modernu fiziku i objašnjenje univerzuma. Njegova dela i rukopisi se čuvaju u Boškovićevom legatu u Banckroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Među 180 naslova se nalazi se samo 66 njegova naučna spisa, već i preko 2.000 pisama koji pripadaju matematičarima kakvi su bili Ojler, D’Lambert, Lagranž, Laplas, Jacobi i Bernuli.


[1]  Angelo Secchi (1818–1878), jezuitski sveštenik i astrofizičar, prvi uradio spektre zvezda i predložio klasifikaciju u 4 osnovna spektralna tipa.
[2]  Prvak, onaj koji je najbolji u nečemu, naročito u oblasti umetnosti ili nauke, „zvezda“, kolovođa.
[3]  Neki od njih su: Christopher Clavius – najuticajniji učitelj Renesanse, ljubimac Keplera, Galileja i dr. Uticao na usvajanje Gregorijanskog kalendara, Francesco Grimaldi – otkrio difrakciju svetlosti i uticao na Newtona, Christopher Grienberger – Claviusov naslednik i onaj koji je potvrdio Galilejeva otkrića 4 Jupiterova satelita, Maximilian Hell – upravnik bečke opservatorije u vreme progona Jezuita, Athanasius Kircher – njegov uticaj na matematiku, astronomiju, harmoniju, akustiku, hemiju, mikroskopiju, medicinu itd je odigrao veliku ulogu u naučnoj revoluciji, Christopher Scheiner – pronašao Sunčane pege nezavisno od Galileja, Francesco Lana–Terzi –  otac aeronautike, Vincent Riccati – njegove hiperbolične funkcije, Mateo Ricci – zaslužan za naučne inovacije u Kini i td.

 

 THEORIA PHILOSOPHIAE

 

rbTheoria Philosophiæ Naturalis Reducta Ad Unicam Legem Viriun In Natura Existentium  („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi„) predstavlja glavno i životno delo Ruđera Boškovića, a prvi put je objavljeno na latinskom jeziku u Beču 1758. godine.

Drugo izdanje ove knjige je (opet na latinskom), štampano je u Veneciji 1763. godine. To drugo izdanje Bošković je sam korigovao, doterao i dopunio u odnosu na bečko izdanje „sa kojim nije bio potpuno zadovoljan, zbog mnogih štamparskih pogrešaka.“[1]

Prevod drugog izdanja „Teorije prirodne filozofije“ na srpsko–hrvatski jezik objavljen je tek 1974. godine u Zagrabu i to je prvo izdanje glavnog Boškovićevog dela na našem jeziku.

U svom glavnom delu Bošković je zapravo spojio svoje prethodno objavljene rasparave O živim silama (1754), O svetlosti (1748), O deljivosti materije (1748), O zakonu kontinuiteta (1754), O zakonu sila koje postoje u prirodi (1755), kao i neke svoje filozofske komentare koje je napisao analizirajući radove dubrovačkog filozofa Benedikta Staja, inače svog istaknutog učenika sa Rimskog kolegijuma[2]. U izgradnji svoje teorije, Bošković se nadahnuo teorijama prirodne fiolzofije Njutna i Lajbnica. Od Njutnove teorije je prihvatio uzajamne sile (privlačne ili atraktivne i odbojne ili repulzivne), a od Lajbnica primarne jednostavne i neprotežne elemente ali on istovremeno potvrđuje da se njegova teorija razlikuje od Lajbnicove po tome što ne prihvata nikakvu neprekidnu (kontinuiranu) protežnost kao posledicu međusobnog dodirivanja direktno sukcesivnih neprotežnih tačaka i „što prihvata homogenost primarnih elemenata, tumačeći različitost masa rasporedom i različitošću položajnih kombinacija primarnih elemenata.“[3]

Boškovićeva „Teorija prirodne filozofije“ razlikuje se od Njutnove teorije po tome što jednim jedinim zakonom sila objašnjava isto ono što i Njutnova tri principa: gravitacije, kohezije i fermentacije i što na malim rastojanjima ne prihvata važenje privlačne sile, već uvodi odbojnu. On smatra da su primarni elementi materije „neprotežne i nedeljive tačke koje deluju međusobno silom koja zavisi od njihovog rastojanja“[4] ali tako da ne može doći do dodira tačaka „jer na vrlo malim rastojanjima odbojna sila raste neograničeno i u stanju je da uguši ma kako veliku brzinu kojom bi se jedna tačka približavala drugoj“, dok se u slučaju kada se jedna tačka udaljuje od druge odbojna sila smanjuje do nule. Bošković je smatrao da su osnovne čestice materije (one manje od atoma) samo tačke – bez dimenzija.

Treće izdanje Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“ je bilo dvojezično (latinski i engleski) i izašlo je 1922. godine u Londonu, dok je četvrto izdanje bilo samo na engleskom i pojavilo se u Americi 1966. godine. Prof. Ernest Stipanić piše da su istaknuti naučnici i filozofi sledili Boškovićevu prirodnu filozofiju „naročito kad je bila u pitanju njegova teorija o materiji“ i navodi sledeća imena: istaknutog francuskog fizičara Andrè–Marie Ampérea (1775–1836), pronalazača elektromagnetizma, nemačkog fizičara G. T. Fehnera (1801–87), jednog od najvećih pionira elektrotehnike Michaela Faradaya (1791–1867), engleskog inženjer i fizičar znameniti William Thomson Lord Kelvin (1824–1907), zatim engleski fizičar–nobelovac i pronalazača elektrona ser J. J. Thomsona (1856–1940), pa Dimitrija Ivanoviča Mendeljejeva (1834–1907), koji je otkrio periodni sistem hemijskih elemenata i mnoge druge.

Nemački fizičar G. T. Fehner je napisao: „Ne grešim ako smatram da je duboki fizičar i matematičar, Isusovac R. Bošković i Dubrovnika, pravi začetnik fizike, jednostavne atomistike prostorno diskretnih atoma“, (Nauka o atomima).

Faradej je u svoju teoriju o elektricitetu ugradio Boškovićevu ideju o atomima kao centrima sila, a Lord Kelvin u svojoj molekularnoj dinamici i u proučavanju sila koje deluju među elektronima ističe veliku sličnost Boškovićeve atomistike sa modernim fizičkim teorijama o materiji sa početka XX veka. Kelvin je 1900. godine izjavio da je njegovo „sadašnje gledište čisti i jednostavni boškovićijanizam.“

J. J. Tomson je našao u Boškovićevoj Teoriji o sastavu materije ideju o mogućim i nemogućim putanjama primarnih elemenata materije i ona mu je „poslužila da izgradi svoju teoriju kretanja elektrona“, te je iz nje uzeo pojam stabilnih orbita.

Niels Bohr, veliko ime nuklearne fizike, takođe je preuzeo istu ideju od Boškovića i na taj način je u savremenu fiziku ušla Boškovićeva zamisao o primarnim elementima materije, prilagođena novim saznanjima o strukturi materije. Ruđerova teorija delovanja privlačnih i odbojnih sila uticala je na genezu jednog vrlo značajnog pojma savremene fizike, pojma polja sila. Taj pojam je nadahnuo Faradeja, da bi ga kasnije preuzeo od njega i dalje razradio znameniti fizičar i teoretičar James Clerk Maxwell (1831–79)[5].

Prof. Mendeljejev je napisao: „Danas svuda R. Boškovića smatraju u izvesnom smislu osnivačem savremenih predstava o materiji …“ (Osnove hemije). Češki matematičar i filozof E. Kolman u svojoj studiji „Život i naučna delatnost Ruđera Boškovića“ (objavljena u časopisu Akademije nauka iz Moskve) piše: „Model atoma koji su izradili Raderford 1911. i Bor 1913. godine sačuvao je Bošković–Tomsonove stabilne putanje kao jedine dopuštene.“

Povodom dvestagodišnjice objavljivanja Boškovićeve „Teorije prirodne filozofije“, 1758 – 1958, u njegovom rodnom Dubrovniku održan je međunarodni simpozijum na kome su učestvovala i tada dva vodeća fizičara i nobelovca Werner Heisenberg i Niels Bohr. (W. K. Heisenberg, 1901–76, dobio nobelovu nagradu 1932. a N. H. Bohr, 1885–1962, dobio nobelovu nagradu 1922. godine).

Tada je Heisenberg istakao da Boškovićeva teorija „sadrži mnoštvo ideja koje su tek u modernoj fizici, u poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti do svog izražaja i koje pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta kojima se Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi“, zatim, „ako se želi izraziti modernim jezikom glavna Boškvićeva filozofska teza, onda se valjda može reći da je Bošković smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za razumevanje strukture materije.“

Bor je tada, između ostalog, izjavio: „… da su Boškovićeve ideje izvršile duboki uticaj na delo sledećih generacija fizičara, iz kojeg su proizašla shvatanja opšte mehanike koja su inspirisala markiza Pierre–Simon Laplacea i možda manje direktno Faradeja i Maksvela“.[6]


[1]  Prof. Ernest Stipanić, „Ruđer Bošković“ – Prosvetni pregled, Beograd, 1984
[2]  Ibid. str. 53
[3]  Ibid. str. 54
[4]  Ibid. str. 54
[5]  Ibid. str. 63
[6]  Ibid. str. 66

  

RUĐER KAO POETA

 

boskovic2Već je rečeno da je Bošković svoje naučne traktate i književne sastave pisao na latinskom, italijanskom i francuskom jeziku, a sa svojom sestrom Anicom i Braćom Božom i Barom dopisivao se na našem jeziku.

Bošković je bio visokog rasta i snažne građe, veoma živog temperamenta, sklon da plane u srdžbi kao svaki Dinarac ali je bio bezazlene naravi i dečje duše. Za sebe je jednom prilikom rekao: „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ U društvu je bio duhovit i rado slušan govornik. Iz Pariza je pisao bratu Baru: „Kako govorim živahno i slikovito, vidim da me svaki skup lica rado sluša, a mislim da se ne varam …“. O njegovom boravku u Parizu pisao je i slavni francuski matematičar, astronom i geometar Alexis–Claude Clairaut[1]: „To je jedan od najljubaznijih ljudi koje sam upoznao i mogu ga uporediti jedino sa Vama u pogledu znanja i društvenih vrlina. Viđali smo se često i povezao sam ga sa svojim prijateljima, koji su svi o njemu mislili kao i ja.“ Astronom Jerome Lalande[2] je jednom napisao: „… treba da ga čovek upozna, pa da vidi koliko u njemu ima genija!“

Sam Bošković o sebi kaže: „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“ Dar opažanja i opseg Boškovićevih istraživanja su bili iznenađujući. Radan, misaon, intuitivnog duha, razvijao je nove ideje uz strogoću naučnika. Uz veliki trud i predanost svom naučnom radu, posedovao je izvanrednu memoriju i lakoću stvaranja. Putujući po Evropi, pratio je stanje nauke u pojedinim zemljama. Prati on i politička zbivanja, težnju Engleza da zagospodare trgovinom na Levantu, prvi ulazak ruske flote u Sredozemno more, želju Egipta da se oslobodi turskog ropstva itd. Za svoj Dubrovnik obavlja mnoge korisne diplomatske poslove, zauzimajući se čak i kod samog pape.

U poemi „O pomrčini Sunca i Mjeseca“, objavljenoj na latinskom u Londonu 1760. godine, on peva o Dubrovniku i posvećuje je najstarijem i najuticajnijem naučnom udruženju u Engleskoj, britanskom Kraljevskom društvu (Akademija nauka, čiji je postao član). Poema doživljava još tri izdanja: u Veneciji, Rimu i Parizu. U predgovoru francuskog izdanja De Bariel, između ostalog, piše: „… ovaj čovek koji je već toliko čuven među matematičarima, osvojio je svojom poemom o pomračenjima i slavno ime među pesnicima.“ Pevajući o Sunčevom sistemu i o Zemlji između Venere, boginje ljubavi i Marsa, boga rata, Ruđer Bošković kaže:

Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.

Mladim i lepim ženama, koje je sretao u salonima evropskih gradova obavljajući diplomatske poslove za svoju dubrovačku republiku, pevao je na latinskom jeziku lirske pesme i zabavljao okupljeno društvo izvanrednim pričama o mestima koja je posećivao. Evo jedne strofe (prevod sa latinskog jezika):

Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.

Ili drugom prilikom:

Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.

                                             (Kraj)

Osnovna bibliografija:

·         Enciclopedia Treccani, headword Boscovich;
·         B. Marini – La nazionalità di Ruggero Boscovich – Roma 1970;
·         M Deanović – I rapporti tra il Voltaire, R. Boscovich e l’Accademia – Godišnjak Sveučilišta u Zagrebu, 1929;
·         Ernest Stipanić – Ruđer Bošković, Prosvetni pregled, Beograd 1984;
·         G. Gozzi – Repubblica di Ragusa – Roma 1974;
·         D. Gaiani – Galleria di Ragusei illustri – Ragusa 1841;
·         Katolička Enciklopedija, knjiga II, 1907. od Roberta Appeltona – New York.


[1]  Proračunao 1758–9. uticaj gravitacije Saturna i Jupitera na kretanje i pojavljivanje Halejeve komete, čime je dao jednu od prvih potvrda tada novoj Newtonovoj teoriji gravitacije
[2]  Joseph-Jérôme Lefrançais De Lalande, (1732–1807), tvorac najboljih astronomskih tablica položaja planeta sve do kraja XVIII vek.

Izvor: static.astronomija.co.rs/

Priredio: Bora*S

TRAGOVI NAŠE NEMOĆI…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DRUKČIJI  LEK

To što ja krivudam

to staza krivuda

staza kojom ljudi prolaze

TAMOiOVDE-Kopaonikk-DSC07652

Foto:Bora*S

  Vreme traga ne ostavlja

ostaju tragovi naše nemoći

 

  Ruše se zidine jer su loše građene

prolaze ljubavi nesrećno nađene

 

vreme traga ne ostavlja

 

umire samo od sebe

što živi samo za sebe

 

Da ne znam možda bih pomislio

da se sve to odvija

vođeno sigurnom rukom

 

TAMOiOVDE-DSC07723t

Foto: Bora*S

Ali vreme traga ne ostavlja

to su tragovi naše nemoći

 

I svaki vek je isti vek

samo se traži nadobudno

za istu bolest

drukčiji lek.

 

Duško Trifunović

MOĆ TIŠINE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Naučnici napravili „gluvu sobu“ u kojoj čovek poludi posle 45 minuta

Povremeno svima prija potpuna tišina.

231863_soba01-ap_ffMeđutim, u SAD je napravljena soba u kojoj posle kratkog vremena boravak postaje nepodnošljiv. Najduže vreme koje je neko ostao u mraku u „sobi bez eha“ u Orfild Laboratoriji u Južnom Mineapolisu jeste samo 45 minuta. Gluva soba upija 99,99 odsto zvuka, i ujedno drži Ginisov rekord za najtiše mesto na planeti. Međutim, duži boravak u njoj izaziva halucinacije

Napravljena je od blokova od fiberglasa debljine jednog metra, ova soba ima duple zidove od čelika i betona debljine 30 santimetara.

Osnivač kompanije i njen direktor, Stiven Orfild kaže da se od ljudi traži samo jedna stvar – da sede u sobi u mraku.

c38bd7c2563c151fa2845c49120a8b53– Do sada je jedna osoba uspela da izdrži 45 minuta. Kada vlada tišina, uši se naviknu. Što je tiša soba, više stvari čujete. Čujete otkucaje sopstvenog srca, ponekad pluća, čujete kako vam radi stomak. U gluvoj sobi vi postajete zvuk – kaže Orfild.

 On dodaje da je reč o vrlo neugodnom iskustvu i objašnjava da je boravak u sobi toliko uznemiravajući da jednostavno u njoj ne možete da hodate ili stojite, već morate da sedite.

– Kad hodate, orijentišete se prema okolnim zvucima. U gluvoj sobi, ne primate nikakve informacije. Oduzeta vam je moć percepcije i vaše čulo sluha je „izgubljeno“. Ako ste u sobi pola sata, morate da sedite u stolici.

231866_anechoic-chamber-02_fOn lično može da boravi unutra pola sata, uprkos tome što mu je ugrađen veštački srčani zalistak koji u gluvoj sobi postaje izuzetno glasan.

 Gluvu Orfildovu sobu koriste mnoge kompanije širom SAD, uključujući NASA, koja u njoj vrši testiranja astronauta koji plutaju u bazenu s vodom, da bi se videlo “koliko vremena je potrebno pre nego što počnu da haluciniraju i da li mogu da rade u takvoj atmosferi”.

 

Svemir je poput džinovske gluve sobe

 229726_hale-bopp-kometa-ap_fOrfild objašnjava da je svemir poput džinovske gluve sobe, tako da je ključno da u takvoj situaciji astronauti budu sposobni da ostanu pribrani.

Gluvu sobu, takođe, koriste mnogobrojni proizvođači, koji u njoj testiraju koliko su njihovu uređaji glasni.

– Koristi se za obično testiranje proizvoda, za proučavanje zvuka različitih izvora – na primer, srčanih zalistaka, zvuka displeja mobilnog telefona, zvuka paljenja svetla na instrument tabli automobila – kaže Orfild, koji će zajedno sa svojim timom pomoći i kompaniji poput “Virpula”, proizvođača mašina za pranje sudova i veša.

Proizvođač motorcikala “harli dejvidson” koristio je njegovu laboratoriju kako bi napravio tiše motore, ali koji će i dalje zvučati kao “harli dejvidson.”

 Izvor: Blic

MUZIČKO-LIRSKI DODATAK