NAJMISTERIOZNIJA KNJIGA NA SVETU BIĆE DOSTUPNA JAVNOSTI…

tamoiovde-logo (1)

VOJNIČEV RUKOPIS

Vojničev rukopis je tajanstvena, većinom ilustrovana knjiga nazvana po poljsko-američkom prodavcu knjiga Vilfridu Vojniču, koji ju je kupio 1912. godine. Tokom svoje duge istorije, njene stranice bile su predmet izučavanja mnogih amatera i profesionalnih kriptografa, ali niko od njih nikada nije uspeo da dešifruje ni jednu jedinu reč.

vojnicev-rukopisJedna od najenigmatičnijih knjiga na svetu reprodukovaće se u Španiji, a radi se o rukopisu Vojnič, napisanom na srednjovekovnom pergamentu na jeziku koji ni najveći kriptografi sveta nikada nisu uspeli da dešifruju. 

Brojni istraživači proveli su život pokušavajući protumačiti tu misterioznu knjigu čije su stranice ispisane elegantnim rukopisom, a krase ih ilustracije čudnih biljaka i crteži nagih žena. Delo načeto vremenom izlazi vrlo retko iz sefa biblioteke u kojoj se čuva, ali jedna mala izdavačka kuća sa sedištem na severu Španije konačno je nakon desetogodišnjeg napora dobila dozvolu za reprodukciju i štampu od gotovo hiljadu primeraka.

Dodirnuti Vojniča je stvarno nešto posebno, rekao je Huan Hoze Garsija na zadnjem spratu muzeja knjiga gde je sedište izdavačke kuće Siloe, nekoliko ulica od čuvene gotske katedrale u Burgosu, na severu Španije.

Specijalizovan u objavljivanju faksimila, vrlo vernih reprodukcija starih rukopisa, Siloe je kupio prava reprodukcije za nepoznat iznos kako bi objavio 898 replika. Namerava izdati toliko verne faksimile manuskripta Vojnič da će se vijeti mrlje, rupe i poderotine koje je doživeo stari pergament. Siloe namerava da proda svaku reprodukciju za sedam do osam hiljada evra i tvrdi da je gotovo 300 kupaca već rezervisalo primerak.

Rejmond Klemens, konzervator biblioteke, objašnjava da je čuveni univerzitet Jejl odlučio da prepusti prava na reprodukciju dela jer ga je jako velik broj osoba želeo konsultovati. Brojne su teorije o tajanstvenom autoru tog rukopisa čije ime potiče od osobe koja ga je otkrila, poljskog antikvara Vilfrida Vojniča, oko 1912. godine u Italiji. Kad je rukopis podvrgnut datiranju 2009. otkriveno je da je nastao između 1404. i 1438. godine.

Biblioteka svakog meseca prima na hiljade mejlova osoba koje misle da su otkrile misteriju koda korišćenog pri pisanju dela. Siloe namerava da utroši 18 meseci za proizvodnju prvog faksimila rukopisa od 200 stranica, jedva nešto većeg od džepne knjige.

Izvor: kafenisanje.rs

_________________________________________________________________________________

 

Advertisements

EFENDI MITA

tamoiovde-logo

Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi

Rista-Stijovic---Devojka

Devojka – Risto Stijović

Kao što je bio red i kao što je dolikovalo njihovoj kući, toliko bogatoj, slat je, da što više putuje i da tobož uči. On je pored Soluna čak i u Carigrad putovao i tamo učio. A svakada pri takvim njegovim putovanjima roditelji bi mu se, za sve to vreme, bavili na selu kod svojih čivčija, da bi se kod njih hranili i manje trošili.

Momku, Tonetu, ostavljali su magazu u čaršiji, a kuću Magdi sluškinji, da bi samo mogao isti taj Tone što više novca njemu, efendi Miti da šalje, te da bi ovaj bezbrižnije živeo, učio, i mogao što više naučiti.

I zaista, kada se vratio, bio je pravi „efendi”, gospodin. Lepšega u varoši i nije bilo. Turski, grčki i arapski lepše je govorio nego svoj maternji jezik. Za sve je bio tuđin, a naročito za svoju toliku rodbinu. I sa njima bi po katkad govorio i zdravio se ali više što je morao, nego što je hteo. Čak i sa ocem i materom, tek po koji put. Sa njima dole u prizemnoj sobi, nije ni jeo. Gore, u gostinskoj, moralo je da mu se donosi i postavlja pa i naročito, osobito za njega da se kuva, toliko je bio probirač. Jedino što ga zagrejavalo i čime se ponosio, to je, što ga zbog te njegove učenosti a i otmenosti počeli prvi begovi i paše da sebi prizivaju. I to ne oni, prvi samo po bogatstvu begovi, već oni drugi, koji su i po bogatstvu bili begovi ali koji su isto tako kao on bili školovani i naučeni. A ti su u poslednje vreme počeli ovamo da dolaze i da bivaju postavljeni za medžlise i za sudove. Baš oni ga sebi prizivali i družili se s njime.

Prilikom suđenja, na savetovanjima bivao i on. Bio je kao tumač, kao neka veza između njih i naroda kome je trebalo da oni gospodare i zapovedaju, a iz čije je sredine on tako visoko odskočio, ispeo se, da eto sa tim gospodarima rame uz rame sedi. Čak su ga na svoje gozbe zvali, u svoje kuće primali, kao što je i on njima vraćao te gozbe, ali koje su luksuznošću i naročitim retkostima prevazilazile njihove. I što ga je najviše u očima tih begova uzdizalo to je, što je on tako isto bio najbolji i najiskusniji ocenjivač ženskinja, njihove lepote. Po njegovim su savetima i uputstvima oni onda birali i dovodili za sebe.

Docnije, kada je trebalo da se ženi, pošto je znao da već nema u varoši onako bogatih devojaka iz prvih kuća, nego da ostaje ili da sa velikim mirazom uzme kakvu seljanku, jer jedino su još one pristajale da, donoseći sa sobom veliko imanje, dođu u ovakve stare kuće u varoši; ili da bez para, probira i uzme lepu.

I on je ovo drugo izabrao. Sofkina mati je bila najmlađa od svih sestara, i kuća joj je istina nekad bila malo bogata, ali tad već dosta oronula. Živeli su od kirija, od nekoliko oronulih dućančića pri kraju varoši. Njen otac, poznato bolešljiv, gotovo slep, jednako je sedeo kod kuće sa navučenom modrom hartijom nad oči, bojeći se sunčanice, večito raspasan, iznegovan i kao da se tek sada iz postelje digao. Njene sestre odavno to nekadašnje bogatstvo prežališe i izudavaše se za sitne trgovce, bakale, dok ova najmlađa, Todora, Sofkina mati, bila više muško nego žensko, vižljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije mogao nadati, da će iz nje kakva lepota izići. Ali ne prevari to njega, efendi Mitu. Čim je takvu video, odmah, znajući kakva će se docnije razviti, na iznenađenje i čudo cele varoši a najviše na uštrb dotadanje gordosti i gospostva njihove kuće baš nju uzeo. I zaista nije se prevario. Kao iz vode posle godinu dana udadbe, ona se zanosno razvi i prolepša.

Ali njega kao i to da je brzo zasitilo. Isto kao pre nastavio je svoj način života. Isto kao i pre njemu gore, odvojeno, morao da se nosi ručak i večera. Retko da je silazio dole, razgovarao se, hteo šta god da vidi i nadgleda. Čak docnije, kad mu je Sofku rodila, morala je da spava dole sa svekrom i svekrvom, u onoj prizemnom sobi, samo da bi on mogao što mirnije da bude. A najgore što je padalo i njoj i roditeljima bilo je što je uvek kad god bi se došlo do veće sume novaca od birićeta, gledao da ugrabi prilike, da opet ode na ta svoja putovanja. Istina tada nisu bila duga ali ipak česta i uvek u izvesna doba godišnja, kada je i kao mlad išao. I čak na tim putovanjima otac i mati mu umrli. Nije ih ni video mrtve. Kao da ga glasnik nije na vreme našao.

Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila

Ali pored sve te njegove odvojenosti i usamljenosti od kuće i rodbine, pa čak i od svoje žene, ipak sama kuća živela je isto onako raskošno i u izobilju kao uvek. Ona, Sofkina mati, večito zahvalna, što je on nju uzeo, uzvisio k sebi, pokaza se više nego što su se u rodbini nadali, kao da je iz prve i najbogatije kuće. Nameštanje soba, postavljenje jela, dočekivanje rodbine i gostiju bili su čuveniji nego pre. Opet i dalje cela se rodbina tu skupljala, dolazila. Ona gledala da prilikom svakog praznika, slave, imendana, bude uvek sve lepše i raskošnije. A na njegovu tu večitu odvojenost i usamljenost od svih pa i od nje svoje žene, nikada da je ni izrazom lica, pokretom, a kamo li rečju pokazala. Tek docnije, kada Sofka poodraste, on se malo veoma prema njima kao raznežio, naročito prema svome detetu, Sofki. Sam je on počeo učiti da čita i da piše. Dolazeći iz čaršije donosio bi joj uvek po štogod.

Uvek, kad god bi dolazio, a dole, među materom i žeđ ostalim ženama, i ona bila – Sofka bi mu odmah letela u susret. On, grleći je, od kapije dolazio bi sa njom ovamo. Sofka bi tada osećala po svojim obrazima njegove ruke, prsti, kako je šašolje oko vrata, do bradice i po grguravoj kosici. I docnije, kada se toga seti Sofka bi počela da oseća onaj miris njegovih prstiju, suvih, nežnih i pri krajevima malo smežuranih: miris njegovog odela a naročito rukava, iz kojih se ta njegova ruka pomaljala i nju grlila i k sebi privlačila.

– Pa kako si mi, Sofrice? Saginjući se ka njoj počeo bi da je pita. I jedino tada, tako raspoložen što bi zastao pri dnu stepenica ispred čujne da se ili sa materom razgovara ili sa ostalim ženama da se zdravi, a ne da kao uvek, i ne zastajkujući i ne gledajući, ide pravo gore, u svoju sobu.

Svi bi tada, a naročito mati joj, kao jedva dočekavši tu priliku, osobito radi ostalih žena da i ona štogod sa njime se razgovara i šali, počela tobož Sofku kod njega da panjka.

– Dobra! Celo jutro juri i trči kroz baštu. Ne mogu da je zadržim. Jednako kida i baca cveće.

Sofka, osećajući uvek na sebi njegovu ruku i grleći mu kolena i široke čohane čakšire i tada još, onako mala, pa je već znala da to materi čini radost i sreću i jednako mazeći se oko njega, počela bi da odriče i da se pravda.

– Nije, efendijine, nije, tatice! Nije, živ mi ti!

On uzimajući je u naručje nosio bi je sobom, gore, u onu njegovu sobu.

I ako bi posle toga uskoro počeo da pada mrak, veče da se spušta, dole kod matere niko od posetilaca ne ostao, on bi onda gore, u svojoj sobi, počeo sa njome da se igra. Sećala se toga Sofka i docnije. Sećala se njegove skoro obrijane brade, koja bi po obrazima počela da je grebe.

A najviše bi se sećala, kada bi on mećući je gore na minderluk, i klečeći ispred nje da ne bi pala, počeo njene ručice da obavija oko svoga vrata, svoju glavu u njen skut da meće i da je gleda nekim tako širokim, čudnim i dubokim pogledom. Kao da mu iz samih očiju suze idu, usta počnu da se povrću i drhte, jednako ne mogući da je se nagleda, jednako kao u Sofkinim očima i ustima nalazeći i sećajući se nečega. A ko zna čega? Da li nečega neprežaljenog i nenađenog? Da li što ovako lepa Sofka nije muško, njegov naslednik? Da li, što ga njene tanke usnice, detinje, ali već crne oči i malo tamno čelo sa dugom kosom podsećaju na mater, na onakvu, kakvu je prvi put video, prvi put se njom zaneo.

– Sofrice! Tatina Sofrice!

I sve bi je jače grlio.

I ako tada sve to njegovo iznenadno raspoloženje, bujnost i izliv ne bi bio prekinut kakvim slučajnim dolaskom nekoga ili ma čime, onda bi i nju, ženu svoju, k sebi gore zvao.

Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka

Zajedno bi onda večeravali, zajedno duboko u noć sedeli.

I Sofka ne pamti slađe od tih večeri. I sutra nastali bi tako isto srećni dani. Kolima bi odlazili na čivluk. Ali niko više sem nje, matere i oca. Magda bi sedela napred kod kočijaša u sred korpi i zavežljaja sa jelom, kolačima i pitama.

U kolima, gore, sedeo bi on, kao svakada izvaljen, sa jednom nogom opruženom i po njoj opuštenom rukom. Obučen u čohano odelo ali ne kao svi, već u nekom naročitom kroju, za njega. Osobito u malo uskim čakširama bez gajtana, jer su one lakše i skuplje staju zato što se teže šiju. Suva, duguljasta, mada koščata lica ali zato svagda stegnuta izraza očiju i usta, sa malo visokim čelom i jednom poprečnom borom. Ispod čela su gledale njegove uvek umorne, uvek u pola otvorene oči. Drukčije on nije ni gledao. Onom drugom rukom na kolenu držao bi k sebi prigrljenu Sofku, koja bi bila okićena i obučena kao već velika devojka. Povezana kosa, izvučenih zulufčića i pretrpana minđušama i nakitima. Sproću njih sedela bi ona, mati. I kao naročito za to sigurno se je bila okupala, jer tako bi joj bilo rumeno i svetlo lice. Njene oči, one njene čuvene krupne oči sa izvedenim obrvama i zrelim jagodicama, tako bi joj se sjale, a  usta joj tako srećno igrala.

Kola bi silazila na niže, ulazila bi u onaj prolaz, uzan, pritešnjen od zasađenih vrba i od iskopanih jendeka (zato pun svežine). Onda bi izlazila i išla ka onoj širokoj ravnici podjednako ravnoj zbog zasađenog kukuruza i duvana. Čisto se modrila od zelenila i prostranstva. I tamo, u dnu, u potoku, gde su se videle kućice, već bi se video i njihov čivluk. Veliki četvorougao opasan zidom i  visokim topolama, zasađenim svuda okolo njega. Seoske kuće nisu se videle. Sve su bile uvučene i trskom pokrivene, gubile se. Jedino sproću čivluka, gde je bila vodenica, sigurno kuća kmeta njihovih čivčija, što se od nje dizao jedan visok dimnjak i na njemu vio gust i mlak dim. Sve su se brže primicali i Magda, sluškinja, sedeći sa kočijašem, od radosti već nije mogla da izdrži, a da se sa seljacima, prolaznicima i radnicima ne zdravi i ne počne da se razgovara. Uostalom ona je jedina i odgovarala na pozdrave, pošto on, efendi Mita, sa Sofkom u krilu, zavaljen, nije gledao ni u koga već jedino u ono svoje opruženo koleno, naročito u svoje lakovane, plitke, i to duple, prave turske cipele. Ili je bar tako izgledalo da samo u to gleda, da ne valjda primećivao te pozdrave i morao na njih da odgovara.

I tu bi, u čivluku proveli nekoliko dana.

Otac bi ceo dan bio dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, srećna, jednako je bila na prozorima od soba koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, pa večera i ručkovi zadocnjavaju. Uveče večeravali bi uz hlađeno piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, topot vodenica, a više njih toliko, kao izdaleka, šuštanje topola. Posle, dok bi im mati nameštala gore postelju u sobi, otac bi ostajao da pije, leškari. A često bi, isprva tiho, za sebe, a docnije jače i glasno pevušio. Onda se zanese, počne na sav glas. Žena ne sme da ga prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe, sluša. Po njenom se licu vidi da reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta njegov glas, koji odozdo dolazi, razleva se po bašti, reci i topolama, tako čudno, strasno i toplo.

Docnije, kada bi mislio da im je Sofka već zaspala, dolazio bi gore kod njih u sobu, i sa još nepopijenim vinom u stakletu, produžavao pesmu. Nju, mater, metao je na krilo, rasplitavao joj kose, i jednako joj grlio i ljubio lice i usta.

Kroz nekoliko dana vraćali bi se natrag kući. On, već kao uvek što je: umoran, ćutljiv, povučen u sebe, ali zato ona, žena mu, presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se nagleda jer eto njoj, svome detetu, Sofkici, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen „efendi” Mita, i ljubav njegova.

 Autor: Bora Stanković

Politika 24. decembar 1907. godine

Izvor:politika.rs/četvrtak, 26.05.2016.

__________________________________________________________________________________

 

 

 

ŠTA ZNAJU PAPAGAJI…

tamoiovde-logo

Čudesni svet ptica: Šta papagaj zna?

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koje naučnici postavljaju kada se susretnu sa papagajima

Rainbow Lory with youngs, Australia / (Trichoglossus haematodus moluccanus), Image: 43241911, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, imageBROKER

Foto: Profimedia

Svojom lepotom i neobičnim sposobnostima već hiljadama godina osvajaju ljude.

Zauzeli su primetno mesto na nastarijim pećinskim crtežima, prvim stihovima, legendama, basnama, a imati pernatog pratioca bila je stvar prestiža daleko pre nego što se ustalila praksa čuvanja kućnih ljubimaca.

U dvadesetom veku kada su putovanja postala dostupnija, a daleki predeli počeli da se približavaju, ove ptice postaju jedan od najčešćih izbora pri kupovini kućnog ljubimca. Ipak, tek krajem dvadesetog veka naučnici počinju da intenzivnije proučavaju papagaje, a vreme značajnih otkrića je pred nama.

Koliko su inteligentni? Zašto imitiraju ljudski govor? Šta im omogućava dug život? – samo su neka od pitanja koja zadaje ovaj red ptica.

Papagaji spadaju u one životinje čije ponašanje najviše odgovara čovekovom pojmu inteligencije, pa među naučnicima ima onih koji ih metaforično nazivaju ”pernatim primatima”.

Dok su prva istraživanja inteligencije životinja bila usmerena na primate i pojedine grupe sisara, ptice, kao životinje koje se na prvi pogled previše razlikuju od čoveka, nisu bile čest predmet ovakvih posmatranja. Međutim rezultati retkih eksperimenata su bili iznenađujući, mada često i kontroverzni, pa je sintagma ”ptičiji mozak” izgubila uvredljivo značenje a pažnja kognitivnih naučnika je počela da se usmerava upravo ka pticama.

Skoro 400 vrsta papagaja naseljava različite predele planete, tačnije njenu južnu poluloptu iako su u dalekoj prošlosti živeli i u drugim delovima sveta, a razlike u njihovim prirodnim karakteristikama i načinima života ogledaju se i u navikama i sposobnostima. Sa druge strane, značajne su razlike u osobinama papagaja koji žive u prirodi i kućnih ljubimaca iz odgajivačnica, a istraživači imaju daleko veći broj informacija dobijen posmatranjem onih koji žive među ljudima.

Ipak, živeći u laboratorijama i stanovima papagaji su zadržali veliki broj osobina karakterističan za njihove rođake koji slobodno lete prašumama. Imati papagaja za kućnog ljubimca u isto vreme znači imati pored sebe najdivlju i najpitomiju životinju. Čak i njihovo imitiranje čovekovog govora u stvari je preneto ponašanje iz prirodnih staništa, a čovek je za njih često isto što i član jata. 

Prijateljstvo 

Primećeno je da se papagaji kao kućni ljubimci veoma vezuju za ljude, druge ptice, a u nekim slučajevima čak i za pse i mačke. Uzrok leži u njihovoj socijalnoj prirodi. Naime, u prirodi uglavnom sve vrste papagaja žive u uređenim i složenim grupama a istraživanje sa američkog Nacionalnog instituta za matematičku i biološku sintezu iz 2014. godine potvrđuje da ove ptice pamte individue iz svog jata kao i međusobne odnose.

U istraživanju, koje je obuhvatalo posmatranje divljih monah papagaja u Argentini i zatvorenih na Floridi, utvrđeno je da među individuama postoji odnos koji bi se mogao nazvati prijateljstvom. Prema rečima, Elizabet Hobson, biologa sa Nju Meksiko Stejt Univerziteta, između dve individue se gradi snažna veza i onda kada nije motivisana reprodukcijom ili potragom za hranom.

Čitava grupa, prema njenim rečima, podseća na školsko odeljenje u kome dete iz minuta u minut menja odluku sa kim će provoditi svoje vreme u zavisnosti od toga da li želi da jede, odmara, igra se, uči, ali i u zavisnosti od prethodno izgrađenih odnosa sa drugima.

sta_papagaj_zna_720573900

Foto:Profimedia

U prilog razvijenom socijalnom životu ide i vest iz 2015. godine kada je tim istraživača sa Odeljenja za psihologiju Njujorškog univerziteta u Oneonti primetio da tigrice zevaju kada vide da to čine i druge jedinke.

Ovakvo ponašanje je tada prvi put uočeno kod životinja koje nisu sisari, a od ranije je povezivano sa empatijom.

Još uvek nije sigurno zašto se zevanje prenosi među tigricama, ni da li je to karakteristično za ostale vrste papagaja, ali je ova vest dala signal da je društveni život papagaja možda zanimljiviji i složeniji nego što se mislilo.  

Prema rečima Lea Jozefa, direktora Australijske nacionalne kolekcije divljeg sveta, potraga za hranom je papagaje učinila veoma socijalnim i inteligentnim životinjama. Voće i pre svega semenke, koji se nalaze na njihovom meniju, veoma su nesiguran izvor hrane. Ponekad je potrebno preleteti velike daljine, a nekada je teško predvideti gde se hrana nalazi pa je efikasnije u potragu za ručkom krenuti u grupi, naročito ako u njoj postoji neki sistem komunikacije.

Leo Jozef tvrdi da su se i društveni i nervni sistem papagaja tokom evolucije razvijali tako da im omoguće da dele infromacije.

AUTOR: Jovana Nikolić

za Elementarijum 16. 04. 2016.

Izvor: nationalgeographic.rs

_________________________________________________________________________

SVETOSAVCI NA PUTU KA EU…

tamoiovde-logo

POLITIKA I VERA: SVETOSAVCI NA PUTU KA EU

Srbija je deo evropske i hrišćanske civilizacije . Taj svoj ispit polagala je u vreme dinastije Nemanjića i Svetog Save. Svetosavski duh u Srba proveravan je tokom vekova Otomanske imperije, posebno u vreme stvaranja i vaskrsa srpske države od 1804. godine, ali i 1878. godine otkada je deo moderne Evrope. Srbija je sada na putu ka EU, na putu ka eknomsko-političkoj zajednici u kojoj su u većini slučaja države hrišćanske provenijencije.

sv-sava-i-simeon-15Među državama EU su i pravoslavne države, poput, Grčke, Rumunije, Bugarske, Kipra. Sve ove članice EU teže da očuvaju svoj kulturni i duhovni identitet i da ga ugrade i uvežu sa katoličko-protestantskim delom EU na način specifičnosti i održanja hrišćanske Evrope. Najveći otpor EU kao hrišćanskoj zajednici stvarala bi Turska ukoliko bi postala članica EU.

Srbija, dakle, u svojoj svetosavskoj tradiciji treba da teži održanju svog indentiteta i svoje spcifičnosti, uz uključivanje u evropske ekonomske, kulturne i političke tokove.

Svetosavska filosofija života nije negacije Evrope, niti pravoslavlje može da bude smetnja za put Srbije ka EU. Svetosavlje je bogato nasleđe Srba kao evropskih hrišćana u nacionalnoj samobitnosti i održanju.

Ako sagledamo domete svetosavlja i nemanjićkog duha, onda je reč o prosvećenosti i kulturi, verskoj autentičnsti i poštovanju zakona i društvenih pravila. Zato je Sveti Sava i pisao svoj “Nomokanon“ kao pravni i državni akt.

Sveti Sava je kao izdanak svetorodne loze Nemanjića bio jedan od najuglednijih evropskih diplomata svog vremena koji je mirio narode i države. Bogatstvo svetosavlja je zadužbinarstvo, ktitorstvo, ulaganje u obrazovanje i znanje. Svetosavski duh je održao Srbe u vekovnoj borbi za oslobođenje i stvaranje države.

Danas od oca Svetoga Save, Stefana Nemanje, potonjeg Svetog Simeona Mirotočivog, treba da usvojimo bogato “Zaveštanje“, a tiče se zemlje, krvi, grobova i kostiju, jezika, crkve, države, vlasti, knjige i pisma, pesme i svirke, te zaveštanja imena srpskih.

Sva ova zaveštanja su “so soli“ i duhovna snaga Srba kroz vekove. Danas više nego ikada je potrebno da se podsetimo, u vrmenima kada je svet postao “globalno selo“, i kada se gubi snaga, duh i potencijal srpskog naroda, na poruke i pouke Svetoga Save i Stefana Nemanje.

Srbija na putu ka velikoj centralizovanoj šengenskoj Evropi, koja trenutno grca u teškoj krizi indentiteta treba da sačuva svoje korene, svoju tradiciju i duhovnost, jer će se jedino tako sačuvati od globalne asimilacije i poništavanja same sebe.

Narod čini njegov jezik, vera, kultura i obrazovanost. Srbiji nije potrebna druga doktrina od primenjenog svetosavlja u poslu, politici, državi, u međunarodnim odnosima.

Srbija ne treba da teži protestantizmu, jer to ne rade ni druge pravosalvne države članice EU. SAD počiva na bibliji. Takva je i Evropa, te bi svaka promena duhovne, odnosno tradicionalne svesti u Srbiji dovela do dezintegracije nacionalnog bića.

“Novo doba“ ne nosi sa sobom lik Boga, već veliča novac, velelepne građevine i tehnologije sa ljudima bez duše i korena. Svetosavlje nije prepreka Srbiji na putu ka EU, ali može biti smetnja onima koji žele da odbace sve vekovne vrednosti da bi stekli trenutnu moć i vlast.

Tomislav Kresović

Izvor: bogoljubsnagasrbije.com

____________________________________________________________________________________

MUŠKA MARIJA: PISMA SOLUNSKIH BORACA…

tamoiovde-logo

HEROINA IZ VELIKOG RATA: Krijumčarila pisma  solunskih boraca

Leskovčanka Marija Rajković, koju su zbog neustrašivosti zvali Muška Marija, bila je jedina veza solunskih ratnika sa jugom Srbije. Ona je krijumčarila njihova pisma.

0fb44c0083b5da0fa861fe2fbdd1bc16

Rizikovala je svoj i živote svoje petoro dece: Muška Marija (prva sleva u donjem redu). Foto: Privatna arhiva

Žena Trajka kazandžije i majka petoro dece rizikovala je svoj i život svoje porodice i sa skromnim znanjem bugarskog i nemačkog jezika probijala se kroz barikade do Kruševca, gde je bilo sedište Crvenog krsta iz Ženeve, i u džakovima sa pasuljem i brašnom prenosila poštu.

Savremenici je opisuju kao preteču partizanskih kurira, ali i kao Čučuk Stanu, kao ženu koja je svirala duduk, pucala iz pištolja, pušila cigare i onako visoka i lepa igrala kao retko ko.

Umrla je 1938, a trag o njenim delima ostao je zapisan jedino u tadašnjem „Leskovačkom glasniku“.

20e3312f2bc4ce55722e81ab7ea0a986

Foto: Privatna arhiva

– Baka je nosila crninu do kraja života jer je žalila svog prvenca Petra koga su Bugari ubili u internaciji, ali je govorila da žali i sve pobijene Leskovčane od strane Bugara – priseća se njena unuka Marija Rajković Nanović, koja, kao i ostali potomci, živi u Beogradu.

Leskovac i jug Srbije je kao ratni plen pripao Bugarima, koji su uništavali poštu izbeglih srpskih ratnika iz Grčke, a novac prisvajali.

– Kako šest meseci nije stigao glas od ratnika, Muška Marija je odlučila da se probije do Kruševca, koji je bio pod austrougarskom okupacijom i uz poznavanje stranih jezika uspela da uspostavi kontakte. Na svakih 15 dana je donosila poštu i noću je delila po kućama. Bugari su je više puta privodili i potom presekli sve kanale – priča istoričarka Mira Ninošević.

Diplomatskim veštinama uspela je da uspostavi kontakte i sa bugarskim vojnicima, pa su oni direktno radili za nju. Bugari su te kanale otkrili, uhapsili je i internirali u Pirot gde je u zatvoru provela devet meseci i u Leskovac se vratila sa oslobodiocima.

– Niko se nikada nije setio da joj postavi ni spomen-ploču, ni penziju nije imala, a odbili su i njen zahtev da joj dodele mali plac u Sijarinskoj Banji, a posle Drugog rata je i zaboravljena – priča njena unuka.

Milica Ivanović |
Izvor:blic.rs

____________________________________________________________________________________

KAKO JE ŽIVELA ŽENA…

tamoiovde-logo

Žena je bila direk u kuću, i ne orati se džabe da kad deca ostanu bez baštu da su pola siročetija, a ka ostanu bez maću, sasvema su siročetija.

šopi-šopkinje-Dizala se sabale, ka ispoju prviti petlovi, dok još neje s`vnulo, pa se slušala do gluvo doba. Jutram, ka se digne, prvo zavane oganj, pa sprema jedenje da ponesu mužjeti na rabotu, pa sprema na decata da doručkuju. Dok tova sprema, turila je jed`n kot`l na šporetat da se greje voda, da popari trice za svinjete.

Pa se počnu dizaju mužjeti, pa da im poljaje da se omiju, da im dade obleklo, da im natura u torbe ili jendž`ci jedenje za ruč`k. Pa ka se izdizaju decata, i njim da dade čisti i zakrpeni čorapci, da im dade da jedu, pa da đi isprati da puštaju goveda ili da idu u školu.

Pa ka đi rasprati, nosi da sipe na svinjete, da vrlji na kokošćete, pa ako se seti, uzne malko da jedne. Posle, ako nema leb, ide da odseje brašno, pa da podmladi kvas`c, da zamesi leb. Ako si imaju leb, uzne koj kvo je sturil od dreje da propere.

Dok tova raboti, misli kvo da sprema za obed ili večeru. Uzne pa olupi kompire i turi, ako je leto, uz ognjišteto, ako je prolet, jesen ili zima, turi u šerpu na šporetat da se vari.

Ako je prolet, ide u gradinu da rasadžuje ili da poljaje. Kad se vrne, ako se jeloto neje još svarilo, uzne kudelju i vreteno da povrtka ili da poprede, ili uzne iglete da poplete dok dojde vreme za zapršku. Ako je leto i ima rabota na njivu, ona uzne leb, turi ga u cedilo, jeloto nasipe u rukatku, pa i nju vrže sas trakoveti napred, a u ruće uzne igle i dok stigne na njivutu, ona plete. Ka stigne na njivutu, prostre na zemi boščutu, turi jedenjeto i obeduju.

Kad završe s obedat, ona sabere praznetinete, prevrže cediloto i zakači u drvo. Posle uzima srp, matiku ili grebulju, pa raboti dok ne počne da zaodi slnceto. Ka bude slnceto na zaod, naskube mleč, trosak i govnjar, i turi u cediloto da ponese za svinjete, i ka si pojde doma, putničći si pa raboti u ruće.

zivot-selo-pirot-zeneKad stigne doma, zavača og`njat, ide na vodu, tura vodu u kot`l za svinjete, ali predi tova, dok još neje ulezla u ižu, vrlji na svinjete travicu da ne grdu, a na kokošćete vrlji žice da pokljucaju dok si nesu legle.

Ka donese vodu, počne da tumara, da sprema nešta za večeru. Otide do kokošarnikat da vidi da li ima nekoje jajčence; otide do gradinutu te otćine nekoje perce luk, da smuti nešta za večeru.

Ka počne da se smrečava, pali lambutu i počne da tumara po sobu. Ka se priberu drcata i mužat, ona na trpezutu natura jedenjeto i oka đi da prijdu da večeraju. Ka se navečeraju, ona razdiza jedenjeto, premete trošicete, premije sudoveti i seda s ostale žene, ako đi ima, da porabote u ruće.

Sa, il če krpi na decata i mužatoga pantalone, košuljeulje, dreje, ili če prede i plete nove. Za tova vreme, decata i mužat si polegaju, a ona, dok raboti u ruće, misli kvo če jutre da raboti, kvo če gotvi za jedenje, če mesi li leb, če pere li dronjci, i nekoj zaman si legne.

Žena koja je imala malečko, svete si je teja rabote rabotila i još je trntuvala i na bebeto. I ka je nosila jedenjeto na njivu, bebeto je bilo na grbinu, lebat i s lebat napred, i pa si je u ruće rabotila, dok stigne na njivutu. Ali neje bilo tova sva rabota što je žena rabotila. Ona je bila i žena, maća, snaa, svekrva i domaćica. Prela, činila, tkala, plela, šila i krpila.

Žela, kopala, plastila seno, brala i lupila moruzu, sadila gradinu, turala turšiju; sejala, brala, topila i trljala grsnice. Varila, mesila, bučkala i sirila.

Žena je za slave spremala, gosje dočekuvala i u crkvu išla. Bila je i kumica i starosvatica, na bebe je kravaj mesila i nosila. Na čerće je darove spremala. Ona je i pojala, igrala i rovala. Kuću je čistila, odrove nameštala. Čuvala je svekra i svekrvu i saranjuvala đi. Ona je žalila svekra, svekrvu, iznosile im na grobišta, i na glas za nji rovala. Karala se sas muža, svekrvu, komšiće i deca tepala.

Ali je umejala i da miluje muža i deca. Ona je pazila ovce i goveda, ranila svinje i kokošće. Umejala je i da se premeni, đitku na uvo da zakači, muža pod ruku da ulovi i na oro da idu. Crepnje gazila i rogože plela.
I pokre tolće rabote, bila je zdrava, obrazi njoj bili crveni, a lice nasmejano.

Kad je nekoja ostapa bez domađina, rabotila je pokre žensćete rabote i mušće. Pcuval đu je muž i svekar, svekrva đu je klela i ogovarala, a neje im ni ona ostanjuvala dužna.

Za nekog imalo rabota ili nemalo, za ženu je imalo rabota preko glavu. Tova je bila žena, ali ni ona neje ugodila na svi.

Beše nekad“ – Borisav Nikolić

Izvor: srbin.info /pirkebloger

_________________________________________________________________________________________

ŠUMSKI BOGOVI I ŽRTVENE ŽIVOTINJE…

tamoiovde-logo

Ovo je poslednji paganski narod u Evropi 

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu

2521776 11/02/2014 An old woman by a prayer / gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808800, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Simbol religije Marijaca – poslednjeg paganskog naroda u Evropi

U središtu Rusije, na levoj obali reke Volge između Kazanja i Nižnjeg Novgoroda, žive Marijci ili Čeremisi.

Ovaj ugrofinski narod ima sopstveni vrlo mek i melodičan marijski jezik, kao i veoma neobičnu i staru religiju.

Marijci su poslednji paganski narod u Evropi, a njihova religija zasniva se na poštovanju sila prirode i verovanju da sve na svetu ima dušu. Oni ne idu u crkve, već se poklanjaju svojim bogovima u šumi prinoseći im žrtvu u vidu hrane ili životinja.

2521771 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808655, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Marijaca ima jedva 700.000, od čega polovina živi na selu nazvanom kao i njihova autonomna pokrajina u sastavu Ruske Federacije – Mari El.

Otprilike ta ista polovina se oduprela pokrštavanju i rusifikaciji, te i dalje poštuje drevne običaje i učestvuje u žrtvenim ritualima. Postoji nekoliko svetih marijskih šumskih gajeva, a neki od njih su pod zaštitom države.

Ovi gajevi predstavljaju prave oaze netaknute prirode, a prema marijskom običaju u njima je zabranjeno seći drveće, pušiti, psovati, lagati, graditi ili čak brati bilo kakve plodove.

2521780 11/02/2014 Followers of Traditional Mari religion pray in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804141, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Kod Marijaca ne postoji posebno versko obrazovanje. Vrhovni sveštenik, koji prema verovanju poseduje uvid u budućnost svog naroda i čovečanstva, preko sveštenstva prenosi svoje znanje o svetu bogova i tradiciji na mlađe naraštaje.

Sveštenici su jako važni članovi marijskog društva, naročito zbog toga što predstavljaju možda najviši autoritet kojem se ljudi obraćaju za pomoć i savet.

Ovi razgovori odvijaju se u privatnosti šume, najčešće pod zaklonom dima koji se diže sa ritualne lomače.

2521785 11/02/2014 Pagan priests congratulate those who came to a sacred grove in the Novotoryalsky District on the holiday., Image: 209804157, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

U vreme žrtvenih svetkovina, Marijke obučene u slikovitu tradicionalnu nošnju ukrašenu srebrom postavljaju razne „drangulije“ na drvene žrtvene štandove u šumi, kojom se prostire miris palačinki, peciva i kvasa.

Muškarci su za to vreme obično zauzeti žrtvovanjem ovce ili bika čije se iznutrice poklanjaju vatri.

Meso, konjsko i ovčje, jede se samo na žrtvenim i verskim svečanostima. Od pića oni prave pivo, medovinu i rakiju od slada i raži poznatu kao „kumiška“.

Marijska molitva pred žrtvovanje traje od zore do popodneva i duža je od bilo koje hrišćanske službe. Tek kada se okonča molitva može da počne žrtvovanje koje će umilostiti bogove da čuju reči sveštenika i pruže mir i prosperitet marijskom narodu.

2521772 11/02/2014 An old woman by a prayer/gift table in a sacred grove in the Novotoryalsky District., Image: 209808668, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Najviše marijsko božanstvo predstavlja Jume, dobri nebeski bog čije ime znači „nebo“. Tu je još čitav niz duhova i božanstava (oko 70) kojima se u složenim ceremonijama prinose žrtve. Poznati su šumski duhovi Targeldeš i Ovda, sa nogama okrenutim unazad. Oni su nastali od duša ljudi poginulih u šumi. Postoje još bogovi groma, munje, vetra, oblaka, i drugih prirodnih sila i pojava.

Marijske porodice su patrijarhalno uređene, a nekoliko srodnih porodica obično naseljavaja jedno selo koje nosi ime po njima. Žene nisu potpuno ravnopravne, i ne mogu učestvovati u svim svetkovinama, a nekada čak mogu biti i ustupljene nekom rođaku dok je muž odsutan.

2521782 11/02/2014 Ritual meal after a prayer in a sacred grove in Novotoryalsky District., Image: 209804150, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Sputnik

Foto: Profimedia, Marijci, poslednji paganski narod u Evropi

Postoji i običaj da devojke sakrivene u kući trubljenjem u rogove najavljuju da je u kući udavača spremna za udaju. Svadbe su im veoma svečane, a svatovske povorke kreću se na kolima. U starija vremena kod Marijaca je bilo i otmica, a za devojku se davala otkupnina.

Uz svadbene, veoma su im zanimljivi i pogrebni običaji, od kojih neki podsjećaju i na slovenske. Mrtvaca skidaju s kreveta na slamu i čuva ga mrtvačka straža, dok se prilikom odlaska povorke na pragu kolje kokoška. Svoje mrtve Marijci odvode na sankama, čak i leti.

Mrtvi na drugi svet odlaze s darovima koji se sastoje iz hrane, oruđa, posuđa i svega što će im biti potrebno u zagrobnom životu.

Izvor: Newsweek.rs

__________________________________________________________________________________________

DECA SA AUTIZMOM…

tamoiovde-logo

Doživljavaju sliku i zvuk posebno

Deci sa autizmom svet može izgledati kao gledanje filma u kome zvuk ne prati sliku. Studije pokazuju da je ovoj deci teško da povežu ono što čuju sa onim što vide, i da taj poremećaj može biti u osnovi njihovih problema sa govorom i komunikacijom.

autizam-zvuk-i-slikaKod većine ljudi se signali koji stižu u mozak spajaju u razmaku od 100 do 200 milisekundi i time stvaraju jedinstvenu percepciju.

Na primer, kada čujemo zvuk i vidimo usne kako se pomeraju, dobijamo percepciju izgovorene reči.

Kod dece sa autizmom je taj vremenski razmak veći, što znači da mozak povezuje stvari koje su se desile u razmaku od 500 milisekundi i koje bi trebalo da se doživljavaju kao zasebni događaji.

Stiven Kamarata, profesor na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, kaže da deca sa autizmom teško integrišu istovremene informacije koje dobijaju putem vida i sluha. Njima je to kao gledaju loše sinhronizovan film na stranom jeziku.

Studije takođe pokazuju da što je duži vremenski period između integrisanja informacija, to je deci teže da povezuju zvuk sa pokretima usana, što je veoma važno u ranim fazama učenja jezika. On takođe navodi da se vizuelni i auditivni signali ne povezuju na adekvatan način prilikom učenja novih reči.

Na primer, pokažete detetu prstom šolju na stolu i kažete „šolja“, i na taj način detetu se stvara slika šolje uz reč koja ide uz nju. Međutim, deca sa autizmom će možda gledati u nešto drugo i onda će im se reč „šolja“ vezati uz šešir koji su posmatrala u tom trenutku.

Ova zapažanja mogu doprineti tretmanima za decu sa autizmom koja imaju i poremećaje komunikacije. Mark Volas, direktor Vanderbilt Instituta za neurologiju, smatra da je moguće videti poboljšanje u govoru, komunikaciji i socijalnim veštinama ukoliko se uklone ovi problemi u ranoj senzornoj funkciji.
                                                                                                                           Hvala sajtu: drselakovic.rs

Izvor: roditeljsrbija.com

____________________________________________________________________________________

POTERNICA ZA DOBRIM…

tamoiovde-logo

Niko se ne seća kad je to bilo, kad je Razum svoje najmlađe dete, Dobro, verujući u njegovu mudrost, poslao baš u taj svet. Iako su to derle svi držali za naivno, previše idealistično i zasanjano, i čudili se kako ga do sada još ništa nije zgazilo, budući da vazda hoda okolo sa glavom među oblacima. Razum, pak, bio je siguran da nije pogrešio – jer u tom svetu, ka kome je otpravio svoje pametno čedo, vladalo je takvo stanje, da čak ni on sam više nije imao rešenja za njega. Dugo je pripovedao svome detetu, šta treba da čini i kako da se vlada. Da tamo kuda ide, vlada malodušje, i da Razum više ne pomaže, jer sve što tamošnji stanovnici još vide i čuju, jeste raskoš obmane i zveket srebra. I da njima može pomoći samo neko čistog srca. I Dobro je sa osmehom klimnulo glavom, i pošlo na put.

izgubljen-crtez1Njegov cilj bile su neke, sasvim udaljene zemlje, kojima je bila preko potrebna njegova pomoć. Bar je tako tvrdio Razum.

Krenulo je vedra čela, sigurno u svoj uspeh. Jer ono je Dobro: ono, istina – večito dete, ali i mudro kao ćutnja. Doduše, pomalo nesnađeno, ali iskreno i razborito. Pre svega – neustrašivo. Stigavši na svoj cilj, opazilo je jedan neprobojni zid. Sa druge strane, još jedan neprobojni zid. Pred svakim od zidova, stajala je identična tabla, sa identičnim rečima na njoj – tek malo različitim u pisanju: „Nebitna Mrlja Na Mapi“.

Kao i svako večito dete, Dobro je zakucalo na široke, visoke gvozdene vratnice pred jednim od zidova. Niko nije otvorio. Ni pred drugim vratima, niko nije otvarao. Dobro je uzalud  lupalo, kucalo i dozivalo. Izmoreno, ali nespremno da odustane, ostalo je da sedi pokraj drugih vrata. U neki mah, vrata se otvoriše, i neko reče: „Zdravo, ti! Treba nam tvoja pomoć!“ Dobro se prenu, sa osmehom, jer zbog toga je i došlo tamo. Na trenutak obradovano, ono prihvati vodu i hleb, ogrtač i topli dom, sretno što može da pomogne. I Stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi bili su srećni. Jer, Dobro je za njih radilo, o njima se staralo, gradilo im kuće, zalivalo cveće, donosilo hranu i brinulo o njihovoj deci. Malodušje je, činilo se, bilo zauvek proterano iz njihovih prostranih, zelenih dvorišta. Sve dok nisu rekli, gledajući preko onog zida: „Premalo je! Mi bismo hteli i njihovo cveće, mi bismo se napili vode sa onog izvora od preko! A ako nam još dovedeš i njihove stanovnike da rade za nas, zamisli samo, koliko će manje posla pasti na tvoja pleća!“ I Dobro je klimnulo glavom, i zaputilo se u susednu Nebitnu Mrlju Na Mapi. Međutim, tamo su i voda, i cveće, stanovnici i kuće, bili potpuno isti kao i na prethodnoj Nebitnoj Mrlji Na Mapi. I Dobro je rešilo, da to kaže njenim stanovnicima. Da ovde nema baš ničega, što nemaju i sami. Eto, ako mu ne veruju, neka sruše taj zid između svoje, i one druge Nebitne Mrlje Na Mapi, pa će se sami uveriti.

I predložiće rukovodstvima obeju Nebitnih Mrlja Na Mapi, da sruše zidove između sebe: uostalom, tako će ih biti više, administracije će biti manje, i moći će bez mnogo gužve da pomognu jedni drugima. Osim toga, od ostataka srušenih zidova, tvrdilo je Dobro, mogu se napraviti solidne kuće, pod uslovom da zidove rušite planirano.

Visoki predstavnici NebitnihMrlja Na Mapi onda su većali: koji zid da srušimo? Jedni su rekli, srušite vi svoj. Oni drugi se usprotiviše: zašto mi?! Srušite vi svoj! I onda su počeli iznova. Kada je Dobro diglo svoj glas,  niko ga nije čuo, jer njegov glas suviše je mek i umilan. A takve glasove ne čuju predstavnici Nebitnih Mrlja Na Mapi. Oni su previše zaglušeni svojom prepirkom. Ne mogavši da se dogovore koji zid prvo da sruše, predstavnici jedne od Nebitnih Mrlja Na Mapi izgubiše strpljenje, skupiše svu silu i njome razbiše, i uz strahovitu tutnjavu nalik grmljavini, uništiše zid one druge Nebitne Mrlje Na Mapi.

I kada bi hteo, sada niko više ne bi mogao da čuje glas Dobra. A i ako se neki od stanovnika neke Nebitne Mrlje Na Mapi i prevari, pa sasluša iskreni i nenametljivi glas Dobra, ostali stanovnici obrušiće se na njega, nazvati ga glupim, isterati ga na ulicu, izudarati palicama ili zatvoriti u tamnicu.

Pošto su porušili zidove jedne drugima, zamutili vode neznanjem i zagadili vazduh netrpeljivošću, predstavnici Nebitnih Mrlja Na mapi sešće, iscrpljeni i desetkovani, ponovo za sto i većati danima i noćima o tome, gde prvo da podignu nove zidove između sebe. Ovo sa rušenjem, to ne valja ništa, zaključiće.

Sporazumevaće se savršeno, jer svi govore jedan jezik. Razumeti, pak – neće ni ovog puta ništa. Kao što nisu ni pre.

A Dobro sa takvima ne ume. Ono će se iskrasti i zauvek pobeći odande. Ostaće na vetrometini, bez zaštite, bez krova, bez hrane i vode. Ali ipak će zadržati svoj blagi osmeh.

Kada stanovnici neke Nebitne Mrlje Na Mapi budu u panici shvatili, da im je iznova potrebna pomoć Dobra, da bi ostvarili svoje ciljeve, zvaće ga i mamiti uobičajenim metodama.  No, ono se neće odazvati, jer vetrometina je daleko. Nema ulice, ni broja, niko tamo ne nosi poštu, ne dostavlja poklone ni pozdrave. Kako su osetile nesigurnost, pa i bes zbog toga što ih tako bezobzirno ignoriše, stanovnici Nebitne Mrlje Na Mapi rešili su da raspišu poternicu za Dobrim.

Međutim, takvu poternicu nije baš lako sastaviti. Prvo su se skupile najmudrije glave među stanovnicima dve Nebitne Mrlje Na Mapi, noćima i danima mozgajući: kako bi glasio tekst poternice? „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Naoružano do zuba…“ – predložio je jedan. Pa čekajte, panično će drugi – Dobro nikada ne nosi oružje. Ali mora zvučati opasno! Inače, niko ga neće tražiti. Ko se još uzbuđuje, zbog nekog bezazlenog Dobra. U redu, reče prvi, hajde onda ovako: „Traži se Dobro, živo ili mrtvo! Glasno je i opasno, oprez sa njim!…“ Stanite, na to će treći – Dobro nije ni glasno ni opasno. Pa dođavola, kako onda da ga tražimo?! Kakvu poternicu da napišemo? To je nemoguće – zaključiće, i rešiti, na kraju sednice od sedam dana i sedam noći, da je bolje da nastave svoje živote u Nebitnim Mrljama Na Mapi – bez Dobra.

Dobro će i dalje mirno spavati. Negde na vetrometini, sasvim daleko. Negde gde nema ni mapa, niti nebitnih mrlja na njima, omeđenih nebitnim granicama. Gde nema stanovnika koji jedan pred drugim sede zatvorenih očiju, i noćima pregovaraju zatvorenih ušiju. Na istom jeziku, koji ne razumeju.

Ono će doći samo onima, koji ga iskreno požele. Bez poziva, poklona, molbi i žalbi. Samo će znati da pronađe one kojima je zaista potrebno – čak i ako je razočarano, izigrano i prognano. Doći će sa svojim osmehom i detinjim očima, sa spremnim, toplim zagrljajem. Čak iako je jedino u šta je još sigurno, to, da nikada neće pobediti.

Jovana Nastasijević

Izvor:kulturniheroj.com

__________________________________________________________________________________________

HEDONIZAM I „LAŽNE“ EMOCIJE…

tamoiovde-logo

Čovek konstantno teži da ima što više prijatnih osećanja, a što manje neprijatnih i oko toga se, nažalost, danas vrti većina njegove egzistencije. Njemu je konstantno potrebna stimulacija “pozitivnih” osećanja i prijatnost. Ovo je još jedan faktor koji dovodi do toga da život postane neautentičan, „original falsifikata“ i to ćemo sada objasniti.

unnamed-238x300Tokom svog boravka na planeti, čovek je (donekle) upoznao spoljašnji svet. Shvatio je šta treba da izbegava, a čemu da prilazi. Jednom je shvatio da oseća zadovoljstvo i prijatnost kada zadovolji neku fiziološku potrebu te da je to najbrži put do prijatnosti.

Od svih potreba, na prvom mestu je seksualna potreba, jer orgazam dovodi do lučenja koktela hormona koji izazivaju intenzivan, veoma prijatan osećaj. Međutim, ako malo bolje pogledamo, prijatnost se tu odnosi na smanjenje tenzije, tenzije koja se gradi, ako se potreba ne ispuni.

Dakle, čovek je pod tenzijom da ispuni fiziološku potrebu, i kada je ispuni dolazi do smanjenja tenzije – što mozak interpretira kao prijatnost. Ovo je, naravno, malo cirkularno, jer ispada da je potreba sama sebi i uzrok i cilj.

Što se ovog fenomena tiče, on je toliko u fokusu ljudske egzistencije da su neki psiholozi sa pravom tvrdili kako je seks glavni cilj i svrha čovekovog života i da motivacija za sve što čovek radi može svesti na motivaciju za seksualnim zadovoljstvom.

Kada govorimo o seksu kao motivatoru, ne treba nam mnogo da bismo uvideli koliko je takvo zapažanje blizu istine. U osnovi skoro sve ego-aktivnosti stoji želja za prijatnošću. Neko može da kaže da ljudi teže i za moći, te da je to posebna priča koja nema veze sa hedonizmom. Ali šta će im moć? Prvenstveno im treba kako bi iskontrolisali svet oko sebe i tako ga lakše predvideli, tj. osigurali svoju egzistenciju.

S druge strane, moć im dozvoljava lakši i brži pristup zadovoljavanju potreba tj.izazivanju prijatnosti (seks, alkohol, luksuz, itd.). Na primer, čovek želi da bude na vrhu uspešne kompanije ne zato što je to cilj sam po sebi, već zato što mu to omogućava veći pristup skupim stvarima, može letovati i zimovati, može kupiti bolja kola. A šta će mu bolja kola osim da deluje kao ovakav ili onakav u očima drugih, što će mu doneti neku nagradu. Kao što vidimo, iako ovakvi ljudi deluju kao slobodni, jer “imaju para, rade šta hoće” itd. oni su u stvari još veći robovi ega. Nažalost, ovakvi ljudi predstavljaju ideal većini koja ih drži za uzore.

Ali, ovde ne govorimo o tome da čovek treba da se oseća “loše” i da ne teži “dobrim” osećanjima. Ovde govorimo o tome da čovek danas ima ekstremizovane potrebe za nečim, oko kojih se vrti čitava njegova egzistencija i što ga udaljava od bavljenja sobom i od spoznaje sebe. Potreba za užitkom je normalna, ali ako nam se ceo život vrti oko toga da imamo užitak, onda ćemo teško živeti pravim životom. Stav, da je svrha života imati konstantne užitke, bi onda opravdao i ljude koji koriste drogu, jer im ona pruža užitak kada je koriste. Ali, poznato je kakvi su životi ljudi kojima se život vrti oko droge.

Mi se rađamo sa čitavim spektrom emocija i jednosmernost osećanja dovodi do gubljenja osećaja autentičnog postojanja, gubitka intuicije, gubitka sposobnosti pravilnog prepoznavanja sopstvenog stanja (ono kada nismo svesni da smo u stvari besni na prijatelja koji nas iskorišćava, samo zato što se trudimo da „gledamo pozitivno na svet“), iskrivljenog pogleda na realnost, nesposobnost suočavanja sa realnošću onakvom kakva jeste. Određena osećanja vezuju se za određena stanja, koja šalju određene poruke našoj svesti i mi tako znamo šta nam je činiti. To se naziva emocionalna inteligencija i ona je isto tako bitna kao i ostale vrste inteligencije.

Što se “negativnih” osećanja tiče, ona su tu kao glasnici da nešto nije u redu, bilo u unutrašnjosti, bilo u spoljašnjosti. Veliki broj psihologa i filozofa govore o tome kako je određen osećaj anksioznosti u stvari nužan za adekvatan razvoj osobe, kao i za ostvarivanje sopstvene slobode, jer navodi čoveka na preduzimanje akcija kako bi učinio svoj život autentičnim. Ovde se ne misli na površinsku anksioznost koja prati život modernog čoveka, strah vezan za gubitak komfora, objekata, odbacivanja od društva, itd.

Anksioznost o kojoj ovi autori govore, naziva se „egzistencijalna anksioznost“ i ona je proizvod svesti i razmišljanja o konačnosti svog života, a uspešna obrada rezultira odbacivanju neautentičnog i statičnog načina života i prihvatanjem života onakvog kakav jeste – spontan, nepredvidiv i konačan. Ona je jedan od glasnika realnosti, alarm da je trenutan način života i trenutna okolina neprihvatljiva i destruktivna po unutrašnje biće. Izbegavajući ovakvu vrstu anksioznosti, kao i svih osećanja vezanih za svest o lažnom životu, čovek odbacuje sopstveno biće, potiskuje svoj pravi duh i ostaje vezan lancima ega.

Egzistencijalna anksioznost daje hrabrost i podstrek ljudima da načine nešto važno od svog života, izlazeći iz svoje zone komfora, odrambene ljuske koju rigidni ego gradi oko bića. Ali, kao što smo videli, čovek tera sebe da potiskuje ovakva osećanja jer ne želi da izađe iz zone komfora i oseti pravu odgovornost za sebe, oseti realnost i živost univerzuma.

Jedan uspešan mehanizam ega za izlaženje na kraj sa egzistencijalnom anksioznošću je potiskivanje i negiranje (gde se ljudi okupiraju besmislenim stvarima, o čemu smo govorili ranije) i forsiranje drugih “pozitivnih” osećanja na mesto osećanja neadekvatnosti života, kako bi se biću odvukla pažnja i ponovo došlo do samoobmanjivanja. Sada nam je jasno zašto se čitava ova priča o forsiranju “pozitivnih emocija” (“budi srećan”, “osmehuj se”),u poslednje vreme masovno provlači kroz literaturu, medije i nauku.

Kada govorimo o „negativnim“ osećanjima, ta osećanja su „glasnici“ da je vaš ego u grču.

Ona vam govore da ste u konfliktu sa samim sobom i sredinom. Vidimo da negativna osećanja postaju nužan pratilac ega. Nemoguće je nemati ova osećanja dok je god ego glavni nosilac psihofizičke strukture i glavni agens između čoveka i okoline. Stoga, mi identifikujemo ova osećanja kao nužna i kao ona na koja se treba obratiti pažnja, koja treba analizirati, jer su glasnici konflikta i (besmislene) borbe sa svetom. Prihvatanje, obrađivanje i autentična reakcija na ova osećanja su nužni procesi kako bi se identifikovale manipulacije i mahinacije ega i počeo put uklanjanja njegove cenzure i kontrole, tj. oslobađanja od autotiranije.

Slično je i sa tzv “pozitivnim” osećanjima, tj osećaju prijatnosti. Ova osećanja su, naravno, opet reakcija na nešto spolja. Mi ovde, kao što je rečeno, ne govorimo o tome da čovek ne treba da teži da se oseća “u miru” sa sobom i univerzumom, što je u stvari i poenta težnje ka prijatnošću. Zadovoljovanjem potrebe za seksom, “umirili” ste jedan deo sebe.

Međutim, rekli smo da je potpuno umirivanje nemoguće dok god je ego aktivan nosilac procesa, jer onda samo služe za samoobmanjivanje („sve je u redu jer sam ja upravo imao/la seks“ ili „popio/la pivo“ ili štagod) i lažno umirivanje, davanje lažne slike da je sve u redu, a nije. Život “u miru” sa univerzumom moguć je samo ukoliko nema ekstremizovanih potreba za bilo čime u spoljašnjosti, i kada nema konflikta sa prirodom. Dakle, pozitivn i negativna osećanja trebaju biti u balansu.

Tako ego tera čitavo biće da funkcioniše na određen način, da mu glavna aktivnost bude samoobmanjivanje. Dolazi do preterivanja i do disbalansa. Tu u pomoć dolazi i sredina, koja nameće i podržava taj hedonistički ideal. Fraze kao što su“budi srećan”, “misli pozitivno” konstantno cirkulišu i predstavljaju neki ideal stanja koje treba dostići, koje treba nametnuti biću. Ego vrši pritisak na sebe i na čitavo biće da se oseća ovako ili onako. Kako smo videli, ovo je odraz konflikta, a disbalans u ovom smeru može voditi u disfunkciju čitavog bića.

Nije li ovde stara kineska izreka “previše svetlosti zaslepljuje oči, previše zvuka zagluvljuje uši, previše ukusa šteti jeziku“ potpuno na mestu? Sve što je preterano ne može biti dobro. Univerzum je balans, savršen spoj sila, zato i opstaje. Ukoliko bi neka sila prevagnula, univerzum bi prestao da postoji ovakav kakav jeste.

Dakle, vidimo da živeti život, čija je svrha imati što više, zadovoljiti sve svoje ekstremizovane potrebe nema smisla, a pored toga deluje destruktivno kako na samo biće, tako i na njegovu okolinu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život (12)

____________________________________________________________________________________

prethodni članak

ŠTA ME SE TIČE…

tamoiovde-logo

ŠTA ME SE TIČE

zzzz

Slika: Jasmina Milošević

Šta se mene ili koga još tiče
što će i dalje biti izlazaka i zalazaka sunca,
snega na planinama, šafrana,
i čovečanstva sa njegovim mačkama i psima?

Šta nas se tiče,
što će u velikom zemljotresu deo severne Kalifornije,
propasti u more,
što će biti razmatrana legalnost brakova s kompjuterima,
što će nastati kibernetičko planetarno carstvo,
što će 3000. godine u Rimu biti svečano proslavljen
ulazak u četvrti milenijum hrišćanstva?

Šta nas se tiče – ako će u našem predelu prestati
vreva sveta
i što ćemo preći u Drugo, izvan vremena i prostora.

Uzaludno nas u obredu Zadušnica mame jelom i pićem.

Ne oglašavamo se, jer nedostaje nam jezik sporazumevanja sa živima.
I vene nepotrebno cveće, tu stavljeno kad smo već bili daleko.

Česlav Miloš
Iz zbirke Poslednje pesme

Prevod: Biserka Rajčić

_____________________________________________________________________________________

U MIRU PREDAVALA, U RATU LEČILA…

tamoiovde-logoPersida Pinterović – u miru predavala, u ratu lečila

Nastavnica, upraviteljica škole, bolničarka. Njen dar je primetio Ljubomir Nenadović, po čijem savetu je postavljena za nastavnicu Više ženske škole

20-pinterovic_620x0

Persida Pinterović

U uglednim listovima iz druge polovine 19. veka uz njeno ime je stajala odrednica – „jedna od najinteligentnijih srpskih kćeri“. Iako je ona danas mnogima nepoznanica, Zavičajni muzej u Rumi, retkim spisima i tekstovima, još čuva sećanje na znamenitu sugrađanku – Persidu Pinterović, vrsnog pedagoga, velikog prosvetnog i humanitarnog radnika.

Ova Rumljanka, govorilo se pametna, ljupka, plemenita i dobre duše, rođena je 29. septembra 1844. godine u domu majke Nastasije i oca Stanka, uglednog trgovca.

Da u pitanju nije bila časna porodica, jedna ulica u njenom rodnom gradu ne bi nosila ime po Pinterovićima. A uz ugled je u to doba nužno išlo – obrazovanje. Tako je Persida već u prvim đačkim danima znala da se neće zaustaviti na osnovnoj školi, tada prevelikom „kolaču“ za devojke.

Ženska učiteljska škola u Velikom Bečkereku (Zrenjaninu) bila je njena „ulaznica“ za učiteljsku poziciju u Šapcu. A znalo se koliko je za dame bilo teško da se izbore za mesto predavača u muškom svetu u kojem je živela. Tek što je prošla godina, a njen rad je već bio zapažen. Za obrazovanje i vaspitanje srpskog podmlatka odlikovana je poveljom, a ubrzo i postavljena za stariju učiteljicu. Bio je to početak Persidinog uspeha, nezaustavljivog. A onda…

– Jednom prilikom Ljubomir Nenadović, poznati srpski književnik, tada u svojstvu izaslanika Ministarstva prosvete, obilazeći škole u Šapcu, zapazio je izvanredne pedagoške sposobnosti ove mlade učiteljice. Po njegovom savetu ona prelazi u Beograd i, pošto je 1864. godine položila stručni ispit, biva postavljena za nastavnicu Više ženske škole – zapisao je Đorđe Arsenić u knjizi „Znameniti Rumljani“.

pppPredavala je srpski i nemački jezik, književnost, metodiku, krasnopis, kao i ručni rad, izdvajajući se od ostalih koleginica kao naprednija i daleko širih vidika. To je zabeležila njena učenica Milica Babović, ćerka uglednog profesora pedagogije i psihologije:

– Ovde se učilo napamet, nijedna reč nije smela da se promeni. Samo profesorka Persida Pinterović nije bila pakosna, dok su mi druge uvek nešto prebacivale, da bi mi smanjile ocenu sa rečima: „Šta bi vam otac kazao da ste ovako izrezali svesku“ i još mnogo drugih zaključaka.

U njenom domu je stanovala Draga Ljočić, kasnije prva žena lekar, čiji je talenat i upornost prepoznala, pa je pomogla njenom ocu Dimi da je školuje, uprkos finansijskim poteškoćama.

Posle decenije marljivog rada, Persida je nagrađena državnom stipendijom, kada je 1874. godine otišla u Prusku na dalje usavršavanje. Po povratku u Srbiju ponovo radi kao nastavnica Više ženske škole u Beogradu, a od 1894. i kao njena upraviteljica i naslednica Katarine Milovuk.

Posvećenost radu u najvišoj devojačkoj obrazovnoj ustanovi tog doba, gde je ostala do kraja života, nije bila jedina tačka u njenoj biografiji. Pinterovićeva je bila previše sposobna i humana da bi na tome stala. To je dokazala u vreme srpsko-turskog i srpsko-bugarskog rata, kada je obukla bolničarsku uniformu i krenula da spasava ranjenike. Za sve što je tada učinila odlikovana je Pohvalnicom Crvenog krsta i Srebrnom medaljom.

20

Zavičajni muzej u Rumi

U ratu je bila negovateljica, a u miru aktivistkinja. I ona je želela da pomogne ženama, da ih ohrabri i osvesti. Zato je bila jedna od najangažovanijih u „Ženskom društvu“, a od 1887. godine na njegovom čelu, a potom i kao počasna predsednica.

Da nije bilo nje, časopis „Domaćica“ ne bi redovno izlazio, a ona ga je svojim pedagoškim tekstovima i prevodima pozorišnih članaka učinila omiljenim štivom među pripadnicama nežnijeg pola. Bila je predsednica njegovog literarnog odbora.

Persida je dobro govorila nemački jezik, ali je još više volela pozorište. Spojila je znanje i ljubav i za svoju dušu, a na radost ljubitelja teatra, odlučila da prevodi popularne komade. U periodu od 1871. do 1895. godine uspela je da beogradsko pozorište obogati sijasetom kultnih tekstova. Repertoar je zahvaljujući njoj bio značajno osvežen.
Nije umela da stane. Radila je do samog kraja, do 2. juna 1895. godine, kada je umrla u Beogradu. Kratko je živela, ali opet dovoljno da zaduži mnoga prosvetna i patriotska društva, osvetla obraz struci i bude vetar u leđa ženama željnim emancipacije.
Tatjana LOŠ
Izvor:novosti.rs/12. januar 2015./ZNAMENITE SRPKINjE

NAJSTARIJA KNJIŽARA NA SVETU…

tamoiovde-logo
Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.

0,,18165009_303,00

Livraria Bertrand do Chiado – najstarija knjižara na svetu ,koja još uvek radi, nalazi se u Lisabonu

Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića „A Brazilijera“, ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe.

„Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici“, kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.

Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. „U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje“, kaže Novais. „Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro.“

Nema bogate srednje klase

Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču „Porta Editora“.

0,,18141007_401,00

Katarina de Novais

Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto.

Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. „Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne“, kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL).

To je i glavni problem domaćeg tržišta. „Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu.“

Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.

0,,18165008_404,00

Izlozi knjižare u Lisabonu

Jezička barijera ometa izvoz

Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi.

Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo „adaptiraju“ na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: „Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom.“
Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja – u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.

Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: „Mislim da smo pregurali ono najgore“, kaže ona.

0,,18141012_401,00Turisti koji vole knjige

Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu.

Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora – među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. „Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji“, kaže on, „ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir.“
Autor Henrik Böhme
Izvor:www.dw.de

______________________________________________________________________________________

DUBOKO ĆUTANJE JE DUHOVNA SUŠTINA…

tamoiovde-logoPo koji put se u životu vraćam na tačku: ćutati, ćutim, ćutanje. Blago onima koji su rod tima trima stvari.

U saobraćaju s ljudima i sa događajima čovek govori, u sebi, čovek ćuti. Kako je zagonetna stvar ćutanje, i san je zagonetna stvar ali ćutanje zagonetnije.

cutanjeKad ćutimo u sebi to je sasvim neko osobito stanje izvan svake konkretne realnosti. U životu, čovek je ograničen u sebi on je neograničen kraja mu nema. Naravno pod uslovom da duboko ćutimo i da duboko u sebi ćutimo. Duboko ćutanje i duboka samoća, dve apsolutno duhovne stvari u čoveku.

Govorom se kažu velike važne divne stvari, ali sve u ograničenjima. Najpreciznije i najsuštinskije znamo ono sto ne možemo nikada iskazati.

Jezik sam je ograničen. Jednako se razvija ali jednako vene i opada. Što je govoreno i pisano pre pedeset godina, čudno je i smešno, danas. A što je pre trista godina govoreno i pisano, to je mrtav jezik to je knjizi fotografisan pokojnik.

Ćutanje, naprotiv uvek je isto. Ono duboko ćutanje, da naglasimo opet. Plitko ćutanje, sa stegnutim ustima očima uperenim u savremenost i savremenike u svakidašnje planove, brige, ambicije, mržnje, osvete, to nije ćutanje, to je razgovor šaputav i prikriven na povrsini čoveka i stvari.

Duboko ćutanje je duhovna suština.

Ko ume duboko ćutati, dato mu je da izađe iz ograničenja, da ima dodir sa suštinama. Ko lepo govori, moćan je zemaljski, ko duboko ćuti, moćan je vaseljenski. Kad je čovek sav duhovan i sav suština on mora biti nem, nepomičan, sam. Onda je izašao iz života svakodnevnog, onda je deo vaseljenskog uma. Otuda je tako silan simbol tako silan čovek izveden u kamenu od genijanog uma i genijalnih ruku.

A kako si jutros ćutao? Jesi li se spustio duboko u se, jesi li umotrio jad čovečanstva. Da se o duhu vaseljenskom i čovečnjem, o njegovim energijama i potencijalima znade danas manje no što se znalo o materiji pre hiljadu godina.

Šezdeset sekundi ćutanja dovoljno je da čovek duhom takne onoliko koliko govorom ne može ni za šezdeset dana. Napolju je parada, unutra ćutanje. Sad je vreme da se otvore i studije za ispitivanje duha i njegovih potencijala. Kakve se tu tek tajne kriju!

Sa malim svećicama toga duha otkrivaju ljudi sve tajne u materiji. A velike buktinje duha videju oni koji mogu duboko ćutati, koji mogu izaći iz ograničenja.

Duboko u sebi, gde se čovek ne žara, gde čovek ne laže ni sebe ni druge, duboko u sebi čovek oseća: Bolje bi bilo jedan minut naknadnog ćutanja zameniti sa više minuta prethodnog ćutanja.

Kako je ograničeno sve što je ovde govoreno i pisano, a kako je ono što duboko ćuti beskrajno, silno vaseljensko.

Isidora Sekulić: Duboko ćutanje je duhovna suština

Izvor:filozofskimagazin.wordpress.com

___________________________________________________________________________________