EVO, SILAZI SUMRAK, I SVET POSTAJE HLADNIJI…

tamoiovde-logo

KROJ

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog.  Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.

TAMOiOVDE-BoraS-IMGP1970

Foto ilustracija: Bora*S

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.
Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.
Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antić


 

DOK TRČIMO DO CILJA…

tamoiovde-logo

VLAJKO

Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.

Foto ilustracija: Bora*S

Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.

To je važno samo onom što me jaše, majke mi.

Miroslav Antić


 

MOŽDA BI I NOĆ DA SVANE…

tamoiovde-logo
Uspavanka

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao,
mada poneko plače,
i samuje,
i brine.

Ilustracija: Ulje na platnu/ Autor Bora*S

Možda je suton s krova
sasvim slučajno pao.
Možda bi i noć da svane,
možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja
i verujem beskrajno:
svanuća postoje zato
da čovek lakše diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra i vlati
što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče:
za svaki obraz na svetu
po jedan poljubac skrojiti.
I kad se umoriš gorko,
i trne u tebi veče,
divno je svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je ovo,
važnije od najprečeg:
kad se toliko lepote
u sebi čuva i ima,
umeti,
da niko ne sazna,
bar komadić tog nečeg
umotati u snove
i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje samotan,
zao,
sa manje briga,
ružnoće,
i plača,
i straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
i svoje snove svetu
po vetrovima slao,
ličiće jutro na tebe
više nego na druge.

Miroslav Antic


 

SANJARENJA PRED SAN…

tamoiovde-logo
„Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!

Foto ilustracija: Bora*S

Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete.

Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!“

Radivoje Lola Đukić


 

PLANINA NA KOJU SE NIKO JOŠ NIJE POPEO….

tamoiovde-logo

Ona nije najviša planina na svetu, o njoj ne gledamo specijalne dokumentarce na TV kanalima, ali ono što je još uvek čini jedinstvenom je činjenica da je to najviša planina na planeti na koju se još niko nije popeo.

Ilustracija, foto: Pixabay

Planina Muču Čiš smeštena je na severu Pakistana i sa svojih 7.456 metara iznad nivoa mora čini deo planinskog lanca Karakoram. Na njenom vrhu se još nije vijorila zastava niti su napravljene fotografije.

Mnoge planine dođu u prvi plan time što neko osvoji njihov vrh. Slično je bilo s Mont Everestom, koji je taj trenutak dočekao 1953. godine, kada je ljudska noga prvi put kročila na najviši vrh.

Postoji neka vrsta autorstva za svaki prvi uspon – poput pisca ili slikara koji stvara nešto od nule„, kaže izvršni direktor Američkog alpskog instituta Džejson Martin.

Mislim da je najveća i najzanimljivija stvar što se tiče prvih uspona na divovskim, zabačenim planinama poput ove, na kojoj ste u osnovi astronaut, upravo to – doći do tog mesta na kojem još niko nije bio. Još jedan element, naravno, veliki je dodatni izazov, jer nema informacija o tome kako to učiniti„, ističe Martin.

Još jedan azijski vrh, 7.570 metara visoki Gangkar Puensum, i dalje je stvarna najviša, neposećena planina na Zemlji, ali njegovo mesto u Butanu (gde je planinarenje zabranjeno od 2003.) znači da je ovaj vrh povučen iz planinarskih ekspedicijskih planova, piše Avaz.

 Izvor: turistickisvet.com/ 2021./b92 


 

TRAŽI SE ONA DIVNA, DEBELA SVAŠTARA…

tamoiovde-logo
Oglas

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Foto ilustracija: Bora*S

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate.

U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem!

Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom, svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa.

Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.

Momo Kapor /Najbolje godine i druge priče/


 

TAJNA BOJE JEZERA…

tamoiovde-logo

Turistička atrakcija: Ružičasta jezera u Meksiku

Las Koloradas je mesto koje se nalazi u srcu poluostrva Jukatan, u Meksiku.

Foto: Shutterstock/Jess Kraft

Specifičnost ovog područja, što ga čini glavnom turističkom atrakcijom mnogih avanturista, ogleda se u boji njegovih jezera, koja poseduju ružičasti pigment.

Malo ribarsko mesto Las Koloradas ponosi se ružičastom lagunom, koju okružuju nasipi od bele soli. Ovo mesto pripada najvećem močvarnom području na meksičkom poluostvru Rio Lagartos.

Ružičasta boja jezera potiče od velikog broja mikroorganizama, koji imaju izraženi crveni pigment, i zapanjujuće količine posebne vrste račića – artemije.

Slični prizori mogu se videti u slanom jezeru Kojašskoje na Krimu, kao i u nekim područjima uz obale Australije.

Izvor: b92.net/Dnevni avaz


 

PTICE KOJE ŽIVE U KOMUNAMA…

tamoiovde-logo

PTICE TKALCI

Još jedan primer majstora arhitekture u prirodi su ptice tkalci, koje grade svoja gnezda povezujući vlati trave.

Da bi izgradila gnezdo, ptica tkalac prvo oblikuje trouglasti okvir. Onda pokriva zadnji deo toga okvira povezujući tri različite vrste čvorova.

Svako gnezdo ima čvrst okvir, zidove i ulaz.

Prvi korak u konstrukciji gnezda je povezivanje dugih, tankih vlati trave sa tankom granom. Ali to nije nimalo lako. Ptica tkalac mora uložiti veliki napor da bi povezala samo jedan čvor. Vrlo je važno da taj prvi čvor bude pravilno vezan, jer u suprotnom se ne bi mogao uspostaviti kontinuitet u izgradnji ostalog dela gnezda. Ako je prvi čvor pogrešno svezan, i sve ostalo biće pogrešno izgrađeno, budući da je sve zasnovano na prvom čvoru.

Čvorovi se umnožavaju tokom vremena i formiraju oblik obruča. Ptica precizno izračunava dimenzije obruča koji pravi. Obruč treba biti dovoljno velik da ona može ući, ali dovoljno mali da spreči ulazak većih ptica.

Ptica pravi obruč idealne veličine, ne samo jednom, nego uvek.
Nakon što je tkanjem travki napravila osnovni obruč i sve oko njega na isti način, ptica počinje graditi krov.

Tehnika koju ptice tkalci primenjuju za izgradnju svojih gnezda ista je kao i ona koju primenjuju ljudi tkalci. Oni tkaju niti konca ili konopca provlačeći 1 kroz druge.

S velikim strpljenjem ptice tkalci primenjuju tu tehniku i grade savršena gnezda.
Drveće na kojemu žive ptice tkalci izgleda kao veliki grad što ga čine hiljade stanova.
Zahvaljujući istoj sili koja je u tome vodi, svaka ptica tkalac izgrađuje gnezdo iste konstrukcije.

Izvor: menoramedia.com

SOUND OF NATURE…

tamoiovde-logo

Mapa zvuka iz prirode

Mapa zvuka iz prirode (Nature Sound Map) je baza podataka sa zvukovima iz prirode koja je nastala saradnjom više od 100 profesionalnih snimatelja iz celog sveta.

Ova baza pokriva 81 državu i u njoj možete pronaći kako se oglašavaju retke vrste životinja, kao i zvuke i šumove koje prave biljke, reke ili šume… i uživati u njima.

Na žalost, kao što možete videti na mapi, većina zemalja sa prostora bivše SFRJ nisu uključene u ovu bazu.

NATURE SOUND MAP


Izvor: Posted by Od knjige do duše


 

I BILO JE U NJOJ NEČEG…

tamoiovde-logo

PJESMA O INGE BARČ

Inge Barč, glumica posle prevrata izgubljena

u tajanstvenim okolnostima…

Ovo je slovo o Inge Barč,

u svoj prostoti,

namijenjeno potomcima.

Ona je bila riđa, ali ne sasvim – neki sjaj je na kosi

bujao –

živjela je s Finkom. Fink je bio režiser. Iz snobizma

se komunizma igrao

(ima takvih i kod nas na Mazovjeckoj).

A Inge? Inge je imala u sebi neku draž njemačku,

onaj akcenat u riječi „Mond“ – mjesec…der Mond,

im Monde…

A Fink je bio glupak i blondin.

Istorija prosta: upravo sam bio stigao iz Poljske…

Berlin…Berliiiin…dažd…

Gvozdeni Fridrih kao mora srce mi davio ludo…

Dosada – i odjednom čudo!

Malo pozorište! Malo srce u podzemlju!

Čuje se pjesma: autor, Kurt Tuholski.

Vidim Inge sjedi za klavirom,

pjeva i svira: ah, kakva mora biti kad ustane!

Ustala je. Grudi je imala male, savršene

i – oprostite molim – trbuh

tako joj se divno pod haljinom ocrtavao

da počeh vikati bravo i drečati: – Živio trbuh!

a neki Englez na to progunđa: – He’s gone mad –

Ovaj je lud.

Prošlo je ljeto, jesen i zima,

i još proljeće, i još neko ljeto,

i opet jesen puna magle i dima.

(Ja volim jesen – eto.)

Dok jednog dana čujem ja –

državni udar. Coup d’etat.

Državni udar, uzgred, imao je u sebi nečeg od zvijezde

vitlejemske

za kojim se vuklo 3 000 000 mađioničara.

I sve je bilo kao spremljeno za scenu:

sjedim ja sa Ingom u Tirgartenu,

a jesen u Berlinu, u Tirgartenu,

to su, gospodo moja, takve strune…

Sa drveća magla se dimi,

vjetar nizak kao bas –

i odjednom Inge: – Wiffen Sie waf?

(Ona je uvijek govorila nekako preko zuba.)

Wassen Sie was? Meni je

dosadilo da živim.

-Hm…

Pogledah u nju, cigaretu pušim –

nisam Vispanjski, ali ipak u duši

ne mogah ovu njenu izjavu da primim.

Prekasno: Revolver nije bio veći od ruže:

Pik! I njene oči počeše da kruže

au – dela, po metafizici njemačkoj.

Neki debeljko je sjedio, pivo pio,

nije ni zadrhtao, niti se začudio

jer takvo pik! To se moglo ubiti najviše kakvo dijete.

A zatim je imala još duže trepavice;

leš je mirisao na jesen, na crnu kafu, na gljive

i besmislice.

Barč Inga!

Šteta!

Tvoj talenat je mogao vrijedjeti mnogo sterlinga.

Inge Barč!!!

Vratih se u hotel.

40 lula za jednu noć – soba sva crna od dima…

Ne, to ne može tako; to je suviše prosto: dosadno,

tu treba, da se tako izrazim,

dopisati nekakve komentare –

da, šta ja znam, da krvavi zločini režima,

da je osumnjičena zbog semitizma,

da…mrtva…u logoru…gnjila…

Biće to sjajan članak od 300 redova.

(U Poljskoj zvani „kobila“).

Recimo da je to bilo jedne jeseni,

na primjer, prije jedno tri godine.

No, i ako urednik ne izmijeni,

biće ovako:

„Nije izdržala u zagušljivim stegama režima

Inge Barč, glumica, posle prevrata nestala u sumnjivim

okolnostima…“

A na kraju možda nešto od Rilkea,

o ljubavi,

o samoći koja davi,

a naslov običan: Inge Barč.

Šteta.

Lijepa.

Mlada.

Pleća kao somot persijski.

I bilo je u njoj nečeg…

ženskog,

neuhvatljivog,

dalekog,

nečeg što treba hvatati noktima.

K. I. Gałczyński


Izvor: kljucnekosti.wordpress.com


 

RADOST ŽIVLJENJA…

tamoiovde-logo

Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli.


Radost življenja je fovističko ulje na platnu čuvenog francuskog slikara Anrija Matisa iz 1906. godine.

  Slika Radost življenja verovatno njegova najznačajnija slika, daje u sažetom obliku duh fovizma bolje nego ijedno drugo pojedinačno delo. Danas se ova slika nalazi u zadužbini Barnes, Merion u Pensilvaniji.

 U shvatanju slike Radost življenja može se poći, pre svega od objašnjenja svog umetničkog izražavanja koje je dao Anri Matis: „Ono za čim ja težim jeste pre svega, ekspresija… (Ali)… ekspresija se ne sastoji od strasti koja se ogleda na ljudskom licu… Čitav raspored na mojoj slici je ekspresivan. Način kako su likovi ili predmeti postavljeni, prazni prostori oko njih, srazmere, sve to igra neku ulogu.“

 Umesto obične scene u parku na obalama Sene ili drugog prepoznatljivog mesta u prirodi, Matis se na slici Radost življenja vraća mitskom raju.

Tako scena na slici prikazuje ekspresiju čistog uživanja. Ovde je prikazano mesto puno života i ljubavi i slobodno od želje ili straha.

 Matis je naslikao pastoralni pejzaž kao pozornicu sa briljantno obojenom šumom, livadom, morem i nebom. Drveće je na stranama slike i udaljeno, a njihove gornje grane se šire ističući nage ljudske figure na slici.

 Sliku odlikuju ravne bojene površine, veoma ustalasane konture i „primitivna“ draž formi. Ljudske figure na slici nemaju savršene proporcije. Matis je na taj način pokušao da prenese poruku o lepoti i svoje verovanje da je ljudska forma lepa bez obzira na boju kože ili oblik, i kao deo života može da se slavi i prihvati.

Ljudske figure svih nijansi kože su nage i rade ono što im pričinjava zadovoljstvo, grle se, odmaraju, spavaju ili igraju. Senčenjem su posebno naglašene ove ljudske figure.

Boje na slici mnogo variraju, od neverovatno svetle, čak pastelno ljubičaste, podvučene tamno plavim linijama, koje naglašavaju crvenu pozadinu. Raznovrsne boje ljudskih figura su kontrastne prema bojama okruženja, i kreiraju neobične vizuelne efekte. Linijama se posebno naglašavaju svetliji predmeti, kao i zajednička nit slike.

Slika Radost življenja je upravo ono što njen naziv kaže. Matisove ljudske figure sa jakim pojednostavljenim obrisima pronalaze svoj mir i zadovoljstvo. Neki igraju, drugi se odmaraju, spavaju ili se druže, dok se par u donjem desnom uglu slike grli. Anri Matis je i na ovoj slici imao snažno osećanje samo za jednu stvar – za čin slikanja: taj doživljaj je za njega bio tako duboko radostan, da je želeo da posmatrač primi svu njegovu svežinu i neposrednost.

On je uvek tvrdio da je svrha njegovih slika da pruže zadovoljstvo. Tako i ova slika podstiče potragu za prirodnim jednostavnim životnim radostima, koje mogu dovesti do srećnijeg života.

Ono što sliku Radost življenja čini revolucionarnom jeste njena radikalna jednostavnost, njen „dar izostavljanja“: sve što se moglo, izostavljeno je ili je dato samo implicitno, pa ipak taj prizor zadržava sve što je bitno od plastične forme i prostorne dubine.

izvor:artnit.net


 

STRAŽAR NAD DOLINOM GRUŽE…

tamoiovde-logo

Sa Boračkog krša  se na lepote  gružanskog kraja, pruža pogled za nezaborav!

U centralnom delu Gruže na 14 kilometara od Knića nalazi se selo Borač. Ono što ga čini posebnim i atraktivnim je što se nad njim nadvija Borački krš,vulkanski breg u kojem su prirodne sile izvajale đžinovske figure neverovatnih oblika.


SPOMENIK PRIRODE „BORAČKI KRŠ“

Nad pitomom, zelenom dolinom Gruže, izdiže se kao mrki stražar vulkanski breg nezemaljskog izgleda-Borački krš.

tamoiovde-borac48dki-krc5a1-to-knic487

Borački krš

Strahovite prirodne sile su na strmoj južnoj litici brega izvajale fantastične skulpture od okamenjene lave.

Iza njihovih leđa, na severnoj strani brega nalaze se ostaci drevnog Borča.

Borački krš je živi muzej naše nacionalne i tragične istorije. Na njegovim dominantnim i teško pristupačnim vrhovima nalaze se ostaci temelja, pored antičkih zidina srednjevekovnog grada Borča.

Vekovima je bio izložen napadima raznih naroda sa svih strana. Naši stari srpski hroničari ga često pominju. Istorija kaže da su oko njega vođene duge i krvave borbe, tako da se njegovo ime Borač, koje je veoma staro, može jedino izvesti iz glagola „boriti se“.

Prepoznatljiv Borački krš po svom grebenu, oblika džinovske kreste izuzetno je privlačan za ljubitelje aktivnog odmora, planinare, alpiniste, rekreativce, izletnike…

Pored krsta koji predstavlja simbol ovog srednjevekovnog grada, pogled koji se pruža sa njegovih nestvarnih vrhova ostavlja bez daha. Višegodišnja je inspiracija brojnih pesnika i slikara. Duh vekova odiše ovim mestom i poziva svakog ko se na njemu nađe da se priseti svojih korena i drevnih vremena.

Zbog očuvanja stena izuzetnih geoloških i geomorfoloških karakteristika i karakteristične flore i faune od kojih su mnoge vrste zaštićene na osnovu nacionalnog zakonodavstva, Uredbom Vlade Republike Srbije stavljen je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetnog značaja, odnosno I kategorije kao Spomenik prirode „Borački krš“.


Izvor teksta i fotografija: Katalog To opštine Knić


FOTO – PLUS

1

Borački krš, izvor: Zavod za zaštitu prirode Srbije


Vladimir-Jovanovski

Fotografija: Vladimir Jovanovski / Izvor: http://www.knicturizam.org.rs


Priredio: Bora*S


 

ACQUA ALTA LIBRERIA …

tamoiovde-logo

Knjižara na vodi

Jedna od najoriginalnijih knjižara na svetu i mesto koje je postalo nezaobilazna stanka za turiste, ali i lokalno stanovništvo – “Libreria Acqua Alta” nalazi se nedaleko od Trga svetog Marka u Veneciji.

U Veneciji se jednom godišnje dešava nešto što se naziva “visoka voda” i tada “Libreria Acqua Alta” biva poplavljena, međutim to ne remeti rad knjižare, pošto u tom periodu knjige samo plutaju u svojim gondolama, čamcima i kadama.

U “Knjižari visoke vode” mogu se pronaći i nove i korišćene i neobične knjige, ali to nije ono što je čini posebnom.

U knjižaru se ulazi direktno sa jednog od glavnih venecijanskih kanala i na tom mestu se nalazi sto sa klupicom za kojim posetioci mogu da se odmore i na miru prelistaju knjigu koja ih interesuje.

Unutrašnjost knjižare je zapravo ono što ostavlja posetioca bez daha – redovi i gomile knjiga poređanih u čamcima, gondolama, kadama, koritima, gajbama… odnosno u svim predmetima koji mogu da plutaju.

One knjige koje nemaju “prođu” pretvorene su u primenjene predmete, pa posetioci iz knjižare mogu izaći stepenicama koje su napravljene od starih enciklopedija koje niko nije kupio. Knjige prekrivaju i zid spoljneg dvorišta i transformišu ga pravo malo umetničko delo.

Svetski putnik i poliglota Luiđi Frico je knjižaru otvorio pre oko 10 godina i vremenom se pokazalo da je to bio pun pogodak, pošto je mesto odlično prihvaćeno i od lokalnog stanovništva, a istovremeno privlači i veliki broj turista.

Turisti tu dolaze kako da kupe knjigu, tako i da se fotografišu u neobičnom ambijentu u kojem mačke spavaju gde god nađu mesto ili u kojoj se radnik može videti sa cigaretom u ruci.

Ambijent i atmosfera su takvi da mesto ima u sebi fascinantnu i misterioznu crtu, niko ne dosađuje potencijalnim kupcima i stiče se utisak kao da u knjižari niko i ne radi.

Oko 60 posto knjiga je novo, dok su ostale korišćene, a među njima se nalaze svi žanrovi: romani, knjige o umetnosti, filmu, sportu, hrani ili muzici, zatim antikvarne knjige, atlasi, rečnici… U drugoj prostoriji se nalaze stripovi i bestseleri, ali i razglednice i časopisi o italijanskoj erotici.

Blic

Izvor:babylonsongs.com


 

MAESTRALNA DELA SAMOUKIH SLIKARA…

tamoiovde-logo

Opštinu Kovačica, likovni kritičari i zaljubljenici u umetnost, dugi niz godina nazivaju mekom naivnog stvaralaštva. Razlozi su opravdani, jer se upravo u Kovačici nikla maestralna dela samoukih slikara.

Martin Paluška-Zima, ulje na platnu

Godina 1939. smatra se godinom rođenja slikarstva naive u Kovačici. Prvi su svoj talenat ispoljili na platnu Martin Paluška i Jan Sokol. Narednih decenija pridružuju im se Mihal Bireš, Vladimir Boboš, Jan Garaj, Jan Knjazovic, braća Venjarski, Martin Jonaš, Zuzana Halupova, kao i mnogi drugi.

Vladimir Boboš-Slovačka mlada, ulje na platnu

Galerija seljaka slikara osnovana je u Kovačici,15.maja 1955. godine, u okviru Doma kuzlture „3. oktobar“. Upravo tada su se doajeni slikarstva međusobno dogovorili da će godišnje, po jednu svoju sliku, donirati Galeriji, i na taj način osnovati galerijski fond slika. Uprava Doma kulture obavezala se da će Galeriji ustupiti prostor na prvom spratu svog zdanja. Vremenom je stvoren pozamašan broj dela.

Prvih godina svog postojanja, Galerija je bila bez osoblja i funkcionisala je na amaterskom nivou, da bi nakon saradnje sa Narodnim muzejem u Pančevu, počela sa svojim profesionalnim radom.

Galerija naivne umetnosti od januara 2009. godine posluje kao samostalna ustanova.

Pavel Hajko-I ribar nekad uhvati zlatnu ribicu, ulje na platnu

Danas ima sopstvenu zgradu, okruženu ateljeima i raspolaže sa bogatim fondom slika. Godišnje organizuje različite kulturne događaje, među kojima se ističe tradicionalna izložba najnovijih reprezentativnih dela savremenih samoukih slikara pod  nazivom “Kovačički oktobar“.

Motivi na slikama su raznovrsni, karakterišu ih nostalgične i idilične teme prošlosti, života na ulicama,ribara, seoskih dvorišta, radova na njivi, banatskih plodova, folklornih i crkvenih običaja, pa i ambijentalni prikaz seoskih soba sa starim ćilimima i predmetima karakterističnim za prošla vremena.

Pavel Hajko-Borba lisice i petla, ulje na platnu

Prvenstveni cilj Galerije naivne umetnosti ogleda se u očuvanju i prezentovanju nadaleko poznate kovačičke naive.

Marija Varga, Predah, ulje na platnu

Jan Baćur, Na putu sa bundevama, ulje na platnu

Nataša Knjazovic, Slatki snovi, ulje na platnu

Pavel Lacko, Povratak iz škole, ulje na platnu

Ana Knjazovic, Žetva, ulje na platnu

Marina Petrik-Seoska idila, kombinovana tehnika

Pavel Hrk-Poljski put, ulje na platnu

Juraj Lavroš-Odlazak kući, ulje na platnu

Pavel Ljavroš-Zamišljena, ulje na platnu

Marina Petrik-Suncokreti, kombinovana tehnika

Jan Knjazovic-Igra uz kontrabas, ulje na platnu

Ana Lenhart-Odmor kraj đerma, intzarzija od furnira

Ana Kotvaš-Tikvice, ulje na platnu

Jozef Hajvar- Prevoz ogreva, ulje na platnu

Mihal Povolni-Deda, ulje na platnu

Jan Strakušek-Pastirska plata, ulje na platnu

Izvor: Katalog 2020, samouki slikari Kovačice 1955-2020. Izdavač Galerija naivne umetnosti Kovačica


Za TAMOiOVDE priredio Bora*S


 

VASILISA I MONAH…

tamoiovde-logo

Kad se iznenada pojavi pred putnikom, ukriven šumskom sklopu, mali manastir obraduje čovjeka toplom ciglenom bojom svojih krovova i niskih kubeta opkoljenih raskošnim orašjem. Sve je tu u običnim ljudskim srazmjerama, izraslo iz duše skromnog majstora neimara, dostupno i seljaku argatu, čiji orah, posađen za spas duše i na uveselenije poklonicima, već odavna nadrasta pozlaćene krstove svetinje. Svoji smo, dakle, i nećemo se zamjeriti, ako neko nekog slučajno pokrije svojom sjenkom.

d0b1d180d0b0d0bdd0bad0be-d19bd0bed0bfd0b8d19b

„Невеста Господня“, autori Irina i Valerij Nagij

Tako je spolja, a već unutra, u tijesnoj manastirskoj crkvi, odozgo iz kupole, gleda te, ozbiljan i vječno budan, vizantijski Isus Pantokrator. E, sad mi reci, zašto li je on, dan i noć, zapeo da brine za naš spas, kad se i mi sami nismo baš naročito oko toga pretrgli? Zato li, valjda, posjetioci rijetko i dižu pogled put njegova lika, a kad kraj kraju dođe, nije baš ni pristojno u svetom hramu zijevati uvis kao kokoš kad vodu pije.

S ikonostasa i okolnih zidova potamnjeli sveci, tmurni i ćutljivi, osluškuju korake rijetkih posjetilaca. Oguglali kroz vjekove na sva čuda, oni više nit se boje, nit se raduju čemu. Davno su pomrli blaženi ktitori, osiromašili i razbjegli se priložnici svjatago hrama sego, a hristoljubivo je vojinstvo izginulo u bitkama protiv nevjernih agarjana. Ćuti, dakle, rabe božji, i trpi iskušenja kao pravedni Jov. Evo, ipak smo dočekali da zamre laki topot tatarske konjice i zveckanje krive dimiskije. Šta li nam se sprema u neizvjesnoj budućnosti?

Otac Simeon, prosijed i otežao kaluđer, već desetinama godina čuva opustjelu i zapuštenu svetu obitelj. Pomaže mu Zrikan, potrkuša, zvonar, a po nevolji i kuvar, mutav poput ovce. Čim prvi suton, Zrile već pobode nos u svoj kožuh i zahrče, a otac Simeon ostane sam u konaku da svodi zamršene račune od ovoga i onoga svijeta.

Minulih godina, dešavalo se, doluta u manastir onemoćao kaluđer. Dođe tu da umre, pa za dugih večeri, slabašnim glasom, priča domaćinu svoje zlehudo posno žitije, sve dokle ga tako, zagledana u prošlost, iznenada ne pozove Gospod. Onda se priča prekine, a otac Simeon, još mnogi suton kasnije, dočeka sjedeći na niskoj kamenoj ogradi tijesna manastirskog groblja. Ćuti on, ćuti samohrani gost potukač pod svježom humkom, a kad jednog dana ipak postane jasno da se nedovršena priča neće nastaviti, otac Simeon kreće spora koraka natrag u manastir. Zaputi se svojoj postojanoj utješiteljici, bezimenoj svetoj carici, koja ga tolike godine mimo gleda sa drvene ikone ispod niska crkvenog svoda.

— Presveta carice, zaštitnice, opet ostadosmo sami… Opet sami.

Ne govori joj o smrti svoga gosta, ona stoji, uzvišena i vječna, iznad svega toga. On joj se, u stvari, pomalo i pravda što je koji dan bila zanemarena, a sad, evo, opet smo sami, svoji i više nema nikog da ometa i kvari naše, tmurno usamljeničko drugovanje.

Prošlo je već nekoliko desetina godina od onoga dana kad je otac Simeon prvi put kročio preko praga ovog manastira, i prvi put se, licem u lice, susreo s posvećenom vladarkom s prastare ikone.

Bila je to jedna od onih, po grčkim uzorima rađenih, vasilisa, svetih carica, likom i stasom kao djevojčica, s kraljevskom krunom u zlatotkanoj odeždi. Videći je prvi put, mladi monah sažaljivo je uzdahnuo:

— A šta ćeš ti ovdje, jado moja, u ovoj našoj tami i divljini?

Požalio je tanjušnu krhku caricu i već prvom prilikom nabavio malo srebrno kandioce i upalio ga pred njenom ikonom. Otada je taj skromni žižak u crvenoj čašici redovno opsluživan, postojano svijetlio pred licem posvećene vasilise, toliko različite od ostalih strogih i mrkih svetitelja, čak i od zabrinute Bogomajke, nagnute nad golišavim mladencem.

Jedne večeri, vraćajući se kasno s nekog seoskog pogreba, kaljav, prozebao i malo pripit, otac Simeon obradova se vjernom žišku u tami, priđe ikoni i prozuklo upita:

— Bdiješ li, zlatolika, a? A ja, nedostojni, vidiš li kakav izlazim pred tvoje časno lice. Nevolja, velika nevolja, carice moja, vladarko.

Otada, redovno, kad god bi se vraćao odakle iz okolnih sela, s kakvog obreda ili svetkovine, tamni monah pokajnički je prilazio svojoj vasilisi i, malčice se povodeći, tmurno se žalio:

— Znam, presvjetla, opet ćeš okrenuti svoje lice od mene, mnogogrješnog raba tvojego. Na rakiještinu bazdim, na bijeli luk i takav se, evo, usuđujem da iziđem preda te. Praštaj, sveta carice, i pomeni me u molitvama svojim.

Odlazio je zatim u svoju mirnu ćeliju i tamo u zaupokojenoj tišini prestarjela konaka, polako zaboravljao sve napore, tegobe i pogubnu gungulu mirjanskog svjetovnog života. Na koncu, u razdvoju jave i sna, ostajao mu je u zamrloj svijesti samo onaj maleni žižak i nad njim sveta carica, neizmjenljiva vječita u svojoj čistoj neuništivoj ljepoti. Takva je ulazila u njegov san, blaga nezlobiva gospodarica, koja ne pamti i nigdje ne bilježi njegova ovozemaljska pregrešenija, voljnaja i nevoljnaja.

Jednog dana mirni manastir ispuni se nesvakodnenom larmom i trkom. Došli su istoričari umjetnosti, konzervatori i zaštitnici starina. Sve su znali, sve vidjeli kao na dlanu, čak i ono što se krilo pod naslagama počađala maltera. Oko zlatolike carice zagraja vašarski bučna gomila

— Ovo apsolutno mora na centralnu nacionalnu izložbu. Vidite li vi ovaj rad, ovaj čisti i profinjeni likovni izraz.

Otac Simeon se pobuni sa žestinom i njemu samom neočekivanom:

— Ne, ovo neće iz ove svete obitelji!

— Ali, dragi oče, pa ovo je pravo otkrovenje.

Otkrovenje?! Šta o nekom otkrovenju znaju ovi bučni svjetovnjaci koji ni jednu jedinu oblačnu jesenju noć nisu proveli pod ovim teškim svodovima? Šta za njih znači smirena vasilisa, koja zrači nezemaljskom vedrinom iznad ovoga nejakog žiška koji se uporno bori s tamom?

Jedno mršavo prozračno momče, svijetlih očiju, prihvati oca Simeona za ruku.

— Pustite, dragi oče, čuvaćemo je kao svoj život. Evo, ja vam riječ dajem, iz istog smo kraja, zemljaci.

Poslije nekoliko dana otac Simeon ispratio je kola sa svojom caricom. Potišten kao da prati pokojnika na njegov posljednji put: so svjatimi upokoj! A kad se uveče zaputio u svoju ćeliju, prolazeći kraj utuljena kandila, on tek tada konačno shvati zašto to ponekad u pustoj zimskoj noći tako očajno zavijaju vuci. Nije to samo od gladi. Samoća je strašnija od svega na svijetu, ali šta bi Gospod kazao da krštena duša počne da zavija?

Neočekivano, petnaestak dana kasnije, stiže ono tršavo momče s vasilisom, upakovanom u bezbroj zavoja i hartije kno da je ranjenik.

— Oče, vraćamo ti tvoju caricu, ona ne može bez manastira.

— Caricu?

— Jeste, dragi oče. Stoljećima navikla na ovaj manastir, izložena drvena ikona iznenada je počela da ,,radi“, da se nadima i potklobučuje. Da bi je spasili, morali smo, hitno da je vratimo na njezino staro mjesto. Kasnije ćemo vidjeti šta ćemo dalje, moraće na liječenje.

Te iste večeri, svečan i uzbuđen, otac Simeon ponovo je užegao kandilo pred ikonom svoje utješiteljice i prijekorno uzdahnuo:

— Eto ti, presveta, kako je to u ovome guravom svijetu. Ni petnaest dana nisi provela tamo, a već si počela gubiti svoj sveti lik. Šta li ćeš tek onda reći za mene, mnogogrešnog, koji nikad i ne vadim noge iz ovoga teškog zemaljskog blata!

Branko Ćopić, VASILISA I MONAH, (str. 133-136), BIGZ, Beograd, 1977

Izvor srodstvopoizboru.


 

UMETNOST OD KONCA…

tamoiovde-logo

Umetnica Kumi Yamashita pravi divne portrete od konca, koji mota oko špenadli koje su prikačene za drvenu ploču.

Rođena je u Japanu, a sad radi i živi u New York-u. 

Dobitnica je mnogih svetskih nagrada i priznanja u sferi umetnosti.

Njena strpljivost u radu se očitava sa svakim končićem koji je strpljivo postavljala na odgovarajuće mesto.

 

Izvor: otkacenaplaneta


 

GOLA ISTINA…

tamoiovde-logo

Prema legendi, Istina i Laž su se sreli jednog dana.

Laž je rekla Istini: “Danas je prelep dan.“.

Foto ilustracija: Bora*S / Figure: Lenka Matić

Istina je pogledala u nebo, uzdahnuvši, dan je zaista bio veoma lep.

Proveli su dosta vremena zajedno, kada su naišli na jedan bunar. Laž je rekla Istini: “Voda je veoma lepa, hajde da se okupamo zajedno.“.

Istina, još jednom sumnjičava, isprobala je vodu i otkrila je da je ona zaista veoma lepa. Skinuli su se i počeli kupati.

Iznenada, Laž je izašla iz vode, obukla odeću Istine i počela da beži. Iznervirana Istina je istrčala iz bunara i počela da juri u potrazi za Laži da bi uzela svoju odeću natrag.

Svet, videvši Istinu potpuno nagu, skretao je pogled sa prezirom i besom. Jadna Istina se vratila do bunara i nestala zauvek, skrivavši se u njemu, u svojoj sramoti.

Od tada, Laž putuje svetom, prerušena u Istinu, zadovoljavajući potrebe društva, jer svet, u svakom slučaju, nema nikakvu želju da upozna golu Istinu.

Izvor teksta: facebook.com/Zanimljivo


 

OSVAJANJE SREĆE…

tamoiovde-logo

Dragi i poštovani, koji redovno ili povremeno, namerno ili slučajno dolazite Ovde, želim  da u ovoj kalendarskoj godini osvojite ili još bolje, sami stvorite i oblikujete svoju sreću!

TAMOiOVDE

Bora*S


NOVOGODIŠNJA PORUKA

Na kraju ove i na početku Nove godine, mogli bismo se kao deca zakleti i reći makar sebi:
– Neću više nikad, ili ću manje nego do sada,
ili ću samo onoliko koliko moram, jer sam takav kakav sam.
Nemojte se danas boriti za ono protiv čega ste se nekad borili.
Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Foto ilustracija: Bora*S

Nemojte raditi ono čega bi se vaši roditelji stideli
i čega će se vaša deca sutra stideti,
nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim.
Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Oslobađajte se slugu. Pomozite im da ne budu sluge,
čak i onda kada bi oni to hteli da budu.

Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima
samo onda kada su vam potrebni.
Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima,
pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali
i da bi vam verovali.

Nemojte stalno vikati i tražiti još.
Ponekad recite dosta i neću više, hvala, ni ovo nisam zaslužio.
Nemojte tražiti da vam se unapred plati ono što sto ćete tek uraditi.
Mogli biste pre toga vratiti ili uraditi ono što ste već uzeli.
Budite skromni zato što vi tako hoćete,
a ne samo zato što vam drugi ne daju.

Dušan Radović


OSVAJANJE SREĆE

Neće biti srećan mnogo
ko na sreću gleda strogo,
ko je meri sa svih strana
i nalazi sreći mana.
Ovu hoće, onu neće
– tu ne može biti sreće.

Neko traži mnogo sreće,
i najlepše i najveće.
Sve što nije mera puna
on u sreću ne računa.
Mnogo hoće, malo neće
– tu ne može biti sreće.

Nekom zavist mira ne da
svoju sreću i ne gleda.
Svoju sreću ne uzima
jer je drugi više ima.
Tuđu hoće, svoju neće
– tu ne može biti sreće.

Ima jedna mudrost stara:
i za sreću treba dara,
srećan čovek – sreću stvara!

Dušan Radović


TAJNA SAPIOSEKSUALNOSTI…

tamoiovde-logo

Zašto je inteligencija tako privlačna?

Primećuje se da u poslednje vreme sve češće nailazimo na reč sapioseksualnost – kako u govoru, tako i u medijima. Ova takoreći kovanica stala je tako u ravan sa rečima kao što su hipster i selfi i zagospodarila društvenim mrežama u vrlo kratkom roku.

Prema nekim istraživanjima na internetu, na sajtovima za upoznavanje postalo je odjednom veoma popularno okarakterisati sebe kao sapioseksualca. Očekuje se zadovoljstvo i prijatno iznenađenje osobe preko puta ekrana kada u opisu vašeg profila ugleda baš ovu reč.

O tome kako je sapioseksualnost naprasno postala sveprisutna nemački list Bild piše:

„Sapioseksualnost je nova reč i označava privlačnost inteligencije. Reč je o trenutku u kom osoba shvata da je inteligentni sagovornik svojom pričom ne samo animira nego i seksualno privlači.”

Međutim, pitanje koje se sa donekle naučnog stanovišta obrađuje u ovom tekstu jeste: da li je reč sapioseksualnost otkrovenje za sve one koji do sada nisu jednom rečju mogli da obuhvate ovo kompleksno osećanje ili je to, pak, izlizana oznaka za svakog pripadnika ljudske vrste?

Šta sve spada u inteligenciju?

Da bismo dublje zašli u tematiku, potrebno je prvo da razgraničimo šta označava pojam inteligencije. Pre svega, inteligencija je reč latinskog porekla i u doslovnom prevodu glasi – sposobnost čitanja nekom preko ramena iliti sposobnost uviđanja. Otuda se engleska obaveštajna služba Intelligence Serviceprevodi kao služba uviđanja, dakle ona koja ima uvida u inače nepristupačne podatke.

Čovekova inteligencija ne temelji se samo na opterećenosti podacima i saznanjima, već obuhvata emotivnu, socijalnu, kognitivnu i ostale podtipove inteligencije, te je veoma složena pojava.

Inteligentnog čoveka odlikuju oštroumnost, duhovitost, dovitljivost, šarm i kad se sve ove osobine sažmu – takođe i sposobnost zavođenja.

Ako se već ovde zamislimo, lako ćemo shvatiti da ove osobine nisu „rezervisane” samo za takozvane sapioseksualce, već za gotovo svakog čoveka. One su ključne u odabiru partnera, bili mi toga svesni ili ne.

Kako je, dakle, došlo do toga da inteligencija postane presudni faktor?

Naučno objašnjenje sapioseksualnosti

U poslednje 2,5 milijarde godina ljudski mozak trostruko se uvećao. Nijedna druga vrsta nije razvila tako neverovatan stepen inteligencije kao što je čovek. Ali zašto? Čovek bi mogao gotovo jednako produktivno i bez smetnji da funkcioniše i sa dosta manjim mozgom, ali ova osobina iz nekog razloga poprilično je evoluirala.

Seksualna selekcija, originalno Darvinova teorija, nudi objašnjenje za ovu pojavu. Naime, ova teorija predstavlja nastanak osobina za koje nedvosmisleno možemo da zaključimo da odmažu svojim nosiocima u preživljavanju, ali im pomažu u reprodukciji i toliko su učestale da postaju tipične za jednu vrstu.

Ovakvom vrstom selekcije objašnjavaju se paunov abnormalno veliki i raskošni rep (zbog kog mu je onemogućeno letenje ako se nađe u opasnosti), jelenovi rogovi, glasna pesma ptica (kojom odaju svoje skrovište i izlažu se nevoljama) i ljudski mozak (što je kompleksniji i veći, postoji više šansi za oštećenje nervnog sistema).

Sve ove osobine razvile su se da bi služile u borbi za seksualnog partnera između jedinki istog pola ili za zavođenje jedinki suprotnog.

Takođe, otkriveno je da se geni koji utiču na inteligenciju i geni koji utiču na plodnost nalaze na istom x hromozomu. Kako obe karakteristike zahtevaju kompleksnu genetsku mrežu, smatra se da su evoluirale zajedno.

Biolog Džefri Miler rekao je da je inteligencija „indikator opšteg zdravlja osobe”, tako da se može izvući zaključak da su naši preci, birajući partnera na osnovu njegove inteligencije zapravo birali partnera sa kojim mogu da ostvare plodno potomstvo.

Miler dalje objašnjava:

„Inteligencija se genetski prenosi na potomke u vidu širokog spektra najrazličitijih osobina, poput elokvencije, bistrine uma i smisla za humor.”

Dakle, izražen intelekt kod partnera povećavao je šanse za opstanak potomaka.

Um caruje, snaga klade valja

Iako postoje i druga objašnjenja za neverovatno razvijanje inteligencije kod čoveka, kao što su ta da je inteligencija evoluirala da bismo bolje razumeli društvo u kom živimo (teorija društvene inteligencije Nikolasa Hamfrija) ili da bismo mogli da manipulišemo drugim ljudima (teorija makijavelističke inteligencije Vajfena i Birna), teorija seksualne selekcije ostala je do danas najšire prihvaćena.

Čak i da se ogradimo od ove teorije i porazmislimo o stanju stvari, jasno je da klišeirane izreke – Lepota je prolazna, inteligencija ostaje; Najvažnija je unutrašnja lepota; Um caruje, snaga klade valja. – zaista nisu ni najmanje besmislene, koliko god im se smisao zagubio u nedoglednom ponavljanju.

Prihvatali mi sebe kao sapioseksualce ili ne, činjenica je da ova reč na širem planu definiše svakog od nas. Možda se danas više nego ikad čini da su neke druge vrednosti pogazile ovu osnovnu i da je fizički izgled prevagnuo u svakom smislu.

Ipak, očigledno je da ljudska populacija ne bi stigla dovde gde jeste i inteligencija ne bi nastavila da se razvija i danas, neumorno i nezaustavljivo, da ipak nismo kroz vekove birali po ključnim osobinama

Izvor: kultivisise.rs


 

TI SI LEPOTA KOLIKO SI TAJNA…

tamoiovde-logo

 PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak i moj san

i sjajna moja reč u šumu

i samo si lepota koliko si tajna

i samo istina koliko si žudnja.

 

Ilustracija: Lepota i tajna, ulje na platnu/ Bora*S

Ostaj nedostižna, nema i daleka

jer je san o sreći više nego sreća.

Budi bespovratna, kao mladost.

Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

 

Srce ima povest u suzi što leva,

u velikom bolu ljubav svoju metu.

Istina je samo što duša prosneva.

Poljubac je susret najlepši na svetu.

 

Od mog priviđenja ti si cela tkana,

tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.

Ti beše misao moja očarana,

simbol svih taština, porazan i leden.

 

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.

Rođena u mojoj tišini i čami,

na Suncu mog srca ti si samo sjala

jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

Jovan Dučić

Zbirka: Pesme ljubavi i smrti