PONAŠANJE PČELA…

 

Pčele shvataju da je nula manje od jedan!

Uprkos njihovim malenim mozgovima, pčele su sposobne za rešavanje puzli ili učenje novih veština putem imitacije. Sada su proglašene za prve insekte koji shvataju koncept nule!

Da li ste znali da pčele shvataju da je nula manje od jedan? Ovo su utvrdili naučnici, pomoću vizuelnih matematičnih testova.

Tako su se medonosne pčele pridružila delfinima, papagajima, primatima i predškolskoj deci. Kako prenosi SPOS, uprkos njihovim malenim mozgovima, sposobne su za kompleksno ponašanje, kao što je rešavanje puzli ili učenje novih veština putem imitacije. Sada su proglašene za prve insekte koji shvataju koncept nule.

Istraživači su trenirali grupe pčela

Istraživanje u kome su pčele pokazale prepoznavanje obrazaca slično ljudima, vodila je doktorantkinja sa RMIT univerziteta u Melburnu u Australiji, Skarlet Haurd (Scarlett Hovard). Njen istraživački tim je pčelama davao vizuelne matematičke zadatke, pomoću belih plakata sa različitim brojem crnih oblika na njima.

Pomoću nagrade u vidu hrane, trenirali su jednu grupu pčela da lete prema plakatima koje sadrže više crnih fleka. Drugu grupu trenirali su da lete ka onim plakatima koji imaju manje fleka. „Kada su pčele u drugoj grupi naučile da treba da slete na plakat sa što manje crnih fleka, naučnici su uključili i potpuno belu površinu. Pčele su u više od 80% slučajeva razumele da ovaj plakat predstavlja nulu i da je njegova vrednost manja od jedan. Bilo im je teže da razlikuju nulu od manjih brojeva, kao što su dva ili tri od većih brojeva – četiri pa na dalje.

Ovaj fenomen se naziva efekat numeričke distance i takođe je primećen kod dece i primata, što sugeriše da pčele interpretiraju brojeve kao delove kontinuuma“, piše Vlastimir Spasić.

Pčele brzo i efikasno uče

Pčele brzo i efikasno uče, a smatra se da je razlog tome kompleksno okruženje u kome žive i u kome moraju da pamte pozicije i izgled cveća. Naučnici smatraju da je moguće da su prilagođene na učenje i primenu novih informacija zbog načina na koji prikupljaju hranu. Istraživanje je sprovedeno u Australiji i Francuskoj, a uključivalo je mnoge kontrole eksperimenata, kako bi se potvrdili rezultati.

Izvor: agroklub.rs

____________________________________________________________________________________________

RIZNICA LEKOVITIH MATERIJA…

Virak – mala ženska apoteka

Virak (Alchemilla vulgaris) je lepa poljska biljčica, odavno pripitomljena, pa se uzgaja u baštama širom sveta, ali ne samo zbog izuzetne dekorativnosti, već i zato što ima brojna lekovita svojstva, naročito kada je reč o oboljenjima ženskih reproduktivnih organa.

Foto: Flickr / J. Kitai

Tragajući za eliksirom života, stari alhemičari su, obilazeći šume i livade, otkrili biljku u čijim su se levkastim, sivozeleni listovima, poput dragulja, presijavale kapi rose.

Opčinjeni nesvakidašnjim izgledom divljeg žbunića, prvobitno su mu pripisivali magična svojstva da bi se vremenom otkrila izuzetna lekovitost virka, a o tome koliko je bio cenjen, dovoljno govori njegov latinski naziv Alchemilla, izveden iz reči alhemija. Virak je koristan i u kuhinji – mladi listovi se koriste kao dodatak salatama kojima daju osvežavajući, gorkast ukus.

U vrtu, saksiji, čak i u kući

Poznata i kao gospin plašt, vrkuta, biserak i plašt device Marije, ova višegodišnja zeljasta biljka iz porodice ruža potiče iz brdovitih predela Evrope i zapadne Azije, gde raste po obodima šuma i na vlažnim, senovitim livadama. No, virak se odavno odomaćio u vrtovima širom sveta, jer izgleda vrlo dekorativno u bordurama, ali i kao pokrivač tla u hladovitim delovima bašte, gde ostalo rastinje slabije uspeva. Nega ove biljke vrlo je jednostavna, a dobra vest je to da se se može uzgajati u saksiji, na terasi, čak i u zatvorenom, te da i u tom slučaju zadržava lekovita svojstva, pod uslovom da joj se obezbedi organska prihrana.

Pripremite seme na pravilan način

Seme virka, koje se može nabaviti u bolje snabdevenim garden centrima ili preko interneta, trebalo bi nekoliko nedelja pre sadnje držati u frižideru u poklopljenoj, izbušenoj posudi, dopola ispunjenoj peskom, koji se mora redovno vlažiti. Stratifikacija, kako se naziva taj postupak, podstiče klijanje, razlažući materije iz semena, koje, radi zaštite od nepovoljnih uslova, sprečavaju razvoj zametka. Potom ga posadite u posudu sa rastresitom, plodnom zemljom i redovno orošavajte: izdanci će se pojaviti za otprilike tri nedelje, a kada dostignu visinu od desetak centimetara, možete ih presaditi u vrt (na razmaku od 30 cm) ili saksiju. Inače, osim semenom, biljka se može razmnožiti i deljenjem busena, u proleće ili u jesen.

Skromni zahtevi virka

Od maja do jula je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe (Foto: Pixabay / Hans)

Ovaj ljupki zeleni žbunić, koji ne prelazi visinu od 40 cm, može da uspeva na suncu, ali mnogo više mu prija senovita pozicija. Nije mu neophodna posebna nega, osim povremenog zalivanja u najtoplijim periodima godine ili u slučaju dugotrajnijeg izostanka padavina, međutim, voda se mora dodavati vrlo umereno, jer ne podnosi previše vlage. Od maja do jula izbijaju cvetne drške na kojima se formiraju cvasti sa sitnim žutim cvetićima i to je vreme kada se biljka sakuplja u lekovite svrhe.

Tokom zime, virku nije potrebna nikakva zaštita, jer odlično podnosi niske temperature, štaviše, listovi su mu poluzimzeleni i većina ostaje na stabljikama, a one koji požute trebalo bi redovno odstranjivati.

Vodite računa o tome da je virak sklon nekontrolisanom širenju, pa ako ne želite da vam preplavi dvorište, redovno odstranjujte nove izboje i iskopavajte „odlutale“ delove rizoma.

Riznica lekovitih materija

U fitoterapiji se koristi ceo nadzemni deo biljke, stabljike listovi i cvetovi, koji su prepuni lekovitih supstanci. Zahvaljujući visokom procentu tanina, virak ima astrigentno dejstvo (skuplja tkivo), zbog čega je naročitio koristan za saniranje rana, ali i krvarenja koja su posledica poremećaja u menstrualnom ciklusu. Obilje fitosterola preporučuje ga u terapijihormonalnih problema kod žena – za ublažavanje tegoba menopaze, u slučaju neredovno ciklusa, čak i neplodnosti, pritom je to jedno od retkih fitoterapijskih sredstava, čija se primena savetuje u trudnoći i nakon porođaja, jer jača zidove materice Ovo važi za sve periode, osim za poslednje četiri nedelje, jer može da izazove prevremene kontrakcije!

Virak sadrži dosta salicilne kiseline i odlično je sredstvo protiv upala, visoke temperature i groznice, poznat je i kao odličan lek protiv dijareje, ali i izvanredan diuretik, pa se preporučuje u dijetama za mršavljenje. Bogat je vitaminom C i flavonoidima, moćnim antioksidansima, koji jačaju imunitet i preveniraju veliki broj bolesti, a stari travari propisivali su ga i u slučajunesanice.

Čaj od virka

Kašičicu osušene ili kašiku sveže, usitnjene biljke preliti šoljom vrele vode, poklopiti i ostaviti da odstoji pet minuta. Procediti i popiti u malim gutljajima. Konzumirati napitak tri puta dnevno. 

Oblog za bolne grudi

Šoljom vrele vode preliti 4 kašike svežeg ili 2 kašike osušenog virka, pa ostavite da odstoji oko 15 minuta. U još toploj tečnosti namočite dve čiste pamučne tkanine, pa ih privijte na bolne dojke. Držite ih 10 minuta, a proceduru možete ponoviti tri puta dnevno. 

Autor: Angelina Čakširan

Izvor: agroklub.rs

______________________________________________________________________________________________________

GREJPFRUT I LEKOVI…

Ako je iz Biblijske perspektive zabranjeno voće opisano kao slatka, crvena jabuka, onda bi se iz perspektivne farmacije zabranjeno voće opisalo kao kiseli, narandžasti grejpfrut.

Nedavna istraživanja pokazuju da grejpfrut ili grejpfrutov sok značajno utiču na koncentraciju mnogih lekova datih oralno, pri čemu mogu da nastanu brojni štetni efekti. Interakcije sa različitim lekovima nastaju posle uzimanja i samo jedne čaše soka, a efekt traje i nekoliko dana. Drugi predstavnici citrusa (narandža, limun) nemaju takve efekte.

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i dovesti do po život opasnih neželjenih efekata, uključujući abnormalne srčane ritmove, krvarenje u želucu i oštećenje bubrega.

Neophodno je izbegavati istovremeno uzimanje grejpfruta i onih lekova čiju farmakokinetiku menjaju aktivni principi koji se nalaze u tom voću. Lekovi koji mogu da imaju interakciju sa sokom od grejpfruta su antiaritmici (amiodaron) , lekovi za snižavanje holesterola (simvastatin, simvastatin, atorvastatin), blokatori kalcijumovih kanala (verapamil), lekovi za erektilnu disfunkciju (vardenafil, tadalafil, sildenafil) , antimikrobni lekovi (eritromicin, klaritromicin), antihistaminici (feksofenadin, loratadin), estrogeni i oralni kontraceptivi, benzodiazepini, imunosupresivni lekovi, psihijatrijski lekovi…

Grejpfrut može stupiti u interakcije sa različitim lekovima i do 24 sata nakon njegovog uzimanja, zato je jako bitno da izbegavate konzumiranje ovog voća, ako vaš farmaceut ili lekar proceni da može stupiti u interaciju sa lekom koji trenutno uzimate.

Ovaj tekst je informativnog karaktera i ne zamenjuje mišljenje stručnjaka. Pre upotrebe leka, obavezno pročitajte uputstvo za upotrebu. O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom.

Izvor: generacijarp.

________________________________________________________________________

PARK BUKOVIČKE BANJE KAO JAPANSKI VRT…

Park koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske, projektovao je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović u 19. veku. – U postojeće parcele uneto je 8.500 sadnica različitih vrsta lišćara i četinara

Cilj je da Bukovička banja ponovo postane mondenska banja kakva je nekada bila *Foto TO Aranđelovac

Aranđelovac – Obnova parka Bukovičke banje, koja je više od sto godina putovala svetom posredstvom crno-belih i obojenih razglednica sa motivima „Starog zdanja”, „Bivete”, kur-salona, jezera i cvetnih aleja, danas ulazi u novu istoriju.

Nakon dve decenije sporadičnih popravki i održavanja tek toliko da ne zamre biljni i životinjski svet i endemske vrste, da se ne naruši pejzažno-arhitektonska celina i vizura jednog od prvih uređenih i najlepših parkova u Srbiji, oblikovanih još u 19. veku, JKP „Zelenilo” započelo je ozbiljnu rekonstrukciju. Ona se radi u skladu sa Glavnim projektom zaštite, rekonstrukcije i revitalizacije parka Bukovičke banje, koji je još 1997. godine uradio Institut „Kirilo Savić”.

Tim izuzetno temeljnim projektom obuhvaćen je ceo park, s tim što će se parcijalno raditi onoliko koliko se može, pošto je opština odlučila da se ne zadužuje, već da rekonstrukciju finansira iz poreske kase, rekao nam je predsednik opštine Bojan Radović.

„Rekonstrukcija parka je vrlo ozbiljna i zahtevna investicija, ako ne i najveća (nekoliko miliona evra), i sigurno će trajati četiri-pet godina. Međutim, važno je da imamo dobru osnovu. Ove godine smo izdvojili 50 miliona dinara, a sledeće ćemo najverovatnije još toliko, kako za rasvetu i druge mobilijare tako i za revitalizaciju zelenih i cvetnih površina. Posebno nam je važno da park, koji je sastavni deo Bukulje, povežemo obnovljenim i namenski osvetljenim putem do vrha planine i već postojeće osmatračnice, gde se nalaze i drugi sadržaji, kako bismo turistima omogućili da i noću mogu bezbedno peške da odšetaju do vrha Bukulje i pruže sebi posebni užitak. Idemo na kvalitet, a ne kvantitet, jer nam je želja da Bukovička banja sa svojim hotelima i parkom ponovo postane mondenska banja, kakva je nekada bila”, kaže Radović.

I direktor „Zelenila” Milomir Stašević je potvrdio da se krenulo u veliki posao, počevši od obnove zasada i oblikovanja parkovskih parcela, koje su vremenom narušene što prirodnom selekcijom, što nemarnošću građana, do parkovskih staza koje će, uglavnom, biti urađene u bukovičkom granitu. Jedna se već uveliko radi, a u delu parka koji je ustvari park-šuma i koji se popularno zove „Zvezdara” biće ostavljene zemljane staze, posebno tretirane, kako se ne bi narušio prirodni ambijent.

Prilikom izrade projekta revitalizacije parka Bukovičke banje, kao spomenika prirode, odgovorni projektant u „Zelenilu” Jasna Novaković, posebno naglašava činjenicu da park uživa zaštitu prirodnog dobra i kulturno-istorijske celine, što je bio uslov svih uslova prilikom izrade projekata i planova za njegovu obnovu. Zato se vodilo računa da izbor vrsta zasada odgovara staništu i vegetaciji na terenu.

Od prvobitne postavke, započete još 1849. godine otkupom zemljišta do 1865, kada je park dobio prepoznatljive konture, mnogo toga se uradilo. Čitav vek je bilo potrebno da se zasade aleje borova i kestenova, raznovrsna stabla lišćara i četinara, da se trasiraju staze i oblikuju cvetne kompozicije, urede izvori mineralne vode, kupatila, sagrade objekti „Staro zdanje”, Paviljon „Knjaz Miloš”, „Arkade”, „Šumadija”, a u poslednjih pola veka dodatno postave i skulpture  domaćih i svetskih vajara sa simpozijuma skulpture „Beli Venčac”.

Zbog toga se park Bukovičke banje, koji je geometrijski trasiran po ugledu na francuske parkove, a projektovao ga je arhitekta „Starog zdanja” Kosta Šreplović, i danas smatra za jedan od najstarijih i najočuvanijih banjskih parkova u Srbiji, koji je svoje zlatne dane imao u vreme vladavine kneza Mihaila Obrenovića u drugoj polovini 19. veka i Dunavske banovine tridesetih godina prošlog veka.

Posle obnove parka, nakon završetka Drugog svetskog rata, i manje ili više uspešnog negovanja tokom minulih decenija, sada se rešilo da se krene u detaljnu rekonstrukciju. Već ove jeseni je osvetljena „Zvezdara” LED svetiljkama, a u postojeće parcele uneto je blizu osam i po hiljada sadnica različitih vrsta lišćara i četinara u  centralnoj aleji Živana Saramandića, zatim šiblja, perena, puzavica, žive ograde i cvetnjaka.

S velikim unosom dendromaterijala, ističe Novakovićeva, dobiće se takozvani drugi sprat, koji se tokom vremena potpuno izgubio. U narednim godinama planirano je da se uredi japanski vrt, vodena aleja u obliku padajućih slapova i još mnogo toga. Kruna svega biće velika fontana na mestu gde je nekada bilo jezero, koja će, prema rečima Radovića, možda biti ne samo najveća već i najlepša fontana na Balkanu.

Sadašnja faza razvoja turizma u Bukovičkoj banji počela je pre šest godina završetkom rekonstrukcije i dogradnje hotela „Izvor”. Zahvaljujući izuzimanju dela parka od zaštite (po odluci Vlade Srbije), omogućena je rekonstrukcija hotela „Staro zdanje” i „Šumadije” i izgradnja novog hotela, što će, uz završetak urbanističkog plana detaljne regulacije parka, pretvoriti Bukovičku banju u najkvalitetniju turističku destinaciju u regionu, što ona po svojim građevinskim objektima, skulpturama, očuvanim parkovskim sistemom i ambijentom i jeste.

Autor: Ljiljana Stojanović

Izvor: politika.rs/petak, 03.02.2017. 

---

POVIŠENA TEMPERATURA KOD DECE…

Potrebno je da naznačimo da se kod lekara ide odmah, bez čekanja, kada se kod deteta pojave febrilne konvulzije, odnosno fras. Dete je bez svesti, obično ukočenog (fiksiranog) pogleda, zgrčeno je, ili se naizmenično trese i opušta (konvulzije), a neretko se može videti i pena na ustima.

Tada treba što pre odvesti dete lekaru, ili pozvati hitnu pomoć. Dete transportovati na strani, NE TREBA izvlačiti jezik, a potrebno je znati da fras kod ogromne većine dece NE OSTAVLJA posledice, ako ne traje duže od 20 minuta. Medjutim, fras je stanje koje u najvećem broju slučajeva ne uzrokuje oštećenje mozga i ne ostavlja negativne posledice na intelektualni razvoj deteta. Pored toga, najčešće nema potrebe za dodatnim lečenjem.

Šta roditelji treba i mogu sami da urade kada postoji povišena temperatura kod deteta?

Prvo i osnovno pravilo je da dete treba da se rashladi. Odnosno, potrebno je da se otkrije dete i nije ispravno uvreženo mišljenje da će se dete prehladiti, ili dodatno razboleti, ukoliko dete nije pokriveno. Kada postoji povišena temperatura kod deteta, prvo i osnovno je da se dete otkrije, da se raskomoti, odnosno da se obuče laganija odeća, ili kod visokih temperatura, preko 39C, da se skine odeća.

Kod temperatura preko 39.5, dok tražite lek koji ćete da date detetu, dete treba tuširati mlakom vodom. Voda nikako ne treba da bude hladna, jer je to izuzetno nekomforno za dete. Probajte da zamislite kako bi Vama bilo da se tuširate hladnom vodom, dok imate visoku temperaturu. Tuširanje mlakom vodom će prijati detetu, a ukoliko dete ne želi da se tušira, možete da napunite kadicu mlakom vodom, da ubacite igračke unutra i svako dete će rado prihvatiti da se ohladi na taj način.

Drugi način obaranja visoke temperatura je orošavanje deteta, odnosno možete da uzmete pelenu, krpu, ili peškir, da ga pokvasite vodom i da brišete čelo, vrat, telo i ruke i noge deteta. Ovakvo dete nemojte sušiti nakon toga, već možete da ga ostavite da se samo osuši, čime će setempraratura dodatno sniziti.

Masaža (frikcije), odnosno masiranje kože alkoholom je napuštena metoda iz više razloga. Prvi je iritacija kože, gde može da dodje do pojave urtikarije, odnosno koprivnjače. Drugi je da isparenja od alkohola mogu da deluju toksično na dete.

Pravilno rashlađivanje deteta je neophodno, efikasno, ali kratkotrajno. Zato je neophodno primeniti lekove za snižavanje temperature!

Lekovi koji se primenjuju za smanjivanje povišene temperature.

Aspirin se NIKADA ne daje deci. Dakle, nemojte koristiti aspirin za smanjivanje temperature kod deteta. Salicilati kod dece mogu dovesti do teških komplikacija, naročito kada dete ima infekcije uzrokovane određenim tipovima virusa, tako da se decenijama ne koriste za snižavanje povišene telesne temperature. Ove komplikacije su veoma retke, ali izuzetno opasne.

Najčešće se daju lekovi tipa paracetamol, ili ibuprofen. Odnosno, u narodu su poznatiji fabrički nazivi ovih lekova, za paracetamol (Febricet, Paracet), odnosno za ibuprofen (Brufen). Paracetamol i ibuprofen su veoma efikasni za snižavanje temperature, ali svako dete različito reaguje na pojedine lekove. Odnosno, ako dete reaguje slabije na jedan lek, na drugi lek može da reaguje bolje, što je individualno.

Takođe, ova dva leka se ne daju istovremeno, već se daje, ili jedan, ilidrugi lek, a kombinacija ovih lekova se daje po shemi koju Vaš lekar treba da Vam prepiše.

Antipiretici se najčešće daju kao sirupi – oralno, ili kao čepići u guzu – rektalno. Prirodnije je da se lek da kašičicom, ali ako dete povraća ili odbija lek na usta, mogu se primeniti čepići (supozitorije). Čepiće ne treba davati kada dete ima proliv, jer tada se lek ne može resporbovati sa
sluznice rektuma, ali se može pogoršati proliv izazivanjem nepoželjnih pokreta debeleog creva.

Takodje, veoma je bitno da se napomene da dete treba adekvatno pojiti, odnosno najbolje je deci davati da pije rastvore za oralnu rehidraciju, kao na primer Orosal.

Tečnost ne treba da bude ledena, ali treba da bude blago rashladjena.

Takodje, treba izbegavati vruće napitke i čajeve koji dodatno mogu da podignu temperaturu kod deteta, odnosno da naprave iritaciju želuca, pa postoji rizik da dete ispovraća lek koji je popilo.

I naravno, ako ne uspete sami da spustite temperaturu, ili ona traje duže od 72 sata, potrebno je da se javite svom lekaru, koji će proceniti da li je potrebna neka dodatna terapija.

prof. dr Dejan Škorić
dr Dragan Stojićević

Izvor: tirsova.rs

_________________________________________________________________________________

TRI PRIRODNA BORCA PROTIV VIRUSA….

Prof. dr Branimir Nestorović: Tri su prirodna borca protiv virusa bolja od bilo kog leka

Protekla nedelja ostala je u znaku produžetka raspusta, a mnogi su se nadali da će raspust dobiti i drugo poluvreme, te da će škola početi tek 16.01. Kako je broj obolelih u Beogradu u padu dok u ostalim gradovima stagnira (prema podacima Ministarstva prosvete prikupljenim iz škola), odluka je da drugo polugodište ipak počne u sredu, 11.01.

Podaci Batuta, s druge strane govore da je broj obolelih u porastu i da nas najjači talas tek očekuje.

 Prof. dr Branimir Nestorović pulmolog i alergolog na Univerzitetskoj klinici „Tiršova” gostujući u Jutarnjem programu Televizije Pink, govorio je o gripu, virusima, prirodnim lekovima i tome da li ima svrhe vakcinisati decu protiv gripa.

„Grip je popularna bolest. Prošla godina je donela rezultate nekih novih istraživanja i promenila naše mišljenje o gripu. Iako ste sigurno mnogo puta u životu za sebe rekli da imate grip, to u većini slučajeva nije bilo tako. Samo jednom u deset godina se može oboleti od gripa. Otprilike 4-5 puta u životu. Ovo ostalo su bolesti koje liče na grip.”

Doktor Nestorović dodaje da je priča o gripu uvek malo „naduvana” i da svi mi svi moramo da preživimo određeni broj infekcija u životu, ali da je u retkim slučajevima u pitanju pravi grip.

Govoreći o tome kako se virusi šire i opstaju na niskim temperaturama, doktor Nestorović kaže da virusi imaju izvesni omotač koji ih štiti tokom zime, te da ispod nule mogu da žive i do pola sata. Leti, opstaju čak 10 sati. „Ako se neko nakašlje i uzme ove novine, a vi ih uzmete u narednih deset sati, možete se razboleti.” dodaje.

Doktor Nestorović navodi i da su istraživanja pokazala da nama virus gripa zapravo ništa ne radi kao takav. On aktivira naš imuni sistem pa se onda on „okreće” protiv nas.

„Najbolji u borbi protiv virusa su sok od crne zove, sve crveno voće i preventivna upotreba cinka” – kaže doktor Nestorović, pulmolog i alergolog

Kada je reč o deci i visokim temperaturama on kaže da, ako je dete dobro raspoloženo i ima temperaturu, to je beznačajno. Tek ako je dete kilavo, spava mu se, leži, loše izgleda, odmah se javite lekaru, a prethodno pokušajte da spustite temperaturu antipireticima i rashlađivanjem.

„Pokazalo se i da gomila prirodnih lekova ima odlična dejstva. Konkretno, odlična stvar je zova – sok od crne zove. U Izraelu je grupa naučnika pokazala da je ona osam puta bolja u borbi protiv gripa od bilo kog leka. Ali samo kao sok, ako se ovako konzumira može da bude otrovna. Sok mogu da konzumiraju i bebe.” – otkriva doktor Nestorović.

„Takođe, sve crveno voće sadrži antocianine, materije koje se vezuju i sprečavaju virus da uđe u ćeliju. Sve crveno voće – aronija, borovnica, ribizle, maline. To su antivirusni lekovi i najbolji vid prevencije. Osim toga, Američka akademija za porodičnu medicinu preporučuje i preventivno uzimanje cinka u niskim dozama – 5-7 mg za decu, 10-15 mg za odrasle, od oktobra do aprila.

To je odlično kao prevencija i u lečenju respiratornih infekcija. Cink stimuliše imunitet i blokira receptore gde se vezuju virusi, ali i bakterije. Zauzima njihovo mesto i sprečava da se oni tu vežu. Deca koja uzimaju cink dokazano imaju pet puta ređe proliv, tri puta ređe infekcije, viši koeficijent inteligencije i bolje su rasla.” – objašnjava doktor Nestorović.

Na pitanje voditelja da li treba vakcinisati decu protiv gripa, odgovara da je problem sa vakcinama dvostruk. Prošle godine objavljen je, kaže, veliki rad u kojem se tvrdi da vakcinu možda pravimo pogrešno. Drugi problem je taj što na najrizičnije kategorije za oboljevanje od respiratornih infekcija, a to su mala deca i stari, vakcine najslabije deluju.

A. C.

   Izvor: zelenaucionica / januar 10. 2017.

________________________________________________________________________________

Pročitajte i: Pedijatri iz Tiršove: Povišena temperatura kod dece/Šta nikako ne smete da radite kad dete ima temperaturu 

Pročitajte i: Kako da prepoznate tikove kod dece i šta znače

_______________________________________________________________________________

SIJARINSKA BANJA – JEDINSTVENA U SVETU…

Sijarinska banja je poznata bila i starim rimljanima, koji su boravili na ovim prostorima, što pokazuju ostaci njihovih kupatila, te se pretpostavlja da su u vreme Vizantije dolazili imućniji stanovnici Caričinog grada da se ovde odmaraju i koriste lekovita svojstva banjskih izvora. Tim tadašnjim posetiocima nije mogao da promakne jedinstveni gejzer na Balkanu, čije vode iz utrobe zemlje izbijaju ka nebu u visini od 12m.

foto:novosti

Danas je tu je sportski centar, sa olimpiskim bazenom i bazenom za vaterpolo, terenom za mali fudbal i košarku. Posetioci mogu pored korišćenja usluga terapije termalnim vodama, imati i razne vidove rekreacije.

Kada preko leta u banju dođe veliki broj turista, pored svega što je nesebično ponudila priroda, ljudi banje organizuju za goste “Gejzerske noći”, sa muzičkim sadržajem, koje se završavaju na Svetog Iliju, drugog avgusta, sa zajedničkim venčanjem mladenacaispod gejzera. Kao poklon, mladenci
dobijaju “medene dane” u banjskom hotel.

Sijarinska Banja je okružena brdima sa gustom hrastovom i borovom šumom, koja pokriva 50m², pa je zaštićena od vetrova i pojave magle.

Sijarinska Banja ima 26 izvora od kojih 18 imaju terapeutsku vrednost. U „Donjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Glavni izvor, Izvor za inhalaciju, Mali Gejzir, Gejzir, Rimski izvor, Borovac, Spas, Raj i Hisar. U „Gornjoj Banji“ postoje sledeći izvori: Jablanica, Zdravlje, Suzica, Snežnik, tri izvora u Blatištu, Kiseljak i bušotina „B-4“. Voda pojedinih izvora po svom hemijskom sastavu je različita: alkalna, kisela, gvožđevita, sa temperaturom od 68-76 ºC.

Lekovite vode Sijarinske Banje imaju različitu primenu i koriste se za kupanje, piće i inhaliranje. One pomažu u lečenju hroničnih reumatskih oboljenja, kožnih oboljenja, stomačnih i bolesti žuči, oboljenja bubrega i mokraćnih puteva, anemiju i šećernu bolest, astmu i hronični bronhitis, kao i razne oblike neuroze i stanja lakše psihičke i fizičke iscrpljenosti.

Poseban kuriozitet ove banje čine gejziri, koji se ubrajaju u najatraktivnije turističke vrednosti Srbije. Prvi “Gejzir” je termomineralni izvor koji predstavlja svojevrsnu atrakciju. Pojavio se oktobra 1954. godine prilikom bušenja na levoj obali Banjske reke na 470m nadmorske visine, na dubini od 9m, sa temperaturom od 71 ºC. Vodeni stub gejzira iznosi 8m.

Hemijski sastav vode karakteriše: natrijum, litijum, hidrokarbonat i fluor. N.Milojević je ustanovio da vode ovih izvora predstavljaju najvećim delom “poslednje minijaturne znakove nekadašnje vulkanske aktivnosti”. Oslobađanjem para i gasova u velikim dubinama se obrazuje juvenilna voda, koja pod pritiskom izbija na površinu zemlje (M.Vasović). Usput, ona se meša s običnom podzemnom vodom, koja se “velikim pukotinama u rasednoj zoni spušta do znatnih dubina, obrazujući na taj način vode termalnih izvora Sijarinske Banje”

Izvor: srbijuvolimo

_______________________________________________________________________________

KANTARION-BILJKA ZA SVE BOLESTI…

Kantarion ili gospina trava po svojim lekovitim svojstvima odavno je poznat i priznat. Ova lekovita biljka čest je gost u našim kućama i rado se upotrebljava za otklanjanje mnogih tegoba. Na prvom mestu nalazi upotrebu za lečenje rana, grčeva u stomaku, bolesti bubrega, slezine, jetre, bešike, sluzi u plućima i povoljno deluje na krv.

Kantarion ima više naziva kao što su: gospina trava, bogorodičina trava, gospin cvet, strasno zelje, gorac. To je višegodišnja je biljka i raste u visini od oko jednog metra a cvetovi su jarko žute boje.

Voli suvo zemljište i dosta sunca pa često raste na livadama i neobrađenim njivama, kao i suvim brdašcima.

Najpovoljnije vreme za berbu je maj i jun. Lekoviti delovi biljke su listovi i cvetovi, a beru se u maju i junu mesecu.
Kantarion se još od davnina koristi kao efikasno sredstvo i proveren prirodni lek za vidanje rana i protiv opekotina, posekotina, hemoroida.

Za unutrašnju upotrebu odlično se pokazao protiv bolova u želucu, jetri, protiv proliva i crevnih parazita. Uspešno suzbija nekontrolisano mokrenje. U kombinaciji sa drugim lekovitim biljkama, odlično je sredstvo za lečenje prehlade, dugotrajnog kašlja i astme.

Ova biljka ima izraženo antibakterijsko dejstvo i prirodni je antiseptik.
Kantarion se upotrebljava i za lečenje blažih oblika depresije i kao sredstvo za umirenje. Kada se sve sabere nije ni čudo što narodna medicina kaže da je to biljka za sve bolesti.

Kantarion ulje

Osim toga što se ulje od kantariona upotrebljava u kuhinji kao začin za jela koristi se i za obloge, masaže, za smirenje, opuštanje i kao lek protiv bolova u želucu. Pogotovo će dobro činiti suvoj, osetljivoj i ispucaloj koži. Dobro je i kao zaštita od sunca, zračenja, protiv akni, opekotina, uganuća, povreda mišića, hematoma i svih reumatskih oboljenja.

Protiv bolova u želucu i za umirenje, potrebno je tri puta dnevno, pola sata pre jela, uz malo tečnosti, popiti 30 kapi kantarion ulja.

Za spoljašnju upotrebu, kod lakših oboljenja, obolelo mesto namazati uljem od kantariona a kod težih, namočiti maramicu ili gazu i držati kao oblog.

Čaj od kantariona

Čaj od kantariona potrebno je piti više puta dnevno i to za lečenje upala i bolova unutrašnjih organa. Priprema se tako sto se jedna mala kašika lista i cvetova biljke prelije sa jednom šoljom ključale vode. Nakon 10 minuta procedi i pije nezaslađen.

http:tragovi-sledi.com

---

---

 

VODIČ ZA SREĆU…

Oni su NAJSREĆNIJI narod na svetu, a evo i ZAŠTO

Dok je boravio u Timbuu, prestonici Butana, novinar Bi-bi-Sija zatekao se u društvu čoveka po imenu Karma Ura i otvorio mu dušu. Da li zato što se zvao Karma ili zbog proređenog vazduha, tek rešio je da mu prizna nešto veoma lično.

Kralj i kraljica Butana

 Ne tako davno, potpuno nepredviđeno, osetio je uznemirujuće simptome: gubitak daha, vrtoglavicu, utrnulost u šakama i stopalima.

U prvi mah je pomislio da je doživeo infarkt, ili da će poludeti. Možda i jedno i drugo.

Zbog toga je otišao lekaru, koji je uradio nekoliko testova i ustanovio…

 

“Ništa”, rekao mu je Ura.

I pre nego što je novinar uspeo da završi rečenicu, Ura je znao da su mu strahovi bili neosnovani. Neće umreti, barem ne tako brzo kao što je pomislio. Bio je to napad panike.

„Ovo će te izlečiti“

Novinar nije razumeo: “Zašto baš sada, kada mi je neoubičajeno dobro u životu?”

Foto: Profimedia

“Moraš da razmišljaš o smrti pet minuta svaki dan”, rekao mu je Ura. “To će te izlečiti”.

“Molim?”, upitao je novinar zbunjeno.

“Upravo tako, taj strah od smrti, strah da ćemo umreti pre nego što ostvarimo ono što želimo ili vidimo decu kako rastu. To je ono što ti stvara probleme”, odgovorio mu je Ura.

“Ali, zašto bih razmišljao o nečemu tako depresivnom?”

“Bogati ljudi na Zapadu u životu nisu dotakli mrtvo telo, sveže rane, trulež. U tome je problem. To je ljudsko stanje. Moramo biti pripremljeni za trenutak kada ćemo prestati da postojimo.”

„Bruto domaća sreća“

Mala kraljevina u Himalajima najpoznatija je po svojoj inovativnoj politici “bruto domaće sreće”. To je zemlja u kojoj vlada zadovoljstvo i u kojoj je tugi zabranjen pristup. Butan je zaista posebno mesto, baš kao i Ura, direktor Centra za studije Butana. Ta posebnost, međutim, ima različite nijanse i nije tako vedra kao slika o usnulom raju kakvu smo skloni da projektujemo nju.

Foto: Profimedia

U kulturi Butana od ljudi se očekuje da čak pet puta dnevno razmišljaju o smrti. Neobično za bilo koju zemlju, a naročito za onu koja se smatra sinonimom sreće.

Da li je zapravo reč o zemlji mraka i očaja?

Ne baš. Novija istraživanja navode na zaključak da Butanci s razlogom tako često govore o smrti.

Šta je pokazalo istraživanje

U studiji sprovedenoj 2007. psiholozi Nejtan Deval i Roj Baumajster podelili su studente u dve grupe. Jednima su rekli da razmišljaju o neprijatnoj poseti zubaru, a drugoj o sopstvenoj smrti. Studentima je, nakon toga, rečeno da završe reči, kao što je “rad…”.

Ispostavilo se da je grupa koja je razmišljala o smrti češće konstruisala pozitivne reči, kao što je “radost”. Na osnovu toga, naučnici su zaključili da je “smrt psihološki zastrašujuća činjenica, ali kada ljudi razmišljaju o njoj, automatski se aktivira sistem koji traga za srećnim mislima”.

Ništa od toga ne bi iznenadilo Uru, niti bilo kog drugog Butanca. Oni prihvataju činjenicu da je smrt deo života, sviđalo se to njima ili ne, a ignorisanje ove suštinske istine ima teške psihološke posledice.

Foto: Profimedia

Linda Liming, autor knjige: “Vodič za sreću: Šta sam naučila u Butanu o životu, ljubavi i buđenju”, to takođe zna.

“Shvatila sam da me razmišljanuje o smrti ne čini depresivnom, već doprinosi da postanem svesna trenutka i vidim stvari koje obično ne vidim”, napisala je ona.

“Moj najbolji savet je uradite to. Razmišljajte nekoliko puta dnevno o nezamislivom, o onome što vas vas plaši.”

„Bolje od svakog antidepresiva“

Za razliku od većine Zapadnjaka, Butanci ne odvajaju smrt od života. Smrt i slike smrti prisutne su svuda, naročito u budističkoj ikonografiji, gde ćete naći živopisne, jezive ilustracije. Niko, pa čak ni deca, nije zaštićen od tih slika, ili ritualnih plesova koji prikazuju smrt.

Kada neko umre, nastupa 49-dnevna žalost, tokom koje se sprovode složeni, pažljivo osmišljeni rituali. “To je bolje od svakog antidepresiva”, kaže butanski glumac Tševang Dendup.

Foto: Profimedia

Jedan od razloga zašto Butanci toliko često razmišljaju o smrti jeste i činjenica da ih ona vreba na sve strane.

Ljudi stradaju na opasnim, krivudavim putevima, od napada medveda, otrovnih pečuraka ili ekstremnih temperatura.

Drugi razlog je u budizmu i verovanju u reinkarnaciju. Kada znate da ćete imati još jednu šansu, manje ćete se plašiti kraja ovog života. Budisti kažu da umiranje ne bi trebalo više da vas plaši od odbacivanja stare odeće.

To, međutim, ne znači da ovi ljudi ne osećaju strah i tugu. Razlika je u tome što oni ne beže od tih osećanja. “Mi na Zapadu se plašimo tuge, u Butanu je prihvataju. Ona je deo života”, kaže Linda Liming.

bbc.com / M. A. | 28. 03. 2016

Izvor:blic.rs

______________________________________________________

LEK IZ PRIRODE…

ZOVA LEČI I NAJOPASNIJE BOLESTI : evo kako se pravi čaj, sok i lekoviti med! 

Zova je jedna od najdostupnijih biljaka na našim prostorima, a da li ste znali da je nekim ljudima pomogla da izleče i najopasnije bolesti?

Foto: pixabay /dnevne.rs

Zbog izuzetno toplog vremena, zova je ove godine procvetala ranije. Vreme je da pronađete drvo zove koje je udaljeno od zagađenja i da uberete cvetove, pa od njih napravite lekoviti sok ili čaj.

Naši preci su decenijama koristili zovu u korist zdravlja, a pri tome su uživali u izuzetno ukusnim napicima.

Za zovu kažu da je jedna od najlekovitijih biljaka na svetu jer sadrži velike količine flavonoida, karotena, vitamina C.

Do sada je poznato da zova leči grip, zapušene sinuse, bronhitis, astmu i alergije. Takođe, dokazano je da sok od zove popravlja imunitet, apomaže i kod dijabetesa i zatvora.

Čaj protiv kašlja

Čaj od suvih cvetova zove leči uporan i suv kašalj. Ovaj čaj možete da dajete i deci, samo je važno da se pre posavetujete sa svojim lekarom. Sve što treba da uradite je da cvetove zove osušite na tamnom i suvom mestu i da ih tako suve smrvite u teglu i čuvate za čaj.

Losion za osetljivu kožu

Losion do zove čini čuda za osetljivu kožu. Pravi se tako što sa dve šolje ključale vode prelijete 25 grama osušenog cveta zove i poklopite. Kada se ohladi, procedite u čistu staklenu posudu i čuvajte u frižideru.

Losionom natopite komadić vate i očistite lice. On umiruje i osvežava osetljivu kožu. Losion od zove bi trebalo da upotrebite tokom naredna tri dana.

Sok od zove

Svi najradije tokom letnjih dana pijemo sok od zove. On se veoma jednostavno pravi. U 1 litru hladne vode potopite 20 cvetova sveže zove. Neka stoji na hladnome mestu (ali ne u frižideru) 24 sata.

Procedite, dodajte 800 grama šećera i sok od 1 limuna i ostavite da odstoji još 24 sata. Povremeno promešajte, da se šećer rastopi.Procediti kroz duplu gazu i sipati u boce.

Ovaj sok se pije razređen sa vodom, a možete koristiti i mineralnu gaziranu vodu za pripremu soka.

Crna zova, lek protiv raka

Jedan čovek iz Bugarske, napravio je pravu pometnju tvrdeći da mu je lek od crne zove pomogao da pobedi rak.Crna zova raste oko rečnih kanala, i daje plod koji podseća na borovnice.

Plodovi sazrevaju krajem avgusta i početkom septembra. Plod treba da bude dobro zreo da bi imao lekovita svojstva. Kada uberete bobice, operite ih i stavite u tegle, ređajući naizmenično jedan red bobica, pa jedan red šećera, dok se tegla se ne napuni do vrha, prenosi Webtribune.rs

Čuvajte teglu na mestu gde ima sunca, tako da može da dođe do vrenja. Nakon dve nedelje, teglu treba zatvoriti i staviti u frižider.

Možete napraviti 2, 3 ili 4 tegle, ali morate imati najmanje dve da biste imali dovoljno ovog leka do iduće godine.Uzimajte najmanje 1 kašičicu svakog jutra na prazan stomak, 10 minuta pre obroka. Oni koji su koristili ovaj lek kažu da im se jednom pobeđen rak nije više vraćao.

 Izvor:dnevne.rs (stil.kurir.rs)

________________________________________________________________________________

PISANJE JAČA MEMORIJU…

Mozak je znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru, zato ćemo lakše zapamtiti važne stvari ako ih ispisujemo rukom.

DA biste zapamtili stvari koje su vam važne, ispišite ih rukom, na papiru. Na ovaj način, tvrde stručnjaci, duže ćete ih čuvati u memoriji nego ako ih otkucate na tastaturi.

Do takvog zaključka su došli norveška naučnica Ana Mandgen i francuski neurofiziolog Žan-Lik Vela, koji su kao argument ponudili teoriju da je mozak znatno aktivniji kada nešto učimo zapisujući podatke, a ne kucajući na kompjuteru.

Dok pišemo rukom, mozak dobija više povratnih informacija, jer tada izvodimo složenije pokrete, osećamo dodir hemijske i papira, a to često traje i duže nego kada elektronski unosimo iste stvari, što je takođe važno za „deponovanje“ u sećanju.

 Izvor:rtvbn.com/Novosti

_____________________________________________________________________________________

LEKOVITOST PISANJA DNEVNIKA

Naučno je dokazano da pisanje dnevnika pomaže u regulaciji emocija, odnosno u suočavanju sa negativnim emocijama, njihovom drugačijem sagledavanju, kao i njihovom pražnjenju.

Metju Liberman, naučnik sa Kalifornija Univerziteta, nedavno je objavio svoja istraživanja u kojima je analizirao snimke magnetne rezonance, kako bi razjasnio načine na koje mozak funkcioniše pre i posle pisanja o sopstevnim osećanjima.

Ovi snimci su pokazali da pisanje o osećanjima smanjuje aktivnost u amigdalima, jedrima u mozgu, koja su odgovorna za kontrolu i regulaciju emocija. Ovaj efekat je bio prisutan bez obzira na modalitet pisanja o osećanjima: bilo da su ljudi pisali dnevnik, poeziju ili zapisivali tekstove pesama iskazujući negativne emocije.

U svom radu “Putting feelings into words” Metju Liberman je izneo zaključak da je pisanje vrsta emocionalne regulacije. Liberman je zapravo analizirao snimke mozga trideset volontera koji su snimljeni za vreme njihovog opisivanja uznemirujućih fotografija, i došao je do zaključka da je pisanje o svojim utiscima dovelo do redukcije aktivnosti u amigdalima. U ovoj studiji je nedvosmisleno dokazano, da aktivnost u amigdalima negativno korelira sa aktivnošću u frontalnom korteksu (koji je, između ostalog, zadužen za mišljenje, rezonovanje), to jest – što je veća aktivnost u frontalnom korteksu, to je aktivnost u amigdalima ‘’mirnija’’, a samim tim je manji i osećaj straha, tuge ili anksioznosti.

Liberman je naveo da ljudi često i ne znaju da im pisanje pomaže, i da to shvate tek kad im se na to ukaže. Sličan efekat se postiže i namernim pokušajima kontrole sopstvenih emocija, putem pokušaja da određeni događaj interpetiramo na različite načine (najbolje obrnut) od onog prvobitnog, koji je izazvao negativne emocije i koji nam obično prvi padne na pamet.

Liberman iz svog projekta izvodi zaključak da pisanje dnevnika o svojim emocijama može da dovede do značajnih benefita po sopstveno mentalno zdravlje. Mnoge terapije, navodi on, insistiraju na promeni uverenja, dok njegovi nalazi istraživanja ukazuju na to da i samo sagledavanje sopstevnih emocija, kao i pisanje o njima, može da dovede do olakšanja. Ako su amigdali, tvrdi ovaj autor, alarm koji se uključuje da bi nas na nešto upozorio, pisanje o osećanjima, odnosno osvešćivanje svojih osećanja deluje kao gašenje takvog alarma.

Na pitanje zašto većina pisaca nisu najveselije osobe na svetu, Liberman konstatuje da je neizvesno kakvi bi ovi pisci tek bili, kada uopšte ne bi pisali, te da iza umetničkog stvaranja najverovatnije stoji snažna unutrašnja motivacija koju pokreću upravo jake emocije.

Preuzeto iz časopisa “Psychology Today”

Izvor:psihoterapija.in.rs

____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

POVEZANOST DUŠE I TELA…

Kako nastaju psihosomatske bolesti i koja je njihova duhovna svrha

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

U svim vremenima naučnici su tražili uzrok smrtonosnog oboljenja i načine borbe s njim, uglavnom uzaludno. No, odjednom se pojavila senzacija: Na kalifornijskom Univerzitetu Berkli, sproveden je neobičan eksperiment. Ispitano je 15.000 pacijenata i otkriveno da je istorija mnogih bolesti neverovatno slična.

Thinkstock

Skoro svakog od ispitanih ljudi nekada je neko jako uvredio i niko od njih ne može to oprostiti. Stalno vrte staru traku i na taj način iznova otvaraju svoju ranu.

Naučnici su zaključili da je opsesivna preokupacija uvredama pokrenula proces bolesti.

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani i često predispozicija čoveka za jedne ili druge bolesti zavisi od toga kakav je njegov temperament, način života, navike. Kakav je karakter takve su i bolesti i svaka bolest liči na samog čoveka.

Telo je samo ogledalo koje odražava naše nevidljive misli i osećaje.

Kako se negativne emocije pretvaraju u fizičku bolest?

Naučnici su uspeli opisati taj proces. Krvni sudovi se u slučaju depresije sužavaju. Kiseonik i hranjive materije koje su neophodne organizmu ne dolaze do određenih organa, do nervnog i imunog sistema. Imunitet stalno potiskuje ćelije raka koje se nalaze i žive u svakom ljudskom organizmu.

One se stalno potiskuju i zbog toga se ne razmnožavaju. Imunitet ih drži pod kontrolom do određene granice dok razmnožavanje ne počne takvim ritmom, da ga je gotovo nemoguće zadržati. U tom slučaju govorimo da je čovek bolestan od raka.

Koncentrisanje na uvrede, nije jedina karakterna crta koja može zahvatiti i dovesti do bolesti čak i najjači organizam. Psihijatar Petar Ganuškina još je početkom prošlog veka primetio da je često kod njegovih pacijenata, kod ljudi s psihičkim bolestima, prevladavala neka karakterna crta.

On je napravio spisak patoloških psiho tipova kojim odgovara ne samo svoj niz specifičnih karakternih crta, već i svoj niz bolesti. Potom su njegovu klasifikaciju počeli koristiti i za obične ljude. Teorija o povezanosti konkretnog psiho tipa s konkretnom bolešću, još uvek je samo teorija.

Ali ako je stvarno povezano sa zdravljem to je vrlo korisno medicini. Bolest se u tom slučaju može predvideti. Naravno, slična dijagnostika još uvek je eksperiment. U stvarnosti je niko ne sprovodi. Tačnost te dijagnostike takođe je pod znakom pitanja. Međutim ne treba ni tvrditi da su slična predviđanja profanacija.

Povezanost duše i tela

Možda direktne zavisnost između karakternih crta i konkretne bolesti nema, ali to da su psiha i zdravlje povezani potvrđuju i drugi pored psihologije i nauke, oni koji se neposredno bave fizičkim zdravljem ljudi – lekari.

Povezanost duše i tela doktor refleksolog Jurij Kač izučava mnogo godina. Prema njegovoj teoriji koju je pozajmio od drevnih kineskih iscelitelja, čovekovo telo je prožeto sa 12 kanala – meridijani. Svaki od njih je povezan sa određenim unutrašnjim organom. Negativne emocije i stres mogu zatvoriti kanale i dovesti do bolesti tih organa. Na primer, emocija kao što je gnev direktno utiče na rad srca.

Kod ljudi koji su pesimisti, koji su duhovno slabi i kod onih koji su skloni emocijama kao što su: depresija, tuga – to dovodi do narušavanja rada svih funkcionalnih sistema i uopšte do razvoja bolesti i fatalnog kraja. Doktori su odavno primetili da je želudac usko povezan sa emocionalnom sferom.

Ukoliko čovek ima probleme, ako doživljava jaki stres to se često odražava na probavne organe. Jake emocije ne utiču samo na želudac. Istraživači su primetili i druge zakonitosti što im je omogućilo izdvajanje rizičnih grupa u koje spadaju, na primer, kukavice i besni ljudi.

Kod kukavice – problematični organi su bubrezi i mokraćni mehur. Ukoliko čovek strahuje od svakog šuškanja i boji se za sopstveno telo, još u detinjstvu usred silnog straha to može dovesti do noćnog mokrenja.

Ako je čovek zloban, svakog prezire, mrzi, razviće bolesti koje su povezane za organe poput jetre i želuca.

To da su bolesti usko povezane sa ljudskom psihom, da su direktna posledica načina života, navika, mentaliteta, lekari danas i ne sumnjaju. Međutim mehanizam transformacije konkretnih emocija i doživljaja u bolesti je vrlo složen.

Termin „psihosomatske bolesti“ prvi put je upotrebio u nauci nemački psihijatar Johan Hajnrot 1818. godine. „Psiho“ u prevodu s grčkog je duša, „soma“ telo.

Kao što proizlazi iz naziva psihosomatskim se zovu bolesti čiji uzroci nisu infekcije i mikrobi već psihički problemi. Dijabetes, bronhijalna astma, bolest srca, hipertenzija, čir na želucu, alergija, to je samo mali spisak bolesti koje pri ispitivanju pokazuju kao psihosomatske. Psihosomatske bolesti vremenom postaju karakterna crta čoveka

Bolest kao beg od problema

Čovek ne simulira, on je zaista bolestan. Međutim, bolest je u suštini isprovocirana duševnim potresima u njegovom životu, nekom tugom, tragedijom ili produženim stresom. Zašto se u jednom slučaju negativne emocije pretvaraju u dijabetes a u drugom u čir? Jedan od prvih koji se zamislio nad tim je poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd.

Po njegovoj koncepciji duševnu ljudsku bol prima na sebe organ s kojim su bila povezana ta iskustva. Ako recimo čovek iznenada oslepi, znači da podsvesno ne želi videti ovaj svet. Poznati lekar Frank Aleksandar, psihosomatske bolesti je objasnio drugačije:

„Potpuno zdravih ljudi – što je poznato – nema. Kod nekog srce nije u redu, kod nekog su slaba pluća. Naime, ti problematični organi prvi stradaju, bez obzira kakva je iskustva čovek imao. Po principu: gde je tanko, tu se kida. “

Psihosomatika je službeno priznata od strane naučne zajednice, opisana u brojnim monografijama.Ako je okidač za psihosomatske bolesti u pravilu stres, u hroničan oblik ona prelazi iz razloga što čovek ima koristi od bolesti. Osoba ne želi biti bolesna, ali podsvesno teži tome da bolest ostane. Najčešće korist od bolesti upotrebljavaju ljudi slabe volje.

Bolest za njih postaje štit kojim se skrivaju od životnih problema i nevolja. Koriste bolest za dobijanje materijalnih i sličnih koristi. Međutim psihosomatske bolesti su opasne zato što s vremenom postaju karakterna crta. Psihosomatske bolesti se vrlo teško leče, uobičajene metode ovde ne deluju.

Da bi se razumeli uzroci bolesti, ponekad je potrebno shvatiti šta je u čovekovoj duši, shvatiti njegove tajne želje i misli. Bez toga se ništa ne može. Ukoliko se prihvati mišljenje da su bolesti proizvod našeg karaktera, tada se i spas nalazi u samom čoveku, u njegovom karakteru.

Priče o tome kako je čovek bio ozbiljno bolestan – smrtno, a onda odjednom misteriozno ozdravio, čuo je verovatno svako. Sve te priče ukazuju na jedno: da bi se izbavio od bolesti čovek ne može da sedi skrštenih ruku, već bi trebalo da radi na sebi, a najvažnije je da ne pada u depresiju, već usmerava sebe na pozitivno.

Transformacija karaktera

Bilo koje negativne emocije koje se nakupljaju unutra i nemaju oduška, potkopavaju organizam. Bolestan čovek sam sebe baca u grob i sam sebe iz groba diže. Snagom volje se može pobediti bilo koja neizlečiva bolest, a slaba volja može biti fatalna čak i za relativno laku bolest.

Dići se iznad Ienjosti, apatiju, poverovati u sebe, preispitati svoje navike u odnosu na život, jeste teško. Ipak psiholozi su uvereni da je ponekad to jedina šansa za izlečenje. Ukoliko čovek ima neke ciljeve u životu, ako zbog nečega živi, on preživljava uprkos svemu.

Navikli smo se odnositi prema bolesti sa strahom, kao prema nečemu neugodnom i opasnom, to niko i ne spori. Bolest je uvek bolna, uvek je to stradanje, međutim vernici znaju da se bolesti ne šalju čoveku samo tako, one su povod da se razmisli o životu i možda u njemu nešto promeni. Ukoliko uklanjamo simptome pomoću lekova, ostaju iste karakterne crte, isti mentalitet, isti način života, i bolest ponovo dobija snagu.

Ukoliko se ne menja čovekov život, njegov sistem vrednosti, ako se ne menja ličnost tada bolest ne nestaje. To je činjenica. Ukoliko je bolest stvarno povezana s karakterom na paradoksalan način to nije samo nevolja, već i blago. Ona omogućava čoveku da promeni sebe, da postane bolji, jači.

Ko zna, možda se u tome i krije prava svrha bolesti.

Izvor:superzena.b92.net/Sensa

---

---

 

KUPUS STAR PET VEKOVA…

Futoški kupus

PLODNA RAVNICA

Stanovnici Futoga, smeštenog nа sredini toka Dunаvа, na 1270-om kilometru i udaljenog desetak kilometara od Novog Sada, u jednom od najplodnijih delova Panonske nizije, stotinama godina neguju i čuvаju od uništenjа seme svog nаdаleko poznаtog proizvoda: Futoškog kupusa, koji se odlikuje izuzetnim biološkim i tehnološkim kаrаkteristikаma.

KUPUS STAR PET VEKOVA

Od svojih prvih pomena sredinom XIII veka, Futog je poznat kao prometna trgovačka varoš. Na plodnom tlu i pogodnom mestu, bio je domaćin nadaleko poznatog Mitrovdanskog vašara.

Za vreme turske vladavine, 1578. godine prvi put u istoriji se pominje proizvodnja kupusa u Futogu. Kada vek kasnije Turci napuste ovo mesto, poljoprivreda se obnavlja, mesto se širi i postaje poznato po proizvodnji kupusa.

Ovim proizvodom se snabdevala austrijska carska vojska, plaćao porez i trgovalo kao lekom, čak i od opakih bolesti poput kuge. Izgradnjom puteva i prolaskom pruge kroz Futog, kupus stiže na tržište širom Evrope.

Nа trаdiciji duge proizvodnje Futoškog kupusа i trgovine nа Mitrovdаnskim vаšаrimа, koji se održava baš kаdа futoški kupus dospevа zа berbu, nаstаlа je ,,Futoškа kupusijаdа’’, današnje mesto susretаnjа ljudi, rаzmene robа i informаcijа.

GINISOV REKORD. Futožani su 2008. godine osvojili i Ginisov rekord za najveće jelo od kupusa u jednoj posudi, kada su napravili 6556 sarmi.

FUTOŠKI KUPUS

Osnovne karakteristike Futoškog svežeg kupusa su kvalitetan i pogodan hemijski sastav sa većim sadržajem šećera, malim sadržajem kiselina i belančevina.

List Futoškog kupusa je nežne građe i tanke nervature i kompaktno preklapa dve trećine glavice.

Ove osobine ga izdvajaju kao najpogodniju sortu za upotrebu kako svežeg tako i namenjenog kišeljenju, kada se postižu najbolje organoleptičke osobine.

Ovaj kupus pripada beloj vrsti kupusa, a njegova srednje kasna i kasna sorta su namenjene kišeljenju i potrošnji u svežem stanju. Glavica je blago spljoštenog-ovalnog oblika sa slabo naglašenom nervaturom i prosečnom težinom od 1,5 do 3,5 kilograma. Listovi su tanki i lako savitljivi. Futoški kiseli kupus je ćilibarno-žute boje, umereno kiselog i slanog ukusa, rastresitih i elastičnih glavica.

BRIŽLJIVA SELEKCIJA

Futoški kupus je autohtoni kupus izdvojene populacije koja se po svojim karakteristikama razlikuje od ostalih belih kupusa. Njegova specifičnost je u selekcionom radu kojim su očuvane karakteristike populacije, dok je tehnologija proizvodnje uobičajena.

Proces proizvodnje kisleog kupusa je fermentacija šećera sadržanog u svežem kupusu u mlečnu kiselinu (mlečno kiselinsko vrenje).

Sprovedena je potpuno prirodno, u veoma strogim higijenskim uslovima uz dodatak kuhinjske soli ali bez dodataka drugih aditiva i konzervanasa, čime se postiže prepoznatljiv ukus i blagi, prijatni miris Futoškog kiselog kupusa.

FUTOŠKI KUPUS NA STOLU. Na stolu, Futoški kupus se nalazi u svežem stanju, kao salata od svežeg ili ukiseljenog kupusa ili u jelima sa povrćem ili mesom.

PONOS FUTOŽANA

Geografski položaj, klima i sastav zemljišta presudni su faktori u stvaranju ove od davnina poznate i nadaleko čuvene sorte. Futoški kupus, kroz vekove, trpi određene promene uslovljene klimatskim, prirodnim i ljudskim faktorima, ali je sva svoja kvalitetna svojstva zadržao i do danas. Futoški kupus se izvozi u nekoliko zemalja Evrope, a prošle godine je prva pošiljka otišla i za Australiju.

Izvor:agrarije.com
________________________________________

TERAPIJSKO JAHANJE…

Kobila Milkica za terapijsko jahanje

Ženski klub „Mileva Marić Ajnštajn” obradovao štićenike Doma za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku

Milkica je tri meseca obučavana u konjičkom klubu „Petras“ (Foto S. Kovačević)

Kobila Milkica stigla je u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku, gde će je štićenici koristiti za rekreativno i terapijsko jahanje.

Ona je poklon kluba „Mileva Marić Ajnštajn” iz Novog Sada, prvog ženskog „Lajons kluba” u Srbiji, koji je deo istoimene svetske humanitarne organizacije sa oko milion i po članova.

„Sa Lajons klubom imamo dugo godina uspešnu saradnju, a sada se u to uključio i ženski klub koji je prepoznao našu potrebu za obnavljanjem usluge rekreativnog i terapijskog jahanja”, kaže direktor doma Zoran Arbutina.

Dom je i ranije u svojoj ekonomiji imao konja, dobijenog takođe iz donacije, ali zbog starosti više nije mogao da bude korišćen, pa ove usluge nije bilo poslednje dve godine.

„Usluga terapijskog i uopšte rekreativnog jahanja i kontakta sa decom pokazala se izuzetno blagotvorna u radu sa svim korisnicima, zbog toga što im omogućuje određenu relaksaciju.

Kod hendikepiranih korisnika čak i samo kretanje na konjskim leđima, u tom nekom ritmičkom delu, omogućuje relaksaciju”, navodi direktor ustanove koja trenutno ima 538 štićenika različitog stepena ometenosti u razvoju.

Kobila Milkica je u veternički dom stigla dresirana, pregledana i podšišane grive. Tu ima svoju štalu i prostor za istrčavanje, a za njeno jahanje koristiće se sedlo koje je Domu poklonio klub „Neoplanta”, takođe deo „Lajons” grupacije.

Potraga za konjem koji bi poslužio deci u domu trajala je, prema rečima članice Lajons kluba „Mileva Marić Ajnštajn” Maje Žikić, osam-devet meseci.

Autor: S. K.

Izvor:politika.rs/09.03.2016.

_________________________________________________________________________________

VERUJTE SAMO SEBI…

Šta će ti velika plata ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan?

„Šta ako su vas slagali da se od ljubavi ne živi? Meni je mater jednom rekla da se od ljubavi živi, a od para preživljava. Ja njoj verujem. Zato što nigde toliko ljubavi nisam videla kao u stanovima od 30 kvadrata i bolesničkim posteljama.

Foto: Buka

Šta ako su vas slagali da prestane vremenom, da ćeš joj se „smejati jednog dana i zaboraviti je? Nijedna naša mlada ruka ne drži čvrsto onu drugu kao što se drže dve staračke. Šta ako su vas slagali da bi trebalo da nađete sebi ravnog?

Meni nisu uspeli slagati tako nešto, jer nikad nisam videla toliko prkosa i borbe, kao u ljubavima koje su komšije i strine osuđivali sa prozora.

Kao da su one merilo vaših života. Što ako su vas slagali da ljubav mora nositi vašu naciju i veru? U novinama i pričama su propali, a ja sam na svoje oči viđala one najveće ljubavi, najlepšu decu, najviše odricanja i žrtve baš kod takvih. I da, oni su sretni. Daleko od svih koji su ih se zbog njihove ljubavi odrekli. I onih kojima je njihova mešana ljubav propala, baš kako bi propala i da nije bila mešana.

Što ako su vas slagali da morate do 25-te? Do 35-te? Do 40-te, jer je krajnje vreme? Mene nisu uspeli, jer niko mi nije tako stvarno i realno pričao o ljubavi kao ona koja je svoju pronašla sa 50. I sada mu trči u zagrljaj kao devojčica od 15 godina. Šta ako vam sve vreme lažu? Šta ako vas sve vreme pokušavaju da uvere da je ljubav ono što su oni nekad imali, i sad više nemaju jer prestane ‘kada sirotinja uđe na vrata’, ‘kada dođu deca’, ‘kad treba vratiti kredit’, ‘kada ga izobliči bolest’, ‘kad više ne može da spava s tobom tri puta dnevno’.

Nemojte verovati ni meni. Verujte samo sebi. Držite svoju ljubav čvrsto; rukama, nogama, noktima. Jer ona neće prestati, nego će ojačati, baš kad dođu deca. Baš kad sirotinja uđe na vrata. Baš kad bude trebalo vratiti kredit. Baš kada on bude bolestan. Baš kada ne bude mogao spavati s tobom tri puta dnevno.

I možda niste svi napravljeni u ljubavi, ali pravite novu decu u ljubavi. Ili ih nemojte praviti. Nekim ljubavima ona nisu ni potrebna. Samo nemojte dozvoliti da vam lažu. Drugi nam se mešaju u plate, školovanje, posao, zdravlje, oblačenje, prehranu, utiču na polovinu našeg života jer je svet takav. Ali svoju ljubav nikome ne dajte. Jer je to najviše što ćete postići u životu.

Je*eš ti platu od deset hiljada ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan s kesama najnovije odeće koju nema ko da skine. I sve pare ovog sveta, ako ih nemaš s kime podeliti. Jer, od ljubavi se živi. Od para se preživljava, i s parama se iživljava.“

Autor: Marina Radoš

Izvor: family.rs

---

---

SPAS ZA KRVNU SLIKU…

Narodni recept za povećanje hemoglobina: Spas za krvnu sliku

Smanjenje nivoa hemoglobina u krvi, nezavisno od broja eritrocita, crvenih krvnih zrnaca, smanjuje kapacitet krvi da prenosi kiseonik i dovodi do anemije.

foto: Thinkstock

U narodnoj medicini postoji više recepata za povećanje hemoglobina u krvi.

Jedan od njih preporučuju i sami lekari, a izuzetno je dobar za povećanje hemoglobina, podizanja nivoa krvnih zrnaca i poboljšanje kompletne krvne slike.

Od ovih sastojaka dobićete litarsku teglu ukusne i veoma zdrave lekovite smese.

Za pripremu ovog prirodnog leka biće vam potrebno 200 ml meda, 200 g oraha, 200 g suvog grožđa, 200 ml soka od šargarepe, 200 ml soka od cvekle i 2 limuna.

Priprema: Operite limunove, rasecite ih na pola i izvadite koštice. Sameljte u mašini za mlevenje mesa i stavite u posudu.

Dodajte med, sok od cvekle i sok od šargarepe, pa dobro promešajte.

Na kraju dodajte i sitno iseckane orahe i suvo grožđe, pa sve dobro sjedinite.

Dobićete litarsku teglu ukusne i veoma zdrave lekovite smese. Čuvajte je u frižideru. Uzimajte tri puta dnevno po 1 supenu kašiku pre jela.

Budite zdravi!

Izvor: superzena.b92.net/stil.kurir.rs

_______________________________________________________________________________

KAKO I ZAŠTO NASTAJU FOBIJE…

Pošto smo se već upoznali sa fobijama kao jednom psihološkom fenomenu veoma širokog dijapazona, vreme je da pređemo na još dublju analizu. U ovom tekstu ćemo govoriti o jednom važnom pitanju vezanom za ovaj poremećaj, a to je: kako i zašto nastaju fobije? Isto tako, videćemo koji su to mehanizmi koji stoje u pozadini fobija, odnosno, načina kako se one manifestuju u glavi i ponašanju čoveka.

Da se podsetimo prvo šta su tačno fobije. Dakle, fobija je neki iracionalan i preteran strah od nekog predmeta, objekta, situacije ili radnje.

Ovaj strah nije zasnovan na realnom stanju stvari, tj. ono čega se osoba plaši je veoma malo verovatno da se desi, ili je jednostavno potpuno preuveličano.

Takođe, taj strah je takav da često osobu tera da unapred izbegava objekte kojih se plaši, “ograđujući” se od mnogih stvari, što će je onemogućiti da kvalitetno i funkcionalno živi.

Kada imamo ovakvu situaciju, možemo govoriti o fobiji kao psihičkom poremećaju.

Ovu definiciju smo sada ponovili kako bismo čitaoce koji nisu čitali prethodni tekst „na brzinu“ uveli u problematiku, ali, još važnije, izneli smo je upravo da bi pokušali na osnovu nje razumeti i sam fenomem fobija.

Na pitanje kako nastaju i kako funkcionišu fobije možemo delimično odgovoriti postavljanjem jednog drugog pitanja – a to je: zašto uopšte postoje fobije, tj. zašto čovek uopšte ima tendenciju da se toliko plaši nečega?

Ako se oslonimo na evoluciona objašnjenja, onda teoretisanje o ovom problemu dobija jednu posebnu crtu. Naime, po teoriji evolucije, svi smo mi ovde i ovakvi kakvi smo jer smo uspeli da se izborimo da budemo ovde. To što smo mi danas, u fizičkom i psihičkom smislu, je proizvod duge i konstantne borbe za preživljavanje.

Građa našeg tela, fizička konstitucija, naš imunitet i svi telesni mehanizmi su zapravo zaslužni za uspeh ili neuspeh određene jedinke da preživi i prenese potomstvo. Činjenica da, na primer, mi sada idemo na dve noge je proizvod toga što je ovakva građa tela u stvari bila dobra da se preživi u određenim uslovima, te je zato opstala i do danas. Da kretanje na dve noge nije dobro za čoveka, onda nijedan primerak naše vrste ne bi preživeo do danas, i mi ne bismo išli na dve noge. Imamo i ovoliki mozak upravo zato jer je on služio kao dobro sredstvo da pripomogne efikasnijem preživljavanju. Oni koji su preživeli, oni su i prenosili svoje gene, te smo tako nasledili sve što danas imamo od naših predaka – zato jer je njima pomoglo u preživljavanju.

Kada je reč o psihičkom domenu, evolucionisti tvrde da smo isto tako nasledili i određene (ako ne i sve) mehanizme, koji su adekvatni i služe svrsi što uspešnijeg preživljavanja; ili su, pak, ti isti mehanizmi nusproizvod nečeg drugog, što je bilo značajno za uspešnije produžavanje sopstvene loze. U svakom slučaju, prema ovim teorijama, mi imamo emocije koje imamo jer su nam potrebne, ili su nam nekada bila potrebne, za preživljavanje.

U set ovih bazičnih emocija koje su genetski određene i nasleđene spada i strah. Strah je zapravo jedna od najbazičnijih emocija. Ujedno, on je i od krucijalnog značaja za preživljavanje i zato se genetski prenosio od pretka do pretka – jednostavno je nemoguće preživeti bilo koji kontekst, u koži bilo kog bića, ako nema straha kao mehanizma. Kako to?

Pa, zamislite sledeću situaciju: ide tako vaš davni, davni predak, šumom. Krenuo je da traži hranu, ili je u misiji da oplodi neku ženku i započne porodicu. Najednom, čuje se šuštanje u grmlju, brundanje, rika, cika. On, uplašen, pomisli da je u grmu neka strašna životinja (koja želi njega za večeru), pobegne odakle je došao – i spasi svoju glavu. Dobro, danas nije uspeo u tome što je namerio, sutra će imati novu priliku. Ako ništa drugo, krenuće drugim putem. E sad, zamislimo da u grmu nije bilo ničega opasnog po život. Naš jadni predak se prepao bez razloga i ostao bez večere ili bez ženke, za džabe. Uplašio se, danas bi rekli “ispao je kukavica”.

Ali zamislimo i da je u grmu bila stvarno neka opaka životinja, koja ne bi časila časa da ga u slast pojede. On je, pobegavši, sigurno sebi produžio život i šansu da sledeći put oplodi ženku i prenese svoje gene na potomstvo. Tako, strah mu je pomogao da preživi, te je, gledano iz ovog ugla, strah u stvari jedna dobra stvar. Isto tako, pripadnici njegovog plemena koji nemaju strah, upadali bi u raznorazne situacije u kojima bi bivali pojedeni, ubijeni, slomljeni i tako dalje, pre nego što bi sazreli da imaju potomstvo, ili stigli da prenesu svoje gene. Znači, oni ne bi preneli tu svoju neustrašivost ni na koga. Samo ovi koji se plaše će preneti svoje gene, među kojima će biti i ovi “plašljivi” geni. Stoga, ako se ikad uplašite od nečega i pomislite da ste kukavica, znajte da su i vaši preci bili ponekad kukavice i da je to jedan od razloga zašto ste vi sada ovde.

Međutim, ono što je takođe važno je to da su se strahovi naših predaka bili vezani za stvarne pretnje, za situacije koje su ugrožavale šanse za preživljavanje i onemogućavake funkcionalan život. Strahovi su, tako, pomagali čoveku da automatski izbegne i brzo odreaguje na opasnost. Istraživanja su pokazala da postoje tačno i unapred određeni strahovi kod beba, koji su vezani za konkretne objekte. Na primer, jedan od urođenih strahova je strah od paukova, insekata (zapravo od svih oblika koji “podsećaju” na insekte). Ovaj strah je prenesen direktno genetski na potomstvo, a priroda je udesila da to bude tako jer će omogućiti i bebi, koja još i ne zna šta je pauk, da instinktivno izbegava takve “objekte” u celosti. Ovo je zato jer su insekti predstavljali stvarnu i realnu opasnost po čoveka, u vremenima kada su ljudi živeli u većinsko prirodnom okruženju.

Kao što znamo, paukovi mogu biti veoma otrovni i čak smrtonosni. Isto tako, neki insekti mogu prenositi neke bolesti. Ujed pauka takođe, nije nimalo prijatna stvar. Po ovom šablonu se može objasniti i većina fobija: miševa se često plašimo jer je poznato da mogu prenositi bolesti, u šta su se naši preci nekada davno uverili i na svojoj koži. Zmije su takođe čest predmet fobija, a to verovatno zato što postoji urođen strah od njih, jer je i ujed velikog broja zmija otrovan. Naravno, ako odmah po rođenju znate šta je loše po vas i znate da ga treba izbegavati, to će vam dati velike šanse da odrastete i uspešno prenesete svoje gene.

Ono što je za nas sada interesantno, to je da je veliki procenat od ukupnog broja fobija vezan upravo za ove iskonske i urođene strahove – od paukova, zmija, miševa, mraka, i slično. Ove situacije su nekada davno bile opažene kao veoma opasne od strane naših predaka i umanjivale su šanse za prenošenje potomstva, te su, u njihovom (a kasnije i u našem) mozgu ostale upečaćene kao nešto što je najbolje u celosti izbegavati (a strah će nam pomoći u tome). Te iste „slike“ i dan danas čine da se neki od nas pošteno prepadnu kada se sretnu sa istim.

Čitava ova priča o strahovima kao urođenim mehanizmima preživljavanja nam je sada bitna za objašnjenje nastanka fobija. Videli smo da su strahovi nešto što je urođeno, a često i dobro po čoveka. Međutim, ono što je tu dobro je to kada su strahovi realni, tj. vezani za stvarne pretnje i javljaju se u slučaju realne opasnosti. Na primer, iskoči medved, vi se uplašite. Ili, pauk vam se popne na ruku, vi se trznete. Ono što ne valja, to je kada su ovi strahovi preterani i potpuno odsečeni od konteksta i stvarne situacije.

Na primer, ljudi koji imaju arahnofobiju (strah od paukova) se žestoko prepadnu čak i kada samo vide sliku pauka. Tu, naravno, nešto nije u redu, jer pauk na slici vam ne može ništa. Isto tako, normalno je da vam je nelagodno ako se nađete u šumi u mrklom mraku – ali ako se plašite bilo kojeg mraka, na primer čak i kada se ugasi svetlo u sobi, onda je to nerealan i iracionalan strah. Kao što smo već par puta rekli, upravo to je ono što se dešava kod fobija – prirodni strahovi bivaju iskrivljeni i usmereni na objekte i situacije koje su nepreteće, što same strahove onda čini neprirodnima.

Sada smo rasvetlili jedan dobar deo misterije o fobijama. Očigledno je da je neka vrsta prirodnih “fobija” od određenih stvari urođena i u genetskom je kodu svih nas. Sledeće glavno pitanje sada nije zašto se javljaju strahovi, već zašto se urođeni i prirodni strahovi vezuju za nerealne situacije i neprirodne objekte.

Ovde je na delu jedna druga “mašinerija” psihičkih mehanizama, o kojoj ćemo govoriti u narednom tekstu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Fobije – drugi deo

FELJTON: Psihički poremećaji (12)

Prethodni članak: Fobije-prvi deo

__________________________________________________________________________________

SIMBOL OČUVANJA NARODNE MEDICINE…

Rat za koprivu- dve godine zatvora ako je javno pohvalite!

Kada je neko staro domaćinstvo napušteno i oronulo, narod kaže – zaraslo u koprivu. To nije čudo, jer ova otporna biljka je jedna od retkih koja raste čak i tamo gde je čovek najviše zagadio životnu sredinu. U toj otpornosti, kaže narodna medicina, leži njena snaga i sposobonost da zaštiti zdravlje ljudi, životinja i zemljišta.

Kako je veoma otporna na hemikalije, insekte i štetočine, od koprive danas mnogi ekološki proizvođači pripremaju rastvor kojim prskaju svoje useve.

Oni se kunu da je to jedno od najboljih i najjeftinijih đubriva i zaštita za vrt. U francuskoj narodnoj medicini, kopriva je veoma zastupljena.

Vekovima se sa kolena na koleno prenosi jednostavan recept za pripremu fermentisanog lekovitog ekstrakta. Stočari je koriste za ishranu životinja, naročito novorođenih mladunaca odvojenih od majki, kojima daje snagu i spasava živote.

Još u vreme stare Grčke koristila se za masažu protiv reumatizma i kao lek protiv anemije, bronhitisa, migrene, i svih bolesti koje su rezultat zatrovanosti organizma. Jednostavna narodna mudrost kaže – kopriva čisti krv.

Međutim, zakoni Evropske unije su neumoljivi, i u njima nema mesta za narodne mudrosti. To je otišlo tako daleko da je Francuska zabranila ne samo uzgoj i preradu, nego i širenje znanja o koprivi putem javnih nastupa.

Norme su dodatno pooštrene 2006. godine, donošenjem Agrarnog orijentacionog zakona (LOI 2006-11) koji je zabranio prodaju svih preparata na biljnoj bazi bez posebne državne dozvole.

U baštama Francuske sa koprivom je počeo da se raste i pobunjenički duh, a jedan od vođa pobune je bio glavni baštovan čuvenog Versaja.

Kopriva je postala simbol očuvanja narodne medicine i organske proizvodnje. Francuski baštovani nisu odustali od svoje „kriminogene” prakse, iako im je bila zaprećena kazna od 75,000€ i dve godine zatvora.

Oni nisu smeli da spominju u javnosti svoje domaće fermentisano đubrivo od koprive koje spravljaju na izuzetno „opasan” način:

1 kg koprive se potopi u 10l čiste vode, pritisne kamenom, ostavi se da fermentiše 10-20 dana, a potom se time zalivaju ili prskaju usevi.

Strašno komplikovana fito-farmakološka procedura za koju je neophodna tržišna dozvola, zar ne?

Dok se na svim medijima vrte skupo plaćene reklame o pesticidima koji zagađuju vodu i zemljište, ne smeju se upotrebljavati bez gas-maski i gumenih rukavica, i zahtevaju specifične vremenske uslove kad nema ni daška vetra, o prostoj „čorbi” od koprive kojom se zemljište oslobađa od korova i štetočina se u francuskim medijima nije smelo govoriti.

Zna se šta donosi novac, a najveći greh koprive je što je besplatna i svima dostupna.

Pogledajte zanimljiv dokumentarni film TV kanala Arte koji govori o ovom apsurdu i upoznajte se sa brojnim prednostima „opasne” i zabranjene koprive:

Pod ogromnim pritiskom javnosti Agrarni orijentacioni zakon (LOI 2006-11) je stavljen van snage.

Međutim, ovaj problem je dao jasniju sliku sa kakvim izazovima su se suočavale zemlje Evropske unije tokom procesa usklađivanja nacionalnog zakonodavstva sa pravom EU, i kakve „zamke“ očekuju buduće članice.

Autor ΜΕΔΙΑΣ • 24. 06. 2015

_______________________________________________________________________________

FOBIJE…

Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.

Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.

Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.

Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.

Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.

Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).

Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.

Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.

Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.

Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.

Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.

Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.

To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.

Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.

S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:

• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.

• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).

• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.

• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.

Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.

Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.

Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (11)  Fobije (prvi deo)

_________________________________________________________________________________

JAJA JAPANSKIH PREPELICA…

Jaja japanskih prepelica priznati za lek i izdavati na recept

Već nekoliko vekova u japanskoj i kineskoj, a kasnije i ruskoj literaturi nalaze se članci i studije o korisnosti jaja japanske prepelice za ljudski organizam, a naročito za:
Krv, krvotok, srce, jetru, bubrege, želudac i mozak.

Pored korisnosti za nabrojane organe, mora se posebno naglasiti da su jaja japanske prepelice vrlo korisna: za decu koja se razvijaju, za regeneraciju – podmlađivanje organizma, kao korisna hrana za dijetalce, za rekovalescente.

Jaja se uzimaju protiv sledećih bolesti: povišen pritisak, čir u stomaku, bronhijalna astma, malokrvnost, migrena, nervno rastojstvo…

Za navedene bolesti potrebno je popiti 240 komada jaja, u presnom (sirovom) stanju. Prva tri dana uzima se po 3 jajeta, a kasnije po 5 jaja, što znači da kura od 240 komada jaja traje 49 dana.

Deci ispod 10 godina davati po 4 jajeta na dan, deci ispod 5 godina po 3 jajeta, a ispod 3 godine po 2 jajeta na dan.

Jaja se jedu odjednom i to ujutro na prazan stomak, pola sata pre doručka. Jaja se uzimaju bez dodatka ili sa dodatkom, limunom ili neki drugi sok.

Bolesnici koji boluju od šećerne bolesti treba da izbegavaju zaslađivanje sa šećerom ili medom.

 Tri meseca posle završetka kure, ako se za to vreme ukaže potreba, kura se može, na isti način i sa istom količinom jaja, ponoviti, a preporučljivo je prve godine uzeti 2 kure.

Ova jaja su bogata vitaminima: A, B, C, D, E, mineralima: GVOŽĐA, FOSFORA, KALCIJUMA, CINKA, BAKRA, kao i važnim aminokiselinama, te svaki organizam čoveka može u njima da nađe korisnost.

PREMA STUDIJI NAUČNIKA, lekara – specijalista iz SSSR-a, prepeličja jaja su: dragocen, dijetalan produkt, a njihova upotreba ima višestruko dejstvo. Po svojoj hranljivosti jedno prepeličino jaje odgovara 5 kokošijih jaja.

Lekari sanatorijuma grada Soči Ministarstva odbrane SSSR, stekli su izvesno iskustvo u primeni jaja japanske prepelice kod različitih bolesti.

Japanski naučnici su proučavali dejstvo prepeličinih jaja na ljudski organizam. U jajima se nalaze biološke aktivne supstance – stimulatori zdravlja, a po količini fosforne materije one prevazilazesve vrste produkta. u tom jajetu se nalaze nezamenljive aminokiseline – metionin, koji reguliše razmenu holesterina, fenimalanin, koji igra veliku ulogu u radu višeg nervnog sistema, triptofam i lejuin.

Već sada se može govoriti o njihovom višestrukom korisnom dejstvu. Zapaža se njihovo povoljno dejstvo na centralni nervni sistem, na srce, na sistem krvnih sudova i na metabolizam. Oni stimuliraju krvotok, poboljšavaju dejstvo crevai želuca, kao dijetalni produkt prepeličjih jaja se lako usvajaju od strane organizma i ne izazivaju negativne pojave.

U RUSIJI SU JAJA PRIZNATA KAO LEK !!!!

„Januara meseca 1968. godine mi smo fomirali jednu grupa od 20 bolesnika koji su bolovali od različitih bolesti i za njihovo lečenje su bila primljena prepeličja jaja.

Za sada naše posmatranje daje nam mogućnost da sa uverenošću tvrdimo da prepeličja jaja ubrzavaju i stimulišu protok žuči i znatno poboljšavaju razmenu materija (metabolizam) u organizmu.

Veći deo tih bolesnika posle dva meseca lečenja tim jajima se mnogo bolje oseća, poboljšao im se apetit, rad creva i sposobnost za rad.

Bolesnici su dobijali svaki dan izjutra 5 prepeličjih jaja na prazan stomak, na 20-30 minuta pre dobijanja hrane. Veći deo bolesnika iz grupe uzete na posmatranje, bolovao je od HRONIČNOG HOLECISTITA (7 bolesnika). Posle 2 meseca lečenja oni su se svi mnogo bolje osećali. Nestala je gorčina u ustima, podrigivanje, bolovi sa desne strane grudi, ispod rebra.

Kod bolesnice koja je patila od BRONHIJALNE ASTME nestali su nastupi kašlja, ona se osećala mnogo bolje, ali ne može se reći da se ona potpuno izlečila od te bolesti. Kod jednog bolesnika, koji je bolovao od BRONHIJALNE ASTME, napadi su se ponavljali ali u lakšem obliku i nisu izazivali kod bolesnika gubitak sposobnosti za rad. Zato da bi se doneo zaključak o efikasnosti dejstva prepeličjih jaja na organizam tog čoveka, trebalo je produžiti kuru (njegovo lečenje).

Grupi bolesnika uzetih za posmatranje pripadali su još i bolesnici koji su bolovali od ARTERIOSKLEROZE, KARDIOSKLEROZE, INFARKTA, MIOKARDITA I ENEMNEZE. Za vreme lečenja prepeličjim jajima napadi stenokardita su se javljali, ali bez gubitka sposobnosti za rad. Slična pojava je bila kod bolesnika koji su bolovali od krize krvnih sudova u vezi sa MIGRENOM.

REZULTAT PRVIH EKSPERIMENATA POTVRĐUJE LEKOVITO DEJSTVO PREPELIČJIH JAJA KOD NEKIH BOLESTI, ali da bi se doneli tačniji zaključci i da bi se dublje proučilo dejstvo tih jaja na ljudski organizam treba još pažljivo da vršimo posmatranje tih bolesnika, koji su počeli kuru lečenja prepeličjim jajima.

Osim toga, treba kod ovih bolesnika vršiti s vremena na vreme kliničke i biološke analize krvi, mokraće i sistematski meriti pritisak krvi.

Neosporno, ovo novo sredstvo lečenja zahteva dublje proučavanje. U vezi s tim mi nameravamo u skorijoj budućnosti da stvorimo od bolesnika koji u jačem stepenu boluje od pojedinih bolesti, grupe radi njihovog posmatranja. Mi nameravamo da u našoj poliklinici proučimo dejstvo prepeličjih jaja još i kod takvih bolesti kao što je BRONHIJALNA ASTMA, ŠEĆERNE BOLESTI (DIJATETIH), HIPERTOMIJA. „

Azurjan i Buldakov

Glavni terapeuti Sočinskog
Sanatorijuma Min. odbrane SSSR-a

 H. TETERINA

Zamenik glavnog lekara medicinskih odeljenja – Centralne poliklinike                                                              Ministarstva zdravlja SSSR

13. januara 1968.

OPŠIRNIJE: prepelice.rs

Izvor: peticije24.com

NAPOMENA: TAMOiOVDE prenosi ovaj tekst kao zanimljivu informaciju, ne preporučujući samim tim poštovanim čitaocima upotrebu jaja japanskih prepelica  bez konsultacije sa lekarima.

__________________________________________________________________________________