FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (1)
Piše: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
SOCIJALNA FOBIJA
Socijalna fobija (nekad nazivana i socijalna anksioznost) jedan uobičajen i relativno nov konstrukt u psihopatologiji.
Ovaj poremećaj smo izabrali kao prvi u ovoj seriji, jer je u velikoj meri povezan sa temom o kojoj smo do sad pisali, dakle sa samopouzdanjem. U stvari, ne samo da je usko povezan, već da je potpuno nemoguće sagledavati izvan konteksta samopouzdanja, slike o sebi i funkcionisanju ega. To ćemo objasniti kasnije, prvo da počnemo sa definicijom i objasnimo šta je u stvari socijalna fobija.
Socijalna fobija se karakteriše intenzivnim strahom od socijalnih situacija – tj. bilo kakvih situacija koje uključuju interakciju i komunikaciju sa drugim ljudima. Veliki strah izaziva i samo razmišljanje o ovakvim situacijama, pogotovo ukoliko bi osoba bila u centru pažnje.
Strah je najviše vezan za ponašanje osobe, kroz koje bi se ona eventualno obrukala ili osramotila pred drugima – strah da će reći nešto neprikladno, da će joj se drugi smejati, da će joj ispasti nešto što drži, da će joj spasti pantalone, da će se saplesti, itd.
Strah postoji i od toga da će kroz ponašanje pokazati da se plaši i da je anksiozna, što bi opet moglo dovesti do toga da je drugi ismevaju. Zamišljanje ovakvih situacija izaziva ogromnu nelagodnost kod osobe; u isto vreme, njoj se čini da postoji velika verovatnoća da se upravo tako nešto desi. Stoga će izbegavati da uopšte ulazi u ovakve situacije, izbegavaće ljude i komunikaciju, tj. bilo kakvu mogućnost da ima interakciju sa drugima. Naravno, samo izlaganje socijalnim situacijama (što se uglavnom dešava ukoliko za nju nema drugog izbora) dovodi do intenzivnog osećaja straha i neprijatnosti.
Ako se pak stvarno desi da se osoba izbruka pred drugima (ili umisli da se izbrukala), može se dogoditi da se anksioznost, usled naglog povećanja intenziteta, razvije u paničan strah, tj. početak paničnog napada. Kada su „primorane“ na interakciju sa ljudima, ove osobe će na sve načine pokušavati da pobegnu iz situacije, ili će na neki drugi način pokušati da smanje „rizik“ od toga da se izblamiraju i budu ismejani.
Ovo može uključivati ćutanje ili minimalno obraćanje drugima, zauzimanje mesta unutar prostorije (ukoliko se interakcija dešava negde unutra) gde će biti najmanje „izložena“ drugim ljudima (npr. stajaće u ćošku tako da smanji mogućnost da joj drugi priđu i započnu razgovor).
Ukoliko neko započne sa njom interakciju, gledaće da na svaki način okonča razgovor što pre (pre nego što se obruka ili je sagovornik ismeje). Strah je intenzivniji ukoliko je više ljudi oko osobe, tj. ako je u grupi – jednostavno postoji više mogućnosti da je neko od njih ismeva i ponizi. Osobe koje imaju socijalnu fobiju ne vole da budu posmatrane, te će se najradije izolovati od pogleda drugih.
Fizički simptomi koji se uobičajeno javljaju kada je osoba izložena stimulusima od kojih se plaši (dakle, kada razgovora sa drugima, ili je posmatrana od drugih, ili je u fokusu pažnje) su crvenilo, znojenje, ubrzan rad srca, drhtanje i mučnina. Sve su to, naravno, fizičke manifestacije intenzivne anksioznosti koja je izazvana radom određenih mentalnih mehanizama, posebno intenzivnim zamišljanjem nelagodnih situacija i projekcijama o nekakvoj „katastrofi“ koja se može dogoditi.
Termin „katastrofa“ je namerno upotrebljen, jer je tu na delu jedan mentalni mehanizam koji spada u domen iracionalnog mišljenja, a koji se u bihevioralnoj psihologiji naziva „katastrofiziranje“. Dakle, osoba ne samo što umišlja gomilu neprijatnih situacija (što spada u domen obsesivnih misli) već preuveličava kako same situacije, tako i njihove posledice. Intenzivan, skoro paralizujući strah nije u proporciji sa stvarnim posledicama situacije – ovakav strah je normalan samo ukoliko se radi o situacijama opasnim po život. Naime, šta god da se desi prilikom socijalne interakcije, uglavnom nije ni blizu opasnosti po život. Osim, možda ako je ta interakcija sa serijskim ubicom. Što je veoma malo verovatno.
Iracionalan i ne-proporcionalan strah ovakve vrste je karakterističan za sve fobije, ne samo za socijalnu fobiju. Ono što je interesantno za stanja ovakve vrste je to osoba na nekom nivou shvata da je strah iracionalan i da se verovatno neće dogoditi to što ona umišlja. Međutim, ona u isto vreme ne može da utiče na taj strah, jer se on skoro automatski javlja prilikom pomisli ili izlaganju datim situacijama.
Zašto se ovo dešava? Za javljanje i nastanak ovog automatskog straha (tj. fobije) psiholozi su predložili različite mehanizme, koji se međusobno prepliću i zavise jedan od drugog (inače, ovi mehanizmi stoje iza svih fobija). Prvo i najrasprostranjenije objašnjenje nastanka fobija je mehanizmom uslovljavanja.
Najprostije rečeno, negativno iskustvo (ili iskustva) koje je osoba imala u jednoj (ili više) socijalnih situacija je delovalo kao okidač za nastanak fobije, jer je bilo vrlo traumatično po osobu. Osoba se tako uslovljava da reaguje strahom na svaku socijalnu situaciju, jer je asocira na prošlu traumatičnu situaciju. Na primer, kada nam neko donosi čokoladu svaki put kada ga vidimo, mi ćemo se svaki put unapred radovati viđanju sa njim. Počećemo i da „gotivimo“ tu osobu i osećamo prijatna osećanja prema njoj. Naime, mi smo sada povezali, asocirali tu osobu, kao i situaciju viđanja sa njom – sa čokoladom, tj. nekim zadovoljstvom i pozitivnim iskustvom. Ta pozitivna iskustva i osećanja se sada prenose na čitavu situaciju i na samu osobu. Isto tako, ali obrnuto, dešava se kod nastanka neprijatnih osećanja, pa na kraju i fobije.
Ako nas je neko ponizio i izblamirao, pa smo se osetili veoma neprijatno i nelagodno, to će učiniti da razvijemo negativna osećanja prema toj osobi i situaciji interakcije sa njom. Ako imamo učestala negativna iskustva prilikom komunikacije sa ljudima, onda ćemo te situacije postepeno povezati sa negativnim osećanjima – osećaćemo se nelagodno kada treba da se nađemo u takvim situacijama.
Ukoliko su ta iskustva bila traumatična, utoliko će pre nastati i strah od tih situacija. Kasnije ćemo svaku sledeću situaciju gledati kao na neku od prošlih i očekivati da se isto desi, jer jednostavno imamo takva iskustva. Istraživanja su pokazala da ljudi koji su okarakterisani kao oni sa socijalnom fobijom, uglavnom imaju negativna iskustva u detinjstvu gde su maltetirani i zlostavljani od strane vršnjaka, imaju prestroge i preterano kritikujuće roditelje, kao i kod onih koji su bili odbačeni i ignorisani od strane roditelja ili vršnjaka.
Ipak, nije dovoljno da nam se samo dešavaju loše stvari i da se stalno blamiramo pa da se stvori fobija. Iako je moguće da jedna situacija značajno utiče na razvoj fobije, ono što je važno naglasiti, to je da je ta situacija najverovatnije delovala samo kao okidač i podstrekač naglijeg razvoja poremećaja, a ne kao jedini i glavni uzrok.
Da bi to bilo moguće, potrebno je da se neprijatna situacija dogodi u tzv. kritičnom periodu razvoja (uglavnom u detinjstvu i u adolescenciji), da osoba već ima generalno nisko ili sniženo samopoštovanje i samopouzdanje, te da ima i „pogodnu“ genetičku konstituciju. Ukoliko osoba „prođe“ detinjstvo i adolescenciju bez ovakvih situacija i ukoliko ima „dobru osnovu“, onda je vrlo mala verovatnoća da se kasnije razvije socijalna fobija. Međutim, ukoliko se te dve stvari poklope, onda je verovatnoća da se javi fobija, a najverovatnije i neki drugi poremećaj, velika.
Nisko samopouzdanje, visok nivo samokriticizma, opterećenost slikom o sebi i emocionalna osetljivost su ključni faktori koji dovode do toga da osoba razvije neadekvatan odnos prema okolini i kasnije reaguje nekim poremećajem. Deca koja su maltretirana i ponižavana od strane vršnjaka, u školi, ili što je najgore, od strane svojih roditelja, imaće lošu sliku o sebi. Kao što smo videli, osobe koje imaju socijalnu fobiju stalno se plaše kako će da ispadnu glupi, ružni, nesposobni, itd. One zamišljaju i uverene su kako će situacija ići tim smerom, kako će ih drugi tako okarakterisati – baš zato jer to u stvari sada misle sami o sebi.
Dakle, može se reći da je socijalna fobija, pored ostalog, upravo ekstremna manifestacija manjka ljubavi i poštovanja i vere u sebe, te negativnih osećanja usmerenih prema sebi, koja se kasnije projektuju na druge. Psihički svet osobe se gradi postepeno i tokom celog života, a kada je temelj neadekvatno izgrađen onda će cela kuća biti nestabilna, pa je dovoljan i blag vetar da je zaljulja, što je u najvećem broju slučajeva, dobra metafora nastanka svih vrsta fobija.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (2)
DEPRESIJA
Depresija je, trenutno, jedna od najučestalijih i najozbiljnijih mentalnih tegoba koje pogađaju čovečanstvo. Broj onih koji se žale na simptome koji karakterišu depresiju vrtoglavo raste. Inače, ova vrsta psihičke tegobe je danas postala toliko “uobičajena”, da je i sama reč ušla u svakodnevnu upotrebu (“nešto sam depresivan danas”, “ova pesma je depresivna” “depresivne boje”…).
Dakle, svi smo mi čuli za depresiju, a možda i mislimo da znamo šta to znači biti depresivan. Međutim, znanje o ovim terminima je često površno i nedovoljno, te je svrha ovoga teksta da razjasni i rasvetli pitanja: šta je depresija i koji su uzroci javljanja depresije kod mladog, ali i odraslog čoveka.
Tuga i žalost su osećanja koja su uobičajena i sasvim normalna kod ljudi svih doba, kultura i podneblja. Biti povremeno tužan zbog nečega i imati promene raspoloženja u “negativnom” smeru je uobičajeno isto onoliko koliko i biti srećan i radostan zbog nečega.
Međutim, biti tužan i biti depresivan su dve različite stvari. Ako se rastužimo na pogled ranjenog psa, da li je to depresija? Da li neko može da kaže da imamo depresiju ukoliko nam je krivo jer smo propustili autobus? Ne, osećanja tuge, koja su normalna reakcija na određeno stanje stvari (ne možemo baš biti srećni ako vidimo šepavog psa ili ako nas neko ne voli) ne spadaju pod depresiju.
Da bi se neka osoba okarakterisala kao depresivna, treba da se javi veći broj osećanja (jača nego uobičajeno), ponašanja i stavova, koji su aktivni tokom dužeg vremena bez obzira na spoljašnje okolnosti. Ključni deo ove rečenice je “bez obzira na spoljašnje okolnosti” – dakle, jedno je ako smo tužni jer nismo upravo položili ispit, a drugo je ako smo tužni mesec dana ili pola godine posle „padanja“ na ispitu i uz to nemamo želju da radimo bilo šta drugo u životu, osim da žalimo za ispitom.
Ukoliko je stanje stvari tako, da osećanje tuge postoji duže vreme posle nekog “okidajućeg” događaja (onog koji je izazvao to osećanje) i da je osećanje jače nego što bi trebalo da bude, onda možemo razmišljati o depresiji. Može se desiti i da ne postoji vidljiv okidajući događaj, već da se osećanje tuge javilo “samo od sebe” (mada, kao što psiholozi znaju, to u stvari nikad nije slučaj, može samo biti da osoba nije svesna šta je izazvalo to osećanje), te nam to još sigurnije govori da je u pitanju depresija.
Dalje, ako govorimo o depresiji, uglavnom je prisutno i osećanje beznađa i bespomoćnosti – osoba govori i oseća se kao da nema nade da se neka situacija promeni, da joj nešto krene na bolje, da prestane da se tako oseća, itd. Može se osećati kao da je napuštena i ostavljena, da nema ko da joj pomogne, kao i da ništa ne može uticati na to kako se ona trenutno oseća.
Osoba se može osećati bezvrednom, nesposobnom da bilo šta uradi, da je niko ne voli i da ne zaslužuje da je voli. Prisutno je i osećanje krivice za nešto što je učinila, za to kakva je, kako razmišlja i kako se ponaša – osoba misli da je kriva za svašta, posebno za svoje mane. Preveliki osećaj krivice koji pritiska celo biće i uz to traje duže vreme, jedan je od najučestalijih pratilaca depresije i stoga, jedan od glavnih pokazatelja da je u pitanju ozbiljna psihička tegoba, a ne obično prolazno stanje.
Može biti prisutno i smanjeno interesovanje za svet oko sebe, za dešavanja, ljude i stvari; osoba se ne bavi svojim hobijima, smanjuje aktivnosti; ponašanje postaje usporeno i letargično, što ljudi oko nje mogu primetiti; smanjen interes za neka zadovoljstva, kao što je uživanje u hrani, piću (mada, korišćenje alkohola u većim količinama može biti sredstvo trenutnog i kratkotrajnog bega od bolne realnosti); takođe, smanjen interes za seksualna zadovoljstva i “ljubavne igre” uopšte, te smanjena želja za komunikacijom sa ljudima.
Osoba koja je depresivna se takođe može upuštati u nesmotreno i neodgovorno ponašanje: može se odavati drogama, kocki, voziti bezobzirno, praviti probleme, namerno kršiti zakon, itd. Takođe, čest pratilac depresije je i osećaj anksioznosti (o njemu u nekom od narednih tekstova), tj. osećaj nekog opšteg straha i tenzije, zabrinutosti; kao i čest osećaj besa, preterano reagovanje na neke situacije (osobu lako iziritiraju neke stvari). Javlja se apatija, tj. ravnodušnost i bezvoljnost – osoba nema želje ni da ustane iz kreveta i započne novi dan (stoga, učestalo i dugo ostajanje u krevetu može ukazivati na depresiju).
Osećaj praznine, gde osoba ima utisak kako je potpuno prazna, da nema nikakve emocije, ne želi ništa, ne misli ništa, uobičajeno srećemo kod depresije. Inače, ljudi koji su imali teže oblike depresije, gde se ovaj osećaj potpune praznine učestalo javlja, kažu kako je ovo jedno od najgorih stanja u koje čovek može zapasti. Na kraju, povremene ili učestale misli o smrti i okončanju svog života znak su da je osoba zapala u teže stanje depresije, što treba biti alarmantno ljudima oko nje.
Depresiju takođe prate i fizičke posledice, tj. simptomi. Osoba se stalno oseća umorno i iscrpljeno, a da ne zna zašto. Za njen umor, naime, ne postoji konkretan fizički uzrok – npr. osoba je sedela ili ležala ceo dan, a oseća se kao je radila težak fizički posao. Dolazi do gubitka energije te sopstveno telo doživljava kao teško, a čak i mali zadaci se osećaju kao najteže obaveze.
Može doći do gubitka sna i neravnomernog spavanja, ili do prekomernog spavanja, te do poremećaja dnevno-noćnog ciklusa (osoba spava danju a budna je noću, ili spava do podne, a leže rano ujutru). Usled nemanja želje za hranom i smanjenog apetita, dolazi i do značajnog gubitka težine. U nekim slučajevima može se desiti i suprotno, da depresivna osoba nalazi utehu u hrani (hrana joj služi kao beg od realnosti, isto kao nekima alkohol), pa dolazi do gojaznosti. Osoba može postati zaboravna i može joj opasti koncentracija. Cela stvar može biti praćena tzv. “psihomotornom agitacijom” (vrpoljenje, češanje, cupkanje) ili psihomotornom retardacijom (duge pauze u govoru, gledanje u jednu tačku, usporeno kretanje, itd).
Budući da je depresija toliko rasprostanjena tegoba, naučnici (a posebno psiholozi) su pokušali da nađu uzroke, kako bi uspeli da bolje razumeju, a samim tim i adekvatnije pomognu ljudima u ovakvim stanjima. Postoje brojne teorije nastanka depresije, kao i brojni uzroci i za svaki od njih bi mogla posebna knjiga da se napiše. Uzroci spadaju pod genetičke, biološke, socijalne, psihološke kategorije, itd. Ovde ćemo samo navesti neke opšte skice, i to uglavnom sa psihološke strane.
Biopsihosocijalni model kaže da se depresija javlja onda kada stresan životni događaj naiđe na pogodno „tle“ kod osobe. U fizičkom smislu, potrebno je da postoji genetička i biološka “ranjivost” (preosetljivost), ili u psihosocijalnom smislu, posebna iskustva (npr. osoba je imala određene traumatične događaje u mladosti), stavova i trenutan kontekst (npr. da li ima ili nema bliske prijatelje, ljude koji je vole, u kakvoj je materijalnoj situaciji, itd).
Na primer, ukoliko se ista stvar (recimo gubitak posla) desi dvema različitim osobama, njihovo reagovanje će zavisiti od njihove fizičke konstitucije, kao i od njihovih prošlih iskustava, stavova, mišljenja i trenutnog stanja. Na gubitak posla neće isto reagovati osoba koja ima podršku od čitave porodice (bilo materijalnu bilo samo psihičku) i osoba koja živi sama. Isto tako, osoba koja na sve reaguje sa stavom “baš me briga” ili ona koja je optimista, verovatno se neće mnogo potresti zbog toga, dok će se osoba koja je stalno zabrinuta za svoju egzistenciju ili ona koja u svemu traži najgore, najverovatnije odmah uspaničiti i kasnije pasti u depresiju.
Prema nekim psiholozima, depresija je oličenje trijade negativnih stavova: prema sebi, prema svetu i prema budućnosti. Naime, depresija će se pre javiti kod osoba koje najpre negativno misle o sebi. Ovakve osobe ne cene sebe dovoljno, misle da su nesposobne, ružne, itd. Za sve loše što im se desi okrivljavaju sebe i misle kako ne zaslužuju da im se išta dobro desi. Dakle, ovo su tipično oni ljudi sa manjkom samopouzdanja i ljubavi prema sebi kakve smo opisivali u prošlom feljtonu. Isto tako, mišljenja su da je svet nepravedan, da su prepreke njihovom uspehu na sve strane i da svet ne želi da se one osećaju dobro.
Stvari je preteško i skoro nemoguće kontrolisati i sve se dešava protiv njihovog dobra i kao njima za kaznu. Na kraju, osobe koje su sklonije depresiji su pesimistične po prirodi, te kada se nešto loše desi one misle kako je to lošije nego što stvarno jeste i da će se tako nastaviti i u budućnosti. Očekuju da će sve što krenu da rade da završi kao propali posao. Tako, neće se usuđivati ni da započnu nešto korisno, što će ih gurnuti dalje u osećanje da su beskorisni.
Pitanje koje se postavlja je zašto su neki ljudi ovakvi? Odgovor je kompleksan, a deo odgovora smo dali u nekim od prošlih članaka kada smo pominjali detinjstvo i odnos prema sebi i okolini, kao i odnos okoline prema osobi, kao ključan faktor razvoja ličnosti. Ovakvi stavovi se formiraju na osnovu prošlih iskustava i fiksiraju se kao duboka i nesvesna uverenja osobe. Kasnije, ova dubinska negativna uverenja utiču na to da čovek bira određeni životni stil koji će izazvati još više negativnih iskustava, te na kraju dovesti do osećaja bespomoćnosti, gde je jedini izlaz – psihička tegoba.
Dakle, depresija je jedan začaran i opasan krug stavova, osećanja i ponašanja, koji se trebaju osvestiti i na kojima se treba raditi pre nego što se zapadne u stanje iz kojeg je beg još teži. Rad na sebi treba biti rad ne samo na izbegavanju i popravljanju lošeg, već i na građenju i uzdizanju onoga što je dobro u nama.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (3)
ŠIZOFRENIJA (prvi deo)
U narodima širom sveta postoji jedan termin kojim se označavaju psihički poremećaji, a koji je čak i ušao u svakodnevnu upotrebu – to je reč „ludilo“. Često se za nekog, ko se ne ponaša po pravilima i očekivanjima okoline kaže da je „ludak“ tj. da je „lud“.
Štaviše, ova reč je u tolikoj meri postala uobičajena da se njome više i ne označava mentalni poremećaj, nego se koristi čak i kao pozitivan pridev – na primer, za nešto vanserijski dobro („žurka je bila totalno ludilo“), za nekog ko je neuobičajeno interesantan („ovaj lik je baš lud“ u smislu „pozitivno lud“), itd.
„Umetnički prikaz šizofrenije – kako šizofreničar vidi samog sebe. Autor slike: Craig Finn. Izvor slike: Wikimedia Commons“
Ipak, prva asocijacija na reč „ludilo“ i „lud“ u narodu se odnosi na neki mentalni haos. Zamišljamo čoveka koji priča sam sa sobom, ima sumanute ideje, priviđaju mu se svakakve slike i zvuci, umišlja da ima direktnu komunikaciju sa Bogom ili nekim drugim natprirodnim bićima, priča nerazgovetno i slično.
Iako se mnošto psihičkih tegoba u narodu označavaju ovim terminom, možda se upravo simptomi psihotičnih poremećaja, tj. šizofrenije, najbolje poklapaju sa simptomima koji nam se javljaju kada zamislimo nekog ko je „lud“.
Šizofrenija je jedan od najviše proučavanih, ali i dalje jedan od najmisterioznijih psihičkih poremećaja. Postoje mnoge teorije i špekulacije šta je zapravo šizofrenija (dakle, šta je tačno karakteriše i kako znamo da osoba ima baš šizofreniju), kako se razvija i nastaje i kako se leči – ali za sad nema ni jednog konačnog i preciznog odgovora.
Da stvar bude gora, njeni simptomi spadaju u jedne od najtežih mentalnih tegoba koje mogu zadesiti čoveka, a na koje se vrlo teško utiče. Mnogi psiholozi i psihijatri tvrde da šizofrenija nije bolest (kao što se mislilo) , već jedno opšte stanje uma i tela, koje se dosta razlikuje od uobičajenog. Stoga, ona ne može da se leči, već se samo može kontrolisati a simptomi ublažiti.
Pored svih ovih mišljenja i hipoteza, ipak se neke osnovne tačke i karakteristike mogu izdvojiti, te se na osnovu njih može dati neka okvirna definicija i opis ovog poremećaja.
Jedna od osnovnih odlika šizofrenije je fundamentalna distorzija (poremećaj) u mišljenju i sagledavanju sebe i sveta oko sebe, kao i poremećenog ispoljavanja emocija.
Uobičajeno je da osobe koje se karakterišu ovom tegobom ne uspevaju da naprave adekvatnu razliku između stvarnih i nestvarnih iskustava. Ta „nestvarna“ tj. iluzorna iskustva izazvana su zvučnim, vidnim i osetilnim halucinacijama: na primer, čovek čuje glasove u glavi, vidi senke po zidovima, oseća žmarce i da mu nešto gmiže po koži, itd. Može i da nema čistih halucinacija, ali da se desi da dođe do nekih iskrivljenja u opažajima (bljeskovi, priviđanje kontura tamo gde ih nema, čuje jednu reč umesto druge, itd).
Ovo su simptomi koji su često prikazivani u horor filmovima i ljudi koji su ih iskusili govore o stvarnom užasu koji ih prati. Takođe, osoba često ima poremećenu predstavu sebe (psihološki rečeno pomućene su razlike između ega i okoline). Osoba nema ujedinjenu predstavu sebe, već je to fragmentirana i nedefisana slika.
Često se mogu čuti opisi kako osoba ima osećaj da je sastavljena od različitih delova, kao krpena lutka; kako oseća da joj se ego „razliva“ po okolini, u smislu da ne oseća kako je njena ličnost unutar njene glave, već po okolnim predmetima ili ljudima; ili se javlja osećaj da će se svakog trenutka dezintegrisati i raspasti.
Takva stanja je vrlo teško opisati, jer su osobi koja normalno funkcioniše (i koja ne konzumira psihodelične narkotike) ona potpuno strana i skoro nezamisliva.
Što se halucinacija tiče, najprisutnije su auditivne (zvučne) halucinacije, tj. prisustvo glasova. Prema izjavama osoba koje pate od šizofrenije, ovi glasovi su najčešće veoma kritički raspoloženi prema osobi – vređaju je, omalovažaju i ismevaju, provociraju je na neku reakciju. Vrlo često, glasovi su i naređivački i autoritarni, neko govori osobi šta da radi, kako nešto da uradi, tera je na silu da radi nešto što joj se ne radi, itd.
Iako najveći broj osoba u neku ruku zna da su svi ti glasovi nestvarni, da su produkt njenog uma, oni su skoro potpuno izvan njene kontrole. Samo ovi glasovi imaju veliki uticaj na osobu i ogromna su smetnja normalnom funkcionisanju.
Zamislite da ste u situaciji da vam se stvarna osoba prikači za vrat i omalovažava vas po ceo dan, šta god da radite. Čak i to bi bilo veoma, veoma iscrpljujuće i naporno. Ali i takva situacija je u neku ruku lakša jer je rešiva – od stvarne osobe možete da pobegnete ili da joj se nekako suprotstavite; u krajnjem slučaju čak i fizičkim obračunom.
A sada, zamislite da je takva jedna osoba u vašoj glavi, znači ne postoji način da joj ikako pobegnete i otprilike znate kako se oseća i koliko pati osoba koja ima ovakve simptome. Međutim, bilo bi i dobro kada bi ovo bio jedini problem kod ovog poremećaja.
Još jedan problematičan i ustaljen simptom šizofrenije je tzv. „ubacivanje“ misli. Naime, čovek ima osećaj kao da njegove misli nisu njegove, kao da nisu proizvod njegovog uma, već da su nekako ubačene u njegovu glavu.
Ovo je takođe jedno čudno stanje za opisivanje, ali je veoma karakteristično za šizofreniju. Štaviše, osoba nema samo puki osećaj da njene misli nisu njene, već je potpuno ubeđena i sigurna u to da su joj misli ubačene u mozak od strane nekoga ili nečega spolja. Čak postoje i slučajevi gde osoba tačno opisuje ko, kako i odakle joj ubacuje te misli u glavu, što čini ove simptome još misterioznijim i interesantnijim, ujedno i još čudnijim. O detaljima ovih stanja pisaćemo u narednom tekstu.
Za šizofreniju su takođe vezane i „deluzije“ – to su čvrsta uverenja u koje je osoba sigurna, a koja nisu uvtrđena u realnosti (za njih ne postoje nikakvi dokazi, možda čak postoje i suprotni). Ona su uglavnom nerazumna i strana drugim ljudima, drugi ne razumeju odakle čoveku takva verovanja. Što se ovog poremećaja tiče, to su uglavnom neka bizarna uverenja i verovanja – na primer, čovek je siguran da je lično otputovao na Mesec ili da može da leti bez krila ili da je on u stvari neka životinja, itd. Može se desiti da osoba misli da je Isus ili mesija, ili da može da komunicira direktno sa Bogom.
Poznat je slučaj šizofreničara koji, kada su ga pitali zašto stalno nosi kapu od aluminijusmke folije, govorio kako može komunicirati sa Marsovcima, te da su mu oni rekli kako će napasti elektromagnetskim talasima (a aluminijum će zaštiti njegov mozak od ovih talasa). Isto tako, uobičajene su i paranoidne deluzije, kada je čovek ubeđen da mu je neka tajna organizacija ozvučila ceo stan i kako je stalno pod njihovom prismotrom; ili kako je program na televiziji napravljen tako da njemu šalje skrivene preteće poruke (od strane nekog tajnog društva ili vanzemaljaca, ili nekog drugog).
Čovek može biti ubeđen da ga neko juri da ga ubije, ili da ga svi ogovaraju iza leđa. Paranoja je često zastupljena i kod normalne populacije, ali je kod osoba sa šizofrenijom ovaj osećaj mnogostruko intenziviran i često praćen audiovizuelnim halucinacijama (nekad i mi umislimo da nas neko prati ili da nas ogovara iza leđa, ali osoba sa šizofrenijom može to i da vidi ili čuje). Ipak, sa ovim simptomima treba biti oprezan, jer nije svaki osećaj uvek umišljanje. Može se desiti i da neku osobu stvarno neko želi da ubije.
Kada je reč o mislima i emocijama, šizofrenija se karakteriše neorganizovanošću misli i neadekvatnim emocionalnim reagovanjem. Misao je fragmentirana i nekoherentna, osoba ne može uspostaviti nekakav red u glavi već se svakakve misli javljaju naizgled nasumično, slučajno i potpuno nepovezano. Stoga se može desiti i da osoba priča nerazgovetno i nerazumljivo (psiholozi ovaj simptom nazivaju „salata od reči“), te da se generalno ponaša neorganizovano. Emocije su često zatupljene (nekad čak u potpunosti, što je odlika tzv. katatonične šizofrenije) ili su neproporcionalne (osoba reaguje mnogo jače ili mnogo slabije nego što bi trebalo) ili ne priliče situaciji i kontekstu (na primer, plače kada je neko srećan ili se glasno smeje na sahrani).
Priču o simptomima i ovom poremećaju uopšte ćemo nastaviti u sledećem broju, a ovaj tekst ćemo završiti napomenom da šizofrenija nije stanje koje se lako dijagnostikuje, bez obzira na prisustvo simptoma i na stručnost psihologa ili psihijatra.
Pristustvo samo jednog ili par simptoma ne mora ukazivati na šizofreniju, jer su simptomi šizofrenije u velikoj meri isprepletani sa drugim psihičkim stanjima. Svi ili bar velika većina simptoma mora biti prisutna da bi se uopšte moglo govoriti o ovom poremećaju.
Ovaj tekst je služio samo kao veoma površinski uvod u ovu tematiku o kojoj se mogu napisati, a i napisanu su, čitavi tomovi knjiga.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (4)
ŠIZOFRENIJA (drugi deo)
U prethodnom članku smo započeli priču o šizofreniji, jednom misterioznom i kompleksnom psihičkom poremećaju za kojeg, u konvencionalnom smislu, i dalje nema leka.
Govorili smo o nekim simptomima i karakteristikama ove tegobe, a na ovom mestu ćemo pomenuti još neke specifičnosti, kao što su faktori koji utiču na javljanje i neke od teorija šizofrenije kao psihološkog poremećaja.
Priču ovoga puta počinjemo od faktora koji mogu biti odgovorni i koji su ključni prilikom razmatranja nastanka šizofrenije.
Pošto je ovo jedan od težih i ozbiljnijih poremećaja, nužno je pozabaviti se pitanjem: kako i zašto se šizofrenija javlja kod nekog čoveka (osobe) i zašto baš kod njega?
Odgovor na ovo pitanje nije nimalo jednostavan, no možemo dati makar neke smernice.
U tom smislu, postoje tri vrste uticaja na ovaj poremećaj: to su biološki faktori, socijalni faktori i lično iskustvo, tj. psihološki faktori.
Biološki faktori prvenstveno obuhvataju genetiku iliti nasledne faktore. Naime, šizofrenija može biti nasledna, jer je u istraživanjima pokazanao da veće šanse da oboli od šizofrenije ima neko ko u porodici već ima nekog ko ima neke teže psihološke tegobe, a još veće ako ima nekog ko ima upravo šizofreniju. Ova šansa je relativno mala, ali nikako nije zanemarljiva. Postoje i biohemijski / neuroanatomski faktori kao što je način funkcionisanja (preterano ili premalo lučenje nekog hormona) i struktura mozga (uvećani ili umanjeni delovi mozga).
Dalje, tu su faktori koji se tiču same psihofizičke građe čoveka – ljudi koji spadaju pod tzv. „astenični tip“ ljudi (introverti, emotivno hladni i odvojeni od okoline) čine čak 70% šizofreničara. Takođe, kod ovih ljudi se često primećuju i ekstremna sklonost ka izolaciji, fantaziranju i dubokoj introspekciji. Među šizofreničarima se sreću i ekstremno sugestibilne ili ekstremno agresivne, kao i paranoidne ličnosti. Napomenimo da ove crte nikako nisu ono što čini nekog šizofreničarem, niti su, da tako kažemo, nekakav uzrok ovom poremećaju, već je samo uočeno da su one njeni česti pratioci.
Postoje različite teorija nastanka šizofrenije. Ovde ćemo se baviti prvenstveno psihološkim teorijama, jer ove druge ne spadaju pod domen ovih tekstova. Napomenimo samo da su neuro- i biohemijske teorije nastanka ovog poremećaja zapravo dominantnije u naučnoj zajednici, te da psihološki faktori igraju sporednu ulogu. Ipak, uvreženo je mišljenje da su psihosocijalni faktori ključni za „okidanje“ tih skrivenih bioloških mehanizama, koji onda rade u smeru pogoršanja čitavog stanja osobe, što je ogroman razlog da se njima pozabavimo.
Možda ne možemo da utičemo na biologiju i genetiku čoveka, ali možemo na psihologiju – a ako uspemo da utičemo na „okidače“ onda ćemo napraviti ogroman korak na polju rešavanja ovog kompleksnog problema.
Jedna psihološka teorija šizofrenije govori o tome da je majka u stvari jedna od glavnih i odgovornih za nastanak ovog poremećaja. Naravno, ne svaka majka, već samo tzv. „shizofrena majka“.
Ovo je termin kojim se ne želi reći da takva majka ima šizofreniju, već da se ponaša na način koji može ličiti na nekog ko je šizofreničan ili da kod svog deteta može izazvati reakcije i posledice koje će dovesti do nastanka ovog poremećaja. „Shizofrena“ majka se karakteriše specifičnim ponašanjem prema detetu. Ovakva majka je vrlo dominantna, detetu sve određuje (ili naređuje) i oštro ga kažnjava ukoliko ne ispunjava njene želje i zahteve. Takva osoba je u isto vreme emocionalno hladna prema detetu, retko ili skoro nikad ne izražava pozitivne emocije, a najčešće ne izražava bilo kakve emocije.
Poznato je da je detetu, pogotovo u mlađim danima, od krucijalne važnosti emocionalna bliskost i povezanost sa ljudima oko njega (pogotovo sa majkom), te da je izostajanje ove veze vrlo traumatično i bolno za dete.
Kao što smo pominjali u jednom od prethodnih tekstova, rani emocionalni odnosi sa roditeljima i bližom okolinom su model za kasnije odnose sa drugim ljudima i daljom okolinom. „Shizofrena“ majka je takođe često prezaštićujuća i ne dozvoljava detetu da slobodno i spontano iskusi svet oko sebe, braneći mu da ima interakciju sa okolinom i „skrivajući“ ga od „raznih opasnosti“.
Ovakav stav majke je odraz njene paranoičnosti i preterane anksioznosti, što se, naravno, prenosi i lepi na dete kao puter za hleb. Sve to može dovesti do toga da dete vrlo retko izlazi iz kuće, ima malo (ili nimalo) prijatelja, te da uopšte ima vrlo malo interakcije i iskustva sa okolinom. Za mnoge psihologe ovakva situacija sasvim je dovoljna da čak i čovek koji nema nikakve nasledne i biološke rizike razvije svakakve psihološke tegobe, a kamoli neko ko je već genetski „predodređen“ za neki poremećaj.
Većina psiholoških teorija je usmerena na porodicu, čitav porodični kontekst i njenu funkcionalnost, tj. disfunkcionalnost, kao jednog od glavnih uticaja za nastanak ogromnog broja psihičkih tegoba, a posebno težih poremećaja kao što je šizofrenija. Porodice koje su opšte disfunkcionalne, u kojima ima dosta konflikta, agresije i besa; tzv. „rascepljene“ porodice, gde porodica nije jedna celina već su prisutne razne podele i „klanovi“ koji se međusobno bore; izvitoperene porodice, gde su uloge i odnosi totalno haotični i negativni – sve su to savršeni tereni za uzgoj budućeg čoveka sa šizofrenijom.
Govori se i o obrnutim roditeljskim ulogama – gde otac igra ulogu majke a majka očevu ulogu, kao faktoru razvoja šizofrenije.
Jedna dobro poznata teorija nastanka šizofrenije je komuniciranje sa detetom uz često korišćenje tzv. „dvostrukih poruka“. Naime, ukoliko nekom kažete jedno a mislili ste na drugo, ili ukoliko kažete jedno a onda kažete nešto što je suprotno tome što ste upravo rekli, poslali ste dvostruku poruku. Možda je, za nas odrasle, ovakvo komuniciranje uobičajeno (nažalost) ali u dečijem svetu ono pravi totalni haos.
Dete koje još nema potpuno razvijene sisteme mišljenja i shvatanja sveta oko sebe uopšte neće razumeti dvostruke poruke – što se njega tiče, ako mu kažete jedno onda ste i mislili na to, jer ono što pričate to valjda i mislite. Ukoliko mu kažete „možeš da se igraš“ a onda ga kaznite za to što se igralo, totalno ga zbunjujete.
Ako mu kažete „volim te“ a kada priđe da vas zagrli vi ga oterate, neće mu biti jasno šta se dešava. Emocionalna bliskost sa vama mu je jedna od najvažnijih stvari u životu, te će ono imati prirodnu volju da vam ugodi i radi kako vi kažete. Stoga, ako se nešto ovako desi, ono će se osećati loše jer vas nije zadovoljilo i smatraće da ga manje volite (jer ste ga kaznili).
Međutim, ono što je sada problem je što mu nikako neće (i ne može) biti jasno zašto ste ga kaznili i šta je uradilo pogrešno, jer ste mu rekli da uradi nešto a onda ga kaznite za to; ili ste mu rekli da ga volite a onda ga odbijete od sebe. Možda vam se u međuvremenu promenilo raspoloženje, ali ono vaše promene raspoloženja shvata vrlo ozbiljno jer ste vi centar njegovog sveta.
Istina, takva situacija nije problem ako se desi ponekad, ali ako se često dešava, dete će biti potpuno zbunjeno – neće imati predstavu šta i kako treba da radi, da li išta radi dobro ili loše, a što je najvažnije, neće biti sigurno da li ga stvarno volite ili ne. Njegova interakcija sa vama tako postaje jedna igra nerealnih situacija i nesigurnih odnosa, što je vrlo brz put ka poremećenom opažanju čitave realnosti, tj. šizofreničnom funkcionisanju.
Psihoanalitički pogledi nastanka šizofrenije govore da je ono što se dešava prilikom nastanka ovog poremećaja to da se mentalna energija povlači sa spoljnih objekata (prestane se mentalno „ulagati“ u spoljni svet), te tako svet postaje nezanimljiv i prazan, bez ikakvog smisla. Pošto psihička energija ne može da se uništi, znači mora negde da ode, ona se okreće ka unutra te osoba u sebi razvija sopstveni svet koji je pun distorzija i iluzija.
Usled toga, kažu ovi teoretičari, nastaju halucinacije – to su delovi našeg unutrašnjeg sveta koji su suviše „probuđeni“ ovom energijom. Oni su sada čoveku jedina realnost, a on stoga i deluje okolini kao da „živi u svom svetu, jer je i bukvalno tako.
Kada se razmatra o konačnom odgovoru na pitanje šta je tačno šizofrenija, da li je to uopšte „bolest“ i poremećaj i šta je konkretno uzrokuje, odgovor ostaje daleko.
Nijedna od ovih pretpostavki i teorija sama za sebe nije dovoljna – nužno je sagledavati široku sliku i uzimati ih kao jednu celinu. Iako ovaj poremećaj i dalje izmiče ljudskom naporu da ga potpuno shvati, stiče se utisak da smo ipak bliže nego ranije.
U budućnosti ćemo verovatno prići još bliže, a mi smo u ova dva teksta pokušali da damo jedan skroman i površinski pregled trenutnog stanja stvari – a možda i da podstaknemo nekog od čitaoca da pokuša i sam da istražuje ovu mračnu stranu ljudske psihe.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (5)
OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJI
Opsesivno-kompulsivni poremećaj još jedna veoma interesantna tema u psihopatologiji. Ovaj poremećaj se karakteriše uznemirjućim mislima koje se stalno ponavljaju – tj. opsesivnim mislima.
Ove misli se ovako nazivaju s pravom, jer bukvalno “opsedaju” osobu bez njene volje i često su neprijatne i nelagone, te izazivaju anksioznost i tenziju kod osobe.
S druge strane, upečatljivo je i prisustvo tzv. kompulzija, tj. ritualističkih ponašanja koja su proizvod ovih misli; osoba oseća kao da je primorana da izvšrava neke radnje za koje je uverena da će dovesti do uklanjanja ovih misli, tj. anksioznosti izazvane njima.
Situacija je, svakako, nimalo zavidna, a osobe koje se žale na ove tegobe govore o totalnoj nemoći i očaju, jer ne mogu da kontrolišu kako svoju unutrašnjost, tako i spoljašnost.
Opsesivne misli mogu biti raznoraznog sadržaja. Počevši od neprijatnih slika i intruzivnih vizualizacija, pa do vulgarnih, perverznih i agresivnih sadržaja, koji izazivaju veliku nelagodnost kod osobe. Uobičajene “opsesije” su zabrinutost o zarazi ili nekakvoj bakterijskoj ili virusnoj kontaminaciji.
Na primer, osoba ne želi da pipne šipku u autobusu jer zamišlja kako je prljava i puna bakterija (ko zna ko je sve to pipao, a verovatno je pipao i neki sa nekom zarazom) i javlja se zabrinutost da se osoba ne “zarazi” tom prljavštinom; ili, neće da sedi na klupi u parku jer je tu verovatno sedeo neko ko je prljav, zaražen i slično, te će ona sad sve to pokupiti; ili, izbegava rukovanje sa osobama jer se preko znoja prenose bakterije i razni bacilli, pa je bolje ne rizikovati i sve to izbeći.
Dalje, česte su “opsesije” bezbednošću, tj. opasnošću od neke štete, gde osoba ima strah da ne ošteti neki predmet ili, mnogo češće, da ne izazove neku katastrofu (npr. požar ili poplavu). Što se ovog drugog tiče, uobičajen je strah da pegla ili rerna ne izazovu požar; na primer, nešto se peklo u rerni i isključena je, a osoba sada mora da izađe napolje. Iako je osoba uverena da je rerna isključena, opet se javlja zabrinutost oko svega toga: da li je stvarno isključena, da li je možda prekidač pokvaren, da li će se možda sama uključiti, i slično.
Ovakve opsesivne misli mogu sprečavati osobu da napusti kuću na duže vreme, usled proveravanja i brige o celokupnom stanju rerne. Karakteristične su i agresivne opsesivne misli koje su, naravno, neželjene. Osobi se javlaju misli o nanošenju štete i povređivanju drugog – kada su ove misli usmerene na bližnje osobe, one izazivaju ogromnu tenziju i napetost, jer su, naravno, potpuno neprikladne te stoga i nepoželjne.
Dalje, uobičajeno je javljanje neprihvatljivih seksualnih ili religijskih misli (na primer, devijantnih i perverznih slika u kojima mogu učestvovati i bliske osobe, ili misli u kojima se skrnavi predstava o Bogu).
Takođe, ono što karakteriše opsesivno-kompulzivni poremećaj je i opsednutost simetričnošću i redom – stvari moraju raspoređene biti pod pravim uglom (predmeti na stolu, slova i reči, objekti u kući, i tako dalje) ili se mora postići zadovoljiti zakone matematičke proporcije.
Upravo ovakve misli, tj. “opsesije” su ono što izaziva ta kompulzivna ponašanja, tj. osećaj da se nešto sada mora uraditi povodom toga. Na primer, ako osoba ima strah od kontaminacije bacilima, a prinuđena je da dodirne neki predmet (za koji misli da je prljav i kontaminiran) to će je terati da posle toga intenzivno pere ruke, ili se cela okupa. I to ne jednom, nego par puta (nije retko da je u pitanju neki “magičan” broj – tri puta, sedam puta, devet puta, i slično), dok se ne stekne osećaj da su bacilli skinuti.
Često se može videti i da osoba posle svake interakcija sa bilo čim pere ruke i ovo upravo pada pod definiciju ritualnog ponašanja. Dalje, ako se jave misli o požaru i poplavi, onda će osoba morati da po sto puta proverava da li je pegla stvarno isključena, da li je slavina stvarno zavrnuta; može se desiti da brava ipak nije dobro zaključana, pa će lopovi ući i pokrasti ceo stan, te se mora proveriti po par puta da li je tako.
Kao što smo rekli, javlja se intenzivan osećaj anksioznosti i tenzije, kao i potreba da osoba učini to i to kako bi sprečila da se nešto desi, a sve to da bi smanjila tu ogromnu napetost koja se u tom trenutku javlja. Ritualna ponašanja koja se odnose na konstantno uspostavljanje nekakvog “reda” (što znači da osoba konstantno opaža “nered” svuda oko sebe) su logičan proizvod one težnje za simetrijom i pravilnošću koju smo pominjali.
Poznata kompulzija je i brojanje – predmeta, situacija, stvari, događaja, bilo čega. Osoba ima potrebu da broji bandere kada prolazi kroz ulicu, ili šarke na prozorima, šahte na ulici, broj slova u rečenici.
Takođe, često se može primetiti i da neke osobe opsesivno prikupljaju razne predmete i objekte, ili ne mogu da bace ni jednu stvar koju poseduju. Ovo može dovesti do intenzivne zagušenosti prostora gde osoba živi, što ostali mogu primetiti. Opet, ovakva ponašanja služe nekoj svrsi, koju samo ta osoba poznaje.
Na kraju, pomenimo i to da veliki broj kompulzija mogu biti “izvršene” i u mentalnoj sferi, dakle ponašanje ne mora biti vidljivo već osoba izvršava određene mentalne radnje, ritual (npr. recitovanje neke pesme ili ponavljanje nekih reči u glavi) koji imaju istu ulogu kao i gorenavedena ponašanja – da se ukloni nelagodna i neprijatna slika.
Ono što je zanimljivo i što u stvari još više zbunjuje, to je da su osobe koje imaju ovakve misli i ponašanja, uglavnom potpuno svesne svog stanja, tj. da su je sve to besmisleno i da nepotrebno troše svoje vreme i energiju na sve to. Međutim, u isto vreme, osećaju se nemoćno da išta promene i da učine bilo šta drugo, jer ovakve misli izazivaju ogromnu anksioznost, za koju se ne može naći rešenje.
Težnja je toliko moćna da joj osoba ne može odoleti, te se na kraju upušta u kompulzivne radnje. Iza toga stoji ogroman strah da se ne desi nešto loše – ako se ne izvrši neka radnja, desiće se katastrofa. Pošto su ove težnje toliko jake, većina osoba se i prestane odupirati jer im je lakše da se prepuste nego da se odupire. Jedino “rešenje” je da se situacije koje izazivaju ove misli i ponašanja potpuno izbegavaju. Međutim, ovo je često nemoguće, jer je veliki broj ovih situacija sastavni deo svakodnevnog života.
Kada je reč o uzrocima i razlozima zbog kojih se ovakvo stanje javlje, ima ih u isto vreme mnogo, ali su i teorije poprilično “klimave”. Objašnjenja se razlikuju od vrste opsesivnih i kompulzivnih misli-radnji. Što se psiholoških objašnjena tiče, jedno od najbližih i najrasprostranjenijih je to da je ovo stanje izazvano intenzivnim potiskivanjem nekih emocija, u sklopu sa jakim super-egom. Najčešće su to emocije besa, tj. prikrivene agresije prema nekom, koje su potisnute usled jakog delovanja super-ega.
Kao što smo pominjali u nekom od prošlih tekstova, super-ego je deo ličnosti koji obuhvata najpre savest, onda moralnost i zadužen je za kontrolisanje tzv. “nižih” pobuda bića. Dakle, sprega ova dva – javljanje jakih emocija i njihovo potiskivanje, koje čini te emocije neprikladnim i nepoželjnim, čini da funkcionisanje “ode u pogrešnom smeru”, te da se ove emocije na kraju jave u nekom drugom, pomerenom kontekstu. Izraziti strah od uništenja i smrti, koji može biti izazvan raznoraznim događajima i iskustvima, takođe je često umešan u čitav ovaj proces, te doprinositi povećanom strahu i pojačavanju određenih misli (npr. zamišljanje bacila i infekcije).
Dobra vest je da se ova tegoba može staviti pod kontrolu, tj. da je moguće uticati na smer i razvoj ovih misli i ponašanja, kako kroz biologiju, tako i kroz psihologiju čoveka. Ono što je bitno je da se ljudi upoznaju sa ovakvim stvarima i ako ima onih koji se možda prepoznaju o ovom tekstu, da shvate da nisu sami i da se ne trebaju plašiti da istraže, upoznaju sebe i na kraju promene svoje stanje i svoj život na bolje.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (6)
POREMEĆAJI LIČNOSTI
Poremećaje ličnosti je na neki način teško definisati, jer čak ni sama ličnost kao pojam nije u potpunosti određena u psihološkim udžbenicima. Međutim, u isto vreme ovi fenomeni su veoma spominjani u literaturi, često se sreću u praksi i veoma su važni za razumevanje svakodnevnog čovekovog funkcionisanja.
Poremećaji ličnosti predstavljaju vrstu mentalnih poremećaja koje karakterišu rigidni i neadekvatni obrasci mišljenja i ponašanja i osećanja, koji se protežu kroz različite kontekste i situacije.
Ovi obrasci funkcionisanja se uveliko razlikuju od načina funkcionisanja ostalih ljudi, a u isto vreme sprečavaju osobu da se, u većoj ili manjoj meri, adekvatno uklopi u društvo.
Kaže se još da u ovom slučaju, postoje izraženo disharmonični stavovi i ponašanja, uglavnom u nekoliko oblasti funkcionisanja – afekti, kontrola impulsa, načini mišljenja i stilovi povezivanja sa drugim osobama.
Osoba uglavnom ima dosta problema u interakciji sa okolinom, ograničena je u izražavanju svojih sposobnosti, u odnosima sa ljudima, što je sve proizvod njene nemogućnosti da realno opaža situacije i stvari. Znači, postoji nešto u osobi što je čini takvu kakva jeste a to nešto je u određenoj meri disfunkcionalno.
To nije puki proizvod neke situacije, nekog stanja, nekog događaja. Nije izazvano nekim drugim psihičkim problemima, niti je vezano za neku drugu vrstu tegobe i povrede. To je, nekako, deo te osobe i sistematski je čini uveliko nesrećnom, neprilagođenom, uplašenom, opterećenom, “devijantnom”, ukočenom, čudnom, agresivnom, otuđenom…ili bilo šta drugo što predstavlja jedno generalno loše psihičko stanje.
Ako ste čuli za mentalna stanja i tegobe koji prolaze i dolaze, neki bi rekli “kao kijavica” (što nije najbolja analogija) i za njih postoji relativno jasno objašnjenje i način izlaženja na kraj sa njima – sada zamislite nešto što je oduvek u vama, da nešto nije u redu sa vama od kada znate za sebe, nešto što vas uvek vodi u neke probleme sa drugima ili sa samim sobom. Drugi vam to govore a vi toga možete biti svesni u većoj ili manjoj meri. Tako nešto, mada vrlo uprošćeno i u gomili slučajeva mnogo ekstremnije, predstavljaju poremećaji ličnosti.
Kao što rekosmo, ovu grupu poremećaja je vrlo teško jasno odrediti. Na primer, postoji šizofrenija ali postoji i šizotipalni poremećaj ličnosti. Šizofreniju karakterišu određena akutna psihofizička stanja (o kojima se govorilo u jednom od prethodnih tekstova), koja imaju svoj period trajanja i vezana su za određene okidajuće faktore. E sada, šizotipalni poremećaj ličnosti se odlikuje konstantnim prisustvom nekog od simptoma koji liči na simptom šizofrenije (npr. apatijom i deluzijama) – ali to nije šizofrenija.
To nije neko “akutno” stanje teško poremećenog funkcionisanja, već neko ublaženo, hronično, sistematsko neadekvatno funkcionisanje. U isto vreme, ovo stanje ne zavisi od spoljašnjosti, ne menja se situacijam i ne možete ga “lečiti” jer ne znate šta je uzrok. To je kao da imate hronične bolove u vratu i leđima, ali nemate iščašen vrat ili slomljenu kičmu – možete funkcionisati i dalje, iako malo drugačije, tj. ne onako kao kada vas ništa ne boli.
Ono što je još interesantno (i što otežava definiciju i prepoznavanje ove grupe fenomena), je to što osobe koje su “dijagnostikovane” sa nekim poremećajem ličnosti uglavnom misle da je sa njima sve u redu, tj. da nisu one neadekvatne, već ljudi oko njih. Dakle, problemi koje osoba ima zbog svog načina funkcionisanja se ne gledaju kao proizvod tog načina funkcionisanja, nego kao slučajno nastali ili kao namerno izazivani od strane okoline.
Naravno, ovde opet moramo biti oprezni, jer se često stvarno i dešava da ljudi imaju probleme sa sobom jer im je okolina u totalnom haosu. Međutim, ovde se ne govori o tome, već je bitno i da se kod same osobe identifikuju neki obrasci za koje ispostavi da je dovode do konstantnog zapadanja u različite problematične situacije.
Možda će čitaocima biti jasnije na šta se konkretno misli kada se kaže “poremećaj ličnosti” ako se upustimo u dalju analizu i pogledamo kakvu klasifikaciju ovih poremećaja. Naime, postoji ih više vrsta i odnose se na međusobno relativno različite fenomena. To su, da ih sada samo nabrojimo: paranoidni, šizoidni, šizotipalni, antisocijalni (negde nazivan i psihopatija), granični, histrionički, narcistički, izbegavajući, zavisni, opsesivno-kompulsivni, depresivni, pasivno-agresivni, sadistički i mazohistički poremećaj ličnosti.
Ovo su za sad kategorisani poremećaji, kao i oni koji se najčešće sreću; lista se širila godinama, broj ispitanih slučajeva je rastao, zajedno s njima kategorije a i psihijatrijski udžbenici; taj trend će se verovatno i dalje nastaviti.
Nastavićemo tako što ćemo ukratko opisati svaku od ovih podkategorija poremećaja, a ako bude bilo prilike, proširićemo priču o nekima od ovih i u nekom od sledećih tekstova.
Antisocijalni poremećaj je možda i najpoznatija kategorija poremećaja ličnosti. Opšte poznat i kao psihopatija, njegova glavna odlika je impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu. Dalje, postoji nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama, kao i lakoća sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički); i s tim u vezi, nedostatak ili uveliko smanjena sposobnosti osećanja krivice za učinjeno – o kajanju da ne govorimo. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih, što ove osobe može dovesti u veoma problematične i opasne (kako po njih tako i po druge) situacije.
Paranoidni poremećaj se, kao što mu i sam naziv kaže, oslikava opštom i konstantnim paranoidnim deluzijama (umišljanjima) koje mogu biti u formi uverenja i stavova (na primer, nekakvih teorija i ubeđenja da se nešto dešava, a ne dešava se) ili osećanja (da je, recimo, neko stalno prati, da joj se ljudi stalno smeju iza leđa, da je bračni partner vara, i slično). Ove osobe su uvek sa podignutim zidom, odbrambeno reaguju i sumnjičave su stalno i na većinu ljudi oko sebe. Veliko i konstantno nepoverenje u druge, bez obzira šta oni rade, čine ove osobe veoma “teškim” za komunikaciju i neki bliži kontakt.
Ljudi sa šizoidnim ličnostima odlikuju opšta apatičnost (nezainteresovanost) za svet oko sebe, ravnodušnost za ljude i dešavanja, uglavnom izbegavaju komunikaciju i žive same ili sa minimalnim kontaktom sa drugima. Veoma smanjena svest o sopstvenim, a i tuđim osećanjima i minimalne želje i ambicije u životu.
Još jedan veoma poznat termin je i “narcis”, tj. narcizam – u ovom slučaju, radi se o težem obliku narcizma, koji se definiše kao poremećaj ličnosti. Kada narcizam preraste u poremećaj, on se karakteriše ekstremnim i stalnim egoizmom i sebičlukom, kojeg prate arogantnost i grandioznost. Ove osobe sebe smatraju dominantnim, superiornim i “bogovima” koji treba da uživaju stalnu pažnju drugih. Kada se to ne desi, onda se reaguje agresivnošću, manipulacijama i raznim mahinacijama, koje prati osećaj povređenosti, poniženosti i besa na sebe i druge. Sve to čini da ove osobe nemaju nikakvog obzira prema drugima i da ih tretiraju sa izrazitim nepoštovanjem i nipodaštavanjem, te da ih tako konstantno povređuju.
Granični poremećaj ličnosti je za sada jedan od najtajanstvenijih i najteže “uhvatljivijih” poremećaja ličnosti. Ove ljude karakterišu crno-beli pogled na svet (ili si sa mnom ili protiv mene, ili me voliš ili me mrziš), emocionalna ambivalentnost u odnosima, a takođe odlaženje iz ekstrema u ekstrem (ili će vas voleti najviše na svetu ili će vas mrzeti kao da ste joj najgori neprijatelj).
Veoma poljuljana i razjedinjena slika o sebi, nesigurnost u sebe, a stoga i nesigurnost kada su u pitanju drugi i odnosi sa njima; odnosi su uglavnom potpuno nestabilni i nepredvidivi. Česte su i nagle promene raspoloženja, bez nekog vidljivog i dovoljno jakog razloga. Nisu retki ni mazohistički ispadi, kao što su sečenje oštricom ili neke autodestruktivne radnje kao što su ekstremno opijanje, upadanje u tuče, te raskalašnost, nepažljivost i promiskuitetnost u seksualnim odnosima, i slično.
Ostale kategorije poremećaja ličnosti su manje “popularne”, tj. ređe se sreću i manje su izučavane. Mi ovde imamo malo prostora da bi ih sve opisali, tako da ćemo to ostaviti za neku drugu priliku. Namera ovog teksta bila je da čitaoce malo bolje upozna sa ovim delom psihološke nauke, te da postavi osnov za neke buduće tekstove. Naravno, kao i uvek, ukoliko se ovim kod vas podstakne neko dalje istraživanje i interesovanje za ove teme, onda je to pun pogodak.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (7)
PSIHOPATIJA
Prvi, a verujemo i najpoznatiji poremećaj ličnosti koji ćemo opisati je jedan za kojeg smo svi čuli još iz filmova ili iz neke priče koju nam je pričao neko iz kraja. To je antisocijalni poremećaj ličnosti iliti, poznatiji kao psihopatija.
Svima nama poznat je taj termin, međutim, mnogi ne znaju šta je zapravo psihopatija i šta znači kada se za nekog kaže da je “psihopata” tj. psihopatska ličnost.
Ovaj termin je, kao i mnogi, ušao u svakodnevnicu, te će neki s lakoćom da prilepe ovakav ozbiljan pridev drugoj osobi. Često dolazi i do mešanja termina “psihoza” i “psihopatija”, a ova dva termina se umnogome razlikuju.
Kada čuju ovu reč, većini ljudi iskaču raznorazne asocijacije – na primer, psihopate su kao neka mračna i opskurna kategorija ljudi iz horor filmova, neko ko je nemilosrdni ubica ili okoreli kriminalac, ili pak neko ko je jednostavno zloban, “lud” i “otkačen”.
Određenoj manjini koja ih poznaje lično, mogu biti poznati kao nezgodni i nedokučivi ljudi, a najmanjoj manjini kao jedna naučno interesantna psihijatrijska kategorija.
Ipak, iako se za ljude okarakterisane ovim terminom u narodu misli sve najgore i najcrnje, nije baš tako a nikako nije ni jednostavno. Priča o psihopatiji je mnogo kompleksnija i komplikovanija, a sam poremećaj mnogo širi i rasprostranjeniji nego što se misli.
Antisocijalni poremećaj ličnosti nikako ne predstavlja kategoriju u koju spadaju isključivo ubice, kriminalci i razbojnici. To nije njegova definicija – ali ne poričemo da sadrži i ljude sa takvim opisima. Međutim, oni su ekstremi u toj kategoriji i ima ih zapravo relativno malo. Da bismo ovo razumeli, moramo malo detaljnije ući u ovaj fenomen i opisati njegove karakteristike.
Psihopatija je, kao što smo rekli, poremećaj ličnosti, što znači da nije neka “bolest” i akutno “ludilo”, već skup osobina koje se sistematski javljaju i koje su duboko u strukturi osobe, delujući više ili manje na život čoveka. Glavna odlika ovog poremećaja je najpre impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu.
Te reakcije, dakle, nisu proizvod intelektualne “obrade” i analize i tu nikako nema “Hamletovske” dileme već dolaze iz emocionalnog naboja. Ovakvo ponašanje može delovati kao vrlo opasno ljudima oko njih, i čini ljude koji se ovako ponašaju vrlo nepredvidivim. To će, naravno, uticati na to da ih se ljudi plaše – jer niko ne voli nepredivive ljude. Isto tako, ovi ljudi mogu biti i iritabilni (dakle, lako ih je izitirati) i ponekad agresivni. Ovo ne znači da su “kreteni” i da su nervozni, već da, u skladu sa svojom impulsivnošću, mogu naglo i na sitnicu odreagovati sa izričitom agresijom.
Dalje, to je nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama. Ove osobe se često ne obaziru na tuđa psihička i emotivna stanja, te stoga mogu raditi neke stvari koje će ići na štetu drugima. Takva situacija se sada karakteriše i određenom lakoćom sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički).
Međutim, kada ovakve ljude ispitate o tome da li su svesni kakve posledice njihova dela imaju na druge, uglavnom vidite da oni nisu ni svesni svega toga. Dakle, može se desiti i da kada povređuju druge, psihopate nisu svesne da ih povređuju. Naravno, u određenom broju slučajeva, čak ni svesnost o patnji drugih ih ne sprečava da nastave sa svojim destruktivnim ponašanjem.
S druge strane, ponašanje kojim se drugi dovode u opasnost ili kojim se ugrožavaju njihova osećanja i njihov život, najčešće nije cilj sam po sebi. Naime, kod većine ljudi sa ovim poremećajem očigledno je da oni rade to što rade isključivo zbog sebe, tj. da bi njima bilo bolje. To što je drugom možda zbog toga gore, to nije važno. Znači, njima cilj nije povrediti druge, već prvenstveno ostvariti svoje ciljeve. Nažalost, ovi ciljevi često dovode do toga da tuđi ciljevi budu ugroženi, tako da je vrlo teško razumeti i raščivijati čitavu situaciju.
Sa svim time u vezi je i čest nedostatak, ili pak uveliko smanjena sposobnost osećanja krivice za nešto što je učinjeno – o kajanju da ne govorimo. Ako čovek i shvati da je nekog povredio, ili ga namerno povredi, ta “griža savesti” koju ostali ljudi imaju najčešće izostaje kod osoba okarakterisanih kao psihopate. A kada nema griže savesti, onda to što se desilo nema veliki značaj i ne utiče na razvoj takvih osoba. Čak i kada učinjeno ima direktno negativne posledice na psihopatu, to uglavnom neće dovesti do kajanja. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih.
Često se kod njih primećuje i manjak straha, patološka “hrabrost” i izražen takmičarski duh i samopouzdanje. Ove osobe mogu upadati u različite rizične situacije, jer jednostvano “ne znaju za strah”. Uz to, često su neodgovorne a nekad ih nije briga čak ni za sopstveni život. Takvo stanje, u sklopu sa onim “briga me za posledice” može učiniti da vrlo brzo dovedu sebe u neprijatne i veoma opasne situacije.
Takođe, kao što smo već spomenuli, kod ovih osoba izražena je i osobina manipulativnosti, tj. makijavelizma i sebičnosti – ovi ljudi će raditi sve samo da bi stigli do svog cilja (pa čak i poštovati socijalne norme, ako će ih to dovesti do cilja).
Uglavnom sve što rade, rade iz sopstvene koristi, iako će često pružiti iluziju da je to u korist drugog. U ovom slučaju, podilaženje i ulizivanje mogu iza sebe kriti krajnje sebične ciljeve, koje se mogu protezati duboko u budućnost i kojih je samo osoba svesna. Međutim, ovi ciljevi su u isto vreme relativno “plitki” i površni, tj. ne odnose se ni na šta ambiciozno i veliko, već uglavnom na dostizanje nekog užitka ili materijalnog dobra.
Jedna stvar koja je isto tako karakteristična za psihopatiju kao i ostale navedene, a u isto vreme i veoma interesantna, je to što su ove osobe najčešće veoma simpatične, privlačne, šarmanrne, socijalne i okupljaju veliki broj ljudi oko sebe. Tipična je moć psihopata da šarmiraju i najveće i najplašljivije strance, da ih “začaraju” svojom harizmom, uviđavnošću, manirima, britkim intelektom.
Ovo je dobro dokumentovano u raznim studijama o ovom poremećaju, i od tada postaje kamen spoticanja kada je reč o detektovanju i izučavanju psihopata. Kako ćete za nekog ko je tako fin i šarmantan, pametan i pozitivan reći da je – psihopata? Nekako ne ide. To je bio problem čak i za psihologe i psihijatre, a kamoli za laike.
U velikom broju slučajeva psihopata koji su na nekom “tretmanu” kod stručnjaka, ta strana ličnosti psihopata ima toliki uticaj da i sami psiholozi posumnjaju u dijagnozu koju su im na početku postavili. Stoga je ovaj poremećaj vrlo teško uočiti. Ipak, moguće je probiti i kroz tu barijeru, i na sreću, kod mnogih su ovakva ponašanja očigledno providna i pokažu se kao površna.
Istina kad-tad izbije na videlo. Kako je čest pratilac ovoga stanja i narcizam, neke stvari se lako daju primetiti, ako čovek dovoljno pažljivo gleda. Međutim, u malom broju slučajeva, nema skoro teoretske šanse “provaliti” šta se u stvari krije iza te šarmantne ličnosti – i to je onaj najmanji broj koji se nekad nađe u krimi romanima i španskim serijama, kao negativac čije namere otkriju tek kada on sam odluči da ih pokaže.
Videli smo, dakle, da ovaj poremećaj nikako ne predstavlja jednostavnu problematiku, a njegova određenja se ne poklapaju sa opštenarodnim mišljenjem u velikoj meri. Videli smo da psihopate nisu samo serijske ubice, kriminalci i neka čudovišta iz horor filmova, već da su to većinom relativno funkcionalni ljudi, koji žive i rade u društvu isto kao i svi ostali.
To mogu biti šefovi, komšije, prodavci na pijaci, ali i ugledni biznismeni. Istina, skup nekih osobina ovakve ljude često može dovesti u problematične situacije – probleme sa zakonom, ugrožavanje tuđeg ali i sopstvenog života. Ali je isto tako činjenica da neki od njih imaju visoku inteligenciju, uglavnom se ponašaju pristojno i rade naporno da postignu svoje ciljeve, koji mogu biti u skladu ili neskladu sa tuđima.
Šta je dovoljno da neko uradi pa da ga optužimo da ima ovaj poremećaj i da budemo sigurni? To je i dalje diskutabilno – na nama je da sudimo po sopstvenim iskustvima, učeći iz svake interakcije sa ljudima. Opreznost nikad nije na odmet, a svako znanje i svaka informacija (kao neke od ovih koje smo u ovom tekstu izložili) koje možemo iskoristiti u te svrhe će nam svakako dobro doći.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (8)
GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI
U ovom tekstu ćemo govoriti o još jednom interesantnom i posebnom poremećaju koji se naziva granični poremećaj ličnosti. Naziv ovog poremećaja ima veze sa njegovom definicijom, ali govori i o shvatanju samog fenomena od strane psihologa, koji je, može se reći, na “granici” razumevanja.
Naime, zbog svojih veoma specifičnih i maglovito definisanih karakterstika, često su se ljudi koji se danas klasifikuju kao pripadnici ove kategorije “trpali” u druge poremećaje – do onog trenutka kada se neko od psihologa / psihijatara setio da te ljude klasifikuje u potpuno novu kategoriju, napravljenu posebno za njih.
Zašto? Pa zato što su se ti ljudi odlikovali nečim što ih je sistematski razlikovalo od svih drugih poremećaja i u isto vreme imali karakteristike različitih poremećaja. To se desilo relativno skoro i od tada govorimo o graničnom poremećaju. Isto tako, od tada je broj ljudi koji su obeleženi kao “granični” naglo počeo da raste, a poremećaj bivao sve zanimljiviji i provokativniji za istraživače.
Šta je u stvari granični poremećaj ličnosti? Kao i uvek, moramo navesti zvaničnu psihološku definiciju za početak, jer druga ne postoji, a stvar je odviše delikatna da bi koristili sopstvene fraze i konstrukcije.
Dakle, prema literaturi, ovaj poremećaj se karakteriše sveprožimajućim obrascem nestabilnosti u odnosima sa ljudima, slici o sebi i afektima. Za njega je takođe specifična i izražena impulsivnost.
Međutim, sve su ovo simptomi koji se mogu javiti i u drugim poremećajima, te je to deo odgovora na sledeće pitanje: zašto se u nazivu koristi “granični”? Zato što, kažu stručnjaci, ovaj poremećaj ličnosti leži na granici između neurotičnog i psihotičnog, tj. upravo zato jer sadrži u sebi veći broj simptoma vezanih i za neke druge poremećaje.
Naime, ljudi koji su granične ličnosti imaju i karakterstike neuroza (kao što su anksioznost i depresija) ali i psihoza (kao što su sumanute ideje, depersonalizacija, podeljenost ličnosti, emocionalna praznina, i slično). Sada shvatate da je zapravo veoma teško nekog obeležiti kao “graničnog”, te su zato stručnjaci razbijali mozgove o ovakve slučajeve.
Gde da svrstate i kako da lečite čoveka koji ima simptome desetak različitih bolesti? Da li ima sve te bolesti istovremeno, ili je pak to neka sasvim nova bolest, koja samo liči na sve te ostale? Iako čitalac koji prvi put čuje za ovaj termin i dalje možda ne razume najbolje o čemu je reč, verujemo da će se bolje razumevanje steći kada nastavimo sa opisivanjem simptoma i opšte slike ovog poremećaja.
Prema DSM-u (dijagnostičko-statistički priručnik, “biblija” psihijatrijskih poremećaja), granični poremećaj ličnosti se odlikuje određenim brojem osobina. Napomenimo da, kao i kod svakog poremećaja, da bi se nekom „prilepila etiketa“ poremećaja, mora da ima nekoliko simptoma u isto vreme. Nije dovoljan jedan ili dva, pa da posumnjamo da se radi o poremećaju. Isto tako, nije dovoljno da su simptomi blagi i jedva primetni, tj. da se ponekad javljaju – potrebno je da su izraženi, da su sistematski prisutni te da sprečavaju osobu da adekvatno funkcioniše.
Dakle, prva i, može se reći, najuočljivija karakteristika je mahnit, očajan napor da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje od strane neke osobe. Ovo se najčešće odnosi na partnera, nekog sa kojim je osoba trenutno u emocionalnoj vezi. Osoba ima konstantan strah da će je partner napustiti, strah koji nije racionalan i ne može se objasniti realnim stanjem stvari. Može sve ići “kao po loju” ali strah je i dalje prisutan. I to ne bilo kakav strah, i ne neka povremena sumnja – to je konstantna tenzija koja čak može nekad prerasti i u pravi napad panike. Ovakva situacija je, naravno, veoma teška za osobu i tera je da radi nešto što će umanjiti tu užasnu napetost.
Upravo to je pokretač lanca misli i ponašanja, koje za svrhu imaju samo jedno – učiniti sve što je u njenoj moći, samo da je osoba ne napusti. Kao što smo rekli, ovaj strah može biti zasnovan na manje ili više realnim premisama, a može biti i potpuno nerealan, gde se pretvara u neku vrstu “halucinacije” da je osoba stvarno napušta, ili da se veza raspada.
Neke male i nebitne stvari onda postaju strašne i sigurni znaci da će se desiti ono čega se ona najviše plaši, pa će ona na njih reagovati. Sve to će, za “naivnu” drugu osobu (partnera) izgledati veoma čudno i zbunjujuće, te će verovatno doprineti tome da ova osoba stvarno počne da razmišlja da napusti odnos. To je paradoks graničnog poremećaja i stalna muka: pokušajima izbegavanja nečega upravo se to “nešto” i izaziva.
Tako će ove osobe sistematski biti zatvorene u ovom krugu patnje, što će doprineti značajnoj degradaciji kvaliteta njihovog života i izazvati neke od ostalih “simptoma”. Najčešći je destruktivno ponašanje – agresija prema drugima, upadanje u nevolje (tuče), psihička tortura drugih, ali i samodestruktivno ponašanje – preterano opijanje, namerna promiskuitetnost (bez stvarne želje za odnosom sa drugom osobom, i uz namerno nekorišćenje zaštite prilikom odnosa), zloupotreba narkotika; često je i nanošenje sitnih povreda sebi (sečenje žiletom) i na kraju, pokušaji samoubistva.
Kada je reč o odnosima sa drugim osobama (uglavnom mislimo na bliske osobe i partnere) oni se u ovom slučaju odlikuju velikom intenzivnošću. Prisutne su jake emocije, bilo pozitivne bilo negativne, češće ove druge, upravo iz onih razloga koje smo malopre naveli. Ove osobe imaju tendenciju da na stvari gledaju crno-belo i idu u ekstreme. Za njih je nešto ili skroz dobro i savršeno, ili totalno loše i ne valja.
Ovakav obrazac se prenosi u dosta situacija, navešćemo neke primere: osoba može misliti da je neka muzička grupa ili neki muzički pravac nešto najbolje što postoji, dok je sve ostalo “totalno đubre”; ljudi treba da budu ili sa njom i da je obožavaju, ili su joj neprijatelji i protiv nje su, i tako dalje. Međutim, još jedan problem je i što je obrazac “crno-belo” može biti primenjen i na istu stvar, te će u jednom trenutku osoba misliti sve najbolje o nekom, da bi se u drugom potpuno razočarala u istu tu osobu i čak počela da je mrzi.
Kada je reč o partnerskim odnosima, osoba može u jednom trenutku potpuno idealizovati svog partnera i gledati ga kao “boga”, “najboljeg frajera”, “najromantičnijeg čoveka” i njenu “najveću ljubav ikada” da bi, posle nekog događaja (što je najčešće neka sitnica i važna samo u glavi te osobe) ili čak iz nekog sopstvenog “shvatanja”, obezvredila i gledala kao na najgoreg “klošara”, na pokvarenu osobu, nalazila mu razne mane – sad je ružan, nije interesantan, kreten je, i slično.
Takođe, za ove osobe specifično je generalno osećanje praznine, koje ovi ljudi opisuju kao situaciju “ogromne crne rupe u vašem biću”.
Ova “rupa” i praznina nije ni emocionalna, nije ni psihička, već i jedno i drugo a i nešt treće, neobjašnjivo. Kao da jedan deo unutrašnjeg bića fali, kao da fali svrha života; svaki odnos je zato nepotpun, jer ništa ne može popuniti tu ogromnu prazninu i unutrašnji ambis.
Ovo je veoma teška situacija, a osećaj praznine toliko opterećujući da je to još jedan razlog što ove osobe često pribegavaju destruktivnim i samo-destruktivnim ponašanjima, najčešće samopovređivanju (sečenje i slične stvari).
Kada ih pitate zašto se samopovređuju, tipičan odgovor je “da bih se osetio/la živim”. Takve radnje sadrže i druge momenta, kao što je nezadovoljstvo samim sobom i mržnja koja je usmerena prema sebi, te na neki način služe i kao sredstvo samokažnjavanja zato što je osoba takva kakva jeste.
Uzrok ovakvog stanja je i dalje pod znakom pitanja, a psiholozi su dali odgovore na neke mehanizme koji stoje iza poremećaja. Na primer, intenzivna nestabilnost u međuljudskim odnosima se najčešće vezuje za rano iskustvo osobe, gde je kao dete imala vrlo neodređenu i, često, haotičnu situaciju u porodici – sami odnosi sa roditeljima su bili neodređeni i nesigurni. Ove osobe nikada nisu bile sigurne u to da li ih roditelj stvarno voli – to je zato što su se roditelji ponašali prema detetu po principu toplo-hladno, tj. “čas te volim, čas te ne volim”.
Ovakvo stanje je takođe odgovorno i za taj intenzivan i stalno prisutan strah od napuštanja koji se kasnije očitava u vezi sa partnerom, a takođe i za ogroman potisnut bes. Mi smo ova i druga (destruktivna po dečji razvoj) ponašanja i interakcije roditelj-dete opisivali u prošlim tesktovima, te ćemo sada ukazati čitaocu da može da se na njih vrati ukoliko je zainteresovan za problematiku. Tu smo napomenuli i da se rani načini vezivanja za roditelje i obrasci koji se tada stvaraju, uglavnom prenose na sve kasnije odnose sa ljudima, što objašnjava dosta toga.
Takođe, mržnja koja je usmerena prema sebi, a koja je odgovorna za tu nestabilnu sliku o sebi i svetu oko sebe tipičnu za granične ličnosti, takođe može dolaziti iz ranih porodičnih odnosa, gde su roditelji bili isuviše strogi i kažnjavali dete za svaku sitnicu – nabijajući mu taj osećaj krivice i da je loše, te mu tako snižavajući samopouzdanje, veru u sebe, i veru u svet oko sebe.
S obzirom na kompleksnost i opasnost koju po sebe i druge nosi ovaj poremećaj, nužno je ponovo naglasiti važnu stvar, a to je da porodica i rana iskustva imaju veliki uticaj u izgradnji buduće ličnosti.
Stoga, razvijmo razumevanje o ljudima i edukujmo se psihološki kako bismo pomogli u stvaranju boljih osoba, a samim tim i boljeg sveta za sve nas.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (9)
HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI
U ovom se tekstu bavimo još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.
Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.
Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.
Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.
Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.
Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.
Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.
Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.
Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.
Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.
Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.
Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.
Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.
Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.
Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.
Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.
Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.
Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.
Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.
Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.
Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.
Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.
„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.
To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.
Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.
Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.
Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.
Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (10)
NARCISTIČKI POREMEĆAJ LIČNOSTI
„Narcis“ – reč koja se tako mnogo i često danas upotrebljava da govor o narcizmu kao poremećaju ličnosti može delovati kao nešto što je nepotrebno i čak malo preterano.
Svi mi znamo kada i zašto nekog nazovemo „narcisom“ – najčešće kada se „pravi važan“, „umišlja da je nešto što nije“, da je „iznad svih“ i slično, ali ne bismo baš rekli da ima poremećaj ličnosti. To čak i nije neka teška reč, barem ne kao kada biste nekog nazvali recimo „psihopatom“.
Međutim, istraživači u naukama koje se bave ljudskim umom i ličnošću su napornim radom, i na osnovu velikog broja slučajeva iz prakse, došli do zaključka da je ekstremni narcizam jedno patološko stanje kod čoveka, te da se čak može govoriti o specifičnom poremećaju ličnosti u tom smislu.
O tome ćemo mi ovde govoriti i pokušati da vidimo šta je zapravo narcizam i zašto se ispoljavanja u određenoj formi koju nazivaju poremećajem.
Prvo, da damo definiciju samog termina. Kako knjige kažu, narcizam je jedno stanje ekstremne “zaljubljenosti” u sebe (videćemo kasnije zašto su stavljeni znaci navoda na reči “zaljubljenost”), preuveličanog osećaja sopstvene važnosti, uz duboku potrebu za divljenjem od strane drugih. I naravno, uzevši u obzir ovakvu definiciju, ne možemo baš reći da je to nešto strašno, te da svako od nas nema makar malo narcizma u sebi – svi mi donekle sebe cenimo ipak malo više od drugih, a volimo i kad nam se neko divi. Štaviše, određena doza ljubavi prema sebi je nužna za zdravo funkcionisanje podedinca.
Ona je, kao što smo par puta videli, od krucijalne važnosti za formiranje zdrave ličnosti, posebno optimalnog nivoa samopouzdanja koji će nam kasnije pomoći da sa hrabrošću idemo kroz život i da ostvarujemo svoje ciljeve. Takođe, ljubav prema sebi je ključna i za ostvarivanje zdravog odnosa sa drugima – ova činjenica je poznata kao izreka “ko ne voli sebe ne voli ni druge”.
Sasvim je normalno da cenimo sebe više nego nekog drugog i da volimo to ko smo i šta smo. E sad, to o čemu ovde govorimo je zdrava ljubav prema sebi, tj. “primarni” narcizmu koji je karakterističan za sve ljude.
Tokom svog psihičkog razvoja, čovek prolazi kroz razne etape kroz koje se um oblikuje a ličnost strukturiše. Da ne bi sada ulazili u detaljnu raspravu o celokupnoj razvojnoj krivulji, pomenućemo samo da je jedna od tih faza i tzv. “egocentrična” faza, kada je dete okrenuto skoro potpuno prema sebi i zadovoljavanju svojih potreba. Tada ga ne interesuje ništa drugo nego da sebi pribavi što više zadovoljstva a da u isto vreme ukloni sve izvore nezadovoljstva.
Ova faza se naziva egocentričnom upravo zato jer su tu drugi ljudi (roditelji) samo sporedne figure u detetovom životu, koje su, što se detetovog pogleda na svet tiče, tu samo da mu pomognu da ostvari gorenavedene ciljeve. Kasnije, dete prevaziđe ovu fazu i počinje da se okreće prema spoljašnjosti i mentalno odvaja objekte od sebe, opažajući ih kao druge ljude koji, isto kao ono, imaju svoje potrebe i ciljeve – te da sada može i on njima da pomaže da ih ostvare.
Tako, vidimo da je ta egocentričnost i gledanje “samo na sebe” normalna razvojna faza kod ljudi. Stoga, može se reći da ljudi koji ostanu egocentrični u kasnijem životu, nikada i ne uspeju da adekvatno pređu iz te rane narcističke faze u sledeću fazu. Gledano na taj način, to može značiti da su ovi ljudi ostali “zaglavljeni” negde u ranom detinjstvu, tj. da se nisu adekvatno razvili u zrele i funkcionalne osobe, jer i dalje gledaju samo kako će da ostvare svoje potrebe, bez obaziranja na potrebe drugih.
Za razliku od ovog zdravog narcizma, kada govorimo o patološkom narcizmu naglasak je na preuveličanosti, kao i načinima ispoljavanja, ali i mehanizama koji stoje iza ovog procesa.
Da vidimo prvo koji su sve to aspekti ovog patološkog narcizma, onako kako o njima govori psihološka literatura. Prvo, kao što smo rekli, to je preuveličan osećaj sopstvene važnosti (tzv. “napumpani” ego). Osoba misli da je najvažnija i da treba biti najcenjenija gde god da se pojavi.
Ona se u sve najbolje razume, sve najbolje radi, niko ne može to nešto da odradi ili zna kao što ona zna. Ako ne zna, onda će reći da je to vrlo lako naučiti i da bi ga mogla naučiti za veoma kratko vreme, mnogo kraće od onog koji je trebao nekoj drugoj osobi (npr. “Ja ne moram da idem na fakultet četiri godine kao ti da bih bio uspešan naučnik, psiholog, inženjer, itd. To mogu da naučim za par nedelja ili meseci, samo ako hoću.”).
Drugo, ovi ljudi očekuju da ih prepoznate kao superiorne u nečemu iako nemaju možda nikakve uspehe u istom, niti mogu dokazati svoju superiornost. S tim u vezi, ove osobe će često preuveličavati svoj postojeći talenat, sposobnosti i dostignuća, ako ih imaju.
Ovo se odnosi čak i na minimalna postignuća (npr. “Da ja danas nisam popravio slavinu svi biste crkli od žeđi. Bilo je skoro nemoguće, ali ja sam ipak uspeo.” ili “Biti prvak u turniru u šahu u kojem su učestvovale sve moje najbliže komšije je stvarno veliki uspeh. To ne može svako.” ili “Moje slike su neprocenjiva umetnost, realno sam i bolji umetnik od Pikasa”.).
Takođe, prisutna je česta preokupacija briljantnim uspehom, moći, bogatstvu i savršenstvu. Uverenja su da su iznad svih i da ih samo slični njima (odabrani) mogu razumeti, kao i da pripadaju, ili trebaju pripadati, samo elitnom društvu. Naravno, potrebno im je konstantno divljenje i pažnja, da ih hvalite i uzdižete, jer osećaju da su veoma važni te da imaju svako pravo na to – ali su isto tako vrlo osetljibi na kritike.
Ovi ljudi su često i arogantni, sa snobovskim stavom i na ponašaju se na provokativan način. Uz sve to, često su zajedljivi i ljubomorni na druge, posebno na tuđ uspeh; ako neko drugi ostvari nešto, na to će gledati sa prezirom i nipodaštavanjem. Kako ih interesuju samo sopstvene potrebe, često će iskoristiti druge da bi ih ostvarili, ne prezajući da “gaze preko leševa” i žrtvuju druge zarad sopstvenog dobra. Ovo je, ukratko, jedna najoubičajenija slika čoveka sa narcističkim poremećajem ličnosti.
Vratimo se sada onoj razlici između zdravog narcizma, tj. normalne i urođene ljubavi prema sebi, i ove patološke “zaljubljenosti” u sebe. Pomenuli smo kako smo reć “zaljubljenost” namerno stavili pod navodnike a sada ćemo objasniti i zašto.
Iako na prvi pogled može delovati kao da narcisi previše vole sebe, te da su puni samopouzdanja, ovo je uglavnom potpuno suprotno od onoga što se stvarno tu dešava. Naime, ispitivanjem ovakvih ličnosti psiholozi su došli do zaključka kako ove osobe ne samo što ne vole sebe, već je većina njih vrlo nezadovoljna sobom, do te mere da čak i mrze same sebe.
Sada će se čitalac koji prvi put proučava narcizam sa pravom zapitati: pa kako onda da izgleda da toliko vole sebe i zašto se termin “narcis” upotrebljava da označi stanje opsednutosti samim sobom? Odgovor je kompleksan, ali za potrebe ovog teksta (koji je samo uvod u problematiku) reći ćemo da je ovde u pitanju tzv. kompenzatorna ljubav prema sebi. To jest, narcis deluje kao da ekstremno voli sebe jer u stvari prikriva svoju mržnju prema sebi preuveličanom površnom “ljubavlju”.
Izdižući sebe u očima drugih, on izdiže sebe i u sopstvenim očima, te tako pokušava da samog sebe ubedi kako je dovoljno dobar, lep, jak i uspešan. U stvari, o sebi misli kako nikad nije dovoljno dobar, jak, lep i uspešan. Upravo zato je i toliko “navučen” na pohvale i toliko su mu potrebna hvalisanja i komplimenti od strane drugih. Zato je i toliko osetljiv na kritike i reaguje veoma agresivno kada neko “provali” ko je zapravo on i u kom grmu tu leži zec. Iza tog naizgled jakog i čvrstog ega, čeličnom sigurnošću u sebe i svoje sposobnosti, leži jedan veoma fragilan ego i uplašena i nesigurna osoba.
Narcizam je, dakle, u ovom smislu, jedan specifičan i kompleksan odbrambeni mehanizam koji osoba upotrebljava kako bi se sakrila od sebe same i slagala sebe – a i druge oko sebe – da je nešto što u stvari zna da nije.
Naravno da priča sa narcizom nije tako jednostavna i ne završava se jednim (prilično uprošćenim) objašnjenjem. Isto tako, ova teorija se ne odnosi na sve slučajeve narcističkog poremećaja, već se mehanizmi razlikuju od čoveka do čoveka. Uvek možete naleteti na slučaj gde je čovek toliko bio oduvek hvaljen, mažen, pažen (i razmažen) da je stvarno ubeđen da je on najbolji, najpametniji i najlepši. Ipak, fragilan ego i manjak samopouzdanja, koje se kompenzuje preteranim uzdizanjem sebe je jedan od najčešćih mehanizama kojim se objašnjava fenomen narcizma.
Mi smo ovde dali samo jedan mali pregled i temelj sagledavanja ove problematike, a na čitaocima je da dalje razvijaju svoje znanje i nastave sa proučavanjem ukoliko ih ovaj poremećaj posebno interesuje.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (11)
FOBIJE (prvi deo)
Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.
Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.
Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.
Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.
Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.
Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).
Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.
Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.
Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.
Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.
Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.
Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.
To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.
Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.
S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:
• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.
• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).
• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.
• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.
Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.
Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.
Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (12)
FOBIJE – drugi deo
Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.
Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.
Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.
Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.
Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.
Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.
Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?
Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.
Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas.
Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.
Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.
U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?
Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.
Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene.
Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.
Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte.
Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.
Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.
Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.
Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.
Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.
Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.
Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (13)
FOBIJE (treći deo)
Pokazali smo u prethodnim tekstovima da su fobije u stvari ekstremizovani i preuveličani, u određenoj meri i iskrivljeni, prirodni i urođeni strahovi. Za prirodne i urođene strahove od realnih opasnosti po život smo rekli da su nužni i veoma važni za čovekovo preživljavanje. Međutim, fobije, budući da predstavljaju iracionalne i iskrivljene strahove povezane sa nerealnim situacijma, nemaju veliku adaptivnu vrednost, tj. nisu korisne za preživljavanje.
U ovom tekstu ćemo dati neka od objašnjenja nastanka fobija, tj. pokušati da damo odgovor na pitanje koje smo postavili, a to je – zašto i kako dolazi do nastanka fobija, odnosno, iskrivljavanja i pretvaranja prirodnih i urođenih, korisnih strahova u neprirodne i nerealne, potpuno beskorisne i onesposobljavajuće strahove?
Da bismo razumeli psihološke mehanizme razvoja fobija, moramo se prvo upoznati i sa osnovama različitih psiholoških teorija. Prvo, počećemo od teorije učenja, tj. klasičnog (i operantnog) uslovljavanja.
Naime, prema ovoj teoriji, koju je pre više od sto godina izneo ruski lekar Ivan Pavlov, ponašanje skoro svih bića na planeti (u određenoj meri uključujući i čoveka) formira se putem tzv. učenja uslovljavanjem.
Na primer, kada pas vidi hranu, njemu krene da se luči pljuvačka. To je prirodna i urođena reakcija, bukvalno neurološki refleks – tako je priroda podesila.
Ono što se ovde dešava, to je da je refleks povezan sa nekim “okidačem” u spoljašnjosti. Ovaj okidač se stručno naziva “stimulus”. Dakle, refleks je urođena, mehanička reakcija na određeni stimulus.
Međutim, da li možemo psa “naterati” da luči pljuvačku i kada ne nema hrane na vidiku – to jest, možemo li isti taj refleks “podesiti” tako da se javlja na neki drugi stimulus? To je pokušao eksperimentalno da pokaže Pavlov i pokazao je da možemo. Naime, on je, svaki put pre nego što je psu doneo hranu, zvonio u zvonce. Za sve to vreme merio je lučenje pljuvačke kod psa. Nakon par puta, psu je počela da se luči pljuvačka na sam zvuk zvona. Šta se tu desilo?
Pavlov je rekao da se desilo to, da je pas povezao zvuk zvona sa hranom, dakle, uslovio se da posle zvona uvek dolazi hrana. Tako je pas, putem uslovljavanja, naučen da luči pljuvačku na zvonce – znači, “pomerili” smo funkciju refleksa pljuvačke i na zvuk zvonceta. Iako to sada deluje kao nešto zdravorazumski i ne tako velika stvar, u to vreme ovaj “pronalazak” je predstavljao jedan revolucioran korak u razmišljanju i označio početak nove ere u psihologiji. To je bio veliki korak, jer je čovek eksperimentalno pokazao da je moguće menjati i oblikovati čak i urođene, prirodne reflekse, a ujedno predstavio i jednu čvrstu teoriju koja objašnjava formiranje skoro svih ponašanja kod svih bića na planeti.
Zašto je ova priča bitna za nas i ovu temu? Pa možda već i naslućujete: ovo je jedan od mehanizama nastanka fobija. Kako? Dakle, imamo strah kao prirodan i urođen refleks kod jedinke, koji je vezan za određeni stimulus. To je onaj realan i racionalan strah o kojem smo govorili, koji je povezan za prirodnu i realnu situaciju – na primer, refleksno i automatski reagujemo strahom i određenim ponašanjem kada nam neki nepoznati insekt (ili čak neki za kojeg znamo da je opasan) stane na ruku.
Ono što se kod fobije dešava, to je da se strah vezao za drugi stimulus i sada imamo reakciju straha na neki stimulus koji nije stvaran razlog za strah. Recimo, čovek se plaši i same slike insekta, kada ga vidi na televiziji, kada ga zamisli i tako dalje. Kao i kod psa koji luči pljuvačku na zvuk zvonceta, to jest nečega što je povezano sa hranom, ali opet nije hrana, tako se i ovaj čovak plaši od nečega što je povezano sa insektom, ali nije pravi insekt ili ne predstavlja pravu situaciju za strah.
Ova naizgled jednostavna “otkrovenja” i istraživanja su podstakla američkog psihologa Džona Votsona da dalje istražuje, pa čak formira i čitavu novu granu psihologije, koju danas nazivamo bihevioralna psihologija. Za nas je bitno da je on bio jedan od prvih koji pružio naučno objašnjenje mehanizama nastanka fobija, pa ga i eksperimentalno pokazao u brojnim istraživanjima. Jedno od njih je i istraživanje na malom Albertu (ovo je šifrovano ime dečaka ispitanika), kojem je veštački, u laboratorijskim uslovima, izazvana fobija od zečeva, pa i još nekih stvari usput. Kako je Votson to učinio?
On je, naravno, koristio Pavlovljevu teoriju uslovljavanja, te se vodio idejom da, ako se određeni stimulus javi zajedno sa nekim drugim stimulusom (koji prirodno izaziva neku reakciju), ta dva će se povezati, pa će se čovek usloviti da reaguje i na prvi stimulus kao što reaguje na drugi. Konkretno, ako se u trenutku javljanja nečega što izaziva strah čovek izloži nekom neutralnom stimulusu, onda će i taj neutralni stimulus postati izvor straha, jer će mozak da poveže ta dva.
U eksperimentu koji je Votson izveo na dečaku, desilo se sledeće. Dečaku su u laboratoriji dali da gleda sliku zeca. U isto vreme, naučnici su kroz zvučnik pustili veoma jak i glasan zvuk, od kojeg se mali dečak prirodno veoma plašio i trzao. I tako nekoliko desetina puta za redom, nekoliko dana za redom. A onda se desilo ono što je Votson i pretpostavljao: čim su dečaku dali sliku zeca, on je počeo da plače i da pokazuje strah!
Kada su mu davali da gleda sliku zeca, ali nisu puštali zvuk, dečaka bi opet hvatao strah i panika. Dakle, sada se dečak plašio i same slike zeca, ispoljavao je strah isto kao što se plašio i jakog zvuka. Ono što se desilo ovde, kaže Votson, to je da je dečak povezao zeca i zvuk, koji izaziva strah, te je sada strah prenesen i na zeca, tj. na neutralan stimulus.
Dečak se pre nije plašio zečeva, čak ih je i voleo, ali sada na samu sliku zeca doživljava napad panike. Za Votsona, ovo je takođe bilo pravo otkrovenje i konačan dokaz o mehanizmu nastanka fobija, pa i pokazatelj da se ljudsko ponašanje može izmanipulisati do te mere da se čak i biološke funkcije promene. I to je, naravno, bila jedna velika revolucija u psihologiji, koja je uticala na razvoj te nauke i izmenila je za sva vremena. Ovo otkriće uticalo je ne samo na psihologiju već i na mnoge druge grane koje na površini nemaju veze sa psihologijom (kao što su privreda i trgovina), ali za razmatranje tog fenomena nema mesta u ovom tekstu.
Ono što je još zanimljivo u ovom eksperimentu, to je da je zec koji je bio prikazivan malom Albertu bio bele boje. Ovo je važno zato što je kasnije primećeno da je Albert počeo da se plaši ne samo zeca, već i nekih stvari koje su bile bele boje. Na primer, počeo da se plaši i samih eksperimentatora, koji su nosili bele mantile. Ta činjenica govori o tome da je moguće da se strah širi, tj. generalizuje na još neke neutralne stimuluse, samo zato što su povezani sa stimulusom koji je prevashodno izazivao prirodan strah.
Napomenimo da su kasnija istraživanja pokazala i to, da ne može baš svaki stimulus da se poveže sa fobičnim strahom, već samo određeni, a najviše oni koji već imaju veliki potencijal da postanu predmet straha. To su najčešće objekti i situacije koje donekle, i u nekim ograničenim slučajevima, mogu stvarno predstavljati nekakav izvor opasnosti.
Na primer, ukoliko neko doživi avionsku nesreću (i preživi), veća je verovatnoća da će razviti dobiju od zatvorenog prostora nego od plave boje (ukoliko je sedište bilo plavo, a on u tom trenutku gledao u sedište). Dakle, strah će se najpre vezati za neutralni stimulus koji je ipak od nekog većeg značaja. Zatvoren prostor može stvarno biti izvor opasnosti (ako je skroz, hermetički zatvoren pa nema vazduha da se diše, što je, iako skoro neverovatno da se desi, opet moguće) dok plavo sedište teško da ikad i u bilo kojoj situaciji može ugroziti čovekov život.
Drugi teoretičari su pokazali da je moguće da dođe do tzv. “pomeranja” straha, kada mozak jednostavno nesvesno pomeri strah sa jednog stimulusa na drugi. Ovo se može desiti usled delovanja mehanizma generalizacije, ali i usled mehanizma potiskivanja. Naime, moguće je da osoba, ako doživi ogromnu traumu, usled nemogućnosti da obradi i prihvati veličinu straha i samu situaciju, jednostavno potisne strah. Kasnije, taj strah može jednostavno “isplivati” u nekoj drugoj formi i vezati se za neki drugi stimulus, koji naizgled nema veze sa originalnim stimulusom (traumom). Zašto se to dešava?
Ovi naučnici kažu da je to zato što mozak deluje kao nekakav hidraulični sistem – ako potisnete vodu na jednoj strani, ona će se podići na drugoj. Dakle, situacija može biti toliko traumatična da mozak misli “pa najbolje će biti da sve to potisnem i zaboravim, jer ako se time bavim potrošiću veliku energiju, a i osećaću se veoma loše ako pamtim te stvari.”
Mozak sve to lepo gurne u neku fijoku, ali ta energija onda ode na drugo mesto, jer nema gde da ode. Tako je moguće da osoba dobije panični napad naizgled iz čista mira. Međutim, uvek se analizom pokaže da to nikako nije bilo “iz čista mira” već da postoji mnogo veći razlog za to, veći nego što i sama osoba sluti.
Da vidimo kako se sve ovo do sada izneto može primeniti da bi se razumele neke vrste fobija. Na primer, klaustrofobija (strah od zatvorenog prostora) može nastati tako što se čoveku desi nešto što izaziva jak strah u nekom zatvorenom prostoru. Čovek se, na primer, nalazi u sobi i u tom trenutku pukne bomba u zgradi. Tu dolazi do povezivanja prirodnog straha (od bombe) sa drugim neutralnim stimulusom, u ovom slučaju zatvorenim prostorom. Kasnije, sama pomisao, ili još gore, ulazak u zatvoren prostor može izazvati u čoveku veliki strah i paniku.
Poznato je da je dosta slučajeva klaustrofobije nađeno kod bivših vojnika (učesnicima u ratu), koji su duže vreme provodili u rovovima. Gledajući na to sa ove strane, jasno je zašto je to slučaj. Ovakve fobije, posebno agorafobija (strah od otvorenog prostora) često nastaju i kao pratioci neke druge fobije – na primer, čovek koji ima fobiju od zmije doživi napad panike jer ga je na putu napala zmija. Tako dolazi do povezivanja otvorenog prostora sa strahom, te počne da se plaši i otvorenog prostora. Isto važi i za zatvoren prostor.
Iako ovo nikako nije jedini mehanizam nastanka fobija, on je svakako najviše proučavan, pa i eksperimentalno, tj. naučno dokazan. Na ovaj način se može objasniti većina slučajeva fobija, a na osnovu teorije uslovljavanja razvijene su i razne vrste terapija, kojima se fobije veoma uspešno leče. Inače, fobije su jedan od psihičkih poremećaja koji imaju najveći procenat izlečenja i veoma se efikasno tretiraju psihoterapeutski. Stoga, ukoliko imate ovakve ili slične probleme, ili znate nekoga ko ih ima, nadamo se da ste sada uvereni da svakako ima nade za njihovo uspešno rešavanje.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (14)
ANOREKSIJA NERVOZA- Ozbiljan psihički poremećaj
Pretpostavljamo da ste dosta puta do sada čuli za izraz “anoreksičan/a“. Da li ste znali da se anoreksija svrstava u jedan od psihijatrijskih poremećaja, pa još i da je jedan od najučestalijih? Njegovo zvanično ime je „anoreksija nervoza“ i on predstavlja poremećaj unosa hrane koji je izazvan poremećajem slike o sebi.
Dakle, osoba se namerno izgladnjuje, tj. drastično smanjuje unos hrane kako bi postigla neki ideal koji ima u vezi sa svojim fizičkim izgledom. Iz samog opisa poremećaja se već može pretpostaviti i mehanizam koji deluje uza njega, kao i uzroci njegovog nastanka, o čemu ćemo govoriti kasnije.
Pogledajmo sada koji su to „simptomi“ anoreksije, tj. kako prepoznati da je reč o psihičkom poremećaju. Pomenuli smo smanjeno unošenje hrane i držanje raznoraznih dijeta, ali jednostavno držanje dijeta i tendencija da se smrša nije dovoljan znak da bi smo govorili o poremećaju.
Ovde se radi o intenzivnom strahu od gojaznosti, koji je u toj meri iracionalan da je i sama definicija gojaznosti ovde načisto iskrivljena. Naime, osoba ne samo što se plaši da se ne ugoji, već misli da je gojazna čak i ako realno, to nije. To dovodi do želje da smrša, a smršaće tako što neće unositi hranu – veoma jednostavno.
Dakle, ovde nije reč o nekom gađenju ili odbijanju da se jede zato što je čoveku „muka“ od hrane, ili u estetske, pa i zdravstvene svrhe, već o jednoj patološkoj potrebi da se bude što mršaviji. Ova iskrivljenost se ogleda u tome što osoba misli da, što je mršavija, to je lepša. Isto tako, izgleda da ta mršavost nikad nije dovoljna, to jest, osoba nikad nije u potpunosti zadovoljna svojim izgledom. Tako, izgladnjivanje je sve veće, a fizičkih posledica je sve više, da sve to može dovesti do ozbiljnog poremećaja u čitavom radu organizma i velikom broju zdravstvenih problema.
Znači, očigledno je da je anoreksija nervoza jedno stanje potpune opsednutosti svojom težinom. Ova opsednutost se ogleda u tome što se osoba svaki čas meri; što pažljivo bira koju će hranu da unese, što često ide u ekstreme i u potpuno neuravnoteženu ishranu; unosi premalo hrane u organizam; može koristiti laksative kako bi izbacila i to malo hrane što je unela; ili, može se terati da povraća na silu, kako bi izbacila to što je pojela te hrana u stvari i ne uspe da se svari (ovo stanje je poznato i kao bulimija).
Neki koriste intenzivno i ekstremno treniranje (trčanje, izlaganje teškim fizičkim naporima) u cilju skidanja „suvišnih“ kilograma. Naravno, sve ovo se odnosi samo na preuveličano ponašanje ove vrste.
Sasvim je normalno da neko ko je inače gojazniji smanji unos nekih namirnica ili vežba, ili neko ko želi da se zdravo hrani da izbaci rafinisane proizvode ili neku vrstu hrane koja nije dobra za telo. Interesantna stvar kod ovog stanja je to da ako osobu pitate da li misli da ima problema sa težinom, reći će da nema. Dakle, osoba nije svesna da izgleda „kao kostur“, tj. da je premršava.
Ono što ona vidi kada se pogleda u ogledalo, to je „debela“ osoba. Ovaj fenomen se stručno naziva „iskrivljena telesna shema“, što ćemo objasniti kasnije.
Ono što će biti bitno roditeljima, ili ostalim osobama bliskim nekom za koga sumnjaju da ima anoreksiju, su određeni znaci upozorenja. Ukoliko se pojavi nekoliko ovih znakova zajedno, onda treba sumnjati na anoreksiju i pozabavati se problemom. Ti znaci su: preopterećenost svojom težinom (stalno merenje, gledanje u stomak, struk, tj. mesta gde se skuplja salo), merenje kalorija, gramaže hrane, često žaljenje kako su debeli i gojazni (uprkos tome što možda nisu), strah od gojenja („neću to da jedem, ugojiću se); česti izgovori da se ne jede kada svi jedu („ješću kasnije“ a u stvari jede uopšte), pojava „rituala“ prilikom jela (intenzivno žvakanje, određen red unosa hrane), negiranje gladi (često govori kako nije gladna).
Sada, da vidimo kakva je psihologija iza ovog stanja. Svako od nas ima neku sliku o sebi – kako izgledamo, kako se ponašamo, ko smo, šta smo, šta želimo. Isto tako, mi sami sebe opažamo kao ovakve ili onakve, ocenjujemo se i upoređujemo se sa drugim ljudima. Da li smo lepši od nekog, pametniji, ili srećniji. Isto tako, ljudi imaju i tzv. idealno „ja“, neku projekciju onoga što bi želeli da budu. Taj ideal, kada je realističan i usmeren ka nečemu pozitivnom, jedan je od velikih pokretača čoveka. Želeći da bude neko i nešto, čovek će raditi da ostvari tu sliku koju je zamislio.
Znači, mi stalno ocenjujemo sebe i merimo to koliko u stvari odskačemo od tog ideala. Kada se pogledate u ogledalo, vi ocenjujete sebe i svoj izgled u određenoj meri – kakva vam je frizura, da li imate bubuljicu, podočnjake, itd. Kada ustane ujutru, većina ljudi se prvo pogleda u ogledalo. Ljudi se inače veoma često ogledaju, zapravo gledaju se kad god imaju priliku, i to ne samo u ogledalo. To može biti staklo od izloga, staklo na prozoru kola, vrata, bilo koja površina koja može da reflektuje sliku.
Postali smo možda i preopterećeni svojim izgledom, a idealna slika koju imamo o sebi postaje sve nerealnija i naduvanija. Jedan autor je to sumirao izjavom da smo postali „narcisoidna civilizacija“.
Šta je zapravo tu problem i zašto govorimo o svemu ovome u tekstu vezanom za anoreksiju? Kao što smo pominjali ranije, ovaj poremećaj je u stvari proizvod iskrivljene slike o sebi; ne samo to, već tu dolazi i do neadekvatnog odnosa između stvarne i idealne slike o sebi. Naime, ono što se ovde dešava, to je da osoba sebe počne da ocenjuje negativno, ponekad veoma negativno, u toj meri da mrzi samu sebe.
Ova negativna slika o sebi se prvo odražava na fizički izgled – osoba misli da je ružna, debela i slično. Međutim, nije samo fizički izgled u pitanju. Osoba takođe počne da obezvređuje samu sebe i u intelektualnom i socijalnom domenu, te misli da generalno nije dovoljno dobra za druge. Poznata vam je ova fraza „nije dovoljno dobra“? Da, pominjali smo je kada smo govorili o stilovima roditeljstva, a posebno u odeljku psihologije samopouzdanja. Očigledno je da je i ovde manjak samopouzdanja i zdrave ljubavi prema sebi (teška stvar je danas ostvariti balans između patološke / narcisoidne i zdrave ljubavi) jedan od uzroka javljanja ovakvog stanja kod osobe.
Dakle, budući da osoba nije zadovoljna sobom, mora nešto promeniti. Ta „promena“ se prvo očituje u fizičkom domenu i to u domenu težine, jer je to relativno najlakše promeniti. Tako počinje začaran krug, gde osoba povezuje mršavost i samovrednovanje – što veća mršavost, to veće samopouzdanje.
Međutim, problem se tako ne rešava, već samo produbljuje. Taj nalet samozadovoljstva kada se smrša je samo privremen – kao neka vrsta droge. Ako imate neki problem i depresivni ste, uzimanje alkohola i droge će privremeno odagnati tugu, ali neće rešiti problem. Ista stvar je i sa anoreksijom, koja predstavlja neki veštački način da se reše neki emocionalni problemi: u ovom slučaju manjak samopouzdanja i nezadovoljstvo sobom.
Opet, ovde nije reč o pukom nezadovoljstvu samim sobom i želji da se to promeni. Ključan faktor koji ovde određuje to da li će osoba biti motivisana da se promeni na bolje i stvarno kvalitetnije živi, ili će pokušati da problem reši anoreksijom, je iskrivljena telesna shema. Osoba u ovom slučaju, nema realističnu sliku onoga što stvarno jeste, ili onoga što želi da bude, tj. kako želi da izgleda. Iako je možda mršava, ona želi biti još mršavija; ona jednostavno ne vidi sebe kao dovoljno mršavu kada se pogleda. Tu nastaje problem, koji je izazvan iracionalnom idealnom slikom, tj. „idealnim“ ja.
Zašto nastaje problem sa „idealnim“ ja je tema za špekulaciju. Kao jedan od uticaja možemo navesti i sveprisutni „kult“ ličnosti, selebritija, silikona, pornografije, neprirodno građenih, mršavih manekenki koje reklamiraju odeću – tog uticaja masovnih medija na današnju omladinu. Forsira se određena slika, neki telesni ideal koji je nužan ukoliko želimo da nas prihvati okolina.
Činjenica je da postoji veća verovatnoća da se anoreksija javi kod devojaka, a posebno onih koje se nalaze pod velikim socijalnim pritiskom da izgledaju „lepo“ i „zgodno“. Ove devojke žude za tim da budu prihvaćene i voljene, da budu najlepše, te to dovodi i do iskrivljavanja slike o sebi. Upravo devojke koje se bave modelisanjem ili igranjem najviše podležu anoreksiji. Što se ostalih tiče, misle da nisu dovoljno seksi ako ne izgledaju kao ova ili ona starleta, glumica, pevačica, itd, da ih niko neće ako ne izgledaju kao ova ili ona. Može se reći i da devojke danas ne jure svoje „idealno“ ja – već tuđe. Isto važi i za muškarce, koji ovu konfuziju rešavaju na drugi način.
Neke teorije govore da anoreksija može imati osnovu u seksualnom zlostavljanju u detinjstvu, kao i da postoji veća verovatnoća da se javi kod osoba koje potiču iz disfunkcionalnih porodica. Kakav god da je slučaj, utisak koji se javlja je taj da anoreksija predstavlja jednu vrstu pokušaja da se suoči sa teškim emocionalnim sadržajem ili da se reši nekakav unutrašnji konflikt.
Anoreksija može predstavljati ozbiljan problem ukoliko se ne reši na vreme. Zdravstvene posledice po osobu koja je ekstremno mršava mogu biti katastrofalne, pa čak i fatalne. Nije dovoljno samo rešavati problem „spolja“, tj. terati osobu da više jede ili je ubeđivati kako nije mršava. Ovim se ništa ne može rešiti, jer se bavimo simptomima a ne samim uzrokom. Videli smo da i ovaj poremećaj ima svoje konkretne korene. Ove osobe dosta pate i mi se uzrocima te patnje trebamo pozabaviti ukoliko želimo da ih razumemo i pomognemo im.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (15)
AMNEZIJA
U ovom tekstu bavićemo se jednim takođe veoma poznatim poremećajem koji se naziva amnezija. Reč „amnezija“ je kovanica nastala od dve grčke reči („a“ i „mnesis“), koje u prevodu znače „gubitak memorije“ ili „bez memorije“.
Ovo je i ujedno najjednostavniji opis poremećaja – amnezija dakle, predstavlja neko stanje gubitka pamćenja i sećanja na pređašnje događaje, može predstavljati i nemogućnost pamćenja sadašnjih događaja. Ovaj poremećaj je specifičan po tome što iako može biti izazvan psihološkim faktorima (na primer, potiskivanjem traumatičnih događaja), on se najčešće sreće kao pratilac fizičkih ošećenja mozga, recimo posle saobraćajne nesreće, tuče ili bilo kakvih drugih ozbiljnih povreda glave.
Amnezija, dakle, prvenstveno predstavlja neuropsihološki poremećaj i to je ujedno i prvi poremećaj ovakve vrste kojim ćemo se baviti u ovoj seriji tekstova.
Kao što smo rekli na početku, amnezija predstavlja termin kojim se označava nekakav gubitak pamćenja. Ukoliko neko dođe kod vas i ne može da se seti ko je i kako se zove, možete sa priličnom sigurnošću tvrditi da ima neku vrstu amnezije, a na osnovu toga pretpostaviti i da mu se nešto desilo. Međutim, u praksi i literaturi se ne govori samo o amneziji kao poremećaju gubitka pamćenja, već se uvek stavlja naglasak na to kako je došlo do amnezije. Tako se ovaj poremećaj deli na anterogradnu i retrogradnu amneziju.
Da bi čitaocima bilo lakše da razumeju, objasnićemo oba pojma, a ujedno ćemo uvesti i priču o dve vrste memorije: kratkoročnu i dugoročnu memoriju. Naime, svi mi imamo dve vrste memorije, koje su uporavo navedene. Kratkoročna memorija nam omogućava da na brzinu zapamptimo neke sitne stvari, kao što je na primer, broj telefona ili adresu na koju moramo otići, ali se te stvari ne zadržavaju dugo u mozgu. One posle nekog vremena (najčešćće par sekudni) izčeznu iz našeg uma. Te „privremene“ stvari zadržavamo veoma kratko upravo zato jer su takve – privremene. Pročitali smo oglas i sada treba da pozovemo broj, ali taj broj nam treba za ceo život, već samo za tu situaciju, tj. taj momenat pozivanja broja.
Da ne bi postao prenatrpan, mozak neće večno pamtiti sve sa čime dođe u kontakt, već ekonomiše sa informacijama; na neki način odlučuje šta će koliko da zadrži u sebi. Zamislite da imate u glavi svaki broj telefona svake osobe koju ste pozvali u životu; ili, sećate se svakog naziva ulica kroz koje ste prolazili. Mozak bi vam, naravno, bio skroz prepunjen nebitnim informacijama da ne bi ste mogli da pamtite ništa novo.
Sećali bi ste se nevažnih gluposti umesto važnih i značajnih događaja. Stoga, u mozgu postoje te dve „fijoke“ gde se stavljaju informacije – jedna je za privremene i relativno beznačajne informacije (kratkoročna memorija), gde informacije stoje neko kratko vreme a onda isčezavaju, a druga je za važne, značajne i veoma korisne informacije. Ta druga fijoka služi za informacije i sećanja uglavnom lične prirode, važne događaje, jaka ili traumatična iskustva i slično – i ona se naziva dugoročna memorija. Ovde se ti podaci zadržavaju na znatno duže vreme, te tako omogućavaju čoveku da ima sećanja, a stoga i da zna ko je i šta je, šta je sve doživeo i šta mu se desilo.
Sada, da se vratimo na one dve vrste amnezija. Anterogradna amnezija se odnosi na nesposobnost pamćenja novih informacija. Na primer, čoveku se desila neka nesreća (gde je možda zadobio neku povredu glave) i sada ne može da pamti ništa posle toga. Sve što mu kažete on odmah zaboravi, kao da mu ništa niste ni rekli. On se seća svega pre nesreće – ko je, šta je, kako se zove, gde radi i živi i svega drugog; ali, ne može se setiti ničega što se dogodilo posle nesreće. Dakle, njemu je „isključena“ sposobnost pamćenja novih događaja.
Došlo je do nekih promena u njegovom mozgu koje mu jednostvano onemogućavaju da prebaci informacije iz kratkoročne u dugoročnu memoriju. Šta se ovde desilo? Pa jednostavno to da mu je „otkazala“ ta dugoročna memorija, bolje reći spona između kratkoročne i dugoročne memorije. Psihološki rečeno, informacija koja uđe u mozak takve osobe (dakle, uđe u kratkoročnu memoriju), ne može se preneti dalje u dugoročnu, te tako upamtiti na duže. Ona ostaje samo u kratkoročnoj memoriji, gde može trajati najviše nekoliko sekundi i onda odlazi kao rukom odnešena. Bez obzira koja informacija je u pitanju, ništa ne može da se prenese u dugoročnu i tako upamti na duže.
Zamislite sada koji je ovo pakao za osobu; neko vam kaže da vam se žena porodila, ali vi to upamtite na par sekudni i onda zaboravite. Kada vidite dete, bićete besni što vam niko nije rekao da se porodila, pa sada ne znate za to. Ili, na primer, kažu vam da treba da se pojavite u 18 i 15 tamo i tamo, a vi to zaboravite u narednih 15 sekundi. Život bi bio prilično frustrirajući zar ne? Zamišljajući takve situacije, možete steći mali uvid u to kako je ljudima koji imaju Alchajmerovu bolest. O ovom specifičnom poremećaju, koji uključuje u sebe poremećaj pamćenja koji smo ovde kategorisali kao retrogradnu amneziju, govorićemo u nekom od narednih članaka.
Druga vrsta amnezije je tzv. retrogradna amnezija, koja je mnogo poznatija forma. Ovaj poremećaj se odnosi na nemogućnost prisećanja informacija pre specifičnog vremenskog perioda. Ako uzmemo primer sličan ovome koji smo do sada opisivali (da se čoveku desila neka nesreća, te da je zadobio povredu glave), onda se ova osoba ne bi sećala ničega, ili vrlo malo stvari koje su se desile pre nesreće.
Često se može desiti da osoba ne zna ni kako se zove, ne može prepoznati ni svoje najbliže, ne zna šta je radila do trenutka nesreće, prosto rečeno – nema pojma ni o čemu. Ovde sada imamo poremećaj druge vrste, a to je nemogućnost uvida u ono što je već „usnimljeno“ u dugoročnu memoriju, dakle, nemogućnost prizivanja sećanja. Sve radi kako treba, samo se jednostavno ne može pristupiti „folderu“ gde su uskladištena određena sećanja.
Ni ova situacija nije ni malo zavidna, jer je svakako veoma teško funkcionisati bez ikakve predstave ko ste i šta ste, a kamoli šta vam je sada činiti. Zapravo, ne zna se koja je situacija gora – da li da ne možete zapamtiti ništa novo, ili se ne možete setiti ničega starog. U nekim, veoma retkim slučajevima, mogu se desiti i oba scenarija istovremeno, te je to svakako najgora moguća situacija po čoveka.
Kao uzrok obe vrste amnezija navode se prvenstveno neurološki faktori, najpre fizička, mehanička oštećenja i povrede moždanog tkiva. Naime, usled velike fizičke traume mozga, dolazi do poremećaja rada određenih nervnih puteva, te dolazi i do poremećaja funkcionisanja mozga kao celine. U ovakvim slučajevima najpre strada pamćenje, budući da se strukture odgovorne za memoriju prostiru kroz skoro čitav mozak.
Sa druge strane, određeni delovi mozga su više zaduženi za memorijske funkcije, te ako se samo oni oštete, onda posebno može doći do poremećaja u pamćenju. Naime, mozak je jedna vrsta mašine sastavljene od delova, te postoje sitni delovi mozga koji imaju određenu funkciju. Ukoliko se oni oštete (usled fizičke povrede ili moždane kapi, šloga ili lezije) onda se ta oštećenja konkretno mogu videti i u spoljašnjem ponašanju čoveka i imati posledice po njegov unutrašnji psihički svet.
Kada je reč o nekim drugim uzrocima amnezije, jedan čest uzrok je alkohol. Onima koji vole dobro da popiju poznato je da se nekad može desiti da se izgube sećanja na prethodnu noć (ili bilo koji deo dana kada se pilo). Preterano konzumiranje alkohola može dovesti do brisanja čitave epizode sećanja, čak nekoliko sati materijala, te je ovo stanje najbliže retrogradnoj amneziji koju smo opisali gore. Dugoročna konzumacija alkohola može čak i oštetiti mozak u toliko meri da osoba sve slabije pamti nove događaje, a sve bolje zaboravlja stare.
Potiskivanje je jedan od psiholoških mehanizama koji mogu biti odgovorni za gubitak sećanja. Naime, ukoliko se čoveku desi neka ozbiljna i jaka trauma i ukoliko mozak proceni da će događaj biti veoma težak za obradu, onda on upošljava mehanizam potiskivanja, koji događaj smešta u neku mračnu odaju mozga, gde je zaključava. Osoba se tako više ne može setiti tog događaja, te ga ne može ni obrađivati. Ovo je u neku ruku odbrambeni mehanizam mozga kojim on čuva sam sebe od preteranog opterećivanja teškim sadržajem, ali to dovodi do amnezije, tj. potpunog brisanja jednog dela života iz sećanja osobe.
Amnezija je jedan od poremećaja koji je veoma učestao u današnjem svetu, pored tolikog broja povreda, nesreća i bolesti, od kojih je najpoznatija Alchajmerova bolest, te tako zahteva dublje upoznavanje sa problematikom. Iako amnezija može spadati u jedan od psihički težih stanja čoveka, za njega ipak postoji lek, tj. postoji način rešavanja i ovog problema. U zavisnosti od situacije i konteksta, upornost prilikom vraćanja moždanih funkcija na normalu (dakle, vraćanja sećanja / postizanja načina da se pamte novi događaji) se u većini slučajeva isplati.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: PSIHIČKI POREMEĆAJI (16)
AUTIZAM
Autizam je, pored šizofrenije, svakako jedan od najenigmatičnijih psihičkih stanja, u čija se istraživanja ulagalo kako finansijski tako i mentalno, ali je u isto vreme ostao i toliko nedovoljno istražen da je pitanje možemo li danas uopšte sa sigurnošću govoriti o autizmu kao posebnom i specijalnom poremećaju.
Definicije autizma su toliko široke da sada naučnici ne govore više u autizmu već o „poremećajim autističnog spektra“. Mi ćemo, radi lakše komunikacije i uštede prostora, većinom zadržati termin „autizam“ kada budemo konkretno ušli u priču o ovom fenomenu, uz naglašavanje da zadržavamo stav da ovo nije jedinstven poremećaj o kojem se mnogo zna.
Za autizam kao poremećaj se praktično nije znalo do pre par decenija. Pored manjka faktora koji izazivaju neurorazvojne poremećaje (što znači da su proizvod neuroloških promena, uglavnom na mozgu, prilikom razvoja čoveka), u pitanju je i to da nikom nije palo na pamet da nekako obeleži ljude koji se razlikuju od ostalih. Na decu, koja su pokazivala određena „čudna“ ponašanja (koja su kasnije obeležena kao simptomi autizma), se gledalo kao na decu koja su malo sporija u razvoju.
Tek kada su ljudi počeli da uviđaju određenu pravilnost u ovim ponašanjima, i kada se broj slučajeva povećao uz javljanje težih simptoma, nastao je pokušaj utvrđivanja svega opaženog u jednu celinu koja će biti okarakterisana kao poremećaj. Iako je i danas, kao što smo rekli, veoma teško govoriti o ovom fenomenu kao o definisanom stanju, mi ćemo ovde navesti njegove karakteristike onako kako se o njima govori u naučnom svetu.
Autizam se uglavnom definiše kao neurorazvojni, neuropsihički poremećaj, kojeg karakterišu smetnje u ponašanju (kako u verbalnoj tako i u neverbalnoj komunikaciji), smetnje u mišljenju, socijalnim interakcijama i repetitivna ponašanja. Autizam se uglavnom prepoznaje prilikom ranih dana života, gde obično roditelji primete nešto čudno kod svoje dete.
Znaci i simptomi autizma mogu biti raznoliki. Neuobičajeno ponašanje se može ogledati u detetovom nereagovanju na zvuke, lice, glas roditelja, slike, i slično; može se primetiti da se dete fokusira samo na jedan predmet duže vreme, na primer, gleda samo u jednu igračku ili fiksira pogled u jednu tačku u njegovoj sredini.
Dete može biti tiho, mnogo tiše nego što se to „očekuje“ od deteta u tim godinama – na primer, vrlo malo, ili čak uopšte, ne plače. S tim u vezi, moguće je primetiti i odsustvo emocija, bilo straha i tuge, bilo radosti, sreće (na primer, dete se ne smeje i ne reaguje na osmehe roditelja – reakcija na smeh roditelja je normalna i očekivana reakcija deteta).
Svaka od ovih promena i neuobičajenih ponašanja kod deteta može proći neopaženo, pa se to da „nešto nije u redu sa detetom“ primećuje tek kasnije. Isto tako, svako od ovih ponašanja može značiti samo privremenu razvojnu krizu kod deteta, ili reakciju na neke promene u kontekstu u kojem se dete nalazi, pa ne mora da znači da se odmah radi o neuropsihološkom problemu. Međutim, ukoliko su ovakva ponašanja relativno trajna i ukoliko se jave u većem broju, onda je veoma moguće da se radi o neurorazvojnom poremećaju autističnog spektra.
Kada je reč o simptomima autizma, mora se prvo naznačiti da postoje različiti oblici autizma (zato su se naučnici odlučili da govore o „spektru“ a ne o jedinstvenom poremećaju), te da postoje blaži i teži oblici ovog stanja. Ipak, obično se govori o takozvanoj trijadi simptoma – tri grupe karakteristika koje određuju ovaj poremećaj.
To su: 1) poremećaj u socijalnoj interakciji, 2) poremećaj u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji i 3) repetitivno ponašanje. Što se poremećaja u sferi socijalne interakcije tiče, tu možemo primetiti manjak očnog kontakta – osoba veoma malo gleda, ili čak potpuno izbegava da gleda drugu osobu u oči. Takođe, osoba će ostvarivati malo i nimalo bilo kakve druge komunikacije sa drugima, kao da nekako živi u svom svetu. Neće reagovati na dozivanje ili pokušaje komuniciranja drugih. Maniri mogu neprikladni situaciji, osoba kao da ne zna, ili je nije briga, za bonton i slične stvari.
Osobe sa autističnim spektrom poremećaja su „poznate“ po tome što su uglavnom veoma loše u interpretiranju socijalnih situacija. Naime, ovi ljudi su generalno loši u opažanju emocija kod drugih i njihovih emocionalnih stanja. Na primer, svi mi znamo kako izgleda kada se neko raduje – opažamo ton kojim priča, izraz lica, ponašanje, itd. Isto tako, znamo i kada se neko ljuti ili je nervozan i uplašen.
Opažanje tuđih emocionalnih stanja je najvažnija stvar prilikom komunikacije sa drugim ljudskim bićem. Međutim, problem kod autističnih osoba je to što one ne mogu da vide, tj. ne znaju da opaze emocije drugih. Dakle, ton kojim im se obraćate skoro da uopšte nije bitan – bitno je samo šta kažete. A nije isto kada vam neko kaže „dođi ovamo“ i smeje se, ili isto to, a mršti se.
Sa druge strane, i oni sami imaju problem da na pravi način iskažu svoja stanja drugima, te će možda delovati kao rigidne, bezlične ili konfuzne osobe drugim ljudima – niko neće znati šta misle i kako se osećaju. Ova nemogućnost da se tuđa stanja pravilno interpretiraju, uz probleme sa iskazivanjem sopstvenih, čine socijalnu interakciju skoro nemogućom – u najmanju ruku veoma teškom. Dešava se i da su ponekad agresivni, što još više otežava odnos sa njima.
Kada odrastu, ovi ljudi su uglavnom usamljenici koji veoma malo komuniciraju sa sredinom oko sebe. Tipično za autistične osobe je to što često deluju kao su potpuno u nekom svom svetu, kojem ne može prići niko spolja. Što se verbalne i neverbalne komunikacije tiče, osoba može veoma malo govoriti ili čak u potpunosti izgubiti moć govora. Može ponavljati određene reči ili zvukove, kao da samo njih zna.
Kada je reč o nekim blažim oblicima, deca mogu pokazivati znake blagog zaostajanja u prihvatanju i učenju novih reči. Često se dešava da govor bude monoton ili nalik na pesmu, dakle, neobičajenog tonaliteta. Neka deca imaju teškoća da održe komunikaciju, a sreću se i osobe koje drže konstantne monologe – pričaju o jednoj temi kao da drže predavanje, ne obraćajući pažnju na to šta drugi govore i da li imaju nešto da kažu.
Veliki broj ljudi sa nekim od poremećaja autističnog spektra ima dosta problema sa kontrolisanjem emocija, te se može desiti da upadnu u afekt i preterano emocionalno reaguju u neadekvatnoj situaciji (na primer, dobiju napad besa i krenu da viču na sred bibilioteke, u pozorištu ili bilo kojem drugom mestu gde je vikanje neprikladno). Ovaj gubitak kontrole se češće dešava kada se nalaze u okolini koja je za njih strana (na primer, negde gde nikad do sada nisu bili). Ponašanje i pokreti mogu biti ukrućeni ili takođe pratiti neki obrazac, gde se pokret ponavlja. Izvođenje nekih radnji bez ikakvog povoda (što se spoljnog posmatrača tiče) nije neuobičajeno za autizam.
Kao što vidimo, upravo repetitvna ponašanja deo su velikog dela „repertoara“ osobe tokom dana. Naglasimo i to da je svako dete jedinstveno u pogledu simptoma autizma, te kod nekih neki simptomi mogu biti manji a neki veći, dok se kod drugih može naći obrnuta slika.
Kako čitaoci koji nisu mnogo upoznati sa ovim psihičkim stanjem ne bi pomislili da je autizam nešto strašno i uvek nešto „poremećeno“ i nenormalno (kako se inače ovaj poremećaj do skora prikazivao u medijima), moramo ponovo naglasiti da postoje različiti oblici autističnih stanja, od kojih su neka blaža a neka teža, a neka veoma interesantna. Postavlja se pitanje da li bi trebalo govoriti o autizmu ukoliko nisu prisutni ovi simptomi u nekoj težoj varijanti. Ljudi koji imaju „blaže“ simptome autizma su uglavnom funkcionalni u društvu – zaposleni su, imaju porodice, prijatelje i slično.
Ovi ljudi su jednostavno okarakterisani kao „malo čudni“ od strane svoje socijalne okoline, najčešće u smislu toga da malo teže komuniciraju sa ljudima, da vole da budu sami, da imaju neuobičajene gestove i manire, da su socijalno inhibirani (ukočeni) i slično. Ali se oni ipak ne smatraju „poremećenima“ u laičkom smislu reči. Dakle, za ovakve ljude je normalno postaviti pitanje da li uopšte možemo i trebamo govoriti o bilo kakvom poremećaju i u stručnom smislu, ili ih nazivati nekakvim medicinskim imenom. Pitanje je da li je potrebno nazivati ljude koji su malo drugačiji od vas „autistima“ ili bilo kako drugo; i šta takva obeležavanja znače i za vas, a posebno za njih.
Na primer, neko više voli da svoje slodobno vreme provodi sam sa sobom, a neko je jednostavno nespretan sa ljudima. Da li smemo ovakve osobe okarakterisati kao ljude sa „blažom formom autizma“ je dilema ne samo za laike već i za psihijatre. Takvim merilom, skoro svako od nas se može naći u nekom psihičkom poremećaju. Ovo može biti opravdano kada je reč o težim oblicima nekih psihičkih poremećaja, gde je čovek nefunkcionalan, pa i opasan po sebe i druge; ali možda ne i kada je reč o blažim formama, gde je granica između osobina ličnosti, karaktera, vrlina, mana i „poremećaja“ veoma zamućena.
Na kraju, verovatno ste čuli za izraz „idiot savant“, ružan termin koji je sada zamenjen terminom „autist savant“. To su ljudi koji imaju sve ili većinu gorenavedenih simptoma autizma, ali uz jednu sitnicu: imaju jednu ili više mnogostruko „pojačanu“ psihičku funkciju.
Na primer, postoje slučajevi ljudi sa autizmom koji imaju skoro nadljudsku matematičku sposobnost, te mogu da u sekudni izvode aritmetičke operacije sa brojevima od nekoliko desetina cifara, da izvode kompleksne jednačine za par minuta, za koje bi normalnom čoveku trebalo školovanje od pet razreda i pored toga opet više sati (ili dana) da ih postavi i reši. Mogu biti i izuzetno nadareni u nečemu, na primer u muzici, gde imaju sposobnost da savršeno tačno odsviraju melodiju koju prvi put čuju, da prepoznaju svaki zvuk i notu i slično.
Takođe, postoje ljudi koji mogu perfektno jasno da zamisle nešto u glavi i onda ga konstruišu, da kristalno zapamte i onda vizualizuju svaki objekat i svaku scenu u mislima. Interesantno je to što, nakon utvrđivanja autizma kao poremećaja, uz ove slučajeve autista savanta, neki tvrde i da su mnoge istorijske ličnosti u stvari bile autistične.
Na primer, Mocart, koji nije baš bio neki govornik ali je mogao da u najmanju notu pogodi i odsvira melodiju koju samo jedanput čuje. Ili, Ajnštajn, koji je mogao da u glavi izvodi kompleksne matematičke operacije u četiri ili pet matematičkih dimenzija, ali je bio povučen i „čudan“ u privatnom životu. Takođe, Nikola Tesla je bio poznat po svom usamljeničkom životu i manjku interakcije sa ljudima, po „čudnim“ izjavama i teorijama, ali isto tako i po svom neprevaziđenom geniju, koji je uveliko bio posledica njegove izvanredne sposobnosti vizualizacije objekata u mislima (poznato je da on govorio kako ništa nije crtao i modelirao u fizičkom svetu, već je svaki izum potpuno „konstruisao“ samo u svojim mislima).
Ovakvi slučajevi govore u prilog tome da je reč „autizam“, posebno u svom blažem obliku, više nekakav način da se okarakterišu određeni tipovi ljudi sa specifičnom moždanom strukturom, nego što je jedinstven psihički poremećaj. Ipak, ovom temom se treba još dosta baviti i još dosta je izučavati kako bi se došlo do neke čvršće spoznaje i boljeg uvida.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
KRAJ
TAMOiOVDE 